Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'решавање'.
Found 8 results
-
Патријарх Порфирије: За решавање овоземаљских питања црпемо снагу из Јеванђеља
a Странице је објавио/ла JESSY у Вести из Архиепископије
Информативна служба СПЦ је објавила видео запис - разговор Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија са аустријским новинарима, вођеним 23. фебруара 2022. године у Патријаршији Српској у Београду. Новинари различитих аустријских медија су се, предвођени Преосвећеним Епископом аустријско-швајцарским г. Андрејем, упутили на Косово и Метохију да се упознају са условима у којима живи Српска Православна Црква, али и српски и албански народ у Јужној српској покрајини. Извор: СПЦ.РС-
- питања
- овоземаљских
-
(и још 6 )
Таговано са:
-
Поглавари свих традиционалних цркава и верских заједница у Републици Србији упутили су 22. новембра 2021. године заједничку поруку председнику Републике Србије г. Александру Вучићу, председнику Скупштине Републике Србије г. Ивици Дачићу, председнику Владе Републике Србије гђи Ани Брнабић и министру просвете, науке и технолошког развоја г. Бранку Ружићу, којом указују на проблеме везане за извођење предмета Верска настава и начин превазилажења тих проблема. Патријарх српски Порфирије, председник Бискупске конференције Светог Кирила и Методија и Бискуп зрењанински Ладислав Немет, Реис-л-улема Исламске заједница Србије Сеад еф. Насуфовић, Бискуп Словачке Евангеличке Цркве а.в. Јарослав Јаворник, бискуп Реформатске Хришћанске Цркве Бела Халас и Велики рабин Србије Исак Асиел апелују на све релевантне институције у држави да се тренутни статус Верске наставе у школском систему што пре измени и изражавају чврсту наду и добру веру да ће Цркве и верске заједнице заједнички са државом Србијом, по угледу и пракси из времена када се Веронаука вратила у учионице, урадити све што је потребно да се све неправилности исправе у целости и коначно реши овај горући проблем српског друштва и просвете. Патријарх Порфирије и представници Цркава и верских заједнице у Србији предложили су највишим државним функционерима: - да Веронаука поново добије статус предмета, односно обавезног изборног предмета; - да се, по угледу на Уредбу из 2001. године, настава организује на нивоу одељења, а не на нивоу група, без обзира на број пријављених ученика за наставу, као и да се часови одржавају истовремено са часовима алтернативног предмета; - да се избор између Верске наставе и наставе алтернативног предмета врши на почетку 1. и на почетку 5. разреда основног образовања, као и на почетку 1. разреда средњег образовања, као и да се законом предвиди да се родитељи, односно старатељи ученика основне школе, односно ученици средње школе, опредељују између Верске наставе и наставе алтернативног предмета после прве или друге недеље школске године током којих се организује представљање наставе и наставника из оба предмета; - да се законски регулише радно-правни положај 2100 вероучитељица и вероучитеља, као и да се омогући њихово запослење на неодређено време, што је у нераскидивој вези са правом Цркве, односно верске заједнице, да повуче из наставе вероучитељицу или вероучитеља који је на њен предлог именован, уколико њен или његов рад у школи, или поступци у заједници изван школе, нису у сагласности са верским учењем те Цркве, односно верске заједнице; - да Цркве и верске заједнице имају могућност да врше самостални надзор над остваривањем Верске наставе у погледу њене сагласности са сопственим верским учењем. Сматрамо да целина преложених решења представља свеобухватан модел који у пуној мери обезбеђује поштовање појединачних и колективних верских права и пуне равноправности свих грађана у Србији, по угледу на решења конфесионалне веронауке у Европској унији. Напомињемо да би се само заједничким радом државних институција и традиционалних цркава и верских заједница у Републици Србији на коначном решавању проблема са положајем наставе Веронауке, предавача и уређења надзора у образовном систему Републике Србије дугорочно допринело општем добру српског друштва и просвете. Извор: Инфо-служба СПЦ
-
КИШИЊЕВ - Рад у мртвачници и у болницама убудуће ће бити казна за возаче које полиција ухвати пијане за воланом у Молдавији. Та земља је увела нови програм сузбијања општег алкохолизма и вожње у пијаном стању, а возачи које полиција ухвати пијане за воланом мораће да уђу у посебан програм како не би остали без возачке дозволе. Програм траје три месеца, а састоји се од 12 састанака током којих особе које направе саобраћајни прекршај помажу у болничким установама при лечењу пацијената повређених у саобраћајним несрећама, а предвиђен је и рад у мртвачницама. Први од тих програма почео је недавно у мртвачници у главном граду Кишињеву, где је учествовало шест мушкараца осуђених за вожњу под утицајем алкохола, а они су помагали мртвозорнику при испитању лешева и учествовали при обдукцијама тако што су уклањали унутрашње органе, пише хрватски Индекс а преноси Танјуг. „Ово искуство подстакло ме је да више никад не седнем пијан за волан, ово је била добра лекција. Мислим да ће ми смрад распадајућег људског меса заувек остати у носницама”, рекао је један од полазника програма. Политика Online - Суров начин на који у Молдавији решавају проблем пијаних возача - рад у мртвачници WWW.POLITIKA.RS КИШИЊЕВ - Рад у мртвачници и у болницама убудуће ће бити казна за возаче које полиција ухвати пијане за воланом у Молдавији. Та земља је увела нови програм сузбијања...
- 2 нових одговора
-
Презвитер др Оливер Суботић: Проблем "електронског" насиља и његово решавање
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
Једна од таквих одлика јесу промене на пољу субјеката и „објеката“ насиља. У ранијим епохама насилници су углавном били људи који су имали јасно изражену моћ у друштвеним односима. Та моћ је могла бити брутална сила усмерена према физички слабијем од себе; могла је имати политички карактер и односити на неподобне; могла је произилазити из материјално-пословног статуса и огледати се у односу према подређенима на радном месту; или се, пак, рефлектовати унутар породичних односа између јачег и слабијег пола… Информационо-комуникационе технологије наведену парадигму донекле релативизују. Наиме, некада се догоди да људи који су духовно, интелектуално или физички инфериорни у реалном свету у виртуелној сфери малтретирају друге. Било је тога свакако и раније: дешавало се да повучени, послушни и неконфликтни службеник кући малтретира своје укућане или, супротно, да супружник недостатак свог ауторитета у кући „надомести“ насилничким понашањем према подређенима на послу. Међутим, „мета“ електронског насиља није примарно на микросоцијалном плану дома или радног места, већ је често на макросоцијалном нивоу и укључује веома моћне и утицајне људе у друштву. Ту је основна промена. Одличан пример су скорашњи случајеви бруталних претњи неким личностима из јавног живота преко друштвених мрежа. То заправо значи да информационо-комуникационе технологије уводе сасвим нове друштвене видове моћи (попут сајбер-моћи). Друга специфична одлика електронског насиља је проширен опсег метода. Наиме, електронско насиље се може спроводити кроз више различитих видова. Први, најједноставнији, јесте коришћење „класичног“ облика насиља на технолошки гледано нови начин. Примера ради, некада је актуелно било класично вербално вређање и шиканирање „лицем у лице“, а данас је то лако преточити у електронски текст и слати на електронску пошту или е-профил. Други, сложенији вид електронског насиља, јесте комбинација старих и нових метода. Рецимо, када одређена особа физички малтретира ученика у школи (класично насиље), то малтретирање сними видео камером и снимак постави на интернет (што је већ електронско насиље). И треће, постоје и потпуно нови видови насиља над личношћу у домену електронске сфере – добар пример је повреда електронске приватности, објава приватних података и у вези са тиме психичке трауме које доживљавају људи чија је интима нарушена. Још једна специфична одлика електронског насиља је његова дематеријализација и општа доступност. Насилници у ранијим епохама нису могли бити баш сви – ипак је требало имати одређене „предуслове“. У електронском свету то је омогућено готово свима и у односу према свима: свако може отворити сајт, е-групу или нешто слично и на њима покренути кампању против било ког човека, поставити његове приватне слике или слати претеће поруке. Поред тога, уколико се узме у обзир огроман број крајње поткултурних коментара на разним форумима и блоговима, насиље постаје општедоступно не само у погледу технике, већ и у погледу културе која у начелу влада на интернету (од тога нису имуни ни религијски форуми). На тај начин човек се навикава да снижава праг толеранције на насиље, па чак и да га у некој мери апсорбује. Када је реч о одговору на овај сложени проблем, он такође мора бити вишеструк. Најједноставније је поступити у случајевима отворених претњи некој личности преко е-медија – у питању је криминална радња где је главни посао за људе из безбедносних структура друштва. Други ниво решавања овог проблема јесте формирање здравих навика и културе општења у електронској сфери зарад превенције електронског насиља. Трећи вид се односи на ублажавање последица оних случајева насиља који се односе на припаднике тзв. сајбер-заједница. Дешава се, наиме, да поготово млади људи доспеју у тешка психичка стања (која могу довести до фаталног исхода) само зато што их је нека интернет-заједница којој су припадали изоловала или учинила прокаженима. Ту долазимо до сложенијег проблема који се заправо тиче идентитета личности, због чега са младим људима морамо радити на изградњи стабилних физичких идентитета који су везани за породице, школу, Цркву… а не за нека виртуелна сабрања. На тај начин, нарушавање њихових „виртуелних“ идентитета на мрежи не доводи у питање њихово биће и његове темеље. Но кључни начин за борбу против насиља уопште није системског, већ личносног карактера. Наиме, једини прави одговор на насиље је рад на светости сопственог живота свакога од нас понаособ. Један подвижник је добро приметио да појава само једног светитеља у неком времену задаје страховит ударац злу на космичком нивоу. Узмимо Светог Саву за пример. Он јесте пуно организовао и основао и уредио… али за нас је значајна пре свега светост његовог живота, његов јединствен лични пример начина живота и пожртвованости који је инспирација за толике генерације које су дошле после њега све до данас. Из његове свете личности извире не само оно што је за живота постигао, већ и оно што је вековима после њега до дана данашњег опстало. Скоро је једно дете на телевизији на питање ко је био Свети Сава дало следећи одговор: „Он је био племић, монах, наш први архиепископ, просветитељ… Он је у ствари био један веома добар човек“. Та доброта Светог Саве неодољиво плени и даје суштински ударац сваком злу и насиљу, било оно класично, „електронско“ или неко друго. Исто вреди и за оне који су Светом Сави следовали по духу – сетимо се само блаженопочившег патријарха српског Г. Павла. Како скоро рече један ђакон: можда се не можемо сетити речи, мисли, теолошких дела блаженопочившег Патријарха, али ћемо се свакако сетити његовог лика и начина на који је живео. А то је сасвим довољно да нас инспирише на добра дела и хришћански живот. Дакле, пут савлађивања свако насиља, па тако и овог „електронског“, полази савлађивања својих страсти и слабости и рада на сопственом идентитету и светости. Увек је најтеже победити насилника у себи – када то успемо, онда ће и све институционално-системске делатности на сузбијању насиља око нас дати прави плод. *Ауторизовано предавање одржано у Гимназији Свети Сава у Београду, 25. јануара 2012. године Извор: Човек и технологија -
Насиље је феномен који је присутан у свим историјским епохама: од Каина и Авеља па до данас. Оно се разликује само у својим појавним облицима. У наше време, поред свих већ познатих облика насиља, све се више говори и о такозваном „електронском насиљу“. Најједноставније речено, то је онај вид насиља који се спроводи уз употребу електронских, или још прецизније, информационо-комуникационих технологија. Но ово одређење није довољно за прецизну идентификацију проблема о коме је реч и потребно је навести барем још неколико специфичних одлика тог вида насиља. Једна од таквих одлика јесу промене на пољу субјеката и „објеката“ насиља. У ранијим епохама насилници су углавном били људи који су имали јасно изражену моћ у друштвеним односима. Та моћ је могла бити брутална сила усмерена према физички слабијем од себе; могла је имати политички карактер и односити на неподобне; могла је произилазити из материјално-пословног статуса и огледати се у односу према подређенима на радном месту; или се, пак, рефлектовати унутар породичних односа између јачег и слабијег пола… Информационо-комуникационе технологије наведену парадигму донекле релативизују. Наиме, некада се догоди да људи који су духовно, интелектуално или физички инфериорни у реалном свету у виртуелној сфери малтретирају друге. Било је тога свакако и раније: дешавало се да повучени, послушни и неконфликтни службеник кући малтретира своје укућане или, супротно, да супружник недостатак свог ауторитета у кући „надомести“ насилничким понашањем према подређенима на послу. Међутим, „мета“ електронског насиља није примарно на микросоцијалном плану дома или радног места, већ је често на макросоцијалном нивоу и укључује веома моћне и утицајне људе у друштву. Ту је основна промена. Одличан пример су скорашњи случајеви бруталних претњи неким личностима из јавног живота преко друштвених мрежа. То заправо значи да информационо-комуникационе технологије уводе сасвим нове друштвене видове моћи (попут сајбер-моћи). Друга специфична одлика електронског насиља је проширен опсег метода. Наиме, електронско насиље се може спроводити кроз више различитих видова. Први, најједноставнији, јесте коришћење „класичног“ облика насиља на технолошки гледано нови начин. Примера ради, некада је актуелно било класично вербално вређање и шиканирање „лицем у лице“, а данас је то лако преточити у електронски текст и слати на електронску пошту или е-профил. Други, сложенији вид електронског насиља, јесте комбинација старих и нових метода. Рецимо, када одређена особа физички малтретира ученика у школи (класично насиље), то малтретирање сними видео камером и снимак постави на интернет (што је већ електронско насиље). И треће, постоје и потпуно нови видови насиља над личношћу у домену електронске сфере – добар пример је повреда електронске приватности, објава приватних података и у вези са тиме психичке трауме које доживљавају људи чија је интима нарушена. Још једна специфична одлика електронског насиља је његова дематеријализација и општа доступност. Насилници у ранијим епохама нису могли бити баш сви – ипак је требало имати одређене „предуслове“. У електронском свету то је омогућено готово свима и у односу према свима: свако може отворити сајт, е-групу или нешто слично и на њима покренути кампању против било ког човека, поставити његове приватне слике или слати претеће поруке. Поред тога, уколико се узме у обзир огроман број крајње поткултурних коментара на разним форумима и блоговима, насиље постаје општедоступно не само у погледу технике, већ и у погледу културе која у начелу влада на интернету (од тога нису имуни ни религијски форуми). На тај начин човек се навикава да снижава праг толеранције на насиље, па чак и да га у некој мери апсорбује. Када је реч о одговору на овај сложени проблем, он такође мора бити вишеструк. Најједноставније је поступити у случајевима отворених претњи некој личности преко е-медија – у питању је криминална радња где је главни посао за људе из безбедносних структура друштва. Други ниво решавања овог проблема јесте формирање здравих навика и културе општења у електронској сфери зарад превенције електронског насиља. Трећи вид се односи на ублажавање последица оних случајева насиља који се односе на припаднике тзв. сајбер-заједница. Дешава се, наиме, да поготово млади људи доспеју у тешка психичка стања (која могу довести до фаталног исхода) само зато што их је нека интернет-заједница којој су припадали изоловала или учинила прокаженима. Ту долазимо до сложенијег проблема који се заправо тиче идентитета личности, због чега са младим људима морамо радити на изградњи стабилних физичких идентитета који су везани за породице, школу, Цркву… а не за нека виртуелна сабрања. На тај начин, нарушавање њихових „виртуелних“ идентитета на мрежи не доводи у питање њихово биће и његове темеље. Но кључни начин за борбу против насиља уопште није системског, већ личносног карактера. Наиме, једини прави одговор на насиље је рад на светости сопственог живота свакога од нас понаособ. Један подвижник је добро приметио да појава само једног светитеља у неком времену задаје страховит ударац злу на космичком нивоу. Узмимо Светог Саву за пример. Он јесте пуно организовао и основао и уредио… али за нас је значајна пре свега светост његовог живота, његов јединствен лични пример начина живота и пожртвованости који је инспирација за толике генерације које су дошле после њега све до данас. Из његове свете личности извире не само оно што је за живота постигао, већ и оно што је вековима после њега до дана данашњег опстало. Скоро је једно дете на телевизији на питање ко је био Свети Сава дало следећи одговор: „Он је био племић, монах, наш први архиепископ, просветитељ… Он је у ствари био један веома добар човек“. Та доброта Светог Саве неодољиво плени и даје суштински ударац сваком злу и насиљу, било оно класично, „електронско“ или неко друго. Исто вреди и за оне који су Светом Сави следовали по духу – сетимо се само блаженопочившег патријарха српског Г. Павла. Како скоро рече један ђакон: можда се не можемо сетити речи, мисли, теолошких дела блаженопочившег Патријарха, али ћемо се свакако сетити његовог лика и начина на који је живео. А то је сасвим довољно да нас инспирише на добра дела и хришћански живот. Дакле, пут савлађивања свако насиља, па тако и овог „електронског“, полази савлађивања својих страсти и слабости и рада на сопственом идентитету и светости. Увек је најтеже победити насилника у себи – када то успемо, онда ће и све институционално-системске делатности на сузбијању насиља око нас дати прави плод. *Ауторизовано предавање одржано у Гимназији Свети Сава у Београду, 25. јануара 2012. године Извор: Човек и технологија View full Странице
-
Преносимо фејсбук статус нашег уредника г. Жељка Ињца са питањем које би било треће решење или четврто итд... "Имамо две опције: 1. Поделимо своје Косово, добијемо неки делић, и практично том деобом признамо независност Косова. Ризикујемо да Срби јужно од Ибра напусте Косово и да коначно први пут у историји Косово остане без Срба, а наше светиње и имовина у милости Велике Албаније. 2. Неделимо Косово, самим тим га не признајемо. На Косову остају Срби, до неког наредног погрома. Не добијамо ни тај делић, све остаје Албанцима, који ће покушати и северни део коначно интегрисати, што значи да ће се тамо затечени Срби наћи у гетоима као и јужно од Ибра. Опет наша имовина и светиње су у милости и немилости Албанаца и још можемо неко време рачунати и на КФОР. И онда кренемо да се свађамо око те две "опције". Ко прихвати једну опцију издајник, ко прихвати другу опцију издајник. Трећу опцију наравно немамо."
-
Свети и Свештени Синод, сабран данас под председавањем Његове Свестости, размотрио је захтев шизматичке Цркве у Скопљу, поткрепљено и писмом Премијера премијера БЈРМ, Његове Екселенције г. Зорана Заева, за преузимање иницијативе од стране Васељенске Патријаршије за поновно враћање ове Цркве у канонски поредак под именом Архиепископија Охридска, и одлучио је да прихвати то, и да учини све што је потребно према неприкосновеним одредбама историјско-канонске компетентности и привилегија првопрестолне Васељенске Патријаршије. У Патријаршији, 30. маја 2018. год. Од Првог Секретара Светог и Свештеног Синода
-
Извор:https://www.patriarchate.org/-/anakoinothen-30-05-2018- Свети и Свештени Синод, сабран данас под председавањем Његове Свестости, размотрио је захтев шизматичке Цркве у Скопљу, поткрепљено и писмом Премијера премијера БЈРМ, Његове Екселенције г. Зорана Заева, за преузимање иницијативе од стране Васељенске Патријаршије за поновно враћање ове Цркве у канонски поредак под именом Архиепископија Охридска, и одлучио је да прихвати то, и да учини све што је потребно према неприкосновеним одредбама историјско-канонске компетентности и привилегија првопрестолне Васељенске Патријаршије. У Патријаршији, 30. маја 2018. год. Од Првог Секретара Светог и Свештеног Синода View full Странице
- 36 нових одговора
-
- канонском
- македонији
- (и још 11 )
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.