Претражи Живе Речи Утехе

Ново издање емисије "Живе речи" емитујемо уживо у среду 4. новембра 2020. Лета Господњег од 20:00ч. Специјални гост овонедељне емисије биће Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије (Сладојевић). Са преосвећеним Владиком разговараће катихета Бранислав Илић. Животопис Његовог Преосвештенства Епископа зворничко-тузланског г Фотија (Сладојевића)

Ново издање емисије "Живе речи" из придворног параклиса Светих Отаца Првог Васељенског Сабора у Нишу, емитујемо уживо у среду 7. октобра 2020. Лета Господњег од 20:00ч. Специјални гост овонедељне емисије биће Његово Преосвештенство Епископ нишки г Арсеније (Главчић). Са преосвећеним Владиком разговараће катихета Бранислав Илић. Животопис Његовог Преосвештенства Епископа нишког г Арсенија (Главчића)

Ново издање емисије "Живе речи" емитовано је уживо у недељу 27. септембра 2020. Лета Господњег. Специјални гост емисије био је протопрезвитер-ставрофор др Милош Весин, који је након молитве говорио на тему значаја присуства свештеника (пастира) у болницама и геронтолошким центрима и домовима.

Ново издање емисије "Живе речи" из духовног центра при Саборном храму Светог Василија Острошког у Никшићу емитујемо уживо у среду 23. септембра 2020. Лета Господњег од 20:00ч. Специјални гост овонедељне емисије биће протопрезвитер др Никола Маројевић, парох при Саборном храму Светог Василија Острошког у Никшићу. У уметничком делу емисије учествоваће госпођа Александра Гедеон, Академски сликар и организатор музејских активности из Смедеревске Паланке. Модератор емисије: катихета Бранислав Илић Вашој пажњи препоручујемо: Протопрезвитер др Никола Маројевић у интервјуу за "Православље": Човјек је слободан тамо гдје га не (пре)познају!

Доносимо разговор са Његовим Преосвештенством Епископом милешевским г. Атанасијем који је реализован на програму Телевизије Храм, Архиепископије београдско-карловачке. Предстојатељ Цркве Божје у Епархији милешевској је говорио о актуелним темама црквеног живота. Извор: Телевизија Храм

Ново издање емисије "Живе речи" на програму "Живе речи ТВ" биће уживо емитована у среду 22. Јула 2020. Лета Господњег од 20:30ч, када ће акатист Светом Петру, првом Митрополиту и чудотворцу Цетињском читати презвитер Слободан Лукић, парох црмнички из Митрополије црногорско-приморске. Специјални гост биће Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије (Ракита). Музички део емисије употпуниће група "Нектарија" из Ваљева. Модератор емисије биће катихета Бранислав Илић. Животопис Епископа милешевског Атанасија (Раките) Акатист Светом Петру, првом Митрополиту и чудотворцу Цетињском /pdf/

Најава: Акатист и разговор са Епископом осечкопољским и барањским Г. Херувимом ZIVERECI.COM Драга браћо и сестре, после дуго времена, опет смо заједно уз акатист блаженој матери Ксенији, али уз нови формат емисије, тако да ћемо кренути са акатистом, наставити са музичким гостима и завршити вече уз Владику осечко-пољског и барањског Господина Херувима. Будите са нама. Ако желите да подржите пројекат Живе Речи, то можете учинити на линку https://zivereci.com/podrzhite

Ових дана све су нас обрадовале нове пјесме Данице Црногорчевић наше најпопуларније младе умјетнице која се бави етно и духовном музиком које су велики допринос нашој борби за одбрану светиња. Најприје смо чули пјесму “Православље Црном Гором блиста”, за коју је објављен и спот, док је Даница пјесму “Весели се, српски роде”, премијерно преставила на Видовдан након молебана у подгоричком Саборном храму, док се спот за њу очекује у исто вријеме док снимамо овај разговор. Звучни запис емисије Спот за пјесму “Православље Црном Гором блиста“ реализовао је студио Иванград, каже Даница. “Пјесма је снимљена још у марту, али је ова ситуација изазвана вирусом корона успорила њену реализацију. Написала попадија Дајана Петровић чланица гупе ,,Нектарија“, на чему сам јој захвална, јер сам је доживјела веома емотивно, с обзиром на нашу борбу за одбрану Светиња у Црној Гори. Ово је пјесма која пријања за душу и улази у срца и душе оних који је чују. Аранжман је рађен у студију Александра Ковачевића у Београду док сам глас снимила у студију Радија ,,Светигора“. Захваљујући оштром оку свог супруга, који има велики дар за умјетност, нашли смо оне предивне локације на којима је спот снимљен. Признајем да, иако сам ја историчар умјетности, мој супруг ђакон Иван има већи умјетнички дар“- каже Даница која посебно истиче да јој подршка и љубав супруга и дјеце даје снагу. Наслов за пјесму “Православље Црном Гором блиста“ дао је управо њен супруг ђакон Иван Црногорчевић. “Ми се у Црној Гори боримо за одбрану Светиња. Иако нас ова пјесма “Весели се српски роде“ позива на радост, ипак на првом мјесту треба да нам буде молитва и само молитва за наше Светиње и народ у Црној Гори и шире. То је на првом мјесту па онда можемо да пјевамо и све остало“- каже наша дивна Даница која својом пјесмом, предивним гласом, ставом, понашањем и изгледом плијени, показујући како треба да изгледа православна хришћанка, мајка и супруга. Даница додаје да је пјесма “Весели се српски роде“ јако захтјевна с обзиром на веома богат аранжман на коме је благодарна Александру Ковачевићу. Са задовољством вам представљам нову пјесму: “ВЕСЕЛИ СЕ СРПСКИ РОДЕ” Текст: Ђакон Иван Црногорчевић Музика: Ђакон Иван Црногорчевић, Даница Црногорчевић Арр. Александар Ковачевић Кавал: Милош В. Николић Фрула: Милинко Ивановић Црни Гитара: Љуба Нинковић Виолина: Милица Кнежевић Хармоника и клавир: Александар Ковачевић Пратећи вокали: Певачка група “Свети цар Давид” (Слађана Ковачевић, Јелена Кандић и Ана Дреч), Милица Кнежевић, Даница Црногорчевић, Александар Ковачевић. Снимано и миксано у “AK Sound” студију, Београд 2020. године. “Текст и музику рефрена за ову пјесму писао је мој супруг. Она повезује Црну Гору и Косово и Метохију јер смо сви једно и сви смо са Косова. Снимана је пуних пет сати у студију. Жељели смо спот за њу снимимо у Призрену али нас је ова новонастала ситуација спријечила у томе, тако да је спот једним дијелом снимљен у подгоричком Саборном храму док ће дио спота прекрити видовдански молебан, када је премијерно изведена“. “Једва чекам да своје нове пјесме подијелим са свима вама уз наду да ће капела бити враћена на Ловћен и да ћемо, у њој, ако Бог да запјевати сви заједно као браћа“- каже Даница наглашавајући да јој је овај албум посебно драг јер је у питању компилација супруговог и њеног рада, који нам остављају у аманет. “Иван је писао већину текстова, док сам музику писала ја. Снимили смо скоро читав албум, остало је да снимимо још двије пјесме у студију Александра Ковачевића који је за њих направио богате аранжмане“- каже Даница. Она додаје да јој свакодневно стиже много порука од дјеце и омладине, због чега се посебно труди да се на својим наступима не појављује недолично обучена у нечему што одише овосвјетским стилом, трудећи се да и својим облачењем и изгледом буде узор дјевојчицама које воле њену пјесму. Са Даницом смо разговарали и о васпитању дјеце и снази коју јој даје љубав породице, супруга Ивана, сина, ћерке и оног трећег које ће се, ако Бог да, родити за неколико мјесеци. “Праве вриједности треба тражити најприје у молитви и литургијском начину живота. Лијепо је што долазите на молебане и литије али дођите и на литургију да се причестите и осјетите пуноћу наше вјере православне“- каже Даница. Осим новим пјесмама, Даница нас је посебно обрадовала, отпјевавши нам уживо у студију пјесме “Где си било јаре моје“ и “Црвен цвете“. Повезан садржај: Даница Црногорчевић у интервјуу за "Православље": Трудећи се у свом духовном, интелектуалном и моралном изграђивању, допринећемо прије свега себи, породици, Цркви и друштву! Ангелски глас наше сестре Данице Црногорчевић испунио радошћу и одушевљењем сабране на литији „Црква Света“ нова песма Данице Црногорчевић - спот је снимљен у острошкој светињи Ђаконица Даница Црногорчевић: Са љубављу певам Господу и своме роду! Нова песма Данице Црногорчевић: Православље Црном Гором блиста Даница Црногорчевић: Праве вриједности треба тражити најприје у молитви и литургијском начину живота! Извор: Радио Светигора

На средишњим страницама јулско-августовског 374. Броја „Православног мисионара“, званичног мисионарског гласила Српске православне цркве за младе, објављен је разговор са Петком Луковић, катихетом Прве београдске гимназије. Разговор је водио катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве. Петка Луковић: Ако заиста волимо Бога, неће нам бити тешко да волимо ближњега! О значају исихазма и односу тиховања и мисије Цркве; о начину превазилажења анти-исихастичких исушења, као и о породици као домаћој цркви, разговарамо са Петком Луковић, катихетом Прве београдске Гимназије. *На самом почетку нашег разговора који ће бити саображен са темом овог броја, упознајте нас са ликом и делом Светог Григорија Паламе, као и са његовим доприносом на пољу исихазма? Свети Григорије Палама је један од представника епохе византијског богословља. Живио је у првој половини 14. вијека. Као син сенатора на двору цара Андроника 2. Палеолога, имао је прилику да стекне одлично класично и хришћанско образовање. Међутим, између сјајне свјетске каријере и монашког живота, бира монаштво, у чему ће га слиједити и његова два брата, двије сестре и мајка удовица. Иако је изабрао пут чисте молитве и тиховања, живот светог Григорија, притом и не толико дуг, свега 63 године, није протекао баш мирно. У напору да одбрани не само исихију (тиховање), већ и богословско наслеђе по питању суштине и енергије Божије, Палама доживљава да буде третиран као јеретик у сопственој Цркви. Ипак, доживио је и да се такве осуде оповргну. Истина је убрзо изашла на видјело. Тако и настаје опус овог светитеља, борбом за истину вјере. Његови списи, омилије и писма су догматско-полемичког и морално-аскетског садржаја. Он постаје највећи теолог и теоретичар исихазма (који је потекао још од Светог Симеона Новог Богослова), али је дошао у конфротацију са мишљењем савременикâ Светог Григорија, прије свих са Варлаамом Калабријским. Дакле, говоримо о једном подвижнику, теологу, епископу, о једном светитељу који је врло брзо, након само 9. година од свог представљена, био канонизован за свеца. *У чему је сагледан исихазам и да ли он је својствен само монасима? Исихазам свакако није својствен само монасима. То потврђује и намјера монаха исихаста који су још у јеку те молитвене традиције, у Солуну, створили кружок који се старао да прошири свој утицај и на интелектуалну елиту. Исихазам је подвижнички начин хришћанског живота, који се проводи у тиховању (исихији) уз непрестану Исусову молитву: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј нас“. Ову аскетску традицију одликује опитни или доживљајни карактер богопознања. То значи да постоји могућност да видимо, познамо и општимо са Богом, а да то није искључиво путем интелектуалног сазнања, емоција или чула. Исихазам је пут до таквог познања. Онако како су Христови ученици видјели Бога на гори Тавору, како је Павле на путу за Емаус, како су виђене све старозавјетне и новозавјетне теофаније, и ми данас можемо созерцавати ту исту теофанију, свјетлост, ту енергију Божију, кроз исихију. Говоримо о нествореној свјетлости која долази од нествореног Бога, о Божијој оприсутњеној енергији овдје у свијету. Бранећи исихију, Палама брани могућност непосредног општења са Богом и истинско обожење. *Често се каже да живимо у анти-исихастичном времену. Да потреба за аскезом постоји, видимо из тренутне ситуације у којој се налази човјек и сва природа. Свједоци смо једне експлоатације како човјека, тако и остале творевине. Нажалост, тек кад једно друштво погоди нека пошаст, била то болест или рат или нека друга друштвена, економска или политичка, на крају духовна криза, од које можда све и почиње, онда немамо куд него да се лијечимо и поправљамо. Потреба за аскезом долази онда када се човјеково тијело презасити одређеним стварима, а душа остане неухрањена. Човјек постаје уморан и немоћан, осјећа се лоше, док се кроз аскезу добија супротан ефекат, ефекат лакоће, слободе и мира, како душевног, тако и тјелесног. Често слушамо крилатицу: „У здравом тијелу и здрав дух“. Како уопште покренути своје тијело ако је душа уморна и болесна? Одакле онда воља и сила да се то тијело покрене и оздрави? Шта чему претходи. Зар неком (по)кретању (нпр. тренирању у теретани) не претходи мисао и одлука о тој радњи? Ако бисмо овај мото обогатили неком исихастичком кованицом то би, чини ми се, био онда један заиста продуктиван савјет. За Светог Григорија, философија ипак остаје инфериорна у односу на теологију кад је у питању богопознање. Хоће рећи да се Бог не може срести само путем философије, она може веома послужити на том путу, али до обожења нас ипак води благодат. Ту благодат можемо задобити управо исихастичким начином живота, како би задобили „духовне очи“, што не искључује и остале хришћанске праксе, али сада смо посветили пажњу једној од њих, коју не би било лоше испробати. *Према сведочанству преподобног Порфирија Кавсокаливита, безмолвије је постојани темељ мисије Цркве. У овом духу реците нам нешто о односу мисије и исихије (тиховања)? Монаси који су свој живот посветили молитви, свакако представљају постојан темељ мисије Цркве и често се у њих надамо, да ћемо управо њиховим молитвама бити удостојени Божије милости. Још као дијете, често сам одлазила са својим сестрама у женски манастир гдје је наша тетка игуманија. Тада сам схватила да се много тога може примијенити и код нас у кући, или да се већ примијењује, будући да нам је отац свештеник. Мислим да, угледајући се на манастирски поредак битно утичемо на квалитет живота. Није ријеч само о молитви. Живот монаха је и те како дјелатан, активан и динамичан, радостан, весео. Све то се и нама нуди да практикујемо у својим свакодневицама. *Будући да сте вероучитељ лепа је прилика да са нама поделите Ваш опит вероучитељске службе која је истовремено вид катихезе, али и вид молитве и служења Богу? Вјероучитељски позив јесте позив на службу Богу, на објаву Јеванђеља – увијек актуелне новости о томе да је смрт побијеђена, да је Христос дошао. То за нас звучи тако једноставно и јасно, али у учионицама, које по једном њемачко-америчком теологу представљају својеврсне теолошке лабораторије, дешава се једна ерупција питања и одговора. То су често најзанимљивија питања дјеце и младих код којих још увијек постоји оно философско чуђење, које буди и рађа савремено богословље. Опит ове службе је потврда животворности и актуелности Јеванђеља. Такође, поред школе имам и службу код куће, са својом сасвим малом дјецом која ме увијек враћају на она прва и основна питања. Док је год дјеце нећемо престати да се бавимо оним питањима од суштинског значаја. *Одрасли сте и васпитани у свештеничкој породици, шта за Вас значи домаћа црква, и који су то сегменти Вашег духовног и телесног одрастања који ће увек бити урезани у Вашем срцу? Домаћа црква за мене значи наставак заједничарења са Христом, а посвећеност дјеце Богу и Цркви, а не себи, то је нешто што карактерише моје родитеље. Они су нас (своје петоро дјеце) од најранијих дана учили да најприје волимо Бога, па тек онда њих и све остале. То је сигуран кључ мира и слободе, а поготово љубави. Ако заиста волимо Бога, неће нам бити тешко да волимо ближњега. А ако волимо ту конкретну личност, Бога и ближњега, неће нам бити тешко да превазиђемо своје слабости, и сила те пожртвоване љубави ће као магнет привући свако друго добро. *За крај нашег надахнутог и поучног разговора, која би била Ваша порука читаоцима „Православног мисионараˮ? Васкрсли Христос је међу нама! Нека нам ништа не буде прече од Њега. Разговарао: Катихета Бранислав Илић *Објављено у јулско-августовском 374. броју Православног мисионара (стр. 29-31)

Бог и овом епидемијом, као да нам показује да треба да мало застанемо у помамној трци за материјалним богатствима и уживањима, да се вратимо бризи једних за друге и ојачамо у вери да сва богатства овог света. Иако старимо и умиремо у старом човеку, у Христу узрастамо и живимо новим животом, који се наставља и након телесне смрти. Живећи у егоизму, савремени човек губи потребу и способност да живи у заједници истинске љубави са другима. Хришћани широм света ове године дочекују највећи хришћански празник – Васкрсење Господње без одласка у храмове. Смртоносни вирус је погодио човечанство, а ни Србија није изостала. Да ли нас то Господ опомиње због помањкања вере и љубави према ближњима, порасту порока и мржње, да ли Срби на КиМ, навикнути на неправду, трпњу и живот у енклавама, лакше подносе мере изолације од остатка Европе и да ли, у овим невољама, смемо заборавити на радост Христовог Васкрсења за „Јединство” беседи, духовни пастир српског народа на КиМ, Његово Преосвештенство епископ Рашко-призренски и Косовско-метохијски, Теодосије. *Да ли су људи на нашој планети Земљи својим скрнављењем природе, породице, морала, животињског света и свега што је створио Господ, на неки начин допринели да се дешавају глобалне пошасти као што је коронавирус? Све болести и несреће на свету су последица нарушеног односа човека и Бога, и самим тим, човека и богомстворене природе. Бог је човека обдарио својим ликом и подобијем и учинио га мудрим управитељем створеног света. Изгубивши свој однос са Богом, човек је уместо мудрог управитеља, који живи у хармонији са природом, кренуо да оно што је Бог створио грубо експлоатише и, тако, нарушава богомдани склад свега створеног. Отуда бројне несреће, али и вируси и друге епидемије. Сва створења Божија саздана су да познају у човеку свог господара и икону Творца. Али, човек када изгуби заједницу са Богом, у њему створена природа више не препознаје свога господара, и брани се од њега. Познато је да су се и дивље звери умиљавале светитељима, јер су у њима препознавале лик Божји. Они који су васпоставили лик Христов у себи, ако имају веру у Бога: ,,…ако и што смртно попију неће им наудити (Мк. 16,18). Губитком вере и љубави и осећаја заједнице са створеном природом, човек живи у сталном страху и покушава да укроти природу и потчини је себи на безобзиран и себичан начин. Човек, на тај начин, само жање плодове свога удаљавања од Бога и бива жртвом болести, старења и коначно телесне смрти. У Христу постајемо „нови човек” и тако преображени, васпостављамо аутентичан однос са природом. Иако старимо и умиремо у старом човеку, у Христу узрастамо и живимо новим животом, који се наставља и након телесне смрти. *Можемо ли правити паралелу са десет библијских пошасти из Старог завета у земљи фараона са данашњим невољама? Бог је кроз читаву историју спасења рода људскога на више начина опомињао човека да би га вратио аутентичном односу са Собом и створеним светом. Библијских десет пошасти само су један од примера божанске педагогије. Бог и овом епидемијом, као да нам показује да треба да мало застанемо у помамној трци за материјалним богатствима и уживањима, да се вратимо бризи једних за друге и ојачамо у вери да сва богатства овог света, моћ и знање нису у стању да нам помогну уколико се не променимо, не вратимо Богу, а то је управо значење речи покајање тј. преумљење. *По хришћанском cxватању, поред Светог храма, дом и породица сачињавају основну област хришћанског живота и примену хришћанских принципа. Како објаснити учестале изјаве појединих људи да их, због новонастале ситуације, „гуши” боравак у свом дому и са својом породицом, а други се, пак, одају пороцима и траже помоћ код психолога, социолога или на психијатрији? Живећи у егоизму, савремени човек губи потребу и способност да живи у заједници истинске љубави са другима. Иако је стално у неком дружењу, забавама, путовањима, савремени човек је у дубини срца веома усамљен и уплашен. Без тих помагала којима утишава осећај самоће и дубоке унутрашње патње, човек постаје анксиозан, а друге доживљава још више као претњу. Отуда је, рекао бих, од коронавируса много опаснији вирус човековог егоизма, страха и панике, неспособности да се суочи са неизвесношћу и смрћу, јер је навикао да све контролише и прилагођава себи. Зато мора да се смиримо и упознамо себе у Христу и кроз Христа, да упознамо ближње, не као своју претњу или конкуренцију, већ да разумемо да смо сви део једног великог био-организма и, штавише, Тела Христовог, у коме смо сви позвани да будемо једно у Христу. *Ако је истински и искрено човеково срце испуњено вером у Господа створитеља, има ли разлога за панике и страхове? Господ на више места у Еванђељима поручује ученицима да се не плаше, да се не брину. Онај који се предао вољи Божијој, све што се дешава око нас доживљава као израз воље или допуштења Божијег. Наравно, наше је да чинимо што до нас стоји да нешто поправимо или променимо, али не у грозничавом настојању да сопствени мир изградимо тако што ћемо друге прилагођавати себи. Мир који нам Христос даје није од овога света и задобија се смирењем, предавањем Богу у дубини срца. Тада можемо да живимо и у најтежим околностима, а имаћемо мир у срцу. Човек који нема мира са Богом, увек је у немиру и страху шта доноси следећи дан. У Беседи на гори Господ нас учи да су нам све власи на глави избројане, да се угледамо на љиљане у пољу, на природу око нас, која је у хармонији са вољом свога Творца. Чак и тешке ствари у животу, у таквој преданости Богу, не могу да нам унесу немир и страх. *Да ли ова злокобна недаћа која је задесила човечанство, искушава нашу солидарност, трпељивост, јединство, поштење, односно нашу хришћанску веру, али и уопште светоназорска уверења? Солидарност и истинска љубав пројављују се само када живимо у духовној свести да смо сви у Богу повезани као његова чудесна творевина и да кроз Христа, Бога Логоса који је постао човек нас ради, имамо отворене двери да живимо као један организам, једно Тело Христово, а то је Црква у ширем смислу речи, као богочовечанска радионица спасења и обожења васцеле творевине. Када један уд страда, цело тело осећа, и управо у тој међуповезаности пројављује се најдубљи осећај нашег јединства у Богу. Отуда нас Господ позива да живимо као једна велика породица, у бризи једни за друге, а не самољубиво и индивидуалистички. Једна криза као што је ова епидемија понајбоље пројављује колико смо заиста узрасли у тој свести заједништва у Богу, или, колико смо остали усамљени у својој самољубивој изолацији. *У овој трагедији васцело српство враћа се из „белог света” мајци отаџбини. Није ли то показатељ да се и у добру и у злу вратимо својој земљи, својим коренима и својој вери? Људи се враћају у отаџбину, већином зато, што су услови лечења приступачнији и јефтинији него у иностранству, посебно у случају да немају приступ бесплатним здравственим услугама. То показује да без обзира колико у неким нормалнијим условима живот у страним земљама може бити удобнији, у тренутку кризе показује се да свака земља води пре свега рачуна о својим грађанима и да је најсигурније бити у својој земљи. Надамо се да ће то допринети да се што више људи врате Богу и вери. Сетимо се само стихова великог песника Алексе Шантиће: Остајте овдје!…. Сунце туђег неба, Неће вас гријат ко што ово грије; Грки су тамо залогаји хљеба Гдје свога нема и гдје брата није. *Српски народ је вековима изложен страдањима, а посебно наш народ на Косову и Метохији. У последњих двадесет година живе и у гетима и у недобронамерном окружењу, а при том је очувао ментално здравље, јединство и племенитост. Може ли послужити као пример у овим тешким данима и да ли је управо чврста вера очувала Србина да стоји усправно на својој заветној земљи? Данас је велики део планете у изолацији и карантину, а Срби на Косову и Метохији, посебно у нашим изолованим селима и енклавама, у својеврсном су карантину већ двадесет година. Најтеже је било у послератним годинама када су невоље кулминирале Мартовским погромом 2004. године. Ипак и то смо проживели као и друге многе опасности, јер наш народ је овде навикао да у трпљењу и нади носи све тешкоће, с вером у Христа. Генерације наших људи одрасле су управо на том хришћанском етосу и дубокој свести да нема васкрсења без распећа и да после сваког страдања, које трпељиво подносимо Христа ради, долази радост и нова обнова. То је пример који треба да укрепи и наше сународнике широм Србије, јер сада се сви суочавамо са заједничким новим искушењем, који треба трпељиво изнети, са вером у Бога. *Уколико нисмо у прилици да присуствујемо богослужењима у црквама, да ли ће Господ чути наше молитве из породичног дома, дворишта, њиве, ливаде…? У разговору са женом Самарјанком, Господ нас подсећа да: „долази час, и већ је ту, када ће се истински богомољци клањати Оцу у духу и истини, јер Отац тражи да такви буду они који му се клањају. Бог је дух; и који му се клањају, у духу и истини треба да се клањају.“ (Јн 4, 2324). Христос жели да нам каже да смо позвани сваки час и на сваком месту да се клањамо Богу и молимо му се. Наравно, најбоље је када то можемо да чинимо сви заједно у храмовима, али када то нисмо у могућности,молећи се Господу у „тајној одаји срца свога“ учествујемо у чудесном прослављању Бога коме се клањају хорови анђела и многе душе праведника. Бројни су светитељи наше Цркве који су живели по пустињама и нису могли редовно да учествују у богослужењима, а стално су били у заједници са Богом. Сетимо се само страдалника по бољшевичким гулазима, који су се молили и служили Богу како су знали и умели. Зато, и у овој ситуацији служимо Богу онако како околности тренутно дозвољавају, водећи рачуна да наша лична вера и слобода никада не буду камен спотицања или, не дао Бог, опасност за нашег ближњег. Вера без љубави према ближњем прелази у фанатизам и зато је важно да, и у овом тренутку, покажемо озбиљност и послушност Цркви која нас упућује како да се у овим околностима молимо Богу. Отуда је веома важна кућна молитва, јер наше породице су домаће цркве, а и где год да се налазимо молитвено, ми смо са Богом, и нећемо бити никада на губитку. *Колико нас молитва и пост у ишчекивању Васкрсења Господњег спашава од страхова? Страхови долазе увек од маловерја, или неверја, или самољубља, и зато молитвом и постом, као најважнијим оружјем хришћанског живота, побеђујемо све бриге и страхове, чинећи оно што до нас стоји, али препуштајући се увек и у свему, првенствено, вољи Божијој. Оно што од нас не зависи, не можемо ни да променимо, али можемо да променимо начин како ћемо се према томе односити, да ли са страхом, бригом, паником, или са чврстом вером, да све што бива, бива по неизрецивом промислу и суду Божијем. Бог жели да се сви спасу и онда је све што нам се дешава, ако то примимо са благодарношћу и трпљењем, нама само на корист и духовно узрастање. *Да ли је пост делотворан без духовне основе нашег живота? Телесни пост сам по себи нема смисла и значаја уколико није повезан са молитвом, милостињом и другим добрим делима. Данас постоје разне нутриционистичке методе које подразумевају неку врсту потпуног или делимичног поста. Савремена наука увиђа значај ограниченог уношења хране. Али за нас хришћане, пост није само метода за постизање бољег здравља тела или мршављење, већ, пре свега, подразумева уздржање од свега онога што нас удаљава од Бога и вечног живота. Треба постити и од сувишних информација, од празнословља, од сваке речи која може да повреди ближњега. Зато је хришћански пост неодвојив од молитве и љубави према ближњима. *Можемо ли примити светлост Васкрсења у наша срца ако не опростимо, ако осуђујемо и ако не сагледамо сопствена сагрешења? Опростити другима за њихова сагрешења, значи, отпустити их, заборавити. Отуда не смемо да дозволимо да се у нама укорени злопамћење, или, не дао Бог, мржња. Праштање је у суштини прихватање других, са свим њиховим слабостима, и засновано је на дубокој спознаји да сви носимо палу и слабу људску природу, и да ако један дан сагреши наш брат, други дан сагрешићемо и ми. Обично они који осуђују друге, осуђују управо оно што и сами имају у себи и што им толико смета. Зато треба дубоко узрастати у спознаји сопствених слабости, и кроз смирење, које та спознаја доноси, да задобијамо дар истинске љубави Божије, која отвара двери нашег срца да бисмо примили пуноћу радости Васкрслог Христа. *Шта је за свет значио краткотрајни боравак Исуса Христа у гробу и његово васкрсење? Господ је пострадао по својој човечанској природи, али као предвечног Бога Логоса, сила телесне смрти није могла да Га се дотакне. Управо у томе је Његова победа над смрћу, јер је Христос као Богочовек пострадао и васкрсао и отворио нам двери вечног живота. Од Христа, феномен телесне смрти више не подразумева одвојеност од Бога, већ смрт онога који верује у Христа, врата су за вечни живот. Управо је то Господ благовестио Марти након смрти њеног брата Лазара: „Ја сам васкрсење и живот: који верује у мене ако и умре, живеће“ (Јн 11.25). Након телесне смрти Христос је сишао у дубине ада, простора у коме су обитавале душе оних који су уснули. Они који су га чекали и препознали као свога Бога и Спаситеља, превео је у Земљу живих, и они сада обитавају у блаженој нади новога васкрсења. *У овим тешким временима пуних неизвесности и трагедија, сме ли да изостане наше радовање Христовим Васкрсењем и новим животом? Хришћанска вера без радости није наша вера. Хришћани су са радошћу подносили сва страдања, прогоне и невоље у овоме свету, знајући да су оне само за овога света и века и да после њих долази вечни живот у Христу. Зато и ми, чинимо док смо у овом свету оно што до нас стоји да служимо тајни Христовог Еванђеља и благовестимо ту радост свима, својим делима, својим речима и утехом. Све невоље ће пре или касније проћи, а оне који имају вере и у најтежим тренуцима блажиће радост Христовог васкрсења која је сада и овде међу нама и стално нас укрепљује. Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска

Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије (Ракита) у посебном Васкршњем разговору слушаоцима радија "Слово љубве" поручује да се морамо непрестано подсећати смисла Васкрсења Христовог, јер је овај догађај донео највише плодова нама као народу, али плодоносан је и за свакога од нас понаособ, у нашем личном животу. Звучни запис разговора У светлу Васкршње посланице СПЦ, питамо Преосвећеног Владику како да ми као Христоносни народ, у светлости Христовог Васкрсења, сагледавамо себе и своју светлу, славну и христоносну историју? Владика Атанасије одговарајући напомиње да "ово питање подразумева и шири контекст, па и овог времена и страдања, јер - као да је Бог све ово дао да бисмо ишли у дубину прослављања овог празника". Преосвећени подсећа на прелазак изабраног народа преко Црвеног мора, који се по заповести Мојсијевој окренуо и видео како је Бог интервенисао и отклонио опасност од свог народа. "Народ је тако видео од каквих непријатеља је заштићен и ослобођен" каже Епископ милешевски и истиче да "Пасха подразумева ношење свести тога сазнања - од чега смо ослобођени и заштићени". Владика додаје да пошто смо очигледно до сада површно празновали Пасху, могуће је да је у Божијем плану да нас подсети да је грех права опасност човеку и животу човечанства. Стога нас Господ за овај Васкрс и подсећа на праве ствари - "од чега је то потребно нас ослобађати и ко је то ко нас може ослободити" рекао је између осталог Епископ Атанасије. Питамо и зашто је човеку 21. века толико тешко да каже да је свет Божије дело, када наука свакодневно показује величину Божије промисли?Владика наглашава да празновање Васкрса има и спољашњу и унутрашњу страну, па смо ове године позвани да се више бавимо оним унутрашњим аспектом. "То је подвиг и велико делање" напомиње Владика и додаје да је обнова нашег унутрашњег бића "могућа уз Божије деловање - али нашим прихватањем тог подвига". "Ако то успемо – онда смо најдостојније прославили овај Васкрс" истиче Владика Атанасије и закључује да нас „Господ позива да имамо заједништво живота“. Зато Преосвећени позива да наше празновање ове године нарочито укључи ишчитавање књига Новога Завета, јер "слабо познајемо Свето Писмо са којим се по значају ништа не може изједначити". Овогодишњи Васкрс дочекујемо и славимо у тешким условима, али многи га дочекују сами и усамљени? "Шта значи бити усамљен?" пита Преосвећени и каже да "ништа није онако као што изгледа". Подсећа да су "наши преци у најтежим тренуцима успевали да буду са најјачим - са Христом". „Нисмо усамљени када смо прикључени Христу! Ми са Њим можемо бити и када смо сами, али то је ствар разумевања срцем", подвлачи Владика Атанасије. У овим тешким данима, многи тугују због растанка са својим најмилијима, те питамо како њих утешити? "Обуцимо се у свеоружије Божије" подсећа Владика на речи светог Апостола Павла, појашњавајући да је то позив "да се обучемо у јеванђељске врлине". "Потребно је да боље научимо како треба живети у свету у којем смо, очигледно је да смо у нечем грешили" поучава Епископ милешевски. Замолили смо Преосвећеног Епископа Атанасија да каже коју реч и о јубилеју, 800 година милешевске светиње, која је током векова преживела све болести, ратове и недаће. Зар није чувени Бели анђео, чији приказ је отишао и у свемир и који ће и после нас руком показивати на покров у празном Христоовм гробу, довољан доказ онима који не верују, али и најбољи подсетник хришћанима да страха нема, већ живот вечни, живот у Христу? Владика Атанасије каже да су околности страдања у којима се свет затекао сада мало одложиле саборну прославу 8 векова Милешеве. "Тај јубилеј дејствује, држи нас и даје нам снагу. И у овим страдањима се подсећамо на Божије присуство међу нама, на оно што су наши преци показали - Васкрсну силу, силу трајања, моћ истрајавања у искушењима и страдањима" истиче Владика и додаје: "Наша вера је таква да даје снагу, неуништивост, а само присуство Христа Васкрслога може објаснити то трајање на овом простору". "Нема јачег мотива у уметности од призора са гроба Христовог", каже између осталог Преосвећени Епископ милешевски г. Атанасије (Ракита) у овом празничном разговору за Радио "Слово љубве".

Председник Републике г. Александар Вучић разговарао је телефоном са Његовом Светошћу Патријархом српским г. Иринејем. Након разговора дајемо заједничко саопштење које су усагласила два кабинета. Председник Вучић је истакао да разуме потребу народа и цркве за прославу највећег хришћанског празника Христовог васкрсења, за коју је Свети Синод брижно и очински се старајући за своје вернике замолио државни врх. Ипак, због тренутне епидемиолошке ситуације у Србији, слушајући мере и упутства која налаже струка, нисмо у могућности да укинемо забрану кретања током трајања полицијског часа. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј је приметио да су након саопштења Светог Синода многи, а неки чак и званични представници, давали непримерене изјаве стварајући необјективну медијску слику, која би могла да штети угледу Српске Цркве, као и српске државе, нетачно интерпретирајући намеру и Цркве и државе. Српска Православна Црква је до сада поштовала и поштује прописане мере и препоруке Владе Републике Србије, а држава се старала да не доноси наредбе, већ најдобронамерније препоруке за добробит верника свих традиционалних цркава и верских заједница у Републици Србији. Председник Вучић је изразио уверење да ће Српска Православна Црква тако поступати и убудуће, и на тај начин наставити да учествује у борби против ове светске пошасти. Председник је искористио прилику да се захвали Српској Цркви на показаном високом степену друштвене одговорности и указаној помоћи, уз уверење да ћемо јединствени изаћи из ове борбе као победници. Надајући се разумевању Српске Православне Цркве и верујућег народа председник Вучић је Његовој Светости и верном народу честитао наступајући празник над празницима древним православним поздравом - Христос васкрсе! Извор: Инфо-служба СПЦ

Протојереј-ставрофор Момчило Кривокапић казао је за наш портал да је синоћ саслушан у станици полиције у Котору, због како каже наводног кршења прописа Института за јавно здравље. Такође, демантовао је наводе режимских медија да хапшен, већ да је само ријеч о информативном разговору. „Истина је да смо синоћ ја и мој син позвани на саслушање у станицу полиције. Нису нам конкретно рекли шта и како, али отприлике јер смо служили молебан. Објаснио сам да смо служили редовну службу и да је било присутно, свега 15-16″, каже отац Момо. Међутим, наглашава да је читаву причу дигао на тај ниво новинар радио Скала, Славко Мандић. „Наиме, кад је радио интервју са предсједником Општине Котор Жељком Апрцовићем, он је поставио питање шта ће се учинити против Српске цркве која не поштује мјере и препоруке Института за јавно здравље. Апрцовић је уљудно одговорио. Треба отворити сајт Скала радија. Синоћ је изашао чланак „СПЦ у Црној Гори отворено крши забрану јавних окупљања“, који објашњава све. Тако да би све ово могло просто насловити – Скала радио против Српске цркве а посебно против Момчила Кривокапића, каже он. Такође, додаје да у поступцима овог новинара има елемената за кривично гоњење. „Ово је страшно шта Славко Мандић ради. И планирам да поднесем тужбу против њега, изричит је отац Момо. Славко Мандић (Фото: Скала радио) Уједно, објаснио је да се у Котору молебан Пресветој Богородици служи од 17. вијека. „У току ускршњег поста свако вече. Управо у знак захвалности Богородици што је сачувала не само Боку него и Црну Гору од куге. Како тај молебан и даље служимо, ја кажем пошто нас је пресвета Богородица заштитила од куге давно, сад се молимо да нас сачува од куге овог новог времена. Ја сам чак рекао начелнику, ако буде потребно прекинућемо са тим служењем, али само у глави Славка Мандића је служба и молебани инкриминисани. То је просто човјек који не зна ништа а злобан је до бола. Мрзитељ је свега што је српско, бивши члан Народне странке и од његовог србовања се некад није могло живјети“, закључио је отац Момо. Подсјетимо, јеромонах Сава Вукајловић демантовао је синоћ у разговору са новинаром портала ИН4С писања Стандарда да је ухапшен и приведен код тужиоца. „Није ријеч о хапшењу нити сам приведен код тужиоца“, рекао је синоћ отац Сава из полицијске станице. Портал Стандард објавио информацију да је јеромонах Сава ухапшен и спроведен код тужиоца у Бијелом Пољу због илегалног преласка границе како би избјегао самоизолацију. У истом тексту, стандардно, одмах је направљена конструкција и поменуто име владике Јоаникија. У НАСТАВКУ ЈЕ СТАРА ВЕСТ ОД СИНОЋ: Како су пренели бројни медији, полиција Црне Горе привела је претходне вечери протопрезвитера-ставрофора Момчила Кривокапића, архијерејског намесника бококоторског и његовог сина протопрезвитера Немању Кривокапића, парох которског и професора Богословије Светог Петра Цетињског. Свештеници су приведени непосредног по завршетку вечерњег богослужења у Саборном храму у Котору, а због наводног кршења забране окупљања које је увела Влада Црне Горе, а поводом епидемије вируса корона. Ово је само још један од доказа непрестаног напада на Цркву Божју, свештенство, монаштво и верни народ Митрополије црногорско-приморске, која се већ више деценија налази на једном виду распећа. Подсећамо прота Момчило Кривокапић, један од најугледнијих свештеника Српске Православне Цркве, прославио је прошле године велики јубилеј - пола века свештеничке службе. У наставку доносимо протино гостовање на таласима васељенског Радија Светигора, а поводом пола века неуморног служења Богу и роду. У наведеној емисији имаћете прилику да чујете сведочанства овог неуморног служитеља олтара Божјег који је казивао о крсто-васкрсном путу којим је храбро и са вером и љубављу ходио, а ето и данас ходи: Приредило уредништво портала ПОУКЕ.ОРГ

Благословом Његовог Преосвештенства Епископа бачког господина Иринеја, протонамесник Ђорђе Стојисављевић, војни свештеник, одржао је предавање 23. фебруара 2020. године, у дворани Фудбалског клуба на Ченеју. Отац Ђорђе је говорио на тему „Молитва – разговор са Богомˮ. Звучни запис предавања Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Владика будимљанско-никшићки г. Јоаникије говорио је у програму Телевизије „Храм“ о ситуацији у којој се данас налази Црква у Црној Гори. „Наше власти су, просто, жељеле да наставе линијом својих политичких претходника. Политика према Цркви од 1945. године па наовамо у Црној Гори скоро да није промијењена“, казао је Владика Јоаникије у разговору који је са њим водила Мира Лолић Мочевић. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Члановима Одбора предочени најновији и најдрастичнији примери кршења најосновнијих људских права у Црној Гори. Повезана вест: Епископ диоклијски Методије и прота Радомир Никчевић у својству изасланика Епископског савета у радној посети Вашингтону У наставку своје мисије упознавања америчких званичника и јавности Сједињених Америчких Држава у целини са тешким стањем у Црној Гори, изазваним грубим нарушавањем људских права од стране државних структура, изасланици Епископског савета Српске Православне Цркве у Црној Гори, Његово преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије и протојереј-ставрофор Радомир Никчевић, архијерејски намјесник херцегновски, сусрели су се у Вашингтону и са члановима Хелсиншког одбора Конгреса Сједињених Америчких Држава. За разлику од Хелсиншких одбора у другим државама, овај одбор у САД није невладина организација већ један од значајних одбора америчког Конгреса, државна комисија задужена за надзирање и унапређивање људских права, војне безбедности и економске сарадње у 57 земаља Европе, Евроазије и Северне Америке. Девет чланова Хелсиншког одбора америчког Конгреса чланови су вишег конгресног дома – Сената, девет чланова нижег – Представничког дома, а три члана су извршни грански званичници. Како се наводи и на званичном сајту Одбора, Црна Гора, „најмања од бивших југословенских република“, досад је била предмет појачане пажње Хелсиншког одбора америчког Конгреса као земља у којој је уочена трговина људима и земља са наглашеном «унутрашњом разноврсношћу, чији су носиоци националне мањине и битни део православне словенске популације која више настоји на одржавању тесних веза са Србијом него што истиче неки свој различити идентитет“. Изасланици Епископског савета Српске Православне Цркве у Црној Гори документовано су предочили члановима Одбора најновији и најдрастичнији пример кршења најосновнијих људских права, озакоњеног усвајањем тзв. Закона о слободи вероисповести и правном положају верских заједница, који Епархије Српске Православне Цркве у Црној Гори настоји да лиши њихове вековне имовине и готово им онемогући даље деловање, кршећи тиме право на неповредивост својине и самим православним верницима право на слободу вероисповести. Представници наше Цркве указали су исто тако на атмосферу уцена и претњи учесницима молитвено-протестних ходова и медијских манипулација од стране носилаца власти у Црној Гори, којима се крше људска права на мирна окупљања и слободу говора. Подсетили су и на дугогодишњи процес изгона српског језика и писма и културе из јавног живота и школства Црне Горе у чијем се систему образовања форсирају једнострана тумачења и схватања владајуће партије и њених идеолога, и намећу системски као једини истинити поглед на садашњост и прошлост Црне Горе. Чланови Хелсиншког одбора америчког Конгреса изразили су спремност да пажљиво размотре аргументе и правне предлошке које им је изасланство Епископског савета Српске Православне Цркве у Црној Гори уручило. Представници наше Цркве настављају своју мисију у главном граду Сједињених Америчких Држава. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У последњем броју часописа Глас Епархије нишке (бр. 14 (4/2019)) објављен је разговор са игуманијом Маријом, настојатељицом Манастира Покрова Пресвете Богородице у Ђунису ,,Какве нам све утехе Мајка Божја даје!". ГЛАС: Високопреподобна мати, реците нам нешто о свом животном путу који вас је довео до монаштва. Слава Богу на свему. Ја не могу Господу довољно да заблагодарим на његовом промислу да дођем овде у Ђунис. Рођена сам у прошлом веку, године шездесет осме у Београду. Попут свих мојих вршњака, тежила сам свему ономе што и други. Хајде да завршиш школу, нађеш посао, размишљаш о неком брачном животу. Онда долазе те деведесете године када међу избеглицама ти видиш друге људе, друге очи, које немају животне радости, већ једно мртвило у погледу. Размишљаш – чему све ово чему си ти тежио, бринуо, секирао, трошио се? Затим први сусрети са људима који демонстрирају, вичу на улицама. То је мени све било ново. Питала сам се куда иде сав овај народ? Шта се ово дешава? Мене политика никад није интересовала, а нисам била ван свега што се дешава. Кад сам видела све то, поготово те избеглице, схватила сам колико мене Господ воли. Тада се стално говорило да Београду страдања тек предстоје. Размишљала сам како све ово што сам тобоже постигла, не само ја него моја породица – све то може преко ноћи да нестане. Шта је то што је трајно, што ја могу да задржим, без обзира на то да ли имам стан, посао, плату? Шта то имам што могу да понесем са собом и што ће ми дати неку животну, духовну радост? Дошла је и та 1995. година, када долазим у манастир Липовац. Немојте ме питати како, то су заиста чудни путеви Господњи. Ја нисам имала никакве везе са Нишом, нити фамилије ни било кога, али ето, дошли смо некако до оца Дионисија. Свидео ми се тај манастир испод обронака Озрена. Свидело ми се и то сестринство, старо, предратно. Зашто је Владика Иринеј 2005. године баш мене изабрао да дођем у Ђунис, ја вам то не знам казати. Ја само знам да кажем: ,,Мајко Божја, хвала ти!“ Господ дао да овде спознам и себе. Кажем опет, не знам који су били његови разлози. Ја знам који су били моји разлози да дођем у манастир, а сада сам благодарна Мајци Божјој на томе што је она желела да ја дођем овде, код ње. Има толико дивних монахиња, финих, кротких, смирених. Ја не спадам у ту сорту. Али кажем, специјални болесници иду на интензивну негу. Овде је интензивна нега. То ми је било потребно. Кад идете у манастир – бар већина људи с којима разговарам, који јесу у манастиру – ви замишљате места која су мало повучена, тиха, где је мала посета људи, где постоји неки полусветитељ као духовник, мање сестринство. Ђунис је све супротно од тога. Али вероватно да би се смирио, човек мора да добије баш оно што не жели, него што Бог жели од њега. Бар ја тако сагледавам моју животну причу. ГЛАС: Када сте дошле у Ђунис, кога сте овде затекли? Ту је било већ старо сестринство. Претпостављам да је то био главни разлог Владике Иринеја да нас три сестре из Липовца, као млађе, премести овде. После годину дана упокојила се мати игуманија Минодора, прва игуманија овдашње женске обитељи. Ми сад имамо само још једну моханињу из те старе обитељи. Најпре је овде био отац Климент, од 1964. године. Он је ту четири године покушавао да успостави обитељ. Пре њега, у 19. веку, овде се догодио сусрет Мајке Божје и Милојке, која је покушавала народу да пренесе све оно што је чула од Мајке Божје, који је њен благослов. Знате, као и сада, када чујемо да се нешто дешава, мало смо неповерљиви. Како је кренула у народу да оживљује та вера, то семе да ниче, да расте то дрво, тако је светиња кренула да прикупља прво народ, вернике. Када ме питају ко је ктитор овог манастира, кажем да је то српски, православни народ. Није било ниједног властодршца, неке личности која је помогла да се подигне конак или црква. То су те две удовичке лепте које народ и дан данас доноси зато што има неку потребу. Рецимо, дете му је болесно, супруга му је на самрти, тражи помоћ у молитвама. ГЛАС: Како је дошло до тога да ви будете настојатељица? Мати игуманија већ није била у здравственој ситуацији да може да води манастир. Она јесте била жива, имала је титулу игуманије и све поштовање свих нас сестара, али физички није могла да обавља то послушање. Још док је мати Минодора била жива, ја сам примила њене обавезе. Када се упокојила, 2006. године, ја сам преузела целокупну управу манастира. Сада је овде десет сестара, од којих је нас пет монахиња и пет искушеница. Мати Евгенија је једина од тих старих монахиња још у животу и она је посебан благослов за манастир, права мала енциклопедија. Остале сестре су млађе. Наш манастир спада у ред најмлађих српских манастира, не само по формирању и времену градње него претпостављам и по сестринству. Ето, сада је скоро четрнаест и по година како смо овде и Господ је благословио да све крене ниче. Ја вас молим за ваше молитве да Господ дâ да тако и остане, односно да се увећа, без обзира на то да ли ћу ја ту бити или неко од нас. Благослов Мајке Божје је да ту буде женско монаштво, да буде сестринство, да има ко да вас дочека, али да има литургије. Имамо дивне свештенике овде у околини, који нам излазе у сусрет за служење литургије. Све ово што ми радимо је број два. Приоритет је богослужење. ГЛАС: Да ли је тешко одбранити се од савременог света и модерног живота? Да ли вам сметају такве појаве? Мислим да то зависи од нас. Kад сам дошла овде са сестрама, обитељ је већ била у годинама. Кад си стар, не можеш да се сам о себи бринеш. Дозволиш да многи мирски људи, који су без сумње добронамерни, помогну. Али они људи уређују онако како они сматрају да треба да уреде. Није то велики проблем, али тим људима треба на један леп начин казати: ,,Опростите, можете то овде; немојте овамо.“ Тако је ако желите да имате монаха. Ако желите да имате пријатељицу или дружбеницу, онда је то друга прича. Али онда немаш монаха. Онда, кад имаш муку и искушење, код кога ћеш да одеш да се пожалиш, да питаш за савет, да поделиш и тугу и радост – али на један прави начин, да имаш у радости уздржање, а не неко не знам какво понашање, у којем изгубиш и то мало радости што си добио. То искључиво зависи од нас, житеља манастира. Ми имамо конак где ви нисте ушли. Бог нам је дао могућност да направимо ову гостопримницу. Дао нам је могућност да имамо и доње просторије, за све људе који долазе. Јер то је благослов Мајке Божје, да овде људи долазе. Ми не можемо овде да живимо пустињским начином живота. Људи долазе. Ми у овом нашем манастиру, хвала Богу и Мајци Божјој, имамо могућности да их примимо. Не могу да кажем да то сви манастири могу себи да приуште. Али мислим да морају себи да одвоје посебно место. Ово је наша монашка заједница, где гости могу да дођу, зна се кад и колико, а овамо даље не смете да уђете. Мислим да монах може да сачува себе, без обзира на данашњу ситуацију, на нашу раслабљеност, на знатижељу људи који нам долазе. Бог ти је дао разум, стражи над својим језиком, стражи над својим чулима. Ми можда не можемо можда да држимо подвиг који су држали први монаси, о којем смо читали у житијама: да чинимо по три хиљаде метанија, да не једемо хлеб не знам колико дана, да спавамо на земљи. Али шта је то због чега би млада сестра требало да дође у манастир? Шта је то што она нема у свету? То је нешто што можемо да држимо и данас, као што су држали и први монаси. То је да радиш на себи, да видиш шта то у твом срцу све лежи, да се смириш, да се скрушиш, да научиш да кроз те муке благодариш увек Господу и да тражиш помоћ од њега. То је нека моја животна водиља у манастиру, што желим сестрама да пренесем, без обзира на наше послушање које имамо, без обзира на број људи који нам дођу. Када је слава, ту буде пар хиљада посетилаца. Само на послушању има око двеста до триста људи. Са сваким човеком треба да се поздравите. Кад видите његов израз лица и када каже да је годину дана скупљао паре да би могао да дође ту на послушање, када се јавио још у мају месецу да резервише место за послушање – како да не пожелиш да кажеш „Како сте, како породица, како фамилија?“; кад пође, да му даш неку иконицу, флашицу свете воде. А то је триста људи са којима треба тако. Где је ту ћутање, где је ту молитва? Али тај човек отишао је радостан. И мени је радост. Још кад каже: ,,Прошле године сам се Мајци Божјој молио, Богу, за то и то, и сад сам дошао да заблагодарим, јер ми је то испунио.“ То нама даје неку силину. Мајка Божја је још увек ту, она нас чује, значи није дигла руке од српског народа, није дигла руке од ове наше светиње, и од нас оваквих какви јесмо. ГЛАС: Није ли у томе ваш подвиг? Треба то схватити. Ево видите ове искушенице. Ми смо читале житија светих отаца, па и ја сам мислила да је тако у манастиру. И онда дођете, наиђете на нешто друго. ,,Ја нисам за овде, ја ово не могу.“ Ја кажем: ,,Полако, прво мораш да се смириш. Треба да покажеш колико ти можеш да човека другог волиш, колико си спремна себе да даш. А кад будеш сазрела за ћутање, молитву, тиховање – а да не одеш у прелест – доћи ће и тај тренутак, добићеш то и ти.“ Као што ја нисам тражила да дођем у Ђунис. Знате, мени је две године требало напора над самом собом да прихватим ово послушање. Нисам тражила да идем из Липовца. Знате, ту сам пустила корење, ту ми је духовник, ту су ми духовне матере, то сестринство. Била сам навикла на послушање, на много штошта . Монах је, како кажу, сам са Богом. Како му Господ каже – амин. Али требало је извршити једно насиље. Цело моје биће се бунило: ,,Нећу то!“ Сила Божја се у немоћи познаје. Да је овде триста четристо монахиња, да ми имамо старије, које су четрдесет и педесет година монахиње, у чему бисмо видели силу Божју? Кад видите овде две монахиње, три, а пет-шест искушеница којима је ту двадесет пет до тридесет година, које су тек стасале, кренуле да корачају манастирском портом, а како Господ то уређује, Мајка Божја како нас покрива, шта нам све даје, какве утехе... Ево, скоро смо причали о Светом оцу Пајсију, Светогорцу, а после пар дана долази његово духовно чадо, отац Арсеније из Грчке. Он грчки, ја српски; разумем шта он мени каже, оно што га питам, он разуме шта хоћу – нит га знамо нит нас зна. Како је дошао овде, ни он нема појма зашто је свратио. Ја кажем да има неког ко то зна и ко је овако уредио, што што је нама требало у том тренутку да се помогне и да нам се каже. Значи опет, ако хоћеш да пливаш кроз живот, само се препусти руци Божјој и биће добро. ГЛАС: Молимо вас, пренесите нам нешто од својих духовних искустава. Ко год дође од монаштва, било да се ради о оцима или о матерама, увек користимо прилику да нешто питамо – бар како они у свом манастиру организују живот, поготово ако су старији монаси, да бисмо извукли оно што ми немамо. Ми имамо књиге, путујемо да видимо друге светиње, а они имају онај животни, прави, да кажем реални монашки приступ свему ономе зашто смо ми дошли у манастир, што је нас привукло. Монахиње у Липовцу нису много морале да беседе, али су радиле. Ми смо видели пример како она живи, како је она послушна, како је кротка, како је смирена, како зна да прећути, како зна да опрости. Ја то могу да читам код светих отаца, али жива реч је жива реч. Имамо контакта са многим духовним лицима који су нам тако лепе ствари рекли, ту једну реченицу. Рецимо, отац Данило, који је једно време био игуман у манастирима Дубрава и Увац, причао је једном приликом о брату како му је жеравица пала на длан. Ја кажем како су ту нервни завршеци, како је то јако болно, а он каже: ,,Ћути, не мора да значи.“ ,,Како, оче?“, почнем ја оно што знам о медицини? Каже: ,,Где су ти помисли?'' После непуних месец дана у манастиру препознам другу жеравицу, жеравицу на мојој души, једно искушење, сетим се те његове реченице и кажем: ,,Хајде сад да научиш како се то кроз живот чита.“ Само пар секунди човек се сконцентрише на Господа, на молитву, нек је то само ,,Господе“, не стигнете ни до оног ,,помилуј“. Тада само осетите како тај немир од вас одлази. Као да гледате једну позоришну представу где сте ви гледалац, а не учесник тога. Ја кажем: ,,Види, ово функционише!“ Е сад, то само треба да постане навика човеку. За све то, а ово је само један од бисера које сам добила од тих отаца који полако одлазе ка Господу, ја не могу Мајци Божјој до краја свог живота заблагодарити и сагледати њену љубав према мени, да ја дођем у њену светињу. Размишљала сам о томе како би било отићи у неку од руских светиња, како је то тешко нама да организујемо. Није ме интересовало да видим те светиње, колико да сретнем некога од отаца, само да их питам да ми нешто кажу о спасењу. Онда је дошао неки поклоник из Русије, који се заветовао да обилази светиње Мајке Божје свуда по свету. Оклевала сам , али су ме наговорили да га питам нешто о умно-срдачној молитви. Он ми је само казао: ,,Кротко срце!“ ГЛАС: Шта сматрате својим главним задатком, као настојатељица манастира? То је молитва. Али не да би се човек с тим дичио, силио и тако даље. Скрушена, тиха молитва. Кроз молитву се нађе решење за све недоумице, проблеме, искушења, нерешиве ситуације. Видите да сте дошли до зида и нема даље! Сви су изгледи да ће бити тако како не би требало да буде. Нити сам ја молитвеница, нити се моји вапаји чују пред Господом. Али важан је тај тренутак да не кренете људским разумом да решавате проблем, него да кажете: ,,Господе помози! Ти ово реши!“ Само он може то да уреди да су вуци сити и овце на броју. Како он то решава? Само станете, задивите се. Јер он том човеку да нешто друго, неку другу идеју, спречи га у тој његовој намери коју има. Када је реч о некој клевети, не може то да не заболи. Није правда, није истина. Почни за тог човека да се молиш Богу. И одједном добијете таквог једног дивног пријатеља, а да ви њему ништа нисте казали, ништа нисте урадили. Све нешто што нам се дешава, то је у глави. То је од помисли. Ако ви имате борбу са мном, стално ми правите проблеме, искушења, клевећете ме, и ако кренем овосветским начином то да решавам, ја само имам већи проблем и веће непријатељство с вама. Али ако сваког дана принесем свећицу за ваше здравље, сваког дана једно мало молитвено правило - десет Милосердија двери, ако, кад год вас видим, питам: ,,Хоћете чај, хоћете кафу, хоћете колаче?“, ви више не можете ни да ми будете непријатељи. Тада настају мир и радост. Разговор водили: Ивица Живковић и Миљан Никитовић Извор: Радио Глас

Са званичне интернет странице Телевизије Храм, Архиепископије београдско-карловачке, доносимо разговор са Његовим Преосвештенством Епископом зворничко-тузланским г. Фотијем.

Његова Светост Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски поучио је гледаоце ТВ Храм о значају празника Рождества Христова, користећи прилику да се осврне и на актуелне тешкоће са којима је суочена Црква Христова и њен благочестиви народ. Са Патријархом Иринејем разговарао је протођакон Младен Ковачевић.