Претражи Живе Речи Утехе

Обележавање стогодишњице завршетка Великог рата у Епархији ваљевској настављено је у селу Кадина Лука, на брду Грађеник, на темељима храма спомен – костурнице посвећене Светим мученицама Вери, Нади и Љубави и мати им Софији. Парастос свим жртвама највећег дотадашњег оружаног сукоба у историји служио је Његово Преосвештенство Епископ ваљевски Г. Милутин, уз саслуживање епархијских свештенослужитеља. По завршетку помена, ученици Основне школе „Сава Керковић“ из Љига приредили су културно – уметнички програм, тематски везан за велики јубилеј. Епископ Милутин овом приликом обнародовао је да ће убудуће ово свето место бити домаћин централне прославе Видовдана на нивоу Епархије ваљевске. „Црква на гробљу је застава победе“, говорио је богомудри Владика Николај Велимировић. Ми данас подижемо храм у част наших предака, да сведочи да они нису изгинули узалуд, већ за вечни живот, Царство Божје у коме нема ни рата ни туге, део је емотивно снажне проповеди Епископа ваљевског Г. Милутина приликом молитвеног помена храбрим солдатима и надалеко славним војсковођама који су у данима Колубарске битке положили животе на брду Грађеник (атар села Кадина Лука). Брду, које је према записима хроничара Првог светског рата представљало један од најважнијих положаја српске војске у време Колубарске битке, када је извојевана славна победа над, у погледу наоружања и људства, супериорнијом аустроугарском армијом. „Грађеник се мора одбранити. Његов пад имаће несагледиве последице по средишне положаје армије“, речи су Војводе Живојина Мишића упућене команданту Дринске дивизије, пуковнику Крсти Смиљанићу. И одбрањен је. Срцем неустрашивих домаћина Кадина Луке и околних места, који су за своје породице, отаџбину и веру православну са радошћу животе даривали. Баш како су вековима Срби чинили, бранећи своје, никако туђе нападајући… У Великом рату Србија је дала много живота за слободу. Стратегије њених војсковођа и данас су предмет проучавања у војноисторијској литератури широм света, а њени војници овенчани су највећом славом. Храм Светих мученица Вере, Наде и Љубави и мати им Софије, у чијој ће крипти почивати кости ратника, наш је покушај да им се одужимо и за помоћ при његовој градњи морамо на многа врата покуцати. Замолио бих данашње државнике да дођу и осете ово свето место, да се ускоро заједно потрудимо и бар крст овде подигнемо… Наши преци нас благосиљају, гледају у нас да подигнемо храм где су они изгинули. Јер, само се у храму проповеда васкрсење и вечност. На улици и у кафанама тога нема. Чак се и у домовима све мање прича о о славним војницима и војсковођама, који су гинули за отаџбину, веру и породицу своју – беседио је Епископ Милутин. Хероји чије су кости на овом светом парчету земље завредили су вечну славу у царству Божјем, заједно са Милошем Обилићем, Карађорђем и свим светим вођама и бранитељима отаџбине. На нама је да овде подигнемо храм, који ће у векове блистати,и тиме покажемо да смо достојна деца својих предака, поручио је Владика Милутин. Подсћања ради, темељи спомен – храма у Кадиној Луци освећени су 2009. године. Градња ове богомоље отпочела је на иницијативу Грађевинског одбора Црквене општине Славковица, предвођеног Младеном Драшкићем из Кадине Луке. Земљиште за храм поклонио је Божидар Васиљевић, а пројекат чувени српски архитекта др Предраг Ристић са сином Савом. Такође, поред спомен – храма Светих мученица Вере, Наде и Љубави и мати им Софије, планирана је и градња руске цркве, која ће бити посвећена Светим царским мученицима Николају Романову и његовој породици, од чије се страдалне кончине ове 2018. такође навршио један век, а чија је улога у спасавању српског народа у Великом рату била огромна. У част обележавања стогодишњице завршетка Великог рата, Епархија ваљевска штампала разне брошуре, које ће ускоро бити дариване и Његовој Светости Патријарху српском Г. Иринеју. Такође, духовни син Епископа ваљевског Г. Милутина, Епископ аустралијско-новозеландски Г. Силуан, заједно са нашим народом на Петом континенту молитвено је прославио овај важан догађај за српску и светску историју. Извор: Епархија ваљевска View full Странице

У Свечаној сали Дома Војске Србије, у среду 10. октобра у 19.00 часова, биће изведена позоришна представа о хероинама из Великог рата „Женско срце у шињелу”, по тексту Милоша Витезовића, а у режији Мирјане Карановић. Представа прати три глумице – Искру, Јасну и Сенку – које поводом обележавања годишњице Првог светског рата покушавају да приреде представу о животима три хероине – Милунке Савић, најодликованије жене војника у историји ратовања, Флоре Сендс, једине Британке с чином капетана у српској восци и Надежде Петровић, која се, да би помогла свом народу, одрекла живота. Улоге тумаче Нина Граховац, Јована Петронијевић и Весна Паштровић. Среда, 10. октобар 2018. године, 19 сати, Дом ВС. Улаз слободан. Добро дошли!

На данашњи дан 1914. године Аустро-Угарска је, мјесец дана послије атентата у Сарајеву, у којем је убијен престолонаследник надвојвода Франц Фердинанд, објавила рат Србији, отпочевши тако Први свјетски рат. ВАШОЈ ПАЖЊИ ПРЕПОРУЧУЈЕМО: Емисију радија Беседе СВЕДОЧАНСТВА О ВЕЛИКОМ РАТУ Влада Аустро-Угарске је у 11 часова 28. јула 1914. упутила Влади Србије обичном поштом телеграм са садржајем: „Краљевска влада Србије није на задовољавајући начин одговорила на ноту датирану 23. јулом 1914. коју јој је предао аустроугарски посланик у Београду. Зато Царско-краљевска влада налази да је принуђена да се ослони на силу оружја ради очувања својих права и интереса. Аустроугарска сматра да се од овог тренутка налази у рату са Србијом.“ Сјутрадан Аустро-Угарска је почела да бомбардује Београд. Тако је Србија исцрпљена послије Балканских ратова била принуђена да води још један рат сада са још моћнијим противником. Дан након објаве рата објављен је ратни проглас аустроугарског суверена Франца Јозефа I „народима“ његове земље, у којем је стајало да је приморан „да се лати мача у циљу одбране части“, те да је „царско-краљевска влада настојала да на миран начин ријеши спор“, али без успјеха и то туђом кривицом. Власти у Бечу су атентат у Сарајеву искористиле као изговор да крену у обрачун са Србијом, увјерене да ће Србија бити брзо поражена, те да ће то бити „мали рат“ који ће врло брзо бити окончан успјехом.Отуда је текст ноте односно ултиматума који је барон Гизл предао Влади Србије 23. јула био срочен тако да се подразумијевалао да је готово немогуће да иједна суверена земља оно што је у њему тражено прихвати. Циљ је, сасвим извјесно, био да он буде одбијен, о чему свједочи и чињеница да је барон Гизл, када му је 25. јула Никола Пашић предао изузетно помирљив одговор српске владе, одмах одговорио да он „није задовољавајући“. Услиједило је и званично писмо аустријског посланика српском министарству иностраних дела истоветне садржине, а особље посланства и сам барон Гизл су убрзо потом исте вечери напустили територију Краљевине Србије. Одлуци владе у Бечу да ступи у рат претходила је подршка Њемачке, тако што је 7. јула на министарском заседању у Бечу одлучено да се Србији упути нота чија ће садржина бити неприхватљива, а што је разрађено потом на састанку у Бад Ишлу. Процјена Берлина и Беча је била да ће њима успјети да муњевито изврше мобилизацију и концентрацију снага, прије Француза, а поготово Руса. Намјера је била да се муњевитим продором преко Белгије, сломи Француска. Њемци су вјеровали да ће се поновити сценарио из француско-пруског рата 1870/71. када је Француска страховито поражена. Тек потом намјеравали су да се све снаге усмјере према Русији. Регент Србије принц Александар Карађорђевић је 29/16. јула објавио проглас народу: „На нaшу Србију насрнуло је велико зло. Аустроугарска нам је објавила рат. Ја сам принуђен позвати све моје драге и храбре Србе под српску тробојку…“ Тог 29. јула, руски цар Николај Други објавио је дјелимичну мобилизацију, стављајући до знања да Србију неће препустити на милост и немилост. Сутрадан, 30. јула, Њемачка је увела општу мобилизацију, а 1. августа објавила је рат Русији. Већ 2. августа Њемачка је напала Луксембург, а 3. августа објавила је рат и Француској. Пошто је Белгија одбила њемачки захтев за прелазак преко њене територије, Њемачка је 4. августа објавила рат и Белгији, а одмах потом Британија је, због њемачког непоштовања неутралности Белгије, 4. августа 1914. објавила рат Берлину. Tако је започео Велики рат, касније назван Први свјетски рат. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

У недељу, 15. Јула 2018. године у присуству великог броја верног народа Епископ шабачки г-дин Лаврентије је на Мачковом Камену са свештенством осветио звона и крстове за спомен-храм посвећен Светом Стефану Високом чија изградња се успешно наставља недалеко од спомен-костурнице, а који се подиже у славу и част див јунака Великог рата који су своје животе за Отаџбину дали на планини Јагодњи и на Дрини. Изградњу спомен-цркве је благословом Епископа Лаврентија, заједно са свештенством, монаштвом и верним народом овог краја иницирао протојереј-ставрофор Стојадин Павловић, директор Патријаршијске управне канцеларије који и сам потиче из ових крајева и који је казао да је више је него очигледно да љубав и слога подижу ову богомољу, поводом 100 година од завршетка Великог рата, у којој ће бити и стална поставка о биткама и јунацима међу којима су били и Краљевић Ђорђе Карађорђевић, наша чувена сликарка Надежда Петровић, браћа Рибникар. Храм се гради на земљишту које је после Другог светског рата до недавно представљало сеоуску утрину мештана села Дујевац и Селанац, који су својеручним потписима здушно подржали поменуту идеју и дали свој пристанак за изградњу Храма. Звона која су освећена даровао је Епископ шабачки г-дин Лаврентије са свештенством, монаштвом и доброчинитељима из Лознице, а једно звоно даривао је Јордан Секулић из оближњег села Планине код Крупња. Поред свечаног чина освећења звона и крстова, у темеље спомен-храма положена је и оснивачка повеља коју је потписао Владика Лаврентије и одслужен парастос јунацима који су своје животе дали за слободу своје Отаџбине у Првом светском рату. Епископ шабачки г-дин Лаврентије заблагодарио је добротворима и свим људима добре воље који пружају свој допринос у изградњи спомен-храма Светог Стефана Високог а у славу и част јунака из Првог светског рата. Владика је рекао да ће овај Храм бити извор наше радости, нашег физичког и духовног здравља и омиљено место састајања. Он је подсетио на речи наших великих ратника који су се борили на Мачковом Камену: „Чувајте и ви Отаџбину 'вако – па ће нама бити и у гробу лако“. „Треба ли овим речима шта додати? Угледајмо се на те велике родољубе који су се Отаџбине ради одрицали свега па чак и сопственог живота. Нека и овај Храм буде доказ да нисмо заборавили те велике жртве јер чување од заборава тих витешких момената из наше прошлости улива снагу и вољу у будућа поколења да и они са таквим жаром и одушевљењем чувају своју Отаџбину“ – поручио је Владика Лаврентије. Протојереј-ставрофор Стојадин Павловић скренуо је пажњу на чињеницу да се људи који пишу наставни план и програм све мање сећају периода када су наши јунаци у Првом светском рату давали своје животе бранећи Отаџбину, бришући из те наше славне историје многа значајна имена. Он је поручио да ће у овом Храму бити стални час историје који ће све оне који у Храм буду долазили на најадекватнији и најрелевантнији начин упознати са оним што се за време Првог светског рата на овим просторима догодило. Уз Божију помоћ, велико освећење спомен-храма Светог Деспота Стефана биће извршено у септембру ове године, у данима када се пре тачно сто година на овом простору одиграла чувена битка на Мачковом Камену. Све додатне информације о изградњи спомен-храма на Мачковом Камену можете наћи на интернет презентацији www.crkvamackovkamen.rs View full Странице

Масони су 1942. године морали да одгоре на 33 питања која им је поставио Недићев министар полиције Танасије Динић по концепту нацистичких стручњака за антимасонерију и под надзором Гестапоа. Од одговора је зависило да ли ће слободне зидаре послати у логор, избацити из службе, одузети пензије, стрељати као таоце... Око двеста масона из Београда и Србије је одговорило на та питања. На основу одговора др Виктора Новака, Хасана Репца, Јована Алексића, Јована Вељића и Петра Шрепловића, који се чувају у Архиву Југославије, написан је сценарио за серију од седам полусатних епизода "33 одговора". Они су одабрани зато што су рођени у различитим крајевима бивше краљевине Југославије, различитих су националности и религија, 1942. су живели у Београду и Србији и били се на удару нациста и колаборациониста. Њихови одговори су били веома храбри, нису одступили ни од једног принципа слободног зидарства. Избегавање одговора такође је могло имати трагичне последице. У серији играју глумци Младен Андрејевић, Тома Курузовић, Радомир Миљанић, Милан-Цаци Михаиловић, Владислав Михаиловић, Микица Петронијевић, Тома Трифуновић. Њихове одговоре, кључне појмове и догађаје коментаришу Зоран Д. Ненезић, Немања Девић, Драгомир Анђелковић и Бранко Радун. Сценарио су на основу аутентичних докумената написали Драган Коларевић и Милан Јовановић. Уредник серије Драган Коларевић, редитељ Милан Јовановић. После хапшења масона у ноћи између 4. и 5. новембра 1941. године, када су одведени у логор на Бањици, где су држани као таоци до средине јануара 1942, масони су морали да одговоре на 33 питања која им је упутио Танасије Динић, тад већ министар полиције у Недићевој влади. Масоне су, истовремено, у Загребу оптуживали да су створили Југославију, у Београду да су је растурили. Били су национално непоуздани и једнима и другима. Нацистичко-недићевска пропаганда оптуживала је масоне да су искључиви кривици за слом краљевине Југославије уз Јевреје и комунисте. Одабрани су одговори др Виктора Новака, Хасана Репца, Јована Алексића, Јована Вељића и Петра Шрепловића. У првој епизоди масони саопштавају податке из биографије и непознате чињенице које су актуелне и данас. Хасан Ребац објашњава зашто је Србин а не Турчин, зашто је био четник пре Балканских ратова. Ребац је био потпредседник Народне одбране чији члан је био и Виктор Новак, животни циљ му је био превазилажење разлика и предрасуда између Срба православне и мухамеданске вере. Био је у истој ложи са др Виктором Новаком у Београду, а са Јованом Алексићем у скопској ложи "Косово" од 1930. Нажалост његови животни циљеви нису остварени. Уредник Драган Коларевић, сценарио Драган Коларевић и Милан Јовановић, редитељ Милан Јовановић. Глуме: Младен Андрејевић, Тома Курузовић, Радомир Миљанић, Милан-Цаци Михаиловић, Владислав Михаиловић, Тома Трифуновић, Микица Петронијевић.

Пројекат "Албум сећања на наше претке из Првог светског рата" са благословом Његове Светости Патријарха српског г.Иринеја започео је свеобухватни попис страдалих Срба у Првом светском рату. За реализацију овог пројекта неопходна нам је помоћ и сарадња свештенства Српске Православне Цркве у остварењу циљева пројекта у делу приказа видљивости споменика и имена страдалих ратника из периода Великог рата, а који су доступни на простору православних светилишта која се налазе у Србији и у иностранству. Помозите у заједничком попису и стварању јединствене базе података имена ратника Великог рата као и видљивости споменика наших Хероја из Вашег краја! Све детаље можете прочитати на страници: http://славним-прецима.срб/spomenici-junaka-spc/ --------------------- НАПОМЕНА: ова порука је намењена искључиво редакцијама и институцијама СПЦ, није за јавно објављивање! --------------------- View full Странице

ПОТПИСАН УГОВОР О ОСНИВАЊУ ПРИВРЕДНОГ ДРУШТВА - СПОМЕН КОМПЛЕКС ЗА ОЧУВАЊЕ КУЛТУРНО-ИСТОРИЈСКИХ ВРЕДНОСТИ И ОДРЖИВИ РАЗВОЈ ЦЕРА У Београду, у просторијама Министарства привреде, у среду 15.11.2017. године, закључен је Уговор о оснивању Привредног друштва "Спомен комплекс за очување културно-историјских вредности и одрживи развој Цера" Д.О.О. Шабац, који су потписали, у име Владе Републике Србије, министар привреде Горан Кнежевић, а у име локалних самоуправа са територије Мачванског управног округа, градоначелник града Лознице, Видоје Петровић и председници општина, Богатић Ненад Бесеровац, Крупањ Иван Исаиловић, Љубовија Милован Ковачевић, Мали Зворник Зоран Јевтић, Коцељева Душан Илинчић, Владимирци Милорад Милинковић, као оснивачи. Потписивању Уговора, присуствовао је и вршилац дужности директора Друштва, Јован Јањић, мастер правник из Крупња, који ће извршити све послове у вези са регистрацијом истог и председник Мачванског управног округа Драгослав Милановић. Привредно друштво се оснива у циљу изградње Спомен комплекса на врху планинe Цер, као и управљања истим по завршетку његове изградње. Идејно решење будућег Спомен комплекса, пројектовало је референтно пројектно предузеће "Сет" Шабац, а иницијативу за његово подизање и изградњу, прихватила је Влада Републике Србије, која је Закључком број 023-9208/2017-3, усвојила Нацрт уговора о оснивању привредног друштва, на седници одржаној 19.10.2017. године. У оквиру Спомен комплекса биће изграђени: спомен обележје у виду стилизованог крста видиковца, музеј, едукативни центар, као и угоститељски објекти за пријем и смештај туриста. План је да се центарлно обележавање стогодишњице завршетка Великог рата и потписивања примирја, на државном нивоу обележи управо на месту будућег Спомен комплекса, следеће године 11. новембра, до када би требала да буде завршена изградња спомен обележја. View full Странице

Бик звани сивоња По предању које се преносило с колена на колено , у народу је остала прича како је скоро свако вече , пред смирај дана , када би се западно од Великог салаша у правцу Новог Кнежевца на хоризонту видела још само велика ужарена црвена лопта , најављујући тако скори прелазак дана у ноћ , бик звани Сивоња , предводник стада на Великом салашу , би се непримећено изгубио у непознатом правцу . Враћао би се касно у ноћ , сав каљав и ознојан , а врхови његових дугих и снажних рогова изгедали су као две ужарене свеће . Шта ли је то што је предводника стада из вече у вече одводило у непознатом правцу ? Да ли можда на пашњаку чело Пландишта има боље траве , или је вода са оног бунара слађа , или ти тамо постоји неко друго стадо па се Сивоња упустио какву у љубавну авантуру , питао се помало забринут бојтар ? И када је тако опет једном у навечерње дана , Сивоња заждио пут Пландишта , одлучи се бојтар да га уходи , да види куда се то ноћу смуца и луњара Сивоња . Пратио га је тако неприметно неколико дужи . Кад одједном , спарни летњи сутон већ утонуо у сан , наруши продоран крик од којег се крв ледила у жилама .Бојтар застаде . Из правца Черине слатине , у ували која се простирала на стотинак метара испред њега , имао је шта и да види . Сивоња је био сав у магли од зноја , која се испаравала из његове зајапурене телесине , а из врхова његових рогова извијених на горе , бојтару се тада чинило да су дуги неколико метара , куљао је црвени пламен , који се дизао високо ка небу . Повремено би сивоња рио роговима по слатињавој земљи из које је кукљала вода . Тада би се пламен на тренутак смањио , па чак и угасио. Затим би Сивоња опет страшно и силно рикнуо , а пламен би се поново разгорео и дизао високо ка небу , кажу толико високо , да се овај пламен видео чак до Потиског Светог Николе . Било је то једне августовске вечери , негде половином деветнаестог века. После овог догађаја , на месту где је Сивоња скоро свако вече одлазио, ископан је бунар . За њега се убрзо на далеко чуло , па су у навечерје Велике Госпојине почели да долазе верници из Велике Кикинде , Мокрина, Семиклуша , Постиског Светог Николе , Сегедина и околних села да са својим свештеницима служе свеноћна бденија . Брзо се прочуло да у Старокањишком атару постоји Света вода која лечи многе болести и чини чуда .И није било за дуго , догодило се прво чудо . Сви су већ знали да је вода из бунара света и да је треба користити само као лек . Њоме се прати , умивати и пити је ради здравља . Али једном паору ђаво није дао мира . Хоће он , пошто-пото водом из Светог бунара да напоји коње . Та , шта да он вуче воду чак из села , кад му је бунар близу , ту на домаку руке . И ето ти , ђавола је тражио и ђавола је добио . Коњи му поскапаваше само што их је напојио . Од тада , нико више није напајао коње и другу марву водом из Светог бунара . Негде почетком двадесетог века , верници крај Светог бунара сазидаше богомољу која је кажу , била стално откључана . Све до доласка комуниста. У њој је било икона , кандила , разних крстова : металних и дрвених и једна приручна каса у коју су верници и ходочасници остављали прилоге . А крај саме богомоље , на два метра од ње , изникао је један јавор. Чудо Божије . Из његовог корена у виду правилног крста изникла су четири стабла . Дрво је као самораст изникло на средини између бунара и богомоље , наткриљујући их својим гранама и правећи им хладовину , као да је хтело да их пригрли и да их чува од времена и невремена . Једно ново време И онда је дошло једно ново време . ,, Капелу на Светом бунару треба забравити и нема више да се иде на ,,крст,, и Свети бунар ; Нема више да се носе литије кроз село па ни изван села ; Нема више бадњака ; Нема више окупљања верника на другим местима осим у цркви „ Нема више Бога ! ,, „Рече безумник сердцем својем , њест Бог ! „И тако је Свети бунар запустео а касније је и затрпан био .Људи су почели да га заобилазе , сем по неког ходочасника – вечно захвалног за исцелење које му се догодило захваљујући томе што је користио воду из Светог бунара . Зуб времена и друге околности су учинили своје . Врата на капели су разваљена а иконе , крстови па и кандила су покрадени . Каса , која је деценијама стајала у богомољи је нестала . С пролећа 1973 . године , некоме је засметао и крстолики јавор . Два стабла су посечена . И гле ,, случаја ,, једно је рушећи се пало на кров богомоље наносећи јој велику штету . А друго дрво је , падајућим ударило по сред осека и свог га здробило , чиме је судбина бунара била дефинитивно запечаћена . Бар се тако мислило . Али , ,, Не може се град сакрити кад на гори стоји . Нити се пали свећа и ставља под суд него на свећњак да светли свима који су у кући .,,(Мат . V ; 14 , 15) . Они , којима је вода се Светог бунара помогла и они који нису заборавили њену благотворну и исцелитељску моћ , тражили су да се Свети бунар поново очисти , обележи и оспособи за употребу . Речено – учињено Свети бунар је очишћен с пролећа 1985 . године а у навечерје Велике Госпојине служено је бденије у присуству народа из Новог Кнежевца и околних места . Поново је из бунара захватана вода која је на радост оних који су је захватали деловала благотворно , лечећи им боли и умирујући им душе . Како је из године у годину долазило све више света који је поред благотворне воде желео и душевну храну кроз Свету Евхаристију и причешће као једину и праву пуноћу сусрета човека са Богом , родила се идеја , да се на месту где је некада била богомоља , сада сагради црква . Но , није све ишло тако лако . Од самог почетка кренуло је са проблемима . Прво је Општинском органу управе требало довести два човека –мештанина који ће дати писмену изјаву и потврдити да је на месту где треба да се гради црква , некада била богомоља . Парох , који се бавио овим питањем , у шали је запитао : Да ли да доведем целу парохију , јер цело село зна да је на том месту била богомоља . ,, А , не . Закон предвиђа да изјаву дају само два лица . Добро , идемо даље . Од толиких , нађоше се двојица који изјаву дадоше па је чак и својеручним потписима . Затим је запело око земљишта на ком Цркву теба зидати . ,, Може , како Закон предвиђа на ливади , трстику , воћњаку , пашњаку . Па то је баш ливада ! Обрадова се парох , мислећи да је проблем решен , јер и сам знао да на том месту једино расте трава и коров . ,, Јесте ливада , али се у катастру води другачије , води се као ораница VII класе , а на ораници не може да се зида . ,, И опет моли , куми и убеђуј , али на сву срећу у катастру је било разумевања па је једним потезом оловке ,,обрадиво земљиште,, - оно што није у стварности претворено у ливаду , у оно што у стварности и јесте . Тако је и тај проблем решен . Е , потом је настао и највећи проблем . Када је видео пројекат будуће цркве , одговорни и задужен да каже коначно ДА је приметио : ,,Добро , све је у реду , али не може крст .,, Али крст је симбол хришћанства и налази се на торњевима свих наших цркава , без крста би црква изгледала као тело без глава , покушао је да му објасни парох . ,, Не може ! ,, Крстови су само Турцима сметали оте се пароху из уста . ,, Еј , намој ти тако самном ! „ – наљути се одговорни друг .“ Немој да ти не издам дозволу за градњу ! ,, Али , хвала Богу , после свих мука и перипетија дозвола за градњу је добијена и тако је 22 . фебруара 1989 . г. ,, у сред зиме кад му време није ,, отпочета градња цркве на Светом бунару посвећена Светом пророку Михеју . Пар дана пре почетка темеља на нову цркву , председник Црквене општине Стеван Петрић пензионисани геометар и ја изашли смо на будуће градилиште да обележимо темеље . По општинској одлуци , величина будуће цркве требала је да буде 6 х 4 метра . Први колац сам ударио на западном делу будућег храма пружајући канап од севера ка југу у дужини од 6 метара . Господин председник је мало застао , нешто му није било јасно па ми рече : Зар неће бити димензија 6 х 4 ? Хоће , рекох му . Па онда 6 метери треба да иде од запада ка истоку а од севаре ка југу треба 4 метра . Тако је , Г . председниче , рекох му је . Али , они не знају колика нама црква треба . Ми ћемо обележити темеље и цркву изградити 11 х 6 метара , а они после ако смеју нека је руше . За само месец дана , у пролеће 1989 године из срца и душе плодне Војвођанске равнице , изникла је од црвене фасадне цигле нова црква , прва црква у Банату , која је подигнута после II светског рата . Градали су је зидари Стевана Јочића из Новог Кнежевца , уз свесрдну и свакодневну помоћ верника Новог Кнежевца . Иконе на иконостасу је осликала Марија Марјанов из Новог Сада . Свечано освећење је у присуству великог броја верника из Новог Кнежевца и околних места обавио Епископ банатски Др Амфилохије 27 . августа 1989 . г . на дан Св . пророка Михеја коме је ова црква и посвећена . На дан Вазнесења Господњег свечана литија иде од парохијског храма кроз поља до цркве на Светом бунару где се служи Света литургија са чином освећења летине . У међувремену је због вишегодишње суше , која је задесила просторе Северног Баната , Свети бунар засушио , као и сви други копани бунари у атару , па је у непосредној близини храма избушен нортонски бунар . Једини проблем , понекад представља већи део пољског пута који до цркве Светог пророка Михеја води кроз Черину слатину , јер свака мања падавина може да буде препрека да се до цркве дође . Често , они који осећају потребу за земаљским а још више за духовним миром и тишином , али и они којима је вода са Светог бунара помогла , дођу у ову цркву и на Свети бунар по воду . Ако би било среће , а још више разумевања да се реши питање прилаза цркви , тада би ова оаза испуњена небеским и земаљским миром постала стециште за одмор душе и тела . Од када је 1989 . г . саграђена црква на Светом бунару у њој се на дан Светог пророка Микхека служи Света Литургија . Народно предање каже да је ту негде , баш на Пландиште где је бик Сивоња свако вече долазио , некада био православни манастир . протојереј-ставрофор Бранко Попов Извор: Поуке.орг View full Странице