Претражи Живе Речи Утехе

Од давнина, на Васкрс у поноћ мноштво људи са свећама у рукама обилази тамни храм и зауставља се пред његовим затвореним вратима. И сваки пут настаје тај необични тренутак када сви ми, не будући увек свесни тога, постављамо себи исто питање као и жене које врло рано дођоше на гроб Христов око изласка сунца – Ко ће нам одвалити камен од врата гроба? (Мк 16, 3). Заиста, хоће ли се и овога пута догодити оно што се догађа сваки пут? Хоће ли и овога пута срце погодити иста она тајанствена радост? Хоће ли и ова ноћ постати светлија од дана, како је веома давно рекао један хришћански проповедник? Шта празнујемо, чему се радујемо? Откуд та светлост? Ево, још неколико тренутака, и проломиће се: „Христос Васкрсе!“ Више се неће зауставити појање, све ће почети да се испуњава ликовањем. Али тих неколико тренутака још није прошло. Ноћ још није разрушена, светлост се још није пробила кроз таму, побеђујући је својом радошћу. И ми још увек можемо да помислимо не само на себе, него и на милионе људи, на све оне за које је Васкрс безначајна реч, магловито подсећање на нешто веома старомодно, нимало савремено, зацело сујеверно, на нешто вековима далеко од наше епохе, њене технике, њених достигнућа и летова у космос, њене опседнутости земљом и земаљским, њеног материјализма, њеног ритма, њене жудње за знањем и рационалном провером. Где је у свему томе место Васкрсу? Како га, макар површно, макар у наговештају, објаснити кад нико не жели да чује објашњење? Тако дуго су нам говорили да је све то давна прошлост, да су све то остаци нечег бесповратно минулог, тако много, озбиљно, научно и темељно су нам објашњавали како је све то настало, одакле се појавило, таквим слепим зидом су нас одвајали од света вере и радости, да смо ми одвикли да слушамо, да разумемо, да размишљамо. Како онда том самоувереном, самоусхићеном свету, такозваном „савременом човеку“, коме се чини да све може да схвати, све да препарира – како му рећи да се не може све објаснити језиком науке? „Аха!“, рећи ће он. „Не можете да објасните? Значи, слажете се да је целокупна ваша религија, па и тај Васкрс, само један ирационални опијум! Ви се дакле предајете! Предајете се нама, савременим људима, за које је све објашњиво и просто као два и два, за које је све изложено у одговарајућим идеолошким приручницима“. И ми ћутимо. Али не зато што немамо шта да одговоримо, него зато што нам је најисреније жао тог живахног, самоувереног човека и читаве његове техничке, једнодимензионалне цивилизације. Он је као неко ко седи у соби без прозора, где је једино осветљење електрична сијалица. Заиста, све се види, нема опасности да се човек о нешто саплете, може да се чита, пише и хода, може да се живи, па чак и да се буде срећан. Али само ако човек не зна да постоји сунце. А савремени човек не зна да постоји сунце. Он га никада није видео, он је убеђен да је електрична расвета сасвим довољна: „Светло је, види се, шта вам још треба?“ Долази му неко ко је сунце видео, ко зна како се оно у пролеће пресијава на младом лишћу, како испуњава цео свет топлотом, срећом и радошћу, али он не верује: „Ја то нисам видео, дакле тога не може бити!“ Понављам: таквог човека сажаљевамо, ништа више. Он не изазива гнев, љутњу или увређеност. Како бисмо само желели да га узмемо за руку, да га без икаквих објашњења изведемо на сунце: погледај, диви се, радуј се! Али чак ни тих речи – „диви се“, „радуј се“ – нема у његовим обимним уџбеницима и идеолошким приручницима. Тамо где је све објашњено, али објашњено тако да у свету не остаје ништа чему би се он могао дивити и радовати. А Васкрс је сав о Сунцу, о дивљењу, о радости, о свету који је обасјан Сунцем, о свету који једино у дивљењу, једино у радости постаје истински свет: „Сада се све испуни, светлошћу, небо и земља и дубине њене. Нек празнује стога сва творевина устајање Христово којим се утврђује.“ Кажу нам: „Али како можете да се радујете нечему што нисте видели, некаквој прастарој легенди? Како је у овом веку, са авионима, науком и космонаутима, могуће веровати да су једном давно, рано ујутро, жене дошле на гроб свога Учитеља, да би по тадашњим обичајима, припремиле, опрале Његово Тело, али Га нису нашле у гробу? И да је била светлост, некаква необична светлост и да им је неко рекао: „Радујте се!“, и да су угледале Учитеља живог. Зар ви у то верујете, зар се у то може веровати?!“ На то ћу одговорити следеће: „Истина је да ја нисам био тамо тог јутра, у том врту, да нисам видео како је свануло сунце тог дана, да нисам чуо ни тај узвик „Радујте се!“, и зато не могу да вам докажем онако како бисте ви то желели, тј. служећи се инструментима и прорачунима. Али знам једно: радост Васкрса је реална, она траје, и сваки пут нам се враћа подједнако снажна, подједнако самоочигледна, већ две хиљаде година. Ево и ја вас да питам: откуд она, откуд та радост? Шта је изазива? Због чега смо ми спремни да се одрекнемо свега на свету, али не и Васкрса, не и васкршње радости? Не радујемо се ми зато што вашим научним знањем знамо да је Христос васкрсао из мртвих, већ зато и знамо да је васкрсао што се радујемо. Ништа на свету није без узрока. Тако каже наука, и „ваша“ и „наша“, јер наука је једна. Нема ни радости без извора радости. И све се у религији може измислити, али радост се не може ни измислити нити наручити. Стојимо испред затворених врата – стотине свећа, стотине осветљених лица, и тишина… И чекамо. Али зар не разумете, зар не видите, зар не осећате да то цело човечанство, цела природа, цео свет стоје, озарени надом да на земљи нема ничег узвишенијег, бољег и човечнијег од тог тренутка?“ Као да са бесконачне висине самога неба долазе, падају те јединствене речи, ни налик на било које друге: „Христос Васкрсе!“ И радост – ту је, овде у мени, на тим лицима, у тим очима, у том сјају пламичака! Она испуњава срце, сједињује све, уздиже нас некуд, у само средиште светлости. И као да не одговарамо ми, ја, него сама та светлост, сама та радост, попут грома, попут буре, попут муње: „Ваистину Васкрсе!“ И никакви други докази нису потребни, као што нису потребни ономе ко види сунце, ко му се радује и диви, ко се и сам испуњује светлошћу и љубављу, и сам постаје светлост и љубав и из дубине срце се обраћа свему постојећем: „Радујте се!“ Извор: Епархија жичка

У средишту нашег литугијскога живота, у самом средишту онога времена које рачунамо као [црквену] годину, налазимо празник Христовог Васкрсења. Шта је то Васкрсење? Васкрсење је пројава бескрајнога Живота у свету којим потпуно господари време, а стога и смрт. Онај који васкрсне из мртвих више не умире. У овом нашем свету, а не негде другде, не у неком свету који ми уопште не познајемо, већ управо у нашем свету, једнога јутра појављује се Неко Ко је изнад смрти, а Ко ипак јесте у нашем времену. Овај смисао Христовога Васкрсења, ова велика радост јесте средишња тема Хришћанства и сачувана је у свој својој чистоти у Православној Цркви. Истину говоре они који кажу да стварна средишња тема Православља, средиште свеколиког православног искуства, одређујући оквир свега осталог [у Православљу] јесте – Васкрсење Христово. То Средиште, тај Дан који осмишљава све дане и, стога, свеколико време јесте ово годишње празновање Христовога Васкрсења на дан Васкрса. Васкрс је увек крај и увек почетак. Ми свагда живимо после Васкрса и ми се свагда крећемо ка Васкрсу. Васкрс је хришћански празник који је почео да се празнује најраније. Читав тон и смисао литургијскога живота у Цркви садржи се у Васкрсу, заједно са периодом од идућих педесет дана, који врхуни у празнику Педесетнице, празнику Силаска Духа Светога на Апостоле. Ово јединствено празновање Васкрса зрцали сваке недеље у хришћанској Недељи, коју ми на руском и називамо “воскресенье” [дан Васкрсења]. Ако само накратко прочитате текстове недељног јутрења, схватићете, ма колико вам то изгледало чудно, да ми сваке недеље имамо уствари “мали Васкрс”. Кажем “мали Васкрс”, али то је заправо “Велики Васкрс”. Сваке недеље Црква изнова долази до истог средишњег искуства: “Васкрсење Христово видевши…”. Сваке суботње вечери, када свештеник, пошто је прочитао васкрсно Евангелије, изнесе Евангелије из олтара на средину храма [на налоњ, ради цвеливања], објављује се иста основна чињеница наше хришћанске вере: “Христос васкрсе!”. Св. ап. Павле каже: “Ако Христос није васкрсао, узадлуд је вера наша” (1Кор 15, 17), јер онда више немамо у шта да верујемо. Васкрс је стварно средиште и ми можемо да појмимо читаву литургијску годину једино у односу на Васкрс као крај сваког природног времена и почетак “новога времена” у коме треба да живимо као Хришћани. Ако отворите црквени календар, наћи ћете да се све наше недеље називају “недељама по Педесетници”, а да је сама Педесетница педесет дана после Васкрса. Педесетница је испуњење Васкрса. Христос се вазнео на Небеса и ниспослао Духа Светога на земљу. Ниспослањем Свога Духа Светога, Он је установио нову заједницу, нови сабор људи чији живот, иако и даље јесте у овоме свету и премда људи настављају да живе животом света, задобија нови смисао. Овај нови смисао долази непосредно од Христовога Васкрсења. Више нисмо људи који живе у времену као у некаквом бесмисленом процесу, у коме најпре остаримо а који се, потом, завршава нашим нестанком. Нама није дарован само нови смисао живота, већ за нас и сама смрт задобија нови смисао. У васкршњем тропару певамо: “Смрћу смрт уништи”. Ми не кажемо да је Он смрт уништио Васкрсењем, већ – смрћу. Хришћанин се и даље суочава са смрћу као са распадањем тела и са крајем. Па, ипак, у Христу, у Цркви, због Васкрса, због Педесетнице, смрт више није само крај, већ, такође, и почетак. Смрт више није бесмислени догађај који, онда, обесмишљава читав живот. Смрт сада значи учазак у Васкрс Господњи. Ово је основни тон, основна мелодија литургијске године Хришћанске Цркве. Хришћанство је, пре свега, објављење Христовога Васкрсења у овоме свету. Православна духовност је, по свом унутарњем садржају, пасхална духовност. Стварни садржај црквенога живота је – радост. Говоримо о празницима: празник је израз радости Хришћанства. Једина стварна ствар, нарочито у дечијем свету, коју дете лако прихвата, јесте управо радост. Претворили смо наше Хришћанство у нешто тако “одрасло”, тако озбиљно, тако тужно, тако свечано да смо га готово у потпуности испразнили од те радости. А Сам Христос је рекао: “Ако не постанете као деца, нећете ући у Царство Божије” (Мт 18, 3). Постати као дете у смислу у коме је то Христос мислио значи: бити кадар за ону духовну радост за коју су “одрасли” готово у потпуности некадри; и још значи: ући у заједничење са стварима, са природом, са другим људима, без сумње страха или фрустрације. Често користимо појам “благодат”. Али, шта је то благодат? Charisma на јелинском значи не само “добри дар” (благодат) већ и – радост. “И даћу вам радост коју нико неће узети од вас…” (Јн 16, 22). Ово наглашавам управо због тога што сам сигуран да, ако постоји порука коју треба да пренесемо нашем народу, онда то јесте порука порука васкршње радости која врхуни у васкршњој ноћи. Када стојимо пред дверима храма и када свештеник каже – “Христос васкрсе!”, ноћ, по речима Св. Григорија из Нисе, постаје “светлија од дана”. То је тајанствена сила и стварни корен хришћанског искуства. И ми једино у светлу ове Радости можемо да појмимо све остало (у Хришћанству). (Из књиге протојереја Александра Шмемана “Наш живот у Христу, Христов живот у нама”, Образ светачки, Београд, 2007, стр. 106-108) Извор: Митрополија црногорско-приморска

У току пете недеље Великог поста која је посвећена преподобној Марији Египћанки, уочи припремне недеље за дане Страдања, Црква достиже пуноћу покајања. Пре обраћења Господу преподобна Марија је по својој нарави била савремена, врло савремена – бестидна жена од најраније младости. Само, док је тада овакав живот представљао срамоту, данас се људи овим срамним делима хвале, врше пропаганду ове клоаке, ове смрадне греховности као нешто предивно, као нешто мирисно. Све то се ради у нашој земљи како би се све девојке претвориле у Марије Египћанке без покајања. Преступни разврат почиње од детињства. У школама се организују такмичења за мис трећих разреда, попут донедавног ступања у пионире; о конкурсима за петнаестогодишње стриптизете објављују се вести на телевизији и радију и увлачење деце у проституцију постаје обичан посао. У школу долази неки кицош страним колима, приђе ученицама осмог разреда на одмору између часова: „Девојке, која хоће да заради мало после школе? Четири дана недељно.“ Не боји се да ће га милиција ухапсити, да ће отићи у затвор по одговарајућем члану закона: време је њихово, власт је њихова, стихија је њихова. А зашто родитељи ћуте? Требало би да га линчују ако држава не штити. Кад држава повлађује разврату она није заинтересована за очување себе као државе. И сви неверујући увиђају да је породица језгро државе и да с распадом породице, с уништавањем морала, наступа друштвени хаос. Шта је апокалпитична блудница на црвеној звери? Власт демократије, наследнице тоталитарног комунизма која насађује разврат? Или шеснаестогодишња проститутка која даје интервју на телевизији као филмска звезда: „Да ли вам ваш посао причињава задовољство? – Најзадовољнија сам кад примам новац.“ Власт новца је корен свих зала, победа мамоне, ђавола: све се продаје и купује – отаџбина, лепота и људски живот. Штампа редовно наводи информације о курсу долара и тарифама за наручена убиства која, разуме се, у случају потребе могу постати врло масовна. И не зна се шта је најстрашније – то што се по стотину пута у новинама објављују вести о томе да већина ученица десетог разреда у неким школама проституцију сматра најпрестижнијом професијом (није искључено да су ове вести намерно лажиране како би подстакле слабе душе да буду „као сви“ – на разврат) – или то што су се људи на овакве вести до те мере навикли да се више ни не чуде. Сатани није довољно да разврати, главно је да не дозволи покајање. Због тога се у друштву ствара атмосфера подсмевања чедности, девствености, брачној верности и покајању. И пре свега се у овом циљу јаросно напада Црква. Није успело њено потпуно спаљивање, није успело њено разарање изнутра – сад неки покушавају да је блате. Шта Црква да ради у овој невољи? Наша дужност је да подигнемо свој глас, да звонимо на узбуну апелујући на стид и савест свих људи, улажући громки протест властодршцима. Овде су несигурност и недореченост неумесне. Црква треба да говори јасно и гласно, као што то чини Библија, о томе да човечанству прети опасност. Овде је присутна болест изрођавања нације, која се одражава у трећем и четвртом колену, све до генетских оштећења. Овде је напад на постојање Русије која се претвара у Содом и Гомор, и овде је вечна смрт, широки пут који води у пакао, како каже Писмо. Црква не може остати равнодушна према ономе што се дешава у спољашњем свету, макар због тога што се ово тиче њене деце. Да је од самог почетка такозване „перестројке“ Црква адекватно реаговала на сатанистички разврат који држава организује, много тога би данас било другачије. И данас све оне који се надају да ће спојити неспојиво и свакога ко се усуђује да прекорачи праг православног храма треба да подсећамо на Стото правило VI Васељенског сабора које је актуелно као никад пре: „Свако ко се бави прављењем развратних слика или ко ове слике купује (у наше време се то може применити на оне који их гледају на телевизији) нека буде изопштен из Цркве.“ Налазиш се ван Цркве, лишен си њене молитве, њеног заступништва, њене божанске силе. Сваки пут кад додирујеш њене светиње чиниш то себи на суд и осуду: не можеш чак ни да принесеш покајање у њој док претходно не престанеш да се бавиш мрским стварима. То је оно о чему говори Стото правило. И знамо још да се грех блуда по схватању Цркве налази поред убиства и идолопоклонства, и да лишава човека причешћа на дуги низ година. Ако у данашње, ненормално време, нисмо у стању да потпуно строго испунимо каноне светих отаца које нико никад није укинуо и не може да укине, јер су диктирани љубављу: нека не буде опаљена твоја душа, и по милости Божијој сазнај чега се лишаваш чинећи овај грех – све ово може значити само једно: дубина покајања и плодови покајања треба да надоместе недостатак. Из житија преподобне Марије Египћанке се сећамо да није могла да уђе у храм због нечистоте: спречавала ју је нека несхватљива сила. А овај човек самоуверено улази у храм и ништа га не зауставља, без обзира на све његове подједнако страшне грехове. Међутим, због тога што улази без покајања тешко му је да стоји на служби и он одлази не сачекавши крај и ускоро потпуно престаје да одлази у цркву – буквално не може да уђе у њу. Понавља се исто старо чудо, само у другачијој, жалосној варијанти. Дакле, пре свега треба да станемо на трезвено тло. Зло треба да буде названо својим именом и сва разорна сила греха треба да буде тачно означена. Тек после тога се може говорити о покајању, до тада оно може постојати само у сновима и уобразиљи. Како без покајања говорити о главној тајни живота, о оваплоћењу Логоса Божијег, и о томе како је она повезана с тајном чедности? Зар нећемо на тај начин, како каже апостол Јован Богослов, самоувереним глупацима Бога приказивати као лажљивог? Како да се усудимо да изговоримо да је захваљујући чистоти Дјеве Марије која све превазилази људском роду било дато спасење? С ким да поделимо скривену мудрост о томе да човекова личност није само душа, већ и тело. Ко ће чути и схватити да је тело хришћанина чисто и свето и да је сродно Христовом Телу, да је омивено водом крштења, помазано светим миром, заједничар Христовим тајнама? Да ли ће бити бацање бисера пред свиње ако се обратимо речима: „Зар не знате да су ваша тела храмови Светог Духа?“ Тек онда кад приносимо Господу истинско покајање спознајемо Светим Духом ради чега нам је дато тело и испуњава нас одлучност да се до смрти боримо за чистоту коју су у својим телима имали свети мученици, заједничари силе Христовог Крста и Васкрсења. Како ће наш пост без јасног и дубоког разликовања добра и зла бити Маријино стајање? Како ће душа попут жене грешнице која је много заволела принети плач због себе, због Господа и због свих свих оних ради којих је Господ дошао да пострада! Извор: Православие.ру

Њено име се често помиње у току Великог поста. С њеним именом је повезано читање Великог канона – такозвано „Маријино стајање“. Њеним именом је названа пета недеља Великог поста. И спомен на Марију Египћанку који се слави 1/14. априла по правилу пада у време поста. Тако да можемо често да говоримо о овој светици. Лекције из њеног живота не представљају геометријски правилан цртеж, али су расуте обилато и често, као зрна у земљу или као звезде по небу. Почнимо, на пример, од тога што је извесни монах Зосима помислио за себе да је у монаштву напредовао више од других подвижника. Ова мисао која апсолутно није оригинална вреба сваког човека који се без лењости много потрудио ради Бога. Сопствени труд у његовим очима одједном поприма велике размере, а свет око њега му личи на неплодну пустињу. „Има ли још таквих као што сам ја?“ – размишља човек налазећи се истовремено на ивици врло опасне провалије. „Има. Наравно да има,“ – каже му Бог. Ево, Илија је мислио да је сам, а Бог је у међувремену сачувао за Себе седам хиљада људи који се нису поклонили Ваалу. Да би се смирили из жарких пустиња су у Александрију долазили Велики Антоније и Велики Макарије. Један да би видео смерног обућара, други да би поразговарао с двема удатим женама. И један и други да би сазнали за угоднике Божје који живе у свету и да, кад их упознају, не би имали високо мишљење о себи. И Зосима је требало да се смири. Али ради тога није требало да оде у Александрију, већ дубоко у пустињу. Тамо је на сусрет с њим чекала жена, која је раније живела у истој оној Александрији и која ју је заувек напустила. Познанство с овом женом требало је и да смири, и да развесели Зосиму, а заједно с њим и целу Христову Цркву. Дакле, прва лекција: немој се гордити, него се бој. Увек ће се код Бога наћи неко на чијој позадини ће привидно злато твоје одеће избледети и ти ћеш са стидом оборити главу. * * * Што се тиче друге лекције, постоји саблазан да је формулишемо једноставно. Рецимо: величина светости јављена кроз покајање велике грешнице. Или овако: дубина пада нам не затвара пут ка небеским висинама. Можемо смислити много сличних израза. Сви они од нас захтевају „узвишени стил“ и често се изговарају. Али ми се чини да време захтева други „стил“ и друге акценте. Ја бих то формулисао на следећи начин: свеобухватана сила блуда на примеру Марије Египћанке. Или: разврат као смисао живота древног и савременог човека. Или: блуд као опојно самоубиство. Нама не доликује да фокусирамо поглед на финалној лепоти светости. Сви блудничимо, ако то не чинимо телом, чинимо умом. А већина и једним и другим, односно, потпуно. А да кренемо по води или да се на лакат подигнемо од земље на молитви, тешко да ће неко моћи и пред смрт. А и није у томе ствар. Није ствар у томе да се у Светом Духу могу читати мисли, знати Писмо, да човек без школовања може да сажиже демоне знамењем Крста. За почетак је ствар у томе да блуд може бити тако јак и сладак да човек може 17 година незасито да тражи разноврсност у разврату без икаквих прекора савести и покушаја да се покаје. Овде треба да се зауставимо како бисмо дали неке историјске информације. * * * Кретање Јевреја из Египта ка Обећаној земљи представља живу слику путовања – како целе Цркве, тако и појединачних верујућих душа – ка Царству Небеском. То је историја путовања, већ описана у главним цртама, којим сви ми идемо, али на које не можемо гледати као на нешто што се завршило. Ово путовање није било шетња. Оно је вероватно више личило на војну офанзиву. Околни народи час убијају заостале и рањенике, час нападају с оружјем у рукама. А Јевреји, које Бог води, иду и ратују; ратују и иду; побеђују и ропћу; трпе казну и смиравају се. Све је као код нас. Видећи непобедиви карактер напредовања Јевреја непријатељи схватају да је само оружје овде немоћно. Почињу да траже духовна средства борбе. Позивају чаробњака Валаама да прокуне Израиљ. Траже и друге облике супротстављања. Проналазе. Тачније речено: примећују да је Израиљ непобедив кад не греши и да се Бог бори уместо њега. А кад греши Сам Бог постаје његов непријатељ и кажњава Израиљце горе од било каквог противника. Закључак је – треба навести Израиљ на блуд и онда се може освојити голим рукама, док га Бог Сам не уништи. Затим следи историја о мадијамским шаторима, о девојкама, лепим колико и развратним, пред чијим дражима су мушкарци Израиља били немоћни. Све то можете сами да прочитате. А ми ћемо похитати да донесемо закључак: тамо где није могуће победити треба развратити. Развратити = победити. Јер шта је блуд у својим плодовима? Узалуд потрошена енергија, угашен поглед, закржљало срце. Живот пролази, стид разједа кости као тајна црвоточина. Човек није урадио оно добро које је хтео да уради и које је могао да уради. Уместо тога тражио је блато као свиња, ваљао се у њему и опет се стидео. Човек којег привлачи блуд је заробљеник. Он личи на осуђеника на смрт. Говори му слатка и бестидна помисао, мисао му говори женским гласом: „Настрла сам одар свој покривачем везеним и простиркама мисирским... Хајде да се опијамо љубављу до зоре, да се веселимо миловањем“ (Прич. 7: 16, 18). Он слуша, а затим: „Наврати га многим речима, глатким уснама одвуче га. Отиде за њом одмах као што во иде на клање и као безумник у путо да буде каран“ (Прич. 7: 21-22). Идеш на сласт – налазиш смрт. „Свет, – каже светитељ Димитрије Ростовски, – нуди злато, а дарује блато.“ Али да би се милиони људи стидели, али би грешили; да би умирали од стида, али да не би престали да греше, потребни су људи који греше не стидећи се, односно бестиднице као што је Марија била пре покајања. * * * Другу лекцију не желим да завршим. Блуд је јак. Мучно, скоро до бола наслађујући тело, он мути разум и слаби вољу. Он човека чини играчком у шапама с канџама бића која се танано наслађују блудом иако сама не могу да блудниче (немају тело). За њих је блуд умна и танана наслада. И још су они непрестани богохулници. Онога кога ухвате такође покушавају да учине саучесником свог богохуљења. А зашто су, шта мислите, гурнули Марију на брод који је пловио у Јерусалим? А зашто је саблажњавала ходочаснике и на броду чинила оно за шта је пола века касније говорила: „Не знам како ме море тада није прогутало?“ Откуда, заправо, у историји свако мало испливају одломци података о „црним мисама“, о ритуалним изопачењима, чији извршиоци из све снаге покушавају да под покровом ноћи упадну у олтаре храмова или друге светиње? У извесним фазама блуднику је мало да просто блудничи. Тако хоће невидљиви „газда“. То што се Бог меша у ове црне игре личи на то како је срушио незавршену Вавилонску кулу. Бог се умешао и Марија није могла да уђе у храм. У њега су слободно улазили ходочасници који су блудничили с њом, и ходочасници који ни са ким нису блудничили. А њена мера је већ била пуна и препуна. Дошло је време да се каје, али не тако да се касније врати на старо, већ тако да се или промени или да умре. Нећемо препричавати житије. Онај ко је читао зна, а ко није читао треба да се потруди. Потражимо још неку лекцију. * * * Одећа је иструлила. Нема ништа за јело. Ноћу се смрзава, а дању је пали сунце. Нема куд да се сакрије. Глад, туга, самоћа. Али је највећа борба унутра. Отрована утроба се тек сад показала. Горе жеље, распаљује се тело полумртво од лишавања. Оживљавају сећања, стају пред очи и не желе да оду слике потпуно необузданог разврата. Демони-режисери и демони-монтери приређују Марији затворено гледање филмова снимљених по мотивима њене дугогодишње похотне делатности. У пустињи у којој осим Марије нама ни људи, ни животиња, у њеној глави одзвањају музика, шале, кикотање, чују се непристојни предлози. Она се удара у груди, пада на земљу, увек узвикује исте речи: „Пресвета Богородице, помози ми!“ Све то није трајало дан или два. Трајало је 17 година. За то време данас човек стигне да се роди, одрасте и заврши школу. Марија је успела да победи и да пронађе прави мир. Уморили су се њени мучитељи. Благодат их је отерала и они су шкргућући зубима отишли и стали поиздаље. Чак је 47 година након одласка у пустињу у разговору са Зосимом Марија је рекла да се плаши да се детаљно присећа својих грехова. Плаши се да се кроз детаљну причу не роди саосећање према прошлости и да се не врати борба коју обичан човек не може да издржи. Можда је видела некога ко је стајао у даљини? Умна борба. О њој већина нас нема никаквог појма, а многи се динстају на тихој ватри блудних снова и фантазија, на тихој ватри маштања која рађају час онанију, час скокове „улево“, час разноразна бекријања. Лукави и даље делује сам, али му већ многи људи помажу ширећи идеје Содома и Гомора преко глобалне мреже и других средстава информисања. Усред ове истинске невоље житије Марије Египћанке звучи као шум дуго очекиване кише усред суше. И време је да сви заједно „једним срцем и једним устима“ завапимо: „Преподобна мати Марија, моли Бога за нас!“ * * * У њеном житију, наравно, није важно само то да се спасила, већ и то што је постала заједничарка славе још у телу. У истом оном телу које је раније било поробљено разном прљавштином. Иако, поновићу, то је другостепено по важности. Првостепена по важности јесте насушна потреба искуства свете Марије, она потражња за њеном победом која се рађа због нашег лаганог погружавања целог света у блуд. Јер видели смо многе цинике и подсмешљивце. Чули смо много дрских речи изговорених против вере и Начелника и Савршитеља вере – Исуса. Ово трње не расте на пустом месту. Није могуће да човек бестидно исмева веру ако се тајно не покори разврату. Крајњи цинизам, тежња да се све и свја исмеју и извижде такође су плодови на дрвету тајних порока. То је одвратно, али још није смртоносно. Цинизам и подсмех многих су борба са сопственом савешћу, покушај да се угуши њен глас. Много је горе кад тајно постаје јавно и кад се оно што се некада крило проглашава за норму и подиже на заставе. Већ смо и то дочекали. Време је да не будемо лењи и да још једном завапимо: „Преподобна мати Марија, моли Бога за нас!“ Али има још једна лекција која се ретко помиње. Зосима је мењао манастире и за време Великог поста је одлазио у пустињу како би Маријино покајничко искуство постало познато црквеном народу. Али је такође ишао да је причести! Марија се само једном (!) причестила одлазећи из света и није хтела, није смела да напусти земљу без још једног причешћа. Зосима је отишао у пустињу и ради овог причешћа. Ишао је да види благо – велику светицу, а она је чекала да он дође с великим благом – Светим Тајнама. И ми треба с већом захвалношћу, с већим трепетом да се односимо према овом благу које нам се слободно даје, само да приступамо „са страхом Божјим и вером“. Завапимо и трећи пут преподобној мајци и Богу Који ју је осветио: „Избави, Господе, од мрежа блуда све оне који су у њих упали! Сачувај, Господе, од пада у провалију блуда сваку душу православних хришћана! И нас покриј, и нас спаси, Владико, топлим заступништвом Твоје дивне светице, славне и прекрасне Марије Египћанке! Амин!“ Извор: Православие.ру

„Црква ће наставити да пружа помоћ потребитима у оквиру својих могућности и у периоду економске рецесије која неминовно слиједи“ рекао је протојереј Предраг Шћепановић у синоћној емисији Интернет литија која се емитује на таласима Радија “Светигора”, Телевизији “Нови” и страницама „Не дамо светиње“ на фејсбуку и инстаграму. Он је рекао да криза отвара нове могућности и да ће уз Божију помоћ наш народ пребродити сва искушења. Говорећи и прегнућима љекара отац Предраг је рекао да је Црква одувијек подржавала љекаре у својим напорима. „Зашто не рећи да је Свети Сава оснивао прве болнице, показујући да поред бриге о души Црква брине и о тијелу“ нагласио је прота Предраг Шћепановић. „Не излазим да аплаудирам, нарочито у доба короне, јер то треба чинити 365 дана у току године“ рекао је он и додао да треба поменути и медицинске сестре, особље, хигијеничарке и све који раде у овим околностима. Поменуо је и свог пријатеља др Хасима Лукача који много пута после 24 часа оде до Београда, Загреба, гдје год треба, а са њим и све предане љекаре од којих су многи гостовали у емисији Интернет литија. „Имао сам занимљивих случајева када су људи излазили из коме после светог причешћа када сам лично посвједочио силу те свете тајне“ рекао је протојереј Предраг Шћепановић. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Не оскудевамо у људима који питају: где је ваш Бог? Зашто на свету има тако много зла? – и друге ствари. Списак ових питања је веома стар по годинама и његов број је врло ограничен. Просто је тешко измислити нешто ново на ову тему. „Где је Бог правосуђа?“ – питали су људи у данима пророка Малахије. Ево прецизног цитата у којем, уколико то желимо, можемо препознати и наше време: „Досађујете Господу речима својим, и говорите: У чем Му досађујемо? У том што говорите: Ко год чини зло, по вољи је Господу, и такви су Му мили; или: Где је Бог који суди?“ (Мал. 2: 17). А ево Јеремијине молитве у којој се он жали говорећи: „Гле, они ми говоре: Где је реч Господња? Нека дође“ (Јер. 17: 15). „Они“ су дрски запиткивачи који немају вере, али имају дрскости и необуздане смелости против свега светог. Ако им пророк каже: „Поправите се да не бисте погинули,“ одговориће: „Нема ништа од тога, него ћемо ићи за својим мислима и чинићемо сваки по мисли срца свог злог“ (Јер. 18: 12). Од онога што је стигло да се промени од Јеремијиног доба, наравно, могу се навести одећа, начини кретања и још низ ствари из области свакодневног живота, разонода и комуникација. А што се тиче људских срца, ту ствари стоје стабилно лоше, као што у неким жалосним случајевима кажу медицинари. „Срце је преварно више свега и опако: ко ће га познати?“ (Јер. 17: 19). Тако је и диван у светима, учитељ молитве, цар Давид цео живот морао да проводи у отровној атмосфери безбожних питања: „Многи говоре души мојој: Нема му спасења у Богу његовом“ (Пс. 3: 3) Не говоре ушима, него души, односно, речи не само да ударају у слух, већ продиру у унутрашњост душе и тамо цепају срце и муче га сумњама. У то време се Давид, као што је очигледно, супротстављао бдењем и дуготрајним молитвама. Односно, чинио је оно што данас чини верни калуђер који се даноноћно бори с помислима као с дивљим зверима. „Бише сузе моје хлеб мој дан и ноћ, када ми говораху сваки дан: Где је Бог твој?“ (Пс. 41: 4) Из псалама и из Књиге Јоила такође се види да је за пагане у данима понижења Израиља била уобичајена ствар да подругљиво питају: „Где је Бог њихов?“ (в. Пс. 78: 10 и Јоил. 2: 17). Ово је обичан облик подсмевања верницима у току неправде која влада. Тако су и од Јевреја које су водили у заробљеништво Вавилонци захтевали да певају: „Певајте нам песме сионске“ (Пс. 136: 3). Једном речју, ако често чујете подсмешљива питања која рађају празна срца, знајте да је то стандардна појава која се често понавља у духовном животу. Немојте заборавити да је Јеремија жив, а да су његови подсмешљиви непријатељи мртви вечном смрћу. И Давид је свет, а његове опоненте је ветар одувао на све стране, као прашину. А Малахија, од чијег цитата је започет овај разговор, отворено каже: „Тада који се боје Господа говорише један другом, и погледа Господ, и чу, и написа се књига за спомен пред Њим за оне који се боје Господа и мисле о имену Његовом“ (Мал. 3: 16). На крају ће наступити дан кад ће сви без изузетка видети јасну разлику „између праведника и безбожника, између онога који служи Богу и онога који Му не служи“ (Мал. 3: 18). Нека читаоца не збуњује обиље библијских цитата. Ово обиље је намерно. На основу ових цитата читаоци могу и треба да отворе поменуте књиге на наведеним местима и да се упознају с њиховим садржајем. Библија још увек није постала књига која се увек налази под руком свим православним хришћанима, дакле, није постала бритки мач, светиљка која гори и лековито средство. Још увек можемо да понављамо са Златоустом да је „све зло света због непознавања Писма“, и ми лично смо криви за ову привремену победу зла због добровољног незнања. Нека такође нико не помисли да се речено односи само на време Старог Завета. Имамо сасвим довољно чудака који сматрају да Стари Завет није потребан хришћанима. Такође, у још већем обиљу има чудних људи који сматрају да су све то „јеврејске приче“ које немају никакве везе с нама. Да, онда су и оваплоћени Господ и Царство које нам је даривао само „јеврејска“ прича која нема везе са свим чудацима који тако мисле. Њима се обраћа велики Павле, који се највише потрудио на пољу проповеди. Он за књиге Старог Завета каже: „Јер што се раније написа за нашу поуку се написа, да кроз трпљење и утехом Писма имамо наду“ (Рим. 15: 4). Осим тога, оно што се раније дешавало данас се понавља. Неки су питали пророке: „Где је ваш Бог“, „Где је реч Господња?“, „Где је Бог правосуђа?“ И апостоле су питали нешто слично. Ево шта Петар пише: „У последње дане доћи ће ругачи који ће живети по својим сопственим жељама, и говорити: Шта је с обећањима доласка Његова? Јер откако се оци упокојише све стоји тако од почетка стварања“ (2 Петр. 3: 3-4). Такви људи као да пожурују Господа да дође на Суд данас. Као да кажу: „Хајде, долази! Испуни оно што си Сам обећао!“ Као да су већ спремни за Суд! Као да неће планути као бакље у час Доласка! Као да тада неће повикати планинама и камењу: „Падните на нас и сакријте нас од лица Онога што седи на престолу и од гнева Јагњетова, јер дође велики дан гнева Његова, и ко може опстати?“ (Откр. 6: 16-17). Не знају дрзници да „не доцни Господ с обећањем, као што неки мисле да доцни; него нас дуго трпи, јер неће да ико пропадне но да се сви покају“ (2 Петр. 3: 9). Борба за веру је најважнија борба. Све остало директно зависи од пораза или победе у овој борби. И по апостолу: „Ако ли одступи, неће бити по вољи души Мојој. Ми, међутим, нисмо од оних који одступају на пропаст, него од оних који верују на спасење душе“ (Јевр. 10: 38-39). Управо ради тога треба да заволимо Свето Писмо и да чврсто верујемо у речено, не сумњајући. „Јер ће још бити утвара до одређеног времена, и говориће шта ће бити до краја и неће слагати; ако оклева, чекај је, јер ће зацело доћи, и неће одоцнити“ (Ав. 2: 3). Извор: Православие.ру

За црквену свест апостолског и постапостолског доба уопште се чак није ни постављало питање могу ли чланови неке Цркве да узимају учешћа у евхаристијском сабрању. Бити члан Цркве значило је учествовати у евхаристијском сабрању. Ступање у Цркву било је крунисано учешћем у евхаристијском сабрању, и зато се пријем у Цркву обављао пре Литургије у којој би „новопросвећени“ први пут узели учешћа. Таквима су биле упућене свечане речи: „Јелици во Христа… (Сви који се у Христа крстисте…).“ Тада су ове речи чувале свој потпуни смисао. Неофити су се крстили у Христа, обукли у Христа, и зато су достојни да узму учешћа у евхаристијском сабрању. Они који нису могли да учествују у евхаристијском сабрању нису сматрани члановима Цркве или су макар привремено губили тај статус. Апостол Павле није говорио о достојности или недостојности чланова Цркве као услову за учествовање у евхаристијском сабрању, већ само о недостојном примању евхаристијских Дарова: „Који једе овај хљеб или пије чашу Господњу недостојно, биће крив Тијелу и Крви Господњој“ (1. Кор. 11, 27). Како показују речи Апостола Павла у 29. стиху исте посланице „не разликујући Тијела Господњега“ реч је о онима који на трпезама нису разликовали обичан хлеб од евхаристијских Дарова. Апостол Павле у првом реду има у виду недостојно кушање на трпезама и недостојан однос према евхаристијском хлебу, што је, природно, повлачило за собом личну недостојност и осуду. За древну хришћанску свест није могло да буде ни говора о обавези или хришћанској дужности причешћивања, о чему се говори данас. Ово није била ни дужност, ни обавеза, већ жива потреба као израз стремљења према животу вечном и истинитом, без кога наступа смрт. Верни су улазили у Цркву и крштавали се „у једно Тело“, како би били заједничари Тела Христова и како би, најављујући Други долазак Господњи у слави, учествовали у Његовој Трпези. Ускраћивање овога представљало је највећу трагедију за верне. Довољно је сетити се „палих“ у време прогона, оних који због малодушности људске природе нису имали снаге и храбрости да посведоче своју веру у Господа Исуса. Такви су све чинили, само да се опет приближе евхаристијском општењу (заједничењу) које им је било ускраћено. Нама данас није сасвим јасно зашто су „пали“ у доба Светог Кипријана Картагинског изазвали црквени конфликт, не желећи да чекају неколико месеци док се саборно не реши њихова судбина. Данас се, пак, многи добровољно одричу евхаристијског општења у далеко дужем трајању. Свештеник Николај Афанасјев, Трпеза Господња Извор: Ризница литургијског богословља и живота

(Поглавље из књиге „Трпеза Господња„, Светигора, Цетиње 1997, прев. Ксенија Кончаревић, стр. 125-141) Евхаристија је Трпеза Господња на коју Господ позива све, и која се и савршава ради свију сабраних заједно (на окупу). Бити учесником Евхаристије значи бити удеоник Трпезе Господње, али бити удеоник Трпезе значи „јести и пити“ од ње. Другачијег учешћа у Евхаристији не може бити, и другачијег учешћа, почев од прве Евхаристије, коју су савршили Апостоли после Педесетнице, није ни било. То је предање кога се строго држала древна Црква. Овако је било на трпезама Господњим за Његовог земног живота, овако и на јудејским трпезама, почев од свакодневних до оних најсвечанијих. Само су они који јеђаху и пијаху за трпезом били учесници гозби, док они који се нису служили не само што нису били удеоници, већ нису могли ни да присуствују за трпезом. Тако, дакле, за трпезом су били само учесници, док „посматрача“ уопште није било. Ово се толико већ само по себи разумело, да није било никакве потребе да се о томе посебно говори. Тиме се и објашњава чињеница да у равинској литератури не налазимо посредне податке о овоме. Пошто би чланови друштва или породице сели за трпезу и пошто би се узнело „благодарење“ над хлебом, више нико није могао да им се прикључи. Од тог момента трпеза је била затворена: на њој није могло бити никога сем учесника. „А кад оне отидоше да купе, дође женик, и готове уђоше с њим на свадбу, и затворише се врата.“ (Мт. 25, 10). Ове детаље из приче о мудрим и лудим девојкама Христос је узео из обичног живота. Наиме, када би гозба отпочела, затварала су се врата просторије где би она била уготовљена. Обично је на свечаним гозбама обеду претходила, да употребимо данашњи термин, закуска. Најчешће се она служила стојећи, али је, ипак, било случајева да се она послужи и након седања за сто. У тим тренуцима трпеза би још увек била отворена. Христова Тајна Вечера такође је, по јудејском обичају, била затворена. Немамо никаквих доказа да је на њој био присутан неко од житеља дома у коме се Тајна Вечера одржала. Њој су присуствовали само Христос и Апостоли. У томе није било ничег необичног, пошто су се на овај начин уготовљавале све трпезе појединих заједница. Само су позвани могли да се нађу на њима, и само су такви, уколико би стигли на време, пре но што гозба почне, могли да на њој учествују. Овог „предања“ о савршењу Евхаристије, које одводи до Самог Господа, Црква се држала од самог почетка. Ако се евхаристијско сабрање отварало „синаксисом“, после проповеди оглашени су напуштали сабрање. На трпези су остајали само верни, који су сви заједно кушали од евхаристијског Хлеба и Вина. У том смислу у древној Цркви евхаристијско сабрање остајало је тајно или затворено. „Нека ђакони стоје код мушких двери, а ипођакони код женских, како за време узношења нико не би излазио, и како се двери не би отварале, па макар дошао и неко од верних“. Када би отпочињала Евхаристија, затварале су се двери просторије у којој се приређивало евхаристијско сабрање. Уочи тог момента изашли би оглашени, да затим више нико не би могао да уђе на сабрање како би учествовао у Евхаристији. Нема сумње да ова пракса води порекло још из доба првих хришћана, пошто она није могла да се појави после Никејског сабора. А та првобитна пракса вршења Евхаристије представља, са своје стране, наставак традиције приређивања јудејских гозби. На сабрању би остајали само верни, односно људи „достојни“ да узму учешћа у трпези Господњој. Апсолутно не можемо да замислимо да би неко од верних који су дошли да учествују на евхаристијском сабрању одбио да прими евхаристијски Хлеб и Чашу. Већ смо истицали да на евхаристијском сабрању нису сви чланови помесне Цркве могли да свагда узму учешћа. Готово је увек било болесних и заузетих, који су фактички били лишени могућности да се придруже сабрању. Такође је скоро од самог почетка било својевољно одсутних. Ориген је јетко тужио због тога што свакодневне бриге, па чак и разонода, неке верне одбијају од сабрања 8. Но без обзира на све, на евхаристијском сабрању није било “ присутних“ (посматрача). Ако не грешим, до IV века нигде не налазимо ни алузију на то да је неко од учесника евхаристијског сабрања, не при мајући евхаристијске Дарове, самог себе искључивао са њега. Немогуће је замислити члана Цркве који би се добровољно одрицао онога ради чега је и постао члан Цркве. Црква, пак, није могла да у својој средини трпи оне који би одбијали да учествују у Трпези Господњој, претпостављајући учествовање простом присуству. Одбити учешће у Трпези Господњој, односно одбити примање Евхаристијских Дарова, било је истоветно одлучењу од Цркве. Ово потоње представљало је одлучење од евхаристијског општења (заједничење). Одлучени не би прелазио у скупину „посматрача“, пошто таквих тада уопште није било. Одлученом, наиме, није допуштано да дође на евхаристијско сабрање: таквима су двери од почетка Евхаристије биле затворене. У свим околностима евхаристијско сабрање остајало је сабрање његових учесника, односно удеоника у Трпези Господњој преко примања Евхаристијских Дарова. Свагда сви и свагда на окупу учесници евхаристијског сабрања удеоничарили су у Трпези Господњој. Такав је био закон живота Цркве, и тај је закон остајао непроменљив током читавог преникејског раздобља, пошто се у њему и кроз њега изражавала суштина Евхаристије. Четврти век унео је велике измене у црквени живот, које су се могле приметити већ крајем III века. Улазак у Цркву огромне масе незнабожачког становништва Римске империје после Константиновог едикта има за последицу пад духовног и моралног нивоа живота хришћана. Мир је носио са собом и своје невоље, као што је то већ показало краће мирно раздобље уочи Диоклетијанових прогона. Извесно снижавање моралног нивоа хришћана било је повезано са изменама у самим основама црквеног живота. Све се то очитовало и на Евхаристији. Елвирски сабор нашао је за сходно да изда посебан указ у вези са онима који својевољно избегавају да учествују на евхаристијском сабрању. Сабор је донео одлуку о одлучивању оних који у три недељна дана не дођу на евхаристијско сабрање 9. Већ нам је познато да ова појава није била нова. Новина се састојала у томе да се број одсутних, очигледно, изузетно повећао, при чему до тога долази у доба када готово нестају разлози који су раније изазивали изостајање неких чланова Цркве са евхаристајских сабрања. Недеља је, рецимо, већ за Константинове владе била проглашена за нерадан дан. Немајући више никаквих нарочитих препрека, верни својевољно одбијају да учествују у евхаристијском сабрању. Највећа новина састојала се у самом доношењу овакве одлуке потезу апсолутно непотребном у доба прогона. Испоставило се да је неопходно подсетити неке чланове Цркве на оно што представља суштину црквеног живота. Црквена власт морала је да узме у обзир настало чињенично стање у црквеном животу и да учини први уступак. Она је допустила могућност својевољног неучествовања верних у евхаристијском сабрању, али је ту могућност ограничила на три недељна дана. Само се по себи разуме да су у овај интервал улазила и евхаристијска сабрања сазивана у неке друге дане осим недеље. А управо број тих сабрања почиње да се повећава. Ово повећање броја евхаристијских сабрања, о чему ћемо још говорити, по први пут почиње да мења основни принцип Евхаристије као сабрања свију на једно исто. Био је то почетак деградације евхаристијског живота, која је за релативно кратко време нашла одраза и у још једној чињеници. На евхаристијском сабрању сада су присутни не само учесници, него и „посматрачи“. У почетку се црквена власт томе одлучно противила, не желећи да чини ма какве уступке. Ко жели да само присуствује евхаристијском сабрању, тај самог себе одлучује од евхаристијског општења, пошто на евхаристијском сабрању не може бити присутних: постоје само верни, одлучени и оглашени. „Сви који улазе у цркву и слушају Писмо, али због неког непридржавања поретка не учествују у молитви са народом или се одвраћају од причешћивања свете Евхаристије, има да буду одлучени од Цркве докле год се не исповеде, не роде плодове покајања и не буду молили за опроштај, те се тако удостоје да ово задобију“ 10. Уколико овоме приступимо без некаквих предубеђења, смисао 2. правила Антиохијског сабора биће нам потпуно јасан. У њему се констатују две аномалије у литургијском животу. Прва да неки чланови Цркве одлазе по завршетку првог дела евхаристијског сабрања („синаксиса“, који приближно одговара нашој Литургији оглашених). Овај део састојао се од читања Писма и проповеди епископа. На први поглед може се учинити чудним то што се овај одлазак пре почетка Евхаристије још налази на линији древне праксе, будући да он представља израз основног учења о Евхаристији да се на њој могу налазити само учесници, а не посматрачи. На овоме се и завршава веза између напуштања сабрања од неких верника, констатованог од стране сабора, са древном евхаристијском праксом. Премда се он налази на линији основног учења о Евхаристији, древна Црква за такав одлазак није знала. Верни који би дошли на први део евхаристијског сабрања остајали би и на Евхаристији, пошто је циљ њиховог доласка било учешће у Евхаристији, а не у синаксису. По завршетку синаксиса излазили би оглашени, тако да би одлазак верних у овом моменту био истозначан властитој деградацији са свештеног нивоа верних на ниво оглашених. Са почетком „Литургије верних“ напуштање сабрања било је принципијелно немогуће. Синаксису је следило „општење (кинонија) “ у молитви и причешћивање светом Евхаристијом. Ово двоје било је тесно повезано: заједничење у молитви није могло бити без причешћивања светом Евхаристијом. Онај које имао једно, имао је и друго. Због овога, као што знамо, оглашени нису могли да имају општење (заједничење) не само у причешћивању него и у молитвама. Верни који би одбијао да се причешћује није могао да општи (заједничи) са народом у молитви, пошто је молитва на евхаристијском сабрању носила евхаристијски карактер. Уздржавање од евхаристијског учешћа било је знак прибрајања одлученима. Доносећи уредбу о одлучивању од Цркве оних који не учествују у молитви с верним народом и који се не причешћују, сабор је само извлачио природан закључак из поступања оних о којима је правило говорило, будући да је удаљавање од Цркве удаљавање од учешћа у Евхаристији. Претећи онима који одбацују свету Евхаристију одлучењем од Цркве, сабор је самим тим свечано објавио да учешће у Евхаристији мора да буде крунисано причешћивањем. Састављач Апостолских уредаба, које датирају најраније с краја IV, али, вероватно, из V века, реконструише 2. правило Антиохијског сабора са незнатним изменама. „Све верне који улазе у цркву и слушају Писмо, али не пребивају на молитви и у светом причешћу (до краја), ваља, као непристојне у цркви, одлучивати од црквеног општења (заједнице)“ 11 Истовремено, састављач Апостолских установа уноси и одредбу да епископ, презвитер, ђакон или било које свештено лице подлеже одлучењу уколико се не причешћује при савршавању Евхаристије 12. Овде ћемо приметити да је последње поменуто правило још једно сведочанство у прилог тезе о непостојању „саслуживања“ у V веку, пошто описани случај приликом саслуживања не би био могућ. У погледу причешћивања клир и лаици стављени су у Апостолским уредбама у исти положај. Враћајући се на 9. правило, истаћи ћемо да се у њему, као и 2. правилу Антиохијског сабора, говори о особама које напуштају храм након читања Писма и о онима који се не причешћују. Без обзира на то, ово ће правило касније постати упориште за апологију новије праксе. Састављач Апостолских уредаба, говорећи о учешћу у молитви и причешћивању, користи глагол „парамено“, што значи пребивати или остајати до краја, желећи тиме да укаже да су верне дужни остајати до краја Евхаристије, како би узета учешћа у молитви и причешћу. За филолога и коментатора правила не може бити никакве сумње у погледу овог значења глагола „парамено)“ са дативом. Била је потребна велика умешност Валсамона, познатог коментатора правила из XII века, како би се дати глагол протумачио у смислу “ присуствовати“. Судбина 2. Антиохијског правила и 8. и 9. апостолског правила била је необична. Трулски сабор је, заједно са другим канонским уредбама, призвао и Апостолским и Антиохијским правилима општеобавезни значај. Ово ће потврдити Седми васељенски сабор. Истовремено је Трулски сабор сва правила на њему прихваћена свечано прогласио за непроменљива. Парадокс црквеног живота састоји се у чињеници да се догматизовање правила подударило са почетком њихових фактичких измена. Овим је путем кренуо је сам Трулски сабор, изменивши својим 12. правилом апостолску одредбу о брачном животу епископа. Да ли је одредба садржана у 12. правилу Трулског сабора правилна или неправилна с тачке гледишта црквене икономије то је посебно питање, али, ма колико се сабор трудио да вербално прикрије чињеницу да је извршена измена, његова одредба није представљала ништа друго до нарушавање онога што је он сам прогласио за непроменљиво. Други парадокс састоји се у томе да црквена свест приписује карактер непроменљивости превасходно одлукама које се тичу црквеног устројства, односно онима које по својој суштини не могу да претендују на ту непроменљивост. А што се тиче одредаба које проистичу из природе саме Цркве и које је стога реално не подлежу променама, оне постепено губе свој значај. Црквени живот на њихово место поставио је другачију праксу, која их је укидала de facto, премда не и de jure. Тако је било и са горепоменутим правилима. Њих нико није укинуо, али је постепено дошло до укорењивања управо оне праксе која је у тим правилима својсвремено осуђена. Познато нам је да су се у XII веку водиле расправе везане за њихово поимање и њихов обавезујући карактер у пракси. Из ових спорова може се закључити да је пракса тога доба била веома блиска нашој садашњој пракси. Дозвољавало се у овој или оној мери да верни могу да напуштају Литургију, у сваком случају њен први део, а затим се, у овој или оној мери, допуштало да они који остану на Евхаристији могу да се не причешћују. Тешко је рећи када је отпочела оваква пракса. Судећи према 66. правилу Трулског сабора, у његово доба такве праксе, највероватније, још није било. И док је Зонара сматрао да верни који се не причешћују за време Литургије, чак и уколико то чине, како он наводи, „из страхопоштовања и, рекло би се, смиреноумља“, подлежу одлучењу 13. Валсамон је одлучно заговарао тезу да верне не треба „принуђивати“ дасе причешћују сваки пут када дођу на Литургију. „Тврдити да смо ми, верни (лаици) и свештенослужитељи који не савршавамо сами Светиње, сваки пут дужни да се причешћујемо Светим Тајнама, те да у противном подлежемо одлучењу, нити је сагласно правилу, нити је могућно“14. А што се тиче црквених правила, она, по Валсамоновом мишљењу, говоре само да „они што улазе у цркву“ треба да остану до краја Литургије, да би добили антидор. Своје мишљење Валсамон је заснивао на 9. апостолском правилу, у коме је, како је истицао, глагол „дараћего“ значио присуствовати до краја. Истовремено са овим, Валсамон је држао за могућно да верни одлазе с Литургије до почетка Евхаристијског канона. Веома је занимљиво да и Валсамон приповеда о незадовољству обичног света због тога што патријарх напушта Литургију пре њеног завршетка. „Патријарх добро поступа када одлази пре овога (тј. пре почетка Евхаристијског канона) и после Еванђеља, и тиме не крши правила. На исти начин нико не крши правила уколико одлази после Еванђеља или пре Еванђеља, разуме се, због нужне потребе и из благочастивог разлога, а не због нечега што подлеже осуди“, казује Валсамон 15. Препустићемо Валсамоновој савести мишљење да је патријарх ваљано поступао, а овде ћемо истаћи само то даје обичан свет још у Валсамоново доба чувао сећање на древну праксу. Не треба да нас чуди што је после Валсамонових тумачења црквена власт прекинула да брани стару праксу. Као последица тога на Литургији се појавила друга група верних, која је само присуствовала Евхаристији, без подвргавања одлучењу због тога. Временом је та група бројчано преовладала. Јединство самог евхаристијског сабрања било је нарушено: на њему су се нашли и они који су се причешћивали, и они присутни приликом причешћивања других. Верни престају да се причешћују сви заједно, онако како се то чинило од самог почетка постојања Цркве. У потоњој литургијској пракси биће још периода са знатнијим бројем појединачних причасника, али ће се појавити и периоди без њих. „Трпеза Господња“ престаће да представља Трпезу која се савршава у Цркви и ради Цркве. Добро су познати главни аргументи против „честог причешћивања“. У интерпретацији 9. Апостолског правила Никодим Милаш наводи следеће: „Неки каноничари ово правило поимају у смислу да верни не само што морају да остају у цркви до краја свете Литургије, већ су и били дужни да се сви причешћују Светим Тајнама. Могуће је да је овакво тумачење правилно, јер у прилог томе иду места из Светог Писма, напред наведена при објашњавању тога правила (1. Кор. 10,1617; Дап. 2,46 и 20, 7). Међутим, не може бити да су сви верни били принуђавани да се причешћују сваки пут када би дошли у цркву, односно, лако је могло да се деси да нису сви увек били приправни за причешће или због гласа властите савести, или због неких других разлога, из приватног или јавног живота“ 16. Изрекавши први аргумент против „честог причешћивања“ неприпремљеност, Никодим Милаш је заправо скоро дословце поновио Валсамонов став. И један, и други аутор говоре „није могуће“, али код Милаша ово „није могуће“ задобија донекле трагичан карактер, пошто се аутор слаже са тим да 9. апостолско правило говори о причешћивању свих верних који учествују у Евхаристији. Чудно је, међутим, како то да тако проницљив коментатор, као што је био Н. Милаш, није поставио питање због чега је оно што је у древној Цркви било „могућно“ сада постало „немогуће“. Он истиче да је појава 8. апостолског правила била условљена хлађењем ревности код хришћана 17. Црквена власт је, дакле, настојала да превазиђе ово немање ревности, док сада она не само што признаје ту чињеницу, него и прокламује: „није могуће“. Да је Милаш ово питање поставио на прави начин, можда не би на саборну одлуку одговорио „није могуће“. Овом првом аргументу придружује се најглавнији аргумент о недостојности верних 18. Оба ова аргумента сведоче о губљењу разумевања евхаристијског општења (заједничења). Ваљало би приметити да су се аргументи против „честог причешћивања“ појавили post factum, односно када се у црквеном животу већ усталила пракса ретког причешћивања. За там аргументама посеже се да би се оправдало већ постојеће стање црквеног живота, због чега је њихова богословска вредност веома сумњива. Неоспорно, питање о личној недостојности неправилно је постављено. Само то питање сведочи о извесном неразумевању природе Цркве. Ако је лична недостојност ма кога од нас препрека за евхаристијско општење, онда је оно потпуно недопустиво. При томе није битно колико пута се остварује, да ли чешће или ређе, јер у том питању аритметика не може играти никакву улогу. Али то вије најважније што ваља казати поводом аргумента о личној недостојности. Најглавније је да ли је допустиво само питање о недостојности верних за учешће у евхаристијском сабрању? Евхаристијско сабрање представља пројаву Цркве у свој даној пуноти и свом њеном јединству, а евхаристијско општење израз је живота у Цркви. Одбацимо ли евхаристијско општење, шта остаје од живота у Цркви? Може ли молитва, макар привремено, заменити евхаристијско општење? Молитва Цркве јесте молитва „у Христу“, али не може се бити у Христу без евхаристијског општења са Њим. Оглашени нису могли да учествују у молитви Цркве, будући да је ово претпостављало могућност удеоничења у Евхаристији. Сматрајући своју личну недостојност за препреку „чешћем причешћивању“, ми самим тим држимо да смо недостојни пребивања у Цркви, јер је ово потоње потпуно истоветно са учешћем у евхаристијском сабрању. Тиме не само што себи присвајамо право да судимо о нашем достојном или недостојном пребивању у Цркви а тај суд припада само Цркви већ и право да посумњамо у Свету Тајну Крштења. У Светој Тајни примања у Цркву („Крштења водом и Духом“) ми бивамо постављени у вишње звање члана народа Божијег те постајемо достојни удеоничења у евхаристијском сабрању. У древној Цркви новокрштени је одмах након Миропомазања свечано увођен на евхаристијско сабрање. Евхаристијом се завршава и крунише пријем у Цркву. Упркос томе ми тврдимо да смо недостојни удеовичења у Евхаристији, као да тајна пријема у Цркву није постигла свој циљ. Лична достојност или недостојног не треба да се додатно усложњава питањем о нашој личној греховности. Она је увек присутна, па чак ни светост људска није безгрешност. Спасење се постиже преко благодати, која представља дар Божији, и до њега се долази у Цркви, а не индивидуално, а уколико је то могућно у Цркви, онда подразумева учешће у Евхаристији „на отпуштење“ грехова“. Иза питања о достојности или недостојности, које се поставља у школском богословљу у вези са учествовањем у Евхаристији, скрива се питање о индивидуалном или црквеном путу ка спасењу. Хришћанство је „Црква Божија у Христу“, и „Црква Божија у Христу“ јесте Хришћанство. Ко каже Христос, тај каже Црква, а ко каже Црква, тај каже евхаристијско сабрање. Зато Хришћанство без Цркве значи нешто чега није било нити може бити. „Изван Цркве нема спасења“. Ове речи Светог Кипријана Картагинског имају евхаристијско значење. Изван Цркве нема спасења, јер нема спасења изван евхаристијског сабрања. Сваки другачији пут је пут индивидуализма, који Црква не познаје, али који је, под утицајем индивидуализма у емпиријском животу, преплавио црквени живот. Када је реч о неприпремљеност као аргументу против честог причешћивања, његова вредност је веома релативна. Сем тога, тај аргумент уноси у црквени живот релативизам, коме у њему нема места, пошто припремљеност никада не може да буде апсолутна. Даље, неприпремљеност се не може проценити, исто као што се не може одредити који степен припремљености допушта хришћанину да се причести. Никако нисам намеран да потпуно негирам неопходност припреме за учествовање на евхаристијском сабрању, а тим више наш благочастиви обичај „говенија“ (припремања постом и молитвом), који, уосталом, не мора да обавезно буде везан за Причешће. Но без обзира на то, ваља приметити да је питање о спремности заправо сведочанство извесног пада интезивности црквеног живота. У древној Цркви није се постављало питање о припремљености или неприпремљености за примање Причешћа. Нема потребе да идеализујемо живот првих хришћана како бисмо себи дали основа за тврдњу да је читав њихов живот био непрестано припремање за удеоничење у евхаристијском сабрању. Када се живот хришћана толико удаљио од захтева које је сваки верни дужан да себи постави, јавља се потреба да се он промени макар за неко краће време, како би се више ускладио са захтевима хришћанског морала. Иза овога стоји трагична спознаја да нисмо у стању да кренемо таквим путем на коме ће читав наш живот бити припрема за удеоничење у „Трпези Господњој“. Самим тим ми потврђујемо двоструки аршин нашег живота: с једне стране живот у Цркви, а с друге наш живот изван Цркве. Истовремено се показује да смо немоћни да превазиђемо такву подвојеност сопственог живота. Штавише, наша воља у том погледу све је слабија. Немамо овде намеру да се дотичемо и питања о исповести пре причешћа. Својевремено је то питање представљало предмет бројних полемика. Истаћи ћемо само да је данашња пракса исповести уочи причешћа придала Светој Тајни Покајања готово магијски карактер. Отпуштење грехова неопходно је уочи самог причешћа, како бисмо их после причешћа опет понављали. Због овога смо изгубили елементарну свест древног Хришћанства да за чланове Цркве постоји само један једини живот, који је у Светој Тајни „Крштења водом и Духом“ предат Христу. „Свијет, или живот, или смрт, или садашње, или будуће, све је ваше, а ви сте Христови, а Христос Божији“ (1. Кор. 3, 22-23). У IV веку је црквена власт, оличена у саборима, покушавала да превазиђе недостатак ревности код хришћана у вези са њиховим учешћем у Евхаристији, а у VII или VIII столећу не само што је од тога одустала, већ је легализовала оно што се раније подвргавало одлучној осуди. Штавише, школско богословље, као што смо видели, настоји да теолошки заснује праксу, неадекватну црквеним правилима. У чему је ствар? Да ли је кривица једино до самих чланова Цркве који су изгубили дужну ревност? Да је тако било, не би било потребе да се теолошки оправдава пракса која је својевремено бивала осуђивана. Одговор је садржан у самој формулацији питања. Ми говоримо о честом или ретком причешћивању, док се раније постављало пи тање о учествовању или неучествовању у Евхаристији. На ово учешће смо призвани, и не можемо да удеоничење у евхаристијском сабрању заменимо пуким присуством. Неоспорно, у IV је столећу дошло до извесног опадања ревности у погледу учествовања на евхаристијским сабрањима. Огромне масе становништва Римске империје које су преплавиле Цркву постају хришћани само номинално. Од њих се није могла очекивати нека нарочита ревност. Такви у Цркву уносе своју незнабожачку свест, које ни не желе да се одрекну. Све је то добро познато, и све је то тачно, али, поред овога, и сама литургијска пракса допринела је постепеном помањкању ревносног односа хришћана према учешћу у евхаристијском сабрању. У апостолско доба и у древној Цркви евхаристијска сабрања приређивала су се знатно ређе него данас. Већ нам је познато да су се та сабрања редовно сазивала на „Дан Господњи“, док су у друге дане она одржавана веома ретко. Судећи према Тертулијановом сведочанству, у Картагини су евхаристијска сабрања сазивана, осим недеље, средом и петком, а уз то и у дане спомена Светих Мученика. Из Апостолског Предања Иполита Римског доста је тешко извести закључак колико пута недељно је одржавано евхаристијско сабрање, и зато праксу Картагинске Цркве не треба проширивати на све помесне Цркве. У IV веку, како проистиче из сведочанства Василија Великог, Евхаристија се вршила обично четири пута недељно: недељом, средом, петком и суботом 19. Међутим, опет смо дужни да се оградимо: да ли је та пракса била општеприхваћена? Василије Велики држао је да је веома позитивно, да је „добро и надасве пожељно свакодневно се причешћивати се Телом и Крвљу Христовом“; ипак је то, наравно, био идеал за који је и сам Василије Велики знао да је у животу недостижан. Има извесних основа за претпоставку да се у Константинопољу, Александрији и у неким другим местима Евхаристија, осим недељом, савршавала и у дан суботњи. Остављајући по страни питање из којих разлога је настала тежња да се свакодневно или готово сваки дан савршава Евхаристија 20, ваља констатовати да је то настојање довело до слабљења евхаристијског живота, а не до његовог јачања. Ово није парадокс, већ неизбежна последица. Када је евхаристијско сабрање било сабрање свију, тада се није ни могло постављати питање о честом или ретком причешћивању. Међутим, када се Евхаристија почиње одржавати неколико пута недељно, а нарочито свакодневно, она је престала да буде сабрање свију, пошто фактички нису сви чланови помесне Цркве могли да у њој узму учешћа. Учесници Евхаристије мењају се од једне до друге прилике. У свести верних постепено се учвршћује мисао да Евхаристија није дело Цркве и, следствено томе, служење читавог народа, већ сакраментални чин који се врши независно од тога јесу ли сви заједно сабрани на једно исто (епи то авто). Црквена власт није могла да захтева од верних да учествују у свакој Литургији, као што, разумљиво, није могла ни да им забрани да долазе на део Литургије. Сама по себи, оваква забрана била је недопустива, да и не говоримо да би она противречила све израженијој пракси честих Литургија. Долажење на Литургију представљало је пројаву ревности верних. Валсамон је исказао доминантну свест своје епохе, тврдећи да се верни не смеју принуђивати да се сваки пут када дођу на Литургију причесте. Валсамоново „не смеју“ било је валај из дубине душе човека који је схватао да другог излаза нема. Тако су се на Евхаристији нашли њени учесници и посматрачи. Истовремено са тим, појам учешћа у Евхаристији знатно се сужава. Евхаристијске молитве почињу се читати тајно у олтару. Народ није чуо и потврђивао читаве те молитве, већ само поједине возгласе свештенослужитеља, који заправо представљају завршне речи молитава. Проћи ће много векова, и у литургијском животу биће обновљена „disciplina arcana“, али не у односу према невернима, већ према самим члановима Цркве. Затим се и олтар одваја од верних иконостасом, који скрива од њих савршавање Евхаристије 21. Евхаристија постаје велика мистерија, али не у новозаветном, већ скоро у јелинистичком смислу. „Ја примих од Господа што вам и предадох, да Господ Исус оне ноћи кад бјеше предан, узе хљеб, и захваливши преломи и рече…“ (1. Кор. 11, 23-24), али све је то постало затворено за верне. Велика тајна савршава се у олтару, али верни немају удела у њеном вршењу. Њима преостаје само причешћивање. За Хришћане који живе у свету Причешће се издвојило у засебан светотајински чин. Као такав, он није везан за дело Цркве или служење народа. Евхаристију савршавају они који су преко посвећења задобили могућност да је савршавају. При таквом поимању причешћивања, као индивидуалног сакраменталног чина, природно се поставља питање колико се често он може понављати, пошто је условљен личним стањем онога ко га прима. То питање, са своје стране, изазива и друго о припремљености или неприпремљености, о достојности или недостојности онога ко приступа светим Даровима. Али као дело Цркве, дело које све сједињује и које се савршава од народа сабраног са својим предстојатељем, Евхаристија искључује постављање таквог питања. „Јер кад год једете овај Хљеб и Чашу ову пијете, смрт Господњу објављујете, докле не дође“ (1. Кор. 11, 26). Напомене: 6) Поредак приређивања јудејске трпезе у извесној мери пружа могућност да се одговори на питање да ли је Јуда учествовао на Тајној Вечери Христовој. Из описа у Мт. 26, 20 и Мк. 14, 18 следи да је Јуда напустио просторију пре но што је вечера отпочела, док Лука казује да је Јуда отишао тек после установљења Евхаристије. Јован предочава само податак да је Јуда отишао после обреда умивања ногу. Из овог податка очигледно је да трпеза још није била заиста отпочела. Тако се Јованово сведочанство више подудара са Матејевим и Марковим, него са Лукиним описом. Нема могућности за усаглашавање тих описа на основу података из Еванђеља. Потребао је да се питање реши или у Лукину, или у корист осталих еванђелиста. Ако узмемо у обзир речи Христове: „А он одговарајући рече им: Један од Дванаесторице који умочи са Мном у здјелу“ (Мк. 14, 20; исп.. Мт. 26, 23), јасно је да је реч о почетном делу гозбе, када обед у правом смислу још није био отпочео. Овим можемо да објаснимо зашто Марко и Матеј два пута спомињу: „кад јеђаху“. Друго помињање (Мк. 14, 22; Мт. 26, 26) непосредно уочи благосиљања хлеба било би сувишно, да је прави обед већ почео после седања за сто. Управо у времену од седања за сто до благосиљања хлеба Јуда је изашао. У истом том интервалу извршен је обред омивања ногу. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Света Тајна Причешћа је највећа и најсветија Тајна Цркве; то је уствари централна Тајна Цркве у којој се обједињују и врхуне све Тајне и молитвословља и сав живот Цркве, а посебно њене Литургије или Евхаристије као Тајне Христа и Његове Цркве. Свету Тајну Причешћа установио је Господ наш Исус Христос на Тајној вечери: „узевши хлеб у своје свете и пречисте и непорочне руке, заблагодари, благослови, освети, преломи и дадесвојим светим Ученицима и Апостолима, рекавши: Узмите, једите, ово је Тело моје, које се за вас ломи на отпуштење грехова. А тако и чашу по вечери, говорећи: Пијте из ње сви: ово је Крв моја Новога Завета, која се за вас и за многе излива на отпуштење грехова", и предао је својим светим ученицима, апостолима, односно, својој Цркви, рекавши: „ово чините у мој спомен". Од времена силаска Духа Светога на Апостоле, па кроза све векове до данас, централна делатност и функција Цркве јесте служење свете Литургије на којој се принесени дарови сабраног народа Божјег - хлеб и вино, призивом и дејством Светога Духа, освећују и претварају у Тело и Крв Христа Господа којим се онда верни причешћују и тако сједињују са Самим Господом. Храна је увек дар Божји и она је увек у суштини светотајинска јер хранећи се њоме ми је у себи претварамо у наше тело и крв и њоме продужавамо наш биолошки живот. У светој Тајни Литургије, међутим, она достиже своје испуњење, своје ново и последње значење; даром љубави Божје она постаје Храна и Пиће вечнога живота. Светој Тајни Причешћа могу приступити само чланови свете Цркве, дакле, само они који су кроз свету Тајну крштења постали чланови Цркве и заједничари Тела Богочовека; и то не сви међу њима, него само они који су се молитвом и постом (у дане када је Црквом одређено време поста) припремили за причешће Телом и Крвљу Христа Господа; јер по речи Светога Писма: „Који недостојно једе и пије, суд себи јед и пије" (1Кор. 12, 25). Нема живота без хране и нема Новога живота без Нове хране, без Хлеба насишног; јер је реч Господња: „Ја сам хлеб живота" (Јн. 6, 48) и „Који једе тело моје и пије крв моју има живот у себи" (Јн. 6, 53). Потребно је, дакле, и неопходно да верници приступају светој Чаши, али је, пре тога и као претпоставка тога, потребно враћати се истинском и делатном врлинском животу у Цркви. Ко се, дакле, крштењем обукао у Христа Господа и постао члан Његове свете Цркве и уложио труд и напор, жртву и молитву, што је, на основу вековног благодатног искуства, Црква одредила као молитвено правило пред свето Причешће, нека са страхом и побожношћу, са вером и љубављу приступи Светињама. Те лепоте и радости сједињења са Господом, које овде и сада предокушамо у Тајни Литургије Цркве, надамо се и молитвено иштемо да будемо још присније удостојени у незалазни дан Царства Божјег. Извор: Српска Православна Црква

У Цркви има неколико празника у чијем средишту се налази Христов Крст. Сви они подстичу вернике да подигну главу и не гледају у земљу, већ да погледају у висину. Цар Константин је гледао у небо оног тајанственог поднева уочи битке кад је Крст сијао на небу јаче од сунчевог диска и кад су се слова слагала у кратку реченицу која је много обећавала: „Овим ћеш победити.“ У небо су гледали јерусалимски хришћани далеке 351. године кад се усред бела дана блистајући свим дугиним бојама знак Крста појавио на небу изнад града од Маслинске горе до Голготе. У спомен на овај догађај Црква слави празник 7. (20) маја. На небо ће гледати људи у последње време кад „ће се по невољи тих дана сунце помрачити, и месец своју светлост изгубити, и звезде с неба пасти, и силе небеске покренути се. Тада ће се показати знак Сина Човечијег на небу; и тада ће проплакати сва племена на земљи; и угледаће Сина Човечијега где долази на облацима небеским са силом и славом великом“ (Мт. 24: 29-30). Управо знак Крста као царски знак, знак победе и страдања које је Христос поднео, видимо у овим пророчанским речима Новог Завета. Али приближимо сад себи ову радост која нас плаши. Тачније, сами се приближимо Крсту с радошћу и трепетом. И пре свега узнесимо благодарност царици Јелени. Неколико векова је прошло од времена јеванђељских догађаја до њених дана. Јерусалим већ одавно није постојао на карти света. Уместо њега постојао је град којем је цар Хадријан променио назив у Елија Капитолина и у којем је Јеврејима било забрањено да се настањују под претњу смрћу. Место Христовог страдања ради искупљења је било заборављено, изгубљено, и Венерин храм се налазио тамо где је Син Божији био разапет између двојице разбојника. Сто година. Да ли је то мало или много? Сто година нас одваја од празника тристагодишњице Дома Романова. А двеста година? Толико је прошло од нас до Наполеонове најезде. А триста година? То је већ растојање од нас до Петра Првог. Зар ове епохе не представљају неки далек живот који је завређује само да уђе у историјске уџбенике? Да ли је то сан? И да ли се многих ствари сећамо, да ли их знамо и чувамо до данас? Наравно, нешто чувамо, али смо нешто неповратно изгубили. Исто тако смо могли неповратно изгубити сећање на света места да није било Јелене. Јер од њених дана до дана Христовог страдања прошло је отприлике исто колико и од наших дана до Петра Првог. Историјско сећање се уопште чува захваљујући напорима подвижника и ентузијаста док се већина људи брине само за интересе текућег дана. А плодове ентузијаста временом уживају милиони. Овим плодовима се хвале и поносе, на њима покушавају да зараде све што је могуће, од баналног новца до имена у историји. Јелена је већ била у годинама, да не кажем стара жена кад ју је потпуно обузела мисао о проналажењу Крста. У тим годинама је могла да се ограничи тихим животом у дворцу и свим предностима царске старости. Међутим, место је није држало. Предузела је путовање на Исток и брижљиво истраживање свих података о месту Христовог страдања. Затим, кад је ситуација постала нешто јаснија, започело је време ископавања које је царица стално пратила. А онда... Знате ли с чим се може упоредити радост проналажења Светог Крста у недрима земље? С радошћу венчања заљубљених! Упитаћете зашто говорим ове речи? Ево зашто. У чину венчања, у другој свештеничкој молитви (најдужој, па чак и помало наметљивој, захтевној) каже се „и нека дође на њих (младенце) она радост, коју је имала блажена Јелена кад је пронашла Часни Крст!“ Другим речима: „Нека се млади радују као што се Јелена радовала кад је пронашла Дрво Крста!“ Замислите радост људи који се венчавају само из љубави и ни због чега другог. Замислите осмехе њихових пријатеља, сузе њихових родитеља и замирање многих срца кад виде срећан призор. Још замислите њихово одушевљење, предукус још веће и скоре среће. Замислите стање у којем човек не зна да ли му се све то дешава или је то само сан. А сад, кад сте замислили све или бар део, схватите да је Јеленина радост била већа! Да је ова радост била мања Црква би говорила: „Јелена се радовала као некад у младости, кад је ишла на венчање.“ Међутим, Црква говори нешто друго. Она младенцима каже: „Нека вам буде дато такво весеље духа, таква чиста радост без икаквих примеса коју је Јелена имала кад је нашла Свето Дрво.“ Већа радост се не може замислити. Очигледно да је тадашње весеље представљало известан еталон за многа будућа весеља. Она радост је заувек постала образац сваке хришћанске радости. У њој има места за страх, зато што Христовом Крвљу није искупљен неко други, већ ја. Зато је и народ угледавши Жртвеник Новог Завета који се подиже на четири стране света клицао само „Господи, помилуј!“ и ништа друго. И у септембру на Светски Крстовдан, и у средини Великог поста Крст се износи на средину храмова ради поклоњења. Али не само то. Он се износи како би нас обузела „она радост коју је имала блажена Јелена кад је пронашла Часни Крст“. Ова радост неће ометати покајање, али ће зато укрепити наду и охрабрити душу. А ово је сад најкориснија и најпотребнија ствар. Извор: Православие.ру

„А шта је са мртвима сада, када је Исус устао из мртвих?“ Исус је устао и прославио се… Он каже „онај који верује у мене, не може умрети“. Ап. Павле каже: „имам жељу умријети и са Христом бити, што је много боље; али остати у тијелу потребније је вас ради.“ Христос је васкрсао и прослављен и налази се са десне стране Оца. Та најчешће поновљена реченица Старог и Новог Завета налази се у псалму 109. Псалам каже: „Рече Господ Господу моме: седи мени с десне стране док положим непријатеље Tвoje за подножје ногама Твојим“. Последњи непријатељ који треба бити положен је смрт. Када се смрт уништи, све ће бити подређено Христу, а он ће све покорити Богу Оцу да Бог буде све и у свему. То ће онда бити месијанско доба, када мртви бити подигнути, а Бог ће славом испунити сву творевину. Тада ће наступити живот за све оне који се покају и који желе бити праведни с Господом, односно наступиће мучење за непокајане и који не желе праведност Божију. Шта са онима који су мртви, где су сада и шта раде? Ми не знамо шта мртви сада раде и мислим да нико то не зна прецизно и јасно. Ипак, постоје одређене ствари које се могу рећи и мислим да треба рећи да је за нас који верујемо смрт већ уништена у Христу. Последњи непријатељ је већ уништен. Христос је васкрсао и живот живи, како се каже у последњој реченици Омилије Светог Јована Златоуста која се чита у пасхалну ноћ. „Васкрсе Христос, и падоше демони. Васкрсе Христос, и радују се анђели! Васкрсе Христос, и живот живује! Васкрсе Христос, и ниједног мртвог у гробу“. Живот не може бити уништен, то је наша вера. Ми смо живи у Христу и наше крштење јесте смрт у Христу. Већ сам рекао да сви ми, свидело се то нама или не, биолошки мртви људи. Такође је тачно да они који верују и они који су крштени и прихватили крштење, али и они за које Свети Григорије Богослов каже да су „желели крштење, али можда нису чули за њега“, су већ мртви у Христу. Ми смо сви умрли са Христом и више не живимо у овом свету. Ми смо су-житељи са светима, једући и пијући са трпезе Царства. Већ смо прошли кроз вео. Већ смо подигнути (васкрснути) и прослављени. Још увек смо у овом свету, носимо тело, али Дух Свети нас је све запечатио… Они који су се крстили, умрли су, васкрсли и запечаћени животодавним Духом. Они су дословно васкрснути из мртвих и не могу умрети, тако да смрт постаје преображај или пролаз у вечни живот у Христу, зато што је Христос васкрсао. Ово је важно, не зато што имамо бесмртну душу; по Библији, наша душа је мртва као што је и наше тело. У нашој Цркви ми не поучавамо бесмртност душе, ми не следимо ни Сократа ни Платона, већ следимо Библију. Смрт је непријатељ душе и тела, а Христос нас подиже и у телу и у души. Ми имамо наду наспрам смрти, не због некаквог природног учења, него зато што је Христос васкрсао. Имам осећај да су већина хришћана, генерално, углавном пагани док су живи, а платонисти кад умиру. Као пагани функционишемо како док у животу иде добро, тако и кад ствари крену лоше (јер, зовемо свештеника да (очитавањем молитава) поправи ствари). А, када ствари постану скроз лоше и када умремо, тада се претварамо у платонисте говорећи: „овако је боље, јер душа иде у рај да коначно буде са Богом“. Добро, хајде да усагласимо свој ум: ако је души боље да иде Богу, зашто онда ни бисмо одмах одустали и сви се лепо убили? Зашто стално зовемо свештеника да се моли за нечије оздрављење или благостање, а када тај неко умре онда кажемо „свеједно, то је Божија воља“? Да, то јесте Божија воља, али желим да кажем да је цео тај приступ, према Писму и Светима, потпуно погрешан. Ми не живимо овај живот само да би нас Бог учинио здравим, богатим и срећним, а када умремо да кажемо: „ма, тако је и боље“. Ми не живимо овај живот ради одеће, здравља и богатства. Ми живимо овај живот ради узимања на себе крста Христовог, волећи Бога љубављу којом су Исус Христос и Бог заволели нас (а то је заповест нова), како би смо срушили смрт вером и благодаћу кроз Исуса Христа и силом Духа Светога која нам је дарована. Дакле, ми већ сада морамо живети као мртви људи и ако не чинимо тако, ми нисмо хришћани. Нисмо хришћани, ако не живимо као они који су већ умрли овом свету. Има једна дивна прича од пустињских отаца. Један човек је питао једног старца: „Шта је то хришћанско савршенство којем тежимо?“. Старац одговори: „Дођи, показаћу ти“ и одведе га до свежег гроба на гробљу говорећи мртвом човеку: „Брате, ти си најгора свиња која је икада живела. Нико није толико покварен као што си ти“. Старац онда упита младића: „Шта је учинио овај?“. Младић одговори: „Ништа, он је мртав“. Старац онда опет погледа у исти гроб и рече: „Ти си највећа особа која је икада постојала. Нико није попут тебе. Ти си најлепша и савршена особа.“ Онда, опет, погледа у младића и упита га: „Шта је овај учинио?“. Младић одговори: „Ништа, мртав је.“. Старац рече: „Савршено“. Он живи само пред лицем Божијим. Он не живи за то шта ће људи рећи, да ли ће му ласкати или га проклињати, он живи пред лицем Божијим. Због тога, он је слободан и већ влада. И, ако је сада са љубављу којом нас воле Бог и Христос, немогуће је бити пред лицем Божијим, а не волети га. Дакле, сви ми смо већ мртви. Верујемо да ми, хришћани који умиремо, умиремо у нади да ћемо ући у славу коју Исус већ има у на десној страни Оца и да ћемо с њим бити живи у векове векова. Такође, верујемо да, пошто је Христос, Син Божији, живео људски живот и умро, сви они који умиру, биће такође васкрснути да у Христу буду са десне стране Оца. Проблем је тај што се то не свиђа баш свима, односно није баш да сви то верују или то желе. Чак и људи који су убеђени да је то истина, они то не желе. Зато, можемо рећи да су у Исусу сви васкрснути из мртвих, да су греси свих опроштени и да су сви спасени, желели то или не, свиђало им се то или не, знали то или не. Ако то желиш, ако ти се то свиђа и ако то знаш, онда је то рај и благовање у самом животу. У супротном, то је пакао. Пакао и рај почињу кад умремо. Парадоксално, када нека особа умре, ми кажемо да она долази у близину Божију бивајући духовно подигнута у Христу. Ако Га воле, они већ доживљавају крај векова, рајску радост у присуству Божијем. Уколико се опиру и то не желе, то исто искуство за њих је мучење. Они су мучени злом којим су тежили, мучени су ђаволима којима су служили уместо живом Богу и мучени су свим злим духовима који су испуњавали њихов живот уместо Духа Светога. Даље, они су мучени и самим присуством Христа који воли, опрашта и позива их у Рај. Али, они не желе да дођу тамо иако мисле да тамо припадају. Зато они и нису тамо са добрима и праведнима. То је нека слика коју нам даје Свето Писмо. У том смислу, веома је важно да, кад сада умремо, већ тада добијамо подобије онога што ће бити на крају времена. Тако да ми верујемо да они који су нам се открили као заиста свети, као они који заиста воле Бога и Христа и заиста су пуни благодати, су већ прослављени са Христом и да управо из тог разлога ми и можемо да им се молимо. Зато смо у могућности да кажемо, молимо и да нам они посредују, јер је и сам Христос жив и у наше име посредује за нас код Бога Оца до свршетка века.. Дакле, у Њему мртви у Христу посредују за нас пре краја времена. Све то видимо у контексту краја, завршетка, а не некакве бесмртне душе, која лебди тамо негде, незнано где. Не, него све њих, видимо у околностима коначне Христове победе која је нама, овде на земљи, већ антиципирана кроз наше Крштење и Евхаристију. Даље, кад умремо напуштамо временске и просторне услове на планети Земљи и улазимо у само присуство Боже, антиципирајући време које ће наступити. Управо из тог разлога, у нашој Евхаристији, када Богу предлажемо оно што је Његово, кажемо „Твоје од Твојих…“ И тада свештеник наставља да побраја све што се догодило за нас, Крст, Гроб, тридневно Васкрсење, улазак на Небеса, седење с десне стране и Другог и Славног Доласка, сећајући их се у садашњем времену. И у према Богородици (Дјеви Марији) и свим светима односимо се као да су на крају времена када су у слави и молимо их да нас заступају, док предлажемо Евхаристију смрти Христове и за њих. Пошто кажемо „још ти приносимо ову словесну службу… а особито за пресвету, пречисту, преблагословену, славну владарку нашу Богородицу и увек Дјеву Марију…“, јер је Христова смрти била и за њено спасење. Рекавши ово, поставља се питање: да ли је прекасно за покајање када умремо и уђемо у ову стварност? Да ли је све готово? Да ли су у потпуности изгубљени они који су упорни у свом непокајању и неправедности? Морамо ли бити потпуно савршени да би ушли у рај? Како све то функционише? То је питање о коме се данас веома много расправља. То је питање шта се догађа са особом када умре. Некада се о томе расправља у појмовима душе. Али, то може бити погрешно, јер се под „душом“ у Библији подразумева „њихов живот“ или „особа“. [Душа] означава оно што [људи] јесу. О њој не треба мислити као о неком бестелесном духу, јер ми нисмо комбинација духа и тела, већ смо целина као људи. Има ли покајања након смрти? Има ли очишћења након што умремо? Можемо ли се предомислити након што нам се оконча земаљски живот? Како се односимо према свему овоме? Мислим да би најједноставнији одговор на то био да је смрт коначни тест. То је суштинска одредница хришћанина, цео његов живот је потврђен/доказан начином на који умире. Хришћански живот има једну сврху, да смрћу надиђе смрт Божијом благодаћу. Дакле, преображај смрти је оно где се све доказује и то како умиремо показује све. Све што урадимо до тог тренутка је припрема за тај тренутак. И зато, уколико нисмо умирали сваког дана, нећемо бити у могућности да преобразимо смрт у тренутку кад буде дошла, када будемо морали да прођемо кроз своје страдање, распеће и смрт, на који год начин да се то догоди. Православно учење је јасно, смрт је тренутак истине и смрт је коначни суд нашег живота и зато и јесте коначна шанса и коначна прилика. Мислим да овде треба једноставно рећи да ми не верујемо у посмртна обраћења или еоне живота у којима се можете непрестано кајати, као што будисти верују. На основу Светог Писма, живота светих верујем, а и сам чин опела нам то говори, да у процесу умирања и уласка у присуство васкрслог Христа морамо бити очишћени од свега што је противно животу, Богу и истини у тој одређеној радњи. То се догађа у самом присуству Божијег огња, прожимајућег Божијег огња који, како каже Писмо, током умирања, у нама сагорева све оно што не може ући у живот тј. Царство Божије. Учење Писма јесте да је смрт процес очишћења чак и за најправедније особе. Богородица је можда једина особа за коју је смрт била лак прелаз, пошто је била толико пуна Бога, живота, вере и благодати да је, за њу, смрт била чист улазак у рај. Сви ми, остали, нисмо Богородица и нисмо чисти. Постоји смеће, грех и одметништво у нама, чак и тамо где је наша жудња за Богом и наша молитва Богу, чак и ако желимо да се покајемо, ипак постоји у нама то што не може ући у присуство Божије или само срце Очево (а што је вечни живот). Те препреке морају бити сажежене. Верујем да је наше учење да је управо чин умирања тај очишћујући процес на чијем крају излазимо или заувек са Богом или заувек од Бога мучећи се са демонима и мучећи се љубављу Божијом која је још увек на нама чак и ако смо непокајани грешници. У ствари, многи свети кажу да највеће мучење пакла није оно које потиче од зла, него оно које потиче од милосрђа и љубави Божија која остаје на нама (јер Бог нас воли без обзира на све). Свети Исак Сирин је рекао да не постоји веће мучење од бичевања бичем љубави. Кад умремо и уђемо у присуство љубави и опиремо јој се, то за нас постаје мучење. Свети Марко Ефески, велики отац Цркве, одбио је да потпише [договор] на сабору у Фиренци због папства, филиокве, али и због латинског учења о материјалном пакленом огњу. Ми немамо такво учење, Бог није онај који кажњава. Исус на Крсту није кажњен за наше грехе. На Крсту, Исус је љубио и веровао Богу тако да је могао смрћу могао уништити смрт. Кад указујем на ту нијансу, кажем да не постоји таква ствар као што је кажњавање. Казна долази од нашег сопственог зла и љубави Божије која је на нама, чак и када је одбацујемо. Бог нас нити мучи, нити кажњава. По нашем предању, учење по којем је потребно да будемо очишћени ради уласка у Царство развило се касније у врсту алегорије познату као „митарства“. У некој од хришћанске литературе можете прочитати да треба прођемо кроз 20-22 теста како би ушли у Царство Божије. Мислим да су се развила нека чудна учења, која нису православна и нису у складу са Писмом, али као и свако лажно учење у себи имају зрно истине. То чудно учење јесте да, кад умремо, морамо бити кажњени за ствари које смо учинили и морамо проћи кроз свако од ових митарстава како бисмо били кажњени од демона за сваки појединачни грех. Кад пролазимо кроз митарство пожуде, бивамо кажњавани за пожуду, на митарству за похлепу примамо казну за своју похлепу, а на митарству за гнев бивамо кажњени за свој гнев и тако редом док не примимо довољну казну. У западној цркви, чак и пре Реформације, постојало је учење по којем, ако се молимо за ове људе, можемо да их ослободимо дела казне. То се називало привремено мучење услед наших греха и то [делимично ослобађање] називало се „опроштајница“, тако да се могло отићи у цркву, упалити свећу, изговорити молитва или приложити новац ради скраћења тог мучења. То се називало „чистилиште“ и у вези је са доктрином кажњавања и наношења бола проистеклим из тога. То није наше православно учење. Православно учење јесте да требамо бити „тестирани“ од стране сваког могуће демона и да их победимо, благодаћу Божијом, заступништвом светих и свим што можемо учинити како бисмо себе отворили за веру у Бога и били ослобођени. Тако да истина о миту или алегорији о „митарствима“ није та да душа мора проћи кроз некакав „астрални простор“ и бити искушана од стране демона и бити кажњена за грех. Правилно тумачење, како је исказано од стране многих отаца, попут Светих Јована Лествичника и Атанасија, јесте да је смрт тренутак истине и да ће сваки демон покушати да нас наведе на отпадништви, да замрзимо Бога и да нас наведе на приклањање телесним стварима. Они би желели да нас зауставе у одбацивању свега онога што нам стоји као препрека на путу да једино Бога волимо и да Богу допустимо да нас спасе. Дакле, тест ће бити за то да ли остајемо привржени својој гордости, умишљености, итд. То су провере које морамо проћи, а које су симболички представљене као митарства. И ту нам молитве Цркве и молитве светих помажу да се одупремо демонском искушењу и да останемо верни и да имамо поверење у Бога; али то је нешто што је истина у сваком тренутку нашег живота. Већ сада се молимо једни за друге и већ сада се свети за нас моле да не бисмо поклекли пред искушењем пожуде, похлепе, моћи, итд. тако да кад умремо, будемо спремни да запловимо право и да не морамо да се тиме бавимо на самом крају свог живота. Ипак, наше учење је да се с тим морамо борити, јер морамо радити дело које је и Исус Христос сам чини. Исус је рекао: „ко верује у Мене, дела која Ја творим и он ће творити“. Морамо покорити ђаволе онако како је он учинио. Морамо се одупрети искушењима онако како је он то радио. Морамо уништити смрт Његовом начином. Он нам, кроз дарове Духа Светога (свете тајне и живот у Цркви), даје моћ да то чинимо. И зато, народе, хајде да кренемо сада, ослобођени свега тога, јер ће нам свет то у часу смрти доћи попут силе. Али, не само у часу смрти, већ и ако особа сада жели да умре, а пре него што умре сви демони ће доћи да му досађују. Евагрије Понтијски је рекао „Кад долазиш у цркву и изговараш своје молитве, стани тамо и реци Богу: ‘Господе, помилуј ме; Боже, спаси ме; Боже, буди са мном; Боже очисти ме’, па ће Пресвета Богородица са свим анђелима и свим светима доћи и молити се с тобом.“. И још је додао: „тако и сваки демон у паклу“. Покушаће да те наведе да не волиш Бога и да му не верујеш, већ да се бавиш собом, влашћу, похлепом, новцем и свим оним што је твој идол. То се догађа стално, али се, по нашем учењу, то интензивира у самом часу смрти. И зато, молитве у часу смрти су веома важне и постоје посебне молитве за људе који умиру. Имамо два канона и чин опела. У нашој Цркви, 40 дана је потребно да се умре. Неки људи кажу: „Добро, кад умреш, сувише је касно и сигурно прекасно за нас да се молимо за неку особу. Зашто би требало да се молим за своју упокојену мајку и оца? Они су мртви и већ су ушли у близину Божију. Молитве ту више ништа не могу, јер је за њих све завршено“. На то, наша Црква каже следеће: „Све док сам жив у овом свету, за мене није прекасно. И не знам шта се тамо дешава, али ако волим своју мајку и свог оца, па и свог најгорег непријатеља, и ако знам да они умиру и да ће доћи у близину Господа и морати да прођу тај невероватни тест и морати да заиста воле Бога и имају веру у њега, онда ћу се за њих молити свим својим срцем и душом. Молићу се до последњег свог даха да прихвате милост и љубав Божију и да буду спасени“. Али, морам рећи и то да наша Црква учи да Бог наше молитве чује и пре него што их изговоримо. У ствари, наша Црква учи да Бог чује наше молитве чак и пре него што је створио овај свет и нас. Тако да, чак и ако се сада молим за свог оца, као што сам то учинио на јутрошњој Литургији на којој се говорило да [Бог] сети упокојених, ја увек, као и остали, изговорим њихова имена (Џон и Ана), Бог је ту молитву чуо и пре него што је створио цео свет. Та молитва постаје део целокупног божанског провиђења за моју мајку и мог оца и за остале за које се молимо. И зато, за Бога ништа није прекасно, јер кад код ми произнели наше молитве, Бог их чује од вечности и оне имају утицај на цело стварање. Једна мала молитва мења целокупно божије провиђење. Тако да, ако се сада молим за своје родитеље, јасно је да ћу се молити за њих као већ упокојене у Господу, јер они и јесу биолошки мртви. Мада, ја верујем да су они живи у Богу и понекад морам замолити милост за њих. Једном сам се чак и њима молио рекавши: „мама и тата, молим вас, помозите ми данас, јер морам одржати говор у Бризбејну“. Верујем да су моји родитељи с Богом и имам право да у то верујем. И могу толико ризиковати у вери да чак и заискам од својих родитеља молитвену помоћ, на исти начин као што затражим од епископа. Исто тако, могу затражити молитвену помоћ од епископа који се већ упокојио у Господу, епископа који ме је рукоположио. Богу је то све за целокупну вечност. И зато, није прекасно, иако се молимо из наше перспективе/позиције. Ако је особа болесна, молимо се за њу као за болесну особу, ако је упокојена, молимо се за њу као за мртву. Ми се за људе молимо из своје перспективе, али Бог узима у разматрање целину ствари у целој вечности и устројава цео [Свој] план на основу наших молитава, укључујући и молитве које чинимо за умрле. Због тога, не само да верујем да молитва за мог оца не само да му помаже да уђе у присуство Божије и буде спасен у будућем веку, него верујем и да му је [та молитва] помогла када му је, као 12-годишњаку, много пре него што сам се ја уопште и родио, умро његов отац. Да му је помогла да се запосли у фабрици и помогла му да ме подржи на мом путу да постанем свештеник. Ја верујем у то, јер Бог обухвата целину ствари. Због тога ми уопште и имамо помене и молитве. Није ствар у томе да одржимо један помен и бинго! – тата је ушао у рај. То није наше учење. Бог зна свачије потребе и Он зна шта ми све радимо и заједно устројава целу ствар, по Својој љубави и зато што то Он и може. Дакле, ми смо сарадници Божији и велики део тог нашег сарадничког дела је сећање и заступање оних који су се упокојили и већ ушли у живот будућег века. На тај начин се ми, у животу Цркве, односимо према њима. Извор: Теологија.нет

Библијски поглед мудраца на ствари „које се чине под сунцем“ даје нам Књига проповедникова. То је изузетно тужна и меланхолична књига која једну за другом скида све маске с преплашеног лица заблуделог човека. Богатство је испразно, мудрост је релативна, смрт је неизбежна, праведност је пожељна, али неприметна. И све је то зато што у овој књизи нема светлости Васкрсења. Још увек није отворено Небо, још нису омивени грехови и човек није искупљен. И ако код других пророка постоји нада и све срце је у будућности, у царству Месије, код Проповедника постоји само окретање једног истог и стална туга због сагледавања овог огромног точка који се врти. Исти је поглед на свет Омара Хајама, иста је туга источњачких мудраца. Књигу проповедникову треба преписивати као лек испразним и ужурбаним људима који нису у стању да се дуже времена сконцентришу ни на један предмет. Онима који упркос очигледном и неминовном желе да претворе живот у непрекидан празник. Онима који упорно не примећују или се праве да не примећују дубоку трагичност људског постојања. * * * Постоји колективни оптимизам који намеће званична идеологија. То налазимо у историји. А постоји и масовно глупирање које нам наводно нико не намеће, кад је унаоколо само „хи-хи-хи“ и „ха-ха“ као испољавање свеопште играрије и наводне безбрижности. Можда је то просто колективна неуроза, просто покушај да се сакријемо у стихију смеха као у рупу или да избацимо акумулирани нервни умор. Јер тешко је живети и страшно је размишљати. И уморан и преплашен човек бежи тамо где се људи смеју. Бежи као што бежи уплашено дете да загњури главу у мајчино крило. Притом је овај смех код нас врло јаван, уписан је у друштвене норме и навике. Као што је љутито говорио јунак – истовремено и аутор – поеме „Москва – Петушки“ (текст наводимо дословце): „О, лакрдијаши! Претворили сте моју земљу у пакао пун измета – и терате нас да кријемо сузе од људи, а смех да показујемо да сви виде! О, ниски подлаци! Нисте оставили људима ништа осим ‘жалости’ и ‘страха’, и после тога – и после тога смех је код њих јаван, а сузе су забрањене!...“ (Јерофејев В. Москва – Петушки. Глава „Сто тринаести километар – Омутишче“). Заиста, можемо се смејати без стида, у присуству других људи, а да бисмо отплакали треба добро да се сакријемо од туђих очију и лажног саосећања. Делимично због тога у нашем друштвеном простору нема Библије. Како да не! У Старом Завету је речено: Смеху рекох: Лудујеш; и весељу: Шта то радиш? (Проп. 2: 2). И још: Јер као што прашти трње под лонцем, такав је смех безумников; и то је таштина (Проп. 7: 6). А у Новом Завету такође налазимо: Тешко вама који се смејете сада, јер ћете заридати и заплакати (Лк. 6: 25). Или: Трпите и тугујте и плачите: смех наш нека се претвори у плач, и радост у жалост (Јак. 4: 9). Узмеш Библију у руке и одмах ти више није смешно. А смеје ти се. Значи – доле Библија! Ето, тако и живимо. * * * Наравно, ни смех није увек исти. Грци су разликовали хомерски смех (то је грохотно смејање богова кад гледају људску комедију и учествују у њој) и сардонички. Овај други је био смех човека на умору, у суштини – горки опроштајни подсмех или последње испољавање храбрости. Погледајте, 13. минут филма „Богдан Хмељницки“ из 1941. године, биће вам занимљиво. Тамо козаци, на справама за мучење, гушећи се у диму ватре која је запаљена испод њихових ногу, кажу: „Смејте се, браћо, Пољацима! Смејте се!“ И заиста почињу да се смеју грохотом, страшним смехом људи на умору. Овакав смех у гледаоцима не изазива жељу за смехом. Његова намена је друга. Од таквог смеха гледаоцу се плаче. Још су Грци имали у свом арсеналу двојицу филозофа које су људи веома волели и помињали заједно у средњем веку. То су Демокрит и Хераклит. Демокрит је учио о атомима, који праве комбинације и од којих се састоји свет. Хераклит је 500 година пре Јована Богослова учио о Логосу Који управља Васељеном. Обојица су били истакнути људи, не само свог времена, већ и у целој светској историји. Притом се Демокрит често смејао, а Хераклит је подједнако често плакао. Тако су и ушли у историју као „Демокрит који се смеје“ и „Хераклит који плаче“. У датом случају су смех и сузе били из истог извора. Само што Демокрит, одвајајући се од размишљања, није могао да обузда смех кад би видео очигледну ништавност наших послова и глупост већине. Због тога су га сматрали безумним, и легендарни Хипократ је морао да прегледа филозофа и да посведочи да овај не само да је нормалан, већ је и паметнији од свих. А Хераклит гледајући исту испразност и свакодневно безумље, није могао да задржи сузе. Свеци се ретко смеју и најчешће онда кад грешнику уопште није смешно. Познато је предање о Лазару, којег је Господ васкрсао из мртвих. Лазар никоме ништа није причао о свом искуству смрти и никад се није смејао. Чак се није ни осмехивао. Разлог је јасан, али можемо само да претпоставимо шта је тачно преживео. Међутим, Лазар се ипак једном гласно и весело насмејао. Смех је изазвало то што је неки лопов из грнчаревог дворишта крао глинене лончиће. И шта је ту смешно? А Лазар је рекао: „Како! Погледајте: глина краде глину!“ Ми се на том месту сигурно не бисмо смејали. Зато што бисмо видели само лопова како односи туђу имовину. А Лазар је видео човека направљеног од глине (сви смо ми жива глина) који краде другу глину! То је било смешно очима свеца! Човек треба да има друге очи и друго искуство како би се засмејао у овим околностима. Ево зашто се свеци смеју тамо где грешнику није смешно. Тамо где је грешнику смешно свеци најчешће плачу. * * * У канону Великог петка уз пакао се наводи епитет „свесмешљиви“. Није му довољно да прогута свој плен. Он га гута с кикотом и овај кикот је мучан. Пакао не зна ни за ситост, ни за милосрђе. Дана 31. маја 1223. године уједињену војску Руса и Кумана до ногу су потукли Татари на реци Калки. Сви заробљеници су погубљени. Посебно кнежеви. Они су везани и бачени на земљу. Преко њих су стављене даске на којима су победници приредили гозбу. Кнежеви су угушени и сломљени под тежином оних који су пировали. Очигледно, њихове јецаје су надјачавали кикотање и повици победника који су славили. И пакао се смеје отприлике тако. Да ли човек може да стави ногу на грло обореног непријатеља и да се злобно кикоће? Него шта! Управо то је људска варијанта пакленог смеха: радост због туђе несреће. У Библији налазимо мноштво примера оваквог злог смеха. Ево шта каже хананићански цар Адони-Везек који је заробљен и осуђен на смрт: „Седамдесет царева одсечених палаца у руку и у ногу купише шта беше под мојим столом; како сам чинио, тако ми плати Бог. И одведоше га у Јерусалим, и онде умре“ (Суд. 1: 7). Можемо живо да замислимо какву злурадост је овај историјски лик осећао гледајући осакаћене бивше цареве како пузе под његовим столом. Само замислите шта значи сакупљати мрвице без прстију на рукама, па ће вам бити јасно какви су цинизам и злобни подсмех победника. Ту је још и Хам који се насмејао видевши обнаженог оца и који је позвао браћу да поделе с њим весеље. Ту су још и Филистимљани који су преварили Самсона и ослепили га. А после су га за празник извели из тамнице да се забаве: „И дозваше Самсона из тамнице да им игра“ (Суд. 16: 25). Ту су још и становници неосвојивог Јерихона који су шест дана заредом посматрали како Јевреји круже око зидина њиховог града носећи ковчег и трубећи у трубе. Сигурно су се цепали од смеха посматрајући ову (наизглед) бескорисну церемонију. Престали су да се смеју седмог дана кад су њихове зидине пале и кад су почели сеча и покољ (в.: Нав. Гл. 6). Заправо, и филистимски смех је престао кад је Самсон срушио на њихову и своју главу кућу у којој се одвијала гозба. Хамов смех се завршио проклетством. Нечувеним потопом се завршио смех људи који су 120 година посматрали шта ради Ноје. Он је градио огромну барку далеко од обале мора или велике реке. Без једара, прозора, крме, више је личила на огроман сандук. Ова барка и рад на његовој изради били су бесплатни „Комеди клаб“ за тадашње љубитеље смеха. Ноје је градио и говорио: „Биће потоп, биће потоп.“ Нико није веровао и сви су се веселили. Онда је небо поцрнело и смех је престао... * * * У Библији има много оваквих ствари. Горд, циничан, суров и презрив смех се свако мало среће на њеним страницама. Али се сви ови облици смеха по правилу изненада прекидају. И врло је лоше по човека који се управо смејао ако наступи време да се Господ њему смеје. А ево шта пише о одступницима, и то не обичним, већ о читавом скупу кнежева и царева који су се окупили против Бога: Онај Који живи на небу смејаће им се, Господ ће их посрамити (Пс. 2: 4). Ево зашто је Библија померена из центра друштвеног живота. Јер ми толико волимо да се смејемо с поводом и без повода, а живот је врло озбиљан. Не бисмо имали ништа против да све дане живота претворимо у карневал, али је он толико озбиљан да и сам поглед на њега отклања с лица неумесно весеље. И нека отклања. Јер, ако се пажљиво загледа у живот, ко неће разумети Јеремијин бол: О, да би глава моја била вода, а очи моје извори сузни! Да плачем дању и ноћу за побијенима кћерима народа свог (Јер. 9: 1). А тек касније, после благословених и умесних суза, и само после њих, долази благословено весеље. О њему такође пише: Блажени сте који плачете сада, јер ћете се насмејати (Лк. 6: 21).

Једна од упечатљивијих прича у јеванђељима по Матеју, Марку и Луки, такозваним синоптичким јеванђељима, је догађај када Господ сусреће човека у гадаринској области који је опседнут од демона и испуњен свим нечистим силама. Опис овог догађаја у Јеванђељу се неколико пута чита у току црквене године, вероватно због његовог значаја и потребе да га сви разумемо. Међутим, недавно сам чуо да је на једном састанку групе свештеника неко поставио питање: "Који је део Писма најтежи за проповедање?" Одговор је био да се ради управо о овом догађају - о ђавоиманости човека који је живео у гробницама и о томе како су демони прогнани из њега и ушли у свиње. Размислимо, дакле, о овом догађају. Извештаји су практично идентични код Матеја, Марка и Луке; готово да је упитању иста ствар. Нема много разлика у причама у ова три различита извештаја, свакако ничега што би од нас захтевало да их засебно коментаришемо, али која је прича посреди, заправо? Прочитана је, уствари, на Литургији пре неколико недеља. У ово доба године, лекционари судругачији у различитим православним традицијама - византијској и словенској - тако да не знам тачно када, али је недавно у црквама прочитана верзија из осмог поглавља Јеванђеља по Луки. Стога ћемо пратити овај извештај. Пише да је Господ са својим ученицима стигао бродом до земље гадаринске која је према Галилеји. Онда пише да су, када су стигли у ту земљу, срели ђавоиманог човека који је иначе био из града; да је трчао наг, без одеће; да није живео у кући, већ међу гробовима; да су људи покушали да га задрже и окују ланцима, а он би их кидао, излазио и плашио народ, па је због тога избачен из града у пустињу. Овај човек је био изразито намучен од стране нечистих сила које су га запоселе. Када је Господ срео овог човека, демони унутар њега узикнуше: "Шта хоћеш од мене, Исусе, Сине Бога Вишњега?“ Идентичан је и Марков извештај; док код Матеја стоји: "Сине Божји". Тако да Господа демони препознају као Божијег Сина. Демон, односно демони га признају као Сина Божјег, Сина Бога Вишњега. "Молим те, не мучи ме." Дакле, наравно, овај сусрет између Исуса, Сина Божијег, и нечистих сила је сукоб. Стога, зло страда услед присуства добра. Узгред, тако ми замишљамо вечни пакао. Чиниће га људи и створења која су једноставно мучена присуством добра; када смо зли, а добро је присутно, оно нас мучи. То се може и видети на примеру. Ако једна особа воли другу, а друга особа мрзи онога који је воли, присуство те особе ће бити мука. Покушаћете да их се решите, мрзите их; желели бисте их убити да можете, поготово када сте изложени тој љубави а не желите је; не желите да будете вољени, или не желите да знате истину. Исто тако, ако живимо лаж, и дође неко ко живи у истини, њихово присуство нам смета, мучи нас. Дакле, исто се овде дешава и са Исусом, Сином Божјим, који наилази на нагог и избезумљеног опседнутог човека који у својој муци кида окове и застрашује читав крај. И Господ га упитује: "Како се зовеш?" А ово питање поставља зато што жели да чује одговор, јер и ми морамо да чујемо да му је име "Легион" а Лука наставља: "Јер многи демони бијаху ушли у њега." Легија, читав одред демона. Неки тумачи истичу да је Палестина у то време била окупирана од стране Рима, и да је било много постављених легија по целој земљи. Јевреји су на ове легије гледали као на окупаторе, тлачитеље који су их држали под јармом. Можда је на овај начин изражен презир Јевреја према Римљанима, па је име Легион дато демонима који су тлачили овог човека. Не знам да ли је ово тачно, али можда је зато овај израз искориштен. Можда се користи и зато што анђели певају у хоровима, али се истовремено боре као војска, па су силе добра заправо анђеоски чинови – чинови су војске; легије Божије које се боре против зла, али онда и ђаво има своје легије, своје одреде злих духова који уништавају, нападају и желе да покоре људске душе. Било како било, Лука каже да му је име: "Легион. Јер многи демони бијаху ушли у њега." Па наставља да су га молили, преклињали су Господа да не заповеди и не прогна их у бездан, и да је на брду пасло велико крдо свиња, те су га молили да их пусти да уђу у њих. Пише: „И допусти им (Господ). А пошто изиђоше из човјека, уђоше у свиње; и јурну крдо са стрмени у језеро, и утопи се.“ Ово је заиста запањујућа сцена: стадо свиња наједном постаје дивље и необуздано због ових нечистих сила, а то очигледно показује колико су разорне и бројне биле и колика им је снага. Дакле они улазе у свиње, које су дотада вероватно мирно пасле, распаљују их својом јарошћу и сурвавају их низбрдо, у језеро у ком се даве. Ово је вероватно наупечатљивија представа разорне моћи зла. Достојевски је написао књигу о људима који су заиста били запосети овим демонским силама, људи који су постали стварно опаки и зли - нихилисти који су само тежили уништењу свега. Роман је назвао Зли Дуси (Бјесови). На руском се зове Бјеси - бесови. На енглеском се наслов обично преводи са The Possessed - Опседнути. Епиграф те књиге, у малом уводу пре почетка романа, цитира овај део Јеванђеља о силама зла кој еулазе у свиње и терају их низ стрмину у пропаст. Требало би, дакле, да видимо колико је свирепа и насилна, невероватно деструктивна снага демона која је у потпуности запосела тог човека. То је прва ствар коју треба схватити. Овај пример можемо користити како бисмо сагледали живот око нас, јер ова врста разорног зла свакако постоји у људском животу. Можете га видети, на пример, код људи као што су Хитлер и Стаљин који су били у стању да побију милионе људи. Такође га можемо препознати у друштву - има људи који су једноставно деструктивни, који само руше и уништавају ради уништења самог - који изгледа немају ни трунку разумности и чистоте у себи, него само циничну, бесловесну деструктивност. Знамо да су људи у стању да муче животиње. Исто знамо и да се људи убијају и муче међусобно – постоје и серијске убице. Наши затвори су пуни људи који су психопате, за које се чини да је Божија слика из њиховог бића потпуно избрисана. У Новом завету се говори о људима који су као пресушени извори и облаци које ветрови воде куда било – створења пуког инстинкта, без ичега Божијег у њима. И то је могуће, мислим да би требало јасно рећи: ове опаке, насилне, зле, разорне силе које можемо видети у различитим људским бићима заиста постоје. Има људи који воле таму више од светлости, који уживају у разарању, који су подмукли, цинични, непослушни у било ком смислу, и не желе никакав закон - једном речју они су опседнути. Једноставно опседнути. Можда ће неко рећи: "Да ли стварно има демона који то раде? Можда ми то радимо сопственом вољом," и тако даље. Али у овом случају мислим да би хришћанско учење било следеће: људска бића никада не чине нешто чисто по својој вољи. Када им је воља зла и разорна и кад се противе вољи Божијој, онда, заиста, то значи да су у њима демони; али када особа стварно жели Божју вољу и каже: "Нека буде воља твоја" и труди се да ради оно што је добро, истинито и лепо, то значи да у њима пребива Дух Свети. Уствари, Свети Силуан је рекао да ако мрзимо зло и боримо се за добро, чак и ако паднемо 70 пута на дан, али поново устанемо, то доказује да је Свети Дух у нама, да смо храмови Духа Божјег. Дакле, у нашем срцу и уму или пребива закон Божији или закон уништења. Такво је учење Св. Павла у посланици Римљанима у седмом и осмом поглављу. Људска бића никад нису једноставно аутономна, јер у њима увек дела неки други закон. Дакле, када људи питају: "Да ли сам то био ја или је то био ђаво у мени?" Или "да ли сам то био ја или је то био Свети Дух у мени, или Христос у мени?" Понекад људи поставе и таква питања. Свети Павле каже: "Када чиним добро, могу све учинити; не ја, већ Христос у мени." И сад, да ли је у питању он или Христос? Када је стварно у питању Павле у потпуној слободи, слободи коју даје Дух Свети, истовремено је у питању и Христос, дакле Бог. С друге стране, када је човек огрезао у грех, апостол Павле каже да то није личност саздана од Бога, већ грех у њима, ђаво у њима, зло у њима. С друге стране, кажемо такође за опседнуте људе да им се то дешава некако против њихове воље - ако су рођени у злу и подизани у злу - а ми не знамо за човека из Јеванђеља како је подизан, зашто је тако завршио нити шта му се десило. Али бисмо теолошки могли рећи, по нашем схватању ствари, да је вероватно био подигнут у култури смрти, култури зла. Па ипак, дубоко у свима нама, постоји могућност избора светлости, а не таме, избора да нас Христос избави и жеље да будемо избављени. И прилично је јасно да овај човек жели да буде избављен. Било како било, он јесте на крају избављен. И пише у Јеванђељу да је био одевен, присебан и да је седео код ногу Исусових. Пастири, видевши шта се десило са свињама, беже, разглашавају у граду и околини шта се десило и тада народ излази из града да види шта се десило. Затекавши Исуса и исцељеног човека како му седи крај ногу„бијаху обузети страхом великим.“Ово је веома занимљиво– уплашили су се. Није им се свидело то што се догодило. Нису разумели шта се дешава. Питали су се: "Како ли се овај човек исцелио? Зашто су се све те свиње подавиле? Каква ли га је сила напустила?" Тада су људи из околне земље гадаринске изашли пред Господа. Тренутак који следи, Јован Златоусти је назвао много опакијом пројавом ђавоиманости. Свети Златоусти каже да је једноставно било видети да је човек који је живео избезумљен у гробовима био опседнут нечистим силама. Међутим, исто тако каже: у том тренутку открива се нешто суптилније, дубље и ужасније... Када су стигли људи из града и видели шта се збило: „И мољаше га сав народ из околине гадаринске да оде од њих; јер бијаху обузети страхом великим. А он уђе у лађу и врати се.“ Шта се, дакле, догодило. Људи су рекли Господу: „Иди одавде. Не желимо те. Желимо наше свиње. Желимо да нам се живот настави онако како га познајемо. Спремни смо да се носимо са лудим ђавоиманим људима који су оковани и наги избезумљено трче напољу. На то се можемо навићи, јер знамо шта радимо, а не желимо да ти долазиш и то реметиш.“ Овако треба разумети њихову реакцију, бар по Светом Јовану, да нам је у стању палога света лако навићи се на ђавоимане, навикнути смо на своју манију, али желимо и своје свиње; желимо свој живот; желимо да радимо оно што нам је воља. Стога, не желимо Господа. Дакле, самоме Богу говоримо: „Молим те немој долазити и реметити нам живот. Не мењај начин на који смо научили да живимо“, па можда и најважније, говоримо Богу: „Боже, желимо наше свиње. Желимо наша крда свиња. Више нас занимају наше свиње, наши мирни удобни животи које можемо водити заједно са ђавоиманима. Не желимо да се то промени.“ Али није ли запањујуће то што они говоре Господу да оде? А исцељени, пред одлазак Христов, према причи из Јеванђеља, прилази и пита га: „Могу ли, молим те, поћи са тобом?“ Молио је Господа да пође са њим, а он му је одговорио: „Врати се дому своме, и казуј шта ти учини Бог.“ Оно што је уследило је веома занимљиво: у сва три Јеванђеља пише да је човек отишао својој кући „проповедајући по свему граду шта му учини Исус.“ Обратите пажњу, Христос му говори, „иди и казуј шта ти учини Бог“, а пише да је човек проповедао о свему што му је Христос учинио. Тако он постаје весник избављења од нечистих сила својим примером. Али важно је знати да је било људи којима је то сметало. Људи који нису желели Христа у својој близини. Људи који нису желели да им се Бог меша у живот. А колико ли је таквих људи данас на свету? Желе да живе како им је воља са њиховом телевизијом, интернетом, њиховом порнијом, похлепом, а можда и алкохолом, жељом за проводом... У потпуности развратан живот: блуд, телесне страсти, и сличне пошасти. И не желе да им се Бог меша у то. Не желе Христа који би дошао и изгнао те демоне. Радије би живели са демонима. Радије би живели са њима блиским демонима. Златоусти каже: Људи који су дошли и казали Господу да их напусти, и њих и њихову земљу, они уопште нису изгледали као да су луди. Нису деловали избезумљено. Нису деловали ђавоимано. Заправо, данашњим језиком говорећи, можемо рећи да су били уредни, сређени и дотерани, очешљани, а можда су им и жене биле нашминкане, живели су у својим домовима и требало је да вечерају, имали су своје свиње и свој мир, и наравно било је избезумљених лудака коју су унаоколо трчали наги, и знали су како да их окују или утамниче, или донекле држе под контролом, али желели су свој живот. Нису желели исцељење. Није ли језиво то што ови угледни грађани прилазе Христу, Сину Божијем и говоре му: „Одлази одавде!“ Христос је демонима рекао „Одлазите одавде! Уђите у свиње!“ Показао је насиље тих духова уништењем свиња, али њих то није одушевило! Оно што су они желели је да им нико не ремети живот, и није им био потребан никакав Исус Христос да то ради. Морамо и ми размислити о овоме. Вероватно смо и ми одевени, имамо послове, вероватно људи за нас мисле да смо присебни. Живимо, идемо у куповину, вечерамо, гледамо фудбалску утакмицу, бринемо о својим свињама, о политици, и својим личним проблемима. Наравно, знамо да има лудака који трче унаоколо и плаше нас, и углавном не идемо тамо где они живе, и желимо да их полиција контролише, а можда и поведе у затвор ако је потребно, али некако смо навикнути на то, задовољни смо тиме, и то желимо. Не желимо ништа друго; не желимо ништа више. Чак и кад би свемогући Бог дошао и исцелио све људе и опасне делове града, вероватно бисмо рекли: „Слушај, одлази одаве! Посебно ако мислиш да нам уништиш свиње, јер ми желимо наше свиње!“ Овде је посреди много суптилнији облик ђавоиманости који можда спопада и нас, који не делује толико опако као онај избезумљеног човека из гробова, али на извесни начин је много опакији. Колико избезумљенији може човек бити од тога да каже Исусу Христу, Сину Божијем: „Одлази одавде. Не желимо да нам се мешаш у живот. Не желимо те у нашем граду. Не желимо те у нашем крају. Молимо те иди.“? Дакле, Јеванђеље нам говори о два различита облика ђавоиманости. Окренућемо се светоотачким списима према којима постоји и трећи облик ђавоиманости који је можда много погубнији од поменута два: ђавоимани у гробовима и угледни, сређени грађани говоре Исусу: „Иди одавде!“ Шта би могло бити горе од овога? Према Светим Оцима, горе је када неко изгледа као весник и учитељ заповести Божијих и Јеванђеља Божијег, али не жели заиста Бога. Та опасност прети и нама: можда нам се свиђа религија, можда нам се свиђа задужење које имамо у Цркви или у нашој парохији, можда нам се свиђа да слушамо црквени радио, можда смо и свештеници попут мене, монаси, монахиње, епископи, патријарси или шта год, али према Светим оцима, постоји један суптилни облик демонског искушења за нас „ хришћане“ који тврдимо да водимо хришћански живот а заправо смо избезумљени. Можда смо ђавоимани самим тим што тврдимо да живимо хришћански, а водимо секуларне животе, бринући радије о нашим свињама него о исцељењу друштва, исцељењу ђавоиманих и спашавању људи од нечистих сила – нисмо заинтересовани за исцељење људи већ тежимо томе да сачувамо наш живот и одржимо наше ствари таквим какве јесу. Не желимо промену. Чак и у нашим црквама не желимо промену. Често су наше цркве само споља цркве, али нису надахнуте Духом Светим већ демонима. Светитељи говоре ово. Често пишу о овоме. Свети Теофан затворник каже: „Зашто неки људи, који тврде да су религиозни, који редовно иду у Цркву, који су чтеци и вероучитељи, свештеници, пастири, монаси, монахиње и епископи - не постају бољи, него гори? Зашто ми судимо другима? Зашто се ми више жестимо? Зашто смо ми раздражљивији? Зашто понекад чак и следујемо телесним нагонима? Зашто нам се све ово догађа?“ А Свети Теофан каже: „Зато што ми не желимо Бога заиста. Наш Бог је огањ. Не желимо стварно да Христос дође и каже нам шта да радимо. Радије бисмо се користили Богом. Користили бисмо се Христом зарад неке наше сврхе.“ А кажу и да постоје извесна демонска искушења која нападају религиозне људе, људе који тврде да су хришћани. Какве су то ствари? Жеља за моћи над другим људима, осуда других, која нам омогућава да именујемо неприхватљиве људе. То су: зависници, хомосексуалци, људи који чине абортусе итд. Нападамо сваког на видику мислећи да смо бољи од њих уместо да препознамо њихову патњу, помогнемо њима, и помогнемо себи, да пронађемо исцељење Христово. Само судимо о свима који су нам на видику. Светитељи, такође, кажу да нису у питању само жеља за моћи и осуда других, већ и легализам. Ми мислимо да Бога можемо задовољити држањем одређених правила и прописа на спољашњи начин, бавећи се тиме колико постимо и колико нам трају богослужења, или да ли се спроводе по типику... и у томе нас ђаво обмањује. Свети Игњатије Брјанчанинов има у једној својој књизи мисао о овоме. Прича о томе како ђаво обмањује монахе. Каже да их усмерава на спољашње облике богослужења или на рукодеље или на њихова имања и стоку, или их усмерава на њихову имовину, на лепоту манастира, мозаика, икона и на то колико су бољи од других људи. Или их обмањује тако што их наведе да осуђују друге људе зато што нису свети колико и они сами. Затим их наводи на међусобну завист – ово је огромно искушење. Човек постане завидан на оно што други имају и потајно то прижељкује. Врхунац су сујета и гордост – постајемо горди људи због тога што смо хришћани, што водимо врлински живот. Притом уопште не схватамо колико смо ми бедни... О овоме чак говори и Откривење. Ви кажете: „добар сам, не желим много, немам ништа и са Богом сам,“ а несвесни сте, притом, своје богоостављености. Дакле, постоји облик ђавоиманости који није толико насилан и очигледан као у онога човека из Јеванђеља а опет није ни суптилан нити углађен попут оних секуларних грађана који су само желели своје свиње и свој мир, рекавши Исусу: „иди одавде!“ Заиста постоји и гори облик, облик који напада религиозне људе који и сами говоре о Христу и Богу. Гледајмо то овако: поставимо сами себи питање: чинимо ли ми ово због Бога? Чинимо ли ми ово због добра? Чинимо ли ми ово, истовремено волећи своје непријатеље? Чинимо ли ми ово, истовремено помажући потребите? Чинимо ли ми ово тежећи исцељењу својих и душа ближњих? Чинимо ли ми ово Христа ради и славе Божије ради и добробити наше браће ради? Или све ово чинимо због нечег другог? Сујета, гордост, моћ, осуда других... Не знам: наше велелепне цркве, очаравајуће иконе итд. И ово би могло бити демонско, и то је најсуптилнија ђавоиманост која постоји. У нашем предању постоји и назив за то. На грчком, πλανή, а на словенском прелест. То значи да мислимо да смо уз Бога; мислимо да смо свети, а заправо смо у рукама ђавола; служимо демонима а не Богу, јер служимо сопственом егу, сопственој моћи, сопственој вољи, а не вољи Божијој. Како знати да ли смо ђавоимани? Како знати да ли смо у прелести? Па, то не можемо знати. Свакога дана треба себи рећи: „Можда сам ипак у прелести. Можда имам искривљену слику о себи, а судим о другима. Можда то што радим није исправно; можда није од Бога.“ Али шта могу учинити по том питању? Шта ви можете учинити по том питању? Све што ми сви можемо учинити је да се молимо Богу и кажемо, „Господе, не уведи нас у искушење, но избави нас од злога.“ То је завршетак молитве Господње и требало би да је изговарамо сто пута на дан. Опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницама нашим. Не уведи нас у искушење но избави нас од злога. Морамо рећи: Боже, не дозволи да паднемо у искушење. Боже, помози ми да ово што чиним, чиним зарад твоје славе, зарад добра мога ближњега. Боже, помози ми да волим људе без обзира на то ко, како и шта су они. Помози ми да будем твој слуга, а не мамонов. Помози ми да постанем дете светлости, а не дете таме. Све ово тражимо у молитви после причешћа у цркви: „Нека ми ово причешће буде ослобођење из заточеништва сопствених маштарења. Да не следим своје срце, да не следим своју вољу, него да заиста будем створење Божије.“ Тада изговарамо ову молитву, пљујемо на ђавола и настављамо својим послом, не враћајући се, не анализирајући прошлост и свакако не страхујући ни од чега. „Не бојте се.“ Не треба да страхујемо од тога да смо у рукама ђавола. Само треба да радимо на томе да се то не деси, да се молимо да се то не деси, да чинимо све што можемо да се то не би десило, и Бог ће нас спасити. Тада ће нам сва дела бити чиста, и нећемо бити суманути, већ присебни. Бићемо одевени, присебни и имаћемо жељу да пратимо Христа. Тада ће и Он рећи: „Иди и казуј велике ствари које ти учини Бог.“ Тада ћемо, надам се, попут човека у Јеванђељу, отићи и посведочити о свему што је Господ урадио за нас. А избавио нас је од силе злога. Изгнао је демоне. Када смо крштени, ти демони су изгнани. Можемо одржати наше крштење. Можемо живети у Цркви. Можемо чути реч Божију. Можемо приступити светој тајни. Можемо примити Тело и Крв самога Христа на отпуштење грехова, исцељење душе и тела, достизање живота вечног, и победу над свим силама таме. Стога морамо да се молимо овако, али морамо и делати. Морамо делати и имати поверења у Бога, али вером и благодаћу можемо бити деца Божија, деца светлости, а не деца демона или деца таме. И нека нас избави Бог од сваке ђавоиманости: и насилног облика оног човека у гробовима; секуларизованог облика оних људи што су затражили од Христа да оде; али и оног најсуптилнијег, прелесног облика који напада религиозне људе који слове за хришћане. Боже, избави нас од сваке силе демонске. Избави нас од злога. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

Наша Православна Црква нема јаснодогматско учење о смрти и о томе шта се догађа када умиремо. Огроман број књига написаних о загробним искуствима говори о великом интересовању које постоји за ову тему. Даље, постоје и питања у вези са душом након смрти, као и о међустању (тј. Времену између наше смрти и краја света). Христос долази у слави, а пошто са 2001. годином долази и нови миленијум (при чему је 2000. година, последња година другог миленијума), то је покренуло још веће занимање за „последња времена“, „Христов долазак“ и „Страшни Суд Божији“. Постоји много расправа управо на тему смрти, нашег разумевања умирања и шта треба да говоримо о онима који су биолошки већ умрли. С тим у вези су и питања молитве за преминуле. Ми, православни, баш волимо заупокојене службе. Имамо Божанску Литургију на коју нико не долази, али је зато црква препуна кад имамо заупокојене службе. Овде ћу указати на пар битних ствари, за које сматрам да су јасно учење наше Православне Цркве, иако се о томе може расправљати. Не износим само своје мишљење, износим своје став о томе шта ја сматрам да нас Црква учи. Хајде да узмемо тумачења Светог Писма, Отаца Цркве, светих, као и служби које врши Црква и да поставимо нека питања, попут: Шта је смрт? Како схватамо смрт? Шта мислимо да се ту догађа? Како треба да се односимо према томе? Какве одговоре бисмо могли да добијемо од Светог Писма Свет Писмо је наш основни ауторитет вере и сведок тога шта хришћанска вера јесте, а наше Предање представља тумачење и разумевање Писма. Наше Предање је начин разумевања Писма и садржи смисао у којем је и само Писмо по себи сведочанство предања вере или правила вере које и претходи писању Писма. И зато, засигурно је да је хришћанска вера постојала и пре књига Новог Завета, која су суштински тумачења књига Старог Завета. Узгред, новозаветни појам Писмаподразумева оно што називамо Старим Заветом, а то укључује Законе, Псалме и Пророке. Шта православни хришћани уче о смрти и томе шта се дешава када умремо? Ми, хришћани смо, без икакве сумње, убеђени да смо створени за живот и да умирање није Божија воља. Бог не жели смрт, Он жели живот. За Свето Писмо, смрт је непријатељ. Апостол Павле, чак, смрт назива и „последњи непријатељ“. Смрт није природна, нити је природни део нашег живота и Бог њу није желео. Премудрости Соломонове, који су део Светог Писма, врло јасно кажу: „Бог није створио смрт“. Смрт у овај свет долази као побуна против Бога. Смрт у овај свет долази зато што људи не бирају живот, већ бирају смрт, таму и себе, уместо Бога. Свети Атанасије каже: „ако бираш себе, бираш ништа, јер без Бога си управо то, ништа“, јер смо ни из чега и створени. Јер, Бог нам дарује цео живот, Он који је Живи Бог и једини Који Живи. Наше учење јесте да је смрт последица људске побуне против Бога у самом почетку, а с помоћу демона (који воле смрт, таму и зло). Библија учи, заправо учи да постоје „пакети опција“: имаш Бога, истину, живот и славу или имаш демоне, таму смрт, сатану, грех, пропадање, ружноћу и труљење. Ово је основна стварност и ту нема средњег пута. У седмој глави посланице Римљанима, Апостол Павле каже: „видим други закон у удима својим“.Људска бића мисле да су економисти; другим речима, сматрају да су сами себи закон, али Писмо тврди другачије. Или постоји Христов закон, којег у својој посланици Римљанима Апостол Павле назива Закон Светог Духа и Живота или закон греха и смрт. Делује један или други закон, и ако се не примењује један, примењује се други. Овим причу из Постања тумачимо као избор смрт. Даље, чак није ни сасвим православно сматрати грех за искварен избор или чињење погрешног избора. Верујем да је наше учење то да проблем није да ли је то исправно или погрешно, већ избор сам по себи (како учи Свети Максим Исповедник); јер, ако си створено биће, онда и немаш избора. Ако постоји Бог, и Бог је Бог, и Бог је живи Бог, и Бог је Онај Који јесте, онда је наш једини избор тај да се одрекнемо свог избора и повинујемо Њему. Веома је важно разумети ово, јер савремени људи мисле да што имају више избора, то су више слободни, али то није библијски став. Ми кажемо да, ако већ постоји Бог, онда једини избор који имамо пред нама у било ком тренутку времена, јесте да се одрекнемо свог избора, да Њега слушамо, у Њега имамо поверење, Њега волимо и Њему верујемо. Првобитни грех је управо исказ „Не, ја нећу да се повинујем, верујем или волим Бог. Радићу како ја желим“. Свесни сте шта наступа када ствари радите на свој начин: нестајемо и умиремо. Одатле долази смрт. Тамо где је следовање, љубав и веровање у Бога, тамо смрти не може бити. Уколико се неко потпуно покори Бог, живи у заједници са Богом, верује Богу и воли Га у свему, та особа неће моћи умрети. У причи о Постању, занимљиво је да Адаму и Еви Бог није рекао: „ако једете од тог дрвета, убићу вас“. Он каже „немојте јести од Дрвета познања добра и зла“, што пре значи избор него покоравање, „јер, ако једете од њега, сигурно ћете умрети“; јер није грех то што нас убија. У том смислу, Бог никога не убија, него убијамо сами себе. Оног часа када свој живот узмемо у своје руке како бисмо чинили оно што желимо чинити, и да се не повинујемо Богу, ми тада вршимо самоубиство. Даље, ми у смрт увлачимо и своју децу која су рођена у истом смртном стању приликом доласка у овај свет. У томе је ствар са првородним грехом. Друга ствар јесте да је задатак људи да превазиђу и униште смрт, да учине да смрт умре, како би живот живео. Читав Стари Завет, који укључује Законе, Псалме и Пророке, поучава људе о намери Божијој да обнови побуњено човечанство како би, у коначници, смрт била уништена. На пример, Мојсијев Закон садржи две врло занимљиве ствари: прва, где Бог кроз Мојсија каже „представљам ти само 2 пута: благослов или проклетство“ (тј. живот или смрт), а затим каже: „изабери живот, немој бирати смрт“. Закон, Псалми и Пророци кажу „повинуј се Богу, остави свој избор, повинуј се Богу и живећеш“. На пример, Псалам 118 (119) који се чита током службе опела и током Велике Суботе, каже: „Благо онима којима је пут чист, који ходе у Закону Господњем. Благо онима који чувају откривења Његова, свим срцем траже Га“. Псалам затим наставља: „Ако чувам Закон твој, наћићу живот у њему и нећу умрети“. То се чита над телом мртвог Исуса, јер је Он једини који је потпуно чувао Закон Божији и зато не може умрети. Ми верујемо да је Исус Христос, Спаситељ наш, дошао у овај свет да би умро. Он је Једини који је дошао како би умро и зато он може, Својом смрћу, преобразити смрт у победу. Он је Једини, једина Личност и једини Човек икада који је рођен с циљем да умре. Такође, он је једини Човек који је Син Божији, који је по Свом божанству истоветан Оцу; рођен од девице, рођен од Оца, који долази у свет с једним циљем: да разори дела ђавола и смрт и да нам подари живот. По Библији, пре Христовог доласка, свако је био у раљама смрти, без обзира како добри или лоши били. Можемо чак и данас рећи да је то истина. Биолошки, сви смо ми мртви, ово је простор мртвих људи. Добра је идеја да се то запамти. У ствари, многи наши монаси чак стављају и ковчег у своје келије како би то увек имали у виду. Постоји једна америчка црквена прича о неким јужњачким протестантима који су чули за једног римокатоличког монаха који је писао „сећај се смрти“ и који је држао ковчег спреман за свој покоп. И један рече другом: „Знаш да они то раде и да понекад чак и спавају у ковчегу?“. Други рече: „Да, они нису тако напредни као ми“. Ипак, питање је ко је овде у предности? Проблем је тај што је у нашем времену смрт постала тако природна да је нико више чак ни не сматра за непријатеља. У мноштву литературе, она се сматра за нешто нормално, последњи чин живота или одлазак у неку врсту светла негде, па ако сте уморни од живота или овог света, ви позовете лекара да вам оконча живот. Ипак, то апсолутно нема везе са вером библијских хришћана. Хајде да упоредимо Сократову и Исусову смрт. Сократ је философ, „кварио“ је атинску омладину својим философским учењем говорећи да је прави философ онај који може да се суочи са смрћу. Када су га коначно ухватили и осудили на смрт, а његови пријатељи покушали да га спасу, он је то одбио. Када су му донели отров кукуте, он га пије и умире. Узгред, друштво за еутаназију државе Масачусетс, САД, управо се зове „Кукута“ Даље, погледајмо како Исус умире. Он је у Гетсиманском врту и преклиње Оца да Га „мимоиђе ова чаша“, крвавог зноја. Њему је страшно не само да Он сам умре, него и да умре било која друга особа, јер то је потпуна победа ђавола.Ми нисмо створени да пропаднемо и трулимо у гробу, већ да Богу певамо „Алилуја“. У Старом Завету, постојала је велика расправа о смрти. Неки су сматрали да је смрт природна, да просто умиреш и одлазиш својим прецима. Они су, такође, веровали да Бог наставља да живи у људима и да ће суве кости Израиља (или народа Израиља) бити васкрснуте, али да је појединачна личност изгубљена. У Исусово време, ови људи су били познати као Садукеји. Ако читамо Библију, видимо да Садукеји нису веровали у дух, душу или васкрсење мртвих. С друге стране, Фарисеји су веровали у све то. По њиховом тумачењу Писма, биће васкрсења мртвих и мртви ће устати. Они су, такође, веровали да, када дође Божије месијанско доба, када Божија слава буде испунила творевину, када Божије Царство, кроз Месију, буде коначно успостављено, главна ствар која ће се догодити јесте да ће се отворити гробови мртвих (поред тога што ће слепи прогледати, раслабљених проходати, глуви чути, неми проговорити…). Тада ће сви мртви устати и Бог ће судити свакој особи која је икада живела. Ово је било учење фарисејске групе и апостола Павла. У Делима Апостолским, сваки пут кад упадне у невољу због проповеди Исусовог Васкрсења, апостол Павле прави сукоб међу Јеврејима. Он каже да му се суди због вере у васкрсење, након чега Садукеји улазе у расправ уса Фарисејима, док он стоји са стране и посматра. Из ове перспективе, Исус је био фарисеј, јер је веровао у Васкрсење. У ствари, Он је рекао да је Он Васкрсење и Живот Који год да је став о васкрсењу у Старом Завету, сви су били мртви. Место или стање у којем мртви обитавају, у Библији се назива Шеол (на јеврејском) или Хад (на грчком). Проблем је што се понекад Шеол/Хад на енглески преводе као пакао, па људи онда говоре у Богу који је сишао у пакао, али то место не треба тако назвати, јер пакао не постоји све до краја времена. У Библији, тачније у Премудростима Соломоновим, каже се да ако си био добра и праведна особа, када умреш, на неки начин ћеш бити у рукама Бога који брине за тебе. Људи то виде као трагедију, али то није, јер је Бог још увек ту. То је неко стање блажене смрт и називано је „наручје Аврамово“. Дакле, праведни преминули су били у наручју Аврамовом а они који су веровали у Васкрсење, веровали су да ће бити у стању блажене смрти све док не дође месијански Краљ који ће подићи мртве и увести их у славу. Давид, Соломон, пророци, чак и Јован Крститељ били су у том стању, у наручју Аврамовом. По нашем православном Предању, Јован Крститељ је претеча Исусов, чак и у Шеолу. Као што певамо у његовом тропару, он умире пре Исуса да би у царству смрти објавио да долази Син Божији да разруши то царство, да све подигне из мртвих, да их уведе у Царство Божије и да нам подари велику милост вечног живота са Богом. Такође, постоји учење по којем је ово царство смрти или Шеол имао део где су били зли људи. По доласку месијанског Краља, ти људи такође устају, али на суд и осуду. Треба рећи да се управо на то односи прича о богаташу и Лазару. Та прича нема ништа са рајем и паклом. У њој, богаташ који борави у свом делу, разговара са Аврамом, а не са Богом. Смисао приче јесте да ако не слушаш Мојсија и закон пророка и ако заиста не волиш, бираш и повинујеш се Бог, нећеш бити спашен, чак и ако сиромах устане из мртвих. Другим речима, ако не волиш Бога и не пронађеш живот пре смрти, онда га нећеш пронаћи ни након смрти, чак и ако Исус, Син Божији, дође с намером да буде распет, да умре и сиђе у Шеол и подигне мртве. За нас, то је само средиште Еванђеља. Јеванђеље је да сад имамо новог, коначног и последњег Адама који се зове Исус. Свети Павле каже да је први Адам био образац (типос) Онога који ће доћи. Исус је прави Адам, јер Он је тај који се стварно повинује Бог, свом Оцу. Он се повинује Богу од вечности, као Син Божији рођен од Оца и очовечио се рођењем од Дјеве Марије, постајући Човек који, буквално, није могао умрети, да би био Човек који је дословно, потпуно и сасвим посвећен Оцу, Његова воља била је Очева воља, Његово дело било је Очево дело, све што је Он чинио било је од Оца, и кад видимо Њега, видели смо Оца. Све што се приписује Богу у Старом Завету сада се приписује Исусу, том Човеку који је истински човек, али не и само човек. Он је Човек који је Син Бога, Који је извор и створитељ живота, Који силази на Земљу и на Себе преузима грех, проклетство и све оно што се односи на наш људски пад, укључујучи и последњег непријатеља (саму смрт), како би смрћу уништио смрт. Наше учење јесте да је то једини начин на који се смрт може уништити, јер Бог жели да сви људи живе, сви греси да буду опроштени и да Га волимо свом својом душом, умом и љубављу. Даље, уколико држимо Његову реч и волимо Га, можемо живети вечно, али то нико не ради. Нико од нас није потпуно праведан и ми нисмо способни да сами себе спасимо. Псалам пита „Ко нас може избавити из Шеола… ко нас може подићи из мртвих?“. Чак и Дјева Марија, мајка Исусова, није могла спасти себе од умирања, јер сви су под проклетством смрти и у власти злога. Нама је потребно да будемо ослобођени и спасени, али ко нас може спасити? Бог не може просто рећи „буди спасен“, јер да то може, тако би и урадио, али не може. Он је морао да уништи саму смрт, а једини начин за то јесте да смрт буде уништена животом. Тама се једино светлошћу може уништити. Зло се једино може уништити добрим, а мржња једино љубављу. Дакле, морамо имати Једног који је Љубав, Истина, Светлост, Добро, Лепота и Савршенство и који то дословно то мора актуализовати у овом животу. Мада, ако то актуализујеш у животу, бићеш разапет. Уколико потпуно и сасвим живиш по Богу у овом свету, буди сигуран у једну ствар: бићеш разапет. Исус је дошао да би био разапет. Исус је једини дошао да би умро, јер Он и јесте дошао да воли, повинује се и верује Богу, Свом Оцу, без обзира на све. Чиме се показује да волиш Бога? Тиме што волиш свог суседа и свог најгорег непријатеља и узимањем на себе њиховог греха и зла, па чак и умирањем њиховом смрћу, како би их избавио од смрти, пошто они сами немају моћ да то учине. Исус управо то чини и то је оно што јесте наша вера. Дакле, Исус долази у свет како би умро и Он Својом смрћу уништава смрт. У нашој Православној вери, ово је једини начин да се то учини. Зато центар наше Цркве оно „Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи“. Нема другог пута, чак ни за Бога. Он је постао човек и на себе примио проклетство, грех и умро за нас, јер је то чин крајње покорности, поверења и љубави. То је савршени чин љубави, који изнутра уништава смрт и подиже све мртве, желели они то или не. У ствари, како Православна Црква учи у Свеопштем Васкрсењу, сви ће бити подигнути из мртвих, без обзира на њихове жеље. Тако и наша пасхална икона приказује Исуса који вуче Адама и Еву из мртвих, са свима и праведнима и неправеднима Ако сте икада били на православној сахрани, могли сте чути читање пете главе из Јовановог Еванђеља које каже: „долази час и већ је настао, када ће мртви чути глас Сина Божијега и чувши га, оживеће. И изаћи ће ће они који су чинили добро у васкрсење живота, а они који зло, у васкрсење суда. Ја не могу ништа чинити сам од себе; Како чујем онако судим, и суд је мој праведан; јер не тражим вољу своју но вољу Оца који ме је послао.“ Овај, изузетно важни одломак из Еванђеља каже да ће сви и свако бити васкрснут. Не само добри људи, него баш сви. Опште васкрсење је наше учење, јер смрт је уништена. Извор: Теологија.нет

Ствар је озбиљна. За верујуће је Господ највиша реалност и корен сваке друге реалности. Ако посумњамо у то да Он постоји, у шта онда нећемо посумњати? Цео свет се претвара у прах и привид. Човек нема на шта да се ослони. Присталице либералног дискурса сматрају: „ако хоћеш веруј, ако нећеш – не веруј“. Вера је ствар личног избора, а нипошто не објективне стварности. Вера је твоја ствар и то не утиче на суштину ствари. Уз овакав приступ Господ се одстрањује из стварности и потискује се у област личних психолошких доживљаја (без права на излазак напоље). И одједном се поставља питање: да ли Бог треба или не треба да буде поменут у тексту Основног државног закона? „Да“ и „Не“ се овде суочавају с истим степеном непомирљивости као Римљани и Ханибал код Кане или Наполеон и Енглези код Ватерлоа. Победа једног погледа на свет означава крах другог. И ако су се хришћани већ увелико навикли на историјске подсмехе, понижења и прогоне своје вере, опоненти, поред све ширине либералних душа, нипошто нису спремни да предају своје позиције. Дакле, шта ће нам Господ у Уставу? Усудићу се да покушам да објасним зашто. У Маркесовој епопеји о селу Макондо и његовим становницима има једна прича о томе како су сељани престали да спавају. А као што је познато, дуготрајна несаница изазива лудило. И ови људи су полако почели да губе здрав разум и памћење. Почели су да заборављају како се зову и где живе. Почели су да заборављају називе предмета. Прво су се спасавали тако што су називе предмета записивали на самим предметима: „шољица“, „бунар“, „крава“ итд. Међутим, касније су приметили да их то не спасава. Почели су да заборављају смисао речи и како оне звуче. И онда је неки паметан човек, док још није било касно, окачио на стубу насред села натпис: „Бог постоји.“ Људи су га читали и постепено су им се вратили памћење и бистрина за свакодневне и елементарне ствари. Повратили су разум. Таква је моћ истине и генијални Маркес је овде (што се често дешава у књижевности) далеко превазишао границе књижевног стваралаштва и приближио се огњеној истини. Људи који су се сетили да Бог постоји сетиће се затим и свега осталог. У суштини, то је оваплоћена теза блаженог Августина о томе да ако желите да све буде на свом месту треба да ставите Бога на главно место које Му припада. Све остало ће тада смирено стати на своје место. И ми по навици желимо да доктор квалитетно лечи не очекујући поклоне, да судија поштено суди не ослобађајући кривца и не осуђујући невиног. Желимо да градитељ савесно гради и да учитељ одлично подучава. Али како ћемо то постићи ако Самом Господу Богу није дато место у друштвеном простору и ако су остављени само тесни ћошкови појединих душа, а и то без права да се наглас говори о извору смисла и живота? Како? Подићи натпис „Бог постоји“ изнад глава свих људи значи исто што је учинио Мојсије кад је подигао бакарну змију изнад глава Јевреја који су лутали. Они су се, гледајући с вером приказ бакарне змије, исцељивали од уједа стварних змија које су их уједале због грехова. Обично се свети Крст узима као аналогија те бакарне змије, што је исправно. Али Крст који крунише храмове и који је стављен око врата савременом човеку не говори толико очигледно о истини. Постао је уобичајен као елемент културе и традиције. Потребна је још и реч. И реч „Бог постоји“ ће играти исту улогу као и знамење победе над смрћу које се уздиже изнад глава у данима празника или које се погружава у воду приликом њеног освећења. Неко ће рећи, наше друштво је мултикултурално, разне религије и бла-бла, бла-бла-трућ. Рећи ћу вам да ће сви муслимани у Русији бити једногласно „за“ то да се Бог помиње у тексту Устава. За Јевреје не могу да тврдим са сигурношћу, премда и за њих уколико се одрекну Бога значи да престају да буду Јевреји. Међутим, главни непријатељи Господа у нашој земљи су људи који носе руска презимена. Њихови мотиви су различити: комунистичка инерција, окорела затуцаност, најновије либерално потурчивање или нешто друго. Плаше се да ће их неко натерати да се моле. Смешни људи! Чак је и верника тешко натерати да се моли. Молитва је тајна и дах бесмртне душе, о чему се с неверујућим не може ни разговарати. Нека буду потпуно мирни што се тога тиче. Али нека се сете да су нама последњих сто година владали све сами атеисти, стихијски и свесни. И колико је уништених судбина, колико је крви проливено немилосрдно, колико је у владавини било безбожника уверених у то да су у праву, то свет још није видео. Управо је атеизам у одећи дарвинизма и под заставом марксизма мучио наш народ и малтретирао га је у последњих сто година. Колико год да је понекад било тешко живети у другим облицима владавине, сви ови „гулази“, репресије, принудни откупи и страхови најновије епохе представљају плод делатности црних и непокајаних душа и свести одрвенеле од безбожности. И ја као грађанин кажем: Доста је било! Доста су руским народом управљали они који су се због великог разврата свог ума одрекли Господа Сведржитеља. Притом се сетите да се у Америци председник заклиње на Библији говорећи: „Тако ми Бог помогао!“ Исте речи изговара у Румунији, Норвешкој и неким другим земљама. Американци чак и на доларима пишу да верују у Бога и до дана данашњег ниједан миш није ни зуцнуо о протесту. Пред лицем Једносушне Тројице полаже се заклетва у Грчкој. Божанску Тројицу за извор истине и добра признаје ирски устав. „Свесни своје одговорности пред Богом,“ написано је у немачком уставу. Отуда је ова реченица дословно пренета у украјински устав. „Боже, благослови Мађаре,“ – читамо у уставу овог народа, премда и тамо има атеиста (где их нема?), никоме неће пасти на памет да оспорава очигледну ствар. Да, неко ће речи: тамо је то данак историјским облицима постојања који се подносе извесно време, али ће ускоро бити архивирани. Знам. Слажем се. И већ је шеф владе социјалиста у Шпанији одбио да се закуне на Јеванђељу. И чују се гласови о томе да ће са скандинавских застава можда бити скинути крстови. Заиста, у Норвешкој, Шведској и Финској, без обзира на то што је крст приказан на заставама, вернике треба свећом тражити. И они ће временом симболику прилагођавати својој обезбоженој души. То је њихово право и неминовност. Али је код нас друга ствар. Нека се неко уморио од веровања и нека чува хришћанске знаке у својим државним симболима по инерцији. Ми се нисмо уморили од веровања. Многи наши се тек буде из зимског сна. Природа руског бића је таква да без Бога деградирамо и бучно нестајемо. А с Богом живимо као свеже дрво у близини воде и народна душа чезне управо за овим здравим животом. Заправо, сви људи и народи без Бога деградирају и нестају, само што се у Русији то некако баш приметно и очигледно дешава. Подигните више натпис „Бог постоји“, па тек онда на законитим основама од живота и људи тражите милосрђе, разумевање, осмишљеност и братску љубав. У супротном случају, немојте ништа да тражите. Свет ће бити просто зверињак с похотним и похлепним становницима, а ви ћете делимично лично бити криви за такво стање ствари. Извор: Православие.ру

Сви су чули за Слободу, Једнакост и Братство. Свима треба да буде јасно да су ови појмови, украдени из Новог Завета, од времена Француске револуције умногоме променили смисао повезавши се с ликом обнажене даме на барикадама са фригијском капом. Уколико заборавимо да је „Господ Дух; а где је Дух Господњи, тамо је слобода“ (2 Кор. 3: 17), реч „слобода“ ће почети да нам клизи из руку као жива риба, или да нестаје као пара, или ће постати тако тешка да ће људи добровољно почети да се одричу слободе. У животу такође нема никакве једнакости, ни међу половима, ни међу народима, ни међу личностима. Нема је ни у почетним могућностима, ни у загробној судбини, а и добро је што је нема. Ниједна разумна душа не би пристала да бере печурке у шуми где на сваком дрвету има исти број грана и лишћа. Али ми ћемо говорити о „братству“. У свом библијско-историјском смислу „братство“ више плаши него што привлачи. Прво убиство (Авеља од стране Каина) учињено је у врло малој породици. Брат је пао као жртва братовљевог ударца. Такође, Јосифа Прекрасног браћа само чудом нису убила из зависти, заменивши ропством евентуално крвопролиће, и право је чудо што Јаков касније није умро угледавши крваву одећу вољеног сина. Браћа по оцу (који се зове Аврам) су Арапи и Јевреји. И нешто ми говори да је вечном конфликту између потомства Исмаила и Исака, који је почео још откако је Агара истерана из куће, суђено да траје до свршетка света. Да су француски револуционари боље познавали Библију, не би тако лакомислено идеју братства повезивали само с топлином породице и међусобном помоћи. Сетили би се да су спор око наслеђа и борба за првородство подједнако својствени земаљском братству као и жељена топлина у односима. * * * Прича о блудном сину нам такође говори о тамним странама братских односа. Пажња молитвеника се ове недеље традиционално усредсређује на животне перипетије млађег браце у којем свако има прилику да препозна себе. „Незахвалан сам! Отишао сам, увредио сам Родитеља, све сам протраћио, обрукао сам се, дошао сам до свињског корита. Сад ћу се смирити и идем кући.“ Хвала Богу! Отац чека! Топлина загрљаја, заборављање увреда, радост која покрива све! Теле, одећа, појање – Евхаристија. И није случајно што се на задњем плану појављује старији брат. О њему мало говоримо и размишљао. А требало би. Такав је наш живот да ако се неко искрено радује нашем повратку, неко други ће обавезно упитати: „Зашто си дошао?“ Ово постоји и у породици, ово постоји и у Цркви. Браћа се туку за пажњу родитеља, понекад се за првородство туку чак у мајчиној утроби (Фарес и Зара у Тамариној утроби). Зашто онда и народи, на пример, не би оспоравали своје првенство у Божијој породици? С ове тачке гледишта је „братски мир међу народима“ управо стално оспоравање првородства. Да ли препознајете историјску и богословску реторику на ову тему? – Ми смо се први окренули Богу, а ви сте се после научили од нас. – Ма да није било наших бајонета, шта би било с вашим библиотекама? – Ви сте увек били варвари и сва ваша сила је само у броју људи. – Ми имамо више светаца. – Наши храмови су виши. – А ми лепше певамо. И тако даље и томе слично. Јермени, Грци, Руси, Јевреји, Грузијци, Срби, Пољаци... Уопште, сви народи који верују у Једног Бога могу да препознају своје мрачно безумље у овим репликама, а то значи и у овој причи коју сваке године читамо и анализирамо. Притом су свађе око првородства и спорови за Очеву љубав такви да више нема говора о братству. „Овај твој син,“ – за млађег брата каже старији брат. Односно, он одбија да назове братом онога који се вратио, што значи – „боље да је умро“ или „он ми више није брат“. Земља је тако велика, а нама је тако мало места на њој. И мотив смрти коју некоме желимо или коју неко жели за нас тако очигледно се помаља на површини живота као невидљиво мастило на шифрираном тексту. Митрополит Антоније Сурошки је истицао да молба „дај ми мој део имања“ значи „умри што пре“, јер су људи ступали у посед свог дела тек након смрти родитеља. Ако хоћеш да живиш по својој вољи треба да ти умре отац и да ти остави наследство. Ето тако. Чак и ако је у причи отац – Бог, смисао се не мења. Јер, рекао је Ниче (не само у своје име, већ у име милиона осетивши свеопште расположење) да је „Бог умро“. Тако се смрт поткрада у наизглед невину молбу за поделу имања. И исто тако се смрт поново поткрада у речи старијег сина о млађем: „Твој син“. „Твој син“ значи „он ми није брат“, односно „немам брата“, односно „мој брат је умро“. За оца је блудни син управо био мртав док је био одсутан и оживео је вративши се. Он тако и каже: „Био је мртав и оживе, нестао је и нашао се.“ А за старијег брата је обрнуто – млађи син је био жив у сећању док је био одсутан, али је дошао и умро је . Духовно је умро, престао је да буде брат. * * * Узрок туробности старијег је јака Очева љубав. Ова љубав је изнад људске љубави и зато може да мучи својом узвишеношћу и чистотом. Старији син би могао да каже Оцу: „Не бих се толико љутио и вређао кад би ти мање волео овог бекрију и распикућу. Могао би да га изгрдиш, да га изрибаш, чак и да га истучеш. Могао би да га држиш међу слугама пар недеља и да га храниш помијама. А Ти одмах – одећу, прстен, чизме, теле. То ме вређа. Да си га Ти изгрдио ја бих га чак пожалио и давао му да једе. И још ме вређа то што је мој смерни труд у сенци твог имена скоро неприметан, као да га није ни било. Зар треба толико да згрешим и да прођем кроз стид и губитак како бих ушао у нову радост и доспео у Твој загрљај? Не разумем. Не разумем и повређен сам.“ Тако шкргуће егоизам којим смо задојени. Али у овим питањима има и истине и морамо рећи да постоји. Бог је несхватљив. Његове мисли нису наше мисли. Његова љубав је час строгост узвишених захтева, час свепраштање. Све што је од Њега и у Њему, и с Њим је изнад разума и изнад свих очекивања. Зато старији син по понашању не личи на Оца, не досеже Његову висину, не може да заборави на себе, не уме да се радује. * * * У недељу о митару и фарисеју праведно кажемо да својства једног и другог живе у нама. И грешимо, и гордимо се, и молимо се да сви виде, и сматрамо да смо бољи од других. Али и јецамо, и покушавамо да принесемо чисту молитву, и обарамо поглед. Све то постоји у нама. Тако је и с браћом – блудним и верним. Обојица су у нама. О унутрашњој истоветности живота нашег срца, о његовој духовној историји и причи о блудном сину нема шта да се прича. То је наш портрет. (О! Божанска реч Божанског Учитеља“ Само неколико реченица, а у њима је сва унутрашњост Адамове деце!) А да ли препознајемо себе у старијем сину? То је питање. Размислимо данас о њему. Ево списка питања која нам у томе могу помоћи: Коме завидимо? За кога сматрамо да му Бог неправедно чини добро? Кога од ближњих и даљњих називамо недостојним милости? Кога не желимо да назовемо братом? За који наш труд сматрамо да га ја Бог неправедно заборавио? Зашто ропћемо на Оца и вређамо се? Ево, пишем и осећам да ме се сва ова питања непосредно тичу. И како је то тежак посао – препознавати себе у најнепривлачнијим ликовима Јеванђеља. Извор: Православие.ру

Шта значи добити благослов од свештеника за неки подухват? Теоретски, када човек смисли нешто добро, он се обраћа свештенику како би овај призвао Божију благодат на извршење плана. Фактички, сам Господ, при благослову, силази с Небеса у срце човека, усмеравајући га ка доброму. У данашње време тај обичај практично трпи различите мутације. Неко тежи да разуме благослов као одређену врсту магије: ако га добијеш, све ће се збити, а ако га не добијеш, пиши пропало. Као код златне рибице. Само је много теже ухватити златну рибицу него попа. – Оче, благослови ме да продам викендицу! – А? Молим? Бог те благословио! – у трку одговара пастир, шушкајући мантијом. А више му ни не треба. Ако «проради» благослов, и он прода викендицу, значи да је свештеник силан, можеш да му се обраћаш за важне послове. Ипак, ако не «проради», значи да нема довољно снаге нити смелости пред Богом. Узгред, то још не значи да је свештеник сасвим бескористан. Њега можеш искористити у оним случајевима, када ни не рачунаш на добар исход. «Како то?» – питате. А ево како: – Благословите ме оче да се помирим са свекрвом! А у стварности њој до те свекрве уопште није стало, била она добра, или зла. До помирења није дошло јер је изостао труд од стране човека. Зато те савест не мучи. Бог није послушао попа, ту нема моје кривице. Кад би се тај молио усрдније и пустио дужу браду, онда би резултат био потпуно другачији. А свештеници су разни. Неки благосиљају на све стране, ни не саслушавши до краја, а неки могу сву душу да ти извуку питањима шта и како. И поврх тога још може да му падне на памет да те не благослови. Шта? Може бити и горе. Тако морате посматрати док вам не буде јасно када, како и коме је најбоље да се обратите. Једна сестра замоли другу да јој причува децу на пар дана, док она негује свог мужа после операције. Неће ти се, ох, како ти се неће. Али ако одбијеш испашћеш лоша. Према томе, чек сестро, прво морам да тражим благослов од свештеника за то. А за ову прилику не одговара било који свештеник, боље дође неки монах. Најбоље игуман или архимандрит, и то славни. Таман цело пре подне не можеш да га ухватиш, остатак дана он проведе молећи се и мислећи о одговору, а дотад ће сестра већ наћи другу дадиљу за своју дечурлију. А бива и овако: – Драги наш црквени добротворе и богатуне! Наш ђакон пише тако лепе духовне песме, само да их чујеш! Он би да их сними, али нема добру гитару. Помоћи ћеш нам, зар не? Теби то није тешко. А добротвор одговара: – Морам да питам свог духовног оца. Ако да благослов, купићу твом ђакону гитару. Али духовни отац није благословио. Прође неколико година и ђакон скупи паре и сам купи гитару са шест жица. Само је до тог тренутка изгубио глас и није успео да сними своје композиције. – А кажите ми оче како да се поставим: унука ме моли да се пријави на моју адресу и да живи са мном за време школовања на факултету. Мала је неверница, дабоме. С тешком нарави. Дајете ли ми благослов или не? – То јест, ви хоћете да кажете, – чудим се ја, – да ако вас не благословим, ви ћете чисте савести одбити своју унуку? Жена се збунила, спазивши моје незадовољство. – Из ког разлога ви сматрате да ја имам морално право да одлучим како ви треба да поступате са својом унуком? А морално право људи преносе на свештеника, како би са себе скинули одговорност. Педесет-педест посто су шансе да ћете добити одговор који вам одговара. И онда неће бити трке по полицијској станици за пријаву адресе. И неће бити још једног човека кога треба да издржавате. А можете и изманипулисати попа, како бисте добили жељени одговор. – Оче, мени су тражили да се молим за једну жену, а ја се колебам да ли да се молим или не. Како ви благословите? «О, тешко мени!» – мислим ја, а наглас питам: – А шта о томе говори апостол Павле? Хвала Богу, парохијанка чита Свето Писмо и разуме шта имам у виду. – Он говори: молите се једни за друге, – одговара она. – А да ли тамо има неких додатака: авај, за ту и ту жену немојте се молити? – Нема, оче. – А зашто сте онда решили да се ослоните на моје мишљење? А шта ако ја изненада сиђем са ума и забраним вам да се молите, упркос речима апостола? Кога од нас двојице ћете послушати? И жена одлази, још не научивши како да живи по Јеванђељу без људских савета или упутстава стараца. – Благословите ме оче, одвезао сам у сиротиште гајбу свежих јабука! – Бог вас благословио! – Благословите ме, одлучио сам да се помирим са женом и сачувам породицу! – Благословен Господ! – Благословите ме за предстојећи дан! – Бог вам помогао! И улази Бог у нечије срце, а да из другог никуда није ни одлазио. У друго срце ће Он радо ући, али оно је већ давно заузето, иако је пред вратима окачена лепа табла: «Добродошли!» Извор: Православије.ру

Стицање правилних мисли је праћено свргавањем лажних мисли с пиједестала. Оно има једнак значај као свргавање идола. Уколико носи у себи лажну мисао, извесну лажну животну поставку човек ризикује да цео живот проживи као идолопоклоник. Или, у сваком случају, да не оствари оно за шта је потенцијално способан. Тако Антоније, овај становник пустиње, којем се у одговор на молбу јавио чак и Мојсије да би му објаснио нејасна места у Светом Писму, овај човек који је „обузет Богом и посвећен у тајне“, чује глас. И глас му каже да он, Антоније, још није достигао меру једног обућара који живи у Александрији. Антоније напушта пустињу и Бог га доводи у прави мравињак код једног од мрава који има правилне мисли у срцу. Александрија је једно од чеда Александра Македонског, овог првог истинског глобалисте који је сањао о светској империји. У Александријску луку пристаје на стотине бродова. У њу бродовима и копном долазе људи како би купили и продали робу. Овамо долазе како би чули познате проповеднике или филозофе. Овде се може наћи мноштво оних који траће живот у задовољствима и троше оно што су наследили или зарадили. Овде се странци крију од казне за злочине које су починили у домовини. Овде се може срести све, видети све и сазнати све. Монах овамо не треба да долази осим у некој изузетној прилици. И Антоније куца на врата до којих га је Бог довео. Куца и чује дозволу да уђе. Старац моли домаћина да му открије тајну: „На који начин угађаш Богу? Које је твоје делање, односно тајни труд срца који не види нико осим Бога?“ Обућар се нашао у страху и недоумици. Он се не подвизава. Монах га је помешао с неким. Он само ради. Седи покрај прозора, с времена на време гледа напоље и ради. И то је све. „Ништа нисам помешао, – каже Антоније, – молим те да ми откријеш своје делање.“ Онда обућар у простоти срца говори о ономе што испуњава његову душу. Док ради он свако мало погледа на улицу којом пролазе гомиле најразличитијих људи. То су људи оба пола и свих узраста, од којих су неки раскошно одевени, а други једва покривени ритама, мештани и дошљаци, они који се доконо шетају и они који журе неким послом. Има их врло много и обућару се чини да су сви добри. Обућар их види као боље од себе. Господ их воли, мисли он. Надвијајући се над посао он с времена на време говори себи како ће се сви ови људи спасити, јер су добри и Бог их воли. „Очигледно, само ћу ја пропасти због мојих грехова,“ – мисли он и наставља да ради творећи молитву. После ових речи Антоније се клања домаћину до земље и враћа се у пустињу. Чуо је оно због чега је дошао. Заиста, није узалуд дошао. Из Александријске луке испловљавају бродови натоварени различитом робом. Одлази из града и монах односећи у срцу истинско благо – мисао рођену од Духа Светог, мисао која води ка спасењу. „Сви су бољи од мене. Сви ће се спасити, само сам ја достојан погибељи због мојих грехова. „Сви ће погинути. Ја ћу се спасити,“ – говори горда лаж. „Сви ће се спасити. Ја ћу погинути,“ – говори савест коју је Дух просветио. Таква је лекција ове приче и ако је причамо, то је само због смисла који у њој сагледавамо. Али имам питање. Или два питања. Или сто питања. У сваком случају, ово учење је врло нејасно, иако моја душа осећа да се дотакла истине. Дотакла се парадоксалне истине Божије и одмах се повукла уплашивши се додира. Као прво, како то „ја ћу погинути“? Нека се „сви спасу“, слажем се. Али ја? Зашто ћу погинути? И како да човек притом не падне у очај? Осим тога, зар људи не бирају религију по критеријуму истинитости? Зар се људи не поносе својим избором и зар не доказују свима и стално своју религиозну правду? „Ја сам у праву, а ви сте у заблуди,“ – то је први потез у шаховској партији која се зове религиозни спор. И ми тражимо религију, тражимо у мукама, и бирамо, управо да бисмо се спасили, а не да бисмо погинули. О чему се онда овде ради, питам ја вас? Да ли човек може стајати у истини и бити спреман да умре за њу сматрајући притом све људе скоро анђелима, а само себи достојним погибељи на целом свету? Испоставља се да се једино тако и може стајати у истини. Можда компјутерски мозак ово и неће схватити, али је људска душа дужна да схвата овакве благодатне парадоксе. Не познајем друге душе, знам само да су тајанствене и бездане. И још знам да их Господ воли. Од свих душа на свету познајем само своју и то – делимично. Али ми је и оно што знам о себи довољно да кажем: „Ја сам дете погибељи.“ Као роб који је изложен на продају и којег је купио нови господар ја припадам катастрофи грехопада. Никакви моји напори не доносе ми слободу. Већ сам много пута пробао. Закључак је мучан: ја сам жигосан и окован. Христос је дошао да ме откупи. Он је заповедио да се раскују моји окови, а за плату је дозволио да Његове руке распрострте до ивице Крста буду пробијене ексерима. Зар сам у стању да размишљам о туђим греховима и да мислим ко је грешнији од кога, ако су жуљеви од окова још на мојим рукама, а сам Господ је нацртан пред очима као да је код нас разапет (в.: Гал. 3: 1)? Управо то је знак припадности истини – одсуство жеље да човек размишља о туђим греховима, одбијање да човек мери, пореди и оцењује туђе грехове. Ја гинем – Бог ме исцељује; ја сам доспео у ропство – за мене је плаћен откуп. Вера је погружавање у свој бол и оплакивање себе као мртваца. И ако се у овом мртвацу пролију сузе, очи очишћене сузом у стању су да виде свет као што је речено: „Чистима је све чисто, а нечистима и невернима ништа није чисто, него је нечист њихов ум и савест“ (Тит. 1: 15). И душа може да не осуђује само онда кад носи пред собом сопствену немоћ и кад у сваком тренутку види да нема чиме да се хвали. А пошто душа не суди другима, ни њој неће бити суђено. Ево шта значи: не долази на суд, већ је прешао из смрти у живот (Јн. 5: 24). Само, како да човек не падне у очај ако тако размишља? Како да не ослаби и да не тугује, и како да се не убија од жалости? Добро, рећи ћемо нешто и о томе. То наша гордост пишти, и шкргуће, и извија се, и неће да умре. Она је та која рађа убиствену тугу и мрачну жалост. Али Исти је Дух Који нам открива нашу унутрашњу поквареност. Исти је, кажем, Дух Који шапуће и утеху, јер је Он Утешитељ. Оним изабраним судовима који су у стању да приме Његову реч Дух говори кратке речи и даје им велику снагу. Тако је Силуан Атонски усред велике борбе, патње и искушења чуо: „Држи ум свој у паклу и не очајавај.“ Ове речи и снага која их прати потребни су свима онима који с времена на време осећају како се погружавају у пакао очаја и безнађа. Дакле, испоставља се да је искуство пустињака тражено и корисно; ма шта „корисно“ – спасоносно је за многе који живе у свету. Само ово искуство пустињаци могу добити од мирјана, као Антоније од обућара, зато што Бог не гледа на лица, већ на срце. И тамо, у срцу, у његовој страшној дубини коју Дух жели да испуни Собом, бледи све што представља разлике између људи у земаљском животу. Човек који је заједничар с Богом нема чиме да се горди. Човек који је заједничар с Богом никога не жели да осуђује како не би отимао власт од Јединог. Овај човек се смирено моли и са захвалношћу се сећа Христових страдања и Васкрсења. „Зато нека је у вама иста мисао као и у Исусу Христу“ (Фил. 2: 5) – каже Свето Писмо. А шта је осећао Исус док је ишао на смрт за искупљење? Да ли можемо да се приближимо начину Његовог размишљања? Испоставља се да можемо и да треба. Ове речи значе да једном треба да дорастемо до жеље да се разапнемо за ближњег, само да он буде спасен! И само то је истинска светост и идење Исусовим стопама. Ако тога нема тренутно, а ни на видику, чиме можемо да се поносимо? Немамо чиме, али се поносимо, и те како! Зар то не значи такође да треба да дорастемо и до молитве Мојсија који је једном молио Бога да га избрише из Књиге живота, само да не погуби народ? У сваком случају, цитиране речи нас воде у правцу жртве. Не оне која је потребна ради себе, већ оне која се приноси за друге. И један од отаца пустиње је рекао да би, пошто има Христов Дух радо, кад би могао, заменио кожу с било којим губавцем. Дакле, ово је православље на оним бескрајним висинама на којима човеку губи дах! Носити крст и не очекивати похвалу; трпети и бити жалостив према другима не очекујући снисхођење. Зар није тако поступао Начелник вере – Христос? У сваком случају, треба да знамо за ове блиставе висине подвига како никога не бисмо осуђивали и како се не бисмо гордили. Јер подсећање на потребу за смирењем је посебно потребно онима који су одсекли (наводно) грубе страсти и који су почели редовно да се моле и да сазнају нешто свето и (наводно) да схватају. Овакви људи посебно могу (због дивљења себи) да претворе хришћанство у чудовишну пародију, у исмевање светости и у ругање ближњима. Управо таквим људима је својствено да мисле да ће сви погинути, а да ће се они спасити. Док у стварности се може да се деси управо супротно. Извор: Православие.ру

Кад не бих волео Бродског, кад бих уопште био глув за риме и ритмичне звуке и кад бих саосећао само с чврстом тканином прозног текста, и тада би ме једна реченица из говора приликом доделе Нобелове награде натерала да поштујем Јосифа Александровича. Он је рекао: „Човек је производ читања.“ Односно, у истој мери као епоха која га је родила и родитељи који су га васпитали, човека формирају, вајају и чине прочитане књиге. Књига је писмо у боци, које углавном није написано за оне који су поред нас, већ за оне који не живе овде и не живе сад. Главни читалац је увек ван граница видљивог. У томе истовремено постоји нешто тужно и божанско. Тужно је зато што је књига сведочанство о људској глувоћи, сведочанство о немогућности да човек виче и допре до савременика тако да га овај чује. Човек пије таштину као воду и погледом само клизи по површини. „Шта је Пушкин? Компликована личност и осредњи породичан човек. Истина, стихови му повремено нису лоши...“ И само бронза која окива тело омогућава жилама да се учврсте, а глас, очишћен од свакодневице, звучи без примеса и чисто. Још је горе ако су људи човека који пише чули, али су га погрешно схватили. Али у сваком случају, да смо паметнији и пажљивији, главне мисли бисмо изговарали у четири ока, лично, и половина штампарија би морала да се затвори. Међутим, чињеница да кукице и тачкице које смело стоје на папиру и које свима говоре једно исто, чињеница да ови знакови / словца могу кроз векове да доносе људима дамаре срца далеког аутора, говори о божанској природи писмености и о човековој бесмртности. * * * Ево приче из живота мојих пријатеља. Муж чита „Давида Коперфилда“, жена поред њега спрема ствари у ормар. Не окрећући се према мужу зове га и не чује одговор. Зове га још једном. Окреће се и зачуђено гледа мужа. Одрастао човек, упио се погледом у књигу и очи су му влажне. Не види жену, не чује њен глас и тешко да је тренутно у стању да каже како се презива. Минут касније с болном гримасом се одваја од текста и муклим гласом каже сам себи, никоме, просто каже: „Стирфорд је саблазнио малишанку Емили“. То је финале. Даље се нема куд. Ако је то могуће, није ствар у Дикенсовом мајсторству и у осетљивости његових читалаца. Ради се о чуду међусобног додира кроз векове; о чуду за које је способан само човек и које се зове – уметност. * * * Између Хомера и времена опсаде Троје простирао се бездан који се може упоредити с оним између нас и битке против Мамаја. Ко зна шта је осећао описујући Хекторову сахрану и ридање његове мајке? Али вековима касније путујући глумци у Елсинору дају антички комад и Шекспир Хамлетовима устима изговара: „Шта је он Хекуби? Шта је Хекуба њему? А он рида.“ И ми, осећајући ирационалну снагу и истинитост ових речи, постајемо једно, без обзира где и кад да су живели: Хекуба, Хектор, Шекспир, Хамлет, Козинцев, Смоктуновски, режисери, читаоци, гледаоци... Људска васељена се скупља до величине длана. Осећамо њено тешко јединство, као да у руци меримо полугу племенитог метала. Бесмртни дух, занимљива слова, врео и лак папир. Све заједно је чудо! * * * Сад није реч о Књизи над књигама. Реч је о књигама уопште. Макар због тога што су све књиге на неки начин повезане с Библијом. Древне хронике су по стилу и смислу повезане с књигама Царства. Љубавна лирика разних народа препознаје своје црте у Песми над песмама. Писма, приче, посланице и приповетке – сви ови жанрови постоје у Писму, и свака добра књига се може сматрати проширеним и протумаченим цитатом из Библије. Свети владика Николај Жички пише: „Многи кажу – читајте Библију. А ја ћу вам рећи – прочитајте Библију, а онда је немојте читати пет година. Читајте све осим ње, а после пет година опет прочитајте Библију. Тада ћете схватити шта је она.“ Ако неко ове рећи спроведе у дело, неће нам говорити само о дубини, о вечности и прецизности Божијих речи, већ о томе да су слађе од меда и драгоценије од драгуља. Такође ће нам речи да књиге које је прочитао за оних пет година нису биле узалуд прочитане. У многима од њих постоје зраци исте оне светлости, само што су ови зраци расејани, а нису фокусирани. Рећи ће нам и то да су га многе странице потресале, да су будиле његову савест и рађале дубоке и чисте мисли. * * * Библија је у принципу преводива. Има много књига и старих и савремених, чији се смисао губи ван граница културе која их је изнедрила. Свето Писмо није такво. За њега се не може рећи оно што каже главни јунак у филму „Носталгија“. Он чује стихове Тарковског у преводу на италијански и говори девојци која их чита: „Баците све то. Стихови се не преводе.“ Испод ових речи би се с извесним опаскама, потписали многи преводиоци и познаваоци књижевности. Али ове речи нису о Библији. Њу је стварао Бог, односно, надахњивао ју је и затим је била изговорена и записана као Реч, која је кроз малобројне упућена свима. * * * Занимљиво је то да људи пишу здесна налево, слева надесно и одозго надоле. Али никад одоздо нагоре. Писмо су знања, а знања су увек одозго. И однос према писму је традиционално сакрални. Зато су Европљани дуги низ векова учили децу да читају управо у циљу општења с Богом кроз књиге. Иста таква је интуиција муслимана. У свим светским културама је кроз описмењавање човек добијао кључ за ризнице премудрости. У новије време ситуација се променила. Човек добија кључ, али му нико не каже где су врата. Власник кључа почиње да личи на дрвеног дечака. Он тражи нека врата, доспева у руке разбојника, посећује земљу будала, и у стварном животу се не завршава све тако срећно као у бајци, у којој постоји алузија на блудног сина. Али свеједно то личи на околни пут ходочасника. Пут се води кроз потпуно беспуће. На овом путу има знакова и путник мора да их чита. Данашњи путник скоро увек има водич у рукама. У њему може бити грешака, он може бити застарео. Али постоји. Помоћу писаних знакова људи проверавају маршруту, иду у круг, тапкају у месту док не дођу до потребне тачке, опет, не прочитају потребан натпис изнад капије која води у Смарагдни град. * * * Треба да читамо. И треба да учимо да читамо оно што је потребно. Треба да читамо макар због тога што се дешава да немамо с ким да попричамо, а човек не може да живи, а да не разговара. Човека заиста изграђују књиге. Без обзира на то да ли се нашао у јазбини или у дворцу, у мочвари или на планинском врху – на сва ова места су га довели писани путокази – књиге. Било би нам боље да не знамо да читамо, да знамо Истину и да не лутамо. Али пошто смо залутали, тражимо пут и писмени смо – немамо другог пута. Савремени човек је увек производ штива. Из књиге "Бегунац од света" Извор: Православие.ру

Грузијски патријарх је недавно обрадовао чак и оне људе који немају част да буду Грузијци. Раније је обрадовао своју паству обећавши да ће бити кум многих новорођених малишана. А сад је свом народу упутио предлог-молбу да у току недеље чита одређену књигу како би на крају недеље анализирали прочитано и како би разговарао с паством на задату тему. Одушевљење и завист – тако се зову осећања која су ме обузела кад сам чуо ову вест. Види Бог да не завидим другим народима кад граде најсмелије мостове и највише солитере. Али у овом случају завидим Грузијцима оном завишћу које се не стидим и за коју се нећу испвоедати. Само што је питање: да ли ћемо ми икада дорасти до таквих догађаја? * * * И Русија и Украјина су толико велике по територији и броју становника да један човек, чак и ако има највишу црквену влст, тешко да може да даје такве „домаће задатке“ пастви која броји толико милиона. Ово је рад који више одговара домаћој кућној атмосфери малог народа који је сложан већ због тога што је малобројан. И ако у таквом народу постоји духовни вођа којег људи воле, згодно му је да присно, без патетике, као деда унуцима да добар савет или да изрази неку жељу, и одмах ће већина народа пожурити да испуни ову жељу. (Сви никад неће пожурити, без обзира на то колико да је народ добар и сложан, што треба унапред знати.) Велики народи имају велике проблеме. Код њих оно што је рекао грузијски патријарх треба да каже сваки епархијски епископ, пошто се паства појединих наших епархија по броју становника може упоредити с паством патријарха Илије. * * * Шта је практично за то потребно? Мало духовних ствари, ако оне већ постоје, и веома много, ако их нема. Пошто није лако стећи ове ствари. Прво. Владика треба да буде ауторитет за паству. Односно, ако каже: „Драги житељи града N и N-ске области, узмите с полице Гогољеве ‘Мртве душе’ и следећег петка ћу разговарати с вама на тему прве главе,“ потребно је да његове речи сви чују и да их с радошћу испуне они који су их чули. Иначе ће то бити локална акција попут топовског хица по врапцима. Многи је неће ни започињати предосећајући фијаско. Друго. Владика треба да буде припремљен не толико за књижевни, колико за духовни труд. Мораће да седне за књиге, да направи гушћи распоред (који је ионако обично густ), да нешто жртвује, да почне да води белешке. Притом га нико не тера да обавезно чита Гогоља. То сам рекао успут. Може се читати „Лествица“ или ава Доротеј, односно оне духовне књиге с којима паства треба да се упозна. Није ствар у књизи. Има много добрих књига. Ствар је у жељи да се помере горе окошталости и неукости којима је згодније да вековима по навици стоје на истом месту претендујући на статус локалне традиције. Треће. Смелост. Овакав рад и иницијатива нису освећени древношћу. Раније није било таквог рада и иницијативе. А то значи да ће се наћи много критичара и противника, не само међу туђима који су увек спремни да дувају и да се ругају, него и међу својима који повремено и дувају у најмању руку као непријатељи. За плодно деловање у Христу и ради Христа увек је потребна смелост. Потребни су смелост, знања и жеља. Тачније, ако се захтеви поређају по редоследу, онда је то: 1) жеља; 2) знања; 3) смелост. Ако све то постоји, ништа више није потребно. Али ако их нема то значи да ничега нема и да га још дуго неће бити. Жеља се појављује тајанствено, знања се стичу дуго, а за смелост се уопште не за одакле потиче. Зато и кажем да завидим Грузијцима оном завишћу за коју се нећу исповедати. * * * И уопште треба учити. Притом – од свих. Арапи кажу да је „мастило научника драгоцено као крв мученика“. Пажљиво прочитајте ову реченицу. И шта ме брига што су то рекли Арапи, а не Руси? Ако је тачно речено, запамтићу и потрудићу се да спроведем мисао у живот. Нека Грузијци почну, а ми ћемо прихватити. Јер, не учествујемо у трци с препонама, него радимо заједничку ствар. Нека други започну још нешто добро, а ми ћемо погледати и преузећемо. Способност да примени добро и да учи представља највишу похвалу за сваки народ. Похвалу и благослов. Зато, ако немате част да будете Грузијци, прилазите полицама с књигама. Узмите „Илијаду“, „Робинзона Крусоа“, „Богородичну цркву у Паризу“. Латите се читања нечег лепог и чекаћемо да се ускоро нађу и они који ће прочитано почети да анализирају с нама. Из књиге "Бегунац од света" Извор: Православие.ру

Нова година је диван празник. Тачније: Нова година може да буде диван празник да није пијанства, да није бесане ноћи испред телевизора и да није контраста између очекивања „нечега“ 31. децембра и одсуства тог „нечега“ 1. јануара. А иначе би све било врло симпатично. Мраз, претпразнична врева, свеопште нервозно узбуђење. Деца очекују поклоне, одрасли се труде да што пре оду с посла и пробијају се кроз снежну кашу свраћајући на путу до куће у све продавнице на путу… Ако је истина да Божић на Западу све више губи религиозни смисао, ако је истина да људи све чешће једни другима тамо не честитају Рођење Месије и Богооваплоћење, већ неки аморфни „празник“, који претпоставља породичне седељке, печену гуску и размену поклона, наша Нова година је скоро „њихов“ Божић. Срећан празник – цмок! Срећан празник – звррр! Срећан празник – гуц-гуц! Срећан празник – лаку ноћ! На Нову годину нас је научила совјетска власт. Да није било гомиле идеолошких празника нико се тако душевно не би уносио у очекивање промене цифара на календару. Али сви остали празници су захтевали или патетичну тугу или необуздани ентузијазам. Није се имало времена за то да човек просто буде човек. Отуда ова заиста дечја љубав према конфетама за јелке, мирису четинара и мандаринама. То је само још један доказ да стари тело, а душа, обавијена плоћу која умире, не жели да стари, не може и не уме. Она, душа, остаје детиња, жуди за бајком и чудом. Међутим, у прослави Нове године има и туге. Ова туга се рађа зато што у Новој години нема ничег новог осим промењених цифара на календару. Све остало је старо. Човеку је својствено да свој стари пртљаг страсти и навика вуче из године у годину са завидном постојаношћу. Зато је свака нова година – стара. „Дрво лежи тамо где падне,“ – каже један од пророка, имајући у виду човекове рђаве навике. И у једној од молитава јелеосвећења се каже да је „јако же руб повержениј, всјакаја наша правда пред Тобоју“ („као посечено дрво свака наша истина пред Тобом“). „Повержениј руб“ је управо оно дрво које је пало и које увек показује на исту страну, као и живот човека огрезлог у грехове. Потребно је нешто креативно, нека истинска новина, за којом чезну (сигуран сам) многи. Зар није нова, на пример, девиза: „Дочекај Нову годину трезан и без телевизора?“ То је права нова реч и већ је видим на рекламним плакатима великих градова. Изнад капије Дантеовог пакла је било написано: „Свако ко овамо улази нека остави наду.“ Изнад капије која води у нову календарску годину може се написати: „Остави све рђаво, ти који си започео нову годину.“ Година ће бити заиста нова ако човек који ступа у њу осигура у себи жељу да се обнови: да се бори против рђавих навика, да стиче добре навике. Имамо заповест да будемо мудри као змије. Управо ова животиња редовно мења кожу провлачећи се између оштрог трња у грмљу или тесног камења. Не знам да ли то змију боли или не, али стара кожа спада као чарапа дајући место новом кожном покривачу. Наравно, то је лекција – не само из природе, него и јеванђељска. Земља је одиграла још један круг валцера око Сунца. Круг који се затворио и почетак новог кретања треба обележити молитвом. Лагано улази у обичај служење литургије у ноћи између 31. и 1. То је још једна ноћна литургија осим Васкршње и Божићне и она није условљена догмом, већ насушном потребом. Већина људи се лудира и с муком се претвара да је весела, јер тако треба. Људи се напијају – можда од туге, можда од радости; тону у сан обучени; буде се на непознатим местима… Или у најбољем случају, муче даљински у потрази за нечим занимљивим у „ТВ-кутији“. А сасвим мали део грађана годину на исходу прати речима: „Господи, помилуј,“ и дочекује наступајућу годину речима: „Господи, благослови.“ Не знам како вама, а мени се чини да је управо то истинска новина и најлепши начин прославе. Међутим, чак и ако не буде ноћне литургије, нека буде кратка молитва. Не може се смислити ништа боље од „Оче наш“. Сат откуцава, снег лагано пада с друге стране прозора, а нека породица чита молитву Господњу и моли од Бога благослов за наступајућу годину. Лепота! И још једно. Јер, то је услован датум. Нова година се славила час у марту, час у септембру, час на Василија Великог. Сад ево, на Вонифатија. Плус, свако од нас има своју нову годину. Под тим подразумевам рођендан као почетак нове године у животу. И сваки пут смисао остаје исти: ако желиш да се промениш – ето ти нове године, новог лета благости Божије. Ако не желиш да се мењаш – нема за тебе ничег новог. Биће мандарине, биће „плава ватрица“, биће мигрена ујутру, наравно, биће и туге. А новине неће бити. Дакле, размисли, друже. Без вере у Христа и без молитве све године „свиње“, „пацова“, „пса“, „бивола“ прете да се претворе у читаву годину „магарца“, и то тужног као што је тужно магаренце из нашег познатог цртаног филма, које је изгубило реп. Зима је наступила с пуним правом без обзира на гласине о глобалном отопљењу. Земља се ушушкала у снежни шал као у паперјасту мараму. Човек баци поглед и нехотице се сети псалма: „Омијеши мја, и паче снега убељусја“ („Омиј ме и бићу бељи од снега“). Већ сам сто пута покушавао да почнем живот из почетка и нисам имао скоро никаквог успеха. Али у мени нема очајања. Ове Нове године ћу покушати поново. Нова година, на крају крајева, заиста треба да буде нова. Помози нам, Господе. Протојереј Андреј Ткачов Извор: Епархија жичка

Изашла је нова књига познатог руског проповедника и мисионара протојереја Андреја Ткачова под називом „Мушкарци, мушкарци…“. Овај зборник чланака и есеја посвећен је улози мушкарца и мушког начела у друштвеном и породичном животу, у питањима вере и Цркве, као и у васпитању генерације која расте. По мишљењу аутора, ова тема је изузетно важна и актуелна у савременом хришћанском друштву. Многе традиционалне институције друштвеног живота су се изгубиле или се подвргавају активном и свесном уништавању. Какви су улога и место мушкарца у савременом друштву, какав је значај оца за васпитавање деце и очување вере? У својим искреним размишљањима отац Андреј покушава да одговори на ова и друга питања. Своје читаоце такође позива да размисле и осмисле ова питања заједно с њим. Књига је изашла уочи Међународног сајма књига у Београду 2019 године у издавачкој кући „Бернар“. *** Мушкарци, мушкарци… Мало је потребно да човека уплашите. На пример, пошаљете му писмо без адресе пошиљаоца. Дрхтећом руком, мрзак сам себи, Отвараш коверат по ивици. Очекујеш да прочиташ: „Долијао си, гаде!“ Или: „Помагај! Умирем!“ Отприлике тако почиње филм Џима Џармуша „Сломљено цвеће“. Мушкарац добија писмо од непознате, са којом је пре двадесет година наводно имао везу (сад, стари мој, листај напамет свој донжуански списак). А у писму пише да он, очигледно, има сина, коме је већ деветнаест година. И то није чудно, зато што деца настају из љубави. И ја сам га, вели, васпитавала сама, као самостална жена. Васпитавала га, а он је сада отишао да тражи оца. То јест, тебе. То је све. Ciao. Да те убије или да те загрли, не знам. Даље размишљај сам. О, како ме увек интригирала ова тема! Како ме привлачила и опчињавала! Отац који сусреће сина после двадесет година – то је фабула „Старијег сина“ Вампилова[1]. Иако син није прави, старац је поверовао. Зато што је душа болела. Зато што... И шта уопште може бити дирљивије, смешније и човечније од Вампиловљевог „Старијег сина“? А други син, који је у зрелом узрасту кренуо у потрагу за биолошким родитељем, за оним ко је пре много година зачећем усрећио убрзо остављену девојку, шта је то? То није шта, него ко. То је мој добар познаник, коме је већ педесет шест. Али, тада му је било осамнаест, и он је пропутовао пола Совјетског Савеза, да би разбио нос виновнику свог земаљског постојања. Да га нађе и да га пребије. За остављену мајку. За немање оца. И он је све испитао, с тешком муком нашао, за храброст дрмнуо сто грама вотке, позвонио на вратима... Врата је отворио ћелав, сажвакан животом чикица са тужним очима. „Кога тражите?“ – упитао је чикица, и мој добри познаник је заплакао, рекао „тата“ и чврсто загрлио родитеља. И колико је таквих прича, колико? Будући различите, особене, обојене на свој начин, све те приче су у много чему исте, зато што свугде постоји „отац“ и свугде постоји „син“, а у позадини је замршени, повређени и загонетни живот, помешан са грехом у односу педесет према педесет процената. Баш тако – са грехом попола. Човек у опасности виче „мама!“, али не журите да помислите да човек нема потребу за оцем. Потреба постоји. Она је огромна. Мама је, једноставно, слика првобитне топлине, без које је постојање немогуће. А тата, то је већ сложена слика поретка света, који иде узлазном линијом. У речи „тата“ постоји не више топлина утробе, већ хијерархија, поштовање, страх. Постоји осмишљење света, постоје култура и цивилизација. Цивилизација живи у речи „отац“. Да, управо то и постоји у речи „тата“, и када траже тату, заправо се труде да разјасне и заузму своје сопствено место на земљи, на средини између неба и преисподње. Отац, тата, татица. Ако отац тражи сина, то је животно оваплоћење приче о блудном сину. У култури, то су и „Војников отац“ и „Човекова судбина“[2]. А најдирљивија је прича о Паку из Хемингвејеве књиге „Покретни празник“. Дешава се у Шпанији за време Франка. У огласном одељењу једних од највећих мадридских новина неки човек из провинције, дошавши у престоницу да тражи сина који је побегао од куће, дао је следећи оглас: „Пако. Врати се. Све сам ти опростио. Чекам те на тргу испред – ту иде назив хотела у центру града – у подне. Тата.“ У назначено време на том тргу окупило се неколико стотина дечака. Сви они су прочитали тај оглас, случајно или намерно. Сви су се звали Пако. У Шпанији је то исто као што су се у руском селу пре револуције сви звали Вањка. Сви ти дечаци, сви ти Пакои, који су из различитих разлога побегли од куће, толико су желели да се отац више не љути и да им опрости, да би могли да се врате из мравињака престонице у родну кућу без страха. Та деца осећала су се потпуно исто као блудни син. И одједном тај оглас! То је, у ствари, последња Рембрантова слика, само у речима, а не у бојама. Зар Јеванђеље и живот могу случајно да се поклапају овако – до неразликовања? Не, господо, то није случајно. То је закон извучен из хаоса живота проницљивим погледом књижевног генија. Дакле, отац који је васпитавао тражи сина. То је Јеванђеље. А да ли отац који није васпитавао тражи сина? Шта је то? То је такође Јеванђеље. Само што више није прича о блудном сину, него поглавља о покајању. То је оповргавање тезе да је мушкарац само онај који оплођује, варварин, освајач и животиња која говори. Не. Уопште није тако. Истина, мушкарац у младости ризикује да склизне у једну од две, добро описане, варијације полне бестидности. Имам у виду Дон Жуана и Казанову. Први је блудник-романтик. Он се искрено заљубљује у сваку нову жену, да би, добивши узвраћену љубав, истог часа охладнео према њој. Други је, просто, циник и развратник. Његова глава је хладна, као код чекисте из познатог афоризма Дзержинског, иако је у крви увек огањ. Тај се не заљубљује. Чак ни на један дан. Он је то себи забранио, као што су обавезни да чине и представници неких професија којима је забрањено да се заљубљују у клијенте. Казанова незасито сакупља ужитке, и љубав ту може само да смета. Треба ли да прецизирамо да су Дон и Казик – антипородични људи? „Зграбити весло, ставити ногу у узенгију, увек љубећи нова уста“ – то је њихов животни стил, ако се послужимо речима Гумиљова из песме „Дон Жуан“. Узгред, главни јунак Џармушовог филма има име веома слично имену Дон Жуан. Али, ево, долази ново животно доба. Још не старост, не. Него нешто ново. Као хладна зима за немирног вилиног коњица код Крилова. Не старост, него старење. „Поздрављам те, моје старење!“, када, по речима другог песника, „девица, као звер, штити свој капут“[3]. Тада много тога постаје симбол и наговештај: снови, одраз у огледалу, посматрање непознатих породица у парку, писма, тупи бол у грудима... Неко има децу, неко већ и унуке. А ја само телевизор. И тада ступају на сцену други стихови поменутог Гумиљова: И само кад, сред оргије победне, Одједном дођем себи, ко месечар бледи, Уплашен у заветрини својих путева Присетим се, непотребни атом, Да од жене нисам имао децу И да мушкарца никад нисам звао братом. Заиста, ако су све жене током живота потенцијалне или стварне љубавнице, онда међу мушкарцима нема браће (само супарници и мужеви-рогоње), а међу децом нема ни сина ни ћерке. У овој тачки личне приче може и да се полуди. Може чак да се кришом учини себи нешто лоше и неповратно у глувом и празном стану. Али, могуће је и покајати се. Наравно, боље је покајати се. Остарели блудник заиста и личи на пробуђеног месечара. На месечара из неког разлога не делују закони гравитације. Он хода по ивици крова и пење се по вертикалном зиду. Док се не пробуди. А онда, одједном – писмо, или књига, или сусрет, или кошмарни сан. И ти, остарео, ником потребан, почећеш да грозничаво тражиш излаз. Одједном ћеш се стропоштати с висине по којој си тако дуго ишао без икаквог осигурања. Тада ће син, који ће се случајно појавити, чак и са намером да те ишамара, бити гласник неба. И живот ће ти весело намигнути, да, ето, није све тако лоше. Ипак имаш децу. А ако немаш, онда опет Вампилов. Тада ће неки пробисвет рећи: „Оче, то сам ја“ – и ти ћеш се разнежити. Ти ћеш рећи, крикнућеш: „Па да! Сећам се! Нашу јединицу су тада пребацили у Гомељ, и она је остала сама на прашњавом путу. На њој је била танка цицана хаљина. Пут је остао у прашини, и ја сам тада ту оставио своју срећу. Ти си пљунути ја кад сам био млад! Сине!“ Жену ка деци зове инстинкт. Зове је од раних година и зове је тако снажно, са таквом влашћу, да понекад нема никакве могућности да му се супротстави. А мушкарца ка деци зове касније, и чак не инстинкт, већ нешто друго. Можда савест. А можда није. Нико још није томе дао тачан назив. Али „то“ постоји. И било би добро што раније осетити присуство тог феномена у крви и у ваздуху. Да не би било заувек касно. Мушкарци, мушкарци. Да вас чујем, о чему причате? Ове речи нису упућене свима. Само некима. Живели сте лакомислено док нисте оседели, јурили сте као ловачки пас, или за новцем, или за славом, или за купљеном љубављу; до седих власи протрчали сте поред обавеза, поред крста, поред брига; згазили сте као лептира, чизмом од вештачке коже, свој краткотрајни живот, и пробудићете се одједном са осећањем да је све пропало. И тада ће животињски и неутешни урлик, урлик смртно рањене звери, поцепати ваздух вашег богатог стана или вашег убогог собичка. И дотрчаће суседи с вриском: Шта се десило? Али, управо ће то бити болно и чемерно – што је касно да некоме нешто објасните. Касно и непотребно. Извор: Православие.ру

Протојереј Георгије Флоровски, Екуменизам, књига прва: догматске теме, са енглеског превео протођакон Радомир Ракић, Бијељина 2019, 307 страна. Ове године је у издавачкој кући „Синај“ Епархије зворничко-тузланске објављен I том књиге „Екуменизам“ оца Георгија Флоровског. Премда су неки текстови из ове књиге били познати нашој читалачкој публици, они се сада појављују у новом, неупоредиво стручнијем преводу, читљивијем и у синтаксичко-стилистичком погледу. Преводилац је доказани прегалац на пољу теолошке филологије, протођакон Радомир Ракић, који је нашој стручној богословској јавности познат и као аутор двотомне „Библијске енциклопедије“. Протођакон Ракић је, када је реч о поновном превођењу оних текстова Георгија Флоровског који су били доступни на српском језику, отклонио многе незанемарљиве грешке које су постојале у преводима ранијих преводилаца. Преводећи са енглеског изворника, преводилац је уложио велики литерарни труд како реченице у српском преводу Флоровскове књиге не би биле само пуки филолошки аналогон реченица из изворника. Како у нашем црквеном издаваштву нема много добрих примера овакве преводилачке праксе, потребно је истицати добре примере. У овом случају, када је посреди преводилачки подухват Радомира Ракића, реч је о тексту који млађим преводиоцима може послужити као узор. Не мање признање треба одати епископу зворничко-тузланском Фотију, који је још у Епархији далматинској осмислио и покренуо, са својим сарадницима, веома запажено издаваштво, и са неумањеним прегалаштвом наставио и као епископ зворничко-тузлански. Књига Георгија Флоровског представља збирку његових студија, чланака и обраћања поводом разних црквено-теолошких питања. Све теме, пак, обједињује примарно еклисиолошка оптика из које се проматрају и питања екуменизма. Не мање актуелна него у време када је написана, ова збирка и данашње православне теологе и вернике православних Цркава упућује како на велики значај теме екуменизма, тако и на озбиљан богословски приступ овој тематици, који не би требало да има пуки социјални карактер. Писац предговора за српско издање Мирко Сајловић подсећа на то да је Флоровски био учесник многобројних конференција Светског савета цркава, не пледирајући никада за надконфесионални приступ овој важној проблематици. Напротив, писац студија о проблематици екуменизма одбијао је концепт својеврсне „Над-Цркве“ или „Супер-Цркве“. Књига „Екуменизам I“ састоји се из шест поглавља. Први део посвећен је питању поновног уједињења и тешкоћама с тим у вези. Споменуту тешкоћу о. Георгије Флоровски види и у друштвено-политичким антагонизмима који су владали у минулом веку, а који су добрим делу и данас на снази. Писац то време назива временом напетости и у циљу пластичног представљања свога времена посеже за сликовитом органском метафором Арнолда Тојнбија, који говори о расколу у телу друштва. У овом поглављу Флоровски предузима и имплицитну критику либералних теолошких тенденција у Православној Цркви, критикујући позиције догматског минимализма. Како подела међу хришћанима има првенствено догматски смисао, по Флоровском, отуда се она не може превазићи уљудношћу и братском љубављу. Штавише, према аутору књиге о екуменизму, настанком екуменског покрета постале су поделе и тешкоће још видљивијима. У том смислу, аутор реферира врло опсежно на чувену конференцију у Единбургу из прве половине прошлога века. Критички се осврћући на неке извештаје са конференције, Флоровски излаже критици и антиисторијски и антибогословски став појединих учесника. Сличну критику је поновио и у свом говору на Првој скупштини Светског савета цркава у Амстердаму 1948. године. Флоровски, наиме, увиђа оно што је и данас на снази: да јединство међу хришћанима врло често постоји у споредним питањима (indubiis), док нејединство влада у оним преко потребним (innecesariis). Одбијајући стратегију секуларног карактера као средство за постизање јединства, аутор пледира за богословски консензус као кључ јединства. Дотичући се суштинских еклисиолошких питања, Флоровски отвара друго поглавље своје књиге. Он уз опрез приступа максими светога Кипријана Картагинског о томе да су канонске границе Цркве уједно и њене харизматске границе. Иако практичне импликације овог става светог Кипријана Црква, по Флоровском, Црква није прихватила (па тако Православна Црква признаје крштење „расколника“), не следи да је Кипријанов став за одбацивање. На овом месту Флоровски подвргава критици чувену теорију о гранама („Branch Theory“), помоћу које се на раскол у Цркви гледа на оптимистичан начин. По Георгију Флоровском, „не постоје ‘гране’ с једнаким правима. Исправније је рећи: болесне гране не сасуше се сместа“. У оквиру овог другог поглавља, посвећеног учењем о Цркви, Флоровски разматра тему односа евхаристије и саборности. У споменутој студији, указујући на евхаристију као на откривење пуноће Цркве, аутор наглашава све оне богословске еклисиолошке поставке које су одавно постале општим местима у православном богословљу. То је опширније разрадио у чувеном есеју „Очев дом“, који следи након студије под називом „Евхаристија и саборност“, хришћанство идентификујући са Црквом. Надаље, у текстовима што следе у оквиру поглавља о Цркви, Флоровски ће се бавити темама еклисиолошког карактера црквеног васпитања, затим богословских основа светих тајни и молитвеног свакодневног живота. Треће поглавље доноси разматрање богословља Реформације и његове фундираности у Новом Завету. Флоровски се, то треба нагласити, не бави разматрањем Лутерових теолошких поставки тако што би анализирао његове текстове. Он реферира на начелне богословске премисе Реформације, и подвргава их критици. Своје разматрање започиње на необичан начин: питањем о библијској утемељености монаштва. Кратком анализом новозаветних етичких поставки Флоровски указује на дубоку библијску утемељеност монаштва, узгредно се полемички осврћући на порицатеље библијског утемељења монашког етоса. Веома значајан део представља Флоровскијева критика главних поставки књиге „Агапе и ерос“ Андерса Нигрена. Главна интенција Георгија Флоровског када је о Нигреновој књизи реч, састоји се у предочавању учитавања Лутерових поставки у ранохришћанску мисао, коју предузима овај шведски теолог. Дајући појму агапе радикално другачији смисао од појмова који су циркулисали у прехришћанској традицији, Нигрен је, по Флоровском, појму агапе дао моноенергистички карактер, одричући аспект људског подвига и учествовања у обликовању карактера љубави. Управо оваква поставка одлучујућа је и у одбацивању монаштва од стране теолога Реформације. Надаље, Флоровски указује на многе принципијелне разлике између православних богослова и протестантских поводом схватања усавршавања, милостиње, молитве, поста и девствености. Четврто поглавље отвара тему православног гледишта на екуменизам. Укратко, Георгије Флоровски држи да се Православна Црква с правом саморазумева као истинска Црква. У том саморазумевању, пак, нема гордости нити охолости, по Флоровском. То не значи, међутим, да је овде на Земљи она у стању пуноће, и неопходно је да решава историјске захтеве и проблеме, као и да се бави властитим историјским лутањима и проблемима. Надаље, отац Георгије Флоровски излаже и најпроблематичније тачке спорења у екуменским разговорима: богословски став о свештенству, питања причешћивања и интеркомуније, итд. У петом поглављу Флоровски излаже допринос Православља екуменском покрету. Укратко, деловање православних требало би да има мисионарски карактер, али не у смислу директне пропаганде или прозелитизма. Флоровски је свој концепт сажео у следећим речима: „Унутарњем убеђењу да је Православље апсолутна истина, требало би додати формално образложење зашто се Православље не може сврстати међу вероисповести, конфесије, па да се, споља гледано, под Православљем не могу подразумевати његови древни почеци и његова верност Предању. Православни богослов се не осећа изгубљеним међу колегама богословима другачијег опредељења или веровања, па и кад су ови у већини; ово управо из разлога што то нису његова лична схватања или теорије, нити је то тек неко богословско мишљење које он излаже пред колегама, него је то непорециво и неизменљиво учење васељенске Цркве“. У наставку поглавља, Флоровски посвећује пажњу путевима православнога богословља на тлу Русије и Америке, неретко заузимајући критички став према разним псевдоморфозама црквеног етоса. Шесто и потоње поглавље састоји се из рецензија и критика, које је Флоровски писао поводом екуменистичких позиција тројице теолога: Зандера, Хенрија Нелсона Вимана и Стефана Цанкова. Критички испитујући позиције њихове екуменистичке мисли, Флоровски обликује специфичан, православни приступ проблематици екуменизма. Православни приступ – али не у конфесионалном значењу те речи, већ у оном који је о. Георгију својствен – приступ евхаристијски и примарно догматски. За православну теологију у нашој помесној Цркви ова књига је од непроцењивог значаја. Иако није реч о уџбенику за екуменску теологију, књига „Екуменизам“ Георгија Флоровског умногоме представља систематизовано представљање многих важних проблема, актуелних и у данашњим међуцрквеним дијалозима. Коначно, она је опомињућа када је реч о пренагљеним, надконфесионалним стремљењима многих православних богослова, будући лишена тзв. вагирног или вагабундног карактера религиозности, да употребимо израз немачких социолога религије. Вагабундна религиозност подразумева етос прилагођавања ефемерним религијским и секуларним трендовима, и води брисању оних граница које Цркву одвајају од света. Иако те границе нису оштро повучене, те нисмо у стању увек да их разазнамо, несумњиво је да оне постоје. Марко Делић Извор: Инфо-служба СПЦ