Претражи Живе Речи Утехе

Ко смо и какви у свакодневном сусрету са децом или одраслим особама који имају неку тешкоћу у развоју? Колико смо спремни и саосећајни да им помогнемо, или се тај тренутак сусрета започиње и завршава само посматрањем? Радозналост посматрања која те особе ипак узнемири, наша хладноћа, понекад и немоћ да их разумемо , ипак је наш лични погрешни став и убеђење….о.Далибор, на веома лак, препознатљив начин саопштава прави однос, разумност прихватања и љубави ка деци са посебним благословом, деци која су нам потребна и дата да би себе препознали, открили радост давања и пружања свега доброг и лепог кроз помоћ,дружење, превладавање тешкоћа, заједничарења у свим тренуцима свакодневнице ма каква она била. Аутор емисије : Весна Талев

Благодарећи Телевизији Храм доносимо разговор са Његовим блаженством Архиепископом охридским и Митрополитом скопским г. Јованом. Разговор водио Никола Станковић. Извор: Телевизија Храм

Јеромонах Петар Петрић који се налази на усавршавају богословских знања у Кијево-печерској лаври говорио је за слушаоце радија „Светигора“ о Покајном канону Светог Андреја Критског. Овај светитељ је кроз канон и примјере покајања својим савременицима објаснио читаву историју спасења описану у Старом завјету – истакао је отац Петар Петрић. Звучни запис разговора Извор: Радио Светигора

Овог лета током месец дана сам имала прилику да се упознам с духовним животом тулске земље како путујући по својој историјској домовини, тако и изучавајући главне вести тулске митрополије по епархијским установама. У једном од последњих издања са задовољством сам прочитала интервју с митрополитом Тулским и Јевремовским Алексејем (Кутеновим). Одушевила ме је необичност владичине судбине, јер су најважније етапе његовог живота биле од историјске важности. Био је изабран за намесника Тројице - Сергејеве Лавре у време припрема за празник 1000 – годишњице крштења Руси, у јубиларној 1988. години рукоположен је у чин архиепископа. Од 1990. владика Алексеј је 12 година био управник Алма – Атинске Катедре и подржавао је своје стадо у тешко време распада Совјетског Савеза. И већ 16 година митрополит Алексеј је везан за тулску земљу – домовину блажене Матроне Московске, чију ће 20-то годишњицу од канонизације свет прославити следеће године. О томе каква је била та дугогодишња служба говори нам беседа с митрополитом Алексејем. У родној Москви - Владико, честитам Вам недавни 65-то годишњи јубилеј! Колики значај за Вас има то што сте нову етапу Вашег живота дочекали на Тулској земљи? - То је милост Божија! Јер су у Тулској области живели родитељи мог оца Николаја Андрејевича Кутепова и мајке Галине Васиљевне. Због тога се у Тули осећам као код куће, што ми веома помаже у раду, у славу Божију! - Молим Вас испричајте нам нешто о Вашем детињству. - Родио сам се у Москви где сам и провео своје детињство. Управо у детињству су се десили догађаји који су утицали на мој цео каснији живот који је постао усмерен ка Богу. Један од таквих преломних момената десио се 1961. године за време мог школовања у школи № 202 у Тимирјазевској области у Москви када је донешета одлука о промени школске униформе: у почетку смо носили војничке блузе, које су замењене сакоима. Кренуо сам с мајком у продавницу „Смена“ која се налазила недалеко од метро станице „Сокол“ да купим нову униформу. Поред продавнице се налазила црква посвећена Свим Светима у којој су ме крстили када сам био дете. И пошто је у продавници био велики ред мама ме је одвела у ту цркву. Служба је већ била завршена и бакице су се усрдно молиле и брисале подове. Сећам се те слике која ме је задивила: однекуд са врха, необично топлим потоцима, спуштала се сунчева светлост и у тим зрацима сијао је Казањски лик Мајке Божије. А ја сам имао осећај да се налазим у рођеној кући. Мама је покушавала да ме одведе, али ја нисам могао да се померим са места. Та посета храму у детињству ми се урезала у памћење за цео живот. - Читала сам да је други преломан моменат био повезан са посетом Кијево– Печерској Лаври. - Током школских година био сам и члан пионирског штаба Тимирјазевске области „Алиј парус“ који је сарађивао с истим таквим штабом града Кијева. За време летњег распуста ишли смо у госте код украјинских ученика, а они су нас једном позвали у Кијево – Печерску Лавру. Али у то време Лавра није функционисала као манастир, већ је била музејски градић. Тада сам по први пут боравио у пештарама манастира и сећам се да сам се у почетку много плашио да идем тамо, и било ме је срамота да то признам другарима. Али онда када сам кренуо даље и видео ковчеге с моштима преподобних отаца Печерских и прочитавши њихова имена: „Преподобни Нестор Летописац, преподобни Илија из града Мурома, преподобни Марк Пештерник“ осетио сам велико узбуђење! А идући даље кроз тунеле пештаре схватио сам да је овде ваздух необичан и да су пештаре испуњене блиставом, топлом светлошћу. И баш као и у московским храмовима и у пештарама Лавре сам се осећао као код куће. Нисам желео да одем. Током 6 година сваког пролећа смо одлазили у Кијев, а ја сам сада већ по својој жељи посећивао Кијево – Печерску Лавру. - Али након завршетка школе Ви сте уписали светски факултет... - Да, уписао сам Хемијски факултет на Московском државном Педагошком институту В. И. Лењина. Занимале су ме природне науке. И родитељи су ме видели као будућег наставника у школи. - Следеће догађаје у Вашем животу је сасвим тешко објасити: били сте одликаш, члан одбора бироа на ВЛКСМ институту, одустајете од факултета на другој години! - Зато што сам већ на другој години Педагошког института схватио да желим да се посветим служби Богу. Избор таквог пута повезан је са саветом старца Тројице – Сергејеве Лавре Серафимом (Шинкаревим). Отац Серафим је чак и по спољашњем изгледу личио на преподобног Серафима Саровског. Иако није много говорио ипак је привлачио народ к себи. Зато сам отишао код њега и питао га о путу који би требало да одаберем, а старац ми је рекао да треба да упишем богословију. - Али раније сте још радили и у фабрици „Наука“ која се бавила производњом свемирских бродова. Шта сте тамо радили? - Ви мислите да су ми нешто озбиљно поверавали? У фабрици сам радио као помоћник. Давали су ми мале задатке као на пример да нешто спојим. Али то је кратко трајало– осам месеци. А након смене сам спремао пријемни за богословију. Духовни наставник - Испричајте молим Вас како се у Вашем животу појавио духовни наставник – митрополит Серапион (Федејев)? - Када сам уписао богословију прво послушање које сам добио било је ипођаконство код епископа Подољског, викара Московске епархије владике Серапиона (Фадејева). У то време он је био представник Најсветијег Петријарха Московског Пимена код Патријарха Антиохијског. У почетку сам помагао владици Серапиону када је долазио у Москву. А након тога, када се владика Серапион решио дужности представника Московског Патријарха код Патријарха Антиохијског, ја сам већ стално ишао уз њега. - Да ли је било нечег необичног у разговору с владиком Серапионом? - Ћутање. Некад сам са владиком сатима ћутао. Када је долазио у Тројице – Сергејеву Лавру, после оброка је као и обично примао извештаје, након чега ме је замолио да останем и ми смо ћутали. Тада сам гледао тог старца и полако сам схватао све што је њиме речено. „Са Крста не силазиш, са Крста те скидају“, - говорио је владика и то је била не само лепа, величанствена, достојна фраза, него одраз огромног напаћеног живота мог духовног наставника. Он је сваком својом фразом умео да ме заустави и натера на размишљање. Ја сам му пак често говорио о томе шта се дешава у животу Цркве и једном је ставио своју руку на моју и рекао: „Запамти: Бог управља Црквом“. А ми у сујети заборављамо на то: успели смо да урадимо оно што смо испланирали и као квасац у тесту растемо у сопственим очима. И Бог ти ту није потребан. А у тој сујети Њега никако не осећаш. Ето владка Серапион ми је напомињао: „Запамти: Бог управља Црквом“. - Да ли је тај разговор с духовним наставником утицао на Ваш избор монашког пута? - Да. Јер као будући помоћник викарног епископа често сам се налазио поред патријарха. За време једне службе Његова Светост Патријарх Пимен је обратио пажњу на мене, тачније на мој карактер читања Шестопсалмија и рекао је: „Манастирско читање“. А након службе Патријарх је питао владику Серапиона који су ми планови за будућност? „Он још није одлучио да ли ће бити породични човек или монах, али има склоност ка монаштву“. – одговорио је мој наставник. Било ми је рано да постанем монах, а недавно се одржало заседање Свештеног Синода, на коме је целибат забрањен. И ту је на моје изненађење Патријарх предложио да за мене направе... изузетак. На празник Сретења рукоположен сам у чин ђакона у Елоховском храму. Значајно је то што су на тај за мене битан дан сви представници Светог Синода служили Литургију. Када је дошло време мог рукоположења у чин ђакона Патријарх се обратио владикама и рекао им да могу да се одморе, а Преосвећени Серапион епископ Подолски ће вршити чин рукоположења. И тако ме је викарни епископ и мој духовни наставник рукоположио у чин ђакона. У Сибир - Владико, како сте се након боравка у престоници нашли у Сибиру? - Након завршетка богословије ректор ми је дао благослов да наставим школовање на Богословском факултету и да се бавим научним радом. Али на матури Патријарх Пимен ми је уручио диплому и благословио је да идем у тадашњу Иркутску и Читинску епархију и да помажем владици Серапиону који је постао њен управник. Чекао ме је посао секретара епархије. Али пре тога владика Серапион ме је замонашио у Тројице – Сергејевој Лаври и дао ми је име Алексеј у част светитеља Алексеја Московског. - Шта Вас је посебно изненадило након доласка у ново место? - Величина Иркутске и Читинске епархије која се простирала од Јенисеја до Тихог океана и до Јапана. Неколико дана је требало ићи возом од Москве до Иркутска и исто толико од Иркутска до Владивостока. А ако свраћате и у друге парохије – колико је времена било потребно! Када је владика Серапион постао управник те епархије у њој је било 29 парохија. Можете замислити какву су духовну жеђ имали наши парохијани. Највећи проблем је био у кадру – дуго времена нисмо могли да нађемо особе међу локалним становништвом, које бисмо могли да упутимо у свештеничку службу. - Како се у тим годинама решавао тај проблем? - Помогла су нам браћа из Украјине посебно они који су дошли у нашу епархију из Закарпатске области. Они су имали чврст, православни дух, нису се бојали искушења и брзо су почели да стварају парохије. А видите колико овде данас има основаних епархија и митрополија! А ми смо морали да подижемо све као нетакнуто земљиште. - Ипак у том тешком периоду Вашег живота, поред захтевног посла секретара Иркутске епархије успели сте да одбраните дисертацију. Испричајте, молим Вас, о Вашем научном раду. - Да, заиста ћемо све савладати када је Господ са нама! Уписавши Богословски факултет као ванредан студент, у регионалној библиотеци Иркутска сам проучавао предреволуционарни фонд научне и духовне литературе, који је припадао Иркутској богословији. Заступник за верска питања Иркутског регионалног извршног одбора помогао ми је да добијем приступ овом фонду. Извори су били руски преводи. Сакупљао сам доказе, мишљења, плодове научних истраживања светих отаца хришћанског света, сумирао их и изградио сопствени закључак. Године 1979. сам одбранио дисертацију „Светоотачко учење о Мајци Божијој“ и стекао звање кандидата богословља. И опет Лавра - Владико, како сте из Сибира поново доспели у Тријоце – Сергејеву Лавру и то још у функцији намесника? - Сасвим неочекивано. Године 1980. владика Серапион је постао управник Владимирске епархије, а са њим сам пошао и ја. За време Великог поста 1984. године поставили су ме за намесника Тројице – Сергејеве Лавре. Био сам на челу Лавре у веома важном периоду: у току је била припрема за прославу 1000 – годишњице Крштења Руси. Лавра је постала духовни центар који је помагао остварењу тих припрема. Може се рећи да је тих година наступио период прецењивања вредности, када је поштовање православне вере постало јаче од ширења атеизма од стране совјетске власти. Граница између „пре“ и „после“ постала је 1000 – годишњица Крштења Руси 1988. године. - По чему се памти Тројице – Сергејева Лавра из тих година? - Пре свега по братству Лавре међу којим су били архимандрити Кирил (Павлов), Наум (Вајбородин), Стефан (Смичников), Сергеј (Петин) – то је та основица која је имала велико животно искуство. - Из Лавре сте се још вратили и у родну Москву да бисте радили за њену добробит... - Да, у кратком периоду сам био именован за председника Економског сектора Патријаршије и био сам рукоположен у чин архиепископа – постао сам викарни епископ са титулом Зарајски. Али нисам дуго имао то послушање: у мају 1990. године се упокојио Патријарх Пимен. А Његова Светост Патријарх Алексеј II и Синод су ме поставили на Алма – Атинску и Казахстанску проповедаоницу, где сам служио више од 12 година. Време је и радостно и тешко - Владико, говорили сте присећајући се времена када сте управљали Алма – Атинском и Казахтанском епархијом да је то био најрадоснији и најтужнији период Вашег живота. Зашто? - То време је замене било радосно зато што сам практички стекао искуство управљања епархијом. У почетку чак нисам могао ни да предпоставим каква је то земља. А када сам дошао, видео сам да је то вишенационална земља, али ипак са совјетским духом у којој је живео словенски и турски народ. Наравно, та територија је историјски припадала турском народу. А Словени су били као „ уграђени“ у ту или другу животну судбину искушења XX века, јер је Казахстан био место заточеништва. Овде сам видео богат духовни живот и упознао сам сестринство Карагандинског женског манастира посвећеног Рођењу Пресвете Богородице и Сабору Архангела Михајла, упознао сам карагандинске рударе чија је вера у тим временима била чврста и испуњена још живом везом с новомученицима и исповедницима који су засијали на земљи Казахстана. И све то ме је веома радовало. А тужан - зато што сам овде морао са својим парохијанима да преживим распад СССР-а. - Како су ови догађаји остали у Вашем сећању? - Имао сам осећај да се Совјетски Савез распадао као кућа од карата, а људи који су своје наде и своје сутра повезивали са том територијом, овде нису били потребни. Русија је историјска домовина, али се своја, реална налазила овде на Казахстанској земљи где су сахрањени њихови преци. Све их је мучило једно питање: „Како ћемо у тој ситуацији почети да живимо међу староседеоцима?“ Збуњени, избачени из нормалног тока живота, људи су одлазили у православне храмове и било је потребно да се што опрезније обаћам парохијанима и да их смирим да не би журили да напусте ту земљу која им је домовина и како би од стране казахстанаца имали поштовање према себи и својим претходним генерацијама. У том тешком времену, када се чинило да су снажни тектонски преокрети потресли друштво, ми смо активно оснивали парохије, зидали манастире и таквим активностима чували јединство у вишенационалној држави. На Тулској катедри - Владико, симболично је то што сте успели мало да поновити судбину Ваших духовних наставника – Патријарха Пимена и митрополита Серапиона (Фадејева), који су у различитим годинама своје службе били на челу Тулске и Бељевске епархије. Чак се и Ваша данашња канцеларија налази у том тулском дому у ком је живео Патријарх Пимен. После 12 година службе у огромној Казахстанској епархији вероватно Вам је било лакше да управљате тадашњом Тулском и Белевском епархијом? - У почетку ми се после огромних пространстава Казахстана Тулска епархија чинила маљушном. Наравно мислио сам да су овде сви храмови већ били саграђени. И ситуација је овде другачија него у Казахстану где су бивше фирме, продавнице или клубови претворени у цркве. Али овде је била иста прича: храмови су се налазили у бившим биоскопима, ватрогасним станицама, складиштима, многе цркве су биле порушене. Епархијама су били потребни свештеници. Само мојим доласком 2002. године су обновили рад Тулске богословије. Предали су нам цео предреволуционарни комплекс, у коме се након револуције и до последњег дана налазила наша Тулско-суворска школа. - Какво значење за Вас је имала подела Тулске и Бељевске епархије на две – Тулску и Бељевску? - Неоспорно то ми је помогло. У том смислу област се јасно делила на западну – Бељевска епархија и на источну – Тулска епархија. Својим обавезним дугом сматрам да треба једном годишње да боравим у свим парохијама да људи не би само на портрету видели свог надлежног архијереја, већ да би се заједно с њим помолили и чули речи његове проповеди. - Прича се да у својим проповедима поред богосовског аспекта користите знање које сте стекли на Хемијском факултету Московског универзитета, цитирајући дела стране и руске класике. Како успевате да одржите та знања? - У животу то долази са искуством као Божији дар, као дар Божанске благодати. А још временом учиш да не губиш и не трошиш време узалуд, а на многобројним путовањима по митрополији да се не дивиш само лепоти Тулске земље, већ да слушаш аудио књиге. Иначе, једна од последњих је било приповедање Бориса Зајцева „Атон“ у коме се тако опширно открива суштина мучеништва за Христа. - А како се у епархији чува сећање на новомученике? - Новомученици су духовно видљиви у невидљивом. И такав дар нам је од Бога да Тулска земља има своју Голготу – Тесницку шуму. Овде је 1930. године стрељано и сахрањено у заједничком братском гробу око 3000 људи. Успели смо установити да је то место постало последње склониште свештеномученика: Никите (Прибиткова), епископа Белевског; последњег игумана Оптињске пустиње архимандрита Исаакија (Бобракова); ректора Тулске богословије пре револуције протојереја Петра Павлушкова; преподних мученика: Анфисе (Сисојевске), Макарије (Саприкине), Августе (Зашћук), Марије Лактионове, Африпине Лесине. На том месту су волонтери саградили циглену капелу, поставили целивајуће крстове, спомен – плоче и овде се 16-ог септембра већ 15 година служи Литургија, молебан и панихида. Временом овај споменик ће имати другачији изглед. С радошћу и захвалношћу смо примили одлуку губернатора нашег региона Алексеја Дјумина о покровитељству у вези реконструкције и уређења територије која припада меморијалном комплексу „Тулска Голгота“ током 2 године. - Долази још један важан догађај за православни свет – 20-о годишњица од канонизације блажене Матроне Московске. Како се у домовини старице припремају за тај догађај у селу Себино Комовског округа Тулске регије? - У селу Себино је активна изградња туристичког комплекса културно–историјског и поклоничког карактера. Захваљујући подршци губернатора владе Тулског региона, целог нашег тулског народа Себино се данас мења и постаје место националног ходочашћа заступници наше земље блаженој старици Матрони Себинској и Московској. Уређује се територија храма који је посећивала старица. Подигнуто је неколико споменика матушке Матроне. Један од њих је подигнут на месту на ком је по предању живела породица блажене старице. Ходочасници са задовољством посећују музеј Матронушке који је отворен у њеном родном селу. Опремљени су извори и у плану је изградња куће за ходочаснике. Искрено сам захвалан свима онима који долазе у малу домовину Матронушке да се овде нахране њеним благословом и утешним удисајима милости Свете Животворне Тројојице. Извор: Православие.ру

РТРС: Разговор са Његовим високопреосвештенством Архиепископом цетињским Митрополитом црногорско-приморским г. Амфилохијем (Радовићем). Видео запис разговора можете да погледате ОВДЕ

Протојереј-ставрофор Дарко Ђого говорио је за наше слушаоце о црквеној кризи у Украјини и за утицај који на свакодневни живот хришћана има уздрмано хришћанско јединство. Звучни запис разговора

Разговор директора Радија „Радоњеж“ Јевгенија Никифорова са Архиепископом берлинским и немачким Марком. - Ваше високопреосвештенство, православни свет је узнемирен, дешава се оно што би се могло назвати временом немогућих ствари. Запањује нас свака нова вест која се објави, чини се да се тако нешто у принципу не може десити. Ово се пре свега односи на вести које нам долазе из Истамбула, из резиденције патријарха Вартоломеја. Чини се да његове одлуке кидају главне нити које су хиљаду година повезивале православље. Руска Православна Загранична Црква је такође предузела одлучне кораке како би подржала Украјинску Цркву. Прекинули сте општење с Цариградом. У православцима се рађају питања и сумње. Можда није требало предузети тако одлучне и коначне кораке. Зашто су, с Ваше тачке гледишта, предузете тако радикалне мере? - Тешко ми је да судим о томе. Тешко ми је да замислим које друге мере смо могли предузети, а да изазову известан ехо, да имају одјека. Јер ми се чини да је и пре овог корака учињено довољно за то да се он спречи. Али нам то није пошло за руком. Тако да смо морали да прибегнемо крајњој мери. Сви ми овде то изузетно снажно осећамо. Мислим да се и у Русији људи осећају слично као ми, јер је наш живот овде у иностранству врло тесно повезан са свим другим Помесним Црквама. Ми не живимо у руској провинцији, живимо у самом центру Европе где се свакодневно срећемо с Грцима, Србима, Бугарима и тако даље. Зато у великој мери зависимо од овог општења. Пре буквално сат времена назвао ме је један парохијанин, Немац, који је врло узнемирен због тога што се у његовој близини налази грчка црква у коју више не може да одлази. Шта могу да му посаветујем? Ово нас се тиче много више и теже него што се тиче људи у Русији. За нас је то нарочито тужно. Веома се надамо да ће Црква наћи пут за излазак из ове ситуације. Засад не видимо покушаје да се покренемо са мртве тачке. А мислим да то треба учинити. Нипошто не смемо да се задржимо на овом неправилном моменту. Како да га превладамо? Тешко је рећи. Али постоје гласови бар две помесне Цркве чији су се поглавари изјаснили за сазивање Свеправославног Сабора како бисмо размотрили ова питања. Тешко могу да замислим да би то могло имати неког успеха, јер смо годинама разматрали читав низ питања која се односе управо на проблем који се сад појавио у Украјини. Покушали смо да га решимо у Шамбезију, али ништа нисмо решили. Наравно, жалосно је што је патријарх Вартоломеј предузео ову меру не поштујући међусаборну сагласност и не поштујући поредак православног црквеног живота. Зато је сад тешко и замислити како то даље може да се развија. - Владико, колико саме одлуке Фанара могу бити правоснажне? Јер канони су настајали пре 500-1000 година, закони живота Православне Цркве су се формирали вековима. Да ли је могуће заиста канонски укинути дејство одлука које су донете пре више векова и у потпуно другачијој историјској ситуацији? - Мислим да је за то потребно свеправославно разматрање. Знамо да се патријарх Вартоломеј назива васељенскимм, али нема васељене, нема Константинопоља, већ постоји Истамбул. И већ сама чињеница да нема овог града и да нема главног Византијског царства јесте главна ствар. Све на чему се сад гради невелики углед патријарха Вартоломеја су историјске чињенице којих више нема. И ако већ 500 година нема Константинопоља, о чему уопште причамо? То је велико питање. И све то треба поново осмислити. Византијско царство је нестало, зато не можемо полазити од ставова који су пре 500-600 година вили важећи, и на којима се градио читав наш православни свет. Православне помесне Цркве су се некако мириле с тим, јер нису виделе већу потребу да приступају разматрању ових питања, али сад, кад се предузимају овако оштре мере мешања једне Помесне Цркве у послове друге, потпуно је очигледно да треба темељно да размотримо питање да ли у садашњој Православној Цркви постоји неко првенство. На чему ово првенство треба да се гради уколико је то првенство части. Не постоји критеријум који би могао да нам помогне да аутоматски прибегнемо некој одлуци. Очигледно је да је за то потребна већа дискусија свих православних помесних Цркава. - Владико, канонисти тренутно активно споре покушавајући да се разаберу у насталој ситуацији. Стиче се утисак да су то неки спорови везани за јурисдикцију, да су у питању судске препирке. Међутим, људи заборављају на главни закон – закон Христове љубави. И чуди ме што се епископ чије је призвање да чува јединство духа у савезу мира понаша апсолутно неумесно, иде тамо где је у току грађански рат додатно уносећи неслогу. Американци сад злоупотребљавају појам као што је легитимитет. Овај председник је нелегитиман зато што је погубио толико људи, а овај је превише ауторитаран и тако даље. Да ли се тако може рећи да је овај или онај епископ нелегитиман, зато што не испуњава свој задатак епископа, и где је овај критеријум? - Не бих прибегавао таквим изразима, као прво, зато што их нема у нашем црквеном језику. Као друго, на чему може да се гради такав легитимитет? Ту се ради о занемаривању главних правила хришћанског живота. Чак не бих рекао црквеног, већ једноставно хришћанског. Као што знамо, патријарх Кирил је био код патријарха Вартоломеја недуго пре свих ових догађаја и ако је разговарао о овим питањима, није добио никакву позитивну одлуку. А то показује да међу Помесним Црквама нема мира који би морао да постоји. Зато би управо то требало да наведе патријарха Вартоломеја на опрез да не чини овај, по мом мишљењу преступнички корак који је заиста нарушио мир у целом православном свету. Опет, морамо имати на уму да то није ништа ново. Из Истамбула већ сто година долазе овакви покушаји да се уништи мир. Први велики покушај био је увођење римокатоличког календара. Тиме су цео православни свет већ поделили на два дела. Међутим, православне помесне Цркве, које нису прихватиле овај календар понашале су се до те мере великодушно да нису прекинуле општење с онима који су на незаконит начин прихватиле неправославни календар. И тако смо наставили да служимо с новокалендарцима и снисходљиво смо се односили према овој новини иако смо схватали да је то корак нагоре. А сад је ово други корак који прети да уништи цео православни свет. По мом мишљењу је то неодговорно понашање једне помесне Цркве, такозване Цариградске. - Чини ми се да је у опасности сав углед православног хришћанства. Док су људи на нас раније гледали као на непоколебљиву стену на пучини овоземаљског мора, сад изгледамо скоро као некакви сплеткароши, свађалице, освајачи и смутљивци. - Овој непоколебљивости је задат ударац првим поступцима који су у Истамбулу предузети после неуспешног састанка на Криту. Увели су право свештеника да се жене по други пут. Тиме је нарушен и подривен главни принцип нашег црквеног живота. То показује да ће покушавати да издејствују и више. Корак по корак се уништава православна етика која је до сада била непоколебљива, и која је за извесне слојеве западног света, наравно, представљала претњу. Монолит у виду православља је сметао онима који сад уводе истополне бракове и остале гадости. То су исти кругови који су заинтересовани за уништење православног света, православног јединства. - Да ли се може рећи да се оно што се сад десило догодило уз подстрек политичких снага, између осталог, Америке, која се бори против Русије на све начине, економске, психолошке и културне, а сад су посегнули на најсветије – на нашу религију? - Управо тако. Али то није први пут. Косово су бомбардовали баш на Васкрс. На православни Васкрс. И тако покушавају да униште спољашње снаге и унутрашње снаге. Покушавају да униште православни свет. И сад је то, наравно, изазов за нас, православце, да исправно оценимо ситуацију и да из ње извучемо правилне закључке. И да из ње не изађемо као посвађана браћа, већ као разумни хришћани који ће разматрати своје проблеме и решавати их саборно. Снага наше Цркве је управо у саборном духу. А овај саборни дух је разорен дејствима чији смо сада сведоци. - Владико, ово је време подвала и фалсификата. Нису фалсификат само вести, већ и организације и људе. Видимо лажне свештенике, људе који по спољашњем изгледу толико личе на благодатне свештенике да се наизглед не разликују (иста одећа, исти обреди). А сад кад је Патријарх васељенски примио у општење, такође на чудан начин, Филарета и друге архијереје расколничких група у Украјини, шта да радимо? Како сад да схватимо, како обичан човек да схвати куда је дошао – у канонску благодатну Цркву или у друштво са знаком минус? - Мислим да је тренутно за обичне вернике једини поуздан приступ да се придржавају своје Цркве и да нигде и нипошто не излазе ван њених оквира. Господ ће у потребно време показати где се налазимо и како ћемо се даље кретати. - Како оцењујете поступке митрополита Онуфрија? Колико поуздано он води црквени брод? - Благодарим Богу за то што је Украјинска Црква својевремено за свог поглавара изабрала управо њега као човека који је у стању да тако мирног духа подноси све ове ударце. - Да ли постоји разумевање од стране православаца у Европи? На пример, у Фиренци је цела парохија прешла у Заграничну Цркву, и хвала Богу, веома нас је обрадовао овај храбри поступак. Да ли постоји нада да ће се такви кораци дешавати и убудуће? - Нада постоји, али још не видим да ли ће бити оправдана. Управо парохије које говоре руски у Француској увек су биле против Заграничне Цркве. Оне су биле врло снажно настројене против свега руског. И увек смо упозоравали да ће се у једном тренутку пробудити и да ће видети да се налазе на маргинама. Сад је питање ко ће имати храбрости да савлада ову баријеру. Треба рећи да је за њих Загранична Црква прихватљивија од Московске патријаршије, јер им је Московска патријаршија даља, док Загранична Црква практично дели исту судбину, осим тога, били смо незаштићени у току оних година кад је Загранична Црква морала да брани своје позиције против свих осим Срба, који су с нама увек били у пријатељским односима. Сви остали су били под притиском. И Заграничној Цркви је било тешко да се придржава јасне и одлучне линије – ми смо Руска Црква, никад никуда нисмо отишли, али док се Црква у Русији налазила под притиском безбожничке власти, нисмо јој се потчињавали. Јединство смо остварили чим је постало могуће. А за оне у Француској који нису хтели да иду овим путем, то је, разуме се, сад велики ударац. Ако томе мирније приђу мислим да ће моћи да пронађу пут, али не могу да кажем да ли ће многи кренути овим путем. Овде или онде имамо личне везе с представницима ових парохија и зато имамо извесну представу. Ипак, они су толико дуго живели одвојени од свега руског да је тешко замислити како то даље може да иде. Можемо само да се молимо Богу да им да мудрости и храбрости. - Шта треба да учинимо за то? - Пре свега да се молимо. И да покажемо да смо отворени, да никога не осуђујемо због тога што је кренуо другим путем. Многи су кренули овим путем зато што су њихови родитељи и родбина већ започели такав живот. - Владико, Украјина Крим и Донбас сматра територијом и земљом коју треба вратити, уопште не узимајући у обзир људе који не желе да живе с Украјинцима, који не желе да живе у овој националистичкој средини у Украјини која тренутно није нимало привлачна. Али слично поступа и патријарх Вартоломеј. Он говори о канонској територији као о географији без хиљадугодишње историје људи који су страдали, мучили се и рађали бисере мучеништва, подвижништва и светости. Занима га територија (нека се назива канонском), а људи који чине црквено тело га претерано не занимају. - Мени као човеку који није Рус пореклом тешко је да схватим, не могу да схватим зашто Крим не би могао да буде део Русије. Ишао сам у школу, учио сам да су били кримски ратови. А ко их је водио? У то време није било никакве Украјине. Не треба заборавити да је Украјина настала сасвим недавно. Овакве творевине није било у историји. То је потпуно нова творевина. У таквим случајевима се сматра да треба да постоји негде, да се учврсти временом, да нађе и своју територију, културу, језик и тако даље. Све то постоји у зачетку. Али се никад није огледало у формирању једне јединствене државе као што је то сад. Ја као странац и слависта добро осећам да су људи који живе у западној Украјини потпуно другачији од оних који живе у источној. Разлика је велика. Чак и у језику и у понашању. Не одлазим тамо често, али примећујем. И међу нашим парохијанима има врло много Украјинаца. Већина наших отаца је била с југа Русије, тако су говорили. Тада, 20-их година нико није говорио о некој самосталној Украјини. И жао ми је људи који су морали да учествују у овом процесу стварања самосвести, то је земља која тек настаје, у развоју, и која се мучи због тако тешких ствари. Желео бих да се то одвија мирније. Али, наравно, можемо само да се молимо да Господ свим учесницима у овом процесу дарује мир, спокој и мудрост. - Владико, сви ми, наравно, волимо владику Онуфрија, епископа који заслужује поштовање. Гледам како Украјинска Црква верних реагује на политичке изазове и ствара се неочекиван и радостан утисак о Украјинској Цркви. Сва Црква, не само епископи, већ и клирици, и мирјани, у значајној мери храбро бране своју Цркву и владику Онуфрија. Да ли мислите да су моја запажања тачна? - Мислим да јесу. - Шта бисте посаветовали украјинским верницима да преузму узму из давнашњег или скорашњег искуства наше Цркве? - Да се држе поглавара, блажењејшег митрополита Онуфрија, да се с њим суоче са свим искушењима која им предстоје, да у томе буду молитвено сложни, јер је његова снага у молитвености. И владика је човек молитве и поста и мудрих одлука којима управља Украјинском Црквом. - Владико, сад нас не слушају људи само у Русији и Украјини, већ смо као што нас је својевремено благословио да се називамо блаженопочивши свјатејши патријарх Алексије – ми смо светски православни радио, људи нас слушају свуда, у целом свету, између осталог, и парохијани Ваше епархије. Можете да им се обратите преко радио-таласа радија Радоњеж и да их благословите, а ја бих Вам био захвалан – и слушаоце наше радио-станице у Москви и Русији. - Призивам Божији благослов на све оне који толико воле Цркву да не губе време узалуд и који у слободно време слушају радио Радоњеж подржавајући тако своју Цркву и своју припадност јединој истинској Цркви. - Спаси, Господи! Извор: Православие.ру

О. Данило: Вратимо се Богу и Цркви, имајмо веру непоколебљиву, чувајмо оно што смо наследили, а нисмо зарадили, будимо одговорни и достојни својих предака. У последњој недељи пред Божићни пост, новембра месеца 2018. године, у манастиру Бањска се окупио велики број верника са разних страна да својим присуством увеличају венчање Радомиру Бараћу из Јошанице и Јелени Спасић из Велике Хоче. Младенцима и гостима домаћин је био игуман Бањске протосинђел Данило. Искористили смо овај дивни повод да са оцем Данилом попричамо о овом догађају, о богатој историји манастира Бањске, али и о Призрену и манастиру Свети Архангели из којих је отац Данило начинио прве кораке ка Богу и монашком животу. Помаже Бог, оче Данило, У Бањској је данас служена Света тајна венчања, а Ви сте, као игуман ове велике светиње били домаћин и оцима који су дошли да чинодејствују у венчању, и младенцима и сватовима. Кажите нам шта је то што младе људе доводи у Бањску да се венчавају и крштавају своју децу, шта је то што их веже за ову светињу? Бог Вам помогао и добро дошли. Данашњи дан је био дан радости. Јутрос је била Света Литургија, након тога је било венчање, наших драгих младенаца Радомира Бараћа и Јелене Спасић. Данас је заиста било посебно. Наша Јелена је из Велике Хоче, а брат Радомир је из околине Лепосавића. Радомир живи на обронцима планине Рогозне где се налази манастир Бањска тако да је Бањска данас ујединила Метохију и Рогозну, север Косова и Метохије. Млади људи долазе да се венчавају у Бањској као и на другим местима где су наши манастири, наше цркве. Људи осећају ту топлину светиње и одазивају се нашим светим прецима који су нам ово подигли, изградили да се ми окупљамо, служимо Богу и молимо у њима. Овим дивним људима који су данас ступили у брачну заједницу благословом Божјим и наше свете цркве дошли су многи пријатељи, оци свештеници из других парохија, сестре монахиње из Црне Горе, сви смо се данас окупили да заједно се Богу помолимо за младенце да буду прави хришћани, достојни својих светих предака и да им на неки начин дамо подршку и узвратимо љубав који они пружају нашем народу где год он живи. Јелена је, као што знате, чланица ансамбла Косовски божури , који је састављен од наше омладине са Косова и Метохије. Они гостују по нашим крајевима, манастирима, широм Србије и Црне Горе, Републике Српске и света и проносе истину Косова и Метохије, буде наш народ да не забораве корене и на тај начин повезују све крајеве где год живи наш народ. Ансамбл Косовски Божури је са другим хуманитарним организацијама учествовао у хуманитарним концертима којим су помогли манастир Бањску? Тако је. Манастир Бањска се обнавља, а Косовски Божури су помогли. Прошле године као и ове је био организован концерт Фондације Делије за Косово и Метохију у Херцег Новом на којема су учествовали Косовски божури. Захваљујући њиховом труду ми смо обновили улазну грађевину, монументалну манастирску капију по узору на средњовековну кроз коју је пролазио и улазио у манастир Св. краљ Милутин. И данас су кроз ту капију прошли младенци. Споменули сте, оче, краља Милутина, он је подигао манастир Бањску. Можете ли наше читаоце упознати са историјом манастира Бањска? Манастир Бањску на обронцима планине Рогозне подигао је наш највећи задужбинар Св. краљ Стефан Урош Други Милутин 1313. године. Манастир је посвећен Св. архиђакону и првомученику Стефану заштитнику светородне династије Немањића. Од многобројних Милутинових задужбина Бањска се издваја по својој монументалности и архитектури. Изградњу манастира краљ Милутин је поверио свом духовном оцу и саветнику, некадашњем игуману Хиландарском и потоњем Архиепископу српском Св. Данилу Другом који је овде био први игуман и Бањски епископ. Најбољи мајстори онога времена градили су манастир Св. Стефана. Несумњиво је да су, поред домаћих мајстора, градитељи били и мајстори из Византије и из града Котора са Јадранског приморја. Манастирска црква својом фасадом од камених блокова у три боје јасно показује изразите утицаје архитектуре Тоскане и Апулије. Скулпторална декорација портала и прозора изведена је у духу романике. Ктитор је богато даривао своју задужбину са 75 села и 8 катуна Светостефанском Хрисовуљом, повељом која је до данас сачувана у Султановом сарају у Цариграду. Манастир је постао четврти по части међу царским лаврама средњовековне Србије. Краљ Милутин је и био сахрањен у овом манастиру? Св. краљ Милутин се упокојио у Неродимљу 1321. године и по његовој жељи сахрањен је у Бањској. Три године након упокојења чудесна знамења и виђења јављала су се на краљевом гробу те је игуман Сава са братством одслужио свеноћно бденије и отворивши гроб извадили су краљево тело потпуно цело и нетљено. Мошти Св. краља Милутина биле су пренете у кивот и положене пред Христовом иконом. Ту су почивале све до доласка Турака у Србију, а онда су пренете у Трепчу, данас Стари Трг, надомак Косовске Митровице. Одатле су 1460. однете у Софију у Горнобањски манастир. Данас се мошти Св. краља Милутина налазе у цркви Св. Недеље у Софији која је у народу позната као црква Св. Краља. Тако, на неки начин, Св. краљ Милутин спаја наша два православна народа: српски и бугарски. Имамо и Житије краља Милутина? Да. Житије Св. краља Милутина написао је Архиепископ Данило Други, а Службу Св. краљу Бањском нешто касније је написао Патријарх Данило Трећи који је у Бањској замонашен. И Бањска је, оче, попут многих наших светиња, кроз векове страдала? Бањска је пуно страдала заједно са својим народом. У 17. веку манастир је највише разорен. У Аустријско-турском рату и једна и друга војска користиле су комплекс манастира као војно утврђење. Турци су цркву делом претворили у џамију, а делом у стамбени простор. Ослобођење од Турака 1912. године манастир је дочекао у рушевинама. Ко је и када извршио прву обнову Бањске после тог периода? Црква Св. архиђакона Стефана у Бањској је обновљена залагањем професора и архитекте Ђурђа Бошковића 1939. године када је црква озидана печеном циглом и покривена дрвеном кровном конструкцијом. Манастир је служио само као парохијска црква више деценија, да би промислом Божјим и благословом наше Цркве и уз помоћ наше државе године 2004. године после више векова запустелости манастир оживео. Те године сте Ви оче дошли у манастир Бањску из Призрена, тачније из манастира Св. Архангели. Можемо ли да се подсетимо и тог периода Вашег живота, пре Бањске? Ја сам у Призрену, тој старој српској престоници и рођен, у делу града недалеко од друге Милутинове задужбине цркве Богородице Љевишке у коју сам често одлазио. У нашем дому се постило и одлазило у цркву. Од малих ногу редовно сам, најчешће са својом бабом, ишао на литургију и причешћивао се. Сећам се дивних Богослужења на којима је служио владика Павле (блаженопочивши наш Патријарх Павле) којег смо ми деца често сретали на улицама Призрена и прилазили му за благослов. А како су изгледали Ваши први сусрети са монаштвом? Моји први сусрети са монаштвом били су са монахињама из манастира Св. Тројице код Мушутишта. Сећам се мати Иларије, храбре и неустрашиве игуманије и сестре Херувиме, која је због свог крхког здравља долазила у Призрен код лекара и често би нашој кући и одседала када није било превоза ка Мушутишту. Од сестре Херувиме сам добио песмарицу о Св. Сави и први пут слушао о Св. Симеону и Сави, о Светој Гори где је био њен братанац монах. Сестра Херувима, та тиха и кротка монахиња благе нарави, на коју ме данас ликом потсећа мати Исидора из Гориоча, је саставни део мог сећања на детињство. У Призрену сте, оче, дочекали и 1999.годину? Страдање нашег народа и Цркве дочекао сам у родном граду 1999. године, дане када је српски народ пролазио голготу, киднаповања, убиства и прогон са својих вековних огњишта. Многи драги људи,рођаци и пријатељи са неописивим болом и тугом напуштали су своје домове. Били су то заиста дани када су живи завидели мртвима. Заједно са народом из Призрена одлазе епископ и свештенство у манастир Грачаницу која постаје седиште Рашко-призренске епархије. Благословом владике тада сам и ја дошао у манастир Грачаницу из које се након две године враћам у родни крај као искушеник у манастиру Светих Архангела. У Св. Архангелима се живот одвијао у свакодневним богослужењима и послушањима, онако како је то тада било могуће. Манастир су чували немачки војници КФОРа, а нашег народа избројати на прстима руку. А онда је дошао 17. март 2004. и ,,Мартовски погром“... Мартовски погром 2004. године је донео нова страдања по читавом Косову и Метохији. Шиптари су читав Призрен, векове српског постојања за ноћ спалили. Горела је цела Поткаљаја и Пантелија стари српски део града, све призренске цркве биле су спаљене. Манастир Светих Архангела такође није био поштеђен. Разјарена маса Шиптара када је у граду спалила све српско и цркве и Богословију кренула је ка манастиру. Војници Кфора тада брзином евакуишу и одводе братство манастира у оближње село Средску. Баш тога дана игуман Герман и ја, тада искушеник, били смо на путу. У повратку за манастир, у току пута стизале су нам вести о страшним дешавањима и да нам је конак спаљен. Тадашње манастирско братство је било упорно и тражило је да се опет врати у манастир? Да, месец дана касније, враћамо се у манастир. Више месеци смо живели под шаторима са намером и упорношћу да спаљени конак обновимо. Благодарећи Богу и добрим људима, несебичној љубави нашег народа Сиринићке жупе и пријатеља манастира Св. Архангела из Горњег Милановца и других приложника обновљен је мањи монашки конак на месту некадашње дуборезачке радионице. У новом конаку урађена је и капела Св. Лазара Четвородневног. И тако манастир наставља да живи. Исте године Ви долазите у манастир Бањску? Те 2004. године месеца јула васкрсава након више векова Милутинова Бањска. Обновљен је унутар комплекса монашки конак и формирано је ново братство од монаха из више манастира наше Епархије. Међу њима сам и ја. Долазим у Бањску где исте године уочи ктиторске славе Св. краља Милутина примам монашки постриг. Било је то прво монашење после више векова. Како је манастир изгледао те године? Осим обновљеног конака за монашко братство на осталим деловима манастирског комплекса није ништа рађено. Сама црква Св. Стефана је била у лошем стању. На зидовима од печене цигле озиданим 1939. биле су позамашне рупе и пукотине кроз које је струјао ваздух и улазиле ситне шумске животиње, а кровни покривач је све више прокишњавао. Делови малтера са сводова су свакодневно отпадали. Велики јубилеј, 700 година манастира (2013), Бањска је дочекала са црквом у таквом стању. Те исте године саниран је кров на цркви. Тек после две године (2015) дуго очекивана помоћ наше државе и Завода за заштиту споменика културе је стигла и почињу радови на конзервацији трпезарије и других угрожених делова манастира. Исте године унутрашњост цркве је обимним радовима добрим делом обновљена, оригинални делови су конзервирани, а нови омалтерсани. Захваљујући прилогу једне честите породице из Пећи реконструисани су иконостас и под и на тај начин црква доведена у примерено стање. Рекли сте оче, да је у оснивачкој повељи манастир Бањска имала у поседу многа села и катуне. Да ли данас манастир поседује земљу и од чега манастир живи? Манастир данас нема у поседу обрадиву земљу, а наша економија јесте производња манастирског пива. Неизмерно смо захвални Канцеларији за Косово и Метохију Владе Републике Србије која нам је помогла отварање занатске пиваре при манастиру. Иначе. за оне који не знају, традиција пиварства у нашим манастирима датира још из средњег века. У Бањској повељи има помена о снабдевању манастира сладом и хмељем који се користе у производњи пива. Бити игуман велике светиње као што је Бањска је велика част али и велика обавеза. Успете ли понекад да одвојите време и одете у Призрен? У родни Призрен одлазим, не тако често, ал се радујем свим срцем сваки пут када одем. Најчешће одем на славу манастира Св. Архангели, мојој другој кући. Понекад, када се пружи прилика обиђем и друге светиње у Призрену. Морам признати да су у мени тада помешани радост и туга, а пробуде се и стара сећања на родни град и људе којих више нема. По предању оче, у Призрену је постојао велики број цркава? Косово и Метохија јесу Света земља српска, а град Призрен наш Јерусалим. Предање нам говори да овај древни град имао цркава колико дана у години. До данас је сачувано преко 10 цркава у самом граду међу њима и наша катедрална црква Богородице Љевишке, затим црква Св. Ђорђа, Св. Николе, Св. Спаса, Св. Врача и друге. Да ли је и у селима у околини Призрена било цркава? Каква је данас ситуација, ако знамо да су многа села после 1999. обесрбљена? Готово да није било села у Призренском крају без цркве или црквишта док топоними многих места указују на вековно присуство нашег народа. Поменућу село Љубижду покрај самог града, у којој је до прогона Срба 1999. године било седам цркава. У Средачкој Жупи на обронцима Шаре изнад Призрена налазе се бројне старе цркве, својим фрескама и иконама веома значајне за нашу историју и сведоче о народу који је овде вековима живео и стварао. Јесте ли скоро обилазили нека од тих села, посетили светиње Средачке жупе? Летос сам неке од тих цркава обишао. Нажалост, у селима Средачке жупе је све мање наших људи, углавном је старачко становништво остало. У летњем периоду буде више нашег народа. Сабирају се посебно око празника Велике Госпојине, око цркве Пресвете Богородице, најпоштованије светиње у овој Жупи. Нажалост, има и оних који продају земљу својих предака, али с друге стране имамо и часне људе који и ако живе у туђини пуних срца преносе љубав млађим нараштајима према родном крају. Овде морам да споменем породицу Славише Радивојевића из Средске као светли пример. Они су обновили породичну цркву и породичну кућу у насељу Милачики и сваке године долазе у своје село. Ето, оче, разговарајући, прошетали смо Призреном присетили се историје Бањске, а данашњи младенци су, као и Ви животом, спојили Метохију и Север Косова. И шта би, на крају могли, поручити Србима широм света, одавде из Милутинове Бањске, са Косова и Метохије? Данас није нимало лако бити православни Србин на Косову и Метохији али ни нашим прецима није било лако живети и опстати на овим просторима. Били су то људи јаке вере у Господа спремни и на жртву када је то било неизбежно. Зато и ми данас вратимо се Богу и Цркви имајмо и ми веру непоколебљиву, чувајмо оно што смо наследили, а нисмо зарадили, будимо одговорни и достојни својих предака. Извор: Православие.ру

У десетом броју часописа Глас Епархије нишке, објављен је разговор са игуманијом Ефросинијом, настојатељицом манастира посвећеног Светом великомученику Георгију, у месту Темска, близу Пирота. Разговор су водили јерођакон Нектарије (Ђурић) и ђакон Далибор Мидић. Двадесетак километара од Пирота, на путу ка Књажевцу, на левој обали реке Темштице у селу Темска, налази се манастир Светог великомученика Георгија. Манастир је добио име по средњевековном граду-тврђави Темац, који се налазио у држави деспота Стефана Лазаревића. Манастир је подигнут на темељима старијег храма из XI века, а задужбина је породице Дејановић из XIV века. Манастир је преправљан, дограђиван и живописан у више наврата. Звучни запис разговора Извор: Радио Глас

Интервју можете преузети на линку у .pdf формату ОВДЕ

Оче Никола, били сте свједок развоја односа између УПЦ МП и Цариградске патријаршије у дужем временском периоду. Како Вам се данас чини тај однос? Да ли је нешто у њему упућивало на ситуацију коју имамо данас? – Са наше стране, ми смо се увијек са поштовањем односили према Цариградској патријаршији, као према Цркви од које смо добили крштење. Међутим, уколико се та Црква увијек називала „мајком Црквом“ – њено најновије понашање јесте потпуно антиканонско и никако се не може назвати „мајчинским“. Желим да истакнем да се ми никада нисмо непримјерено односили према Цариграду. Када год би нам рекли да желе да нам помогну – ми смо реаговали мирно и сталожено – нисмо жељели да наша реакција буде повод за било какву акцију. Нисмо се одрицали од њихове помоћи. Ако желе да причамо о рјешавању проблема на основу реалне ситуације и канонског предавања – у реду, ми смо за то увијек спремни. Међутим, оно што се дешава ових дана противрјечи самим ријечима које смо слушали у Цариграду о томе да се неће правити никаква паралелна структура. Ово што видимо данас нису хришћански поступци. Када би хтјели да поступају хришћански, прво би се консултовали са нама. Ових дана се очекује долазак „егзарха“ Цариградске патријаршије у Украјину. Какве могу бити посљедице њиховог рада? Ко су они? И шта се може очекивати од њиховог дјеловања у Украјини? Већ је неколико пута истакнуто да су „егзарси“ који су послани у Украјину заправо „легати“, посленици, опуномоћеници са посебном мисијом. Архиепископ Данило је, колико нам је познатго, родом из Трнопољске области и то из грко-католичке породице. Чак је завршио једну годину унијатске семинарије у граду Ивано-Франсковску. Тек по доласку у САД постао је православан, а затим и епископ у цариградској јурисдикцији. Други епископ, Иларион, рођен је у Љвовској области, завршио је нашу Кијевску духовну семинарију. Током школовања у Грчкој рукоположен је у Цариградској патријаршији, па је послије службе у Шпанији и Португалу упућен у Канаду. Њих двојица релативно често долазе овамо и добро познају Украјину. Али, како рекосмо, суштина проблема јесте у неканоничности задатка на који су послани. Јер, до сада се о свему говорило на неком теоријском нивоу, а сада су већ учињени конкретни кораци, воде се преговори о прављењу једне паралелне структуре. Морам да кажем да, када би се тај пут довео до краја и дошло до прављења једне такве структуре, то још увијек не би ријешило ништа. Дошло би до раскола, до прекида евхаристијског општења на свеправославном нивоу. Знамо да ниједна од помјесних цркава не би признала такво рјешење. Али чини се да тренутно рјешење јесте заправо рјешење „сјекиром“ – у покушају да се „ријеши“ украјинско црквено питање, Цариград пријети да направи раскол у васељенском православљу. Шта можемо очекивати у будућности, у Украјини и у православљу? Најприје мислим да је потребно рећи да је неопходно много молитве и мудрости. Не треба дизати панику и ширити хистерију. Данас је све могуће. Нажалост, и најгора рјешења, а можда се све оконча и добро, на неки начин који тренутно не види ни Цариград, ни Руска Православна Црква, ни ми сами. Не сматрам да има мјеста за стварање етничких подјела по схеми: УПЦ ће подржати све словенске цркве, Цариград све хеленофоне. Црква не би требало да живи тако – проблем једног члана Цркве јесте проблем цијелог Тијела. Управо зато ми и предлажемо један велики сабор свих поглавара помјесних православних цркава, на коме би ријешили не само украјинско црквено питање, већ и много тога што стоји пред Православном Црквом у данашњем времену. Пред нама у Украјини стоји вријеме искушења. Али вријеме искушења нас опомиње да је наш основни задатак – ићи, упутити се сваком конкретном човјеку. Могу да нам узму храмове. Када год су нам одузимали храмове – ти храмови би опустијели. Нема у њима конкретних људи који би били Црква, нема заједнице. Остају зидови. А ми имамо заједницу. Данас је најважнији задатак пред нама – чувати сваког човјека, сваку заједницу. Извор: Теологија.нет