Претражи Живе Речи Утехе

Догађаји из историје не треба да буду тачка раздвајања међу религијама на Балкану, јер ако се народи на простору бивше Југославије "замрзну" у прошлости, неће изградити међуљудске односе, оценили су представници верских заједница на панел дискусији "Религија на Балкану - тачка спајања или раздора?". Митрополит загребачко-љубљански Порфирије оценио је да су мањинске заједнице на нашим просторима обично биле жртве трагичних тренутака и да нису имале подршку већинске заједнице. "Данас закони у државама, у којима сам ја епископ, гарантују религјиски плурализам, а то значи да има више религија и да су оне једнаке пред законом, што је претпоствака за реализовање верске слободе и црквеног живота", рекао је митрополит и додао да је осим закона, често потребна и добра воља. Муфтија србијански Абдулах Нуман рекао је да народи на простору бивше Југославије, не уче из своје историје и да понављају исте грешке. "Волео бих да убрзамо помирење и повезивање свих религија на овим просторима, треба да будемо отворени једни према другима, без међусобног надметања", указао је муфтија. Он је додао да немамо право да гурамо једни другима "легитимитет на нос" јер нас, како каже, то нигде неће довести. "Треба да практично живимо нашу религију, а не да се кријемо иза ње, када се нешто деси. Када бисмо тако радили, не би било сукоба и не би се дешавали злочини међу људима", сматра Нуман. Према његовим речима, политичке партије и политичари долазе и одлазе, а константан фактор историје је постојање вере. На дан примирја у Првом светском рату, муфтија се запитао да ли ћемо бити злопамтила или ћемо радити на заједничком зближавњу. "У нашим верама постоји "љуби ближењег свог", то се мора поштовати и живети у складу са тим, а не ставити у витрине, да стоји као лепа ваза", закључио је муфтија. Београдски надбискуп Станислав Хочевар сматра да су цркве много учиниле за повезаност међу народима бивше Југославије. "Нико други у Европи, као народи у Југославији није искусио како је живети са различитим религијским заједницама. Морамо да учинимо све да по томе будемо први, а не последњи у Европи", рекао је Хочевар. Поручио је да не треба да се враћамо у прошлост да би потенцирали ране и виктимизам, већ да будемо отворени у религијском дијалогу и да такви, како је навео, идемо у будућност. View full Странице

Из књиге "ПОД ДРВЕТОМ САЗНАЊА ДОБРА И ЗЛА" (Бања Лука, 2008) посебно од аутора уступљено за сајт Поуке.орг: Религија и философија 1. Философија, полазећи од животно датог реалитета, сматрала је бесмисленом религију која полази од Откровења. Успињала се својим анализама и домишљањима у тумачењу човека и живота, долазећи увек донекле, често и завршавајући на тим успутностима на којима се и исцрпљивала. Јасперс је говорећи уопште о философији свог доба, приметио уздржавање философије западног света да се одреди према Богу, што је сматрао проблемом, јер се тиме занемарује чворно питање валидности човековог философирања о човековом битисању или његовом битију као целовитој појави људског начина постојања. Тако су неке философеме, бивајући некритичне према себи, исклизнуле из философске истинитости у своме заносу, постајале идеологијама. Угледајући се на материјални свет односа масе и њој иманентне силе, и на биолошке претпоставке о међусобном истребљивању врста, настојале су да тумаче људску природу и њој иманентан свет, сводећи све на захтеве успостављања истребљивачког односа између народа (нацизам), као и између социјалних сталежа у људским друштвима (комунизам), проглашавајући се помагачима историје који "рашчишћавају" путеве испред њених токова, убрзавајући јој тиме ход. И све је завршило катастрофама, чији смо сведоци, током тек прохујалог столећа. 2. Керовић, у свом најновијем делу Смисао и егзистенција (Радивој Керовић, Бања Лука, 2008), на које се углавном позивам у овом делу излагања, сасвим експлицитно каже: "...филозофско мишљење мора најозбиљније са рачуна са феноменом личности и личног духа и да их тако интегрише у своје предметно поље, уколико уопште жели да се компетентно и легитимно бави проблемом човјековог битка." (стр. 47) Томе у прилог наводи и став Унамуна: "...да тај лични духовни аспект човјека представља саму супстанцију човјештва, основ његове специфичне позиције у свијету и његовог вишег одређења." Анализом читавог низа савремених философа уочава да се сви они залажу за концепцију човека као бића слободе и за личност у њему као центар свих психичких способности од интелигенције до људске осећајности. Личност је независна од било које закономерности којом бисмо покушали да је дефинишемо и уоквиримо. Слободна је у својим изборима, по своме избору дозвољава да и сама буде одабрана из слободе другог, а свет идејних концепата који креира у свом баратању с реалитетом света у свету увек је непредвидив. "Из личног битка човјека, који се може схватити само на динамичан начин, происходи сва његова дјелатност, његово искуство и размишљање", рећи ће о томе Керовић (стр. 278). Философија, углавном током друге половине XX века, ипак је смогла снаге да каже и следеће: "Чињеница о једнократности, непоновљивости и разноврсности сваког људског бића, сваког појединачног човјека и сваке личности, независно од расне, националне или културне припадности, потврда је неисцрпног богатства хумане животне супстанце." (Подвукао С.Б., стр. 278) 3. Чињеницом да се човек "уланчује" (Керовић) у редослед са стварима и живим бићима према нивоу развијености врста, врши се одређени вид насиља на човекову мисао којој се онемогућава да приђе истраживању човека као могућности његовог вишег порекла и улоге у животу. Његов самосвојан вид постојања у свету "делатни, динамични и стваралачки карактер" који "сам ради на себи, гради свој свет и културу, обликује себе и води свој живот", превазилази сам природнонаучни приступ који се учаурио као свилобуба, како то каже ава Јустин, у своје самоизаткане нити, самозадовољно. Гален ће за ту област људског рећи: "то је област истраживања на којој се може још и данас установити неодређени број невиђених и неименованих феномена" (цитат по Керовићу). Закључак о личности као појави која је сваком човеку једнократно и непоновљиво дата као могућност остварења, која је разноврсна и то независно од расе, нације и културе којој припада, могао би да прихвати сваки теолог као и сваки философ, зашто не, и сваки психијатар, као свој сопствени став. Залажући се за "искорак философије" ка признавању "невидљивих извансветовних сврха човекове егзистенције", Керовић наводи став Хајдегера који сматра да се " управо ради о том да свјетовно, коначно и смртно искуство човјека упућује даље од себе и преко себе", што говори да, у ствари, за то трансцендентирање постоје и "чисто умни разлози". 4. Коначно, када се упоређује философски концепт личности људског бића, као врхунски домашаљ човекове мисли, са ставом о природи човека, датог религијским доживљајем, разлика је само у схватању његовог порекла и његовог смисла у свету. Зато сматрам да је на овом месту интересантно да поменем и следећу чињеницу. Књига Постања по Мојсију, дакле књига на којој се заснива јудео-хришћански религијски концепт света, послужила је за полазиште две теорије савремене психијатријско-психолошке литературе о пореклу и суштини човекове личности. Једна је: - теорија о нагону смрти фројдијанске провеницијенције, а друга је: - поставка феноменолошко-егзистенцијалистичког концепта психијатријске мисли о човеку као егзистенцији слободе и одговорности пред сопственом будућношћу. Фројдова идеја о томе да је нагон смрти плод привлачне снаге "анорганске материје" или прахга земаљског од кога је човек створен, који га вуче (којом енергијом у себи?) натраг у небиће, у смрт, као део религијског концепта настајања људског бића, одломљен од целине која му даје смисао, прихваћен је од дела стручне и научне јавности као валидна научна претпоставка, па и чињеница. При томе се одбацује онај други, тако битан део о "боголикости" дат дахом Творца, чиме се предање довршава у свом целовитом и јединственом изразу. Човек истог тренутка, на исти начин, самим Творцем, енергијом његовог даха, постаје "богочежњиво" биће, које тежи "обожењу", чезнући "...за свим бескрајностима Божијим" (о.Јустин), дакле ка животу и будућности. Тиме се даје, у самом предању, објашњење човекове природе, њене усмерености ка будућности, као и порекло моралности човека што произлази из "даха Господњег" који је, самим чином стварања, постао човекова суштина. То о урођеној моралности човека, као сасвим евидентно присутној у човеку већ од самог рођења, међу првима сведочи и сама Меланија Клајн, иако је припадник психоаналитичке мисли, описујући њене тек назначене обрисе у виду "депресивне позиције", средином прве године бебства. Она, та прва, сасвим рана депресивна расположења детета, уочава и описује током шестог месеца живота, на прелазу између биолошке у социјализовану фазу развоја (Валон) и сматра их последицом гнева у себи према чину материнства, што у детету рађа рани доживљај кривице, јер му се оно јавља час као добро, час као лоше, ускраћујуће. То упућује на сасвим рану остварену контролу ваљаности садржаја сопственог психизма, дакле понашања у настајању. Кривица, као израз контроле исправности сопствених понашања према другоме, дакле као израз моралности људског бића, овде се испољава пре сваког могућег препознавања другога као чина међуљудскости у односима дете-окружење. Већ те прве пуко биолошке узајамности у равни дете-мати, побуђују њен генетски код, чије прве обрисе видимо већ на тим сасвим неочекивано раним узрастима. Моралност која одређује суштину људског бића основно је полазиште око кога се матичи религијски концепт света у самој особи или личности, као и образложење постојања света у коме, својим начином живљења, тражимо своје место. Моралност је област узглобљења религијског односа према свету са научним погледом на свет и свим осталим човековим начинима расуђивања и делања. View full Странице

Позивамо вас, да у понедељак, 3. јула 2017. године, у 19 часова, у Клубу Дома омладине Београда (Македонска 22) присуствујете трибини на тему „Религија и национализам“. Однос религије и национализма представља једно од отворених и свакако за нас једно од најзначајнијих питања. Испреплетеност и међусобни утицај верског и националног осећаја на нашим просторима се види кроз практично читаву прошлост, види се у садашњости, а сигурно је да ће и у будућем периоду имати снажан печат ових сентимената и феномена. Разумети односе ова два осећања и уверења није могуће без појединачног схватања и разумевања оба наведена елемента. Шта она подразумевају, на чему се заснивају, како препознати који је прави пут у религијском и националном осећају, а где су странпутице, где се додирују а где се разликују? Допринос одговору на ова питања даће учесници трибине „Религија и национализам“. О овој теми говориће: проф. др Драган Симеуновић (Факултет политичких наука) др Сеид Халиловић (Центар за религијске науке ,,Ком“) др Александар Раковић (Институт за новију историју Србије) Трибина се одржава у организацији Светосавске омладинске заједнице Архиепископије београдско-карловачке и Дома омладине Београда. Улаз је слободан. http://sozbg.rs/dogadjaj/religija-i-nacionalizam/ https://www.facebook.com/events/1673089799385889/