Претражи Живе Речи Утехе

Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија у Архиепископији београдско-карловачкој се током Сиропусне седмице, до 26. фебруара 2023. године, одржава нови циклус духовних трибина. У храму св. Марка на Ташмајдану ће презвитер Бранислав Јоцић, службеник Верског Добротворног Старатељства АЕМ беседити на тему "Пост као уздизање у меру раста висине Христове". Почетак предавања је у 18 часова, сви су добродошли! Извор: Радио "Слово љубве"

У петак пете недеље по Васкрсењу Христовом, 22. маја 2020. године, када наша Света Црква прославља Пренос моштију Светог оца Николаја Мирликијског Чудотворца, Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у селу Брусници недалеко од Горњег Милановца. Преосвећеном Владики саслуживали су: протонамесник Драган Ђорем, архијерејски намесник таковски, протојереј Миодраг Анђелић, старешина Цркве у Горњем Милановцу, јереј Владимир Воштић, парох бруснички, јереј Дејан Ракић, парох брезански, протођакон Александар Грујовић и ђакон Александар Пејовић. Велики број верника присуствовао је овом радосном сабрању и прослави храмовне славе. ,,Христос воскресе! Ево, милошћу Божијом преживесмо искушење које није ништа ново. Искушења у овоме свету који сав у злу лежи су циклична. Некада буде привидни мир, ратови, буне, прогони, разне болести. Дакле, све оно што је у складу са вољом или допуштењем Божијим. Све се дешава захваљујући томе што је човек злоупотребио оно што му је од Господа дато. Ипак, Господ не заборавља овај свет и брине о нашем спасењу. Има светитеља Божијих, као што је Свети Герасим Јордански, којима су се чак и животиње покоравале. У овим светитељима боравио је сам Господ. Постали су кротки, пуни љубави. Били су спремни да се жртвују за другога. Дакле, нису живели они, него је у њима живео Христос. И таквих примера у Житијима Светих је много. Они су путоказ како човек треба да се опходи према Божијој творевини. Они су верне слуге Божије на чијим молитвама почива овај свет. Ми данас славимо великог светитеља Божијег – Светог Николаја Мирликијског Чудотворца. Он је родом из Патаре Ликијске, од благочестивих и богатих родитеља. Стриц му је био Епископ патарски. Од малена је заволео Господа. Био је чудесно дете. Теофан и Нона, његови родитељи, дуго нису имали деце. Молили су се да добију дете. Господ је њихове молитве услишио, а они чедо принели као уздарје Богу. Свети Николај је био потпуно предан вољи Божијој. Када су му се родитељи упокојили, он је све своје имање разделио ништима. Постао је свештеник у Патари. Тада је његов подвиг постао сведочанство Бога међу људима. Био је изабран за Епископа Мире Ликијске. Водио је своје словесно стадо као мудри пастир. Многа чудеса је чинио. Учествовао је на Првом Васељенском сабору. Пре тога, за време Диоклецијана и Максимијана, био је бачен у тамницу. У ревности за истину није могао да подноси кривоверје и лажно учење о Господу. Зато је у току Сабора ошамарио јеретика Арија. Неки архијереји су сматрали да због тога није више достојан да буде архијереј. Епископско достојанство му је враћено посредовањем Пресвете Богородице. Она је кроз јављања посведочила о његовој праведности. Упокојио се 343. године у Мири Ликијској. Ту су његове мошти почивале до 1087. Тада су пренесене због најезде Агарјана у град Бари у Италији, где и сад почивају. Свештену успомену на тај догађај, ми данас славимо. Период у коме славимо овај празник је обележен јављањима Васкрслог Господа. Он се јављао мироносицама, апостолу Томи и многим другима. Тиме их је утврђивао у вери. Пратећи богослужбени поредак и јеванђелска читања, из недеље у недељу нам се показује Божија сила. Он исцељује раслабљенога у Витезди, жену Самарјанку обраћа од таме у светлост богопознања. Она је постала Света Фотина (српски Светлана). Кроз све ове догађаје и нама се даје поука да треба да стремимо ка сусрету са Христом. Он је са неба сишао на земљу да нас земљане подигне на небо. То је читав домострој спасења. Само смирени и они који имају веру, узрастају у меру висине раста Христова.“ Епископ Јустин је свима честитао празник, поручивши да у храмове треба да долазимо на света богослужења како би стекли живот вечни На крају Литургије, пререзан је славски колач и освећено славско жито. Владика је заједно са свештеницима обишао простор у порти где ће се зидати парохијски дом. Затим је уприличена трпеза љубави и послужење за сав благочестиви народ брусничке парохије. Извор: Епархија жичка

Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је на Васкршњи уторак, 21. априла, Свету архијерејску литургију у Цркви Светог Николе у Котору. Звучни запис беседе На почетку Литургије Митрополит је произвео у чин протопрезвитера оца Ненада Калема, који већ 15 година служи као презвитер Бога Вишњега, истичући да у Цркви звања нијесу никакве части и почасти него подстицај за још ревносније и постојаније служење Господу. “По висини звања у Цркви је и призвање да будемо још вјернији Господу у служењу Њему и ближњима својим. То је смисао овога звања кога те је Господ данас удостојио. Нека ти Господ помогне и укријепи да остатак свога живота наставиш у све вјернијем служењу Христу Богу нашему и ближњима својима у све дане живота твога и у вјекове вјекова, амин”, казао је Високопреосвећени Митрополит. Након тога владика је рукоположио ђакона Миливоја Бакића у чин свештеника. У литургијској бесједи владика је казао да све што се догађало у творевини Божијој од њенога настанка, као и од настанка првога човјека, од Адаме и Еве па преко Светих пророка до Јован Крститеља, а нарочито што се догађало од времена када се Господ оваплотио од Духа Светога и Пресвете Дјеве и постао човјек, до данашњег дана је у знаку Христовог рођења, васкрсења и вазнесења. “Све што је часно и честито саграђено на свјетским просторима, посебно европским, саграђено је и никло том дубоком вјером и опитом Христовог васкрсења и Његовог реаланог присуства у овом свијету, као што су свети апостоли посвједочили оно што видјесмо, чусмо, што рукама својима опипасмо – то вам свједочимо. То је свједочанство светих апостола, као што је свједочанство о Његовом васкрсењу и Јеванђеље, и све што је часно саграђено кроз вјекове и на Истоку и на Западу.” Котор је краљевски град који је никао и саграђен на темељима те вјере у Христа Богочовјека од Дјеве рођенога силом Духа Светога, казао је Митрополит и додао да је живи свједок Његовога васкрсења и Свети Трифун који собом и својим светим моштима и својим свједочанством кроз вјекове повезује Исток и Запад: “Живи је свједок живога Господа јер мошти су свједочанство Христовог васкрсења. Сила васкрслога Христа је она која је светитеље освештала и њихове земне остатке претворила у мошти. Тијело свакога човјека је призвано да буде обиталиште Духа Светога а и човјекова душа и живот су призвани да буду обиталиште силе Христа васкрслога од Дјеве рођенога, који се вазнео на небеса и тиме показао коначни смисао људскога живљења овдје на земљи”, бесједио је владика, констатујући да је човјек створен за вјечно и непролазно Царство небеско. И као што се Христос вазнео на небеса, сваки човјек кроз Тајну упокојења се вазноси према небесима и од тога чиме је овдје живио зависи шта ће бити с њим послије његове тјелесне смрти. “Ако је овдје примио тај квасац Христовог васкрсења, ако је примио крштење у име Оца и Сина и Духа Светога, ако се овдје обукао у силу Свете Тројице, ако се у Христа обукао, сараспео Христу и Његовој смрти и васкрсењу, онда је постао вјечно, непролазно биће. То је смисао људскога живота који се задобија управо кроз Христово васкрсење”, поручио је владика и објаснио да они који не вјерују у Христа нијесу поклоници живота него поклоници смрти. Истакао је да свијет због своје огријеховљености, богоодпадништва, постаје Содома и Гомора која се због гријехова и претворила у Мртво море без живота. Сав свијет је мртвачница, Мртво море, Содома и Гомора, ако сила васкрсења, како је казао, не сија и ако га не обнавља и не препорађа, ако не даје вјечно и непролазно достојанство свијета и човјека, јер “сила Христовог васкрсења је већ уграђена у тајни стварања човјековог”, што је, како је примјетио Митрополит, први забиљежио Ловћенски Тајновидац Петар Други Петровић Његош. “И зато прослављајући овај дивни и чудесни дан Христовог васкрсења, ми прослављамо најдубљи смисао свеукупне творевине Божије, најдубљи смисао човјека као бића створеног по слици и прилици Божијој, по лику и по подбију Божијем, призванога да буде обиталиште Христа Господа, носилац и свједок вјечнога и непролазнога живота.” Високопреосвећени Архиепископ цетињски је нагласио да је сваки човјек призван да узраста у мјеру раста Христовога, да задобије безмјерну мјеру – Христову мјеру због чега је човјек и створен: “Нека би та сила васкрсења најприје овјде поново испуњавала и обнављала нас који смо крштени њоме, који смо је примили у себе, а преко нас и кроз нас, преко Цркве Божије, која је обиталиште те силе и живи свједок 2000 година васкрслога Христа, нека би та сила васкрсења обновила људе и земаљске народе и у њима пробудила то осјећање вјечнога и непролазнога, бесмртнога достојанства човјекова. И нека би то призвање Христа и узрастање у мјеру раста Христове висине постала мјера свакога напретка и збивања овдје на земљи”, поручио је на крају бесједе Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Дана 12. фебруара, када Света Црква слави Светог Василија Великог, Светог Јована Златоуста и Светог Григорија Богослова – Света Три Јерарха, у новој пожешкој цркви прослављена је храмовна слава. Свету Архијерејску Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин уз саслужење: архимандрита Тимотеја (Миливојевића), игумана Манастира Вазнесења, архијереског намесника пожешко-ариљског протојереја Драгана Стевића, протојереја-ставрофора Милића Драговића, протојереја-ставрофора Далибора Милошевића, протојереја Небојше Дабића, протојереја Милана Поповића, протојереја Војка Михаиловића, јереја Рада Марића, јереја Божа Главоњића, старешине овог храма, јереја Дејана Војисављевића, јереја Небојше Вукадиновића, јереја Милана Ђокића, протођакона Александра Грујовића, ђакона Станимира Мирковића, ђакона Томислава Гајића, ђакона Радомира Митровића, ипођакона Дејана Камиџорца, чтечева Бојана Милошевића и Саше Варагића. Присуствовале су и игуманија Наума из Манастира Успења и игуманија Јелисавета из Манастира Никоља. У очинској беседи Владика се обратио верном народу изражавајући велику част и радост што се налазимо у храму који је посвећен великим светилима цркве. Преосвећени је рекао: „Трудом и љубављу овај храм узраста, а са њим узрастамо и ми у меру висине раста Христовог. Света Три Јерарха су своје знање преточили у богопознање и то богопознање описали у својим делима као догматски сусрет са истинским Богом. Они нису себи поставили задатак да буду учитељи народа. Нити су поставили задатак да ће њихове књиге бити читане и да ће тиме остварити себи име. Њихова имена су записана у Књизи Живота. Живели су пре око шеснаест векова, али су они и сада живи пред Богом. Због тога данас славимо њихов подвиг. Читајући њихова дела можемо да се уверимо у њихову велику веру у Бога, као и у њихово трпљење, страдање у гоњењу. Били су гоњени, омаловажавани, баш као и Христос Који нам је рекао да ћемо имати невоље у овом свету, али да се не бојимо јер је Он победио свет. Постоји само један Владар, Цар царева, Господар господара, а то је Христос. Због тога што Он влада животом, смрћу и душама нашим. Хришћанин треба у смирењу да заблагодари и затражи опроштај од Бога, а не да тумачи да ли је Црква на правом путу. Црква Божија иде ка своме одређењу две хиљаде година и не може да застрани. Од постанка света људи су говорили да је човек центар света, да је он силан и моћан. Из тога је настао хуманизам. Човек је велики само када се управи на пут и промисао нашег Спаситеља. Када уђе у заједницу са свима светима у Цркви Божијој. Тада он спознаје себе, своје слабости и призива Божију помоћ. Нека нас Он просвети, да уђе у нашу нарав, нашу вољу, да нас охрабри, подигне и подсети да смо синови светлости. Хришћанин само читајући Свето Писмо, Псалтир, дела Светих Отаца, треба да се упозна са етосом нашег живота, а Црква се стара за вечно битије сваког од нас. Данас Света Три Јерарха благосиљају ово место, наш народ и породице, показујући нам пут који води у Царство Божије. Нека је срећна слава овом граду и свима присутнима. Амин.“ Након заамовне молитве, Преосвећени Владика је пререзао славски колач са свештенством, сабраним верним народом, домаћином храмовне славе господином Божидаром Пановићем и градоначелником града Пожеге господином Ђорђем Никитовићем. По изласку из храма, уприличена је славска трпеза коју нам је својим прилогом омогућио председник ЦО Пожега господин Божидар Пановић. Речима благодарности Преосвећеном Владици, као и свима присутнима, обратио се старешина храма јереј Божо Главоњић, пожелевши свима молитвену заштиту данашњих светитеља Божијих. Извор: Епархија жичка

Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин на празник Светих мученика Сергија и Вакха служио је Свету Архијерејску Литургију у Храму Светог великомученика Пантелејмона у Брђанима. Преосвећеном Епископу саслуживали су Архијерејски намесник љубићки јереј Никола Вучетић, архимандрит Манастира Вујна Јован (Никитовић), протојереј Милорад Величковић, јереј Звонко Рацић, протођакон Александар Грујовић и ђакон Јован Тимотијевић. Након прочитаног Јеванђеља које нам говори о чудесном улову и првом позиву у апостолску службу Владика Јустин се обратио сабраном народу. Владика је на почетку своје беседе подсетио на велики јубилеј осам векова аутокефалности Српске Православне Цркве и да је то централни догађај у овој години. Данашње Јеванђеље нам говори једну причу са Генисаретског језера како је Господ Исус Христос дошао рибарима, јер је тако било устројено да Господ Бог који је рођен овде на земљи међу нама често није имао где да главу склони. То чини међу рибарима где се осећао најбезбедније, јер су рибари простодушни, радни и вредни људи. Рибари су ти који стално гледају у небо да ли ће им Господ Бог послати улов, јер то што они раде се не види голим оком, јер риба је под водом. Господ улази у лађу код Симона Петра и моли га да се мало удаљи од обале, јер је било много људи на обали и да би га боље чули. Један број оних који су чули проповед пошли су за Христом, док други који нису нашли потврду за своју сујету, заљубљеност у себе, они су се одвратили. Господ говори Симону Петру да баци мреже на дубину, а он каже да су се трудили целу ноћ и ништа нису уловили. Али послуша реч Божију и уловише много рибе и напунише две пуне барке. Видели су да Господ Исус Христос који је са њима није само обичан човек. Стога, Симон Петар када виде силу Божију рече: Иди Господе од мене, јер сам ја грешан човек. И заиста тек када човек упозна Бога види колико је грешан, слаб и немоћан. Без Бога се меримо са оним што је у природи и са онима који су око нас, па налазимо да смо често бољи од осталих. И тада Господ позива прве апостоле Симона Петра, Андрију, Јакова и Јована, који оставише своје мреже, родитеље, место и пођоше за непознатим да их учини ловцима људи. Пођоше за Господом Христом који још није ушао у славу Своју. Овакву љубав Христос је могао да нађе само код простих рибара, зато их и позива да пођу за Њим. Својим апостолима Христос даје највећу тајну, да спознају ко је истинити Бог. Да кроз спознају Бога, спознају себе и даје им Духа Светог да проповедају реч Божију. Том речју, ево, већ две хиљаде година уловљена је читава васељена. Дакле, бацили су мрежу на дубину где је крупан улов. У плићацима где је ситна риба лове они који су страшљиви, несигурни и немају поверења. Они који се осмеле да чују реч Божију чак и кад им нешто делује немогуће – Богу је све могуће. Често смо ми хришћани сведоци да што је нама немогуће, Бог нам кроз извесно време да. Бог нам отвара врата да уђемо у предворје највећих тајни и тако из тајне у тајну, из силе у силу, ми узрастамо у меру раста Христовог. Тачно је да се ми усавршавамо, али као људи често пута и грешимо. Када сагрешимо морамо да знамо да се враћамо назад, не стојимо у месту. А тек они који никада не одлазе у Цркву и немају везу са Богом, њих су силе овог света одвојиле и полако их увлаче у свој промисао, јер овај свет има своје размишљање, радости и интересантне делове. Али овај читав свет у злу лежи, по речима Светог апостола Јована Богослова. Господ је овај свет створио савршен, али људи су злоупотребом упропастили свет. Пошто видимо да је Бог тај који нас спасава, да је Он милост и љубав, ми као хришћани смо дужни из љубави, не из ропске покорности, да се молимо Њему, да држимо заповести Његове. Онога тренутка када престанемо да држимо заповести које нас изграђују и утврђују, морамо да знамо да смо се удаљили од Бога и требамо да се вратимо – јер смо крштени, миропомазани и Дух Свети је на нама. Бог нам је дао све потребне силе да овде на земљи имамо живот достојан човека, а када напустимо ову земљу нека нам Господ Бог дарује Царство небеско. Владика Јустин је овом приликом старешину Храма Светог Пантелејмона јереја Звонка Рацића одликовао чином протонамесника. Након Свете Литургије уследила је трпеза љубави, где се отац Звонко захвалио Владики Јустину на канонској посети и добијеном чину. Извор: Епархија жичка

У недељу, дана 25. новембра 2018. године када наша Света Црква литургијски прославља светог Јована Милостивог и преподобног Нила Синајског, Епископ Херувим началствовао је евхаристијским слављем у манастиру Успења Пресвете Богородице у Даљ планини. Његовом Преосвештенству саслуживали су: архимандрит Мирон (Вучићевић), настојатељ манастира Даљска водица, протојереј – ставрофор Јован Клајић, умировљени свештеник и ђакон Срђан Лукић из Борова Насеља. На крају Божанствене Евхаристије Епископ је произнео беседу: -Часни оци, драги народе Божји, нека је благословен дан љубави и милости Божије, јер свака Света Литургија и свако Евхаристијско славље је дан љубави Божије, јер Бог милује и излива своју милост и љубав на овај свет, на свакога човека. Ми смо се данас овде и окупили да прославимо Име Божије и да се кроз Тело и Крв Христову сјединимо са самим Господом Богом и Спаситељем нашим Исусом Христом. Господ је из своје жртвене љубави која се Његовим страдањем излила на овај свет дао и нама да поново можемо са Њим обитавати у заједници. На који начин ми можемо обитавати у тој заједници сем кроз Тело и Крв Христову. Никако другачије ми не можемо стицати Небеска блага сем кроз Крв и Тело Христово и осетити ту жртвену љубав којом Бог љуби и милује овај свет. Све остало што ми чинимо треба да доприноси нашем духовном и врлинском животу. Ми се молимо и приносимо одређене дарове Господу Богу, али суштина целокупног нашег приноса је у Светој Тајни Причешћа. Све што ми чинимо чинимо да то увек буде добро и то је оно за шта је сваки човек назначен. Суштина онога што ми треба да чинимо као хришћани, као они који су наследници залога вечнога живота, остварује се у Телу и Крви Христовој. Тада ми идемо правим путем који води у живот вечни, а тај живот можемо осетити већ овде на Светој Литургији у Телу и Крви Христовој. -Све молитве које смо прочитали на овој Светој Божанственој Литургији нас уводе у Тајну вечности и Тајну Живота. Живот нам се даје, а ми ако не желимо да га примимо шта смо онда ми? Какво је онда уопште наше назначење овде на земљи ако не желимо да примимо тај најлепши и најслађи дар који је Бог оставио човеку да би могао ступити у ту најлепшу и најприснију заједницу са самим Богом? То су оци наше Цркве знали и они су нам оставили управо то предање да бисмо њиме лечили своју душу, да бисмо сабирали сва блага овде на земљи која ће нас узвести у наручје Аврамово и настанити у Рају сладости. -Ми морамо да саперемо са себе старога Адама и да се обожимо и обучемо у Новога Адама, а то једино можемо овде на Светој Божанственој Литургији. Новог Адама ми можемо примити једино у Телу и Крви Христовој. Христос је ту, Он је присутан и Дух Свети силази и освећује дарове који постају Тело и Крв Христова и којима се ми причешћујемо. На период поста који ће наступити, за који се Богу хвала припремамо, нас упућује и наше Свето Јеванђеље. Како нас учи Свето Јеванђеље, господар који је сабирао своју летину. Летина је добро родила, дала је стоструки род и господар је хтео да проширује своје житнице. Ми као људи не можемо стицати и проширивати те житнице својим земаљским огреховљеним телом и својом огреховљеном природом, него морамо напунити те житнице духовном храном која нас узводи ка Небу и учи врлинском начину живота. Прича се даље наставља и каже: „Једи душо, пиј и весели се“. Морамо се увек трудити да узрастамо у меру раста висине Христове. Та висина Христова је у томе да једни са другима живимо у љубави, да једни другима опростимо све, како бисмо могли достојно ући у период поста. Пост не треба да буде само телесан, него требамо духовно да се припремамо за велики дан Оваплоћења Господа и Спаситеља нашег Исуса Христа. Требамо достојно дочекати Божић, јер је Божић почетак нашега пута спасења који нам је Господ назначио. -Нека би Господ дао да ова света обитељ и ова наша капела Преображења Господњег, да се наша душа и тело увек преображавају и да стичемо та јеванђелска, небеска блага. То можемо једино преображавањем наше душе, срца и тела. Пост који је пред нама нам управо то и омогућава. Нека сте благословени, нека је благословен данашњи дан од сада и кроз сву вечност. Амин! Радост заједничарења је настављена за трпезом љубави у конаку манастира. Извор: Епархија осечкопољска и барањска