Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'рафаил'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Већина људи схвата да су несретни, али не могу да схвате због чега? Неки то повезују са суморном усамљеношћу и емоционалном хладноћом друштва, други са непоштеношћу и лажљивошћу људи у окружењу, не изузимајући ту ни сроднике; трећи на нерешене проблеме, тешко материјално стање и непрекидни страх пред будућим. Међутим, нису несретни само сиромашни, већ и богати; не само они који су болешћу приковани за постељу, већ и сасвим телесно здрави, који су пропутовали читав свет, завукли се у све углове земље, попели се на врхове планина и спустили у дубине мора. Сузе се лију и у неугледним колибама сиромаха и у домовима богаташа. Чак је и неизвесно ко је несрећнији: Они који су малаксали под притиском сиромаштва, или они који су добили све што се за новац може купити, још у младости кренули погрешним путем и преситили се свим пороцима. Савремени људи су несрећни и збуњени, у шта се чак и визуелно можемо уверити. Уколико отворите албум са старим фотографијама, тамо ћете видети спокојна, као просветљена лица, на којима стоји печат племенитости и достојанства – не гордости, већ управо душевног достојанства, чији је синоним част. Ове фотографије, избледеле од времена, као да су прожете зрацима залазећег сунца и зраче топлотом која загрева и умирује душу. Погледајте затим на савремене људе и видећете другачија лица: смркнута, узнемирена, напрегнута, непрекидно забринута и несрећна, као да ти људи нису нашли своје место у хладном и равнодушном, као и они сами, свету. Огромна сенка муке надвила се над човечанством. Људи беже од сурове реалности и од самих себе у виртуални свет компјутера и телевизора, траже заборав у алкохолу и наркотицима; бацају се у циклус демонских представа и илузија, даве се у бездану метафизичке таме и безумља; чини се као да им је ад пријатнији него земља, али живе стога јер се боје да умру. Неки се труде да угуше осећање глуве меланхолије и као глумци, играју неку представу среће: такве ликове, са празним очима и намештеним осмесима, прилепљеним за лице, можемо видети на рекламама и страницама модних журнала. Многи траже заборав у разврату и изопаченостима: у топлоти ђубрета и сладости гноја. Они се упорно ваљају у блату, као да у њему желе да нађу златну жилу. Зашто су савремени људи несретни? Зато што је грех, на који су се привикли и са којим су се сродили узео од њих оно што је најдрагоценије и незамењиво: чистоту срца и целомудреност. У чистоти је велика радост и светлост, а у греху је тама и туга. Чак мислени греси и страсна маштања у душу уносе метафизичку хладноћу и пустош. Душевни премор има своје нематеријалне бакциле и вирусе, који живе и размножавају се у моралној прљавштини као што се муве и црви размножавају у гомили смећа и трулих отпадака. Ову прљавштину људска душа свакодневно конзумира. Како постати срећан? Како стећи истинску, а не илузорну срећу? Како сачувати радост која није преварна попут ноћне сени и која неће одлетети као птица? Да би се то постигло, треба се, као са најљућим непријатељем, борити са грехом, зачетим у срцу. Људско је срце велика тајна. У срцу се сумира читав живот човека и сво искуство његове душе. Ништа се у животу не дешава што не оставља последице, све оставља печат, запечаћен невидљивим словима, на сећању срца. Цар Соломон је писао: „Више од свега чувај срце своје, јер је у њему извор живота“. Стога треба непрекидно чистити срце од греха, покајањем и молитвом, да мртве воде, које истичу из ада, не би у њему нашле свој властити базен. Бог је огањ који загрева срце, а ђаво је хладан као леш. Срце које је кроз грех предано демону из себе зрачи некаквом мртвачком хладноћом и тананим смрадом трулежи који који интуитивно осећају људи из околине таквога човека. Трагедија савремених хришћана је у томе што они заборављају на оно најглавније у духовном животу: на чување срца. На неопходност да га ограђују од мутних потока греха који земљу претварају у духовну пустињу и врелу мочвару страсти. Савремени хришћани, погружени у бриге о спољашњем, заборавили су на бригу о сопственом срцу – центру живота, акропољу душе, царској ризници у којој треба да се чувају нетрулежна богатства – дарови благодати. А ђаво ни на тренутак не заборавља на човека: он непрекидно стреми да завлада над срцем, да га обмане, пороби, да га учини својим престолом. Ако размотримо помисли које се рађају у срцу, у њему нећемо видети лик Божји, већ безличје греха. Проклетство нашег времена је у томе што смо заборавили да је благодат Божја света и чиста и да се не може сјединити са грехом. Зато, без обзира на посету храмовима и светим местима, домаће молитве и читање духовних књига, наше срце остаје празно, као пробушена посуда којом захватају воду. Срце предано страстима и гресима не може да стекне и задржи благодат. Такво је срце налик на запуштени врт без ограде, или на оронули дом без врата и прозора, где улази свако ко пожели. Страсно срце се противи речима молитве, одгурује их од себе и молитва губи животну силу, постаје површна и мртва. Од такве молитве човек не добија духовну утеху и стога са нестрпљењем чека њен крај. Истинска молитва је немогућа без благодати, а благодат – без чистоте срца. Господ је рекао: „Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети“. Зато човек, не бринући се о чистоти срца, не борећи се са гресима и страстима, остаје духовно слеп, иако поседује светске таланте и душевне квалитете, бави се добротворним радом, произноси красноречиве проповеди па чак иако би писао научне апологије у одбрану хришћанства. Неписмени старац који је сачувао чистоту срца мудрији је од теолога који није победио своје страсти. Наше време се може назвати безблагодатно, али не у смислу да је Црква осиромашила благодаћу, већ зато што људско срце, затровано грехом, губи способност да прими и задржи благодат. Древни хришћани су се од савремених разликовали пре свега у томе што су се налазили у благодати, живели и дисали благодаћу, јавно осећали њена дејства, као да су осећали благодат срцем и слушали њене неизрециве безгласне речи. За њих благодат није била само нада на будућа блага у небеском царству, већ и радост која је испуњавала њихов земаљски живот, без обзира на невоље и гоњења. Благодаћу су се хришћани осећали као најсретнији људи на свету, а хришћанске заједнице су биле попут острва светлости у тамном мору незнабожачког света. Човек је осећао реално присуство благодати, а њен губитак доживљавао као највећу несрећу, као мрак и бол душе, као одлучење од Бога, извора живота. Зато су хришћани чували благодат као што се пламен свеће чува од ветра, своје срце су чували од нечистих помисли као очи од песка и прашине. У данашње време, када је стицање благодати престало да буде циљ и садржај хришћанског живота, њен се губитак скоро и не осећа. Савремени хришћани не схватају шта губе од грехова, не увиђају шта се дешава у њиховим срцима, какве се немани гнезде у њему. Због тога, њихов живот као да је обојен у сиво, слично сумраку; њихове су душе налик на небо прекривено густим облацима: на тренутак блесне између облака сунчев зрак и поново нестане.Без чистоте помисли душа не може у себи одразити светлост благодати. Шта треба учинити да би смо стекли и сачували благодат? Најпре треба очистити душу покајањем и исповешћу, као што рђу која се нахватала на метали стружемо гвозденом четком. Треба успоставити контролу ума и воље над пет органа чула, нарочито над видом и слухом. Треба стражити, да грех не би продро у душу читањем страсних књига, испразним разговорима, гледањем јавних дешавања и развратних слика. Треба се удаљавати од зачетака греха – саблазни, као што пчеле беже од дима, а такође избегавати она лица и места која нас подсећају на претходне грехопаде. Тада ће, при умањењу спољашњих греховних утисака и унутрашњи импулси греха почети да слабе, као плитка река у време суше. Треба знати и о следећем лукавству демона: понекад он на извесно време почиње да одступа од човека и он почиње да уображава да су страсти изагнане, да је духовна опасност прошла и сматра себе победником. Такво лажно бестрашће је у ствари демонска замка, да би успавао будност човека и изненадио га када не очекује. Најчешће у ову замку упадају горди људи и они који се уздају у саме себе, који проводе духовни живот без послушања и савета. Зато треба свагда бити опрезан и имати на уму да ђаво не напушта човека, као сенка, и бориће се са њим до саме смрти. Христос нас је пронашао на крсту кроз муке распећа, а ми њега морамо да нађемо у своме срцу сузама покајања. Овај је сусрет са Богом сличан новом рођењу. Тада благодат обасјава човека несагледивом светлошћу, исправља душу погнуту под гресима, даје молитви крила, у срцу отвара извор живе воде, обнавља дечју чистоту, враћа изгубљену радост, као пролеће душе, и човек доживљава своје васкрсење из мртвих још за време живота. https://mitropolija.com/2022/12/01/kako-postati-srecan/
  2. У недељу, 14.октобра 2018. године, у оквиру предавања Школе православне духовности при Црквеној општини новосадској, Мр Владимир Баљ одржаo je предавање у Гимназији Јован Јовановић Змај, на тему: „ПРОТОПРЕЗВИТЕР РАФАИЛ МИЛОРАДОВИЋ, ЗОГРАФ И ЕГЗАРХ ЕПИСКОПА ВИСАРИОНА ПАВЛОВИЋА“. Прилог смо преузели са званичне интернет странице радија Беседе View full Странице
  3. – За главну духовну немоћ нашег времена сматрам лаж и дволичност који постају животни стил савременог човека. Религија већ престаје да буде доминанта у животу човека и главни императив његовог понашања, она више служи задовољавању одређених душевних потреба, слично естетском задовољству које пружа уметност. Религија заправо у многоме представља дело воље. Унутрашњи живот хришћанина представља непрестану борбу са сопственим страстима и греховним навикама, отпор свету који, по Христовим речима, „лежи у злу“. Ова борба је мучна за многе савремене хришћане и зато њихова религиозност поприма спољашње форме и у њима обамире. Другу немоћ нашег времена представља изолованост људи и њихова емоционална хладноћа. У веку технологије човеку је све мање потребна помоћ другог човека, а мање му је и стало до ње – машина замењује човека. Средства масовних комуникација доприносе стандардизацији мишљења. Телевизор, компјутер и друга техничка достигнућа све више замењују живи контакт: човек одлази у виртуелни свет који постаје његова друга стварност. У том свету он нема одговорност, осећа себе слободним од обавеза и брига – илузорни свет ништа не тражи од њега. Духовна отуђеност често прелази у аутизам. Човек осећа сопствену усамљеност, али и у том случају телевизор и компјутер нуде му општење на даљину, виртуелне везе без љубави, некакво мртво општење налик на општење сенки. Техника смањује физичко растојање међу људима, али их у исто време међусобно дистанцира на емоционалном плану. Човек престаје да воли другог; ближњи постаје далек. Особа губи жељу да се види са пријатељима, удобније му је да седи пред компјутером. Овде привидна удобност своди људско општење на ниво прагматичног. Емоционална хладноћа и отуђеност прерастају у моралну кризу која је много опаснија од економске. Овај процес се у различитим облицима појављује свуда, при чему је у технички развијеним земљама он снажнији и разорнији. – Ствара се утисак да су код савремених хришћана питања догматике стављена у други план; ако се о нечему и говори, онда је то једино о социјалном служењу и сличном. Уопште није прихваћено да се говори о разликама у вери. Да ли је тако? – Догматско мишљење је нераскидиво повезано са духовним стањем човека, посебно са његовим мистичким интуицијама. При осиромашењу молитве и либерализацији морала човек престаје да осећа деловање благодати у сопственој души, губи православни начин мишљења и унутрашњу потврду и сведочанство истине. Карактеристично је да за Светитеље догмат није представљао некакав апстрактни појам, већ живу истину; удаљавање од догмата су увек доживљавали и осећали као губитак благодати. Код савремених људи је то унутрашње сведочанство ослабило, отупело. Они доживљавају догмате као философске постулате и тезе, разматрају их на нивоу рационалистичког мишљења и зато се код њих брише граница између догматске истине и духовне лажи. Теолошки максимализам пређашњих времена све више бива истиснут хуманистичким антропологизмом; притом се оријентири истине губе, духовни центри постојања и скала моралних вредности се померају и уклањају са својих места. Догматска равнодушност представља слепило људи код којих су отупеле или атрофиране религиозне интуиције. Интелектуално сваштоједство се доживљава као ширина мишљења, па чак и сведочанство љубави. Ово питање је врло важно и зато ћу поновити своју мисао. Мистичке интуиције чине догмат реалном, опипљивом истином, док савремени човек са својим отупелим духовним интуицијама доживљава догмат као продукт одређеног времена и епохе, разматра га попут философске апстракције, свесно или несвесно уноси у Цркву и Откривење принцип еволуције и на тај начин чини догмат релативистичким и плуралистичким појмом. По том мишљењу, догмати се привремено могу уважавати као што се уважавају стари људи, али се такође без проблема могу изменити или просто игнорисати. Практичну пројаву таквог рационализма у религији представља екуменизам, унијатство и многоглава хидра модернизма. – У чему се састоји главна догматска повреда умова савремених православних хришћана? – Главну догматску повреду умова савремених хришћана представља губитак светоотачког схватања Цркве као чувара истине, Светог Предања и Светог Писма. Савремена представа о Цркви у либералним круговима се све више приближава протестантском погледу на Цркву као на људску заједницу сједињену сагласношћу у учењу вере и ритуалима, заједницу једномишљеника. Притом се оно што је најважније – божанска страна Цркве као чуварке благодати, носиоца таворске светлости и непрестане Педесетнице – брише, Цркву доживљавају као људску институцију. Смелим модернистима Црква представља дом без господара који они присвајају и уређују по својим жељама. Откривење има две форме: Писмо и Предање. Свето Предање, изражено у символичким књигама (вероучитељним књигама које су прихваћене од целокупне Цркве), догматским и канонским одлукама Васељенских Сабора, богослужбеним текстовима и агиографским документима све више губи вредност у очима либералног друштва. Што се модерниста тиче, за њих Свето Предање у значајној мери представља митологију, недостојну пажње савременог „образованог“ човека. Што се тиче догматике и канонике потврђене на Саборима, познати модерниста Николај Зернов је отворено изјавио да је „сва трагедија Цркве почела са Васељенским Саборима“. Модернисти се труде да дискредитују вероучитељне изворе, укину и разоре, понекада и исмеју богословску традицију и прејемство претходних векова, створе ново, аморфно хришћанство које би одговарало појмовима, укусима и потребама, једноставније речено, страстима савременог друштва које се налази под утицајем модернизма и хуманизма. Модернисти стреме не да свет просвете светлошћу Цркве и приопште га вечној истини хришћанства, већ да Цркву прилагоде свету и самим тим је подвргну непрестаној секуларизацији. Друго догматско изопачење видим у стремљењу модерниста да прераде, у суштини, да укину православну сотериологију (науку о спасењу), да из ње изузму догмат о искупљењу и створе нову сотериологију под називом „морална теорија спасења“. Догмат о искупљењу представља срж хришћанства. Спасење људског рода од стране Христа остварило се у томе што је Распети Месија примио на Себе, кроз Своја страдања и мучења, казну која је по праведности Божијој вечно требала да притиска род људски. Господ нас је заменио Собом и тиме сјединио праведност са љубављу, а љубав са правосуђем – у томе је смисао Голготске жртве. У годинама пре револуције претходног бунтовног века почео је покрет обновљенства. Обновљенци су говорили да савременог човека више не може да надахне учење о искупљењу, да су неопходне нове идеје. Хуманизам као култ човека није желео и није допуштао искупљење, у томе је видео унижавање достојанства људске личности; њега је више задовољавало друго учење – како човек спасава самога себе кроз испуњење јеванђелских заповести и подражавање Исуса Христа као моралног обрасца за људе. Притом је део модерниста допуштао да је Христос идеални човек, док су други сматрали да је Он грешник Који се путем борбе са грехом и страстима које су живеле у Њему постепено усавршавао и коначно победио грех за време крсних страдања. Ово лажно учење представљало је Христа не као Искупитеља, већ као педагога и отварало пут за христијанизовану теософију и гностицизам. Важно је запамтити да су древни гностици – докети одбацивали догмат искупљења, сматрајући распеће и Христова страдања привидним. Апостол Јован Богослов је забрањивао хришћанима да имају било какав контакт са гностицима. Историја се понавља, и у прошлости можемо наћи сличности са данашњицом. – У различита времена су Православље у већој или мањој мери мучиле различите јереси. Последњих векова се нарочито повећао притисак римокатолицизма и протестантизма. Која од ових јереси је по свом утицају страшнија за православне? За коју је створен савршенији противотров? – Од времена отпадања Рима од васељенског Православља код нас се накупила обимна апологетска литература где су детаљно размотрене и испитане разлике између римокатолицизма и Православља. Треба рећи да се са сваким веком који протекне формирани расцеп све више шири и продубљује као последица чињенице да је Рим прихватао нове догмате и каноне који су неспојиви са учењем древне Цркве. Велики утицај језуитског реда на Западу унео је у свест латинских теолога снажну струју либерализма и хуманизма (треба рећи да је сама реч „језуитство“ постала синоним за прагматизам и за небирање средстава за достизање постављеног циља). Између Православља и римокатолицизма постављене су јасне границе које не могу да измене или униште ни екуменизам, нити таласи нарастајуће секуларизације. Са протестантизмом је ситуација сложенија. За разлику од римокатолицизма, протестантизам представља конгломерат конфесија, деноминација, секти и теолошких школа, што за последицу има чињеницу да не поседује јединствену богословску концепцију. Оно што је заједничко и карактеристично за протестантизам, његов „символ вере“ јесте одбацивање и разарање Предања и његову замену личним мишљењима и субјективним тумачењима Светог Писма. Управо захваљујући аморфности и многоликости протестантизам је лакше прерушити у Православље. Због тога он има своје једномишљенике и савезнике – „православне“ теологе-модернисте који покушавају да дискредитују Свето Предање и унутар Цркве разоре само Православље. Зато данас протестантизам сматрам маскиранијим и опаснијим противником од римокатолицизма. Што се тиче противотрова за лажна учења и јереси – главним противотровом сматрам стицање благодати Духа Светога. Благодат чини православним не само ум, већ и човеково срце; човек непосредно осећа и познаје духовним интуицијама да је спасење могуће једино у Цркви, у њеном Предању, догматици и литургици, да је Црква – Ковчег ван кога је немогуће спасити се од потопа зла и греха. Међутим, ако наставимо са том аналогијом, знамо да су се у спасавајућем ковчегу нашли и Хам и Ханаан. Неопходан услов за спасење представља пребивање у Цркви. Међутим, спасење се не одвија механички већ зависи, осим благодати, од воље и живота сваког човека. Чини ми се бесмисленим говорити о томе ко је ближе спасењу: римокатолици, протестанти или други јеретици. За време Потопа једни су гинули у равницама, други су бежали у планине, пењали се на саме врхове али су их тамо стизали таласи и сви заједно су нашли заједничку гробницу у бездану океана. Исто је – потонути близу обале или далеко од ње. – Шта можете рећи поводом ставова неких богослова о „латинском ропству“ у којем се, по њиховом мишљењу, наша Црква налазила скоро неколико векова? – Што се тиче оптужби да је Православна Црква боравила у „латинском ропству“, у питању је модернистичка провокација великих размера чији је циљ да пронађу прикладан изговор за спровођење својих разарајућих замисли и реформи у самој Православној Цркви. Модернисти гласно вичу да је неопходно да Православље „очисти“ од латинског утицаја, а заправо су они измислили ову стратегију да би очистили Православље од самог Православља – дискредитовали православно Предање које се налази у црквеној химнографији, саборним одлукама, Житијама Светих и уставу Цркве. Модернисти се чак не снебивају да велики део Предања убрајају у митологију. Треба рећи да римокатолицизам у својој основи има древно хришћанство које је касније било извитоперено и унакажено људским измишљотинама и страстима, као што су сливање са политиком (што се пројавило у цезаропапизму), коришћење силе против инославних, разарање саборних начела, култ Првосвештеника, стремљење ка унији не само са другим конфесијама већ и са полунезнабожачким духом света (путем непрестане секуларизације). Међутим, све ове негативности не даје за право да се римокатолицизам сматра антихришћанском појавом како је то Лутер желео да представи. До трагичног отпадања од Васељенског Православља Рим је припадао једној Цркви и након отпадања је сачувао део онога што је њој припадало. Зато одбацујући заблуде римокатолицизма, ми смо дужни да запазимо да су се поред нанесених слојева људским измишљотина у њему сачували остаци древног учења. Римокатолицизам је запрљао древно Предање, али га није у потпуности уништио. Протестантизам је пак својим гвозденим чекићем разбио остатке зидова већ разрушеног олтара. Следећа техника модерниста представља оптуживање православног богословља за увођење западне схоластике као један од доказа „латинског ропства“. Треба рећи да схоластика уопште не представља бесплодну софистику, већ стремљење да се богословска знања приведу у одређени систем коришћењем принципа анализе и синтезе, метода дедукције и индукције. Запазимо да је у Старозаветној Цркви прво постојало усмено Свето Предање, али је затим, због снижавања духовног нивоа људи, била потребна и његова фиксација у форми Светог Писма да не би било потпуно изгубљено. Нешто слично можемо видети и у преласку патристике ка схоластичком богословљу – када је било неопходно кроз богословски систем сачувати хришћанске духовним видом сагледане истине. У питању је такође био захтев времена због нарастајућег духа секуларизације. Притом, у православном богословљу схоластика није одбацивала патристику, већ се ослањала на њу. На жалост, на Западу је заједно са схоластиком у теологију почео да продире и рационализам, управо стремљење не да се пружи општа слика догматика и она појасни, већ да се сама догматика провери људским разумом. Управо је ова злоупотреба дискредитовала схоластику и незаслужено јој придала негативни карактер. Међутим, сама по себи схоластика је била и јесте неопходна етапа у историји догматике; без ње би се савремено богословље претворило у хаос појединачних, личних мишљења. На православном Истоку схоластика се у великој мери употребљавала као метод учења у школи. Схоластика се на Западу појавила неколико векова раније у односу на Исток и зато није чудно да су православни богослови као радни материјал могли да користе неке римокатоличке текстове, уклонивши из њих грешке и неправилности, очистивши од каснијих заблуда и теолошких извитоперења. Овај рад подсећа на рад који су извршили Оци Цркве, користећи у својим делима језик и терминологију античке философије. Притом су они преосмишљавали такве позајмице и старим формама давали нови садржај, а у неким случајевима развијали су и прецизирали ту терминологију, прилагођавајући је хришћанском учењу. До XX века нико није прекоревао Цркву да се налази „латинском ропству“ и да одступа од православног вероучења. Тек на почетку револуционарног XX века чули су се гласови који су захтевали реформу Православља. На жалост, неки од тих гласова чули су се и у духовним школама. У то време, речју „слобода“ био је опијен један део предавача, чак и свештеника; долазило је до ситуација да су се у здањима Духовних академија демонстративно служили парастоси покретачима револуције (на пример, поручнику Шмиту), изговарале и штампале проповеди где се са гневом изобличавало гушење бунта 1905. године (који је Лењин назвао „генералном пробом за октобарску револуцију“), учествовало у штрајковима, итд. уопште, изражавала се солидарност са својим будућим гробарима. У таквој средини се и поникла парола „обновљено Православље“ и појавио се такав рески израз – „латинско ропство Цркве“. Један од истакнутих теолога тог времена је писао: „Учење о искупљењу више не задовољава наше савременике – њима су потребне нове идеје“. Ове речи су означавале одрицање од вечних истина хришћанства зарад прагматике. „Латинског ропства“ никада није било нити је могло бити у Цркви, иначе би она изгубила своју богонадахнутост, престала да буде „стуб и тврђава истине“, чуварка огња Педесетнице и непорочна Христова Невеста. – Какви су међусобни контакт и општење могући са римокатолицима и протестантима међу којима има, и то је очигледна чињеница, много добрих људи? – Ово питање представља један од камена спотицања за део савремених православних хришћана. Зато ћемо о њему говорити подробније. Менталитет савремених хришћана се, под утицајем измењених животних услова и спољашње информације, подвргава разарајућем реактивном зрачењу и већ је измењен у односу на пређашње векове. Теоцентризам карактеристичан за претходна столећа (Бог као највиша вредност, циљ и садржај живота) замењује се хуманизмом где човек (притом емпиријски човек са повређеном природом) а не Божанство, заузима највиши степен духовних и душевних вредности. „Све природно је предивно“, објављују хуманисти. Духовну обнову и освећење не одбацују, али је прихватају као самоусавршавање. Хуманизам учи да човеку није потребно искупљење, нису потребне тајне вере и благодати Духа Светога, већ да се спасава сопственим врлинама. За хришћане-хуманисте Христос није Искупитељ, већ савршени образац човека тако да се спасење остварује у подражавању Христу. Сам појам прародитељског греха који прелази из покољења у покољење, хуманистима изгледа као неправда. Један од познатих хуманиста је отворено изјавио: „Адам је сагрешио и шта ћу ту ја?“, то јест, он себе сматра од рођења чистим од греха. У реалности људски род представља генетско јединство где се грех Адама преноси од родитеља потомцима. Свети Јован Златоуст изражава следећу мисао: ако не желиш да одговараш за грехе праотаца, онда се одрекни и од обећања и благослова који су им дани, али ћеш се у том случају одрећи и Месије – Христа Спаситеља. Мистички доживљај људског рода као мноштва у јединству и јединства у мноштву бива замењен од стране хуманиста принципом спољашњег колективизма, а у делима вере – субјективним појмовима о спасењу. Савремени хуманисти, лишени осећања благодати као сведочанства истине, сматрају да вера у Цркву као у јединствени пут спасења представља духовну гордост, помањкање љубави и ускошћу мишљења. Сада се хуманизму све више додаје либерализам, у коме грех губи своју демонску природу, а љубав Божија се доживљава као толеранција према греху која прелази у солидарност. Један од истакнутих хришћанских хуманиста је изјавио: „Христос је у свему солидаран са човеком“. Зашто је онда било потребно Распеће? Принцип апокатастазиса, тог обавезног и неизбежног повратка у првобитно стање, родио је рехабилитацију оригенизма, који сматра да грех представља само задржавање на путу ка Богу и одлагање времена у земљи изгнанства, а затим ће се сва бића, између осталог и сатана и пали анђели, вратити у божанску плирому (пуноту). Ово учење, које противречи Јеванђељу, одбачено и проклето од стране Цркве, почело је све отвореније да се појављује у делима савремених модерниста. Сада бих се дотакао питања о Цркви. Црква не представља савез, већ јединство: не може постојати савез цркава заснован на договорима и декларацијама, већ постоји само јединство у Истини. Догмати, молитве и Свете тајне Православне Цркве, сједињене са учењима и обредима инославних конфесија, представљају сједињење истине и лажи, то јест, лаж. Међутим, Православље не захтева самоизолацију у области људских односа. Ми можемо имати са инославним и иноверним људима потпуно нормалне односе и пријатељско општење, али је сакрално јединство са њима за нас немогуће, иначе ћемо ступити у област хуманистичких илузија и одступити од сопствене вере, не доносећи корист људима других конфесија и религија. Црква представља духовно јединство и зато би заједничка молитва са неправославнима за нас била противречна том мистичком јединству и представљала не само нарушавање црквених канона, већ и грех против самих инославних које бисмо, и сами то не желећи, обмањивали лажном надом јединства и спасења ван Православља. Што се тиче врлинских иноверних људи, по правди Божијој ће за своје добро добити одређену награду и утеху, али су лишени најважнијег: Бог није унутрашњи фактор њиховог постојања. – Како уопште привести Христу „доброг човека“? – За тако нешто је неопходно и сам постати „добар човек“, уцрквенити се, потрудити се на стицању благодати Божије и сопственим животом показати пример вере и врлине. Тада ће бити очигледно како деловати на душе других људи, како наћи кључ за њихово срце. Општег рецепта овде нема, треба пак запамтити да је само кроз дејство благодати могуће привести душу Христу. Христови ученици се нису истицали ораторском красноречивошћу или знањем философије. Међутим, својом једноставном речју испуњеном благодаћу, чинили су морална чуда: обраћали су стотине и хиљаде људи Христу. Људи, општећи са њима и слушајући их, као да су улазили у светлоносно поље благодати, осећали њено дејство у сопственим срцима која им је откривала непознати духовни свет. Ако се човек не труди да очисти сопствено срце од страсти, да пребива у молитви, испуњава вољу Божију, показаће се изнутра празан и ту хладну празнину ће осетити они којима се обраћа са учењем о хришћанској вери. Ако човек не стиче благодат, ни красноречивост, ни познавање световних наука, па чак ни познавање текстова Светог Писма му неће помоћи да оживи људска срца и самим тим опитно посведочи истинитост хришћанске вере. – Кога је једноставније привести: човека који стоји далеко од истина вере (као на пример, муслимане или незнабошце) или онога који већ верује у Христа али има лажне догматске ставове (као на пример, римокатолике и протестанте)? – Обично људе који верују у Христа називамо хришћанима којој год конфесији они припадали и којих год би се догмата придржавали. Међутим, ако на ово питање погледамо дубље, видећемо да се Христос може познати само кроз благодат Духа Светога чији носилац је Црква. Светлост благодати делује на човеков дух и освећује његову душу. Осим искупљења за спасење је био неопходан и силазак Духа Светога и наставак Педесетнице у Цркви. Трагизам конфесија које су отпале од Православља састоји се у томе да се тамо догађа познање Христа ван Духа Светога, кроз душевне силе самог човека; као резултат ствара се лажна слика Христа, која није у стању да обнови и спасе човекову душу. Зато су канони Цркве тако категорични у раздвајању духовне истине од заблуда, Православља од неправославља, и строго чувају православну веру од било каквих вештачких сједињавања с инославним учењима. Не може се рећи ко је ближе или даље од Православља – у питању би била само спољашња мерила. Они који су се нашли ван ковчега за време светског Потопа погинули су независно од тога где су се налазили – далеко или близу њега. Савремени модернистички ставови о делимичној благодати која се тобож налази у другим конфесијама не представљају учење Цркве. Није могуће бити делимично спасен или делимично освећен; овде постоје две могућности: бити или са Истинским Христом Који се открива у Духу Светом или са лажним Христом чију слику су створили људски разум и емоције. При преласку из иноверја или инославља у Православље, човек по црквеном чину треба да се пред крстом и Јеванђељем одрекне од заблуда своје претходне религије. А лакше незнабошцу да увиди ове заблуде него римокатолику или протестанту. Савремени хуманизам учи да су спасоносне све конфесије, па чак и сва вероисповедања. Пример такве моралне и вероисповедне равнодушности јесте модернизам са његовим учењем о спасењу. Зато се, ако данас говорите о јединственој могућности спасења у Православној Цркви, то сматра непристојним, фанатизмом и понижењем човека друге вере. Чини ми се да је лакше обратити иноверног у Православље него инославног, теже од свега – православне фарисеје, као и модернисте, који непрестано траже компромисе између Христовог учења и духа богоборног и развраћеног света. Извор: Православие.ру
  4. Ко је упропастио Африку? Најезда Непријатеља? Изливи река, земљотреси, заразе? – Не. Дивље животиње и антилопе, које су људима давале месо и млеко, нису огољавале ливаде, нису претварале поља у пустињу, нису штетиле дрвећу. Али, људима је постало лакше и повољније да узгајају козе, које су попут скакаваца пустошиле Африку. Земљу лишену траве је одувао ветар, остављајући бесплодно камење. Козе су глодале кору дрвећа, дрвеће је умирало, пресушивала су врела, људи су се повлачили на север, пустиња их је у стопу пратила. Ако непристрасно погледамо на савремени верски живот, видећемо како и последње оазе гази пустиња. Свет се претвара у огромну беживотну Сахару. Узрока је много, али ми се зауставимо на једноме од њих – телевизији и видеофилмовима. Нећемо говорити о техничком проналаску, већ о његовој употреби. Телевизија је у нашем дому заузела неодговарајуће место. Као скромно обавештајно средство, она је положила право на наш душевни живот и уједначила га. У старини је средиште породице било огњиште. Потом је то постао сто, за којим су се искупљали сви укућани после радног дана. Тамо су не само обедовали, него и читали Свето Писмо. Сад је њихово место по значају заузео телевизор. Али, телевизор чланове породице не сједињује, већ раједињује. Сваки од њих је опчињен малим екраном. Значајно је да телевизор заузима оно место у соби где је раније био свети угао са иконама. Стари Грци су говорили о кућном духу – Даимону (демону) или Генију који је надахњивао мисли; сељаци о злодуху који је мучио укућане ноћним морама. Домаћи дух нашег времена је у потпуности отеловљен – то је телевизор. Свети Оци су имали одричан став према позоришту и приредбама, који развијају моћ маште тесно повезане са страстима. Свети Јован Златоуст називао је позориште училиштем страсти, иако је старогрчка трагедија, за наше појмове, наравствена (морална). Свети Оци нису делили позоришне представе на корисне и штетне. Они су осуђивали сам поступак – опонашање истине, играње са стварношћу. Телевизија нас је лишила домова, претворивши их у позоришне дворане. У Светом Писму пише: Не уводи сваког човека у дом свој! (Сирах. 11:29) Телевизија је са нашег дома скинула врата, те нам долазе гомиле људи, дошљаци са свих планета које су створиле сањалице. Долазе без куцања и питања, долазе каубоји и гангстери, долазе људи с којим ми не бисмо желели да имамо ништа заједничко. Дом је постао право вашариште. Телевизија је створила нову врсту човека – homo medium – човека са истрошеним нервним системом од непрекидне представе пред очима, као од непрекидног пијанства, човека душевног распада, који не може да постави границе и филтер спољашњој информацији, па је усваја, такорећи, у сировом стању – некритички, неразлучно, једном нижом механичком свешћу. Разумска свест се при томе иступљује, стваралачке силе слабе. Човек мисли путем слова (речи), човек се у светоотачким списима назива словесним бићем. Телевизија нас учи да мислимо чулним представама, развија расејаност и пријемчивост. Душа се разнежује, постаје чулна и раздражена. Телевизија наступа као збир страсти; страст је нераздвојна од чулних представа. Подвижничка борба са страшћу је чишћење душе од маштарија и представа. Страст се облачи у замамне слике. телевизија храни чулност мноштвом облика. Телевизија слаби човекове умне силе. Ум треба да се вежба, тражи, савлађује препреке, као што атлета вежба своје мишиће. Телевизија даје обилну, рафинисану, готову храну, од које ум постаје млитав, тром, неспособан за самостално размишљање, исто као што се тело уз прекомерну исхрану гоји, немоћа и стари. Сваки призор захтева саосећање, ми се укључујемо у поље страсти, то нас поље индукује и храни наше страсти. У сваком сазнању постоји чинилац наклоности, заједништва. грех, поставши уобичајен, престаје да буде одвратан. Телевизија је посегла на духовно подручје. Маштарење о духовном животу рађа лаж, која се код Светих отаца назива прелест. Духовни свет је немогуће представити видљиво – представљати га значи налазити се у затвореном кругу страсних привиђења и гордих сенки, којим је дала живот уобразиља. Сваки човек, према учењу Светих Отаца, јесте мали свет. Сваки човек је непоновљива личност. Телевизија људе изједначава и обезличује. Телевизија ставља пред десетине милона људи једну исту храну. Зато су људи постали слични једни другима, слични не у јединству духовне љубави, већ у јединству једноликости; људи губе занимање једни за друге. Телевизија хипнотише. Бујице прилика, јаких и насићених страстима, истовремено и видних и слушних, поробљују душу, свест се окамењује, човек се претвара у медиума телевизије који прима њене побуде. Телевизија поспешује антихришћанство. Вера је општење душе са Богом. Вера обликује сазрцатељно мишљење, појам пажње, усредсређује на мали број, но најважнијих суштинских предмета. Телевизија је управо обратно: смењивање утисака од којег се губи надзор над делатношћу чула. Верско осећање је тајанствено осећање, префињено и нежно, попут цветних латица. Оно се чује у безмолвију (тиховању), а не у уличној буци. Телевизија шири живчане и душевне болести. Могућности људске душевности нису безграничне. испред телевизора човек у неколико часова прима толико утисака као некада за месец дана. Човеков живчани систем се троши, не подносећи прекомерну напрегнутост, он, као штитећи се, бежи у болест. Телевизија учи људе суровости. То се не односи само на призоре убиства и насиља, који су у емисијама понекад окружени атмосфером дивљења и јунаштва, већ и на још једну ствар, ништа мање страшну: човекова доживљавања пред телевизором су толико јака и жестока, да он емоционално пустоше човека, те он у свакодневном животу постаје равнодушан, хладан, отуђен. Телевизија отуђује једне од других људе који живе у истој кући и породици, заменивши људско саобраћање утварама и привиђењима са екрана. Изгубивши осећај за живог човека, он је изгубио и љубав према њему и болећивост. Човек престаје да се посматра као личност, он се претвара у оруђе. Кажу да телевизија може постати темељ верске просвете, међутим она убија само срце вере – молитву, мистички разговор душе са Богом. Претоварена, закрчена бујицом утисака, душа није у стању да се усредсреди на молитву, на речи молитве наноси се слој страсних представа туђих молитви. Молитва је средиште духовног живота. Човек избацује душу из тог непокретног средишта на захуктали круг представа које се стално смењују. Изван молитве и сазрцања није могуће унутрашње осећање Бога, сведочење душе о присуству Божијем. Па чак и ако телевизор постане преносник верских емисија, свеједно ће веру лишити онога главног – дубине и мистике, зауставивши се на катихетсву и оглашавању, на разини речи, а не силе. Без верске интуиције која сазрева у тиховању, такво оглашавање (поучавање) или се неће примити, или ће се примити на разини духовно-културних вредности. Неопходна је наравствена (морална) припрема, неопходна су верска трагања, нужна је борба са страстима и гордошћу, да би се припремило на примање хришћанства, да би се осетила његова препорађајућа сила. Иначе ће Христос куцати и куцати на затворена врата. Призори секса нарочито погубно утичу на децу која са прећутним одобрењем родитеља седе заједно са њима (родитељи би иначе морали или да искључе телевизор или да удаље децу из куће на неколико часова, те се они зато рађе праве да не примећују децу која иза њихових леђа гледају телевизију). Деца још мање него одрасли могу да владају својим осећајима, због чега након духовног искварења испред телевизора хришћанство доживљавају као стешњујући систем, са отвореним или прећутним противљењем према њему. Неко би нам могао приговорити да су други телевизијски програми чисти и морални, али у стварности је далеко од тога. Када би се у емисијама бавили само морализовањем, телевизори се уопште више не би куповали. Погледајте лица оних који седе пред телевизором. Шта привлачи њихову највећу пажњу – морализовање или гангстери и џудо захвати? Кад би семе за цвеће и коров помешали заједно и бацили у земљу, можете бити уверени да ће коров загушити цвеће. Пред телевизором расте човек са пригушеном духовношћу. У најбољем случају он прихвата веру као етичко-културну и историјску вредност, што у суштини бива религија без Бога. Зато телевизија богаљи дечје душе. Телевизија деци одузима детињство, од деце их наједном чини старцима – децом без детињства и чистоте! Вера је тајна, а телевизија тајну претвара у рекламу. Литургија се не може прихватати као визуелна представа; то је мистичко уприсутњење голготске жртве, у чијем гледању и учествовању су у древна времена имали приступ само после припреме, само чланови Цркве који се не налазе под епитимијом. Литургија је силазак Светога Духа и преображење људске душе. А зар телевизија може да забележи силазак благодати?! Телевизија је у домове верних људи донела богохулне филмове о Христу Спаситељу. Вештина уметника да се преображавају, њихово умеће да забораве себе, да се поистовете са оним кога глуме, показује одсуство сваког верског осећаја или изопаченост вере код глумца који себе поистовећује са Христом. Сатана је рекао: ја сам бог. Адам је рекао: ја хоћу да без Бога будем бог. Глумац каже: ја хоћу преко себе да свету покажем Христа Спаситеља. Значи тај је глумац уверен да он може да мисли као Христос, љуби као Христос, делује као Христос. То је веће богохулство од примитивне и безвезне противверске пропаганде. Данас глумац глуми гангстера, сутра апостола, прекосутра можда регана или друга Камоа! Но наша ће унутрашњост, примивши у подсвести попростачени позоришни лик ће по закону асоцијација и аналогије (подсећања и сличности) у мислима тај лажни лик као жиг ставити на светињу. телевизија је непријатељ са којим нема нагодбе. Његово нападање нема ни мере ни границе. Док се пустиња Сахара шири брзином од пет километара на годину, телевизија у победничком маршу проходи целу планету, исушавајући и задње изворе и врела, загађујући и сравњујући последње оазе духовности. Убрзо човек више неће морати да посећује пријатеље, да се вози на састанке, долази у школу ради предавања: он ће све то моћи да чини рукујући телевизијским системом и остајући код своје куће. Човек ће у свету остати као у пустињи, хладној према свему и туђој за све. Извор: Православие.ру
  5. Сахара је некада представљала најбогатији и најцветнији крај на земљи. Корита пресахлих река, зидне слике у пећинама, величанствене рушевине, производи древних ковача сведоче о томе да је овде некада све киптело од живота, да је цела пустиња била огромна оаза. Тамо где су се раширили мртви пешчани простори, слични усталасаној површини Мртвог мора, зеленила се трава, цветале су палме и дрвећа банана, шуме су врвеле од дивљачи, а по улицама су трчале припитомљене антилопе. Сада се Сахара претворила у безгласно гробље. А још до пре неколико хиљада година Египат је био једна од најмоћнијих и најцивилизованијих држава света, а у доба Римског Царства – најбогатија провинција, житница целе империје. Ко је упропастио Африку? Најезда Непријатеља? Изливи река, земљотреси, заразе? – Не. Дивље животиње и антилопе, које су људима давале месо и млеко, нису огољавале ливаде, нису претварале поља у пустињу, нису штетиле дрвећу. Али, људима је постало лакше и повољније да узгајају козе, које су попут скакаваца пустошиле Африку. Земљу лишену траве је одувао ветар, остављајући бесплодно камење. Козе су глодале кору дрвећа, дрвеће је умирало, пресушивала су врела, људи су се повлачили на север, пустиња их је у стопу пратила. Ако непристрасно погледамо на савремени верски живот, видећемо како и последње оазе гази пустиња. Свет се претвара у огромну беживотну Сахару. Узрока је много, али ми се зауставимо на једноме од њих – телевизији и видеофилмовима. Нећемо говорити о техничком проналаску, већ о његовој употреби. Телевизија је у нашем дому заузела неодговарајуће место. Као скромно обавештајно средство, она је положила право на наш душевни живот и уједначила га. У старини је средиште породице било огњиште. Потом је то постао сто, за којим су се искупљали сви укућани после радног дана. Тамо су не само обедовали, него и читали Свето Писмо. Сад је њихово место по значају заузео телевизор. Али, телевизор чланове породице не сједињује, већ раједињује. Сваки од њих је опчињен малим екраном. Значајно је да телевизор заузима оно место у соби где је раније био свети угао са иконама. Стари Грци су говорили о кућном духу – Даимону (демону) или Генију који је надахњивао мисли; сељаци о злодуху који је мучио укућане ноћним морама. Домаћи дух нашег времена је у потпуности отеловљен – то је телевизор. Свети Оци су имали одричан став према позоришту и приредбама, који развијају моћ маште тесно повезане са страстима. Свети Јован Златоуст називао је позориште училиштем страсти, иако је старогрчка трагедија, за наше појмове, наравствена (морална). Свети Оци нису делили позоришне представе на корисне и штетне. Они су осуђивали сам поступак – опонашање истине, играње са стварношћу. Телевизија нас је лишила домова, претворивши их у позоришне дворане. У Светом Писму пише: Не уводи сваког човека у дом свој! (Сирах. 11:29) Телевизија је са нашег дома скинула врата, те нам долазе гомиле људи, дошљаци са свих планета које су створиле сањалице. Долазе без куцања и питања, долазе каубоји и гангстери, долазе људи с којим ми не бисмо желели да имамо ништа заједничко. Дом је постао право вашариште. Телевизија је створила нову врсту човека – homo medium – човека са истрошеним нервним системом од непрекидне представе пред очима, као од непрекидног пијанства, човека душевног распада, који не може да постави границе и филтер спољашњој информацији, па је усваја, такорећи, у сировом стању – некритички, неразлучно, једном нижом механичком свешћу. Разумска свест се при томе иступљује, стваралачке силе слабе. Човек мисли путем слова (речи), човек се у светоотачким списима назива словесним бићем. Телевизија нас учи да мислимо чулним представама, развија расејаност и пријемчивост. Душа се разнежује, постаје чулна и раздражена. Телевизија наступа као збир страсти; страст је нераздвојна од чулних представа. Подвижничка борба са страшћу је чишћење душе од маштарија и представа. Страст се облачи у замамне слике. телевизија храни чулност мноштвом облика. Телевизија слаби човекове умне силе. Ум треба да се вежба, тражи, савлађује препреке, као што атлета вежба своје мишиће. Телевизија даје обилну, рафинисану, готову храну, од које ум постаје млитав, тром, неспособан за самостално размишљање, исто као што се тело уз прекомерну исхрану гоји, немоћа и стари. Сваки призор захтева саосећање, ми се укључујемо у поље страсти, то нас поље индукује и храни наше страсти. У сваком сазнању постоји чинилац наклоности, заједништва. грех, поставши уобичајен, престаје да буде одвратан. Телевизија је посегла на духовно подручје. Маштарење о духовном животу рађа лаж, која се код Светих отаца назива прелест. Духовни свет је немогуће представити видљиво – представљати га значи налазити се у затвореном кругу страсних привиђења и гордих сенки, којим је дала живот уобразиља. Сваки човек, према учењу Светих Отаца, јесте мали свет. Сваки човек је непоновљива личност. Телевизија људе изједначава и обезличује. Телевизија ставља пред десетине милона људи једну исту храну. Зато су људи постали слични једни другима, слични не у јединству духовне љубави, већ у јединству једноликости; људи губе занимање једни за друге. Телевизија хипнотише. Бујице прилика, јаких и насићених страстима, истовремено и видних и слушних, поробљују душу, свест се окамењује, човек се претвара у медиума телевизије који прима њене побуде. Телевизија поспешује антихришћанство. Вера је општење душе са Богом. Вера обликује сазрцатељно мишљење, појам пажње, усредсређује на мали број, но најважнијих суштинских предмета. Телевизија је управо обратно: смењивање утисака од којег се губи надзор над делатношћу чула. Верско осећање је тајанствено осећање, префињено и нежно, попут цветних латица. Оно се чује у безмолвију (тиховању), а не у уличној буци. Телевизија шири живчане и душевне болести. Могућности људске душевности нису безграничне. испред телевизора човек у неколико часова прима толико утисака као некада за месец дана. Човеков живчани систем се троши, не подносећи прекомерну напрегнутост, он, као штитећи се, бежи у болест. Телевизија учи људе суровости. То се не односи само на призоре убиства и насиља, који су у емисијама понекад окружени атмосфером дивљења и јунаштва, већ и на још једну ствар, ништа мање страшну: човекова доживљавања пред телевизором су толико јака и жестока, да он емоционално пустоше човека, те он у свакодневном животу постаје равнодушан, хладан, отуђен. Телевизија отуђује једне од других људе који живе у истој кући и породици, заменивши људско саобраћање утварама и привиђењима са екрана. Изгубивши осећај за живог човека, он је изгубио и љубав према њему и болећивост. Човек престаје да се посматра као личност, он се претвара у оруђе. Кажу да телевизија може постати темељ верске просвете, међутим она убија само срце вере – молитву, мистички разговор душе са Богом. Претоварена, закрчена бујицом утисака, душа није у стању да се усредсреди на молитву, на речи молитве наноси се слој страсних представа туђих молитви. Молитва је средиште духовног живота. Човек избацује душу из тог непокретног средишта на захуктали круг представа које се стално смењују. Изван молитве и сазрцања није могуће унутрашње осећање Бога, сведочење душе о присуству Божијем. Па чак и ако телевизор постане преносник верских емисија, свеједно ће веру лишити онога главног – дубине и мистике, зауставивши се на катихетсву и оглашавању, на разини речи, а не силе. Без верске интуиције која сазрева у тиховању, такво оглашавање (поучавање) или се неће примити, или ће се примити на разини духовно-културних вредности. Неопходна је наравствена (морална) припрема, неопходна су верска трагања, нужна је борба са страстима и гордошћу, да би се припремило на примање хришћанства, да би се осетила његова препорађајућа сила. Иначе ће Христос куцати и куцати на затворена врата. Призори секса нарочито погубно утичу на децу која са прећутним одобрењем родитеља седе заједно са њима (родитељи би иначе морали или да искључе телевизор или да удаље децу из куће на неколико часова, те се они зато рађе праве да не примећују децу која иза њихових леђа гледају телевизију). Деца још мање него одрасли могу да владају својим осећајима, због чега након духовног искварења испред телевизора хришћанство доживљавају као стешњујући систем, са отвореним или прећутним противљењем према њему. Неко би нам могао приговорити да су други телевизијски програми чисти и морални, али у стварности је далеко од тога. Када би се у емисијама бавили само морализовањем, телевизори се уопште више не би куповали. Погледајте лица оних који седе пред телевизором. Шта привлачи њихову највећу пажњу – морализовање или гангстери и џудо захвати? Кад би семе за цвеће и коров помешали заједно и бацили у земљу, можете бити уверени да ће коров загушити цвеће. Пред телевизором расте човек са пригушеном духовношћу. У најбољем случају он прихвата веру као етичко-културну и историјску вредност, што у суштини бива религија без Бога. Зато телевизија богаљи дечје душе. Телевизија деци одузима детињство, од деце их наједном чини старцима – децом без детињства и чистоте! Вера је тајна, а телевизија тајну претвара у рекламу. Литургија се не може прихватати као визуелна представа; то је мистичко уприсутњење голготске жртве, у чијем гледању и учествовању су у древна времена имали приступ само после припреме, само чланови Цркве који се не налазе под епитимијом. Литургија је силазак Светога Духа и преображење људске душе. А зар телевизија може да забележи силазак благодати?! Телевизија је у домове верних људи донела богохулне филмове о Христу Спаситељу. Вештина уметника да се преображавају, њихово умеће да забораве себе, да се поистовете са оним кога глуме, показује одсуство сваког верског осећаја или изопаченост вере код глумца који себе поистовећује са Христом. Сатана је рекао: ја сам бог. Адам је рекао: ја хоћу да без Бога будем бог. Глумац каже: ја хоћу преко себе да свету покажем Христа Спаситеља. Значи тај је глумац уверен да он може да мисли као Христос, љуби као Христос, делује као Христос. То је веће богохулство од примитивне и безвезне противверске пропаганде. Данас глумац глуми гангстера, сутра апостола, прекосутра можда регана или друга Камоа! Но наша ће унутрашњост, примивши у подсвести попростачени позоришни лик ће по закону асоцијација и аналогије (подсећања и сличности) у мислима тај лажни лик као жиг ставити на светињу. телевизија је непријатељ са којим нема нагодбе. Његово нападање нема ни мере ни границе. Док се пустиња Сахара шири брзином од пет километара на годину, телевизија у победничком маршу проходи целу планету, исушавајући и задње изворе и врела, загађујући и сравњујући последње оазе духовности. Убрзо човек више неће морати да посећује пријатеље, да се вози на састанке, долази у школу ради предавања: он ће све то моћи да чини рукујући телевизијским системом и остајући код своје куће. Човек ће у свету остати као у пустињи, хладној према свему и туђој за све. Извор: Православие.ру View full Странице
×
×
  • Креирај ново...