Претражи Живе Речи Утехе

Радуј се оче, јер ти чудесима обасјаваш душе својих верних чеда; Радуј се, јер си умножио своја чеда духовна; Радуј се подвижниче непосустали; Зато те молимо Стефане свети, да избавиш од демонских напада све нас, који славимо спомен твој, и да у вери живот завршимо, и да будемо ослобођени у дан суда. Извод из химнографије празника Преподобног Стефана Пиперског Када си божествени глас Еванђеља Христовог, чуо, свет си оставио и крст на раме узео, и за Христом следовао, тесни пут испосника си радосно прешао, и у заједници сабора ангела се нашао, богомудри Стефане; са њима се моли за све који твој спомен славе. (Прва стихира на Господи возвах) Настанио си се у самоћи, вођен Христом преблагим, преподобни оче Стефане, и тамо се дан и ноћ учио Закону Господњем, зато си духовним плодовима уродио Христу Богу; њега моли за све који са вером притичемо кивоту твојих моштију, да нам подари благодат исцелења, и просвети душе наше. (Друга стихира на Господи возвах) Када је благодат Духа Светога твоје срце обасјала, тада си прекрасно станиште животворне Тројице постао; њоме поучен блажени Стефани, ти си храм сазидао храм; по небеској стази си ходио уздржањем, постом и молитвом; тиме и сада чувај све који твој спомен славе. (Трећа стихира на Господи возвах) Ревнитељу за православље, наставниче чистоте и вере, путовођо свима који траже спасење, блажени оче Стефане, ти си погубне страсти постом обуздао, и јуначки си над природом својом господарио, похитао си да лоше покориш бољем, и да телом послужиш души, зато си постао боготражитељима учитељ, и правило врлина; а сада на небесима гледаш Свету Тројицу, зато је моли за све, који са вером и љубављу прослављају тебе. (Слава на Господи возвах) Прославимо Стефана, на земљи ангела, а на небу човека, украс целог света, узор врлина и похвалу испосника, јер је засађен у дому Господњем и процвао као кедар, и у усамљеној пећини Пиперској блиста подвигом и правдом. (Прва стихира на литији) Некада неплодна пустиња се сада испунила мноштвом народа, који окружује кивот преподобног Стефана, и духовно се радују и кличу: Радуј се оче, јер ти чудесима обасјаваш душе својих верних чеда; Радуј се, јер си умножио своја чеда духовна; Радуј се подвижниче непосустали; Зато те молимо Стефане свети, да избавиш од демонских напада све нас, који славимо спомен твој, и да у вери живот завршимо, и да будемо ослобођени у дан суда. (Слава на литији) Преподобни Стефане, ти си душевне страсти из корена почупао, и телесне жеље души покорио, и зато се од Христа Бога благодатним чудесима испунио; њега моли да подари душама нашим велику милост. (Прва стихира на стиховње) Тебе оче Стефане славимо као наставника свога побожног народа, јер смо тобом ходити правим путем научили, блажен си јер си Христу служио, а демонску силу си изобличио, сабеседниче ангела, у заједници са преподобнима и праведницима, са њима се моли Господу, да помилује душе наше. (Слава на стиховње) Као подражатељ древних Светих Отаца, заволео си испоснички живот, постом, молитвама и сузама заливан, себе си оградио. Зато и по престављењу твоме, тело твоје је објављено цело и мирисно, које са љубављу целивамо, Стефане оче наш: моли Христа Бога да се спасу душе наше. (Тропар) Ходите сви изданци Православља, који живите у Скендерији, да због светог Стефана, који се у ова последња времена као свећњак вере показао, похвалимо Христа Бога нашега, и ка Њему завапимо: Избави нас од непријатеља наше вере, да у миру запевамо: Алилуја. (Кондак) Од побожних родитеља, као добар род си постао, оче Стефане, јер си заповести Христове од младости заволео; од сладости светских си се удаљавао, постом, и бдењем, а молитвама неућутним си славословља Пресветој Тројици узносио за свој многострадални народ; зато и ми величајући Пресвету Тројицу, Бога нашег, кличемо ти: Радуј се земни ангеле и небески човече, јер си чистим животом ангеле задивио, а људе научио да угађају Богу; Радуј се светило пуно божанске благодати који блисташ чудесима и снагом обасјаваш душе људима; Радуј се стални молитвениче за душе наше и код Господа заступниче, јер се непрестано молиш за све нас, твоје ближње. (Икос) Данас је заблистао спомен твога празника, преподобни Стефане, и блиста светлошћу твојих врлина, па обасјава верне спасоносним чудима, зато тебе славимо, и животворну Тројицу величамо, која нам је дала из нашег рода таквог свога угодника. (Прва стихира на хвалите) У целој Црној Гори, по селима и градовима и околним земљама, прочула су се твоја чудеса, преподобни оче Стефане, и кроз тебе је народ сазнао, за цркву на Зборној Главици и Пиперску Ћелију; зато и ми окупљени око кивота са твојим моштима, са љубављу служимо спомен твој и усрдно ти говоримо: моли Господа да спасе све нас, и подари целом твоме народу победе над противницима, а душама нашим велику милост. (Слава на хвалите) Преподобни Стефан Пиперски - светитељ миомирисних врлина Из књиге ”Житија Светих за Месец Мај” (Преподобног Јустина Новог Ћелиског Свети Стефан се родио у селу Кути, у Никшићкој жупи, од сиромашних но побожних родитеља, Радивоја и Марије. Још од ране младости он се одликовао мирном нарави, скромношћу и повученошћу. А када се у њему, као младићу, запали и разгоре питање о смислу живота и света, поготову о смислу човекова бића, он напусти родитељски дом и оде у манастир Морачу, чији је храм посвећен Успењу Пресвете Богородице. У манастиру, под преблагим окриљем свемилостиве Спаситељке рода људског — Пресвете Богомајчице, Стефан се одаде новом животу молитве и поста. Јер молитва и пост јесу скраћено Еванђеље Спасово, и најкраћи пут ка очишћењу, ка освећењу, ка охристовљењу, ка обожењу, ка спасењу. Сведоци су тога сви свети монаси, и уопште сви светитељи. Јер нема светог живота без молитве и поста. Нема сумње, молитва и пост су, на првом месту, скраћено Еванђеље монашко. Јер од молитве и поста ничу, расту, јачају, множе се и усавршавају се све остале свете врлине: смиреност, кротост, благост, доброта, љубав, милостивост, жалостивост, христољубље, човекољубље, здравоумље, смиреноумље, разборитост, храброст, неустрашивост, покајање… Молитву пак и пост рађа и развија и оплођује еванђелска првоврлина — свеврлина: вера у сладчајшег Господа Исуса. Јер Свеистина је објавила ову истину: „Све је могуће ономе који верује“. Млади Стефан се дуго подвизавао у светој Морачи као искушеник, ревносно и самопрегорно пролазећи сва манастирска послушања. Душа му је сва расла ка небу. Еванђелске миомирисне врлине множиле су се у њему, и усавршавале једна помоћу друге: свака помоћу свих и све помоћу сваке. И христочежњиви Стефан би удостојен монашког ангелског чина. Ревностан и огњен у светим врлинама, он би у Морачи рукоположен за јерођакона, а затим и за јеромонаха. Касније он постаде и Игуман манастира Мораче. Но у то доба, у седамнаестом веку, Турци и околни Арнаути су често нападали манастир Морачу. Они су обично долазили из Колашина, пљачкали манастир и злостављали монахе. Преподобни отац Стефан, док је био искушеник, могао је и подносити ове нападе и злостављања, јер није међу братијом био нарочито запажен. Али, као свештеномонах, он је ревносно служио свету Литургију и остала богослужења, проповедао Еванђеље, пастирствовао у народу као еванђелски „пастир добри“, и тиме код непријатеља вере Христове постао врло запажен и омрзнут. То је исконски непријатељ рода људског Сатана вешто искористио: радио је на разне начине да путем турских застрашивања и злочина одврати преподобног Стефана од његових подвига и свете делатности. А када је бес Агарјана постајао неподношљив, манастирска братија се склањала у околне пећине У тим случајевима млади свештеномонах Стефан остајао је у манастиру међу последњима. А када се Турци окомише на њега, претећи му убиством, он одлучи да се склони. Зато манастир повери братији, која изабра између себе новог Игумана, и оде из манастира Мораче у далеки скровити планински предео, звани Трмање (Ровци), удаљен пет сати хода од манастира Мораче. Ту се он настани у једној малој пећини. У тој пећиници он направи себи келију, чији се остаци, звани Ћелиште, и данас виде. Када Колашински Турци дознадоше да је преподобни Стефан отишао из манастира Мораче, дадоше се у потеру за њим, са жељом да га пронађу у планини и убију. У том циљу они су слали многе оружане потере на све стране унаоколо. Али милостиви Господ, по чијем је допуштењу преподобни Стефан страдао у Морачи од Турака, учини те у пустињи он би сачуван од њихових убилачких руку. Јер: пастири из околних планинских села, који ту чуваху овце, доношаху преподобноме коре сувог хлеба, и мотраху дању да не наиђу Турци; а ноћу се спушташе магла, те је овај предео био непроходан. Преподобни Стефан проведе ту седам година, упражњавајући своје монашке подвиге, и тако чистећи ум свој, и душу, и срце од страсти, од греха, од смрти, од ђавола. На тај начин он одношаше победе и над гресима, и над страстима, и над смртима, и над ђаволима. Но Сатана да би га надмудрио и обезоружао, стаде употребљавати своја разноврсна средства и ђаволије. Пуштао је на њега, и против њега, разне утваре, страшилишта, саблазни, похотљиве слике, пуне прљавих наслада. Пустиња је, обично ноћу, одјекивала од стравичних урлика и бестидних песама. Но све то није могло ни уплашити, ни раслабити светог подвижника у његовом христочежњивом хитању ка небу, ка Царству Небеском. Знао је он да је Господ Христос несравњено јачи од свих демонских привида, и страхота, и саблазни, и утвара. Чврсто се држећи свепобедног Господа вером, молитвом и пастом, и осталим светим врлинама, он је непрекидно односио победе над свим ђавољим искушењима. Пошто у Трмању проведе седам година, преподобни Стефан пређе у „скендеријске пределе“, који се налазе у племену Пипери, и настани се у једном усамљеном месту изнад села Црнци. Ту крај извора подиже црквицу у славу Рођења Пресвете Богородице и келију, и окупи неколико монаха. (По једном запису изгледа да је преподобни дошао у Пипере око 1660. године). Племенски кнез Ананије Лалић поклони светом испоснику један део свога имања, да би се монаси имали од чега издржавати. Пипери нису признавали турску власт из суседне турске тврђаве у Спужу и често су били с њима у окршајима. Они су признавали само власт српских православних владара Петровића са Цетиња. У Пиперској обитељи преподобни Стефан проведе тридесет и седам година, развивши многоструку пастирску делатност. Одлазио је често у народ, учио га истинама вере православне, и лечио од греха и порока. Нарочито је призивао народ покајању, јер је покајање свемоћни лек од сваког греха, од сваког порока, од сваког зла, од сваког ђавола. Због свега тога народ га је веома волео као свог родитеља и богопосланог учитеља. Провевши тако живот у богочежњивим подвизима, преподобни отац наш Стефан упокоји се у Господу 20. маја 1697. године. И би сахрањен у својој обитељи до олтара с јужне стране храма. Након четири године, 1701, на његовом се гробу стаде јављати чудна светлост, светлећи често из његовог гроба. Осим те светлости, неки монаси и мирјани виђали су како повремено падају с неба на гроб преподобнога мале пламене буктиње и дуго светле. Поводом тога монаси позваше из Подгорице презвитера Лаиновића (чије се лично име не помиње) да заједно с њима отвори гроб преподобнога. После свете Литургије и молитава они отворише гроб, и угледаше у њему свето тело преподобнога читаво и недарнуто трулежношћу, притом и миомирисно. Презвитер подгорички узе на руке свете мошти преподобнога оца, и уз појање и сузе пиперских монаха пренесе их у манастирску цркву Светих Архангела. На глас о прослављењу преподобног оца Стефана народ поче долазити да се поклони његовим светим моштима, и да их целива, и да у разним невољама моли помоћ од христољубивог и човекољубивог и христомоћног светитеља. То су чинили не само православни Срби већ и Арнаути и Турци. И биваху многа исцељења. Преподобни помагаше православнима у борбама са Турцима. За време тих честих борби са Турцима људи из племена Пипера хтели су неколико пута да склоне из пећине мошти преподобног Стефана на неко друго место, али светитељ то није дозвољавао. И тако све до данас свете мошти преподобног оца Стефана почивају и чудотворе у светој обитељи Пиперској. Његовим молитвама нека Господ помилује и спасе све нас. Амин. Приредио: катихета Бранислав Илић Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Подршка борби за светиње Српске православне цркве у Црној Гори стигла је и из Сремске Каменице, где су поподне одржани молебан и литија. Велики број грађана окупио се у порти Храма Рођења Пресвете Богородице у Сремској Каменици како би пружили подршку народу у Црној Гори који протестује због Закона о слободи вероисповести. Ректор Богословије светог Петра Цетињског, протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић подсетио је да није први пут да свештенство са Цетиња прелази преко Дунава и Саве да би тражило благослов и помоћ за своју невољу. "Пуно ми је срце кад видим ову порту испуњену братском љубави. Вјерујте, драги владико, и браћо и сестре, мислио сам да је бог затворио небо само изнад Црне Горе да у току ових литија не пада ни киша ни снијег, али видим где год се саберу људи, у име братске подршке. Нема кише ни у Каменици", рекао је, између осталог отац Гојко Перовић. "Бол који трпи наш народ у Црној Гори и Косову и Метохији, и било где на другом месту, није то бол само њихов, већ је то за истину и засигурно бол наш", поручио је парох протопрезвитер-ставрофор Гавро Милановић. Након молитве, литија је одржана на улицама Сремске Каменице. Подршку скупу дали су и представници градске и покрајинске власти, а главна порука и овог скупа била је "Не дамо светиње". Извор: РТВ

На маргинама конференције Јеврејски и хришћански поглед на заједничко наслеђе, одржаној од 3. до 6. септембра 2019. године на Библијском институту Православног богословског факултета Универзитета у Београду, имали смо прилику да разговарамо са проф. Емануелом Товом. Проф. Тов један је од највећих светских ауторитета када су у питању текстуални критицизам, студије Септуагинте и студије Кумранских списа. Докторирао је код проф. Талмона са Јеврејског универзитета у Јерусалиму и проф. Кроса са Харварда. Проф. Тов је своју интернационалну академску каријеру градио радећи на универзитетима у Јерусалиму, Амстердаму, Оксфорду, Халеу, Упсали, Стеленбошу итд. Написао је и приредио на десетине књига и зборника текстова, као и стотине научних студија. Члан је Израелске академије наука и професор емеритус на Јеврејском универзитету у Јерусалиму. Како сте се прво упознали са пољем Септуагинте и због чега сте решили да треба да се бавите управо том облашћу? То се није десило у средњој школи, већ касније. Имао сам око 22 године. Дакле, прилично касно. Дошао сам у Израел из Холандије и почео да студирам Јеврејску Библију. Почео сам да студирам и старогрчки, мада сам њега већ знао из Гимназије где смо га учили. Био сам поприлично добар. Онда, у другој години основних студија чувени проф. Исак Лео Селигман ме је позвао да долазим на његов час. То је био час намењен мастер студентима. Три или четири године сам стално долазио на његове часове. Био сам јако заинтересован за те часове и одушевљен материјом, а касније сам му и посветио једну своју књигу. Он нас је учио систематски. Научио нас је да волимо да читамо Септуагинту. Он није много објављивао, али је нас научио да читамо, разумемо, анализирамо и да разумемо све нивое значаја Септуагинте. Пре свега да разумемо језик, граматику, значење и да онда видимо шта Септуагинта значи у хеленистичком свету, каква је њена теологија, а наравно главна ствар је била да се одреди однос Септуагинте и Масоретског текста. Морам да кажем да је то било пре интернета и пре рачунара. Дакле то је подразумевало доста напорног рада, рада са конкорданцама (Hatch и Redpath). Међутим, ја сам волео тај посао и био сам добар у њему. Временом сам постајао све бољи, мада своју мастер тезу нисам написао са њим, већ са професором Талмоном, који је био на истој катедри. Такође сам и докторску дисертацију написао са проф. Талмоном и проф. Кросом са Харварда. Тако да сам две године својих докторских студија провео на Харварду. Али је проф. Селигман свакако био главни кривац за то што сам заволео Септуагинту. Данас је поље проучавања Септуагинте изузетно развијено и расте из дана у дан. Како је изгледала ситуација када сте Ви почињали да се бавите Септуагинтом и шта је допринело великом развоју овог поља? За Септуагинту је било интереса и пре, мада свакако мање него данас. Било је интереса, нарочито у немачком свету, мање у америчком. У англосанксонском је тај интерес започео око 70-их година прошлог века. За то је вероватно најодговорнији проф. Орлински који је основао Међународну организацију за прочуавање Сепутагинте. Те конференције су дале импулс да се све више и више проучава Септуагинта. Људи су писали радове за конференције, припремали су чланке, објављивали. То није погодовало само развоју студија Септуагинте, већ и студија Таргума и Масоретским студијама. Било је и других утицаја на то да она постане глобално занимљива. Ту су такође годишњи састанци и конференције у организацији SBL-а (Society of Biblical Literature) и друге међународне конференције, једна од којих је једна била недалеко одавде – у Љубљани. Састанци истраживача су дали огроман подстицај развоју научне литературе. Приликом сусрета на овим конференцијама по правилу смо прескакали необавезно ћаскање – одмах бисмо прелазили на занимљиве детаље својих истраживања. Који су то пројекти који су обележили Вашу научну каријеру? Пре свега, током седамдесетих Џон Виверс ме је питао да припремим речник Септугинте. То је требало да буде огроман пројекат. Припремао сам се годину дана за њега (1974), и нисам одмакао много даље од тога. То је била велика част за младог научника попут мене. Онда сам се удружио са Бобом Крафтом у компјутеризацији таквог пројекта. Затим смо закључили да је као први корак неопходно направити базу података у којој ће бити упоређена Септуагинта са Масоретским текстом. И то је постао пројекат CATSS (Computer-Assisted Tools for Septuagint Studies). Нажалост, ни ту нисмо одмакли даље од те фазе. А то је требао да буде први корак у прављењу лексикона. Затим сам схватио да не могу да урадим тај лексикон сам, јер су ми недостајали извори да проучавам папирусе. Касније се свакако десио Мураокин пројекат и речник, али ја сам осетио да то не могу да урадим. Такође ми је био значајан и рад на свицима са Мртвог мора али и из других области. Објављивање једног од грчких свитака из Нахал Хевера је додатно унапредило моје знање раногрчког материјала. Генерално, усмеравао сам се ка главном циљу текстуалног критицизма, а то је проналажење изворног текста Библије. Уопште, мој развој је ишао од проучавања ревизија Септуагинте ка, по мени најважнијем циљу, а то је потрага за изворним текстом Библије. Шта бисте Ви препоручили почетнику у пољу? Како да одабере тему за бављење? Шта је обавезна литература коју бисте ви препоручили? То је увек тешко питање. Тема мора бити пажљиво договорена уз помно праћење ментора докторске дисертације. Многе књиге још увек требају интегративне студије. Сви секундарни преводи требају још доста студија. Зато је занимљиво то што овде радите. Ми не знамо пуно о словенским преводима Библије. Уз словенски ту су такође и други секундарни преводи који се морају истраживати. Затим многе књиге Септуагинте не толико Петокњижје, или Исус Навин, али још увек Књиге Царева морају бити проучаване. Јеремија и Исаија су већ урађени, али није нпр. Језекиљ. Потребно је проучавати Псалме, Премудрости. Има још много књига Септуагинте које траже пажњу. Или тема, на пример, месијански проблем, језик Септуагинте, могућност постојања палестинског грчког и тако даље. Али је јако битно да имате доброг ментора који може да вас испрати и који познаје литературу, и језик и детаље у одређеној области. Јако је тешко дати неке универзалне савете. Како видите даљи развој поља, као неко ко је добрим делом учествовао у обликовању студија Септуагинте? Мислим да ће бити све више и више студија и истраживања која се односе на појединачне књиге и студија о Лукијанској и другим верзијама књига и биће доста студија о техникама превода. Има још много да се ради. Сада бих вам поставио неколико питања у вези са конференцијом поводом које сте и дошли у Београд. Какви су ваши утисци о Београду и конференцији? Заиста сам уживао у конференцији. Имао сам прилику да научим пуно. У Београду нисам био раније, био сам у Загребу и у окружењу, али само као туриста. Драго ми је што је учествовало доста студената. Имате добре асистенте и сараднике и публика је била укључена. Свидело ми се и предавање проф. Тилија у Свечаној сали ректората. Конференцију је подржана од стране Konrad Adenauer Stiftung, а они обично не финансирају научне конференције у ужем смислу, већ желе да догађаји које организују имају и друштвени утицај. Колико је важно за чланове научне заједнице да учествују у таквим догађајима који нису у строгом смислу научни, већ су отворенији ка друштву и друштвеним питањима? Мислим да у земљама, као што је Србија – где се наука још увек развија, морате имати подршку друштва и шире заједнице. Морате приказати научне теме којима се бавите на нешто популарнији начин како бисте заинтересовали људе. То је уједно интересантно за њих, а с друге стране, то је и начин да дођете до нових студената и до нових људи који ће се бавити овим темама на научни, стручан начин. Мислим да KAS ради веома добар посао и да је њихова подршка у оваквим пројектима веома значајна. Имали сте прилике да се упознате са особљем и истраживачима на Библијском институту Православног богословског факултета Универзитета у Београду. Какви су Ваши утисци о тој младој научној организацији? Да ли има потенцијал за позиционирање на међународној научној сцени? Сматрам да имате тај потенцијал. Морате наставити да континуирано ступате у контакт са професорима и стручњацима из иностранства. Имате потенцијал, јер пре свега имате људске ресурсе. С друге стране, веома је јасно да вам је потребан новац. Међутим и без новца или са мало новца, као сада, ви можете и већ чините пуно. Оно што би требали да радите више је да објављујете на немачком и енглеском. Овако, ваше дисертације и радови нису довољно видљиви. То морате да промените, како бисте могли да будете препознати у широј научној заједници. Да ли ће Београд имати прилику да Вас види ускоро поново? Свакако се надам да хоће. Јако ми се свидело овде, а премало сам видео. Надам се да ћемо имати прилику за нови сусрет у Београду. Извор: Теологија.нет

Цариградска делегација у Риму на прослави Дана престола 29. Јун 2019 - 17:00 Као и обично, делегација Цариградске Васељенске Патријаршије присутвовала је миси коју је служио папа Фрања поводом празника светих апостола Петра и Павла, покровитеља Католичке Цркве, у суботу 29. јуна 2019. у базилици Светог Петра. Православну делегацију је предводио архиепископ телмисоски Јов Геча као представник патријарха Вартоломеја. Он је истовремено представник Васељенске Патријаршије при Светском савету Цркава у Женеви. Католичка Црква прославља апостоле Петра и Павла по новом календару 29. јуна. Већ дуже од 40 година прослави присуствује православна делегација Цариградске Патријаршије. Са своје стране, Ватикан шаље делегацију на прославу светог апостола Андреја, покровитеља Васељенске Патријаршије. Извор: катпрес (с немачког Инфо служба СПЦ) Papa Franjo: Jedinstvo među kršćanima je simfonija višeglasja u ljubavi Papa: za nas katolike svrha je dijaloga puno zajedništvo u opravdanoj različitosti, a ne podudarno izjednačavanje ili jednostavno upijanje drugih. Barbara Castelli, Ivica Hadaš - Vatikan Kao rimski biskup želio bih još jednom naglasiti da je za nas katolike svrha dijaloga puno zajedništvo u opravdanoj različitosti, a ne podudarno izjednačavanje ili jednostavno upijanje drugih – rekao je papa Franjo primivši izaslanstvo ekumenskoga carigradskog patrijarhata koje je došlo u Rim zbog svetkovine svetih Petra i Pavla, apostolskih zaštitnika grada. Papa je uputio bratski pozdrav ekumenskom patrijarhu Bartolomeju I., ističući čvrste veze između rimske i carigradske Crkve, te zajedničku zauzetost na putu do punog zajedništva u poslušnosti Isusovoj volji. Sablazan podjele koja još potpuno nije izliječena moći će biti uklonjen samo Božjom milošću dok hodimo zajedno, prateći molitvom korake drugih, navješćujući evanđelje u slozi, služeći potrebitima, dijalogizirajući u istini, ne dopuštajući da budemo uvjetovani predrasudama iz prošlosti – rekao je Sveti Otac i napomenuo – Tako ćemo se naći u toj iskrenoj transparentnosti koju Gospodin voli i znat ćemo više cijeniti svoje identitete. Rast ćemo u međusobnom poznavanju i ljubavi. Osvrćući se na nedavne apostolske pohode Bugarskoj i Rumunjskoj, te na susrete s pravoslavnim biskupima, papa Franjo je rekao da je sve više uvjeren u ponovno uspostavljanje punog jedinstva kroz poštovanje posebnih identiteta i skladnog suživota u opravdanim različitostima. Duh Sveti je onaj koji kreativno nadahnjuje mnogostrukost darova i usklađuje, vodi prema istinskom jedinstvu jer ono nije jednoobraznost, nego simfonija višeglasja u ljubavi. Ne smijemo se bojati dijaloga osobito u svijetu kojem je potrebna apostolska hrabrost navještaja. Pred mnogim izazovima našega vremena, među kojima je i očuvanje stvorenoga, Kristovi su učenici pozvani odgovoriti jednoglasno. Nasuprot zabrinjavajućoj ekološkoj krizi kroz koju prolazimo, promicati brigu za zajednički dom za vjernike, nije samo hitnost koja se više ne može odgađati kao što je to za druge, nego konkretan način služenja bližnjemu u duhu evanđelja. Suradnja Katoličke Crkve i Ekumenskog patrijarhata u drugim aktualnim pitanjima kao što je borba protiv suvremenih oblika ropstva, prihvat i integracija migranata i izbjeglica, te promicanje mira na svim razinama dobar je znak – zaključio je Sveti Otac. https://www.vaticannews.va/hr/papa/news/2019-06/papa-jedinstvo-medju-krscanima-je-simfonija-viseglasja-u-ljubavi.html