Претражи Живе Речи Утехе

,,У времену у којем се говори о крају књиге, о крају историје, о крају човека и о крају поезије, мислио сам да таквог међу младим људима нећу ни срести, али не само да сам срео једног младог човека који воли књижевност и који пише, него као да сам срео себе од пре више од 50 година. Ођедном, видимо једнога који гори као свећа за писану реч, за нешто важније од наших свакодневних брига.“ Овим речима је Матија Бећковић осликао лик Милана Ружића који иза себе има три објављене књиге: „Некад, неко, негде”, „Наше су само речи” и „Народ за издавање”, а којима је заједнички садржалац поетско-религиозни тон у форми кратке прозе. Ружић припрема и четврту књигу на чијим корицама ће се наћи и речи Душана Kовачевића, које делимично преносимо: ,,Ова збирка прича је сведочанство живота који нас полако и сигурно води у безнађе ако се не призовемо памети и не станемо у одбрану основних вредности вековног постојања. Милан Ружић је од оних људи који су од давнина бранили земљу речима у причама и књигама вредним као народне крштенице. На трагу српских приповедача, Милан Ружић исписује своја нескривена и искрена поимања традиционалног света са осећањем да је свака реч значајна у одбрани живота нашег народа.” ,,Шта је ово што се данас Србијом зове?” назив је једне приче из твоје књиге ,,Народ за издавање”. С тим у вези, занима ме да ли сматраш да се данашњи човек креће у крду које иде у правцу конформизма губећи на тај начин самопоштовање, али и храброст за борбу зарад неког општег добра? Чини ми се да је прошло време буквалног кретања у крду, али рецимо да је тај осећај крда остао на снази и да је јачи него икад. Данашње „масе“ се уопште не крећу, уколико немају ону столицу на точкиће, већ седе заваљени лица обасјаних бројним светлима пиксела са монитора и по друштвеним мрежама и коментарима на разним порталима дижу „револуције“, слажу се, не слажу, убеђују, клевећу, пресуђују. Дакле, човек се креће у крду које се данас, од оног старог „крда“ окупљеног ради општег добра, формира само на основу кланова, можда прецизније интересних група, а под њих спадају и увек актуелне идеолошке поделе, јер су и те поделе настале са идејом очувања комфора, тачније извлачења зараде. Стога, не можемо баш причати о правој борби, јер борба тастатурама има мање ођека од борбе неке две глисте у наручју какве баре. Чим се не може причати о борби, онда знајмо да не може бити ни општег добра, јер се за њега увек треба борити на видљив и конкретан начин, што не изискује увек физички обрачун, већ и културолошки, научни и образовни. А самопоштовање доживљава дубоку ревизију значења, јер данас људи теже томе да некултурно понашање, престроги однос према другим људима, болесни егоизам, класну припадност и себичлук све заједно подведу под самопоштовање како би за своју некултуру имали пригодан назив. Самопоштовање је способност да се не пристане на мењање своје природе, да се не пристаје на уцене и корупцију, била она материјална, духовна или неке треће врсте. Самопоштовање је и довођење у питање свог мишљења или дела на корективни начин, а не слепа и безобзирна одбрана од сваке критике. Уосталом, поштовањем других, добија на снази и самопоштовање, јер уколико поштујете људе око себе, природно би било да и они узврате поштовањем због чега ћете се ви осећати уваженије, а то је јак прилив самопоштовања. Kонформизам је једна од највећих болести цивилизације и контејнер у који је бачено ко зна колико неостварених талената, јер им је од неговања дара био пречи друштвени или материјални положај, такозвана сигурност. Замислите само колико ремек-дела је остало нестворено због одсуства жеље да се мрдне са удобног места које не значи увек и срећу. Могу слободно да кажем да је данашњи човек само привид онога што је човек био и што треба да буде. Није више то универзум памети, стваралаштва, духовитости, образовања и свестраних искустава спакован у једно тело, већ некакав банални бинарни запис загледан у све оно што је поплава неукуса и еротизације света нанела, а чиме се та бинаризована глава налик на људску опија, а иза ње, негде напољу, живот убрзано капље, можда чак и пљушти. У последње време, готово свакодневно, имамо прилику да чујемо да су све мере које мало-мало ступају на снагу заправо нека врста борбе против вируса који је светски непријатељ на свим фронтовима. Да ли је он по твом мишљењу заиста наш највећи непријатељ или смо то ипак ми сами себи? Ми смо одувек сами себи били највећи непријатељи, али смо се против тог непријатеља борили. Данас све сматрамо нормалним и ничему се не чудимо. Пре свега, ако ћемо о актуелном вирусу, очигледно је да је он вештачки направљен, јер је једини који је икада опстајао у исто време на свакој тачки планете. Не могу му ништа ни екстремне врућине, ни хладноћа, нити умерено време. Нико се није ни запитао зашто је вирус баш налетео сад када, геополитички гледано, свет чезне за прерасподелом. Узмимо пример Сједињених Америчких Држава, а нису једино место где се дешава оно што ћу поменути, у којима је за ове скоро па две године настало преко 80 нових милијардера. Вирус је успео, боље него ико пре њега, да направи још већи јаз између богатих и сиромашних и да затре оне међукласе. Шта је идеја у којој не помаже само вирус, али видимо да је део тога? Идеја је владавина богатих, циник би питао „ма да ли је могуће?“, али у следећем смислу. Они би желели, а не сумњам да ће им успети, да сајбер-универзум пренесу ван рачунара. Дакле, да све покупују што могу, овде мислим на апсолутно све од земље до рачунара, па тако да буду власници природе, хране, здравља и свега осталог, а да ми, као на интернету, будемо само корисници. Ако звучи као теорија завере, распитајмо се по катастрима ко је све купио земљу око нас, зашто се највеће светске компаније уједињују, а ако то није довољно, погледајте своје месечне рачуне или своју могућност да купите, тачније, да поседујете стан. Ако вам ни то није довољно, сачекајте деценију-две, па ће бити јасно. Интернет је једно огромно помагало, али и највећи обмањивач. Озбиљне научне студије из многих земаља говоре у прилог томе да ће човек, ако већ није, коришћење 7–10% капацитета свог мозга смањити на 3–4%. Већ имате децу која се по школи буне како уче сувишне ствари којима имају приступ телефонима од којих се не одвајају. Стога, све „мере“ које се доносе, били ми њих свесни или не, иду у прилог лакше контроле човечанства и сасвим сигурно нису много ван оног пута пропрћеног ка такозваној „златној милијарди“. Никад није било боље време за своје изопштавање из друштва уколико желите да сачувате разум. Откако су почеле „мере“, истина, и пре тога, само не у толикој мери, моје време је углавном трошено на породицу, књиге, писање, филмове и свакодневне шетње које се протежу преко 20 километара. У тим шетњама сам написао и своју нову књигу. Светски непријатељ сигурно није вирус, већ оно што се дешава иза њега као паравана, баш као и оно што ћемо затећи када се параван склони. Лично, највећим непријатељем човечанства сматрам одсуство морала. Ако нема морала, нема ничега. С обзиром на то да си лингвиста по струци, писац по вокацији, али и отац, доживљаваш ли форсирање онлајн комуникације (мислим најпре на онлајн школовање) као орвеловску тактику којом се људи заглупљују, застрашују и удаљавају, не би ли у потпуности изгубили концепт о појмовима ,,рациа” и ,,личности”? Све оно што се данас форсира у школама сматрам маргинализацијом образовања. У школама је, а то знаш и ти као професор, постало најважније имати планове, користити електронски дневник, жуљати задњицу по неудобним столицама на бескрајним састанцима школским одборима и по већима, бити члан разних тимова који никада ништа нису урадили и трпети константне позиве и поруке родитеља и ученика који, чини вам се, не могу ни у тоалет без неке дилеме за чије разрешење морају питати вас иако тог тренутка нису у школи. Дакле, ако смо у школе увели онлајн комуникацију као основну, барем за ове две године, а педагошки рад се своди на одлепљивање лица ученика од њихових телефона, онда образовање, а то данас тако називају, нема никаквог смисла. Још горе, ако немате образовање, немате будућност. Нисам никакав противник технологије и њој подређених справа, али сам присталица коришћења истих у сврхе којима су, кажу, намењене – олакшавање и брже обављање послова. Телефон треба да буде попут наочара којима ћете лакше нешто видети, а не да доводе до ношења све веће и веће диоптрије. Ми смо изгубили појам о стварима о којима бисмо морали знати све. Звучи фаталистички, али ако смо искрени према себи, схватићемо да је тако. Личност је нешто што више не постоји у својој пуној комплексности. Данас је поента фабриковање личности која ће се најбоље уклопити у друштво које оболева од свега онога чему некада није било подложно у тако страшним размерама. Деца покушавају да формирају себе тако да не одскачу од друштва. Знам доста примера када су сјајна и добра деца намерно добијала лоше оцене и правила глупости како не би била омражена у друштву. Kолекција пожељних личности се налази у оном на друштвеним мрежама и сви себи дају задатак да одаберу ону врсту личности која ће их најмање коштати горепоменутог комфора. Мени то некако не иде, јер се моја личност формирала по инерцији и логичном путу, а потпомогнута у потрази природом, књигама, музиком, образовањем и радозналошћу. Можда то није моја заслуга, већ прилика у којима је одрасла моја генерација. Могу само да нагађам. Али сигурно се не уклапам у данашње стандарде, нити се трудим. Не смета ми да не будем прихваћен, што не значи да нисам, али ми заиста не би сметало када бих то био. Kо жели да комуницира онлајн, има толико прилика, али тако мало простора да се размахне душом и језиком. Kо жели комуникацију онакву каква је у природи човека, лицем у лице, њега или њу унапред сматрам братом или сестром, јер је то постала ствар ређа од негативног антигенског теста. ,,Kако да у Тебе не верујем, Господе, када ми сви сумњамо једни на друге и гледамо на оног преко пута себе као на пса, док једино Ти на нас гледаш као на људе? Гледаш нас са свог крста и даље верујући у нас иако смо овакви какви смо.” Kо нас у овом случају посматра као псе, ако је једино Господ тај који нас види као људе? Kакви смо ми то људи? Једни на друге смо почели да гледамо као на псе. Постали смо завидни, не радујемо се туђим успесима, о себи мислимо све најбоље, а о другима све најгоре. Сви су гори од нас, глупљи, неупућенији, а само ми кријемо кључеве истине и све знамо иако не знамо ништа. Никоме не дамо за право, лајемо на сваку различитост, на сваку реч за коју нисмо хтели да изађе из нечијих уста. Такви смо људи постали, што не значи да није могуће вратити се себи. Наши узори постали смо ми сами. Наше иконе постали су селфији који красе екране паметних телефона. Наша црква постале су друштвене мреже, а богочовека само заменили човекобогом. Не терам никога да буде религиозан, то је ствар избора, можда пре зрелости, али бих волео када би свако могао барем да буде пристојан и самокритичан. Самокритичност је пут ка бољитку. Богобајжљивост није основа религије, јер за мене Бог није џелат, већ неко ко прашта и воли, али би нам богобојажљивост била главно средство до реактивације морала. Човек без морала није човек, него привид човека. А добра илустрација нас као паса, жао ми је што вређам животињу која има више људскости од самог човека, може бити и она када човеку у невољи пружите руку, па неко у тој руци види спас, а неко други кост. На срећу, лако је то исправити, али нажалост, до тога неће доћи, јер су сви убеђени да су у праву. Поштење, морал, искреност, љубав, непоткупљивост, образовање, спремност на жртву – од најлепших украса човека до сигурне пречице ка прогону и оспоравању. Имали смо прилику да прочитамо речи Душана Kовачевића које ће се наћи на корицама књиге коју припремаш. Kолико се она по форми разликује од претходних? Полазим са претпоставком да се стилски и тематски оквири неће пуно мењати јер стичем утисак да не дозвољаваш себи да се удаљиш од традициоланих и националних оквира, што је свакако аспект који твоје ствараштво издваја у мору устаљених и наручених тема. А ја сам имао прилику да чујем те Душкове речи и једва сам зауздао его који је хтео да се откине са ланца. Нова књига, коју негде на пролеће треба да објави Лагуна, по форми је скоро па идентична претходним. Оно што јесте другачије управо је покушај да то што је у претходним књигама било јасно видљиво, чак превише наглашено, сада сведем на нешто што ће се осетити уместо да се види. Покушао сам да иновативно одговорим на вечите књижевне теме. Тачније, да направим дело које може бити популарно (на нивоу теме), али које није јефтино. И коначно сам раскрстио са утицајем писања колумни који је у претходним књигама био видљив. Такође, ово је прва књига са поглављем посвећеним љубави, тако да има нових ствари због којих ће бити прилично различита од претходних књига. Подсећа ли те политичка, економска и друштвена сцена у Србији на Kомедију дел арте? Да ли нам је ,,продужени са млеком заиста важнији од правосуђа”? Више је трагедија без труна уметничког, мада, као и у комедији дел арте, маске су константа. Наша политичка сцена подсећа на скупину некомпетентних бића која у нама виде гласове, а не људе, који виде прилику да се обогате, а не народ коме је потребна помоћ да опстане. Све док они који се у Србији баве политиком на нашим лицима буду видели гласачки листић, они неће бити политичари, већ створења заинтересована за то коме на следећим изборима народ пуни џепове. Онај ко делом, не речима, докаже да у свакоме од нас види човека, а не глас, за њега ћу гласати и називати га политичарем. До тада, сви су исти, јер би и власт и опозиција да мењају политичаре, а не политику. Па зар ми, иако кокодачемо, а неки и ћуте попут риба, нисмо егономски тигрови? Тако нам рекоше. Истина, више се осећамо као црви, али добро. Важно је изречено, а не оно што се постигло и урадило. Све се свело на то ко боље лаже, а овамо треба да дигнете кредит како бисте купили довољно уља за месец дана. Што се друштва тиче, оно је мешавина свега и свачега, али нажалост, у њему се само цене они девијанти који своје девијације наплаћују, а новцем и пажњом их обасипају сви они који су у животу чешће отварали врата туђих станова и аутомобила него књиге. На пиједестале су подигнути они који су сишли с ума. И суштински, у овој држави успевају само они који Србију мрзе, јер ко би други тровао дух свог народа због новца и уништавао стубове нашег идентитета како би зарадио бољу позицију у друштву ако не они који су се из свог корена самоишчупали. Продужени с млеком је важнији и од школства, и од здравства, од уметности, од тровања земље, од намештених тендера, од правде, од истине, од човечности, од породице, од свега. Ти који пре оду на продужени с млеком него на референдум, или који допуштају деконструкцију свега вредног, јесу управо они који не припадају ниједном народу. То су појаве, а не људи, које су рођене да наносе штету, а не да стварају. Све ово што звучи врло суморно говорим на тај начин управо како бих деловао корективно, како бих указао на грешке због којих ништа није онако како треба. Сматрам то дужношћу писца. Уместо да те човеколике појаве леже по парковима на картонима и просе, тамо су се нашли професори, научници, уметници који иду по своју кашику оброка у националним кухињама док ти бескорисници лишени сваког талента и знања грицкају пластичне кашичице по елитним кафићима. http://www.novipolis.rs/sr/intervju/32256/braniti-zemlju-recima.html?fbclid=IwAR0U0O1EXZQaNdzzwOK82LVx-9tZk8J8uR2iE8STrPkRLmWhZLfcFMJjqSs

Уколико погледамо наслеђе и искуство светих отаца и подвижника побожности као духовника можемо видети да они нису везивали своју духовну децу обавезом да испуњавају савете које су им давали и да нису инсистирали на свом мишљењу у избору ове или оне одлуке, већ су то препуштали духовном чеду на вољу и слободно разматрање. Може се видети да је управо такав био став светитеља Игњатија (Брјанчанинова) према давању савета, који се заснивао на учењу апостола и светих отаца: „Скроман однос саветника према ономе кога саветује разликује се од односа старца према безусловном послушнику, слуги у Господу. Савет не садржи у себи услов да буде обавезно извршен: он може бити испуњен, а не мора. Онај ко саветује није нимало одговоран за свој савет уколико га је дао са страхом Божијим и смерно, а не по свом нахођењу, већ ако га човек упита и замоли. Исто тако, савет не везује ни онога ко га је добио; на њему је да одлучи и да види хоће ли испунити савет који добије или неће. Очигледно је колико је пут саветовања и придржавања Светог Писма у складу са нашим слабим временом. Приметићемо да оци забрањују да се савет ближњем даје по сопственом нахођењу, ако нас ближњи не пита: самовољно давање савета јесте знак да човек сматра да поседује знање и духовно достојанство у чему се очитују гордост и самообмана.“ Светитељ Теофан Затворник детаљно разматра питање могућности духовног руковођења у једном од својих писама и притом га разликује од живота по расуђивању (саветовању): „Са мном можете само да расуђујете. А расуђивање и руковођење су две различите ствари. Руковођење захтева: уради овако и овако, и да се ниси усудио да поступиш другачије, а расуђивање уопштено расуђује, препуштајући човеку на вољу хоће ли га послушати или неће. Руковођа преузима на себе одговорност за душу коју руководи, а онај ко расуђује може само да јој жели добро. Не могу вам обећати руковођење у смислу да вас узмем за руку и водим. За то немам умећа и то не могу ваљано да обављам и због мојих и због ваших околности. Изволите сами да идете, а ја ћу вам описивати путеве и распућа. Више од тога вам не могу обећати.“ Светитељ Теофан Затворник је писао и о саветима који се дају: „Кад ме неко нешто упита ја му кажем оно што ми се чини да је одговарајуће <…> – а остало препушта ономе ко пита. – И сами гледајте шта вам је чинити, с молитвом и поукама отаца.“ Схиигуман Јован (Алексејев) приликом решавања разних питања која су му упућивала духовна чеда често је говорио: „То <…> види сама, помоли се и поступи како ти срце каже,“ истичући главно: „Сама гледај у зависности од ваших животних услова“. Приликом духовног руковођења свети оци и подвижници побожности нису захтевали беспоговорно испуњавање својих одлука у овој или оној ствари, већ су крајње опрезно и пажљиво говорили о саветима и поукама које су упућивали људима: „Молиш ме да ти дам савет или да ти одредим правило и да усмерим твој живот на истински пут. Ова твоја молба премашује мој ум и духовне способности, али ти због послушања, заборавивши на своју немоћ и неспособност пишем шта ми Господ положи на срце. <…> По Божијој милости сам ти написао оно што ми је било на срцу, и то немој примити као закон или заповест, већ као савет.“ Као што можемо видети, с подједнаким опрезом и пажњом према слободном човековом избору духовници приступају кад им неко упути питање: „Дакле, онима који ми се обраћају <…>: говорим своје мишљење, а онда увек кажем: ‘Уосталом, види сам или сама.’ Правилан савет могу да дају само свети људи као преподобни Серафим Саровски и Сергије Радоњешки. А како ја могу да дајем правилне савете ако сам ходам по пипању?“ Игуман Никон (Воробјов) је обраћајући се у писмима духовној деци истицао: „Молим вас да не узимате у обзир моје мишљење. Ја ништа не знам, већ чините како је боље и како Бог благослови. ‘На основу околности разумите вољу Божију,’ – каже преподобни Варсануфије Велики.“ Такође је наводио: „Већ сам ти раније говорио: према мојим речима се односи потпуно слободно. Ја изражавам извесно мишљење, а да ли ћеш га прихватити или нећеш – у твојој је власти, немој се збуњивати, само то чини расуђујући и без страсти. И ја могу да грешим као и ти, и као свако други: сваки је човек лаж (Пс. 115: 2). Притом је за игумана Никона главна ствар била могућност да духовно чедо добије од њега користан савет сачувавши у потпуности духовну слободу: „Нека <…> не придаје апсолутни значај мојим речима. Ако види да је нешто тачно или корисно може да прихвати, а ако је нетачно, нећу се нимало увредити ако моје мишљење буде одбачено. Зар је мало бескорисних речи које говоримо? Ни сам себи не верујем превише.“ „Уколико посумњаш у моје речи, немој се сама секирати, него ми одмах пиши о својим сумњама. Буди отворенија са мном у свом духовном животу ништа не кријући. <…> сама долазиш код мене и потпуно си слободна у односу на мене: можеш да одржаваш са мном духовне односе ако ти буду од користи, а можеш и отићи уколико не буду.“ Обраћајући се онима који га нешто питају архимандрит Јован (Крестјанкин) истиче: „У духовном животу не може бити наређења. Господ је човеку даровао духовну слободу, и Он, Сам Он ни у ком случају и никад не лишава човека ове слободе,“ указујући притом на потребу и спремност да свако сам одлучује размишљајући о својим животним околностима. Притом у односима између духовника и духовног чеда не може бити места за „духовни диктат“, напротив, важно је да и духовни руковођа и духовно чедо „оцене дар духовне слободе који им је Бог дао и да га сматрају драгоценим. То ни у којој мери не нарушава духовне односе између духовника и чеда уколико су потпуно здрави.“ Јеромонах ЈОВАН Лудишчев https://svetosavlje.org/duhovna-vlast-pastira-i-sloboda-licnosti-duhovnog-ceda/

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је 29. августа 2021. године свету архијерејску Литургију у цркви Светог Симеона Мироточовог на Новом Београду. Повезана вест: Патријарх Порфирије: Тужан сам због Црне Горе -Нисам до сада ни једну реч рекао на оно што се збива у Црној Гори. Заиста смо веома тужни и препознајемо савремени механизам замена теза где некога унапред прогласите црним, где га прогласите провокатором, креатором свих могућих проблема и онда себи створите легитимно право да га спутавате да он води путевима своје слободе која је истовремено и љубав. Наиме, за једну нормалну, природну ствар по којој Црква функционише, а то је устоличење једног Епископа, а у конкретном случају вековима су се православни митрополити устоличавали на Цетињу, неко је прогласио да то не треба тако да буде, иако ми сада немамо друго решење јер спроводимо оно што је природно и нормално, а бивамо дефинисани као 'неко ко нешто на силу намеће' и као 'неко ко не разуме ситуацију' и као 'неко ко провоцира'. То је као кад би вам неко рекао: `Ви не можете да дишете ваздух јер тај ваздух не припада вама!` А ви без дисања не можете, јер је то природна и нормална ствар. Устоличење и све што Црква чини јесте увек у духу речи Христових, у духу онога што се темељи на вери и на молитви, у духу смирења и у духу љубави. Црква дејствује и дела увек и искључиво из Јеванђеља. По својој природи она није ту да решава било какве политичке неспоразуме, није ту чак ни да утиче на њих, а камоли да доноси политичке одлуке, рекао је патријарх Порфирије. -Црква није ту да се бави државним питањима. Црква је тело Христово, а то значи заједница свих оних који су крштени у име Оца, Сина и Светога Духа. Тело Христово у којој по речима апостола Павла 'нема Грка и Јеврејина'. Нека свако буде оно што по својој савести хоће, нека припада ком хоће народу и нека устројава свој живот на најбољи могући начин, али ако је Христов и ако слуша реч Христову, онда ће увек бити сведок мира, рекао је патријарх Порфирије и истакао да устоличење митрополита Јоаникија треба да буде утемељено на вери, молитви, љубави и на непрестаном подсећању себе да нам реч Христова мора бити меродавна. Ако јесте имаћемо мир у души, а ако није бићемо у најмању руку узнемирени", рекао је патријарх Порфирије. Извор: Инфо-служба СПЦ

Из штампе је изашао нови 380. број „Православног мисионара” званичног гласила СПЦ за младе. Централна тема овог броја је богомољачки покрет. Слушаоцима Радио Светигоре садржај новог броја представио је члан уређивачког одбора „Православног мисионара”, катихета Бранислав Илић. Разговор водила Оливера Балабан. Звучни запис разговора Извор: Радио Светигора

Све што је изговорено и учињено при Жртвовању хлеба, а чиме је представљена смрт Господња, имало је само снагу изображења и символа, док је хлеб и даље остајао хлеб. Наиме, једино што је хлеб попримио јесте то да је постао дар Богу, и зато представља символ Тела Господњег у Његовом првобитном узрасту, јер и оно Тело је од самог почетка било Дар, као што је већ речено. Зато свештеник набраја и приказује на хлебу она страдања која је Христос претрпео док је још био новорођенче и док је у повоју лежао. Јер, док изнад дарка поставља такозвану звездицу, он каже: И дошавши, звезда стаде над местом где беше Дете; а затим придодаје оно што су пророци још у давнини говорили, а што Њему као Богу приличи, да не би људи, због Његовог Тела и због свега што у вези са Њим могу видети, мислили о Њему приземно и на начин који је недостојан Његовог Божанства. „Речју Господњом небеса се створише.„ „Господ се зацари, у красоту се одену.„ „Врлина Његова покри небеса, и земља се напуни хвале Његове. „ 2. Изговарајући ове речи, свештеник покрива Хлеб и Чашу скупоценим прекривачем и кади их са свих страна. Јер, и сила оваплоћенога Бога испрва је била скривена, све док није дошло време чудеса и сведочанства са неба. 5 Но, они који су за Њега умели да кажу: Господ се зацари, у красоту се одену, и који су умели да кажу све оне остале богодоличне речи, они су Га признавали, поштовали Га као Бога и тражили своје уточиште код Њега. Имајући то на уму свештеник над покривеним Даровима изговара речи: „Закрили нас окриљем крила Твојих“, и кади их са свих страна. 3. Пошто све то изговори и обави, и пошто се помоли да се сва добра ове свештене Службе остваре у складу са њеним светим циљем, свештеник ступа у Жртвеник, стаје пред свету Трпезу и започиње Литургију. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У недељу Средопосну, дана 07.04.2019. године, на празник Благовести, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски служио је свету Литургију у капели Преображења Господњег у Даљ планини. Архијереју су саслуживали архимандрит Мирон (Вучићевић), настојатељ манастира, протојереј-ставрофор Јован Клајић, парох у пензији и ђакон Предраг Јелић из Даља. Светом сабрању присуствовали су и иконописци господин Немања Марунић, господин Драган Станковић и господин Бојан Загорац који су својом вештином и трудом фрескописали капелу Преображења Господњег. Владика Херувим се у својој архипастирској беседи обратио вернима: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги народе Божји, нека је благословен данашњи дан у коме смо се саобразили са речима архангела Гаврила када је благовестио Пресветој Богородици да ће она зачети и родити Спаситеља. Као што говори тропар овог дивног празника Благовести – данас почиње спасење роду људскоме. И заиста данашњег дана род људски добио је залог вечног живота, добио је пут којим треба да иде, а то је пут ка Царству Божијем, ка врлини и Јеванђељу. Кроз целокупно новозаветно Откровење, од Пророка и Претече и Крститеља Јована, па све до књига које нам говоре како ће страшан бити Други Христов долазак можемо поучавати речју Христовом. Речју којом је Он творио чуда и којом је и нама људима који смо жељни Речи и спасења омогућио да можемо имати заједницу са Њим. Данас се на Литургији отворила Тајна вечности, љубави и милости Божије. Кроз Тело и Крв Христово окусили смо Тајну данашњег празника. Данас смо ходили стазама спасења, стазама вечног живота. Многи су примери из Старог завета који су сведочили праведност и љубав коју је човек имао према Богу. Почевши од Аврамове жртве, пророка и мудраца па све до новозаветног Откровења. Све је то упућивало на Христа као Богочовека и Спаситеља који ће доћи да спасе род људски. У Тајни данашњег празника отвара нам се вечност, ако ходимо у Христу и у Христу обитавамо имаћемо живот вечни, имаћемо Царство Божије. Царство Божије је у сваком човеку, драга браћо и сестре. Само ако човек жели да открије то Царство и жели да има заједницу са Богом. Онда ту нема граница, нема нетрпељивости него влада хармонија и преображени начин живота. Једино у Цркви можемо окусити Тајну вечности и Тајну љубави Божије. Нигде другде у овоземаљским творевинама и тековинама не можемо да окусимо ту лепоту Живота. Све је у животу пролазно и материјално, а Тајна Цркве је Тајна вечности и живота која се непрестано благовести нама људима, како кроз данашњи празник тако и кроз све Тајне Цркве Божије. Много је Тајни које нас упућују на Тајну вечности и живота, на Тајну која нам отвара Двери Раја. Данашња недеља, недеља светог Јована Лествичника, установљена је да би ми кроз целокупни пост, од којег смо прошли четири недеље, сагледали своју душу и свој пут. Да ли смо се напојили врлинама? Да ли смо се напојили Јеванђељем и Речју Божјом? Да се преиспитамо. Свети Јован Лествичник био је синајски подвижник и цео свој живот посветио је исихастичком начину живота. Знао је да једина Љубав и једина Хармонија постоје само у Богу. Све остале тековине нису хармоничне. Оне су идиличне, али нам не омогућавају заједницу са Живим и Делатним Богом. У његовој Лествици, у делу које је оставио да бисмо се ми људи напајали његовим речима и искуством са Живим Богом, постављени су темељи врлинског живота сваког човека. Зашто је Црква баш у четврту недељу Великог поста установила прослављање светог Јована Лествичника? Управо због тога да бисмо сагледали свој живот, да сагледамо колико смо у ове четири недеље Великог поста сабрали у ризницу врлина. Колико смо врлински живели у ове четири недеље, а исто тако да се преиспитамо како ћемо живети до краја овог Часног поста. Ова наша светиња је данас имала велики благослов и, можемо слободно рећи, празник за наш целокупан народ и за ову свету обитељ. Данас смо осветили ове дивне фреске које ће нас увек, кад год се сабирамо у овом светом манастиру, подсећати на Тајну нашег Домостроја спасења. Видимо прелепе иконе, прелепе угоднике Божје који су својим животом и својом љубављу према Богу задобили венац вечне славе. Они ће нас увек подсећати како ми као народ треба да живимо. Да се саображавамо са њиховим животом. Да живимо, колико је то у нашим могућностима, на путу Јеванђеља и вечног живота. Овом приликом бих се захвалио нашим дивним иконописцима Немањи Марунићу, Драгану Станковићу и Бојану Загорцу који су својим рукама ово прелепо исликали и нама оставили да можемо да се угледамо на дивне светитеље које су они изобразили на овим зидовима наше капеле Преображења Господњег. Ову капелу смо и посветили Преображењу Господњем да би нас она увек преображавала и показала пут ка нашем спасењу. Они су то дивно осликали, са дивним композицијама и светитељима који ће нас увек упућивати на Тајну спасења и Тајну пута Јеванђеља Христовог. Стога нека је благословен данашњи дан и ово сабрање у нашем манастиру у Даљ планини и да се што чешће сакупљамо овде на светим богослужењима како бисте учествовали у Тајни Цркве, а то је света Тајна причешћа. Нека сте благословени и да достојно дочекамо радост Васкрсења Христовога. Амин. Радост празника се после свете Литургије наставила за трпезом манастирског конака. Извор: Епархија осечкопољска и барањска

Прво, дужан сам одговорити на питање како сам закључио да Мачковићеви ставови вуку, најблаже речено, на чудну страну. Мачковић: „У том смислу, евидентно је да посебно негодовање код аутора Прилога изазива моја тврдња да је теологија у служби Цркве и црквених интереса, а не обрнуто. Зато аутор тврди да сам понизио (срозао) теологију. Лажној богињи Теологији мора да се потчињава све, па чак и истина, а Патријарх и Црква поготово.“ И ово: „Ипак, чини ми се, да аутору Прилога највише засметала идеја да сама Црква треба да донесе одлуку, у складу с националним или било којим другим својим интересима, а да потом теолози направе теолошки оквир и објашњење те одлуке. Црква се руководи канонима и богословљем, али то не значи да канони и богословље руководе Црквом.“ (Подвлачење – В.В.) На основу наведеног, закључио сам ово: „Да и међу православнима има оваквих бољшевичких схватања, јасно нам је ставио до знања и теолог Дејан Мачковић, са својим начелним ставом да теологија помесних Православних Цркава мора бити у служби оправдања интереса и црквене политике сваке локалне јерархије и да ту не може бити никаквих изузетака.“ И ово: „Мачковић сматра да у слободном теолошком промишљању нема истине, већ да обавезујућу истину прописују структуре моћи, оличене у званичним црквеним властима.“ Мачковић се позивао на реалност, али је ипак прешао преко чињенице да Црквом руководи и управља, пре свега, епископски сталеж. А да се верни народ ионако ништа не пита. Тако да немамо сви исту одговорност у Цркви. Да ли епископи, свештеници и лаици имају увек истоветне интересе, одговор је: и да и не. Заједнички им је интерес да се Црква очува, да у држави постоји слобода вероисповедања итд; али им, рецимо, материјални и политички интереси у друштву могу бити различити, па и супротни. О томе би, између осталог, увек требало водити рачуна када говоримо о Цркви у контексту друштва. Друго, начелно се слажем са Мачковићем да теолози – као и остали интелектуалци – морају обраћати пражњу на друштвену, политичку и црквену реалност која их окружује. Проблем је у дефинисању те реалности, јер њу не виде сви на исти начин. И зато је нужно јавно размењивати анализе, мишљења и ставове. Уосталом, имамо и епископе теологе, тако да не видим опасност да они неће умети да на одговарајући начин одговоре на реалност украјинског црквеног сукоба, и образложе ставове СПЦ тим поводом (а то су и урадили у писму цариградском патријарху). Немам, наравно, ништа против да се јавно износе чак и предлози у вези са тим како да се СПЦ постави у новонасталој свеправославној кризи. Ипак, намећу се питања: Како ће ти предлози доћи до надлежних у Цркви? Да ли ће се на сабору или синоду СПЦ читати текстови са овог или неког другог сајта у којима се епископима упућују теолошки и црквеноправни савети? Да ли су сабор или синод у обавези да саслушају „интерпелације“ које долазе од стране теолога и лаика? Да ли је сабор у обавези да о њима расправља, да их прихвати или одбаци? Ако не постоје механизми – а знамо да не постоје – да ти предлози уђу у процедуру код надлежних црквених тела у којима се доносе одлуке од важности за нашу помесну Цркву, бојим се да ће теолози који би активистички писали о текућој кризи и предлагали решења, то радити за себе и своју читалачку публику. Што можда и није тако лоше. Бар ће редакција овог теолошког интернет магазина имати шта да објављује. Извор: Теологија.нет

„Високопреподобни оче игумане, драга братијо, пречасни и преподобни оци, браћо и сестре, драга децо, Увек са радошћу долазим у овај манастир и Косовско Поморавље, зато што је ово део наше Епархије где се наш народ, и поред толико тешкоћа и невоља одржао и опстао у најтежим временима. Оно што ме увек посебно радује јесте када видим мноштво деце и омладине, што показује да наши људи васпитавају своју децу да своју будућност виде на овим просторима, на којима су одрасли и који су им њихови преци предали, и у аманет оставили. Неки упорно тврде да нема Срба јужно од Ибра, а ја им на то кажем да погледају наше Поморавље. Иако у тешком материјалном стању и неретко на ивици егзистенције, наши људи остају верни своме дому, земљи и светињама. Такође, овде је по многим показатељима и највећи природни прираштај у целом српском народу. Имамо толико многодетних породица, што сведочи да људи овог краја дубоко осећају важност породице, која нас повезује и учвршћује. То истовремено показује да природни прираштај не зависи увек од материјалног благостања. И наша Света Црква је, браћо и сестре, једна велика породица. Господ нас све сабира око Свете Литургије и других Светих тајни, и што више духовно узрастамо, схватамо да морамо да живимо заједно у љубави и слози и тако препознајемо у сваком од нас нашег вечног брата. Господ нас учи да не љубимо само наше ближње, већ и непријатеље наше. Јер, како је и сам на Крсту рекао: Оче, опрости им јер не знају шта чине ( Лк 23.24). Тако је, нажалост, са онима који изгубе веру у Бога и поуздају се у себе или траже себи богове на земљи. Такви, друге не гледају као ближње, као браћу, већ су им блиски само истомишљеници, и нису спремни другоме да опросте. Наша Црква нас учи да нема људи који су зли по себи, јер зло не постоји, као што не постоји ни тама, јер је она само одсуство светлости. Тако је и зло, ништа друго до помрачење ума. Црква нам даје толико много духовних лекова да оздравимо и отворимо наше очи да бисмо угледали светлост и у њој сагледали и себе и све око нас. Зато је покајање наш повратак Богу, отварање затворених очију које полако почињу све да гледају у другој светлости – светлости благодати Божије. Браћо и сестре, да бисмо истрајали у том духовном оздрављењу, потребни су нам пост и молитва. Често напомињемо да пост није само уздржање од хране, већ пре свега отварање целог свог бића за Бога, за ближњег и одвајање од свега онога што нас одвлачи од Бога и љубави према другима. Уздржањем од хране показујемо да не живимо само на биолошком нивоу, него смо, пре свега, чудесни спој видљиве и невидљиве творевине Божије. „Не живи човек о самом хлебу, него о свакој речи која излази из уста Божијих“ (Мт. 4, 4). Господ је управо зато и постао човек да би освештао тело и душу човекову и нашу човечју природу нераскидиво повезао са Својом божанском природом, те учинио човека у Христу небоземним бићем. Све наше невоље и тескобе су мале и ништавне, само кад помислимо колико се нама Бог даје у својој неисказаној љубави. Често, гледајући само оно површно, не видимо Божије дарове који су свуда у нама и око нас, и живимо у незахвалности. А љубав према Богу се пре свега огледа у благодарности, као што се љубав према ближњем огледа у милостивости, спремности да одвојимо од свога и пружимо другоме који нема. Зато је и највећа тајна наше Цркве названа Евхаристијом, што и значи Благодарење. Наше Народне кухиње у Косовском Поморављу су најлепши израз те солидарности и љубави многих добрих људи, и домаћих и страних добротвора, који су дали своју лепту да би они којима је потребно добили кору хлеба и изнад свега бригу и утеху да о њима неко мисли и да нису остављени и заборављени. Некада су древни хришћани тако постили, што су у посне дане јели једноставнију храну да би од вишка новца помогли сиромашнима. Зато су пост и милостиња увек били повезани и немају смисла једно без другог. С друге стране, себичност затвара човека у личне интересе. Такви немају осећај за потребе ближњих. Данас живимо у времену када многи моћници не желе да виде потребе свог народа и оно што им је предато на управу доживљавају само као бројке, као парче географске карте. А иза сваког градића и села, живе су породице, људи и деца. Управо је то и разлог зашто је Син Божији, у коме је све и за кога је све створено, дошао у овај свет и постао човек, да би своју љубав посведочио и крсним страдањем. „Од ове љубави нико веће нема, да ко душу своју положи за пријатеље своје“ (Јн. 15,13). Тиме нам даје пример да се љубав не мери само лепим речима и обећањима, већ надасве жртвом, и то жртвом до спремности да пострадамо за своје ближње. Са таквом вером Св. Кнез Лазар ишао је на Косово Поље, спреман да положи своју душу за свој народ, не ради неких пролазних земаљских интереса, већ следујући Христу, Подвигоположнику. Као таквог га је Бог и овенчао венцем своје славе, и као таквог га је народ његов упамтио. Нажалост, у историји је много и оних који нису били као Свети Кнез, који су гледали пре свега земаљско царство и лично богатство. Такви нису спремни да се жртвују за свој народ, већ народ жртвују себи. Хвала Богу, наш верни народ увек је знао да препозна и разликује вукове у јагњећој кожи, разне продавце магле и неиспуњених обећања, и увек се враћао својој Цркви, која је била и остала уз њега. Свештенослужитељи Божји су управо служитељи тајне тог јединства. Отуда Црква никада није могла без народа, јер тамо где нема верног народа нема ни Цркве. Отуда, драга браћо и сестре, и наша стална брига да сачувамо живу Цркву на Косову и Метохији, да охрабримо наш народ да се истинска срећа у животу не мери само материјалним богатством, већ пре свега оним колико смо се охристовили и отворили своје срце за тајну Божије љубави. Зато нам је поред поста, неопходна и молитва, не само као тражење овога или онога од Бога, јер Бог зна унапред шта је нама потребно, већ молитва као стално пребивање у присуству Божијем, молитва као стално сагледавање свега у нама и око нас кроз Христа и тајни његовог Еванђеља. Наша Црква из тог разлога с времена на време позива свој народ на појачану молитву и пост да бисмо отворили своја срца да приме Божију љубав и благодат, која је ту увек пред нама и у нама, само је ми често нисмо свесни, јер трчимо за пролазним богатствима и циљевима. Зато, Господ да вас све укрепи и оснажи, да чувате наше свето Косовско Поморавље, и да не заборавите какве сте претке имали. Сетимо се, на крају, наше Свете новомученице Босиљке из Пасјана која је, иако млада девојка, презрела све земаљско да би задобила небеско и уневестила се самом Христу Господу. Вековима је народ чувао њен спомен, јер народ доноси најбољи суд и најдуже памти. Народно сећање је мерило сваког дела, јер све се пре или касније покаже онаквим какво јесте. Са овог светог места вам поручујем да праштате једни другима и да живите у миру. Чувајте породице и децу и будите храбри као што сте увек до сада били. Бог са својим светим биће уз вас, посебно молитвама Св. новомученице Босиљке, која, уз скуте Пресвете Богородице, бди и моли се за све вас. Господ да нас све сачува и утеши у својој љубави и милосрђу да бисмо и ми са свима светима Њега славили – Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и кроза све векове. Амин.“ Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска