Претражи Живе Речи Утехе

Историчар Мајкл Паренти је одржао предавање у Сијетлу 16.маја 1999 године. Послушајте.

Да ли сте обраћали пажњу на то колико је танка граница између рата и мира? Дозволите ми неколико речи на ту тему. Људи који се враћају из рата, често губе у време мира. Они, са повредама од ватреног оружја, и слабим слухом због метака, као грађани, често су спремни да очајавају и да се „издувају“. Чак и свој живот често завршавају самоубиством, иако су пре много пута гледали смрт пред очима. Психолози су измишљали разне синдроме: „авгански“, „чеченски“, „вијетнамски“, и друге. И ако јучерашњи ратник, као грађанин, ставља омчу око врата, то није од племенитости душе, већ од слабости. Немамо ми, слава Богу, културу самурајског ритуалног самоубиства. Имамо слабост. Шта је то и одакле? То је од неразумевања обичног живота, чија је природа скривени и непрекидни рат: са самоћом, са безнађем, издајом, свакодневним лагањем, гужвама, и другим. Ваљало би да се удубимо у ову тему. Шта се очекује од ратника у опасности? Да буде као Рамбо? Никако. Рамбо је један, и то само на филму. А обични војник треба за почетак да не буде пацов. Да не „ровари“ по свој оброк сам. Обавезан је да живи по суворовском принципу: „гини, али пријатеља спашавај“. Није обавезан да нечујно пузи, као змија, да њушка ваздух, као ловачки пас, нити да буде мишићав као Шварценегер у најбољим годинама. Оставићемо те бесмислице за Холивуд. Најпре му треба стрпљење. Стрпљење, осећај другарства и хуманост. Али, није ли исто то потребно свакодневно, генерално свим људима? И чиме се ми бавимо сваки дан од јутра, до вечери, свакога дана, ако не ратом? Стално се рвемо у мраку са непознатим противником, а понекад и са непрепознатим другом. Као код Висоцког: „Ако се друг појавио изненада, / А није ни друг, ни враг, него тако...“ Свакодневни живот је рат, пријатељи моји, мада то није увек разумљиво, ни приметно. И методе преживљавања које су нам потребне, исте су. Војници говоре: тамо је све поштеније и једноставније. „Пуцај или ћете убити“. А у животу грађана сви се осмехују: „Како сте?“, „Добар дан!“, „Како могу да вам помогнем?“ (у продавници). Али, нико се не жури да помогне, и никоме није посебно стало до ваших послова. Около је много људи, а човек нема са ким да поприча. Хајдете да препознамо знаке специфичног рата у условима, када сирене не трубе, и авиони не бацају ватру. Ватрени ратови се управо због тога и одвијају, јер у мирним временима не примећујемо рат, а из тога следи, неизбежно губимо. Губимо услед себичлука, верујемо сплеткама, преносимо лоше гласове. Тада се енергија мржње, и отуђености таложи и прелива се из чаше. Ето вам и оружани конфликти са правом крвљу. Управо одавде. Од сваког човека се тражи да свакодневно побеђује себе. Тражи се издржљивост, и храброст. Исто се тражи и од војника у рову. Ко је рекао да је поштење могуће само под мецима, а у топлом офису поштење и братство не треба да постоје? Зар нема данас, управо сада, места за храброст и поштење? И треба добро да размислимо на тему „Коме треба више храбрости: уморној мајци са јатом деце, или мушкарцу у камуфлажном оделу са аутоматом у руци?“ Ако је човек успешно живео на адреналину, ако се опијао услед опасности, и скидао са себе сваки морални терет, а као грађанин, постао зао, пропио се или постао бандит, значи да је то лош човек. Од живота ништа није разумео, осим да може да плаши слабе, и да бије незаштићене, копирајући оно што је видео на екрану. Одлазак таквог „џентлмена среће“ под омчу, или до крова треба сматрати за законску одмазду за грабљиви карактер и лажно јунаштво. Ја сасвим сигурно сматрам да је читав живот рат. Када бисте знали какве свакодневне окршаје трпи учитељ са савременом брбљивом, дрском, и самоувереном децом, а и са истим таквим родитељима. Какав рат са сопственом слабошћу води сваки усамљени старац, за којег се одлазак у продавницу по хлеб, одавно претворило у опасно и дуго путовање. А како свакодневно ратују за Цркву Христову и све свето неки монаси и епископи! А шта треба да би се одржала породица, самохраном родитељу! И како тешко бива само да се туђа тајна не ода, да се не осуди или просто да се суздржи од сувишних речи! То је истински двобој са самим собом. Ви и сами све то знате, само што до сада нисте то доживљавали као рат. Узалуд. Да смо научили једни другима да правилно превијамо животне ране, не бисмо морали тако често да читамо умрлице, или да скупљамо новац за протезу једном од многобројних ратника, који је стао на мину током ватреног окршаја. Нема на земљи мира после греховног пада. Ратују не само државе и системи. Ратују мужеви и жене, родитељи и деца, високи начелници са робовима-подчињенима (и обрнуто). Ратују очеви са дилерима дроге коју користе њихова деца. Ратују еколози са онима, који безбожно загађују реке, шуме и баште. И тако даље. Скоро до бескраја. А пошто ратујемо, требају нам ратничке врлине, од којих последње место заузима умеће брзог и прецизног стрељања. Ратничке врлине су савладавање страха и егоизма. То је вечита борба са собом, да се не престане у једном тренутку, једног лепог дана, бити човек. А још нисмо ни пришли смртним вратима. А и тамо ће бити велика битка. Од малодушности и неверја у Тај дан ће се сав прошли живот безначајно распасти, као кућица од песка. Када је Толстој писао „Рат и мир“, није писао о рату и његовом отсуству. Писао је о рату и васељени. Зато слово „и“ у речи „мир“ треба правилно да се пише, са „i“. Према правилима старе ортографије, такво читање речи „мiр“ не означава спокојно биствовање, него површину земље, коју је настанио човек. То је стога, јер свугде, где постоји човек, и људско друштво, постоји и рат, у мање или више замаскираним формама. Време је да завршим, али има још нешто. У кондаку Часном Крсту последњи је назван „потпора“ (то јест, помоћ) хришћанском роду, „оружјем мира“ и „непобедивом победом.“ То јест, Христос, који је претпрео крсне муке, победио је свет са свим његовим греховима. Тако је рекао: „Не бојте се, ја сам победио свет.“. И Крст Господњи је оружје, које доноси човеку мир. То је победа непобедива. То је увек актуелна помоћ. Под овим знамењем и треба водити своје тешке свакодневне ратове, који нису увек видљиви оку. Извор: Православие.ру View full Странице

Митрополија црногорско-приморска, која континуирано на овим просторима постоји осам вјекова, доживљава прогон, слично хришћанској Цркви у првим вјековима њеног постојања. Статус који Митрополија тренутно „ужива“ у Црној Гори могао би се окарактерисати ријечима „ван закона“,, оцијенио је у разговору за ,Дан“ митрополит црногорско-приморски Амфилохије. Он је истакао да га посебно чуди негативан став премијера Душка Марковића према Митрополији и СПЦ. – Не разумијем откуд такав Марковићев негативан став према Митрополији, а који нијесам уочио приликом нашег првог незваничног сусрета. Не знам зашто он сада форсира нешто што је с оне стране логике, и државне и сваке друге. Откуд то њему? Он се досад није бавио тим питањима, али сада се изразио у духу антиправославне политике. Мислим да га је забољела изјава нашег патријарха Иринеја. која је без сумње била и јака. Но, ако завиримо мало дубље у оно што се сада дешава са Православном црквом у Црној Гори видјећемо да је она прогоњена, иако не у мјери у којој је то рађено у НДХ. Треба знати да је и Анте Павелић стварао хрватску православну цркву, али је био трезвенији него ови данас овдје код нас. Јер, Павелић је није стварао од ничега, као што овдје стварају такозвану ЦПЦ, од рашчињеног свештеника Васељенске патријаршије. Разлика је у томе што је Павелић био религиозан за разлику од ових овдје који стварају ЦПЦ. Они су чак и гори од Павелића, а религијски су тотално неписмени, без иједног часа вјеронауке, без знања ичега о цркви. За њих је Црква партија, без обзира како се звала. Та партијска свијест је завладала у Црној Гори насиљем, и са собом носи страх. И плод тога је њихово поимање њихове цркве. Партијским образом формирани људи, они који су обољели од опаке болести брозоморе, не могу да схвате да је Црква Божија, да не припада никоме до самоме Богу. И то је основно. Надам се да ће власт схватити да ово што сада раде борећи се против Цркве, која је створила ову Црну Гору, јесте ударање у темеље црногорске државности, изјавио је митрополит Амфилохије. Коментаришући недавну полемику око мишљења Венецијанске комисије на Нацрт закона о слободи вјероисповијести из 2015. године, митрополит подсјећа да је Влада и повукла тај нацрт управо због отпора Венецијанске комисије и ОЕБС-а. – Но, да ли су они тај документ директно доставили Влади, не знам, али, неспорно је да је Влада знала за њега. Уосталом, како бисмо ми у Митрополији знали за њега да није био јавно публикован на њиховом сајту. Ипак, сада је много важнији однос државе према Митрополији црногорско-приморској, а који је потпуно несхватљив, не само за нас овдје, већ и за Европу. Они желе да ураде нешто што није урадио ни Јосип Броз, желе да одузму православној Митрополији имовину, храмове, и то оне настале до 1918. године. Притом, заборављају да, рецимо до 1918. године, Бока которска и стотине римокатоличких и православних храмова уопште нијесу били у Црној Гори. Па шта ће урадити са тим храмовима? Након ослобођења Косова и Метохије, Дечани, Грачаница и Пећка патријаршија припадали су Црној Гори. А, садашња власт предала је то групи злочинаца Шиптара због својих интереса. Поред тога, ова власт се декларише као секуларна, што ће рећи одвојена од Цркве. А, имовина Цркве је само њена имовина, док је државна имовина само државна. Треба знати да је за вријеме Краљевине Црне Горе православље било државна вјера, и с те стране је однос државе према Митрополији и према Цркви био другачији. Но, и тада се раздвајала црквена од државне имовине. Данас, секуларна држава и једна власт која нема везе с Црквом нити са Краљевином Црном Гором позива се управо на њу. А, по тадашњем Уставу краљ је био господар Црне Горе и на том престолу могао је сјеђети само православни хришћанин. Ми ништа од тога данас немамо, већ имамо људе који сами за себе кажу да су атеисти. Зато је прича потпуно несхватљива за нормалног човјека, јер желе да се понашају као краљ Никола, а далеко су од једног крштеног и миропомазаног краља, каже митрополит Амфилохије. Он је упозорио да је сада Православна црква, Митрополија која овдје постоји 800 година без прекида, коју нико за тих осам вјекова правно није доводио у питање, дошла малтене ван закона. -Чак и оно што причају да је погрешно урадио краљ Александар, није тачно. Не, напротив, он је по закону тадашње државе, одпуке Синода и ондашњег митрополита Митрофана-бана и Митрополије карловачке, која је након укидања Пећке патријаршије, такође живјела самостално, као и свих осталих епископија некадашње Пећке патријаршије, а које су тада биле обједињене у једној држави, на основу тих одлука је као владар потврдио одлуке Цркве о обнови Пећке патријаршије. Митрополија није престала тада да постоји, напротив. И сви њени храмови и сва имовина и даље су остали њени, као и данас, оцијенио је митрополит. Нагласио је и да се једино Митрополија данас гони и прогони, и тражи се да се региструје, као да тек настаје. -Иако немају ни закон који тражи регистрацију, траже да се региструјемо, и то се дешава након осамостаљења Црне Горе. Ми смо се чак 2012. године пријавили, Иван Брајовић је тада био министар унутрашњих послова. Али, он је хтио да се ми пријавимо као да постојимо од недавно или од 1920. године, а то је апсолутна лаж и погпуна бесмислица. Зато они и форсирају ту секту, која нема везе никакве нити с Православном црквом нашег времена нити с Митрополијом црногорско-приморском из времена краља Николе. У нормалним државама гдје се поштују закони, такви се стављају под суд због злоупотребе имена. Та невладина организација коју они сада форсирају као неку своју цркву, та безбожна партија, они који не вјерују у Бога, желе ту да пронађу своју цркву. Чак и они који се изјашњавају као Црногорци припадају нормалној цркви, па зато и постоји Митрополија црногорска која није ни име своје промијенила, већ је само придодато оно приморска, а које је носила раније, и које је поново примила Уставом од 1931. године када је Епископија бококоторска присаједињена Митрополији црногорској наглашава, митрополит црногорско-приморски Амфилохије. Одговарајући на питања око забрана богослужења на темељима старих хришћанских цркава у Улцињу, митрополит упозорава да је то продужетак онога што се догађало током Другог свјетског рата и онога што се догодило током стварања такозваног независног Косова. -Повампирује се идеја стварања велике Апбаније, која је на Косову постала сада већ опипљива реалност. То потврђују и ове границе до Косовске Митровице, јер тај сјеверни дио припојен је Косову тек негђе 1959. године за вријеме Стамболића, атогђе Александар Вучић сада жели поставити границе дотад није припадало Косову. То су границе велике Албаније која је покривала Рожаје, Плав, Гусиње, Улцињ, до Добрих Вода… Па и на Скупштини је вођен рат око рушења Цркве Свете Тројице на Румији, а који воде исти ти који сматрају да то припада Албанији. Не знам колико пута смо на тој цркви налазили натпис УЧК. И, чуцно је да садашња црногорска власт не види и не сматра да се тиме повампирује фашистичко поимање граница на овим просторима. А, то је очевидно, закључује митрополит Амфилохије. Ж. Јањушевић Група људи прогони православну цркву Коментаришући недавну забрану богослужења свештенику Митрополије црногорско-приморске у Улцињу, у Старом граду, на темељима древне хришћанске цркве, митрополит Амфилохије каже да тај, као и љетошњи догађај, када ни њему није дозвољено да служи на Свачу, није размимоилажење са свим становницима Улциња, већ са једном групом људи који прогоне вјековну Православну цркву. -Додуше, они су осјетили да то могу да раде с обзиром на то да се то ради на једном ширем, државном плану. Тако је било и у Свачу, гдје се човјек представио као муслиман, али на првом мјесту Албанац, па је слично било и у Улцињу, гдје су реаговали у складу са својим схватањима државе и државних права, каже митрополит Амфилохије. Подсјећа да је свештеник Божовић већ 20 година служио на том мјесту у Старом граду, а да се овако нешто догодило први пут. -Па и ја сам на том мјесту двапут служио до сада, као и на Свачу, и нико досад није постављао питање, каже митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

„Нови Спутњик поредак“ истражује шта стоји иза борбених порука које последњих дана стижу из Пекинга и Москве. Каква је то „крвава битка“ за коју је Кина „одлучна“, како је рекао њен председник Си Ђинпинг? Како ће се Кина „до краја“ борити у трговинском рату који су управо покренуле Сједињене Америчке Државе? Како су Владимир Путин и Си Ђинпинг честитали један другоме на новом избору, и какав би светски поредак могао да се изроди из ере два председника? Гости Николе Врзића били су новинар „Политике“ Бојан Билбија и Бранко Жујовић, вишегодишњи сарадник Међународног кинеског радија и извештач из Пекинга.

Руски религиозни прегаоци довезли су у Сирију хуманитарну помоћ немерљиву по својим размерама, коју су потом, уз учешће месних хришћана и муслиманских заједница, делили народу у Дамаску. Међу њима је и Антиохијска Православна Црква, чији је Предстојатељ Блажењејши Патријарх Антиохијски Јован X дао интервју за РИА „Новости“. У интервјују, Патријарх Јован је говорио о животу верника током рата. —Ваша Светости, да ли су терористи током рата у Сирији разрушили много православних храмова? —Пре свега, желео бих да кажем да се терористички напади, који се овде чине, и рат који траје, не односе на неку конкретну религију или нацију. Подједнако се руше цркве и џамије, гину и хришћани и муслимани. Ми ћемо да штитимо своју земљу, и обнављаћемо разрушене хришћанске и исламске светиње. Одатле никуда нећемо отићи. —Неки храмови су већ обновљени? —Неуморно радимо над обнављањем наших цркава. Пре три године смо обновили три цркве. Сада се обнавља древни манастир у селу Малула. —Постоји мишљење, да хришћанска Сирија, после рата, никада неће имати свој пређашњи облик. Верујете ли Ви у то? —Верујемо да ће Сирија бити боља после рата. Видимо да се хришћани враћају у своје домове у Хомси и Алепу. Обнављају инфраструктуру и све остало што је у вези са мирним животом. Надамо се да ће се то наставити и у будућности. —На чему се заснива ваша сигурност у то? —У децембру сам био у Руској Федерацији где сам се срео са Председником Владимиром Путином, а такође и са Свјатјејшим Патријархом Кирилом. Дискутовали смо о овим питањима (обнављање Сирије после рата — прим. ред.). Руска страна је показала интерес и уверила нас да ће нам, помоћу хуманитарних акција, идаље помагати да изградимо мир и стабилност у нашој земљи. — Да ли још неко осим Русије и Руске Цркве помаже Антиохијској Цркви? —Да, наравно, одређена количина помоћи долази и из других земаља. Али, Русија је наш главни помоћник. Благодарни смо Владимиру Путину, Свјатјејшем Патријарху Кирилу и руском народу за помоћ коју нам пружају. Разговарао Антон Скрипунов Извор: Православие.ру View full Странице

О научном зборнику „Православље и рат“ разговарамо са професором доктором Бориславом Гроздићем, пуковником у пензији, некадашњим професором војне етике на Војној академији. Професор Гроздић тренутно предаје етику на Правном факултету Привредне академије у Новом Саду. Помаже Бог, професоре! Уочи Београдског сајма књига из штампе је, у издању Института за филозофију и друштвену теорију универзитета у Београду и медија центра „ОДБРАНА“, изашао зборник научних радова „Православље и рат“. Ви сте приредили овај зборник и он је својеврсна новина. Како се родила идеја за овим зборником? Бог вам помогао! Одмах на почетку да кажемо да је идеја потекла од директора Института за филозофију и друштвену теорију, професора доктора Петра Бојанића, затим професора етике на Филозофском факултету Јована Бабића и да поменем и себе. Очигледна је празнина у стручној литератури која се бави проблемом погледа различитих традиција на рат и ратовање. У литератури где се налазе прегледи различитих конфесија и њихов поглед на рат, једино нема православног погледа. То је био један од разлога због чега је покренут циклус предавања. Други: Заиста постоје практичне потребе за одговорима на та питања. Наиме, ова питање се увек изнова постављају. Поставља се питање како православље и православна црква гледају на рат и ратовање. Поставља се већ 2000 година и не значи да имамо апсолутно све одговоре на та питања. Колико год би се о односу рата и православља говорило, увек би ту остала отворена питања о којима може да се разговара. Постоји једна заблуда да је све речено и да на све можемо наћи одговоре код светих отаца, у Светом Писму, светом предању. Долази ново време, нови облици ратовања. Нове технологије у ратовима отварају нова питања на која мора да се да одговор. То су разлози због којих је покренут циклус предавања. Уосталом, идеја је била да се најпре чују познаваоци и стручњаци који би имали шта да кажу на ову тему. И то различите провинијенције. Богослови најпре, филозофи, социолози, политиколози. Видимо да је на зборнику радило више стручњака из различитих области. На ову тему су писали проф.др Богољуб Шијаковић, архимандрит др Никодим (Богосављевић), проф.др Александар Фатић, др Владимир Димитријевић, др Александар Стевановић, Јеромонах Игнатије (Шестаков), Давор Џалто, Славиша Костић, др Василиос Јулцис, проф. др Ђорђе Енахе, јереј Вукашин Милићевић, Петар Бојанић, Јован Бабић, и Ви као приређивач и потписник увода. Да, настојали смо да добијемо гледања на овај феномен са различитих аспеката. Даље, била је идеја да се укључе стручњаци из што већег броја православних земаља и цркава. То нам је било важно, да видимо те специфичности, разлике. Али, на крају имамо погледе стручњака из Грчке, Румуније, Русије. Нисмо успели да доведемо познаваоце из других православних земаља који би говорили на ову тему. То је био први корак. Да се одржи један циклус предавања. Циклус је почео 1. априла 2015. године и трајао је до 22. априла 2016. године. Укупно једанаест предавања. С тим што треба напоменути да текст ђакона Ненада Илића, који је држао предавање, овде није уврштен. Зато је уврштен текст архимандрита др Никодима (Богосављевића) који је припремио своје излагање за овај циклус предавања, али га, из одређених разлога, није одржао у Институту, већ на једном другом месту. Његов текст смо уврстили у зборник. Он представља значајан допринос овој теми, јер је наслов његовог излагања био „Да ли је Христос био пацифиста?“ Зборник не представља јединствено становиште, већ пре скуп различитих погледа; између неких је разлика толико велика, да се налазе на супротним крајевима. Реците нам, да ли се рат може сагледати (и како) кроз дискурс православља? Да ли је допуштено да се злу супротставља силом? Да, то је питање које се увек изнова поставља. Како православље гледа на рат. Када кажемо православље, онда мислимо Православна црква. Ако је Бог у кога верујемо, ако је Господ Исус Христос Бог љубави који доноси мир и да је мир идеал. У смислу мир у човековој души, да се човек помири сам са собом, да се измири са другима око себе. Један наш духовник, старац Тадеј је говорио „Измирите се сами са собом па ћете се измирити са целим светом“. Мир и у том политичком смислу, мир између држава. Поставља питање како се гледа на рат. Један од разлога због којих је такође важно било да се покрену оваква питања и да изађе један овакав зборник јесте чињеница да у нашој, Српској православној цркви међу богословима, свештеницима има оних који заговарају пацифистичко становиште које подразумева потпуно противљење свакој употреби силе. Такав став представљају као православни став, аргументујући чињеницама да се у Новом Завету и ономе што Господ поручује, говори, што је Његово учење, поступање, понашање, нигде не може наћи места или основа упоришта за употребу силе. То је чињеница код нас. У нашој традицији се то по први пут јавља. Уколико би православно становиште било апсолутно пацифистичко, онда би стварно могло да се постави питање „Како је на то гледао Свети Сава?“, а ми знамо да Свети Сава није био пацифиста. Из житија Светог Саве које су написали Доментијан и Теодосије, видимо да се Свети Сава залаже за мир. Да иде да преговара са једним великашем који је хтео да нападне његовог брата и тада младу краљевину Србију, где је Краљевина Србија била у опасности. Свети Сава каже: „идем да преговарам са њим, ја ћу га поучавати Богу, Божјој правди, Божјој истини. Ако мене не послуша, онда ви вршите своју човечанску дужност“. Ни једног тренутка се не може рећи да је Свети Сава, према ономе што знамо, из његовог житија, и његових поступака, био апсолутни пацифиста. Следећа ствар, када би православно становиште било пацифистичко, онда се поставља питање како су канонизовани толики свети ратници у Српској Православној Цркви. Од Стефана Немање, односно Симеона Мироточивог, који је ратовао и који је био владар, од његовог сина Стефана Првовенчаног који је такође био владар, и који је такође ратовао, затим Светог краља Милутина, Светог Стефана Дечанског. На пример каже се, да ако је постојао светитељ на челу једне државе, онда је то био свети Стефан Дечански. Преко светог Краља Лазара, светог Петра Цетињског, који је такође ратовао, и сви они су канонизовани. Још много аргумената се може навести да ово пацифистичко становиште није дубоко укорењено у нашој традицији. Оно може да буде врло опасно у смислу да људе, институције и снаге које би требало да се супротставе непријатељу, паралише и збуњује. То је последица. Има једна књига од Ивана Иљина коју смо још давно превели и на коју сам посебно поносан, а која разјашњава ово питање врло дубоко и јасно, и која говори о томе да православни хришћани не да само имају право да се злу супротстављају силом, него су и дужни да се у одбрани својих ближњих злу супротстављају силом. Не само што је то његово право које се овим пацифистичким ставом оспорава, него је и дужност хришћана. Неко из личног кукавичлука, из своје личне неспремности, инсистира на оваквом становишту. Нико не воли да иде у рат. Имамо народну изреку „Ко рат жели, код куће га имао“. Нико то не воли. Уколико се рат намеће као једини излаз, онда се мора ићи у рат. Владика Николај у својој чувеној књизи „Рат и Библија“ говори да ни мајка ни отац не воле да туку дете. Ни један родитељ не воли, ако је нормалан. То је још један од разлога зашто је циклус предавања покренут. Уосталом, чак овде у текстовима могу да се виде различита схватања, која нису сва у потпуном једнодушју и једномислију. Желели смо да се чују та схватања. Немамо разлога неке ствари на силу намећемо. Ово је отворена теолошка тема, где се чују различита мишљења, где се сучељавају и где се супротстављају различити аргументи. Много је лакше ратовати супротним аргументима, него узимати оружје у руке и ратовати. Коме је намењен зборник „Православље и рат“? Могло би да се каже да је намењен најширој публици. Ако бисмо желели да то сузимо и конкретизујемо, онда је пре свега, намењен, снагама безбедности. Намењен онима који имају православан поглед на свет, који су чланови цркве, који живе хришћански и који сада морају да у свој поглед на свет, у свој живот, у свој систем вредности као православног хришћанина, уврсте и чињеницу да морају ратују. Шта то значи? Свакако да се сваки хришћанин пита, ако је лекар, на пример, како сада из хришћанске перспективе изгледа његов позив и призив лекара. Да он у хришћанима, пре свега онима који су достигли циљ хришћанског живота, а то значи они који су се посветили, који су канонизовани, да себе, свој живот, врлине којима тежи усклађује са тим примерима, тим узорима, тим идеалима. Скоро сам добио маил, који ме је јако обрадовао, од једне студенткиње са правног факултета, где је она, читајући уџбеник „Правну етику“ који је недавно изашао, а који смо приредили колега и ја, врло обрадована пише како је добила важан одговор у каквом односу стоји позив правника, а то подразумева различите специјалности у оквиру правничке професије: судија, адвокат, тужилац, и уопште правник, са хришћанским системом вредности. Она је препознала, да то није инкомпатибилно. За војника је најсложније ово питање. Кад кажем војника мислим и на официра, и на онога који је у полицији, и на онога који је у специјалним јединицама… Он се разликује од свих других хришћана, како на једном месту један руски филозоф каже „који се спасавају чистим рукама“, шта то значи? У преносном смислу: монах се спасава тако што се моли Богу, тако се иконописац спасава иконописањем, може да испља руке само од фарбе и боје. Лекар се спасава тако што помаже људима, али гледајте, војник, он треба да се спасава убијајући. У крајњем и убијајући. Није његов смисао да убије. Смисао тог војничког позива је прво да одвраћа, да одвраћа непријатеља. То је његова улога. Он, облачењем униформе показује спремност да погине, он се легитимише као легитимни циљ. Легитимни циљ у рату нисте ви, него је управо тај војник у униформи. Он је легитимни циљ. Он показује да је спреман да страда за своје ближње, али показује и да је спреман и да убије. Па чак и да убије. Зашто је за војнике то јако важно питање? Замислите војника који већ има ту дилему, јер у Светом Писму пише не убиј, јер то Господ у Новом Завету још више заоштрава: не само не убиј, него не гневи се на свог ближњег, и тако даље. Али ви сад у јендом тренутку морате да узмете оружје и кренете у рат да убијате. То није нешто што се дешавало тамо негде у средњем веку, када гледамо иконе светих ратника, наоружаних штитовима и мачевима, него се дешава хришћанима данас. Дешавало се нама који смо учествовали од 1991. на ратиштима. Дешава се православним руским војницима који сада учествују у многим оружаним сукобима, и на истоку Украјине, и у Сирији. И многи други православни војници сада учествују у многим мировним мисијама. То су такође питања која се отварају за православне хришћане. Имате у зборнику јако занимљиво питање, пошто је познато колико се сада употребљавају дронови у оружаним сукобима. Да ли православни хришћанин може да буде тај који ће управљати дроном и убијати на стотине људи, а да себе не излаже било каквој опасности? Многа питања данас стоје отворена. Да ли сада православни хришћанин треба да иде да служи војску? Шта то значи ако православни хришћанин иде да служи професионалну војску? Ту сада долазе тешка етичка питања. Раније, када је требало да бране своју отаџбину, код хришћана није било много моралних дилема. Морао си да идеш да браниш отаџбину. Наши преци који су се у Првом светском рату супротставили аустроугарској армади, бранили су своју отаџбину, своју земљу, своју веру од иноверних. Од римокатолика пре свега. Није било дилеме. Само се постављало питање ко је кукавица, ко није. Данас, када имате ситуацију да се од војника, уколико су професионални,очекује да осим тога да сутра бране земљу, очекује се да иду и у мировне мисије. Поставља се велико питање, да ли тај војник треба да иде или не. Не може селективно да се гледа, да ће неке ствари у војсци радити, а неке неће радити. Даље, рецимо, једно занимљиво питање. Знамо да је највећи грех, да човек почини самоубиство. За све друго може да се покаје. То имамо као пример, разбојник на крсту се први од свих покајао и први је био у Царству Небеском. Правио је за живота, вероватно, незамисливе ствари. Покајао се. Онај који изврши самоубиство, не може да се покаје. Ту се поставља једно питање, како би се гледало, уколико би неко одузео себи живот да би се спасао од понижавања које може да доживи. Заробљени војници доживљавају бескрајна, не мучења, него понижавања. То је рецимо, једно питање, које бисте ви сада, када бисте разговарали, и у цркви постављали ово питање духовницима, теолозима, свештеницима, епископима, давали би вам различите одговоре. Стога ова тема остаје трајно отворена. Зато на ова тему никада нису дати коначни одговори, зато она треба да буде увек отворена јер живот и начин ратовања намеће друга питања која траже одговоре. Са пуковником у пензији, проф. др Бориславом Гроздићем Разговара Ива Бендеља 22 / 01 / 2018 http://www.pravoslavie.ru/srpska/110043.htm View full Странице

Горан Комар: Бечки рат и српска црква у Боки Предавање одржано 22. августа 2017. на „Тргу од ћирилице“ у Херцег Новом Овим чланком настојим подсјетити на времена бококоторске епископије у раздобљу од Кандијског рата, до њенога свршетка, прогоном владике Симеона Кончаревића. Ова епископија, која се у вријеме владика Љубибратића узвисивала у ранг митрополије, дјеловаће, овдје, у Боки и Далмацији с насилним прекидима, али ће Српска Православна Црква увијек настојати да је одржи и наново успоставља. Данас Бока нема своју епископију. И данас она може одиграти кључну улогу у вјерском и националном сабирању бокешких православних Срба Др Горан Ж. Комар Дакле, 1687. у јесен, предао се Ђероламо Корнеру, главном заповједнику велике флоте малтешких, ђеновешких и папских галија, Херцег Нови, најистуренија тачка Херцеговине. На народну историју Срба читавога јадранског круга, имаће овај догађај крупни и до данашњега дана неоцјењени значај. Најприје, због тога што ће омогућити један снажнији прилив српскога становништва Старе Херцеговине у Драчевицу. Одразиће се тако, ово млетачко прегнуће врло потицајно на укупну политичку и црквену мисију српског народа Боке и Далмације, која ће, током 18. вијека тражити реалног простора за васпостављање низа предјелних аутономија. Ове аутономије, с краја на крај Боке, својим ће културним и економским дјелом омогућити почетак српског Новог вијека на Приморју под протекторатом Крилатог Лава. Но, културна мисија приморских Срба није представљала једносмјерни корак примитивнијег и заосталијег друштва у напредније и савршеније, она је представљала једно синтетичко искуство и учвршћивање старих установа источнохерцеговачких и бокешких Срба у тражењу механизама заштите и одржања народа, језика и вјере под окриљем Венеције. Исто тако, ни у ком случају, неће миграторна помјерања тећи у једноме смјеру и са старих на нове домене. И манастир Добрићево и Косјерево посједују у Драчевици баштине[1]. Ова помјерања никако нису значила освајање нових и туђих територија већ само успјели покушај одржања и унапређења једне, нама готово непознате старобалканско-херцеговачке заједнице у њеној највишој тачки и најзначајнијем домену: Новоме. На обали мора, под окриљем суштински грађанске Венеције, која Србе на спољашњем рубу Динарског система, никада није посматрала као опасност. Бијаху то строго унутрашња помјерања незнатног дјела српских фамилија југоисточне Херцеговине у оквиру једног истог територијално-политичког, етничког и културног круга. И то је једина истина која је тако видљива да је не би било потребно потцртавати да наша историографија није изрекла толико лажи о овим покретима, учинивши велику тему српскога приморја у Морејском рату омиљеним предметом фалсификовања[2]. Дугогодишњим ишчитавањем старијих ћириличних листина града Новог, као и његових архивских књига, дошао сам у прилику да саградим поглед на најуочљивији историјски период у развитку Новога, а то је свакако доба управе Републике Светога Марка (1687–1797), али и да формирам поглед на одређене маркантне механизме одржања његовог препознатљивог политичко–историјског и културног хода који представљају реплике обрасца устроја једног начина живота који је одликовао читаво српско приморје, укључујући и дубровачко, који је високо издигнут управо у вријеме млетачког доминиона овим горњебокешким предјелом. Свакако, она главна карактеристика свагдањег, али и политичког и обичајног живота новскога краја, која је дала снаге његовим вањским, дипломатским искорацима, бијаше уредни народни живот саграђен на веома крутим и веома строгим регулама, које је, попут комуналних правилника, овај крај створио и записао у половици 18. вијека[3]. И Нови је живио и делао успјешно, у расту његове поморске привреде и православне културе све док је поштивао и чувао ове народне правне регуле из 18. вијека. Уосталом, и мјерећи укупне ефективе његова поморског и читавог трговинског прегнућа, овај период ће постати неупоредивим и сјајним добом у којем ће град начинити дјела која никада више неће превазићи, али која, ма колико се трудио, неће ни порушити. Топаљска општина је подржавала и спроводила акта своје православне епископије и њени најбољи представници су заступали манастир и цркве у Венецији (Марко Мирковић[4]). Овим чланком настојим подсјетити на времена бококоторске епископије у раздобљу од Кандијског рата, до њенога свршетка, прогоном владике Симеона Кончаревића. Ова епископија, која се у вријеме владика Љубибратића узвисивала у ранг митрополије, дјеловаће, овдје, у Боки и Далмацији с насилним прекидима, али ће Српска Православна Црква увијек настојати да је одржи и наново успоставља. Чинио је то и народ, утицајни свјетовни кругови из редова сувоземних и поморских трговаца и српско свештенство Далмације и Боке. Стиче се утисак да је тим радњама за повраћај епископије, током 18. вијека, повремено предњачио манастир Савина. И то не само познатом кандидатуром оца Леонтија 1735. године. Данас Бока нема своју епископију. И данас она може одиграти кључну улогу у вјерском и националном сабирању бокешких православних Срба[5]. Ако је у вријеме турске окупације Горње Боке овдје резидирао епископ Максим (1653, Кандијски рат), а затим, током Морејског рата двојица архијереја, обојица смјештени у Новоме, да би послије прогона митрополита Стефана (1722-1725) новски Срби снажно упирали ка поновној успостави епископије, узевши снажнога учешћа код устоличења Симеона Кончаревића (1750/51), тада је не само насушна потреба, већ и високи морални дуг, враћање ове славне епископске катедре у Боку. Митрополити Саватије и Стефан Љубибратићи-Руђићи, оставили су у мјесту своје узвишене савинско–топаљске катедре неизбрисив траг. Ипак, и поред несумњивог значаја митрополита Саватија у политичким процесима током Морејског рата, чак његовог израстања у фигуру међународног значаја, као и уздржању Цркве у Боки и Далмацији, о њему се зна недопустиво мало. Осим тога, дубље изучавање и упознавање са његовим својеручним записима, који у највећем броју леже у манастиру Савина, отвара и дилеме око његовог стварног поријекла. Он је читавог живота истицао да је поријеклом из Пиве. Његов синовац Стефан, постао је, као владика, предметом најоштријег удара римокатоличких прелата Далмације, и живот му је, заиста, обиљежио отпор унији. Али, најсјајнији период у животима и раду обојице архијереја, веже се сигурно за град Нови и бокешко приморје. Ова двојица српских архијереја дјеловала су у доба које је, ипак, карактерисало настојање Римокатоличке цркве да путем специјалне установе, подигнуте 1622. године, рашири своје институционалне и дјелатне међе на православни исток. Вјерујем да је одржање ове епископије, касније практично митрополије, посебно у вријеме владике Саватија, омогућено политичким ставом средишње млетачке власти коју је владика задужио, а касније, за вријеме његовог насљедника Стефана, коректним држањем генералног провидура Аловизе Моченига III који је у освит треће деценије 18. вијека настојао задржати интенцију Венеције у овом питању[6]. Вјерујем да су уговорне обавезе, али и добра државничка традиција Млетачке републике, те бројчана снага српског народа, представљале ону библију из магдебуршке катастрофе свештеника Андреаса (1631), још свјеже у памћењу Европе, која је спријечила магдебургизацију окрајних дјелова српског етничког простора у дотицањима 18. вијека. Нарочито је таква опасност била изражена на западним странама гдје је пред крај живота дјеловао владика Стефан (1725-1737). Необично је да у домаћој историографији није више писано о двојици црквених прегалаца високопреосвећенима Саватију и Стефану (Љубибратићима–Руђићима) и са њихова великог црквено–народног дјелатништва и улоге у одупирању унији, у замаху њенога насртаја на српско поморје. О овим митрополитима највише је писао епископ Никодим Милаш (1901)[7], а затим, са новим подацима, опширно, Г. Ж. Комар (2007)[8]. Двојица епископа живјели су у вријеме двојице католичких прелата од дјелатне и активне мисије под плаштом Конгрегације за распростирање вјере у Ватикану, надбискупима Андријом[9] и Вицком (Змајевићима) који бијаху Срби, по свему судећи, Његуши са Врбе. Слика судара у доба задарског надбискупа Вицка Змајевића, изазвана прогоном преосвећеног Стефана (1719–1725/27) јест слика односа двају цркава на простору Балканског полуотока. У доба у којем је замах и организациони устрој Конгрегације за ширење римске вјере засноване 1622., домашивао својом оштрицом, али су њени припадници, попут надбискупа Андрије, пружали и примјере обазривог дјеловања. Двојица претходника двојице синоваца, Андрија и Саватије, делали су у миру, и није забиљежен никакав противсрпски акт или гест барскога надбискупа. Делали у међуконфесионалном миру и када су Боку потресали ратови, какав је био Први или Велики Морејски Рат (1684–1699). Са ступањем на положај задарског надбискупа Вицка Змајевића, и подизањем и устоличењем архимандрита Стефана (Грбаљ, Сретење 1719), ствари се оштро мијењају и отпочиње црквени и државни прогон српског владике о чијем раду посједујемо свједочења и доказе, лаичке и правничке, да није никада изазивао вјерске инциденте и распре, већ само „бринуо о своме народу и својој Цркви“. Питање заокрета курса средишње млетачке власти према српској епископији у Новоме јест једно од чворишних питања домаће црквене историографије великог 18. вијека. Четворица црквених достојанственика су обиљежила велики период узрастања Српске Православне Цркве и народа у јадранском приморју за доминације Републике Св. Марка у вијеку у којем је овај предио спољашњег динарског паса у цјелости потпао под Венецију. У крајевима које је задобила у Морејским ратовима ова је држава допустила повластице Србима које ови исказиваху низом регионалних високих аутономија међу којима су бокешке постале предњачеће економске и културне тачке ослона током друге половице 18. вијека. Владике Саватије и Стефан[10] узрасли су у народне предводнике у завршници једнога доба које је послије немањићког, довршеног Косовом, постало најсјајније послије Косова. Бијаше то доба отпочињања снажнијих српских ослободилачких покрета зачетих у вријеме патријарха Јована, па касније Пајсија, осликано Кандијским ратом, и коначно, овјерено Морејским ратовима. Вријеме додиривања са страним земљама и вријеме подршке противтурским европским савезима, вријеме заокружавања српске етничке територије у Новоме вијеку овога народа који није почео када Нови вијек Христом обасјаних других европских народа. Коначно, гледано у крупној сцени, времена омогућеног и потакнутог збивањима на косметском угловњаку на којему су покренута велика помјерања Срба. Велики патријарх Арсеније III Чарнојевић, кренуо је велики дио народа, а захумски епископ Саватија сасвим мали. Али, и један и други ка старим доменима. Сваки према власти од Бога даној. У малој власти, преосвећени Саватије је створио велико дјело које је живо и данас. Веома је занимљиви разлози због којих се владика усмјерио ка граду Новоме, да ли је могао изнаћи и другачија рјешења, како је провео свој живот и дјело у Савини и Топлој, и како се његово дјело рушило из ватиканских средишта у завршници коју је понио његов предузимљиви синовац Стефан. Још нешто је карактеристика времена у којем је дјеловао владика Саватије, и што чак и у кратко вријеме владиковања његовог синовца Стефана добија веома снажну потврду. То је заштитничка и дубоко праведна улога млетачког генералног провидура Далмације и Албаније Алвизе Моченига III који је у два мандата уоквирио период епископије и митрополије на чијем је челу стајао високопреосвећени Саватије. Алвизе Себастијано Мочениго бијаше генералним провидуром од 1696. до 1702. први пута, и затим, 1717. до 1720. други пут[11]. Свакако, дубоко праведни став и лична наклоњеност српским архијерејима генералног провидура не би били довољном гаранцијом за одржање Цркве у венецијанској провинцији Далмацији и Боки (као што се епископи и нису успјели одржати) да се током завршнице 17. и током 18. вијека Република није почела опасно угињати[12]. Овај процес пропадања, могуће је, обезбједиће одрживост канонских и дјелатних инструмената српске Цркве која ће сачувати своје аутентично приморско наслијеђе. Али, јавиће се, и постајати све уочљивијом, дубока потреба српских истраживача да се обухватније баве историјом дотицаја њихова народа са Млетачком републиком. Конац 16. и освит 17. вијека, обиљежен је у Далмацији замахом Римске цркве која послије Тридентског концила (1545-1563) настоји да надокнади губитке које јој је нанио покрет реформације. Један од стратешких праваца је придобијање „шизматика“ на тлу југоисточне Европе. За вријеме патријарха Јована надбискуп Бици је протествовао због визитација патријарха у приморју. „Патријарх и његови епископи“, каже Бици, узимали су од католичких свештеника регалије које су побирали барски надбискупи. У овим догађајима помиње се патријархов егзарх[13]. Иако овдје говоримо о католицима при градовима под турском влашћу, јасно је да је поменут патријарх и његови епископи, као и егзарх, што ће рећи о бризи Цркве за подручја под турском влашћу, блиским Боки. Свакако, ситуација на подручју Венеције је другачија и тамо се од давнина водило рачуна о православнима. Венеција се чак опирала инструкцијама из Рима и штитила православне у својим доменима. Чинио је то чак и Дубровник, уз истицање чињенице да Срби чине велике услуге Републици[14]. И Далмација, и Истра, биће током 17. вијека под влашћу православних млетачко–далматинских епископа, који су признавани од средишње власти у Венецији[15]. Може се рећи да ни у једној регији, као у Далмацији није дошао до изражаја тако велики раскорак између настојања државне власти и римокатоличког епископата. Познати су шпицеви напрезања Рима за сузбијање и укидање православне цркве у Шибенику који је примио огромни број босанских Срба 1523–1527. године. На концу 16. вијека млетачки сенат је доносио изузетно демократичне законе и наступао крајње пријатељски према Србима у опсегу Далмације. Погромашку акцију Ивана Мрнавића покушали су спријечити шибенски Срби преко свога епископа Теофана у Млецима, али неуспјешно. Он се упокојио 1632. године. Низ епсикопа Далмације, Грка, радило је током 17. вијека на догматском и организационом очувању Православља у овоме крају. Oд 1632. овдје је црквом управљао велики путник, писац и бранитељ вјере Никодим Метаксас[16]. Послије њега, од 1635. године, Атанасије Валеријан, који је био јако успјешан и који је проширио јурисдикцију своје епископије. Васељенски патријарх Партеније II издао је 1644. грамату којом је тачно регулисао права епископа као патријаршијског егзарха који има власт над свим црквама на тлу Млетачке републике, а посебно Далмације, Истре и Млетака. Чак двије грамате биле су издате настојањем млетачких посланика у Царигаду[17]. На почетку Кандијског рата неке бокешке регије ће примити млетачку власт. Маине су јула 1646. донијеле одлуку, а за њима и Побори. Већ 1647. Грбљани, дукалом дужда Франческа Манина задобише привилегије попут Паштровића[18]. Услиједио је велики прилив Срба у Далмацију. Од 1657. управљаће Црквом у Далмацији епископ Мелентије Хортакис са Крита који је двадесет година наносио штету Православљу, али послије њега, од 19. новембра 1677. Методије III (Морони) чијем се избору оштро супротставио папа Иноцент XI. Папске захтјеве Венеција је одлучно одбила. Епископ Методије се упокојио 1679. године. За вријеме епсикопа Герасима Влахоса са Крита, догодио се велики удар на Цркву у Боки. Од 1685. године, дакле већ на почетку Морејског рата, Црквом у Далмацији управљаће Мелентије Типалди, а послије њега познати и заслужни Никодим Бусовић који је своје сједиште нашао у манастиру Крка (епископ крчки)[19]. Необично је важно писмо (24. јануара 1696), како са свога садржаја, тако и са путоказа који трасира, које је архиепископ и патријарх србски Арсеније упутио светој обитељи манастира Крка, храма светих Архистратига Михила и Гаврила, крчком игуману Јосифу, којима јавља да је код њега долазио владика Никодим који је показао синђелију патријарха Пајсеја да је раније био митрополит у Далмацији, али и писма сердара и главара којима моле да потврди старе синђелије почивших патријарха. Он, Никодиму оцртава опсег Далмације, без Боке![20] Када је, дакле, млетачка влада 1695. године признала владику Саватија, она се наслонила на потпуни правни континуитет млетачко-далматинских епископа у провинцији. У томе свијетлу ваља гледати и на вијести старих љетописа о којима ће говорити владика Герасим Петрановић о присуству епископа Максима у Боки у вријеме Кандијског рата (1653). Али, још за Кандијског рата, којим ће се почети успостављати снажне везе херцеговачких првака са Млечанима путем њихова јединственог инструмента – перашке општине, један древни љетопис, који исчитава Герасим Петрановић, евоцираће присуство бокешког владике Максима. У својој историји Цркве у Далмацији („О православним далматинским епископима“), пружајући из рукописа „Грађа за историју православне Далматинске цркве“, Г. Петрановић, након увода којим показује каноничку правилност епископске власти у приморју, наводи: „I. Епископ Максим. Он граматом Патриарха пећскога, који га својим намјестником именује, пређе из турске у горњу Далмацију, данашњу Боку Которску год. 1653 и прими духовну управу над тамошњим предјелом, и то с допуштењем мљетачке владе. Да би се пак издржавати могао, обрати се одма к тадашњему изванредноме Проведитору у Котору Николи Ерицо II. С прошњом да би му плата каква одређена била; што и добије, будући му речени проведитор декретом од 15 Марта 1653. нареди да му се даје из касе мјесечно10. цекина.“[21] II. Епископ Теодоси. Јели овај Епископ одма послије Еп. Максима као намјестник Патријарја владао, или је пред њим још који други био, управо се не зна. Владика Теодоси прими управу цркве около год. 1686. Видећи послије да не може пристојно своме чину живити са оном убогом платом, које уживаху предшественици његови, Намјестници патриаршески у Далмацији, обрати се на Проведитора Данијела Долфина с молбом да му побољша у томе стање. Проведитор цјенећи заслуге његове, декретом изданим под 13. Септ. 1693 одреди, да осим плате коју ужива, има још примати из државног магазина у Котору једну мјеру бишкота на мјесец.“ IV. Послије смрти Епископа Теодосије, Патријарх пећски пошље за свога Намјестника у Боку Которску с граматом Еп. Исаију год. 1695. Он одма замоли Сенат да му се даде оно што је уживао његов предшественик; које Сенат саслуша и за то потребите наредбе изда Проведитору Долфину. Када пак год. 1697 ступи на проведиторство Алвизе Мочениго, Еп. Исаија заиште од њега да му потврди горњу повељу Долфина, и не успје у том. Али овај изговарајући се са оскудицом новаца у државној каси, декретом 4. јулија 1697 смањи му плату и то од мјесечних 10 дуката на 5.“[22] Путопис Петра Андрејевича који је 1698. године боравио у Боки, свједочи присуство двојице српских ерхијереја[23]. И не само он. И документа которске бискупије из 17. вијека (15. јули 1697)[24]. Но, прије тога, сасвим хипотетички, без намјере да утврдимо положај и идентитет владике Максима, погледајмо је ли у то вријеме било српских архијереја тога имена. На примјер, синђелијом српскога патријарха издатом Св. Василију 1651. године помињу се двојица херцеговачких архијереја Максим и Пајсеј. Ђ. Слијепчевић казује како их Н. Дучић сматра за петровске и полухерцеговачке епископе у Никшићу[25]. Такође, између 1635. и 1650., помиње се рашки епископ Максим[26], но то је потоњи патријарх. Ђ. Слијепчевић прави грешку када каже да се 1886. помињу владике Максим и Теодосије, а године 1693. Исаије Лакетић[27]. Када говоримо о епископу Максиму, тада може бити занимљиво скренути пажњу на један податак из старе литературе. У Шематизму епархије бококоторске, дубровачке и спичанске за годину 1890., аутор говори о листу из 1843. на основу којега убаљски парох Митар Васиљевић помиње како посједује двије србуље. Једна је псалтир са биљешкама: „Сие писах аз Максим русу в лето 7145“ (1637) и владике Саватија. Митар Васиљевић је тврдио да је књига од манастира Савина даривана цркви Светог Архиђакона Стефана у Горњим Сасовићима, а 1846. његовоме оцу свештенику Тому[28]. У наше вријеме о старим бокешким епископима, онако како пише Г. Петрановић, доноси и заслужни бокешки историчар и архивист М. Милошевић[29]. Процес подизања требињских родова у Драчевици омогућен је ратом који је започет побједом аустријско–пољске армије над Турцима 12. септ. 1683. године[30]. Тако исто, и учвршћивање и раст Српске цркве у овоме крају. Иако је ова вијест протресла Отоманску империју, проћи ће још доста времена до укључивања Венеције у рат[31]. А она је била кључни чинилац који је требао мобилизацију динарских Срба и који је у рукaма држао инструмент за њихово ангажовање. Немири у Далмацији започели су знатно раније, када су млетачки поданици изнајмили у босанског тефтердара поља код Земуника како би прехранили своје фамилије. Овај је, и поред плаћене закупнине, дошао и спалио српске куће. У одмазду, Морлаци су уништили и Хасан–бега и читаву његову пратњу. У Једрене је стигла вијест и млетачки амбасадор Ђовани Батиста Донато је позван код султана који је био обузет припремама за бечки поход. Још у априлу 1683. Илија Јанковић је ударао на турска села и натјерао Турке да исељавају из Далмације у дубину. Стојан Јанковић је средином априла ишао у Венецију и понудио јој знатне снаге у случају уласка у рат[32]. Овај мали искорак правим како бих показао одлучност далматинских Срба у то доба. Млетачка влада је показала благонаклоност према Србима бојећи се да не ступе у аустријску службу. Таква опасност, и поред декларација, повремено даваних, никада се није јавила у Херцеговини. Папски нунциј у Венецији казао је у извјештају Државном секретаријату Ватикана да устанак Морлака у Далмацији, мало по мало, уводи Венецију у рат са Турском[33]. Када говоримо о јужној Херцеговини, Пераст бијаше темељем млетачке политичке акције у Херцеговини. Вијести о уласку Венеције у рат пронијеле су се кроз Херцеговину тек почетком сљедеће године. Свакако, лажне. Војвода Вукашин и дробњачки кнез, свештеник Илија Балотић, упутили су једнога повјереника Ивану Болици у Котор не би ли провјерили ту вијест. Болица је у разговору био посве отворен и упутио је питање о њиховој спремности да се укључе на страни Венеције. И поп Радул из Риђана и поп Лука из Бањана слали су опуномоћеника Болици да понуде службу. Грбљани су предњачили и 23. феб. 1684. донијели легитимну одлуку о прихватању млетачке власти[34]. Видљиво је, дакле, да је истинско жариште сукоба лежало у Далмацији, на крајњем западном досегу Отоманске империје. Очигледно, Венеција је на овим херцеговачким странама могла себи да дозволи нешто обазривије поступање што је и код нашега свијета учинило утисак колебања. Али, вјерујем да је, принципијелно, код тражења упоришних тачака у кнезовима источне Херцеговине, ишла за истим елементима као у Далмацији. Тражила је одлучне и предузимљиве. Извјесно је да је херцеговачки митрополит Саватија, највиши поузданик патријарха Арсенија, био особа дорасла задатку. Он је успио у остваривању једног могућег смјера који је у тешким временима за Цркву и народ сондирао у сам српски патријарх. Главна политичка тековина српског народа у Боки биће изражена засновањем комунитади од Топле 14. јула 1718. године. Њезин тристaгодишњи јубилеј овим путем почињемо обиљежавати. Предавање одржано 22. августа 2017. на „Тргу од ћирилице“ у Херцег Новом [1] Горан Комар, Манастир Рождества Пресвете Богородице (Потпланина) у Ратишевини код Херцег Новог, Зборник Матице српске за историју 84, Нови Сад, 2012, 47-62. [2] Горан Комар, Фалсификовање херцегновске историје о Морејском рату (1684–1699), Херцег Нови, 2005. Исцрпни преглед монографских дјела и прилога који говоре о преразмјештају становништва Боке и Херцеговине у овим догађајима. Изузетно је корисна књига Глигор Станојевић, Србија у време Бечког рата 1683-1699, Београд, 1976, за разумјевање положаја у којем се нашао српски народ и тежњама, испољеним и од врха наше Цркве ка Млетачкој републици. [3] Г. Ж. Комар, Бока Которска. Ћирилски споменици 17., 18. и 19. вијека (acta serbica), мјешовита грађа 1608–1917, Херцег Нови, 2009, 47–49. Одлука комунитади. Такође: dr Srđan Musić, Izvještaji generalnog providura Dalmacije i Albanije Kornera o zauzimanju Herceg Novog 1687. godine, Herceg Novi, 1988. Низ Корнерових извјештаја сенату у којима се слика живо учешће српских епископа у војним и политичким активностима Венеције. Такође: збирка: Il Montenegro da relazioni dei provveditori Veneti 1687-1735, Roma M. DCCC. XCVI. Код нас поновљено 1998, ЦИД, Подгорица у преводу Драгана Мраовића. Ваља видјети и: Pavao Butorac, Boka kotorska u 17. i 18. stoljeću, politički pregled, Perast 2000. O млетачко-савезничком освајању Херцег Новог у више наврата је поводом јубилеја говорио Горан Комар истичући улогу српског народа Херцеговине који је снажно потакнут најприје од провидура Антониа Зена. Указивано је на књижицу: Krile conte Viscovich, Dvije riječi o bitci 15-a maja 1654 u Perastu, Kotor, Bokeška štamparija – 1909 – prilog 129. broju „Boke“, којом аутор указује на измишљено учешће Которске морнарице. Тако је веома често на недавним свечаностима у граду поводом јубилеја казивано о учешћу „Которске морнарице“ у изгону турског гарнизона у Новом, па је ова организација која се данас назива „Бокешка морнарица“ наступала као организатор приредби. [4] Г. Комар, Н. Рашо, Похвално свједочанство србској породици, Драчевица, часопис Друштва за архиве и повјесницу херцегновску год. II, бр. III, Херцег – Нови, 2004, 84 – 89. Први пут штампано у: Србско – далматинском Магазину 1851, 53-59 [5] Горан Комар, Бијела кроз историју. Предавање на XIII академији поводом славе цркве Полагање Ризе Пресвете Богородице, Бијела, 14. јули 2004. [6] Горан Ж. Комар, Нови документ из Државног Архива Венеције, Видослов, Саборник Епархије Захумско – херецеговачке и приморске, Преображењски број 42, Тврдош, 2007, 247 – опажа се јасно интенција млетачких правника ка одбрани владике. [7] Никодим Милаш епископ, Православна Далмација, историјски преглед, Сфаирос, Београд, 1989, 346, 356-375 [8] Горан Ж. Комар, Српска Православна Црква у Херцег Новоме, Херцег Нови, 2007, 92 – 271; Горан Ж. Комар, Манастир Успења Пресвете Богородице на Савини код Херцег Новог, Херцег Нови, 2013. [9] Павле Буторац, Змајевићи, Загреб, 1928 /латин./; Петар Колендић, Андрија Змајевић о патријарху Арсенију III, Гласник Скопског ученог друштва, књ. II, св. 1 – 2, 1927. Мирослав Пантић, Књижевност на тлу Црне Горе и Боке Которске од XVI до XVIII века, СКЗ, коло LXXXIII, књ. 548, Београд, 1990, 121 – 148. Ваља видјети и: Милош Милошевић, Студије из књижевне и културне прошлости, Титоград, 1987, 153 – 179 “Пјесничка посланица Андрије Змајевића пострадалом Дубровнику 1667. године“ /латин./. Надбискуп је рођен 16. јуна 1624. у Перасту, а школовао се у Конгрегацији за пропаганду вјере у Риму гдје стиче докторат из теологије и философије. Опат Св. Ђорђа 22. јануара 1756., послије Дамјана Шилопића, а онда будвански апостолски викар. Надбискуп барски и примас српски постао је 23. фебруара 1671. Живи учесник два противтурска рата. Гледао заузеће Рисна и Новога. Високо цијењен у Риму гдје је сматран најважнијом личношћу за подручје јужног Јадрана. Упамћен по присним односима са српским достојанственицима.- М. Милошевић, исто, 174, нап. 37[ман. Милешева]; нап. 54[патријарх Максим, митроп. Руфим]. Taкође: Мато Пижурица, Андрија Змајевић – живот и рад, у: А. Змајевић, Љетопис црковни, I, КЦГ, Цетиње, 1996; Dr Savo Marković, Studia Antibarensia, Perast, 2006, 382, 383; Коначно и: Ciro Giannelli, Lettere del Patriarca di Peć Arsenio III e del vescovo Savatija all’ Arcivescovo di Antivari Andrea Zmajević, Orientalia Christiana Periodica, Miscellanea, Georg Hofman S. J. Roma, 1955, 63, нап. 2. [10] Г. Комар, Владика Саватије Љубибратић-Руђић, прилози биографији, Зборник Матице српске за историју 82, Нови Сад, 2010, 23-58. Исти, Прилози биографији високопреосвећеног митрополита Стефана Љубибратића, Зборник Матице српске за историју 79-80, Нови Сад, 2009. Доносе се нови подаци о прогону на темељу документа из Државног Архива у Венецији. [11] Alvise Mocenigo III (1696–1702); Marino Zane (1702–1705); Justino da Riva (1705–1708); Vincenzo Vendramini (1708–1711); Carlo Pizzani (1711–1714); Alvise Mocenigo III (1717–1720); Marco Antonio Diedo (1721–1723). Касније, послије одласка из провинције митроплита Стефана борбу за Епископију носили су савински калуђери. Генерални провидури бијаху: Nicolo Erizzo (1723–1726), Pietro Vendramin (1726 – 1729), Sebastiano Vendramin (1729–1732), Zorzi Grimani (1732–1735), Daniele Dolfin (1735–1738), Marin Antonio Cavali (1738–1741). – пружамо попис до завршетка овоземаљског пута митрополита топаљског и далматинског и епископа костајничко–зринопољског Стефана. У томе раздобљу бијаху дуждеви: Alvise Contarini (1676–1684); Marcantonio Giustinian (1684 – 1688); Francesco Morosini (1688 – 1694); Silvestro Valier (1694–1700); Alvise Mocenigo II (1700–1709); Giovani Corner II (1709–1722); Alvise Mocenigo III (1722–1732); Carlo Ruzzini (1732–1735). Kaда је ријеч о развитку приморске митрополије тада је извјесно да је на свој снажни развитак доживјела у вријеме Дужда Јована Корнера II, када је, коначно, то је нераздвојно, успостављена и Топаљска општина. [12] John Julius Norwich, A hitory of Venice, Ed. Penguin Books, 1983: Morosini and the Morea, 561–574, Ed. Vintage books, 1989 (prvo izd., 1977). Не помиње заузеће Новога 1687; Charles Diehl, Mletačka republika. Zagreb: Tripex (Biblioteka confinium. Sinteze i monografije, 1) 2006 – у четвртој књизи је дата слика пропасти Венеције током 17. и 18. вијека; Lovorka Čoralić, Venecija. Kraljica mora s lagunarnih sprudova: povijest Mletačke Republike. Samobor: Meridijani, 2004, 153-160 [13] Јован Радонић, Римска црква и јужнословенске земље од XVI до XIX века, САН, Посебна издања књ. CLV, Београд, 1950, 23 [14] Исто, 4, 20… [15] Историја српског народа, Срби под туђинском влашћу 1537 – 1699, трећа књига, први том, Београд, 2000, 92 [16] Никодим Милаш, Православна Далмација, СФАИРОС, Београд, 1998, 303, 304 [17] Исто, 305, 306 [18] Глигор Станојевић, Црна Гора у доба Кандијског рата (1645-1669), ИГ, 1953, 17; Александар Соловјев, Паштровске исправе XVI – XVIII века, Споменик LXXXIV, 1936; Slavko Mijušković, Kotorska mornarica, Crnogorska akademija nauka i umjetnosti 28, Odjeljenje društ. nauka knj. 7, Podgorica 1994, 19–29. [19] Н. Милаш, исто, 310–335. Ваља водити рачуна и о мишљењу о унијатској орјентацији Никодима, по Марку Јачову, који каже да је био унијата на темељу неког документа из којих је видљив став Арсенија Чарнојевића: Бошко Десница, Стојан Јанаковић и ускочка Далмaција, изабрани радови, приређивач: Срђан Воларевић, Српска Књижевна Задруга, Београд, 1991, 214, 215, нап. а [20] Епис. Н. Милаш, Списи о историји далматинско–истријског владичанства од XIV до XIX вијека, књига прва, Задар, 1899, 71, 72. [21] Г. Петрановић, Љетопис православне цркве у Далмацији, Србско–далматински магазин. Љубитељ просвјете и народњег језика за године 1854–1859, осамнаеста књига, Беч, 1859, 153 [22] Исто, 154 [23] Тоmislav Grgurević, Putopisci o Boki, Kotor, 1989, 32-37 [24] Јован Радонић, Римска курија и јужнословеснке земље од XVI до XIX века, САНУ, Посебна издања CLV, Београд 1950, 430, 431. [25] Ђ. Слијепчевић, Хумско–херцеговачка епархија и епископи (митрополити) од 1219. до краја XIX века, епископија Захумско–херцеговачка, Београд, 2006, 133 [26] Исто [27] Исто, 139 [28] Шематизам Епархије бококоторске, дубровачке и спичанске за год. 1890, 40 [29] Miloš Milošević, Boka Kotorska, Bar i Ulcinj od XV do XVIII vijeka, CID, 2008, 240. Упадљиво је да овај аутор, Бокељ из Доброте, ни једном ријечју не скреће пажњу на десетину мојих прилога о бокешким епископима прије владике Саватија Љубибратића, објављиваних чак и у бокешкој периодици и новинама током читавих деведесетих година 20. вијека, и касније. Посебно: Г. Ж. Комар, Планинска села Драчевице под влашћу Венеције (1687-1797) Оглед о бокешком селу, Херцег Нови, 1997, 217–222. Такође: Г. Комар, Два српска епископа, Бока, бр. 500, Котор 1995, 30, 31; Г. Комар, Ко је управљао српском црквом у Боки прије епископа Љубибратића?, Бока бр 509, Котор, 1996, 23; Г. Комар, Љубибратићи херцегновски епископи и митрополити далматински, Видослов–саборник епархије захумско–херцеговачке и приморске, Преображењски број, Тврдош, 1996, 33–35. [30] Mustafa Imamović, Historija Bošnjaka, Centar za bošnjačke studije, prvo sanđžačko izdanje, Novi Pazar, 2007, 276. [31] Владимир Ћоровић, Историја Југославије, Београд, 1933, 353; Д. Ј. Поповић, Велика сеоба Срба 1690, Београд, 1954, 15 – 18; Глигор Станојевић, Југословенске земље у млетачко–турским ратовима XVI – XVIII вијека, Београд, 1970, 310. [32] Марко Јачов, Срби у млетачко – турским ратовима у XVII веку, Београд, Свети архијерејски синод СПЦ, 1990, 62 [33] Исто, 63, 64 [34] Историја Црне Горе, књ. трећа: Од почетка XVI до краја XVIII вијека, том први, 1975, 167 https://stanjestvari.com/2017/08/24/горан-комар-бечки-рат-и-српска-црква-у/

Шестодневни рат између Израела и Арапа 1967. године био је прави полигон на коме су СССР и НАТО тестирали оружје. Откривамо разлоге због којих је поражена Арапска коалиција. Пре тачно 50 година, 10. јуна 1967. године, завршен је најкраћи оружани сукоб друге половине 20. века, а овај рат је ставио на пробу тадашње најнапредније совјетско и НАТО наоружање. Оружани сукоб између Израела и коалиције Египта, Јордана, Сирије, Ирака и Алжира догодио се између 5. и 10. јуна 1967. године. На самом почетку рата, млада израелска држава успела је да уништи највећи део египатске авијације, а затим брзо заузела Синај, појас Газе, западну обалу реке Јордан, Источни Јерусалим и Голанску висораван. Међутим, стратегија и тактика током шестодневног рата заслужују мању пажњу од оружја које је коришћено током овог сукоба. Суштина је у томе да су нови авиони и тенкови које су производили земље СССР-а и НАТО-а имали свој деби на земљи и у ваздуху. И касније је ово оружје коришћено у више десетина сукоба широм света. „У ствари, током Шестодневног рата, совјетска и западна индустрија оружја су покушале да схвате чије оружје је ефикасније, савременије и боље дизајнирано. Пре пола века, као и данас, на то питање нису успели недвосмислено да одговоре“, каже војни аналитичар Андреј Котс. Тенковске битке током шест дана рата су ушле у историју као највеће од краја Другог светског рата. Више од 2.500 лаких, средњих и тешких борбених возила је учествовало у биткама са обе стране. Иако су многи од њих тада сматрани застарелим, у сукобу је учествовао и део тада најсавременијих тенкова. Током раних шезедесетих година, СССР је наоружао Египат и Сирију стотинама тада најсавременијих тенкова Т-55. Совјетски средњи тенк Т-55 Т-55 је први тенк на свету опремљен аутоматским системом за антинуклеарну заштиту и прво совјетско оклопно возило са активним системом заштите „Дрозд“. Његов Д-10T2С топ могао је ефикасно да нападне било које оклопно возило НАТО-а, док је специфичан дизајн омогућавао да се максимално маскира и сакрије у неравним теренима. Тако је Т-55 постао један од тенкова са најмасовнијом продукцијом у историји. У то време, М-51 „Супершерман“, модификована верзија америчког тенка М-4 „Шерман“, сматран је главним адутом Израелских одбрамбених снага. Оклопно возило се могло похвалити моћним топом калибра 105 милиметара, поузданим „Каминсовим“ ВТ8-460 дизел-мотором, аутоматским мењачем и 23-инчним гусеницама. Шерман М-51, Yad la-Shiryon Museum, Израел У блискоисточним условима, „Шерман“ се показао као веома поуздан, али и скроман. Највеће губитке Израелци су имали на сиријском фронту. У борби са совјетским тенковима на Голанској висоравни, изгубили су 160 „Шермана“ и британских „Центуриона“. Сирија је, истовремено, изгубила 73 тенка, укључујући дест тенкова Т-54 и Т-55. Међутим, слаба обученост је била главни недостатак и узрок рањивости Арапске коалиције. Шестодневни рат је још једном показао да чак и већи број модерних тенкова са слабо обученим посадама изгуби дуеле са старијим оклопним возилима у којима су искуснији војници. Поред тога, арапска оклопна возила су стално била мета напада израелских ловаца и бомбардера. Постало је јасно да ће у наредним оружаним сукобима много ближи победи бити онај ко успе да задржи супериорност у ваздуху. Поред тенкова Т-55, Арапска коалиција је је била наоружана и авионима МиГ-21, трећом генерацијом совјетских ловаца и једним од најбољих борбених авиона на свету у то време. Ловачки авион МИГ-21 Главни ривал у овом сукобу му је био француски „Дасо Мираж III“. Међутим, иако су летелице демонстрирале изузетне карактеристике што се тиче покретљивости и брзине, М иГ-21 се показао као ефикаснији у борби због коришћења ракета кратког домета ваздух-ваздух Р-13М, са инфрацрвеним навођењем. Током шест дана рата, Египат, Сирија и Ирак су у ваздушним борбама изгубили 19 авиона МиГ-21. Једног од њих је грешком оборио египатски противваздушни систем С-75, јер је посада мислила да је у питању израелски авион. Са друге стране, Израел је у дуелима са авионима совјетске производње изгубио осам до десет летелица „Мираж“. Са обзиром на апсолутну супериорност Израела у броју борбених летелица, може се рећи да су арапски пилоти одиграли сасвим солидну партију. И опет је искуство Шестодневног рата показало исти образац који је већ познат са борби на копну: недостатак обуке је осујетио технолошку супериорност. „Упркос технолошкој супериорности, пилоти арапске коалиције су били мање вешти од својих ривала и нису могли да ефикасно комуницирају са својим снагама на земљи“, додаје Котс. И као што је познати израелски летачки ас Ејтан Карми рекао у једном од послератних интервјуа: „Рат се могао завршити много другачије да су за командама ’мигова‘ седели совјетски пилоти“.

Ona učiteljica Smilja je stala isprid ploče i rekla je: „Dico, danas ćemo učit o domovinskom ratu! Moran odma na početku izrazit ushit, sriću i zadovoljstvo šta je to ušlo u nastavni plan i program trećaša! Nikad nije previše rano da mi ka ponosni Hrvati usvojimo to gradivo!“ Onda je uča pljesnila sa rukama i pitala je: „Jel možda neko od vas zna šta je to bija domovinski rat?“ Svi rulja u razredu su šutili i vrtili su sa glavušama kao da nemaju blage. Uča je pitala: „Šta? Baš niko?“ Onda sam ja dignijo ruku. Uča je rekla: „Izvoli Robi!“ Ja sam rekao: „Jel to bija rat di su naši uz pomoć saveznika satrali Njemce i ustaše?“ Učiteljica Smilja je mene blido pogledala. Onda je ona stavila ruke na kukove i pitala je: „A molinte lipo, od koga si to čuja?“ Ja sam rekao: „Od mog dida sa Šolte!“ Uča je rekla: „E pa dida ti se malo zajeba, mladiću! Biće čovik ostarija, pa je mrvicu propuva!“ Ja sam rekao: „Sori, učiteljice, al moj dida nije propuva!“ Uča je rekla: „Okej, ako nije propuva, onda je mislija na neki drugi rat!“ Ja sam pitao: „Na koji drugi rat?“ Uča Smilja je rekla: „Na drugi svjecki rat! Ti je rat bija prije domovinskog rata!“ Ja sam pitao: „Pa koga su onda naši satrali u domovinskom ratu?“ Uča je rekla: „Satrali su Srbe i četnike!“ Ja sam pitao: „A ko su nam bili saveznici?“ Uča je rekla: „Njemci i ustaše!“ Ja sam zblantao se u uču Smilju sa lakšom zbunjozom. Samo onda je moj drug Dino rekao: „Čekajte malo, učiteljice, zar oni već nisu bili satrani u drugom svjeckom ratu?“ Onda je onaj Kane Šteta rekao: „E stvarno, jebate! Ako su naši satrali Njemce i ustaše u drugom svjeckom ratu, a posli toga je doša domovinski rat, kako su ih onda mogli imat za saveznike?“ Ona tuljanica Niveska je uletila: „Možda ih nisu satrali sve! Nego su neke satrali, a neke su ostavili da in posli budu saveznici!“ Ona Nela Svinjogojstvo je pitala: „Kako su birali koje će satrat, a koje će ostavit za saveznike?“ Onaj Rino Sajla je rekao: „Možda su in dali igrat na par-dišpar?“ Učiteljica Smilja je dvaput pljesnila sa rukama i rekla je: „Dico, molinvas lipo nemojte konplicirat život! Ovo je tribalo bit jednostavno gradivo, da skužimo ko je agresor a ko žrtva, a ne da sad tu idemo do stoljeća sedmog…“ Samo onda je ona balibanica Lidija uletila: „A di su onda bili Srbi i četnici?“ Uča je pitala: „Kad?“ Balibanica Lidija je rekla: „Pa u drugom svjeckom ratu!“ Uča Smilja je počeškala se po bradi i malo je dumala. Onda je ona rekla: „Četnici su bili skupa sa Njemcima i ustašama! A Srbi su bili skupa sa našim Hrvatima, znači protiv Njemaca, ustaša i četnika!“ Onda je mala Teica pitala: „Zašto onda moja mama govori da su mog dida u domovinskom ratu uhapsili Taljani?“ Učiteljica Smilja je okrenila se prema njoj i rekla je: „Teice, dušo, didu ti nikako Taljani nisu mogli uhapsit u domovinskom ratu! Možda su ga jedino mogli uhapsit u drugom svjeckom ratu!“ Kane Šteta je pitao: „A jesul Taljani bili Njemci, ustaše ili četnici?“ Uča Smilja je podviknila: „Taljani su bili Taljani! Samo su bili u kompi sa Njemcima, ustašama i četnicima! A to znači protiv Hrvata i Srba!“ Ona pederica Sandra je pitala: „A jesul onda posli u domovinskom ratu bili u kompi sa Hrvatima i Srbima?“ Moj drug Dino je njoj rekao: „A glupa si ka tava, Sandra! Kako će bit u kompi sa Hrvatima i Srbima ako su Hrvati bili protiv Srba!“ Pederica Sandra je pitala: „Kad?“ Dino je rekao: „Pa u domovinskom ratu!“ Kane Šteta rekao: „Možda je po Taljana išlo sa Srbima, a po sa Hrvatima!“ Nela Svinjogojstvo je pitala: „Kako su birali koji će sa kojima? Jesul igrali na par-dišpar?“ Uča Smilja je zveknila sa dnevnikom po klupi i viknila je: „Jel više bilo dosta?!“ Ja sam njoj rekao: „Ovo gradivo je zapopizdit teško, učiteljice! Ja ne kužim ništa živo!“ Uča je dreknila: „Zato šta smo sve zakonplicirali sa tvojin didom i drugim svjeckim ratom! Odsad se držimo samo domovinskog rata i gotovo! Jel to svima jasno?!“ Mi smo svi u razredu umirili se i začepili smo labrnje. Uča je podviknila: „I da se više uopće ne spominju Taljani i Njemci, pošto su to sad naši dragi turisti! Jel i to jasno?“ Mi smo svi šutili i klimali smo sa glavušicama. Uča je rekla: „Okej! Znači, vratimo se na početak! U domovinskom ratu su Srbi i četnici išli okupirat našu zemlju, a onda su…“ Dino je uletijo: „…a onda su ih Hrvati i ustaše satrali! Jel tako?“ Učiteljica Smilja je značajski se okrenila prema njemu. Ona je zarežala: „Otprilike!“ Ja sam uletijo: „Za razliku od drugog svjeckog rata, di su Hrvati i Srbi satrali četnike i ustaše! Jel tako?“ Uča je značajski zapiljila se prema meni i zarežala je: „Otprilike!“ Onda je Dino uletijo: „Šta znači da će u sljedećem ratu Hrvati i četnici satrat Srbe i ustaše!“ Uča je iskobečila oči i zinila je sa ustima. Onda je tuljanica Niveska rekla: „A zašto Hrvati uvik moraju pobjedit? Možda će baš Srbi i ustaše satrat Hrvate i četnike!“ Samo uča je na nju arlauknila: „Niveska, kakvo je to nedomoljubno ponašanje?! Za koga ti navijaš? Neću da čujen takve stvari u ovom razredu!“ Tuljanica Niveska je u roku odma zablindirala gubicu. Moj drug Dino se mrgaški smjehuckao. Učiteljica Smilja je naperila kažimprst prema njemu i rekla je: „A ti se, pametnjakoviću, ne keseri! Otkud tebi pravo da govoriš da će bit novog rata? Je li, klipsone?!“ Dino je raširijo ruke i rekao je: „Pa ubra san da je to princip lige prvaka! Igra svak protiv svakoga i na kraju se zbroje punti!“ Ja sam rekao: „Naravska stvar! A nemoš prekinit natjecanje napola!“ Uča je podviknila: „E pa slušajte me dobro, papani, to van je malo degenerična logika! Prvo i prvo, više nikad ne smi bit rata! A drugo i drugo, ako ga i bude, onda je turbo nemoguća kombinacija da Hrvati skupa sa četnicima ratuju protiv Srba i ustaša! Gotova priča!“ Onda sam ja rekao: „A zašto onda na Šolti mom didi ka Hrvatu jebu četničku mater?“ Uča je zableušila se u mene sa težim ošamutom. Ekipa u razredu su isto gledali sa čudilom. Ja sam rekao: „I to samo zato šta je bija u partizanima!“ Onda je Rino Sajla pitao: „Ko su sad partizani, jebate noj?“ Kane Šteta je rekao: „Nikad čuja!“ Nela Svinjogojstvo je rekla: „Biće neki turisti, ka Njemci i Taljani!“ Učiteljica Smilja je i dalje stajala ukipana isprid ploče sa namušenom facom. Onda je balibanica Lidija nju pitala: „Stvarno, učiteljice, a ko su bili partizani?“ Uča je gledala koljački prema meni i podviknila je: „Jel vidiš sad šta si napravija, debilu? Jesmol mi na ovom satu tribali govorit o domovinskom ratu il o partizanima?“ Ja sam rekao: „Moj dida kaže da su partizani bili odlučujući faktor u domovinskom ratu!“ Uča se napečila: „A po čemu to, majketi?“ Ja sam rekao: „Po tome šta su nedostajali!“

Поштовани чланови форума, браћо и сестре имам једно питање које се односи на свештенсто па ме занима, уколико неко зна одговор, да ми помогне. Наиме, читајући књиге о Другом Светском Рату наишао сам на занимљивог човека, попа Момчила Ђујића. Ђујић је пре рата био православни свештеник, а када се заратило након што је крстио једно дете и дао му име Дража скинуо је мантију и народу у цркви је рекао: "Ову мантију скидам и нећу је вратити док се не ослободи српски народ''. Ђујић је одлучио да скине мантију и обуче војничку униформу. Моје питање је следеће : Да ли свештеник који је одлучио да се бори у рату има право поново да служи након што се рат заврши? Такође ме занима : Да ли човек који није свештеник и борио се у рату може да постане свештеник након рата? Видимо кроз нашу историју да су многи људи постали чак свеци иако су водили страшне битке против непријатеља и убијали многе људе. Занима ме да ли негде пише у Црквеним канонима који су услови за свештенство. Велико хвала и поздрав.

Како су Амери и Совјети почели да "звецкају" оружјем пред крај Другог рата и увода у блоковску поделу света? Отворени скукоб се десио почетком новембра месеца 1944. године и то изнад наше територије... На небу изнад Ниш(а)... Крвави празник Новембар је 1944.године. Послије силовите офанзиве Црвене армије и Народно ослобилачке војске Југославије, започете 22. септембра, сви већи градови Србије су ослобођени. У њима Комунистичка партија 7.новембра, по први пут јавно прославља Октобарску револуцију. Тако је и у Нишу, граду на југоистоку Србије чији становници броје тек двадесетпети дан на слободи. Али ни овај 7. новембар неће проћи без крви. Није то заслуга Њемаца, већ наших америчких савезника! Затишје пред буру Јутро је у Нишу. На пут према Београду, припрема се штаб 6. гардијског стерљачког корпуса. Генерал–лајтененат Григориj Петрович Котов, командир корпуса, у Србији је од 1. новембра када је из Бугарске његова јединица пребазирана у Пирот. По наређењу маршала Толбухина 6-ти ГСК треба да се у фазама пребацује преко Ниша, Алексинца, Крагујевца и Београда у Сомбор, на јужно крило фронта према Мађарској. Генерал Григориј Петрович Котов, командант 6. Гардијског корпуса Црвене Армије, извор за фото Сам пут са собом не носи нарочиту опасност. Терен је миран јер су Титови партизани, Црвена армија и дијелови Бугарске армије очистили тај дио Србије од Њемаца.. Непријатељ се сада из Грчке, преко јужних дијелова Србије (Косова и Санџака) извлачи према Босни… Најближа њемачка јединица се креће долином ријеке Ибар, скоро 100 километара југозападно од Ниша… Са своје 42 године Григориj Петрович je стекао огромно војничко искуство борећи се и у грађанском и отaџбинском рату. Ипак је сигурно да није рачунао да ће му последњу битку у животу наметнути савезници. Италија, аеродром Винћенцо, регија Фођа. Пуковник Кларенс Теодор Едвинсон командант елитне 82. ловачке групе, обавјештава своје пилоте о предстојећем задатку. Мисија бр. 829 предвиђа напад на њемачки транспорт на југу Србије. Сличан задатак у том подручју извршили су неколико дана раније. За момке који су по броју ваздушних побједа други у америчком ваздухопловству, никакав проблем. Вјероватноћа да ће данас срести њемачки авион над Србијом равна је лову на бијелог бизона. Пуковник Едвинсон изгледа не мисли тако. На ову мисију он лично води све расположиве авионе из сва три сквадрона,укупно 60 P-38 Lightning! Носилац удара биће 95. сквадрон са 25 авиона. Ваздушну заштиту пружаће му 96. сквадрон (17 авиона) и 97. сквадрон (18 авиона). Пуковник Кларенс Едвинсон, командан 82. Ловачке групе, извор за фото Вријеме је добро, мало магловито. Ловачка група полетјела је тачно у 8 часова и 57 минута. Убрзо по полијетању по један Лајтнинг из 96-тог и 97-ог сквадрона вратио се у базу због механичких проблема. Групу предводи 95-ти сквадрон на висини од око 3600 м. Са лијевог крила му је 97-ми а са десног 96-ти сквадрон. Око 10:15 ч група се раздваја. Пуковник Едвинсон шаље 16 авиона из 97-ог сквадрона да „чисте“ пут Крушевац-Ћићевац. Њихова акција је трајала све до 10:40 ч. Главнина снага (42 авиона) продужава ка примарном циљу. Едвинсон са 95-тим сквадроном снижава висину. Око 10:20 ч креће напад на жељезничку станицу. Пуковник Едвинсон лично уништава локомотиву. Затим се група окреће на југ ка селу Чамурлија (6,29 км сјеверо-западно од Ниша). Пилот Кар: „Сви орјентири су ту: брдо, пут... ево и некаквог града или села-то је то!“Исто потврђују и његове колеге из 96-тог сквадрона, који са висине од 4200 м пружају заштиту. Формација америчких Лајтнинга П-38, извор за фото: аутор текста Село Чамурлија 10:50 ч, пилот Кар: „Угледасмо колону возила како се великом брзином креће путем. Не виде се ознаке али смо сигурни - Њемци!“ У напад одлазе два флајта. Пуковник Едвинсон први отвара ватру-лично уништава два штабна аутомобила, 2 камиона-цистерне и 6 других камиона. Амерички пилот Кар одушевљено примјећује: „Какву смо само ватру запалили! За последњих 50 мисија нисмо направили оволику штету!“ Трећи флајт 96-тог сквадрона тражи дозволу за напад. Едвинсон одобрава. И пилот Кар је добио прилику да се покаже: „Погодио сам 5 камиона и амбулантна кола! Прекасно сам видио црвени крст!“ Ваздушни бoj Генерал Судец, Владимир Александрович, главнокомандујући 17. ваздушне армије налази се на аеродрому Ниш. И тамо се чују експлозије.Обавјештавају га да најмање 15 авиона напада колону Котова! У првом удару, уништено је двадесетак возила са чела колоне. Међу првима аутомобил Котова. Генерал Владимир Александрович Судец, командант Совјетске 17. Ваздушне армије, извор за фото Везиста 6-тог ГСК обавјештава команду аеродрома Ниш о нападу. Пилоти 288.ИАД (Павлоградска ловачка дивизија, носилац ордена Суворова и Црвене заставе) трче ка својим авионима. Прекасно!Док стазом још рулају Јакови 866-тог ловачког пука, амерички 96-ти сквадрон је над аеродромом! Американци су раније уочили аеродром и покушавају да униште противника на земљи. Капетан Чарлс Кинг из 96-тог сквадрона туче по руским камионима на ивици аеродрома. Током трећег налета примио је погодак са земље, од чега му отказује лијеви мотор. Убрзо аеродромска артиљерија погађа још једном Чарлсов авион. Изгубио је и десни мотор. Покушава да слети на једну пољану, око километар сјеверно од аеродрома Ниш. Из запаљеног авиона извлаче га српски сељаци. Са тешким опекотинама, али преживјеће. У 11 часова полетјели су на дежурним Јак-9: лајтанант Кривоногих и млађи лајтанант Шипулја. Усмјерили су авионе према колони Котова, гдје управо трећи флајт 95-тог скадрона излази из напада. Пилот Шипулја у пењању отвара ватру на најближег противника. Кратким рафалом погађа авион млађег поручника Филипа Бруера. Лајтнинг по имену „Моја фантазија“, претворио се у ватрену лопту у којој пилот Бруер гине. Формација Совјетских Јак-9, извор за фото Поручник Кетшоук из 96-ог сквадрона са око 2100 метара осмотрио је борбу Шипулје и Бруера. Понире и на око 1000 метара висине отвара ватру на Јак-а и погађа га - Шипулја гине. Лајтанант Кривоногих се бори између два Лајтнинга и у пењању успјева да погоди једног, који задимљен напушта борбу. У том авиону је Кејт Армстронг, који се и поред отказа на једном мотору, успјева вратити у Италију. Аеродромска артиљерија, у намјери да обори други амерички авион, дејствује и грешком погађа свог ловца. Кривоногих пада на око 3 километра од аеродрома и гине. Убрзо полетјело је још шест Як-9, командир ескадриле капетан Бондар, старији лајтананти Сурнев, Железнов, Поциба, лајтанант Жестовскиј и млађи лајтанант Сердјук. Јак-9 на полетању, извор за фото Главнина америчких авиона премјешта се изнад самог града. Пуковник Едвинсон их распоређује у борбени круг. Све то прати запрепашћена маса Нишлија окупљених на тргу. Јакови прелијећу Нишку тврђаву и са неких 50 метара прелазе у стрмо пењање. Американци пуцају по њима. Прошавши у непосредној близини америчких ловаца, пилоти Бондар, Сурнев и Железнов препознају америчке ознаке и одустају од напада. Међутим дио Лајтнинга креће у потјеру за њима. Пилот поручник Џорџ Боуерс јури за Јаком који му бјежи према аеродрому. Послије неколико окрета Јак успјева да побјегне, а Боуерс митраљира стајанку аеродрома. Послије неколико минута маневрисања један од Американаца, јавиће везом: “Имам једног на нишану – има руске звијезде на репу!“ Након тога дио Американца одустаје од напада. Пилоти Блумер и Артон из 95-тог сквадрона успјевају да изолују авион којим пилотира Жестовскиј. Совјетски пилот ипак успјева да лакше оштети Лајтнинг поручника Артона, али њега погађа поручник Блумер. На око 8 км од Ниша, рањен, Жестовскиј успјева да искочи из запаљеног авиона и безбједно се приземљи падобраном у село Каменица на 8 км сјеверно од Ниша. Лајтнинзи 96. Сквадрона 82. Ловачке групе у формацији, извор за фото Млађи лајтанант Сердјук након што је отресао са репа једног нападача, помаже свом колеги и уништава његовог противника. Био је то авион млађег поручника Елдона Коулсона из 95-ог сквадрона. Убрзо Сердјук оштећује још један Лајтнинг који успјева да побјегне. Са информацијом да су Американци у ваздуху, у 11:10 ч, полијеће пара Јак-3,капетан Колдунов (бијели 17) и лајтанант Красјуков.Генерал Судец наређује: "Учинити све мјере у циљу прекида сукоба". Пилоти ће покушати да одвуку Американце од аеродрома, не улазећи у борбу. У том тренутку аеродрому прилази још 16 лајтнинга из 97 сквадрона. Поред Јакова из 866-тог пука, у ваздуху су била и четири Јак-9Т из 897-ог пука (под комадном лајтаната Лукашевича). Пошто су идентификовали противника, нису улазили у бој. Поручник Блурок из пратње пуковника Едвинсона успјева да оштети једног Јака. Старији лајтанат Поциба одлучан је међутим да прекине борбу. Прошавши кроз борбени круг прилази авиону на коме лети Едвинсон и лети у америчкој формацији. Маше му крилима показујући ознаке ваздухопловства Црвене армије. Едвинсон коначно даје наредбу: „То су Руси, бјежимо дођавола одавде!“ Након састављања са авионима из 97-ог сквадрона у 11:30, Американци се враћају у базу. До 13:05 на аеродром Винћенцо слетјело је 55 авиона. Јак-3, извор за фото Према америчком војном извјештају, 82-а ловачка група изгубила је тог дана три Лајтнинга, два у борби са Јаковима „који су грешком напали Америчке авионе“ и још један „од дејства флака током бомбародвања колоне возила“. Два пилота су погинула, а један теже рањен. Још пет Лајтнинга је теже и лакше оштећено али су се вратили у базу. Америчка команда процјењује да су оборена „два ,три или више Јакова“. На земљи су уништена 3 камиона-цистјерне нафте, 28 камиона, 4 штабна аутомобила, 1 барака, 1 приколица,2 локомотиве. Оштећена су: 22 камиона, 25 жељезничких вагона, 1 радио станица. Пилот Кар каже: „Били смо већ или без муниције или при крају. Много смо се истрошили у митраљирању колоне, иначе би Руси-горе прошли. Уништили смо од пет до седам руских Јакова. Били су попут „месера“, али ми смо имали и бољу тактику и повољнију ситуацију.“Наравно Кар заборавља на њихову главну предност: изненађење и значајно повољнији однос снага па једнак број оборених авиона на обе стране прије може бити неуспјех Американаца. Руски извори говоре о три оборена Јака и оштећење једног. Руски извјештај не спомиње колики су губици на земљи у техници и људству аеродрома Ниш. Штаб 866-тог ловачког пука процјењује да је оборено пет Лајтнинга. Поред командира корпуса Котова у америчком нападу погинула су 34 војника 6-ог корпуса, а још 37 је рањено. Послије новембарског инцидента 288-а ловачка дивизија муњевито је пренаоружана најновијим Јак-3. Југословенски извори дају још неке интересантне податке. Према истраживању бившег директора Музеја Југословенског ваздухопловства, проф. Чедомира Јанића, послије узбуне на аеродрому Ниш прво су полетјели авиони Јак-3 из 659.ИАП. Како Јанић не спомиње 866. ИАП, могуће да је погрешно идентификовао пук, с обзиром да су оба била у саставу 288.ИАД. Са потпуном сигурношћу ово ће бити могуће провјерити тек увидом у ратни дневник 659.ИАП, који нам, за сада , није доступан. Савременик тог догађаја, политички комесар аеродрома Ниш Јока Дрецун, руским Јаковима приписује 7 побједа и уписује погибију 14 америчких пилота (братска наклоност ка руској страни је евидентна)!Истовремено Дрецун каже да су Американци оборили три Јака. У сведочењу које је дао инжењер завода „Утва“Драгослав Димић, сазнајемо да је међу погинулима била и једна дјевојка пилот, студент из Москве, која је становала код Димићевих родитеља. Међутим не знамо њено име нити околности под којима је погинула. Да ли је она оборена у авиону или је једна од жртава америчког митраљирања стајанке аеродрома Ниш? Поручник Блурок испред свог Лајтнинга, извор за фото Тијела Американаца, Црвеноармејци су сахранили недалеко од улаза на тадашњи аеродром Ниш и ту подигли пирамиду. Данас није могуће утврдити мјесто гробнице. Могуће је да су тијела касније негдје премјештена. Током маја 2012 делегација министарства одбране САД посјетила је Србију са намјером да открије судбину 18 америчких пилота страдалих над Србијом током рата. На списку несталих пилота нашло се и име Филипа Бруера, за којег се вјерује да му се тијело налази негдје у Крушевцу?! Ни мјесто гробнице погинулих руских пилота и војника није познато. Знамо само да је генерал Котов сахрањен у Одеси, у Алеји славних. Зашто другови Савезници? Пошто је изгубио стратешки важну комуникацију - друмове и железницу кроз долине ријека Јужна и Велика Морава, преко Београда до Мађарске, Вермахт је принуђен да се из Грчке повлачи уским путевима Косова и Санџака. На том простору Хитлерова армада ужива подршку и локалног становништва, али пролаз стално сужавају ослободилачке снаге. Њемачке колоне су свакодневно изложене нападима из ваздуха. Од септембра 1944. над територијом Југославије дејствују четири ескадриле НОВЈ, али и снаге британског, америчког и совјетског ваздухопловства. Са том се силом све теже могла носити авијација окупационих снага. Од новембра њемачка Команда 4. Ваздухопловне флоте (у којој је тада само 656 авиона) због проблема на источном фронту, покрива само сјевер Србије. „Авијација Хрватске“ концентрисана је над западном територијом Југославије тако да су њемачке колоне на Косову практично незаштићене. Формација П-38 Лајтнинг, извор за фото У бројним западним публикацијама наводи се да је за трагедију крива руска страна која није обавјестила Американце о „пробоју који је направила предходног дана у дубини од 100 км“, што је потпуна измишљотина. Ниш је слободан од 14. октобра, а пут до Алексинца је још дубље у слободној територији. Уз то се напомиње да су Совјети касније „стрељали официре одговрне за овај пропуст“, иако не постоје било какви докази за ту тврдњу. Кобног дана, према извјештају који је направио амерички штаб у Казерти 25. новембра 1944. циљ 82. ловачке групе је било ометање њемачког друмског и жељезничког саобрађаја на потезу Сјеница-Нови Пазар-Рашка-Митровица (у просјеку 150-95 километара југозападно од Ниша).„Пуковник Едвинсон је наишао на густ саобраћај кроз мјесто за које је он мислио да је Нови Пазар.. Послије развијања снимака камере види се да је митраљиран погрешан пут-око 72 км удаљен од циља, што је око 10 минута лета“. У америчкој документацији је такође уписано мејсто пада првог Лајтнинга као Сјеница (мјесто тада под контролом Њемаца и муслиманске милиције), што је читавих 152 км даље од стварног мејста пада авиона. Још већу сумњу на америчке твдње доноси свједочанство, совјетског пилота Бориса Смирнова. Он је у својим мемоарима написао да су у олупини јендог Лајтнинга нашли карту на којој је Ниш означен као циљ! Амерички штаб даље каже:. „Едвинсон је одмах препознао авионе као совјетске, али није успио да сакупи своје снаге и за то вријеме је још један Лајтннинг оборен и најмање два, три или више Јакова. За вријеме сабирања његових авиона, један Јак се приближио Едвинсоновом авиону, након чега је и потврђена идентификација. Тада је Едвинсон издао наредбу о повлачењу“. Американци у извјештају од 25. новембра кажу да су совјетски авиони „оправдано напали амерички сквадрон“ и да је амерички командант разријешен дужности. Јак-3, извор за фото И Совјети су ставили под лупу своје снаге. Потпуковник Степан Никифорович Кузин, отишао је са дужности команданта 866. ИАП 29.новембра 1944. Послије утврђивања околности инцидента над Нишем, ослобођен кривице Кузин постаје замјеник команданта дивизије у Мађарској. Генерал Вилсон, командант америчких снага на Медитерану писмом је изразио жаљење и упутио извињење за трагични инцидент. Посебно је похвалио пилота Колдунова који је „исказао изузетну храброст и успоставио контакт са америчким авионима, што је довело до прекида скукоба“. Извињење је упутио и генерал Ајра Икер. Кривица за погрешну процјену мјеста дејства, приписана је пуковнику Едвинсону (пилоту са 4000 часова налета!). По повратку у Фођу, сваки пилот је морао написати изјаву.„Руси су хтјели Едвинсонов скалп.. У ствари хтјели су да буде стрељан!“, тврди пилот Кар и сву кривицу сваљује на руску страну која је „направила велики пробој фронта, а о томе није обавјестила Американце. Нисмо погријешили, погодили смо мету!“ Објашњење би имало смисла да је Ниш неко село, а не један од највећих градова Србије!!! Aерофото снимак бомбардерских дејстава Савезника над Нишом, извор за фото Да је Ниш добро познат Американцима говори и то да су га од 20.октобра 1943. укупно 16 пута бесомучно бомбардовали. Најжешћи напад десио се на Велику суботу (15. априла 1944. године) када је убијено 700 цивила (следећа два дана, Американци су бомбардовали Београд, убивши 2000 и ранивши 7000 Београђана!). Зашто је сваки град у Србији и Црној Гори систематично бомбардован од стране савезника тешко је објаснити. Колико је тек тешко објаснити зашто је тај исти Ниш и ослобођен опет био мета?! Како су Американци казнили пуковника Едвинсона? Он се на мјесту команданта 82. ловачке групе задржао до 22. новембра када је послат кући у Америку. Јануара 1944. постао је замјеник команданта базе Блутентал Филд, Сјеверна Каролина, а убрзо потом и њен командант. Послије још неколико високих командних дужности, у мају 1946., Едвинсон је опет у Европи. У Њемачкој, преузима команду над 366 ловачком групом авиобазе Fritzlar. Слиједи опет низ највиших војних дужности, одликовања и коначно добијање генералског чина. О њему је 1985. године издата књига „Edwinson A 'Legend' in His Time." Кларенс Едвинсон испред Лајтнинга, извор за фото Ако је овако „кажњен“ човјек који је означен као кривац за катастрофалан напад, није ли то доказ да ова мисија и није била грешка? Праву истину вјероватно нећемо наћи у војним, већ архивама обавјештајних служби. Данас само можемо да нагађамо да ли овај догађај има везе са јавно исказаним незадовољством западних савезника због уласка Црвене армије у Југославију?Једно је сигурно и Њемци и наши западни савезници, били изненађени брзим напредовањем Црвене армије на Балкану. Аутор текста, првобитно објављеног на руском језику у магазину „Авиация и космонавтика“ (бр.11/2013), је војни новинар из Подгорице Светозар Јокановић. Његовом љубазношћу и уз дозволу и превод на српски језик, у прилици смо да и ми прочитамо овај текст. УПВЛПС ПДФ Ваздухопловни билтен УПВЛПС-ванредно издање