Претражи Живе Речи Утехе

У оквиру редовних духовних трибина које се више од две деценије одржавају у оквиру Мисионарске школе храма св. Александра Невског на Дорћолу, у суботу 23. децембра 2023. године од 18 часова и 45 минута, биће одржано предавање на тему "На путу ка бестрашћу". Беседиће теолог Славиша Костић, вероучитеља у београдској гимназији "Патријарх Павле". Сви су добородошли! Извор: Радио "Слово љубве"

Патријарх Порфирије: Ниједно занимање или брига нису важнији од темеља нашег живота – Христа У Недељу праотаца Христових по телу, 26. децембра 2021. године, у народом испуњеном Катедралном храму Преображења Господњег у Загребу, Божанствену Литургију служио је Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије. Саслуживало је загребачко свештенство уз појање хора Саборне цркве којим је дириговала Олена Циглењак. По отпусту свете Литургије Патријарх је честитао Божић свим хришћанима који празник Рођења Христовог славе по грегоријанском календару. Беседу Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија доносимо у целости: У име Оца и Сина и Светога Духа. Браћо и сестре, ево нас пред тајном Божића. Данашња недеља је посвећена у нашем предању мајкама, а следећа оцима, као што је претходна била посвећена деци. Дакле, данашња недеља се у народу назива именом Материце и обичај је да везујемо мајке како би се оне одвезале дајући нам неки поклон. Највећи поклон који је људски род могао да добије јесте мајка, пре свега Мајка Сина Божјег, Она која је у име читавог људског рода рекла смирено „да“, принела себе у име свих људи као Пречиста и Преблагословена да се кроз Њу деси људскоме роду спасење, да кроз Њу и у Њој ми сви људи имамо приступ Живоме Богу и не само приступ посредно, него директан, непосредан приступ Живоме Богу. Пресвета Богородица као узор и као пример свим мајкама, истовремено и као покровитељ свих мајки, свих жена, јесте истовремено повод да кроз Њу и у Њој препознамо достојанство и назначење и значај мајке, жене уопште. Колико је само светих мајки у историји људског рода и у историји Цркве било? Да није било многих светих жена, светих мајки, вероватно ни ми не бисмо имали толико блиставих, сјајних примера светитеља Божјих, отаца и учитеља Цркве, од Светог Јована Златоуста, Светог Василија Великог, Блаженог Августина, па све до Светог Саве и светитеља Божјих из нашег рода. Свакоме од великих имена учитеља и отаца Цркве претходила је света мајка, жена светога живота, која је и својим личним примером и својом љубављу, али истовремено, пре свега и изнад свега, својим молитвама Богу утиснула печат чежње за Христом, печат глади за Истином, који су касније носили ти велики мудри оци и учитељи Цркве. Данас смо чули причу из Јенвађеља по Луки где имамо једног господара, богатог човека који позива људе да дођу у његов дом да учествују у свадби, то јест у вечери, трпези љубави које је наменио многима. То многи претворило се у све. И ово није ништа друго, као и многе друге приче из Јеванђеља, него ли слика односа Бога према нама људима и нашега односа према Њему. Ми често, иако знамо да нас Бог зове и призива, говоримо себи и другима да има времена и да најпре морамо да обавимо неке друге послове који су важни, а остаће времена да посветимо и део себе, део својих снага Богу. Наравно, безброј пута у Јеванђељу Господ нас је подсетио кроз приче које нам је изговарао да ми нисмо господари времена, да заправо не знамо када ћемо отићи из овога света. Може бити да се бавимо пословима који јесу важни, веома важни, али који ипак нису толико важни да бисмо оставили свој однос са Богом по страни, који нису заправо важнији од тога да се бринемо о својим духовним потребама, о духовној храни, и не само то, него и ти други послови ма колико су важни ако хоћемо да их решавамо до краја, ваљано и како треба, у потпуности, не можемо их решити без наше заједнице са Богом, без молитве, без промисла Његовог. Тако и ова прича јасно казује да у дому Бога Живога не да само има места за све, него су сви људи позвани да уђу у Царство Божје, да уђу у наручје и у загрљај Божји, али да то да ли ћемо ући у просторе слободе Божје, слободе Христове, зависи у истој мери и од љубави и благодати Божје, од нашег слободног опредељења, зависи од тога шта ми желимо. Најпре је важно да имамо жељу, да имао спознају потребе за Богом. Ако то постоји онда ће засигурно бити довољно снаге да кренемо у наручје Божје, а кад се то деси, кад учинимо тај корак, Господ је већ обема рукама загрлио читаво наше биће - и не само то - Он је посејао и семе жеље у наше душе, али најчешће ми заузети многим важним пословима семе жеље, семе вере које је засађено у нашој души затрпавамо разним важним, веома важним пословима, понекад и неважним, али ниједним толико важним да је тај посао и занимање, брига ако хоћете, важнија од извора, темеља нашег живота. Господ је дакле љубав и не гледа ни на социјални статус, не гледа на то ко је из којег рода, не гледа ко је колико учен. Као што видимо у овој причи, Он позива све. Позива и оне који су богати и оне који су сиромашни и оне који имају јачу и слабију веру. Позива и оне који мисле да припадају дому Његовом и формално и споља испуњавају некаква правила и законе и мисле да је то довољно да пројаве жељу и потребу за Богом, мисле да спољашњим придржавањем и држањем заповести и Божјих закона без унутарњег преображаја, без истинске и праве љубави, која јесте жртва, мисле да могу да буду препознати као слуге Божје. Није довољно да споља будемо хришћани и да имамо мирну савест и осећање да смо бољи и вреднији од других. Није довољно да мислимо - да се тако изразим - да ми имамо Бога у џепу, да ми имамо Њега у својој шаци и руци и да ми уз помоћ Њега проверавамо и оцењујемо друге. Неопходно је да уђемо у дом Његов, да одговоримо на Његов позив, да се препустимо Његовој вољи и Његовом промислу са поверењем да када смо у Његовом наручју, ма шта се дешавало у нашој свакодневници, ми смо не само на сигурном путу, него већ овде и сада предокушамо оно што нас очекује у вечности. То је нераскидиво јединство нас са Господом нашим, али и наше јединство међусобно, толико да се сви осећамо и доживљавамо као једно међусобно и са Њим, и да сви заједно славимо Њега живога, Једног у Тројици Бога, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова. Амин! Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

У недељу 28. новембра 2021 године, у Саборном храму светог великомученика и победоносца Георгија у Крушевцу, свету архијерејску Литургију служио је викарни Епископ марчански Господин Сава, уз молитвено присуство домаћина Епископа крушевачког Господина Давида. Епископу Сави на светој Евхаристији саслуживали су: секретар Светог Архијерејског Синода СПЦ протосинђел Нектарије, старешина Саборног храма протопрезвитер-ставрофор Ђорђе Милојковић, протопрезвитер Ненад Радосављевић, презвитер Ненад Драгичевић, ђакони Ненад Матић и Никола Николић. По прочитаном одељку из светог Јеванђеља, надахнуту беседу је изговорио владика Сава, тумачећи прочитану перикопу "о Гадаринском бесомучнику", из кога је Господ изагнао мноштво демона. Уједно, владика је пожелео свим присутним верницима благословен почетак Божићног поста, кроз који се целим својим бићем припремамо за прослављање великог празника Рођења Богомладенца Христа. На крају свете Литургије Епископ крушевачки г. Давид поздравио је госта и сабрата Епископа Саву и протосинђела о. Нектарија најискренијим речима топле добродошлице у Богомспасавану Епархију крушевачку, у своје име, у име свештенства, монаштва и верног народа, исказавши велику радост и захвалност Господу на овом великом дану и светом сабрању. У наставку је у Епископском двору уприличено послужење за госте и служашче свештенство и настављено је Литургијско саборовање. Извор: Телевизија Храм

Патријарх Порфирије: Пратимо трагове које нам је патријарх Павле оставио на путу којим је водио нашу Цркву ка живоме Богу, Христу Спаситељу нашем, који је наша вера и наша нада и наша љубав. Повезана вест: Помен патријарсима Иринеју, Павлу и Димитрију у манастиру Раковица Блажене успомене Патријарх српски Павле својим је делима обавезао Србе да га се радо сећају и наставе његов пут вере, истине, правде, доброчинства и љубави. Говорио је: Љубав је највиша врлина. Све што човек дели са другима смањује се, осим љубави. Што је више дајете, више је имате. Таквом љубављу 20. маја 2021. године били су испуњени храм и порта манастира Раковице где је Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије отворио Спомен-собу посвећену патријарху Павлу. Пре свечаног отварања Спомен-собе, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, у молитвеном присуству чланова Светог Архијерејског Синода, преосвећене господе епископа: бачког Иринеја, шумадијског Јована и крушевачког Давида, служио је помен српским патријарсима Димитрију и Павлу који почивају у манастирској порти, као и патријарху Иринеју, коме се данас навршило шест месеци од блaженог уснућа у Господу. Служивали су протојереј-ставрофор Ђорђе Трајковић и ђакон Радомир Врућинић, а дивно је појао хор Богословије Светог Саве. Свечаност отварња Спомен-собе патријарха Павла почела је обраћањем управника Библиотеке Српске Патријаршије др Зорана Недељковића који је подсетио да је, након завршетка рада на сређивању Библиотеке блажене успомене патријарха Павла, која иначе садржи 8299 књижних јединица, одлуком Светог Архијерејског Синода септембра 2018. године, управи Библиотеке Српске Патријаршије поверена дужност формирања Спомен-собе патријарха Павла. „У периоду који је иза нас, уз подршку Светог Архијерејског Синода и са бројним сарадницима, успели смо да завршимо поверени задатак. У изложбеним витринама постављено је готово 500 предмета из заоставштине патријарха Павла. Захваљујем на пажњи и помоћи преподобној игуманији Евгенији и свом сестринству манастира Раковице. На вредном и стручном раду у формирању изложбене поставке захваљујем нашем уваженом хералдичару Драгомиру Ацовићу. На уређењу целокупног простора Спомен-собе захваљујем угледном српском архитекти г. Стевану Мићићу. Такође захваљујем и г. Момчилу Ранчићу, који је израдио све изложбене витрине и додатно се ангажовао и на другим бројним пословима. Велику захвалност изражавам г. Младену Кременовићу, власнику ливнице Лиграп, на његовом вредном дару за Спомен-собу. Захваљујем управнику Музеја Српске Православне Цркве ђакону Владимиру Радовановићу и службеницима Музеја на повременој помоћи током уређења изложбене поставке. Наравно, захваљујем службеницима Библиотеке Српске Патријаршије који су све време били ангажовани на сређивању Патријархове заоставштине, на уређењу изложбених витрина и на свим другим пословима. Велику захвалност изражавам Продукцији Епархије бачке на подршци у раду. Такође, захваљујем оцу Милошу и свештенству цркве Светог Илије у Миријеву на вредном дару за Спомен-собу. Захваљујем и недавно упокојеном оцу Игњату, који је служио у овој светој обитељи. Често нас је обилазио и на разне начине помагао наш рад. Захваљујем свима онима који су на било који начин помогли реализацију овог подухвата„” истакао је др Недељковић и додао: „Желим да нагласим да смо се потрудили да из заоставштине блаженопочившег патријарха Павла изнесемо и прикажемо све оно што указује и подсећа на њега, како би његов живот, рад и архијерејско достојанство били достојно приказани будућим посетиоцима као поучни пример живота испуњеног врлинама. Али, има нешто што није могло да стане у изложбене витрине, оно због чега многи долазе овде да се поклоне над хумком његовом да пронађу утеху и радост, а то је његова вера, љубав, његова нада у Васкрслог Христа и Јеванђеље Христово, којим је он живео, дисао, говорио. Наш песник Матија каже да нико није говорио тако тихо, а да се чуо тако далеко, као наш патријарх Павле. И зато мислим да што време буде више одмицало од дана његовог упокојења, он ће у народу бити све већи, а његове речи ће се чути све даље и сведочиће о једино чудесном животу у Христу и Јеванђељу Његовом”. Уследило је обраћање архитекте Драгомира Ацовића који је истакао: „Данас смо окупљени у малом простору који чува предмете и успомену на великог Патријарха и не мањег човека. Предметима недостаје дух који је у ситном телу Гојка Стојчевића израстао у својеврсну Синајску Гору, посвећену присуством Господњим, са које је зрачила и наставља да зрачи вера и послање. Ми морамо опрезно и тихо корачати просторима којима влада његова успомена и где се чувају његове ствари. Успомена је подложна крхком сећању. Музејске и спомен збирке нам преостају као путокази који нам помажу да не склизнемо ка забораву и да се не огрешимо о дуг љубави на коју смо обавезни једни према другима као људи, као хришћани и као народ Божји. Међу нама је живео и деловао Патријарх чију смо величину назрели тек када се преставио и када се народ чијем се спасењу посветио одједном и неочекивано појавио на улицама и трговима да му ода последњу почаст и затражи и незаслужени опроштај и спасоносни благослов! Иза њега ја настала празнина, и ту празнину смо заслужили. Он није! Док је био жив, посматрали смо га као чудо! Када је преминуо, сазнали смо да није он био чудо, већ ми! Ми тога нисмо били свесни. Он јесте!”. „Ми недостојни, којима је запала почаст да покушају да оформе овај спомен простор, суочили смо се од самог почетка са нечим на шта нисмо рачунали, а требало је. Као прво, како представити некога ко не поседује ништа, и коме ништа није неопходно, и који све са чим живи и зашта живи носи у себи. Како представити човека који живи у духу предметима који су лишени духа? Како у маленом и успутном простору представити некога који нас је предводио, поучавао, заступао и бранио? Често од нас самих! Како празним и тривијалним предметима насликати и објаснити величину одрицања монаха који је, као онај први Павле, постао већи и од нас и од самога себе? И који је преставши да буде Гојко постао свако од нас у јаду и слави, у понизности и оданости, у нежности молитви и у строгости веровања, у скрушености душе и у величанству вере у Господа и у спасење које нам је обећано. У овој спомен поставци недостаје много онога што би требало да је ту, али нема ничега чему овде није место! Овде нема много злата и сребра, али постоји плетора вере и љубави. На крају, морам поменути да су на овој спомен поставци радили малобројни, али — верујем — достојни: архитекта Стеван Мићић, др Зоран Недељковић, људи из Патријаршијске библиотеке и из Музеја Српске Православне Цркве и изнад свега - мајстор Мома. Њихов циљ је био да помогну незабораву. Њихова награда је захвалност,” поручио је архитекта Драгомир Ацовић. Отварајући Спомен-собу Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је надахнуто беседио: „Ваша Преосвештенства, високопреподобна мати Игуманијо, часни оци, браћо и сестре! Aпостол Павле каже да треба да поштујемо своје старешине. Наравно не због тога што је хтео да каже да је старешинама потребно да им други буду покорни, него због тога што је хтео да нас упозори и обавести да само онда када имамо осећање поштовања према својим старешинама, када имамо послушање у односу на њих, ми смо тада сигурно чули реч Божју о томе да је Бог Отац и да искључиво поштујући Његову реч можемо расти у складу са оним што је наше назначење. Тако смо се и данас сабрали овде да изразимо сећање, поштовање, па и послушање у односу на блаженопочившег патријарха Павла, као личности, али и сви ми као заједница. Сабрали смо се да, гледајући трагове које је он оставио иза себе, васпоставимо или боље речено обновимо наш лични однос са њим, а то је једино у Цркви могуће, јер у Цркви нема граница између овога и онога света. Само у Цркви можемо да непрестано обнављамо наш лични однос и да идемо траговима које нам је он оставио на путу којим је водио нашу Цркву. То су трагови који воде ка живоме Богу, Христу Спаситељу нашем, који је био, како смо већ чули, вера, нада и љубав блаженопочившег патријарха Павла, ка Ономе који је исто тако и наша вера и наша нада и наша љубав. И у том погледу, ова Спомен-соба која се налази у манастиру Раковици има искључиво и једино смисао ако наше сећање на блаженопочившег патријарха Павла није сећање само на прошлост која је иза њега и иза нас, него је пре свега сећање на Јединога живога Бога, Једнога у Тројици Оца и Сина и Светога Духа. Са тим мислима позивам да уласком у Спомен-собу посвећену патријарху Павлу свако од нас уђе у своју собу, у своје биће, и тамо сусретне управо Једнога у Тројици Бога Оца и Сина и Светога Духа”. *** Спомен-собу у манастиру Раковици красе одабрани експонати из живота блажене успомене патријарха Павла посвећеног Богу и роду. Изложени су лични предмети, одећа и радни прибор, алат, белешке и подсетници, приручне књиге и литургичка литература, његове књиге и књиге о њему, дарови, сатови, колекција васкршњих јаја и други поклони. Простор је посвећен времену његове патријарашке службе и садржи одабрана признања, награде и почасти које је за живота примио од свог народа, од Српске Цркве и других помесних православних Цркава, од хришћанских и других верских заједница, државника, знаменитих личности, организација и институција. У витринама су изложене дароване му иконе, архијерејске инсигније, ручни и стони крстови, богослужбени сасуди и одежеде. Посебну пажњу привлачи витрина у којој су изложени лични предмети блаженопочившег патријарха Павла: плетени прслук, импровизована лампа, обућа и алат из Патријархове радионице, писаћа машина са лупом, решо са лончетом, наочари у футроли, кофери, пегла, па чак и његова метлица са ђубровником... Свечаности су присуствовали и главни секретар Светог Архијерејског Синода протојереј-ставрофор Саво Јовић, управник Информативно-издавачке установе Српске Православне Цркве г. Душан Стокановић, архијерејски намесник београдско-посавски протојереј-ставрофор Бранко Митровић, шеф Кабинета Патријарха српског протођакон Александар Прашчевић, главни и одговорни уредник новина Српске Патријаршије „Православље ” протођакон Дамјан Божић, проф. др Војислав Миловановић, свештенство и монаштво Архиепископије београдско-карловачке, представници јавног и културног живота престонице и благочестиви верни народ. Извор: Инфо-служба СПЦ

Његово Преосвештенство Епископ г. Лонгин служио је свету Литургију у манастиру Новој Грачаници у Недељу месопусну, припремну недељу пред Васкршњи пост. Саслуживали су архимандрит Тома (Казић), свештеник Петар Саиловић, протођакон Милован Гогић и јерођакон Макарије, у молитвеном присуству умировљеног Епископа славонског г. Саве, протосинђела Филотеја (Петровића) и проте Марка Пантића. Звучни запис беседе Архијерејски хор под диригентском палицом Марије Миличић као и увек молитвено је одговарао на све прозбе из црквених јектенија. Доста верних и деце приступило је светој Чаши, а међу њима и прослављени кошаркаш Никола Јестратијевић са породицом. Беседио је владика Лонгин: -Црква верује и проповеда, базирајући се на Божанско Откровење, о крају света! У спису Дидахи, учење дванаесторице Апостола један возглас гласи: Да дође Царство Твоје и прође овај свет. У Откривењу Светог Јована Богослова се каже да ће небо и земља проћи кроз огањ (Јн. 21,1). Модерна наука третира ову тему и опомиње о несразмерном трошењу овога света. За нас вернике није толико важно када ће се то десити већ да ће затим, кад свету дође крај, уследити страшни суд на коме морамо одговорити за свој живот и поступке. Критеријум по коме ћемо се мерити биће љубав према ближњем. На путу ка Богу управо стоји човек и како се према њему односимо тако ће и Господ према нама. Господ жели да се ми, љубећи Бога, односимо према другом као нашем најзначајнијем дару, од кога зависи наше спасење. Дао нам је заповест да се више од свега бојимо греха, који нас одваја од Бога и ближњих. Зато за истинске хришћане Суд није страшан, они га доживљавају као сусрет са Спаситељем и убеђени су у Његово очинско милосрђе. Зато на сахранама читамо: Души их во благих водворјатсја. Извор: Инфо-служба СПЦ

„Срећа је у жутом лишћу“- меланхолично је пјевао Црњански оду јесени у свом „Дневнику о Чарнојевићу“. Док убрзано ходам будванским улицама, осјећам под својом обућом тек отпале жуте листове и ослушкујем како шуште у ритму кише која све јаче пада. Одлучујем да прекратим пут до куће, па пролазећи поред старе основне школе, примјећујем свјеже исцртане графите на спољном зиду школске зграде. „Држао сам спреј у руци зид је стајао испред мене, прскао сам бесно по њему, рушио границе и време.“ Стихови су из пјесме „Моја слобода“ култног крагујевачког састава КБО, која је нарочито била популарна међу многима од нас који смо одрастали у Никшићу 90-тих година прошлог вијека. И заиста, графити су деценијама били незамјенљиви дио субкултуре, преко којег су млади људи исказивали своје емоције и осјећања. Но, оно што карактерише графите исцртане на будванској школи јесте одсуство младалачког трагања за смислом и егзистенцијалног вапаја за слободом јер оно што их одликује је њихова дневнополитичка суштина. Међу свим натписима које сам угледао тога дана, нарочито ми је био упечатљив онај нa кojeм је црвеним латиничним словима написано „Догодине ниђе“. За мене није новина од стране аутора графита исказано неслагање са литијским покличом и геслом „Догодине на Ловћену“, будући да нас са сличним ставовима већ мјесецима обасипају разни аналитичари, колумнисти, новинари, политичари и други тзв. јавни дјелатници. Оно што ме је подстакло на размишљање је сасвим ново тумачење смисла историје које је нехотице понудио писац пароле, а које је већ деценијама обликовано од стране већ поменутих јавних дјелатника. До наших дана била су позната два тумачења смисла историјских процеса и токова. Прво од њих је у хришћанском поимању историје према којем је свијет створен ex nihilo (из ничега), па се сходно томе на ток историје гледа као на праву линију која има свој почетак и крај. Насупрот томе стоји древна античка мисао која историју сагледава кроз кругове, циклусе – тј. затворено кружење коме се не назире крај. Историју као „вјечно враћање истог“ доживљава и Фридрих Ниче. По њему, дешавања у свијету се одвијају без почетка и без краја, док се иста стања понављају безброј пута. Ниче сматра да човјек не смије да дозволи да прошлост преовлада у садашњости. Уколико је човјеков циљ унапређење живота, онда је први и основни ступањ на том путу заборављање прошлости. Само ако се заборави већи дио традиције, могуће је дјеловати за будућност. На тај начин Ниче антиципира један дио наших савременика који су „успјешно“ завршили процес заборављања властите историје и традиције. Но, оно што ни сам Ниче није предвидио јесте да ће се у првим деценијама 21.вијека, и то баш у Црној Гори, појавити један потпуно нови поглед на смисао историје. Наиме, према овдашњим „пост-нихилистима“, историја незадрживо креће према „ништа“ или како се луцидни писац графита на будванској школи изразио – према „ниђе“. „Ми не идемо никуд, ми не радимо ништа, ми смо једна велика хипнотисана гомила“- стихови су из једне од познатих пјесама Партибрејкерса, који вјерно одражавају суштину оваквог погледа на живот. Но, оно што следбеници тог историјског виђења не схватају јесте прави смисао пароле „Догодине на Ловћену“. Наиме, када је Његош за своје гробно мјесто одабрао Ловћен, који је један од највиших планинских врхова у Црној Гори, тим чином је свакоме од нас указао да своје животне циљеве треба да усмјеримо ка Небесима. У том успињању на небеској љествици Ловћен је само успутна станица. Зато се помолимо Господу и за оне који су увелико кренули широким путем ка „ниђе“, да прекину са својим беспућима, те да и они започну своје небеско успињање. Јер као што жуто лишће отпада са грана, тако ће у есхатону од нас отпасти све што је пропадљиво и трулежно, па ћемо обучени у непропадљиво постати причасниици и удионици Небеског Града. Ђакон Павле Љешковић, професор Богословије Светог Петра Цетињског и ђакон у храму Свете Тројице у Старом граду у Будви Извор: Митрополија црногорско-приморска

До сада је било више покушаја да се наруши интегритет заштићене зоне незаконитим активностима, али сада је без икаквог скривања покренута интензивна активност која за циљ има да практично заврши градњу пута и тако дугорочно угрози манастир Високи Дечани. Унутар заштићене зоне тренутно активно раде тешке машине (багери, ровокопачи, ваљак) постојећа подзида се уклања и гради нова, а пут знатно проширује. Теретни камиони грађевинске фирме „Љика“ активно довозе крупни шљунак, који багери распоређују по путу, а ваљак поравнава. Пут се проширује за још пар метара од досадашње ширине, у рангу магистралног пута прве категорије. Постављају се широке цеви за дренажу на неколико места. Због проласка великог броја тешких грађевинских возила свакодневно већ су могућа статичка оштећења на самој цркви из 14. века и манастирским објектима. О овим радовима није обавештена ни Комисија за заштићене зоне, ни међународни представници, као ни манастир Високи Дечани. Епархија Рашко-призренска и манастир Високи Дечани, у чијој се зони овај магистрални пут (међународног карактера) гради, најоштрије осуђују ово отворено и безочно кршење закона на штету једног од најзначајнијих УНЕСКО споменика на овом делу Балкана. Овакво понашање косовских институција јасно показује не само неспремност институција у Приштини да заштите овај значајни манастир и споменик светске културне баштине, већ отворено кршење постојећих косовских закона на штету угрожавања природне околине око манастира, што ће имати несагледиве последице. Ово није једини случај кршења закона и судских одлука на Косову на штету манастира Дечани јер општинске власти већ више од четири године одбијају да изврше одлуку Уставног суда у Приштини којом се гарантују имовинска права манастира. Овакво отворено непријатељско понашање и уништавање природне околине око манастира од стране косовских институција представља несумњив показатељ крајње угрожености српске верске и културне баштине на овом простору. Епархија и манастир подсећају да је став међународних институција и Савета за имплементацију зона да се заврши раније започета заобилазница око заштићене зоне и тиме избегне штета која се тренутно прави. Епархија Рашко-призренска ће о свему још једном обавестити све међународне представнике у Приштини и иностранству са захтевом да се са радовима хитно престане, да се начињена штета поправи враћањем пута на првобитну ширину и манастир заштити од даљег агресивног понашања косовских власти. Епархија апелује на све надлежне да се ове незаконите активности сместа обуставе и спречи уништавање јединственог природног амбијента око манастира. ЕПАРХИЈА РАШКО-ПРИЗРЕНСКА 13. август 2020. год. (најновије стање на терену са фотографијама и видео материјалима је забележено данас 13. августа приликом обиласка специјалне заштићене зоне у непосредној близини манастира Високи Дечани) Извор: Епархија Рашко-призренска и Косовско-метохијска

Поводом мученичке смрти последњих чланова царске породице Романов, која је владала Русијом три века и која је од те земље направила велесилу првог реда, протонамесник Слободан Алексић, главни и одговорни уредник радија „Источник“, говори о мотивима цара да упркос свим ризицима и искушењима, стане уз српски народ и уђе у оружане сукобе са земљама са којима је Русија имала добре односе. „Пут јеванђеља је трновит и то је цар Николај наглашавао јер је рођен на дан многострадалног Јова“, каже отац Слободан који је подвукао да је руски цар подигао више од 10 000 светиња и да је реализујући изложбу фотографија царске породице, последње Романове упознао на ближи и непосреднији начин. „Поглед руског цара и вера која просијава из његових очију су ме посебно дирнули“, каже отац Слободан кога питамо и да ли је српски народ довољно благодаран последњем руском цару. Извор: Радио Источник

Одломак Светог јеванђеља по Јовану, зачало 27, описује дане уочи доласка Духа Светога, које се, по обећању Оца, збива пошто се Син прослави. Писац на врло интересантан начин приказује атмосферу и односе међу људима и њихово препознавање Христа, односно неповерење у Њега које испољавају фарисеји. Речи Сина Божјег:“Ја сам светлост свету…“ указују нам да управо том светлошћу треба да будемо обасјани да бисмо примили благодат Духа Светога. Та благодат води Цркву Христову у земаљском свету, а светитељи Божји су обасјани светлошћу божанском која их је извела на пут спасења. Благодат Божја нас води спасењу, слобода би нас можда одвела негде где не треба, неке су од поука које је у емисији „Сведочења“ упутио протонамесник Живојин Кнежевић, свештенослужитељ при Храму Ваксрсења Христовог у Ваљеву. Извор: Радио Источник

Предање Цркве нам сведочи да се Господ Исус Христос по Васкрсењу прво јавио својој Мајци, Марији Дјеви, иако то нигде није остало забележено у Јеванђељима. Разлог зашто то није записано је, како нам то древни тумачи објашњавају, да непријатељи хришћанства не би оспорили такво сведочанство Васкрсења као непоуздано, будући да потиче од мајке - (извод из уредничког уводника) Катихета Бранислав Илић на Радио "Светигори": Уредништво "Православног мисионара" је увек благодарно браћи и сестрама из Црне Горе на сарадњи! Катихета Бранислав Илић на Радио "Беседи": Пастирска брига Цркве се пројављује и кроз "Православни мисионар" као званично мисионарско гласило! Катихета Бранислав Илић на Радију "Источник": Сваки нови број "Православног мисионара" је нова радост, ново подстицање на духовно узрастање! Пасхална радост употпуњена је новим 373. Бројем „Православног мисионараˮ, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. Овај трећи број у 2020. години доброте Господње, посвећен је теми „На путу за Емаусˮ. Са садржајем овог броја црквену јавност путем радијâ „Светигораˮ (Митрополија црногорско-примроска), „Беседаˮ (Епархија бачка) и "Источник" (Епархија ваљевска) упознао је катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора овог мисионарског гласила задужен за односе са медијима. Хришћански живот подразумева непрестано хођење светотајинским и световрлинским путем који нас води ка вечној радости Царства небеског. Вођени овом истином у својим срцима опитно осетимо да хришћански етос подразумева непрестану Литургију, тј. непрестано налажење на путу за Емаус и препознавање Господа нашег у свим живоним сегментима, а најопитније у Литургији као центру нашег живота, истакао је члан уређивачког одбора „Православног мисионараˮ, задужен за односе са медијима. Новопрестављени Епископ ваљевски Г. Милутин, чија се фотографија налази на насловној страни овог броја, остаће нам истински пример хришћанске љубав, непоколебиве вере, поуздане наде, али и пример неуморног и постојаног хођења на путу за Емаус, истакао је катихета Бранислав Илић. САДРЖАЈ: *РЕЧ УРЕДНИКА: "Не гораше ли срце наше" *РЕЧ АРХИЈЕРЕЈА: Разговор са Његовим Преосвештенством Епископом бихаћко-петровачким Г. Сергијем (Карановићем): Литургија је наша спона са вјечношћу! *РЕЧ ПАСТИРА: Разговор са јеромонахом Макаријем (Имамовићем), игуманом свештене обитељи манастира Савина у Митрополији црногорско-приморској - Монаштво је најдубљи одговор љубави на Љубав! *ИЗ СВЕТООТАЧКЕ РИЗНИЦЕ: Свети Игнатије Брјанчанинов - Хришћански пастир и уметник хришћанин *МАТЕРИК: Света мученица Ермиона *ИСТОРИЈА ХРИШЋАНСТВА: Пети Васељенски Сабор *ХРИШЋАНСКА ЕТИКА: Свети Владика Николај - Зашто је он генерал? *У ДИЈАЛОГУ СА АТЕИЗМОМ: Јеванђелски морал, дарвинистички морал и „подизање свести“ (II) ***ТЕМА БРОЈА:*** *Катихета Владимир Пекић: Пут ка препознавању *Протонамесник Александар Јевтић: Пут богопознања *Катихета Бранислав Илић: Евхаристија - непрекидни обед у Емаусу *Небојша Ћосовић (превод са руског језика): Прогледавање ученика у Емаусу *Др Ђорђе Вуковић: Српски ходочасници на путу за Емаус *ВИШЕДЕТНЕ ХРИШЋАНСКЕ ПОРОДИЦЕ: Породица Пуача *СВЕТА ГОРА: Скит Светог Апостола Андреја Првозваног *СВЕТА ЗЕМЉА: Лавра Светог Саве Освећеног *ИЗ ИСТОРИЈЕ УМЕТНОСТИ: Библијски бестијаријум: Магарац Повезан садржај: Евхаристија — непрекидни обед у Емаусу Игуман Макарије: Монаштво је најдубљи одговор љубави на Љубав! Епископ Сергије: Литургија је наша спона са вјечношћу! Извор: Православни мисионар

Недеља Православља, као и Прво и Друго обретеније главе Светог Јована Крститеља, 8. марта 2020. године, литургијски је прослављена у храму Светих апостола Петра и Павла у Рудом. Свету архијерејску Литургију служио је Високопреосвећени Митрополит дабробосански г. Хризостом уз саслужење протојереја-ставрофора Александра Топаловића и Саве Брадоњића, као и ђакона Будимира Гардовића. -И поред чињенице да је Црква утврдила своје учење да ми хришћани исказујемо поштовање према ликовима који су изображени на светим иконама и фрескама, јеретици су упорно тврдили да ми хришћани обожавамо иконе као материју и то изједначавали са идолопоклонством. Ми, браћо и сестре, поштујемо и исказујемо поштовање према светим ликовима израженим на иконама и фрескама - ликовима самог Господа Исуса Христа, Пресвете Богородице и светих Божјих угодника и светитеља. То није обожавање које исказујемо једино према Богу - Оцу и Сину и Светоме Духу, већ поштовање. Иконе и фреске су отворена књига Царства небеског, књига коју можемо не само читати већ и видјети својим физичким очима. А то је могуће заслугама самог оваплоћења Сина Божјега, његовог рођења од Пресвете Дјеве Марије, страдања и распећа, васкрсења из мртвих и вазнесења на Небеса и силаска Светог Духа на апостоле. Дакле, Бог је постао видљив и опипљив и искуствен за нас, беседио је митрополит Хризостом и подсетио: -Био је то велик и тежак голготски пут Цркве док напокон није Божјим благовољењем и благодаћу тријумфовала. Данас се молитвено сјећамо свих оних који су се борили за побједу Православља и свих оних који су страдали од јеретичких царева и јеретика. Кроз историју страдања и прогона Цркве увијек смо се угледали на њих. Оне пак јеретике и архијеретике - непријатеља Бога и Цркве његове анатемишемо и проклињемо говорећи: анатема! Нека нам Бог да снаге да увјек будемо и останемо на путу православља, православног учења и свједочења науке Господње и Цркве његове. Извор: Инфо-служба СПЦ

Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са свештенством служио је јутрос на Савиндан, 27. јануара, Свету архијерејску литургију у манастиру Светога Саве на Савиној Главици у Доњем Грбљу. Звучни запис беседе Ово сабрање је имало посебну радост што је данас са Митрополитом служио Преосвећени владика баришевски г. Виктор из Украјинске православне цркве са својим свештеницима, који је јуче служио у Кијево-печерској лаври, а данас Грбљанима донио благослове кијево-печерских подвижника и пустињака, као и Блажељејшег Митрополита кијевског и све Украјине г. Онуфрија. Након прочитаног зачала из Светог јеванђеља Високопреосвећени Митрополит је сабране вјернике поучио ријечима архипастирске бесједе у којој је, подсјећајући да је Црква Христова непобједива, позвао власт да не припрема злочине какви су се догодили у Украјини, него да се врате путу који води у живот вјечни који нам је утврдио наш путеводидитељ Свети Сава. „Многи храмови су у ово наше вријеме од канонске Украјинске православне цркве отимани. Братски, малтене грађански рат траје на тим просторима, али Црква Божија је непобједива, ни врата пакла је неће надвлаадти, ни у Кијеву ни овдје кода нас у Црној Гори.“ Црква православна у Украјини, Кијевској Русији, као и наша Црква, страдала је кроз вјекове, али је сачувала своју вјеру и вјерност Христу Богу: „И данас чува и страда. И код нас наследници оних послертаних безбожника покушавају да угрозе Цркву, да Божије светиње присвоје, и кажу да припада власти која управља државом, иако се она отуђила од Бога и крста часнога и светиња“, бесједио је владика подсјећајући да су њихови претходници убијали наше митрополите и свештенике у ратном и послијератном пероду. Свето дрво Божије засађено Божијом руком расте и узраста, а живот Цркве кроз вјекове и данас је истовјетан са животом Христовим: Христос се крстио, преобразио, разапет ради нас и нашега спасења, али васкрсао из мртвих. „Тако да Црква као тијело Његово чија је Он глава, пролази и живи свим оним што је и сам Господ доживио на земљи. Рађа се, преображава, крштава, али и разапиње – Црква Христова страда кроз вјекове, у свим временима гоњена и прогоњена, али увијек остаје моћнија и снажнија силом, не људском, него Божијом. Она се сараспиње са Христом, без обзира гдје се налазила и у ком времену, и непрекидно дарује овоме свијету ту силу Христовог васкрсења.“ У току Свете службе Божије, на овај свети празник, крштена су и миропозана дјеца, близанци Петар и Сава Пејовић, који су се, како је казао владика, родили силом Духа Светога, примили име Оца и Сина и Духа Светога – Бога који се уселио у њих и подарио им вјечни и непролазани живот, јер рођење у Христу Господу управо рођење за вјечни, непролазни живот. Високопреосавећени владика Амфилохије је казао да све што се догађало у Божијој творевини до Христовог васкрсења је припремало управо Његово васкрсење као квасац новога, вјечнога и непролазнога живота. Бог је све створио Својом чудесном руком, Својим логосом, ријечју вјечном, да би то била припрема да и Он сам дође у овај свијет и прими на Себе тијело људско и постане као један од нас, да даде човјеку не само привремени земни живот, него вјечни, непролазни живот и достојанставо. И само они који ходе тим путем, Њиме као путем, истином и животом задобијају то вјечно, непролазно достојанство: „То и јесте смисао Цркве Божије, која дарује тај непролазни и вјечни живот силом Христовом људима и свима који приђу Господу, и који ходе за Њим као путем, истином и животом.“ Говорећи да је наш Свети отац Сава био учитељ тога пута кроз ових 8 вјекова од кад је постао архиепископ жички, Митрополит је истакао да је и 8 вјекова прошло од када је на Михољској Превлаци поставио првога зетскога епископа, митрополита, те је данашњи митрополит црногорско-приморски наследник тога првог Епископа зетскога Илариона: „И ево кроз вјекове народ се овдје сабира око имена Христа Бога нашега, прима Свету тајну крштења и миропомазања, прима Тијело и Крв Господа и Спаса нашега Исуса Христа у Светој цркви Божијој која без прекида дјела своје дјело на овим светим просторима, и овдје на овој Главици која је добила назив по Светоме Сави“, бесједио је владика истичући да је одавде, са приморја, два пута одлазио за Свету земљу, те да је својим свештеним ногама освештао ове просторе и призвао и призива непрекидно сва покољења да иду за Христом Богом и слушају Га као путеводитеља, и примају Христа као пут, истину и живот. Подсјетио је Митрополит да је ова Савина Главица била запустјела одређено вријеме, али гдје је канула кап Божије благодати и силе, то, како је рекао, никада не може да запусти, јер се изнова обнавља том благодаћу и вјером народа Божјега. Тако се и данас ова светиња обновила. Поводом Савиндана славе манастира на Савиној главици, пререзан је славски колач након чега је Митрополит Амфилохије наградио Златним ликом Светог Петра Ловћенског Тајновидца Марију и Александра Радовића из Радановића који су се, родивши шесторо дјеце, потрудили да испуне закон Христов: Рађајте се и множите се, и напуните земљу, и владајте њоме. Митрополит Амфилохије је у својој бесједи још једном подсјетио на страдање и прогон Цркве Божије у Украјини од тамошњих власти, истичући да је Бог удесио да је трезвени народ збацио на изборима предсједника Петра Порошенка који је почео да прогони Цркву Божију и ствара некакву своју: „Дај Боже да се догоди и нашима овдје, који исте такве безбожне законе хоће да доносе и отимају цркве Божије, да окончају као Порошенко. То није политика, него само молитва да Бог доведе праве истинске челнике ове наше државе Црне Горе.“ Високопреосвећени Митрополит је на дар владици Виктору поклонио икону Светог Петра Цетињског, а он је Митрополита даривао иконом Мајке Божије и сабранима пренио благослов страдалне Украјинске цркве. Дјеца из Грбља извела су пригодан програм у славу Светог оца нашег Саве. Прије одласка на Савину Главицу владика Виктор у пратњи Митрополита Амфилохија у Цетињском манастиру је цјеливао десницу Светог Јована Крститеља, часни крст и мошти Светог Петра Цетињског. У повратку Митрополит Амфилохије, Владика Виктор су са вјерним народом, обишли су манастир Михољска превлака, а Митрополит је испричао гостима о манастиру и упутио их у његову историју. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У кратком интервјуу за Телевизију "Галаксија" из Чачка, протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић је говорио о хришћанском животу у 21. веку, посебно истакавши да су верујући људи они који васколики свој живот утемељују на црквеном етосу, препуштајући се вољи и бомоћи Божијој. Према речима Цетињског пароха и ректора Цетињске богословије: "Наша Црква после 800. година аутокефалности има снагу да на благодатан, благословен и пастирски начин решава савремене проблеме, због тога нам ових 800. година посебно значи". Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Воздвижење Часног Крста – Крстовдан прослављен је у петак, 27. септембра 2019. године у манастиру Успења Пресвете Богородице у Даљ Планини. Свету архијерејску Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим уз саслужење архимандрита Мирона (Вучићевића), настојатеља манастира, протојереја-ставрофора Јована Клајића и ђакона Срђана Лукића из Борова Насеља. Владика Херувим је заблагодаривши Богу поучио сабране о важности Празника за све оне који се осењују Крсним знаком и исповедају веру у Свету Тројицу. ”Истрајавање на крстоваскрсном путу чини нас синовима и кћерима Божјим, води нас у Царство Небеско” –истакао је Владика Херувим. Извор: Епархија осечкопољска и барањска

Чин призива Светога Духа пред почетак нове школске године служен је у недељу 13. по Педесетници, 2/15. септембра 2019. године, у свим храмовима у Епархији бачкој. На дан празновања Сабора српских светитеља, Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј молитвено је присуствовао светој Литургији коју је, у Саборном храму у Новом Саду, служио протопрезвитер-ставрофор Миливој Мијатов, архијерејски намесник новосадски први. Саслуживали су протопрезвитери Владан Симић, секретар Епископа бачког и Стојан Билић, парох при Светогеоргијевском храму, као и протођакон Горан Ботошки. Прочитали смо у јектенијама, а прочитаћемо и на крају свете Литургије, одређене молитве на почетку школске године, у којима ћемо се помолити Господу Богу да свој нашој деци Господ Бог подари трезвено размишљање, да отвори њихове умове да могу да на прави начин схвате и вреднују све оно што им се у школама предаје. То што сада накупе у своје паметне главице све ће то њима на добро бити и то знање биће њихова највећа моћ – у овоме свету – коју им нико не може одузети, казао је прота Миливој беседећи по прочитаном јеванђелском одељку. Молепствије о почетку школског рада служено је у току свете Литургије, а присуствовали су ученици новосадских основних и средњих школа, вероучитељи, катихете и остали просветни радници хришћани, као и родитељи. После отпуста Литургије, владика Иринеј зажелео је деци и младима благословен и срећан почетак школске године, а посебно благословен и успешан почетак веронаучне школске године. Нека Дух Свети, Дух Божји – Којега смо призвали како на светој Литургији тако и у овом посебном, додатном малом богослужењу данашњега дана – просвећује и руководи наше младе на путу њихове припреме за живот. Нека Бог благослови све вас, поручио је Епископ бачки. Извор: Инфо служба Епархије бачке

Духовници, лекари и социјални радници поново су се удружили на јединственом мисијском путовању дуж реке Об у централној Русији. Мисионари планирају да посете 45 удаљених насеља током 23. годишњег путовања апостолског мисионарског брода апостола Андреја, извештава Вести Новосибирск. Свештеници се састају с православним верницима у слабо насељеним подручјима којима је потребна духовна подршка и и свете тајне и чинодејства. Митрополит новосибирски и бердски Никодим је овим поводом радонсо изјавио: „Ми шаљемо мисионарске раднике на још једно путовање, позване не само да проносе реч Божју, већ и да чине дела милосрђа – да пружају медицинску негу и социјалну помоћ становништву. Бог је љубав, каже апостол Јован Богослов. А овакви подухвати су знак наше љубави.“ Митрополит је подсетио и да у том региону постоји још увек много насеља у којима нема цркве и у којима људи годинама не виде православног свештеника. Ова мисија омогућава тим једноставним верницима да учествују у животу Цркве, у цвркви Светог Андреја на броду, да се исповедају и причесте. Свештеници ће такође благословити домове по селима. Медицински тим на броду има кардиологе, дијагностичаре, офталмологе, терапеуте, онкологе и друге специјалисте, који дневно примају до 200 пацијената. Некима су у могућности да помогну на лицу места, а неке саветују како да потраже додатну помоћ. Др Олга Гусаревич, начелник лекарског тима, каже: „Прошле године идентификовали смо 6 случајева рака у раним фазама. Послали смо их у регионалну болницу; све дијагнозе су потврђене и сви су нашли помоћ.“ Више од 100.000 људи примало је медицинску и социјалну помоћ током 23 године путовања овог брода-цркве. Само прошле године 7.000 људи је добило овакву врсту помоћи, а њих 500 је крштено. Извор: Српска Православна Црква Брод-црква Светог апостола Андреја на мисијском путу дуж реке Об | Српскa Православнa Црквa [Званични сајт] SPC.RS

Шеста, и последња недеља Великог поста зове се „Врбица (недеља палми). Током шест дана који претходе Лазаревој суботи и Врбици, кроз литургију Цркве, следимо за Христом од оног момента када је објавио смрт свога пријатеља и затим кренуо на пут за Витанију и Јерусалим. У недељу увече, на вечерњи, дата је тема и тон за целу седмицу: „Отпочињући са ревношћу шесту недељу поста и објављујући празник палми принећемо химне Господу који долази у Јерусалим у божанској слави и сили да би смрћу усмртио смрт". Центар пажње је Лазар - његова болест, његова смрт, туга рођака и Христово реаговање на све ово. Тако, у понедељак ми слушамо: „Данас је болест Лазарева саопштена Христу док је ходао с друге стране Јордана ..." У уторак: „Јуче и данас је Лазар болестан". У среду: „Данас је мртви Лазар сахрањен и његови ро ђаци плачу ..." У четвртак: „Лазар је мртав већ два дана..." Најзад, у петак: „Изјутра дође Христос ... да васкрсне мртвог брата (Марте и Марије)." Цела седмица је прошла у духовном медитирању о предстојећем сусрету Христа и смрти - најпре у лицу његовог пријатеља Лазара, а затим Христовој сопственој смрти. Она представља приближавање онога „Христовог часа" о коме је Он тако често говорио и према коме је било усредсређено целокупно Његово земаљско служење. Морамо да се запитамо: које место и значење има ово размишљање у посној литургији? У каквом су они односу према нашем посном труду? Ова питања представљају још једно питање које треба да укратко расправимо. У прослављању догађаја из Христова живота, Црква веома често - ако не и увек - транспонује прошлост у садашњост. Та ко на Божић ми певамо: „Данас Дјева натприродно рађа..." На Велики Петак: „данас стоји пред Пилатом"... На Врбицу: „Он данас долази у Јерусалим". Поставља се питање: Какво значење има ово прено шење догађаја, какав је значај овог литургичког да нас? Вероватно, већина посетилаца цркве разуме то као реторичку метафору као поетску „фигуру говора". Наш модерни приступ богослужењу је или РАЦИОНАЛАН или СЕНТИМЕНТАЛАН. РАЦИОНАЛНИ се прилаз састоји од свођења литургичке прославе на ИДЕЈУ. То има свој корен у „западњачкој" теологији, која се развијала на православном истоку после патристичке ере, за коју је литургија у најбољем случају сировина за лепе интелектуалне дефиниције и предпоставке. Оно што у богослужењу не може да буде сведено на интелектуалну истину, етикетирано је као „поезија" тј. нешто што не треба сувише озбиљно узимати у обзир. А пошто је очигледно да догађаји које прославља Црква припадају прошлости, литургичком ДАНАС, није давано ни какво озбиљно значење. Што се тиче СЕНТИМЕНТАЛНОГ прилаза, он се појавио као резултат инди видуалистичке и егоцентричне побожности, и у многим случајевима, представља супротност интелектуалној теорији. За ову врсту побожности, богослу жење је, изнад свега, корисни оквир за личну молитву, надахњујућа позадина, која има за циљ да „подгреје" наше срце и да га управи према Богу. Овде је садржина и значење служби, литургичких текстова, обреда и радњи секундарне важности. Оне су корисне и од значаја само док сам на молитви. На тај начин литургичко ДАНАС, као и сви други литургички текстови, сведено је на некакву неодре ђену предану и одушевљену „молитву". Због тога што је у црквеном менталитету у односу на ова два става дошло до оштре поларизације, веома је тешко доказати да литургија НЕ МОЖЕ да буде сведена ни на „идеју" ни на „молитву". Идеје се не светкују и свечано не служе. Што се тиче личне молитве, у Еванђељу није речено да се ради молитве закључамо у своју собу и тамо успоставимо лични контакт са Богом (Мт. 6,6)! Суштина неког славља је у томе да оно обухвата и догађај и социјалну или колективну реакцију на тај Догађај. Прослављање је могуће једино онда када људи скупивши се превазилазе природну одељеност и изолацију једног од дру гог, заједно реагују као „тело", као да су заиста једно у односу на неки догађај (напр. свадба, погреб, по беда, слава.. .). Природно чудо свих прослава се са стоји баш у томе што превазилази, па нека то буде и за извесно време, ниво идеја и оног што се зове индивидуализам. Јединка се у прославама заиста губи и на јединствен начин проналази друге. Али какво је значење литургичког ДАНАС, којим Црква започиње свако своје славље? И какав смисао имају про шли догађаји прослављани ДАНАС? Може се без преувеличавања рећи да је цело купан живот Цркве непрекидно СПОМИЊАЊЕ и СЕЋАЊЕ. На крају сваке службе обраћамо се светима „чију успомену прослављамо", али изнад свих сећањ а, Црква је СЕЋАЊЕ НА ХРИСТА. Са чисто при родне тачке гледишта, сећање је компликована способност. Тако, сећати се некога кога волимо и кога смо изгубили, означава две ствари. С једне стране сећање на прошлост је нешто више него просто знање о прошлости. Када се сећам свог покојног оца, ја га видим, он је присутан у мом сећању не као збир свега што ја о њему знам, већ је присутан у целокуп ној својој живој реалности. А с друге стране та при сутност чини да изразито осећам да он више није овде, да у овом свету и у овом животу више никад нећу додирнути руку коју у сећању тако живо видим. На тај начин, сећање је: најчудеснија, а у исто време најтрагичнија људска способност, јер ништа боље не открива нарушену природу у нашем живо ту, човекову немогућност да било шта одржи и истинито поседује у овом свету. Сећање нам открива да „на земљи владају време и смрт". Али то је само због ове јединствене људске функције сећања на коју је и хришћанство уредсређено, јер се и оно састоји од сећања на једног Човека, на један Догађај, на једну ноћ у чијој дубини и тами нам је речено: „...чи ните ово у мој спомен". И, гле, десило се чудо! Ми Га се сећамо и Он је овде - не као носталгична слика прошлости, не као тужно „никада више", него са таквом интензивном садашњошћу да Црква може вечито да понавља оно што су апостоли рекли после Емауса: „...Зар није у нама горело срце?" (Лк. 24:32). Природно сећање је, пре свега, „присуство одсутног", тако што је год више присутан онај кога се сећамо, бол због његовог одсуствовања је оштрији. Али у Христу, сећање је поново постало сила која испуњава време поремећено грехом и смрћу, мржњом и заборавношћу. Ово ново сећање, које превазилази време и његову поремећеност, представља срж литургичког прослављања, литургичког ДАНАС. Но, буди мо сигурни, Дјева не рађа ДАНАС, нико „фактички" не стоји пред Пилатом, и, ако чињенице, ови дога ђаји припадају прошлости. Али ДАНАС ми можемо да се сећамо ових чињеница. Прва је првенствено дар и сила тога сећања које преображава чињенице прошлости у ДОГАЂАЈЕ који вечито имају значај. Литургичка прослава је поновни улазак Цркве у одређени догађај, а то не означава само њену „идеју" већ њену радост или тугу, њен живот и конкретно постојање. Треба знати једно: узвиком „Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио", разапети Христос је показао Свој „кеносис" и Своју понизност. Празнујући ово сваке године оног јединственог Петка, ми, без умовања о догађају, поуздано знамо да ће ове речи, једном изговорене, остати вечито реалне, да их никада не може избрисати никаква победа, ни каква слава или „синтеза". Потребно је да се објасни једна ствар: Лазарево васкрсење је било потребно да би се „потврдило свеопште васкрсење" (тропар дана). Славље овог дана је уочи једне седмице која представља лагано приближавање сусрета живота и смрти, у коме ћемо и ми постати његов саставни део и властитим очима видети и целим бићем осетити оно што је Јован изразио речима: „Исус... узбуди се веома у души, узруја се и - заплака" (Јн. 11:33-35). За нас се све ово дешава ДАНАС. Ми нисмо били са уплаканим сестрама код гроба у Витанији. Ми о томе знамо само из Еванђеља. Али у црквеној прослави, ДАНАС та чињеница постаје и за нас ДОГАЂАЈ, а за мене сила мога живота, сећање и радост. Теоло гија не може бити изнад „идеја". И са становишта идеје, да ли нам је потребно ових пет дугих дана, када је једноставније исказати речима, потврдити свеопште васкрсење? Али суштина је да реченица сама по Себи ништа не потврђује. Истинита ПОТВРДА долази од славља, од ових пет дана у којим смо сведоци борбе између живота и смрти, када по чињемо не толико да разумемо колико да сведочимо да ће Христос победити смрт смрћу. Лазарево васкрсење, дивна прослава те једин ствене суботе, је изнад поста. У петак, који јој прет ходи, певамо „...пошто се испунило назидавајућих четрдесет дана...", а изражено литургичким терми нима Лазарева субота и Цветна недеља су „почетак Крста". Међутим последња седмица Великог поста - непрестано предславље - ових дана је последње откровење значења Великог поста. Рекли смо на по четку овог поглавља да је Велики пост припрема за Васкрс. Међутим, у стварности, у општем доживљају који је постао традиционалан, ова припрема је апстрактна и номинална. Велики пост и Васкрс су стављени један поред другог, али без стварног разумева ња њихове узајамне везе и независности. Чак и онда када се о посту не мисли као о времену у коме се једном у години треба исповедити и причестити, он се обично схвата у терминима личног труда и напора и тако остаје егоцентричан. Другим речима, оно што стварно недостаје у духовном до живљају јесте онај физички и духовни напор усмерен на наше учествовање у ДАНАС Христовог вас крсења, не на апстрактну моралност, не на морално побољшање, не на већу контролу над страстима, чак не ни на лично усавршавање, него на учествовање у крајњем и свеобухватном Христовом ДАНАС. Хришћанска духовност, која није на ово усмерена, у опасности је да постане лажно - хришћанска, јер је на крају крајева мотивисана с а „его", а не са Христом. Опасност је овде и у томе да срце, очишћено и ослобођено од демона који су га насе љавали, остаје пусто и празно и демон се у њега враћа, „узимајући са собом седам других духова, још горих од себе, па уђу и бораве онде, и последње стање тога човека бива горе од првога" (Лк. 11:26). Све у овом свету, па и „духовно" - може да буде демонско: стога је важно да се поново открије зна чај и ритам Великог поста као исконске припреме за велико ДАНАС Васкрсења. До сада смо видели да Велики пост има два дела. Прве недеље Крста, Црква нас позива да се усредсредимо на себе, да се боримо против тела и страсти, зла и свих осталих грехова. И док ово чинимо стално смо позивани да гледамо на пред, да меримо и мотивишемо наше напоре „нечим бољим" што је за нас припремљено. Од недеље Крста центар посног богослужења постаје мистерија Хри стовог страдања, Његовог Крста и смрти. Оно постаје „ход горе у Јерусалим". Најзад, за време ове последње седмице припрема, почиње славље мистерије. Напор поста нас је учинио способним да оставимо по страни што је упорно по мрачивало централни предмет наше вере, наде и радости. Ма како било и само се време приближава своме крају. И оно се сада више не мери нашим преокупацијама и бригама, већ оним што се дешава на путу за Витанију, и даље, за Јерусалим. И још јед ном, све ово није теоретисање. За свакога који је оку сио истинити литургички живот - макар једном па и непотпуно - готово да је очигледно да од овог мо мента ми чујемо „Радуј се, Витанијо, кућо Лазарева", па онда, „... сутра долази Христос", спољашњи свет постаје помало нереалан и човек скоро доживљава бол када долази са њим у неопходни свакодневни контакт. То што се дешава у цркви, у службама кроз које из дана у дан, схватамо шта значи очекивати и зашто је Хришћанство, изнад свега другог, очекива ње и припрема, па када дође петак увече када певамо „пошто се завршило четрдесет дана душевног уса вршавања..." ми, не само да смо испунили годишњу хришћанску „обавезу него смо спремни да узмемо као своје речи које ћемо певати следећег дана: „О, смрти, Христос те је већ у Лазару уништио! Аде, где је твоја победа...?". Текст преузет из књиге протојереја Александра Шмемана ВЕЛИКИ ПОСТ, Каленић, Крагујевац, 2002. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Његова Светост Патријарх српски Иринеј молитвено је присуствовао 11. марта 2019. године читању Великог канона Светог Андреја Критског у Саборној цркви у Београду. Током прва четири дана Великог и Часног поста на повечерју се чита Велики покајни канон Светог Андреја Критског. Свети Андреј, Епископ критски, беше рођен нем и до седме године није говорио. Када су га родитељи однели у храм и тамо причестили он је проговорио. У четрнаестој години отишао је у манастир Светог Саве Освећеног и показао се изврсним монахом. Учествовао је на шестом Васељенском сабору. Написао је доста поучних књига, песама и канона од којих је овај који читамо у време Великог поста најпознатији. Његов биограф каже: „Гледајући му лице, слушајући медоточне речи, свак се наслађиваше и порављаше". У овом канону све су песме покајног карактера са речима које упућују на пут покајања и спасења. Ево неких за пример: „Од куда ћу почети са оплакивањем дела мога грешног живота, шта ли ћу узети као почетак садашњем ридању, Христе? Но Ти као милостив даруј ми опроштај грехова. Похитај жалосна душо, заједно са телом твојим, исповеди се Творцу свих, окани се досадашњег безумља и принеси Богу сузе покајања. Из раја Адам беше протеран, јер не одржа Твоју једину заповест Господе. И ја страдам што увек одбацујем спасоносне речи. Помилуј ме Боже, помлиуј ме." Извор: Српска Православна Црква

”Ако ревнујемо за вером и тражимо утеху и наду у Цркви Божијој онда смо на путу љубави и мира. Тада не гледамо телесним него духовним очима и сваки човек без обзира које вере или нације био у нашим очима биће неко коме требамо да помогнемо и пружимо руку наде и утехе” - рекао је Епископ. У недељу, дана 17.02.2019. године, када наша Црква слави преподобног Исидора Пелусиота и преподобног Николаја, свету архијерејску Литургију у Сотину служио је Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим. Архијереју су саслуживали протојереј Миладин Спасојевић, парох сотински и ђакон Срђан Лукић из Борова Насеља. На крају свете Евхаристије Епископ је изговорио беседу: -У Име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги народе Божји, нека је благословен дан Господњи! Свака недеља је дан Господњи – дан љубави и милости Божије! Љубав и милост Божија изливају се на свакога човека који жели заједницу са Живим и Делатним Богом. Литургија је икона Царства Божијега – вечне заједнице Бога и човека. Та вечна заједница се испуњава у светој Тајни Причешћа. Данас смо из светог Јеванђеља чули дивну причу о митару и фарисеју која нам даје образац савременог човека наспрам духовног човека који жели заједницу са Богом. Фарисеј, говорећи о себи је заправо себе хвалио износећи своја добра дела. Са друге стране видимо човека који је у другом духу стајао пред Господом говорећи: ”Господе, милостив буди мени грешном”. Често пута када из нашег угла сагледавамо стварност можемо рећи да фарисеј није урадио ништа погрешно, али греши гледајући све земаљским очима које терају у филозофију живота која нас одваја од заједнице са Богом. Митар је гледао свет духовним очима стражећи тако над својом душом и молећи се за опроштај својих грехова. То је праобраз покајања које нас прати у припремним данима пред свету четрдесетницу. Ово је је прва од припремних недеља пред свету четрдесетницу у којој нас Црква упућује на покајање и изграђивање љубави једних међу другима. Требамо да изграђујемо љубав према Богу и према ближњима, јер ако негујемо заједницу и љубав према ближњима имаћемо и однос и заједницу са Живим Богом. Кроз свети Апостол чули смо исто тако дивну причу која нас упућује на ревност и открива нам смисао нашег живота у овом свету. Свети апостол Павле упућује писмо свом ученику апостолу Титу које говори каква то љубав и вера сваког човека треба да буде. Иако је било тешко време гоњења у којем су се хришћани морали сакривати по пећинама како би узносили своје молитве Господу. Љубав и вера коју су апостоли имали, о којој смо кроз историју као народ могли да сведочимо, била је откривана кроз њихову ревност. Као народ требамо бити ревнитељи своје вере, они кроз које ће се отеловити љубав Божија у овом свету. Ако ревнујемо за вером и тражимо утеху и наду у Цркви Божијој онда смо на путу љубави и мира. Тада не гледамо телесним него духовним очима и сваки човек без обзира које вере или нације био у нашим очима биће неко коме требамо да помогнемо и пружимо руку наде и утехе. На то нас упућује Црква и учи нас томе од времена светих апостола све до данас. То је идеологија љубави, мира и толеранције. То је пут свакога хришћанина, а превасходно нас православних који желимо љубав, утеху и милост Божију. Стога, нека је благословен данашњи дан и наше сабрање овде у Сотину. Молимо се да наша заједница овде опстане. Црква Божија никада неће заборавити на наш народ где год се он налазио. Док год кандило вере овде гори света Служба ће се служити и народ ће се сабирати. Ми ћемо овде долазити и бићемо нашем народу утеха и раме на којем ће наш народ пронаћи своју наду и утеху. Живели! Бог вас љубио и благословио! Трпеза љубави приређена је трудом пароха сотинског протојереја Миладина Спасојевића. Извор: Епархија осечкопољска и барањска

„Оци наше Цркве који су својим испосничким животом поручивали су нам својим примером да се у својим срцима и душама требамо образовати. Да се образујемо не на овоземаљски начин, него на небески начин примајући Христа у себе како би Он био део нашег бића. Када наше биће буде обожено бићемо на путу Небеског Царства, на путу богооткривених истина које су се испуниле у Оваплоћењу Господа нашега Исуса Христа“ – наглашава Епископ Херувим. У недељу, дана 30.12.2018., када наша Црква прославља празник Материце и сећа се Светих Праотаца, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим началствовао је Светом Литургијом у Винковцима. Преосвештеном Епископу саслуживали су протојереј-ставрофор Предраг Азап, парох винковачки, протонамесник Немања Клајић, парох мирковачки и ђакон Бранимир Михајловић из Маркушице. Богослужењу је присуствовала гђа Људмила Остојић, конзул Републике Србије у Вуковару. По отпусту Епископ Херувим се у беседи обратио сабранима: - У Име Оца и Сина и Светога Духа. Часни Оци, драги народе Божји, нека је благословен данашњи дан љубави и милости Божије која се излила на нашу заједницу у Винковцима. Принели смо Господу жртву од свих и за све. Велики је благослов што смо данас овде сабрани око вечне истине – Свете Евхаристије, око Тела и Крви Христове. Најлепши дар који је Господ оставио човеку је могућност да се причешћујемо Телом и Крвљу Христовом. Празник посвећен Светим праоцима који данас прослављамо упућује нас на Тајну Оваплоћења Господа нашега Исуса Христа. Његово Оваплоћење је темељ и рађање наше наде. У нашим срцима треба да завлада мир и љубав чији је печат у Цркви Божијој, а испуњење у Телу и Крви Христовој. То је обоготворена истина која нам се даје када се служи Света Литургија. Ова недеља посвећена праоцима једна је од припремних недеља пред празник Рођења Господа нашег Исуса Христа. Сећамо се свих старозаветних личности, праотаца, отаца, пророка, свих оних који су у лику Христа очекивали Месију – Спаситеља света. Следеће недеље ће бити Оци за којим следи прослављање празника Оваплоћења. Тајна Оваплоћења је најелпша тајна у историји Спасења. Бог постаје човек и отвара људима могућност уласка у Царство Небеско. На то нас упућује Свети апостол Павле у посланици Колошанима. Првоврховни апостол нам говори да бисмо се требали ослободити гордељивости, властољубља, сластољубља и осталих слабости, како бисмо задобили небеске врлине. Труд у врлинском начину живота нас узводи у наручје Божје, у наручје праотаца Авраама, Исака и Јакова. Праоци су проповедали Истину израиљском народу, међутим њихово окорело срце није могло да прихвати Исуса Христа као Спаситеља света. Народ смо Божији и требамо да примимо Истину како би она била део нашег живота. Оци наше Цркве који су својим испосничким животом поручивали су нам својим примером да се у својим срцима и душама требамо образовати. Да се образујемо не на овоземаљски начин, него на небески начин примајући Христа у себе како би Он био део нашег бића. Када наше биће буде обожено бићемо на путу Небеског Царства, на путу богооткривених истина које су се испуниле у Оваплоћењу Господа нашега Исуса Христа. То је Тајна над тајнама – како кажу Свети оци наше Цркве. Данашње Јеванђеље по Светом апостолу Луки нас на крају свог одељка позива речима: „Много је званих али је мало изабраних“. Требамо као народ Божји увек бити у реду оних „изабраних“, да се у животу припремамо за Долазак Христов како бисмо били са десне стране Бога и Оца. Видимо како се овај дивни храм иконопише изображавајући тако икону Царства Небескога. Композиције светитеља нам на тајновит начин говоре да је храм место молитве – место Царства Божијег. Нека сте благословени, нека је благословен данашњи дан и данашње Свето Сабрање у Винковцима, од сада и кроз сву вечност. Амин. Трпеза љубави је уприличена у парохијском дому у Винковцима. Извор: Епархија осечкопољска и барањска

На почетку емисије отац Момчило тумачио је Свето Јеванђеље на недјељу по Крстовдану. У оквиру ове теме отац Момчило се дотакао и многих актуелних тема које муче савременог човјека. Отац Момчило је одговарао на питање наше слушатељке коју брине да ли је њена молитва искрена, с обзиром да мисли да нема довољно стрпљења за своје ближње. Отац Момо је одговарао и на питања слушалаца да ли је благословено често причешћивање. На ова и још нека питања наше вјере, наћи ћете одговоре у овој емисији са оцем Момом, коју топло препоручујемо за слушање. Звучни запис емисије Извор: Радио Светигора