Претражи Живе Речи Утехе

Са Валеријем Аркадијевичем Алексејевим, оснивачем и председником Међународног фонда јединства православних народа, разговор је водио протођакон Младен Ковачевић. Валериј Аркадјевич Алексејев је доктор философских наука и професор на Московском државном универзитету Ломоносов, члан Академије руске писмености. Велики је друштвени делатник, аутор већег броја научних и публицистичких радова. Добитник је великог броја државних и црквених признања. Извор: Телевизија Храм

Приликом четвородневне посете Епархији ваљевској, Његово Високопреосвештенство Митрополит ташкентски и узбекистански г. Викентије, стални члан Синода РПЦ, ексклузивно за радио „Источник“ у разговору са новинарком Јадранком Јанковић говори о утицају Светог Владике Николаја и Аве Јустина на духовност православног живља у Узбекистану, земљи у којој има само 2% православних, а 37 богомоља укупно. Повезана вест: Митрополит Викентије служио вечерњу службу у Покровском храму у Ваљеву „Свети Николај и Ава Јустин све што су писали пре више десетина година, као да су у овом тренутку писали“, каже Митрополит који истиче да нема конфликтних ситуација са доминантним муслиманским верницима, те да и једни и други на свој начин сведоче праве вредности. „Веома сам срећан што сам у Епархији ваљевској. Мој домаћин, Епископ Милутин, постарао се да ми испуни сваки сат и сваки тренутак“, каже наш гост, пожелевши да се мисија радија „Источник“ шири и да се глас радија што дуже и што даље чује. Извор: Радио Источник

У емисији "Разговор угодни" на телевизији "Храм", гост протопрезвитера-ставрофора др Драгомира Санда, аутора емисије, био је протосинђел Методије (Лазић), монах који је у седмој години живота кренуо путем монаштва, а монашки постриг примио у осамнаестој години. Благодарећи телевизији Храм доносимо видео запис емисије. Извор: Телевизија Храм

У емисији "Разговор угодни" на телевизији "Храм", гост протопрезвитера-ставрофора др Драгомира Санда, аутора емисије, био је протопрезвитер-ставрофор Живадин Протић, настојатељ београдског храма Сабора српских светитеља на Карабурми. Благодарећи телевизији Храм доносимо видео запис емисије. Извор: Телевизија Храм

У емисији "Разговор угодни" на телевизији "Храм", гост протопрезвитера-ставрофора др Драгомира Санда, аутора емисије, био је јеромонах Теофил (Димитрић), игуман свештене обитељи манастира Осовца у Епархији бањалучкој. Благодарећи телевизији Храм доносимо видео запис емисије.

Током боравка у Аустралији, по позиву и са благословом Његовог Преосвештенства Епископа аустралијско-новозеландског Г. Силуана, игуман Светог манастира Хиландара архимандрит Методије разговарао је са дописником РТС-а Драганом Цараном. Снимак можете погледати на линку продукцијске куће makVideo из Сиднеја: ОВДЕ Извор: Хиландар

Гошћа овонедељне емисије "Разговор угодни" на Телевизији Храм, била је Сања Лубардић. Аутор и водитељ емисије је протопрезвитер-ставрофор Драгомир Сандо. Извор: Телевизија Храм

Доносимо репортажу Телевизије Храм о свештеној обитељи манастира Светог Николе на Озрену и разговор са игуманом архимандритом Гаврилом.

Јелена Хаџи Ристић: „Нема на свијету темеља до Пећаршијиног. Пећка Патријаршија је дио нашег генетског кода“. ЗВУЧНИ ЗАПИС ЕМИСИЈЕ У емисији о српском Јерусалиму, о српској Светој земљи и Светињама које чува Косово и Метохија, настављамо да доливамо уље у кандило мајке српских цркава- Пећке Патријаршије. О својим сјећањима на Пећ, одрастање, традицију, културу овог мјеста, посебном менталитету Пећанаца, говори нам Јелена Хаџи Ристић професор српског језика и књижевности из Пећи, која потиче из старе српске породице Хаџи Ристић, чији је прадједа Хаџи Риста, ктитор звоника на Пећкој Патријаршији и сам сахрањем у манастирској порти Пећке Патријаршије. По старом пећком обичају да се, када изађете из куће, обавезно окренете и пољубите док врата да би се, по вјеровању, вратили једног дана, Јелена је тог јутра 24. марта 1999. године, пољубила своја кућна врата, али им се никада више није вратила. „Више не вјерујем у то вјеровање. Живим без дијела себе већ двадесет година. Док год горе косметска кандила, док год се та свјетлост негдје назире а назире се колико год да је нељуди газе, чини ми се да ће и Косово и Метохија живјети и оно мало српског народа што је на њему остало. И моја Пеће ће, управо захваљујући тим кандилима, бити обасјана као што ће бити обасјани и гробови мојих најближих и свих оних које сам знала а који почивају у Пећи, граду који је поред Призрена био најљепши град Метохије. У Пећи граду у којем данас нема ни једног становника српске националности“- каже са сјетом Јелена. О историјским подацима везаним за Пећку Патријаршију, браћи Макарију и Мехмед паши Соколовићима и стању у српском народу у вријеме обнављања Пећаршије говорила нам је професор историје из Суботице Татјана Попов а стихове своје пјесме „Недостојна“, управо за ову емисију, изрецитовала нам је историчар умјетности Драгана Албијанић из Суботице. Извор: Радио Светигора

Четврта је деценија како је у монаштву, последњих десет година је игуманија манастира Подмалинско у Црној Гори, пре тога је десет година била игуманија манастира Светог Николе код Рашке, а пре двадесет година је била настојатељица манастира Свете Тројице код Мушутишта, у општини Сува река, на Косову и Метохији. Сведок је страдања Срба на Косову и Метохији и сведок последње сеобе и страдања српских манастира у јужној српској покрајини, међу њима и манастира Свете Тројице, у којем је као настојатељица провела две године. Данас у Мушутишту, као и у Сувој Реци, нема Срба, а на месту где је био манастир остале су само гомиле камења. Средином јуна, ове године, двадесет година после, са мати Катарином смо разговарали о тим данима, покушавајући да од заборава отргнемо зло које се те 1999.године догодило. -Мати, прошло је двадесет година како сте отишли из манастира Свете Тројице код Мушутишта и са Косова и Метохије. Данас смо овде, некако око Тројичиндана, да се сетимо тих дешавања, и да сачувамо од заборава оно што се десило са народом нашим, али првенствено са манастиром Свете Тројице у Мушутишту? Да то је управо било у ово време, пре двадесет година. 11 и 12. јун су били последњи дани кад је наша војска требала да напусти Призрен. Тад су нама рекли да пођемо и ми, али ми смо остали. Владика Артемије је служио литургију код нас у манастиру 12. јуна. Била је субота јутро. Претходног дана ( петак, 11.јун ) је из Мушутишта отишло преко 120 домова. Остало је у селу још педесетак. Ови први су напустили, а ови су били у недоумици како ће шта ће. Мало су уплашени били па су дошли ујуру у манастир да питају владику шта да раде. Владика им је рекао да остану, да не треба да се плаше, ако им је чиста савест. Међутим, видело се да су преплашени. По завршетку литургије, ја и сестре смо испратиле владику, и пошли на оно брдо са којег се види пут. Угледале смо колону возила и схватиле да су из села отишли и последњи Срби, напустили своја огњишта. И оних педесетак домова је остало празно. Ми смо остали мирни, спокојни, нисмо се плашили, јер владика је благословио да останемо. Међутим, кроз два сата се отац Харитон, који је тог јутра возио владику, вратио код нас. Рекао нам је да су по повратку из манастира срели колону Срба из Мушутишта, како одлазе, и владики је било застрашујуће да ми останемо саме у целој околини. Рекао је оцу Харитону, да га пребаци до Призрена, па да се врати до нас и каже нам да се спакујемо и одемо у манастир Грачаницу, док се види шта ће се даље. Тако се за два сата о. Харитон вратио и рекао да узмемо само најосновније ствари које ће нам требати за три четири дана. Тако смо и поступили. Питала сам оца Харитона шта ћемо за мошти, сасуде, антиминс, а он је рекао да је владика њему благословио да то он понесе. Тако је и учинио па смо убрзо и нас осам, колико нас је било у манастиру, пошли са њим. У Грачаницу смо стигли увече око 6 сати. Успут смо срели колону људи из Мушутишта, спорије су возили, јер су ишли тракторима, натовареним. Поздрављали смо се успут. ,, Видимо се ускоро, враћамо се!“ -довикивали смо једни другима. Сви смо мислили да ћемо се за пар дана вратити, чим дођу Немци, да успоставе неки ред, поредак. -И да ли сте се вратили? Тог 12. јуна увече смо стигли у Грачаницу. У понедељак, кад су стигли Енглези у Грачаницу, питала сам неког мајора који је дошао ту да се јави, да ли може да нас отпрате да посетимо наш манастир и да узмемо још неке неопходне ствари. У суботу кад смо одлазили нестало је струје, а остала је нека риба у замрзивачу, штета да пропадне, мислиле смо. Боље да то узмемо. Ја замолим Енглезе и они обећају и дођу 15. јуна са два возила да нас прате. Ми смо пошли нашим колима(отац Радивоје Панић и нас три монахиње). Још су сестре у Грачаници направиле списак коме шта треба да покупим из келија да се донесе, пошто смо тад брзински пошли. Енглези нису стигли у обећано време, већ су каснили, што је мени било чудно. Кренули смо са закашњењем и како смо из Суве реке ишли ка манастиру, нека кишица је падала и нека измаглица била, али се видео дим. Слика која нас је сачекала била је потресна за нас. Манастирски конаци су били спаљени, по разбацаним стварима у дворишту се видело да је то прво опљачкано. Црква је била у пламену. Једна сестра је пошла унутра, међутим није могло да се уђе од пламена и дима. -Како су Енглези реаговали? Гледали су цркву у пламену и нас који смо били узнемирени, потрешени и изјављивали нам саучешће, било им је жао. С Енглезима је дошао и један новинар Њујорк Тајмса, који ме је у Грачаници молио да пође с нама јер му ,, треба прича“. Повели су га Енглези, и горе код цркве како ми је било тешко јер нисам ништа могла да учиним, окренула сам се том новинару љутито и показујући му руком на цркву рекла:,, Ево ти, сад имаш причу, па пиши!“ Енглези су нас на моју молбу испратили до Призрена, да бисмо саопштили владици шта је било. Тада смо мислили да је то први манастир који је страдао. Касније смо сазнали да је и манастир Бинач страдао у то време. У Призрен смо улазили у сутон, и тек тада сам ја схватила зашто је Бог устројио да Енглези касне. Падала је кишица а Призрен је био пун непознатих људи, крцат, пунцијат. Сви они Албанци су се вратили. Улице су биле закрчене и ми смо једва пролазили кроз ту масу народа. Кад смо дошли пред епископију, видели смо како Албанци руше споменик руском конзулу Јастребову. Некако смо успели да прођемо између њих и станемо пред саму епископију. Стигли смо до епископа саопштили смо му да нам је манастир спаљен, а од присутних у згради епископије смо сазнали да је о. Харитон тог дана киднапован, нестао. Још су неке људе киднаповали у Призрену, а пуна епископија је била људи, који плачу, наричу. Владика је остао ту и ми с њим да сачекамо немачког генерала који је убрзо стигао. Генерал је рекао да може да обезбеди да војска чува епископију, али да не гарантује за манастир Архангеле да ће обезбедити стражу. Тек су стигли, не могу тако брзо да се снађу са логистиком,рекли су. И владика је тада благословио да ми пођемо за Архангеле и да кажемо братији да се они спакују и пођу с нама за Грачаницу. Са нама је пошао и о. Стефан који је тог јутра са о. Харитоном дошао из Архангела и остао цео дан јер се Харитон није вратио из града. Убрзо се и братија из Архангела спаковала и кренули смо за Грачаницу. У неко доба смо стигли. -Јесте ли после тога још који пут били у манастир Свете Тројице? Били смо почетком јула, са владиком Атанасијем. Он је желео да се манастир фотографише, да се види у каквом је стању. Био је 4.ил 5.јули. Интересантно је да смо 15.јуна при посети манастиру, видели цркву како гори, конаци су већ били спаљени претходни дан. Дочекала нас је спаљена црква. Иконостас је био нагорео, делови су изгорели, ормари, књиге, певница... већи део је био спаљен. Оно што је било интересантно да није изгорела икона Богородице Елеусе ту Кику. Та тзв. Кикоска Богородица (копија Богородичине иконе која се налази у манастиру Кикос на Кипру, а коју је насликао апостол Лука у првом веку) исто је својевремено паљена и остала је читава, а ово је копија Кикоске Богородице и не само да је икона остала нетакнута већ и покривач који је био испод ње. Икону смо понели са собом и тек тада сам схватила да је о. Стефан био у праву кад нам је говорио да имамо чудотворну икону. Ми смо тада схватили да је заиста чудотворна и понели из манастира са још неким стварчицама. -Где сте однели икону и мошти из манастира? Икона Кикоске Богородице и мошти Св. Јакова Персијанца које је при одласку из манастира изнео о. Харитон, наш блаженомученик, сада се налазе у манастиру Св Николе код Рашке. Ја и сестре из Свете Тројице смо биле три и по месеца у Грачаници. Ту је било мало простора и напорно нам је било, па смо прешли у манастир Јошаницу(Шумадијска епархија) да презимимо, пошто је манастир био упражњен. И владика је тад благословио да се обнавља манастир Кончуљ код Рашке. Епархија је у пролеће 2000. платила да се мали парохијски дом обнови и ми смо се доселили ту и ту донели светиње из нашег манастира. -Колико сте Ви мати, били дуго у манастиру Св. Тројице? Ја сам на Косово отишла из Жичке епархије 1991.године, са доласком владике Артемија. Нажалост, имам обичај да кажем да сам отишла на Косово због владике Артемија, а да сам отишла са Косова због владике Артемија. То поменем са тугом, али мора и то да се помене. Кад је владика Артемије изабран 1991.године, на Косово, у манастир Соколицу, смо пошли: Ја, Макарија и Антонина. Од 93-97. сам била у Грачаници, а `97. сам била постављена за настојатељицу манастира св Тројице у Мушутишту. Тако да сам само две године била настојатељица. -Колико је мати, манастир био стар, зна ли се његова историја? Манастир Свете Тројице је средњовековна светиња, која је обнављана више пута. Није се знало ко је ктитор, ал се знало да је тадашња црква из 15. века била подигнута на старим темељима. Призренски крај је јако био везан за тај манастир. Иако су конаци били стари преко сто година, били су пристојни за коришћење, и имали су огромне келије. Са једне терасе се улазило у једну мању келију па из те мање после у велику. Ја сам се чудила зашто је то тако, али су ми после објаснили да су виђенији Призренци имали своје собе у том конаку. Они су радили тај конак и долазили су по два-три месеца у току лета ту, боравили, проводили време. Горе повише манастира је била испосница ,,Русенице“ се звала. Да ли је назив био везан за истоимену планину ил су Руси горе били, не знам. Знам да је манастир био повезан са манастирима Св. Петра Коришког и Св. Марка Коришког. Ове светиње су биле у том венцу манастира и веома су биле поштоване од Призренаца. -У манастиру се и саборовало, много је људи долазило из Призрена и околине? Сабор је био на други дан Св.Тројица. Свештеник је тада долазио и служио литургију, секо се колач. Народ би се првог дана навече почео окупљати, ноћио око манастира и сутрадан учествовао на литургији. Све је врвело од света. -Пошто је у манастиру живело женско монаштво, ко је служио литургије? У селу Мушутишту, подно брда где је био наш манастир, била је мала лепа црква Богородице Одигитрије. Црква је била из 14.века и старија од Грачанице. Ту је био парохијски дом у којем је живео свештеник и опслуживао село Мушутиште, Суву реку и манастир. Увек смо имали договор ил ми сиђемо доле на литургију, ил свештеник дође горе. Али су нам долазили и монаси, братија из Зочишта, братија из Светих Архангела, кад су се обновили Св. Архангели. Имали смо релативно редовно литургију. -До данашњег дана ваш манастир није обновљен. Како ви данас гледате на та страдања нашег народа, на страдање наше цркве? Манастир и поред покушаја владике и Цркве није обновљен. А страдање? Ми Хришћани смо у свакодневној борби између добра и зла. И та наша борба је некад унутарња а некад спољашња. Господ понекад допусти да више буде те спољашње борбе, па се та унутарња мало смири. Или супротно. Некако смо навикли да увек има страдања, и да човек на земљи никад није миран никад спокојан. Али управо кроз многе невоље нам је ући у Царство Небеско. -У нади да ће се манастир Св. Тројице некад обновити, као што је обновљен и манастор Св. Врачи у Зочишту, да славимо тамо опет Тројичиндан, који се ове године некако датумски поклопио са данима када је ваш манастир горео, да пошаљемо неку поруку нашим читаоцима? Порука ? Па нек буде у духу празника. Ја се сетим понекад оне молитве монаха у пустињи која се завршава се речима: ,,Једну жељу имам других жеља немам, једну жељу имам о њој једној сневам, да цео свет пожели Tвоје светло лице и пред Tобом клекне Пресвета Тројице!“ Разговарала: Оливера Радић Извор: Православие.ру

У фебруару ове године, владика браничевски и декан Православног богословског факултета Универзитета у Београду, г. Игнатије је посетио Епархију западноамеричку и том приликом дао интервју за магазин Стаза Православља [The Path of Orthodoxy: The Official Publication of the Serbian Orthodox Church in the United States and Canada]. Колеге су нам дозволиле да ми премијерно објавимо тај разговор, на чему им најтоплије захваљујемо. Ваше Преосвештенство, били сте гост Епископа Максима 2012. године, сада ево по други пут, ове јубиларне године када славимо 800 година аутекефалности Српске Православне Цркве, доносите нам благослов из отаџбине. Као главни предавач Института Светих Мардарија и Севастијана поделили сте са нама теолошке мисли на тему „Црква, човек и данашњи свет“. Како савременом човеку објаснити повезаност ове три реалности са еклисиолошког и антрополошког гледишта? И како да човек данашњег света то разуме а онда и да и буде подстакнут на литургијско учешће и делање ради Царства Божијег и у заједници љубави Божије? Најпре, Црква се увек код светих отаца на Истоку поистовећивала са литургијском заједницом. To значи, да је Црква један догађај сабрања око епископа за приношење дарова Богу, али и ради благодарности Богу. Зато је служба, уствари, и названа Евхаристијом; то је грчка реч евхаристија која долази од глагола εὐχαριστῶ (благодарим, захваљујем), и управо централна молитва Евхаристије је та благодарност. Ту, пре свега, благодаримо Господу што нас је довео из небића у биће, што нам је дао биће, послао Сина свога, и што је све учинио да нам да и будуће Царство Божије. Управо то изражава и Литургија, она је, онако како је чува Православна Црква, икона тога будућег царства, икона једнога стања, како ћемо ми живети, како ће бити кад Господ дође и кад буде свеопште васкрсење и када буде укинута смрт. Сама Литургија је код православних народа, па и у нашем српском народу, била увек парадигма за свакодневни живот, како на нивоу друштвеног, тако породичног, и начелног односа човека према свету. Наш човек никад није учио из конвенција или из неких принципа који су постојали на западу, нпр. етички принципи. Напротив, он је градио своју етику, свој морал на том литургијском искуству, онако како је то видео да Литургија показује. И то је живот који уствари је црквени живот. Он нас показује, као чланове Цркве, не онаквим какви смо ми сада, него онакви какви ћемо бити. То је та тзв. есхатолошка димензија цркве. Управо и ова наша прослава 800-годишњице аутокефалности и рукоположење Светога Саве за првог архиепископа српског је управо та захвалност Светоме Сави, да је он у свом народу и сарадњи са онима који су га пратили, епископе које је он изабрао, пренео тај дух литургијски на све сфере нашег живота, како друштевног, државног, исто тако породичног и личног, тј. свакодневног. И то је уствари изградило један идентитет нашег народа који је уско повезан са нашим народом. Из ове литургијске перспективе меримо овај свет у коме живимо, и на основу те мере можемо видети шта је у овом свету добро а шта није. Иначе ако заборавимо то па узмемо само неке моралне вредности, заповести, јер те моралне вредности се мењају. Али ово литургијско искуство се не мења, јер оно пројављује будуће царство Божије. Зато је оно поуздано мерило за наш живот у свету. То је, дакле, нешто што би сваки свештеник, па и епископ и народ требало да зна и да уче, да то преносе, тј. да то буде мерило. Наравно, то не може бити мерило ако неко није присутан на Литургији. Зато је битно да будемо на Литургији и да имамо то литургијско виђење нашега живота и света. С друге стране, Литургија није само један показатељ како треба живети, она је у исто време и реални живот и сусрет са Господом. Литургија чини да се сусретнемо са Господом. Тај догађај не произилази из неке природне рутине, као што је природна рутина смењивања дана и ноћи, итд. Литургија је догађај који је утемељен на слободи, како човека према Богу, тако и Бога према човеку. Битно је да схватимо да Литургија није само један образац, да је довољно да то једном видимо, па ћемо имати образац како ћемо живети. Литургија је догађај нашег живог сусрета са Господом. Господ је постао човек; Бога нико никада није видео, али Син који је постао човек, Он га објави и зато нас Он упућује на човека да би могли да имамо заједницу са Богом. Све чешће чујемо и примећујемо у раду са народом да је човек данашњице преокупиран тзв. „економским“ питањима више него духовним. Да ли је могуће бавити се тим неизбежним „бременом“ епохе у којој живимо и истовремено живeти у заједници са Богом и ближњима? Најпре треба појаснити сам појам „егзистенцијална питања“. Ту се не ради о томе да ли ћемо имати новца, хлеба, крова над главом, премда је, наравно, и то потребно. Егзистенцијална питања су питања која се тичу живота и смрти, тј. на који начин ми можемо да превазиђемо смрт. Зато уствари све што радимо и што једемо, и куће тражимо да станујемо, и што новац стечемо итд., ми све то уствари чинимо да би смо се некако одбранили од смрти. Међутим, то у ствари не можемо да постигнемо са тим; смрт не може бити побеђена на тај начин. Смрт може бити побеђена само од стране Бога, дакле, сусретом са Њим. И то је за нас егзистенцијално питање. У хришћанству нема поделе на духовно и егзистенцијално. Та подела је дошла из јелинске философије где се све делило на духовно и материјално. У хришћанству нема те поделе, у хришћанству свет је јединствен, као што је и живот један. Није овај живот којега ми сматрамо привременим нешто друго, ми тражимо његово продужење, у смислу да он буде вечан. Господ ће доћи овде. Не идемо ми нигде са ове земље. Други долазак Христов је Његов долазак овде код нас и васкрсење мртвих, и то је ново небо и нова земља. Дакле, треба се старати о томе, и о томе отварати народу очи. Црква лечи од смрти. Литургијска заједница и литургијско сабрање, како каже Свети Игнатије Богоносац, јесте лек против смрти. Нема дубљих егзистенцијалних питања. Црква говори о преблему смрти. То је питање сваког човека и сваке епохе, без обзира где живео. И зато то нама недостаје данас да уочимо тај проблем. Ми у Цркви говоримо о решењу тога проблема, тј. проблема смрти и то нам нуди Црква. На почетку поменусмо прославу 800 година аутокефалности Српске Православне Цркве (1219–2019) која је неразделиво везана за Светог Саву. Реците нам нешто о значају саме аутокефалности из еклисиолошке перспективе, затим, шта је, ако можемо да кажемо, био кључни фактор за Светог Саву у тражењу исте у оквиру организације наше цркве. На почетку сам напоменуо да нам је Свети Сава пренео кроз Цркву једну визију живота Царства Божијега, али не само и визију, него и живо присуство Божије, наравно у икони, још увек не у потпуности, кроз Литургију. Управо је то био његов задатак, да на један начин, тиме што ће језик богослужбени бити језик његовог народа, обичаји се сачувају који се нису директно супростављали хришћанском начину живота. Да то све укључи у Цркву и тако их учини причасницима Царства Божијег. А то је чинило да се народ лакше укључи у литургијски живот и стицање Царства Божијег. Очување литургијске заједнице и посвећење људи у литургијску заједницу подразумева оснивање више епархија. Литургија се не служи без епископа. Зато је епископ неопходан као јединство цркве. И зато је Свети Сава почео организацију цркве оснивањем епархија, а у циљу да би народ увео у цркви. На тај начин он је изградио идентитет нашег народа. Наш идентитет је, захваљујући Светом Сави, произашао из тог литургијског виђења света. На томе је утемељена и Савина визија државе. Православна Црква, па ни Српска, као аутокефална, никада није претендовала да то буде клерикална црква. Она је увек служила јединству народа и учила га је да буде члан литургијске заједнице. Али, с друге стране, она никада није допуштала да цареви владају и да они по своме нахођењу мењају литургијски етос, тј. црквено устројство, да на неки начин имамо цезаропапизам у Цркви и да владар буде тај који је одређује, као што је то понекад било у Византији. Колико год ми гледали на Византију као на један хармонични однос између Цркве и државе, ту је било трвења, али трвења су управо била на тој линији: да не би цар нешто урадио што би пореметило ту структуру Цркве. С друге стране, Црква је врло пазила да се не претвори у државу, као што се то десило на Западу. Црква је чувала тај баланс, јединство народа, епископ је увек радио своју службу, али је уважавао и царску службу, као што је и цар уважавао епископску службу. То је била једна симбиоза која је пожељна и да се оствари и данас. Свака прослава јубилеја нуди нам прилику за „преиспитивање“ свога делања и духовног ходења, а тако исто и ова осмовековна прослава. Са овом мишљу а из есхатолошке перспективе која питања да поставимо себи као један народ који је имао узбуркану историју, који је ходио путем Христа Спаситеља, да би у овом и у будућем времену остали верни јеванђелским начелима и косовском завету и где тражити одговор на њих? Наравно, то питање увек морамо да постављамо, тј. колико ми као народ држимо и чувамо тај хришћански идентитет и литургијски етос који смо наследили од Светог Саве. Јер ако се одвојимо од Литургије тада ћемо избити литургијско виђење света. Идентит једног бића и једног народа се мења уколико се мења тај однос на основу чега се тај идентитет изграђен. Нпр. дете док је мало оно је везано за родитеље, али када порасте оно се веже за неке друштвене ствари, па родитељи кажу ово није наше дете. Зашто то они кажу? Па зато што се догодила промена односа. Односно, дете мења идентитет. Ми се налазимо под великим искушењем данас да променимо наш идентитет тиме што смо унели западну културу у наш свакодневни живот и почели смо да црпимо свој идентитет из односа са том цивилизацијом. И дошли смо у такву ситуацију да не знамо наш прави идентитет. Нити смо више то што смо били, нити смо постали оно што смо хтели да будемо. Јер, још увек нам то не даје простора да се одрекнемо нашег идентитета, тај литургијски етос је дубоко усађен у нас. Али изазови су велики са запада и од савремене цивилизације. И управо је потребно да стално будемо будни и да упућујемо на то, дакле, шта значи наш идентитет који је везан за Литургију, које су његове предности, и с друге стране, овај идентитет који нуди запад и његов начин живота, шта су његове мане, шта треба одбацити, а шта узети. Али то увек треба да стражаримо и да меримо из овога нашега досадашњега литургијског идентита, онога основнога, наравно, ту се догађају увек нове ствари. Толико за Ваш лист. Хвала стрпљену и на интересовању за ова питања. Извор: Теологија.нет

Митрополит волоколамски Иларион, начелник Одељења спољашњих црквених веза Московске патријаршије, посетио је 8. јуна 2019. кипарског архиепископа Хризостома. Претходног дана у Јерусалиму митрополит Иларион се срео са патријархом Теофилом. За сада нису наведени детаљи разговора, али је у службеном саопштењу наглашено да је разговор митрополита Илариона и архипископа Хризостома вођен у четири ока ("формат један на један"). Овај сусрет је једна врста припреме за састанак кипарског архиепископа, и посредника у решавању кризе у Православљу настале поводом Украјине, са руским патријархом Кирилом.

О острошком чуду и игуманским данима проведеним крај кивота Светог Василија Острошког; о значају богословствовања у Цркви Христовој, као и о својој новој књизи „Богословље празника”, у оквиру специјалног разговора на таласима радија Беседе говорио је Његово Преосвештенство Епископ др Јован (Пурић). „Ми смо непрестано учесници и ученици богослужења, јер учешће подразумева слушање и памћење поруке богослужења. Све што се поје у храму има богословски и духовни смисао. То је препевано Свето Писмо, ту имамо богословље за певницом коме се учимо непрестано. Управо томе нас је учио патријарх Павле који је имао велику љубав према богослужењу и та љубав га је држала до последњега даха”, рекао је Владика Јован. Пред крај разговора Преосвећени Владика је упутио и пастирску поруку: „Није лако бити стваралац и служитељ у нашем народу, али има наде јер има честитих и добрих људи који читају и много знају. За њих вреди живети и жртвовати се. Треба се молити Богу и да ради Васкрсења опростимо једни другима, са очинском жељом, да се сви радујемо и дочекамо Васкрсење живота, као и да се сви спасу и уђу у Царство небеско. То је моја очинска жеља, а верујем да је то благослов и Његове Светости нашег Патријарха, као и благослов драгог владике Иринеја, коме се искрено захваљујем овим путем за све што је учино у мом животу”. Са Његовим Преосвештенством Епископом др Јованом (Пурићем) разговарао катихета Бранислав Илић. Извор: Радио Беседа

У ексклузивном Васкршњем разговору за радио „Источник“ Његово Преосвештенство Епископ Митрополије аустралијско-новозеландске г. Силуан преноси како се највећи хришћански празник слави у најудаљенијој Епархији СПЦ где православних верника има свега 4 %, објашњава зашто многи Срби не могу да буду у цркви колико би желели и истиче како Епархија ради на духовном оснаживању верујућег народа упркос пошастима овог времена. „Црква јесте савремена, али није модерна“ подвлачи Владика Силуан који закључује да је човек саздан за бесмртност. „Обрадујмо се Васкрсу, препознајмо у овом празнику себе“, поручио је Владика који ће вернике Епархије ваљевске ускоро обрадовати својим доласком.

Како се одређује датум прослављања Васкрса, зашто је то покретан празник, зашто га сви хришћани не славе увек истог дана и да ли је тај празник стар колико и хришћанство, питамо у Васкршњем разговору најбољег познаваоца црквене историје, редовног професора на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, др Радомира Поповића. Отац Радомир разрешава све недоумице везане за слављење најрадоснијег хришћанског празника.

Протојереј ставрофор др Владимир Вукашиновић, професор Православног богословског факултета Универзитета у Београду на Празник Христовог Васкрсења за радио Слово љубве говори о васкрсавању свакога од нас кроз савлађивање невоља и слабости. присећа се прославе Васкрса на Светој Гори, саветује породице и супружнике да не забораве да разговарају и опомиње на долазећи звук трубе анђелске који ће чути сви - чак и они који не верују. http://www.slovoljubve.com/uploads/Audio/Vaskrsnji intervju - o Vladimir Vukasinovic - 0.36.02.mp3 Извор: Радио Слово љубве

Протојереј-ставрофор Вајо Јовић, старешина Храма Светог Александра Невског на Дорћолу, у Васкршњем разговору за Радио "Слово љубве" поучава нас умерености у понашању током празничне радости после уздржавања током поста. Отац Вајо, парох у једној од најактивнијих црквених заједница у Београду, први пут говори и о томе како изгледа прослава Васкрса у свештеничкој породици, уз стално враћање Светом писму и веру да ће наше телесно Васкрсење, иако га можда као савремени људи не можемо унапред разумом схватити, бити круна Божијег стварања. http://www.slovoljubve.com/uploads/Audio/Vaskrsnji intervju - o Vajo Jovic - 0.35.23.mp3 Извор: Радио Слово љубве

Разговор са Епископом зворничко-тузланским Господином Фотијем о Васкрсу 2019. можете погледати на сајту РТРС-а https://arh1.rtrs.tv/arhiva/2019/04/26/26_04_2019_religijski_program_cd58z_live.mp4