Претражи Живе Речи Утехе

Дошао је на разговор један четрнаестогодишњи младић, у пратњи мајке. Била је то слика сина каквог би сви желели да имају: леп, културан, паметан. Мајка је била такође онаква какву би би свако дете пожелело: лепа, паметна, пуна разумевања. Проблем је настао када је „златни дечак” почео да тражи од мајке помоћ око нечег чудног са чиме више није могао да се носи и што га је „чинило неуспешним”. Наиме, када спрема нешто до чега му је стало и што воли, он то мора многократно да проверава. Он обично увече спрема торбу за школу и онда је неколико пута проверава јер сумња да је нешто заборавио. Осим тога, када изађе из куће, проверава да ли је узео кључеве. Родитељи су му поверили одговорност да са четрнаест година чува кључеве од куће. Добио је, такође, и новац, први новчаник, личну карту и дечак је почео опсесивно да проверава да није ништа изгубио. Живот и школа за њега постали су велико оптерећење јер младић више пута мора да чита сваку реченицу јер није сигуран да ће је запамтити, због чега му ништа не иде од руке. У његовој соби све мора бити у тачно одређеном положају, а мајци не дозвољава да сређује његову собу. Одлучно говори: „Сам ћу очистити своју собу“. У почетку је мајка била чак веома задовољна, а онда је схватила да када је дошла да му пожели „лаку ноћ“, сат, новчаник, фасцикла, ципеле, џемпер, све ситнице су увек биле у истом положају. Тада је схватила да нешто није у реду. Вишак врлине претвара се у недостатак. Син тражи помоћ и мајка покушава да му помогне тако што почиње да заједно са њим проверава ствари. Нажалост, ова добра намера се претвара у штету: мајка потврђује оправданост дечакових сумњи. И, као што се често дешава, сада имамо две опсесивно-компулзивне особе. Проблем је такође постао централна тема у породици. Дечак је једино дете, мајка не ради и потпуно је посвећене добром васпитању детета. Истражујући ово питање, открио сам који су то покушаји решења проблема били неуспешни и како су они, иако разумни и вођени најбољим принципима, још више поспешили проблем. Стога сам позвао мајку да од сада само посматра, без мешања, и да апсолутно престане да проверава и уверава сина у било шта. Све ово сам говорио у присутству сина, доказујући им да је раније њихово разумно понашање на крају погоршало проблем. Када чланови породице учествују у ритуалима, први корак у терапији је рушење односа који подстиче проблем; иначе је немогуће умешати се у ритуале које субјект чини самостално. Међутим, то треба учинити након демонстрирања такве опасности у присуству пацијента, а не само родитеља. Ако не добијете пристанак дечака, долази до сукоба између родитеља који више не желе да помогну сину и сина који тражи помоћ, што на крају само погоршава проблем. У таквим случајевима увек побеђује болесни субјект: родитељи пре или касније попуштају, а ви почињете све изнова. Мајка је одмах пристала на сарадњу, а син се трудио да више не тражи од ње уверавања. Пошто сам постигао овај први важан терапеутски договор, тражио сам од младића да рангира ритуале које обавља током дана као и избегавања или мере предострожности које предузима. У случају адолесцента који желе да сарађују, то их приморава да се погледају у непријатно огледало, изазивајући код њих непријатну реакцију на оно што су приморани да ураде да би се уверили, што као резултат још више повећава њихову сарадњу с терапеутом. Користећи јаку везу између мајке и сина, тражио сам од дечака да извршава провере заједно са својом мајком, укључујући њу као вођу посла. На следећој сесији мајка ме уверавала да се више није мешала и да се њен син увек сам сналазио. Такође је и класификовао све своје ритуале и предао ми списак. Било је више од двадесет различитих врста ритуала. Заједно смо разделили ритуале на оне са вишеструким проверама, враћањем да се провери да би се смирио и на потребе да правилно организује своју собу. Тако смо разделили две врсте компулзивности, објашњавајући да је прва превентивнија (жеља да провери да ли је све у реду или да поправи нешто за шта се боји да није како треба, на пример, провера фасцикле, кључева, врата, прозори, славине и гаса да ли су затворени). Насупрот томе, потреба да се објекти у соби постављају на тачно одређено место има умилостивљујући карактер. У ствари, када размисли шта је то што од њега захтева да то уради, дечак каже: „Ако све није на свом месту, бојим се да би се нешто могло догодити мојим родитељима“. Такви превентивни ритуали у почетку су рационални, али са понављањем постају магијски и помирбени. Похвалио сам их обоје за њихов рад. Изјавио сам да ћемо сада почети да се директно мешамо у ритуале. Зато прописујем контраритуал који има за циљ контролу: „Од сада до следеће сесије, сваки пут када нешто будш проверавао, ако то урадиш једном, мораш то да урадити пет пута, ни мање, ни више. Не мораш то уопште да радиш, али ако почнеш, мораћеш да поновиш пет пута, ни једном мање, ни једном више.“ Дао сам ово упутство обичним хипнотичким језиком. Младић ме пита: „А шта у вези са поретком?“ „Овим ћемо се позабавити касније, за сада хајде да се позабавимо самим ритуалима“, рекао сам. Као што можете очекивати, момак је на следећој сесији обавестио да је сваки пут када је проверавао, урадио то пет пута, и да се осећао веома смирено. Такође је схватио да су ритуали смањени за 50%, али највише му се допало то што је, када је проверио пет пута, био заиста самоуверен. Као што је раније објашњено, преузели смо контролу над опсесивним идејама. Пошто смо разјаснили овај фундаментални аспект, повећали смо „дозу“: „Сада ћеш ово морати да урадиш седам пута, ни мање, ни више.“ На следећој сесији је изјавио да га број седам нервира, али је као и обично био прецизан и строг. Приметио је да је број ритуала смањен за још 20-30% и да су до сада остали само најважнији ритуали. Скоро сви мање важни су елиминисани. Поново је навео да се, када је то радио седам пута, осећао веома самоуверено. С обзиром на ефикасност процедуре и даље повећавамо дозу до тачке засићења. Зато сам му предлажио да сада сваки пут када проверава, уради то десет пута, ни једном више, ни једном мање. На следећем састанку наводи да је остао само ритуал провере кључева и новчаника, пошто су то заправо две најважније обавезе. Међутим, наводи и то да је понављање провере десет пута заиста досадно. У светлу ове изјаве, представљам још један облик терапеутског трика: „Да ли би радије да и даље повећавамо дозу или да сваки пут када будеш у ситуацији избора да ли да урадиш ритуал, да кажеш себи: „Да, могу да контролишем ово, али сачекаћу и одлучити да ли да то урадим за десет минута“? Ово је техника одлагања: „За десет минута можеш проверити, али ако то урадиш једном, мораћеш десет пута, ни мање, ни више.“ Момак је одговарио: „Али, ако себи кажем, ’за десет минута‘, можда онда то нећу уопште учинити.“ Младић је веома паметан и схватио је трик, што га чини још ефикаснијим. Када се вратио три недеље касније, каже да је 80% времена одлагао на десет минута, а затим није проверио. 20% времена је одлагао, али је онда проверавао десет пута. Сложили смо се да задржимо ову забрану док сваки ритуал не нестане, јер је сада био уверен да ће се то ускоро догодити. Овај резултат нам је омогућио да пређемо на разматрање друге групе ритуала, која се може окарактерисати као „храм поретка“. Прво смо анализирали његову пажњу на сређивање ствари у соби. Онда смо се договорили да почнемо да уводимо мало нереда који одржава поредак. Наиме, треба да сам одабере по једну ствар коју ће да стави на друго место, то треба да ради једном дневно. На следећем састанку известио ме је да је успевао да држи предмете у другом положају, фигурице, вазу, сат… По један предмет дневно, не више. Опет смо повећали дозу тако што је пристао да промени положај две ствари дневно. На крају долази до ефекта лавине: дечак пријављује да је по први пут дозволио мајци да очисти собу. Наравно, мајка није могла да се сети тачног положаја свих предмета. Временом, младић саопштава: „Све сам их довео у неред, и имао сам жељу да их вратим на своје место, али када сам преуредио књиге, рекао сам себи: „Али могу да их оставим и у таквом стању.“ Тако је успео да остави неред своје мајке, тачније мајчин поредак, а не свој. То еј био убедљивог доказ да је и овај проблем превазишао. У овом случају се радило на постепеном анализирању свих врста ритуала и мењању перцепције младића у вези њих.Терапија је трајала мање од шест месеци, након чега је следило праћење. На крају терапије, момак је изјавио не само да више није узнемирен, већ да осећа да је променио начин на који доживљава ствари и да је дефинитивно био опуштенији. Овај случај најбоље илуструје како узрок доведен до тачке апсурда, екстремизован, постаје патологија, а да би се вратио у своју функционалност, потребно је проћи низ „неразумних“ терапијских стратегија. Такође је јасно колико је важно управљати породичном динамиком када је она директно повезана са одржавањем проблема, али без окривљавања или осуђивања родитеља, већ укључивањем у терапијски правац. Ова терапија стога нуди одличан пример примене контраритуала за контролу компулзија, што је први облик терапеутског трика осмишљеног за опсесивно-компулзивни поремећај пре више од двадесет пет година. Поред ове технике, истиче се и моћ трика „одлагања“ као делотворне интервенције. На крају, нарушавање поретка који захтева опсесија као начин да се наруши ригидност контроле положаја објеката. У првом и трећем случају можемо уочити постепену промену која прелази у лавински ефекат, док у другом случају долази до непосредног катастрофалног ефекта на ритуал контроле. У сва три терапеутска типа, трик је „натерати непријатеља да се попне на таван и склонити мердевине“. „Књигa о фобијама и њихово лечењe“ – Ђорђo Нардоне https://poznajsebe.wordpress.com/2024/03/24/okp_proveravanja/

Постоје питања која се неизбежно постављају пред свакога ко је крочио — или покушава, или жели, или се нада да ће крочити — на пут који води ка Христу. Питања су тешка, а понекад и застрашујућа - до шока: „Шта то значи?.. Ово је немогуће, ја то не могу! Да ли је заиста тачно да треба?..” Тако и ја – изнова и изнова понављам давно познате речи Христове, које сам сто пута цитирао у публикацијама: „Ако ко хоће да иде за мном, нека се одрекне себе, узме крст свој, и за мном иде“ (Матеј 16:24) И коначно, одлучио сам да о овој најтежој теми разговарам са свештеником. Одабрао сам протојереја Димитрија Шишкина, којег одавно познајем по публикацијама и књигама. Отац Димитрије је настојатељ храма иконе Богородице „Свих жалосних Радост“ у селу Тенисти, Бахчисарајски округ Републике Крим (Симферопољска и Кримска епархија) - Оче Димитрије, шта значи „одрећи се себе“? Уосталом, свако од нас није бестелесан дух, већ жив човек са својим околностима и потребама. Зар уопште не треба да мислимо на себе?.. Да се не бринемо о себи? Да ли је хришћанин позван да буде апсолутно несебичан, или несебичност треба да има разумне границе које узимају у обзир снаге и могућности човека? – Наравно, постоји лична мера самоодрицања. Постоји и љубомора ван разума: човек, понесен надахнућем, чију природу не може увек правилно да разуме, јури у живот који не може дуго да живи – и на крају се сломи. Зашто му се ово дешава? Јер сви су људи различити, и свакоме је дата сопствена мера могућности и способности. Али у сваком случају, сви морамо да се сетимо нашег заједничког позива ка савршенству и светости („Будите савршени, као што је савршен Отац ваш који је на небесима“ (Матеј 5:48)). Шта то значи? То значи да, без обзира на нашу личну меру самоодрицања, морамо искрено и понизно признати себи да можемо и треба да учинимо више. Ова мисао нам је важна као подстицај како не бисмо остали на ловорикама и не бисмо замишљали да смо нешто „постигли“. Уопште, важно је правилно разумети шта тачно значи самопожртвовање у православној традицији. Одрећи се себе, како кажу свети оци, значи погинути за свет који лежи у злу, разапети своје тело са страстима и пожудама. Саможртвовање значи одрицање од греха да би служили Богу и другима. То је, наравно, тешко, и самим људским силама то је потпуно немогуће, али то је пут који нам је Христос заповедио и нема другог. Одрећи се себе значи у свему и свагда тражити не корист, него Царство Божије и његову правду, односно живети, мислити, говорити и поступати како је Христос заповедио. – Шта значи узети крст? – Носити крст, по једнодушном мишљењу светих отаца, значи добровољно и резигнирано подносити туге и патње. Али ко хоће да пати?! Напротив, сви ми по закону тела желимо мир, удобност, благостање... и некако „нехотично“ или „природно“ тражимо задовољење својих страсти и пожуда. Против тога смо позвани да се наоружавамо! У томе је суштина хришћанских туга: не у томе да се те туге некако посебно измишљају за себе, него у уздржавању од страсти, одбацивању свега грешног и у принуђивање себе на стварање добра. Овакво понашање и овакав начин живота често се не слажу са општеприхваћеним концептима и правилима која се „природно“ развијају на основу интереса људске природе оштећене грехом. Отуда долази противречност између тела и духа, закона живота и Божанског. Први служи задовољавању телесног човека, а други духовним потребама. У човеку се боре ове две енергије, два правца, а од њега, од његовог избора и смера воље, умногоме зависи шта ће преовладати у његовом животу – дух или тело. Одрећи се себе не значи да уопште не треба размишљати о себи, већ значи мислити о себи исправно, односно у светлу Јеванђеља. И не само о себи у овом светлу, већ и о свету око нас, и о другим људима. И овде је важно запамтити да је заповест о љубави према ближњем и даље друга заповест, а не прва (уп. Мт. 22,38-39). Прва и главна заповест је о љубави према Богу. Ово је важно знати, јер се у секуларном друштву концепт самоодрицања, пре свега, повезује са служењем ближњему, са жељом да се „живи за друге“. Али чињеница је да се, „живећи за друге“ и као савршени алтруиста и филантроп, може, штавише, бити жестоки атеиста, и не само пропасти за вечност, већ и не учинити ништа истински добро за друге. Јер без Божијег благослова, ниједно добро дело није суштински добро, већ представља само привид доброте и брзо пропада, претвара се у бесмислену прашину. – Сетимо се и других Христових речи које је Он изговорио богатом младићу: „Иди, продај све што имаш и дај сиромасима, и имаћеш благо на небу“ (Мк. 10, 21). Како схватити ове речи: као одређени максимум, који је особа изабрала слободно и није обавезан за све или као категорички захтев за све који желе да следе Христа? – Господ сваког од нас позива ка савршенству и светости. И морамо јасно разумети у чему се састоји идеал овог савршенства и ове светости – у потпуној несебичности. Поклањање свега и служење Богу и људима је идеал хришћанског живота. Мало ко је способан за тако екстремну несебичност, а то је такође објективна реалност. Али треба да се сетимо висине свог позива, макар само да не бисмо размишљали само о себи. Иначе, управо се то догодило овом младићу, који је у страшној самообмани пришао Господу, замишљајући да је испунио заповест о љубави према ближњем. И тако Господ, са својим својственим смирењем и кротошћу, враћа младића на земљу: позива га да прода своје имање, подели новац сиромасима и пође за Њим. Господ као да говори: како можеш да сматраш да си испунио заповест о љубави према ближњем ако си богат, а около има толико сиромашних и страдалника? Ако не можете да дате своје имање, онда барем признајте своју слабост, и не будите арогантни и не замишљајте себе савршеним. Младић је отишао тужан, али то не значи да га је Господ одбацио или осудио. Само га је понизио, а туга младости је спасоносна и корисна. То је оно што Свети Оци називају тугом за Богом. – Из ваших речи произилази да не треба мислити да чинимо довољно – чак и ако споља водимо сасвим узоран живот православног хришћанина. Али шта радити са овом анксиозношћу ако још увек немате довољно снаге за више? Да не паднете у малодушност. – Понављам: колико год да радимо, од нас се тражи више. Али ово разумевање нам је дато не зато да бисмо полудели, не да бисмо пали у малодушност, већ да бисмо јасно спознали своју „инклузивност“, по речи Господњој: „Ми смо непотребне слуге, јер смо учинили што смо дужни учинити. “ (Лука 17:10) Тако да чинимо добро које можемо чинити, не ослањајући се на своја дела, већ, схватајући себе као неплаћене дужнике Богу и Његовој милости. Ако искрено покушамо да одредимо „довољну меру“ сопственог пожртвовања, убрзо ћемо схватити да је нема; и да када строго преиспитамо сопствене животе, схватићемо да још нисмо почели да чинимо ништа истински добро, већ још увек покушавамо да нешто покренемо, организујемо, изградимо, али при томе остајемо непотребне слуге. А та свест је управо веома важна за наш духовни живот. Јер без тога нема спаса. Свети Симеон Нови Богослов каже: ако заиста желимо да препознамо своју слабост и дођемо у смирено стање духа, морамо озбиљно себи поставити за циљ испуњавање заповести Христових у свако време и сваки час. И тада ћемо експериментално схватити колико мало заиста можемо да урадимо. Али биће поштено; из ове свести ће се родити исправна представа о нама самима и права, жива молитва Богу, без Којега заиста не можемо „ништа“. – Често се сећам речи Сергеја Јосифовича Фудеља: „Нашу духовну немоћ, наравно, напола замишљамо да бисмо оправдали своје нечињење. Још увек можемо нешто да урадимо, али то заиста не желимо." – Генерално, ово је занимљиво и важно питање – зашто нужно желимо да оправдамо своју слабост? Зашто треба да убеђујемо себе да радимо праву ствар и да радимо добро када нам очигледно не иде? Вероватно зато што желимо да се осећамо смирено и самопоуздано, желимо да живимо чисте савести. Али мир савести се не постиже самозадовољством, већ трудом на Христовом пољу - са скромном свешћу о својој неадекватности и љубазним самопрекором. Не треба се плашити овог смирења и скрушености срца и бежати – то је добар осећај. Друга ствар је да не треба бити лењ, наравно, што је свима нама у овом или оном степену заједничко; али сама свест о својој неприступачности делимично служи као компензација за недостатак рада. Ову идеју јасно изражавају свети оци – на пример: „Бог суди покајању не по мери труда, него по мери смирења, праћеног плачем, скрушеношћу и гнушањем од греха“ (Откр. Јован Климакус). Или : „Понизност чини многе грехе опроштеним и без јуначких дела. Напротив, без смирења дела су бескорисна, а и много зла нам припремају“ (св Исак Сирин). Или чак овако: „Боља је слаба савест него сујетна врлина“ (св. Игњатије (Брианчанинов). – Много је искрених, добродушних хришћана, али само неколико светих. Али сваки хришћанин је позван на светост ( Мт. 5, 48). Дакле, сами смо криви што нисмо свети?.. И то треба да осећамо?.. Да ли нам треба ово осећање? – Па, што се тиче тога да постоји само неколико светаца, ово је спорно. У апостолско време сви верни (тј. хришћани) називани су светима. Возглас пред Причешће: „Светиња светињама“ – говори да је управо о томе реч. Друга ствар је да се не треба сматрати свецима, јер смо заправо грешници. Али ако се покајемо, онда се причешћујемо Божанском благодаћу. Одатле потиче хришћанска идеја о светом, изабраном народу ("А ви сте род изабрани, царско свештенство, народ свети, народ задобијен, да објавите врлине Онога који вас дозва из таме на чудесну свјетлост своју; “ (1. Петрова 2:9). Ми нисмо изабрани по својим умишљеним заслугама, него по милости Божијој, која нас не оставља да пропаднемо, него чисти и освећује сваког грешника који се каје. Да ли треба да се осећамо кривим што не постајемо оно што смо позвани да будемо пред Богом? Наравно да треба! Али ово осећање треба да буде смерно, а не гордо, јер смерна свест о кривици не оптерећује и не мучи човека, него чува душу у добром стању скрушености и непрестане наде у Бога. Док „самокритичност” често долази управо из гордости, из неспремности да се помири са својом слабошћу, да се то истински схвати и прихвати. Понос не може да толерише свест о сопственом понижењу, па зато човек пати. Али ово није понизност, већ супротно осећање. Иначе, Свети Игњатије (Брјанчанинов) дели верне на оне који су се удостојили Царства Небеског, на свете и спасене. Ову идеју је вероватно добио од Светог Симеона Новог Богослова, који говори о истој ствари. И ово је блиско ономе о чему говоримо. У нашем савременом схватању, свети су они који су са посебном ревношћу и самоодрицањем радили на њиви Христовој, а остали су у категорији оних који се спасавају или се кају. Зато се држимо овог спасоносног пута, сећајући се да смо и ми позвани на светост и да је Бог - Бог покајника. – Треба ли се „одрицати“ у овом смислу: да жртвујемо све што нам је драго, оно за шта живимо – рад, стваралаштво, професионална самореализација – зарад својих најмилијих, ако им је потребна наша помоћ, ако су, на пример, озбиљно болесни или беспомоћни? „Узети крст” и „одрећи се себе” нису исте ствари, зар не? – Прво, о дилеми „креативног испуњења” и бриге о најмилијима. Константин Паустовски има причу о несебичној, љубазној жени која се остварила на креативном пољу, али је истовремено оставила мајку без бриге, па се, "уморна", није опростила од ње током њене умируће болести, и чак је закаснила на сахрану. Као и сваки велики писац, Паустовски не нуди директне одговоре и једноставна решења, али је познато да је управо ова прича оставила толико дубок утисак на глумицу Марлен Дитрих да је јавно клекнула на сцени пред Паустовским. Али ова глумица је достигла невероватне висине у креативној реализацији. И тако – можете претпоставити да је на крају свог живота схватила да постоји нешто више, тихо, али најважније, што заслужује нашу пажњу. Међутим, у стварности ретко постоји потреба за одлучним прекидом, потпуним одрицањем од уобичајеног начина живота зарад служења ближњем. У ствари, обично постоји много могућности за комбиновање једног и другог, много могућих компромиса. Али дешава се, наравно, да је потребно неко време значајно ограничити опсег својих уобичајених активности и хобија - да бисте више времена посветили патњи. Ово је време нашег тестирања, време непосредног испуњења заповести о самоодрицању. Али и овде је важно да се не изолујете у свом „страдању“, односно да се предате служењу ближњему са радошћу у Господу, са вером и љубављу, а не са скривеном гневом, раздраженошћу, малодушношћу и чежњом за својим личним животом. То мало користи и ономе о коме се брине и ономе ко се брине, јер доводи до супротног резултата: раздражености, нервирања, свађе, поремећаја духовног и душевног живота. Зато би било погрешно рећи да треба да заборавимо на таленте којима нас је Господ обдарио и да се потпуно посветимо служењу ближњима. Сама ова дилема је нетачна. Хришћански идеал је да користимо све таленте који су нам дати да служимо Богу и ближњима. Користите га с разлогом, наравно. Тада се откривају у свој својој пуноћи, тада доносе добар и обилан плод. - А кад те твоји најмилији не пуштају у храм... а то ти је преко потребно...Ово се такође дешава. И врло је тешко подвући црту: када, у ствари, не можете одбити вољену особу, морате јој посветити своје време - а када можете рећи: не, извини, ја сам верник, не могу да живим без цркве. – И о томе Господ говори више пута у Јеванђељу, и то са категоричком строгошћу: „Ко воли оца или матер више од мене, није Мене достојан; и ко љуби сина или кћер више од мене, није Мене достојан“ (Матеј 10:37). Овде је, наравно, потребно и расуђивање и савет, али је и само подсећање на ово важно да не бисмо заборавили на циљ самоодрицања – јединство и сагласност са Богом. – „Одрекни се себе“, „узми крст“ – овде се ради и о резигнацији, о понизном прихватању сопствене ситуације – понекад тешке и горке. Али шта ако не можете да се помирите са оним што се дешава?.. Шта значи помирити се? Да ли то значи нечињење, нетражење начина да се ситуација ублажи? – Заправо, „сваки савршени дар је одозго“ (Јак. 1, 17), односно морамо тражити смирење, не можемо га једноставно узети и истиснути из себе. Али улагање напора да се не подлегне гунђању и незадовољству, како би се свесно односило према својим околностима као према прилици за стицање понизности, у људској је моћи, и то се мора покушати испунити. А остало је дело Промисла Божијег. Наравно, човек може и треба да се понаша интелигентно, да покуша да реши своје тешке ситуације и пронађе праве одговоре на питања. То је стваралачки позив човека. Али да бисте то урадили, заиста морате да се молите свим срцем, тражећи од Господа просветљење и упозорење. Осим тога, неопходно је расуђивање и савет са искусним духовницима. На крају крајева, читава разноликост свакодневних ситуација не може се сместити у бројна рестриктивна правила. А јеванђелске заповести и даље нису законска упутства, већ инспиративни позив човеку да се придружи Духу Христовом, научи да живи и делује у складу са Њим. А то претпоставља тешкоћу избора, понекад и грешке, али главна ствар је искрена жеља да се буде у складу са Богом, да се живи на божански начин. У ту сврху дато нам је Свето Писмо, Предање Цркве, упутства светих отаца; најзад, и сам Господ, Духом Светим, упућује и води ка спасењу сваког човека који искрено тражи спасење. Само треба бити пажљив према свом животу и искрен у жељи да се понашаш у љубави према Богу и према људима. – Како можете научити да се разумно бринете о себи? Или не треба ни да размишљате о томе, него да узмете крст и идете за Њим? – Разумна брига о себи је управо оно што значи одрећи се себе, односно свог телесног, пропадајућег себе. Одбаците то, узмите крст и следите Христа. Ово је најисправнија брига о себи. И ми идемо кроз науку овог самопожртвовања, носећи крст, следујући Христу кроз све кратко време нашег земаљског живота. https://pravoslavie.ru

Предрага браћо и сестре, драги сви прославитељи, пријатељи и поклоници Тајне Оваплоћења Радостан сам што сам са Вама! Са Вама у заједништву неописиво чудесне Тајне живота; са Вама у нади и вери да смо од Носиоца свеколиког живота, Исуса Христа, живот и примили, и да смо сада, у овом земаљском ходочашћу, на путу ка пуноћи истинског живота. То осећам толико снажније сада, након 20 година своје бискупске службе и 20 година примљеног дара служења у Београду. Свестан сам да оба ова дара нисам заслужио, па управо због тога желим Вама свима, предрага браћо и сестре, још личније проговорити. У тих 20 година сам, наиме, дословно могао опипати колико је судбоносно исправно схватати живот. Живот се, заправо, у свим својим разноврсним бојама и небројеним димензијама богатства објављује искључиво уколико га откривамо у његовом Извору, Извору свег живота, у непојмљивој Тајни Тројединог Бога. У том бесконачном Океану могућности свих могућности; у тој, нотама незаписивој Симфонији космичке бесконачности. Тек у том Извору без извора може се колико-толико наслућивати шта заправо Живот јесте. То је, пре свега, онај Живот о коме говори Исус из Назарета. „Дођох“, каже, „да ви имате живот! И да га имате у изобиљу!“ Исус, дакле, не шкртари са животом. Исусу свакако није драго што живимо у пандемији Цовида-19. Исус се не мири са тим да живимо у страху и неизвесности. Није, наиме, воља Његова да будемо затворени, изоловани, удаљени једни од других, камоли да је жеља Његова да живимо са маскама на лицу. На лицу које одражава наш идентитет, нашу посебност, наше непоновљиво историјско и космичко место. Све то није по вољи Његовој, све то смо нажалост, свесно или несвесно, сами изабрали. Мислили смо да можемо мењати сопствени идентитет и да себе прогласимо „творцима“, „боговима“, „произвођачима“ силе Божје. Не само у подизању величанственог торња у Паризу, и не само у толиким атеистичким и антитеистичним идеологијама и режимима, него и у нашем практичном атеизму, ми сами свесно протерујемо Бога, уклањамо Извор живота, па тиме и здравље. Уместо да живимо узвишеност Божјих синова и кћери, и самим тим достојанство сарадника Божјих, радије бирамо свој ништавни егоцентризам, а тако и нарцисоидност, који нас бацају у реку пролазног. Kада сваке недеље и под сваком великом свечаношћу у Цркви молимо величанствени захвални хвалоспев, познат по првим речима римског оригинала „Те Деум лаудамус“, сваки пут ме, да ми колена клецну, толико дубоко гану следеће речи: „Ти да за наше спасење постанеш човеком, Христе Господе, ниси се устукнуо крила Ђевице.“ Предрага браћо и сестре, зар није невероватно да је баш хришћанство, које је на први поглед тако универзално, али и – чини се за многе – тако апстрактно, и – како многи мисле – неопипљиво, управо толико конкретно, толико опипљиво, непоновљиво историјско, тако елементарно? Баш хришћанство говори о нашем спасењу, о сваком конкретном човеку, конкретној жени, о крилу конкретне Мајке. Може ли постојати нешто конкретније, практичније, свакидашњије, уочљивије, „приручније“? Да, управо хришћанство, које је тако недокучиво и тако универзално, истовремено је и најопипљивије и најконкретније. Само хришћанство даје јасну улогу и смисао микро и макрокосмосу, и омогућава нам целовито разумевање свих односа, свих релација и корелација, разумевање свих улога, свих служби, свих задатака и свих могућности. Зато и ова пандемија – коју неки називају „пошаст“, а други се њоме баве само једнострано и једносмерно, док је се трећи само боје, од ње беже и чекају вакцинацију – може за нас постати истинска пророчка снага. Није ли још одавно записано: „Бог увек прашта. Човек је способан да прашта, мада ретко то чини. Али природа никада не прашта.“ Природа, наиме, и не може да прашта. Не може, јер или функционише по од Бога датим законима или сама нужно постаје бунт, отпор, болест, носилац смрти. Пандемија је зато најопаснији бунт нашег неусклађеног односа живота и Живота. Човек је разумно и слободно биће које може да схвата, али често не жели да схвати; човек може логично, нормално и, дакле, морално деловати; истовремено, он може да чини и не жели чинити; може рећи „не“, може окренути леђа добру, истини, хармонији, па тако и здрављу. Специфичност нашега времена јесте у томе да се човек бори само за, у једнодимензионалном смислу, аутономију; за независност у смислу самодовољности, што значи: изван заједнице; за слободу у апсолутном смислу, а такву слободу у апсолутном смислу може живети само потпуно савршено биће – Бог. Оваквим схватањима се, на несрећу, углавном препустила целокупна савремена наука о човеку, антропологија, веома често и савремена филозофија, и, нажалост, ту и тамо и сама теологија. Па и сама Христова Црква се из тих нелогичних разлога поделила. Медији, опет, по својој психолошкој законитости искључиво говоре о сензацијама свакога времена. Зашто је, дакле, истинско славље Божића тако битно? Управо зато што нам само Бог може рећи ко јесте Бог, и ко јесте човек, и какав људски живот треба да буде. Само зато је, наиме, Бог постао човек. Зато је сам чин гледања, расуђивања, прихватања и поистовећења са Богочовеком – Исусом Христом, и прослављање Његовог оваплоћења, једини излаз из свих данашњих редукција живота. Ако нам данас пружају вакцине – које су састављене и из манипулисаних ћелија људскога бића, из људских фетуса – и говоре нам да нам дају лек, онда нам заправо на дуге стазе пружају нови ЦОВИД. А Божић је, пре свега, величанствено славље живота по законима Бога Створитеља. Не може нам себична људска рука, која тражи новац и славу, донети здравље. То може само безусловна љубав склопљена у нераскидивом брачном завету, која се бесплатно даје, живи и рађа живот у мајчинском крилу. Због своје несебичне љубави, мајчинско крило именујемо „чистим жртвеником себедаровања“. Није савременик Светог Саве, Свети Фрањо Асишки без разлога задрхтао на речи пророка Исаије (Ис 1, 2-3): „Чујте, небеса, и слушај земљо (…); Синове одгојих, подигох, а они се одвргоше мене. Во познаје господара својега и магарац јасле господара својега, а (…) народ мој не разумије!“ Спознавши ове речи, Свети Фрањо је одмах израдио оно што данас називамо „јаслице“ или „Витлејем“. И пред њима је клечао, молио и вапио, да би и он, и сва браћа његова фрањевци спознали и свесно се опредељивали искључиво за добро. Од срца желим, браћо и сестре, да и ове године имамо времена да читамо тај „револуционарни“ текст највећег пророка и времена да пред јаслицама контемплирамо пресудну битност отеловљења самог Бога. Свеукупно нас може излечити само наше слободно и целовито сједињење са Богочовеком Исусом Христом. Ево зашто је свето богослужје од судбоносног значења за свакога од нас. Вера и богослужје нису намењени привилегованима. Они су дар за све: „Да се сви људи спасу и да дођу у познање истине (…) хоћу, дакле, да се мужеви моле на сваком мјесту, подижући свете руке“ – позива нас апостол народа. Искрено се молим за свакога понаособ, за све наше породице и све наше заједнице, да бисмо новим, дубљим открићем Божића заживели наше ново заједништво, нову близину, нову радост. Нека нас, дакле, Новорођени уведе и током целе Године Господње 2021. води интегралном здрављу. „Тебе, стога, Новорођени, молимо: помози слугама и слушкињама својим!“ – закључимо речима захвалног хвалоспева. Мир Божији: Христос се роди – уистину се роди. А ја Вас, браћо и сестре, најпонизније благосиљам: У Име Оца и Сина и Духа Светога. + Станислав Хочевар надбискуп и метрополит београдски Извор: Београдска Надбискупија