Претражи Живе Речи Утехе

Пре неколико месеци, убрзо после Васкрса, који је огромна већина хришћана због познатих разлога дочекала код куће, отац Олег је у једној од својих беседа детаљно говорио о томе како се према карантину односи Свето Писмо и како православац треба да се понаша за време сличних епидемија. У овим новембарским данима старији људи су поново приморани да стално бораве у својим кућама и одласци у храм су ограничени као пре. Зато се испоставља да је беседа о.Олега о проблему као што је карантин поново постала насушно потребна. Сликар: Гебхард Фугел Доживели смо такво време да овогодишњи Васкрс дочекамо у врло стешњеним условима, који по нечему чак подсећају на совјетско време кад сви они који су то желели ни из далека нису могли да доспеју у храм. Али какав је био резултат свега тога? Јер Господ никад не дозвољава да се деси зло ако не намерава да га преокрене на добро. На крају смо добили то да су верници почели да славе Васкрс код куће. Кад се људи окупљају у храмовима да би славили Васкрс то није толико раширено. А за овај Васкрс људи су палили свеће у кућама, стављали су их н симс, молили су се, и наше куће су се претвориле у храмове. Ђаво, наравно, увек тежи ка томе да се заустави богослужење на планети, посебно Света литургија. Зашто то покушава да оствари? Свети оци су говорили да Бескрвна Жртва – Света литургија – прекида идолопоклонство и обуздава ђавола. Наравно, богослужење није успео да прекине, зато што су свештеници служили литургију и приносили су Бескрвну Жртву. Међутим, лекари и утицајни светски људи су инсистирали на томе да људи све ово време остану код куће због карантина. Тешко је оспорити ову чињеницу. Целу планету су тренутно обузели ужас и паника. Сви се плаше ове епидемије. Нешто слично се дешавало и у средњем веку кад је харала Црна смрт – куга, и кад је у неким земљама од ње помрло чак и до две трећине становништва. А пошто је у данашњем свету саобраћај веома брз, народ лети авионима, људи су се за кратко време заразили на целој планети. И то је, наравно, невоља. Врло је могуће да неко користи ову несрећу у своје циљеве – политичке, друштвене и економске – неки људи могу имати своје користољубиве планове. Али ми, хришћани, знамо како да се понашамо у ситуацијама кад настане епидемија. На све што се дешава треба да реагујемо с тачке гледишта Светог Писма. Библија је Господње упутство за употребу. А шта у Светом Писму видимо у односу на овакве појаве? Као прво, знамо да је Библија прва књига на планети која је дефинисала појаву као што је карантин. Од давнина је за људе који су боловали од заразних болести, па чак и за оне за које се сумњало да болују, обавезно био одређен карантин. О томе нам говори Књига Левит која спада у Петокњижје. Петокњижје је Закон Божји, а Господ је рекао: „Нисам дошао да прекршим закон, већ да га испуним“ (уп. Мт. 5, 17). Дакле, Закон Божји прописује да ако постоји сумња да човек има заразну инфекцију, он треба да се изолује. У најстарија времена су свештеници били и видари, односно, људи који су знали како се лечи. Свештеник би прегледао човека и ако би видео неке сумњиве симптоме, послао би га у карантин на недељу дана. Човек је требало да опере своју одећу и да ни са ким не општи. Свештеник би га поново прегледао недељу дана касније и донео пресуду: здрав је или: треба да остане у карантину још недељу дана. И тако три недеље. Ако се човеково стање не би поправило за три недеље и ако би било очигледно да се ради о заразној болести, он је добијао статус нечистог и морао је да носи црну одећу са звончићима да би у мраку најављивао свој долазак. Приликом уласка у неко насеље морао је да виче из даљине: „Нечист сам, нечист!“ Хришћани су признавали овај Мојсијев закон о карантину. У Јеванђељу по Марку се говори о томе како је Христос исцелио човека од губе и како му је рекао: „Иди, покажи се свештеницима“ (уп. Лк. 17, 14). Шта то значи? На основу књиге Левит, 13. глава, свештеник је могао да укине карантин. А није морао да га укине. И кад је Христос слао људе код свештеника Он је поступао на основу Закона. Закон је онима који би додирнули нешто нечисто, на пример, покојника, забрањивао да славе Пасху. У том случају је постојала опасност да човек може да се зарази од леша. Тим пре Пасху нису славили они који су се налазили у карантину. За такве људе се Пасха одлагала месец или два. Исто тако се одлагала Пасха за оне који су били на путу, негде међу паганима. Они тамо нису могли да прославе Васкрс у правом смислу. Заповести нису дате за смрт, већ за живот. Ево, на телевизији су приказали неке фанатике који су за време карантина лизали решетке на гробницама у Ирану. То су прави фанатици, они су показали фанатизам своје вере. Касније су се сви они који су лизали ове решетке разболели, а неки од њих су умрли. У Израелу религиозни Јудејци одбијају да оду у карантин и окупљају се у гомилама – тамо се већи део њих заразио и ризикују да изгубе све своје угледне старце, зато што пре свега умиру људи у старијим годинама. А ми знамо да не треба искушавати Господа. Кад је ђаво кушао Христа одвео Га је на кров храма. Зашто баш на кров храма? Храм је свето место и ту треба да постоји изузетна Божја заштита. „Скочи, – рекао је ђаво, – Твоја се нога неће саплести о камен.“ Опет камен је крај подножја храма – и то је свето место. Шта је Христос одговорио на то? Рекао је: „Написано је: не искушавај Господа Бога твог“ (Мт. 4, 7). Због тога се ми не руководимо фанатизмом неких болесних људи, чак не ни оним препорукама које нам нуде светски људи – и код њих се запажа нека психоза, и они могу имати своје циљеве везане за ову епидемију. Ми се руководимо Светим Писмом, а оно учи да треба да пристанемо на карантин, да треба да се уздржимо од општења с људима. То је Закон Божји и ми ћемо га се придржавати. Узгред речено – хришћанство није религија храма. Јудаизам је религија храма. Они сад немају храм – могу имати храм само на планини Морија – и сад не могу да приносе жртву, ни да каде. У хришћанству уопште није тако. хришћани су прва четири века живели без храмова. Прве базилике су почеле да се појављују тек у IV веку. А у неким крајевима све до IX века није било никаквих храмова. Хришћанство је настало као религија без храма. Међутим, ми све тајне можемо да обављамо без храма. Због тога нисмо нимало оштећени. Најстарији хришћански храмови су домаће цркве. Прочитајте посланице апостола Павла у којима он пише: поздрављам домаћу цркву ту и ту, или ону и ону. Сама реч „црква“ никад не означава храм, здање. Грчка реч „црква“ – еклесија – означава „сабрање“. Ми знамо да ће у последња времена хришћани изгубити све своје храмове. Као што је Црква почела да постоји у катакомбама, тако ће се и завршити. Зато што у данима антихриста неће бити могућности за отворено служење службе и ми ћемо се вратити искуству ране Цркве. И не треба да заборављамо да Бог свако зло окреће на добро, иначе не би дозволио да нам се деси. Протојереј Олег Стењајев Забележила је Јелена Дешко Са руског Марина Тодић 11/7/2020 Протојереј Олег Стењајев. Карантин: поглед из Светог Писма SRPSKA.PRAVOSLAVIE.RU Пре неколико месеци, убрзо после Васкрса, који је огромна већина хришћана због познатих разлога дочекала код куће, отац Олег је у једној од својих... View full Странице

Велики руски мисионар новог времена и духовни делатник протојереј Димитрије Смирнов се упокојио данас 21. октобра 2020. године у својој 69. години. Отац Димитрије је од 2013. године био предсједник Патријаршијске комисије Руске цркве за питања породице, заштите мајчинства и дјеце. Био је настојатељ храма светитеља Митрофана Вороњежског у Хуторској у Москви а такође настојатељ још седам храмова у Москви и Подмосковју. Много пута је наступао у различитим телевизијским и радио емисијама износећи ставове Православне Цркве поводом савремених друштвених питања. View full Странице

На исцјељење душе и тијела 10. Новембар 2020 http://www.spc.rs/files/u5/2010/6/oltar_52_rsz-48695-1920-1250-80_0.jpgНиз догађаја у години која је већ у великој мјери иза нас, а који су се смјењивали као на филмској траци, несумњиво су, између осталог, оставили својеврстан траг и на животу Цркве. Ипак, свако ко иоле познаје историју хришћанства, зна да је Црква тако увијек живјела, не само у Срба већ и широм васељене, те да је без обзира на све увијек свједочила оно што је у суштини њеног бића и њеног послања. На ту тему смо нешто раније и износили своја скромна расуђивања. (види: „Господари времена и простора“ - http://www.spc.rs/sr/gospodari_vremena_prostora). Оно што све те недавне догађаје повезује, свиђало се нама то или не, свакако је појава и ширење новог вируса корона, као и новонастале прилике које су узроковане том појавом и њихов утицај на све друштвене сфере, па тако и Цркву. Свакако да ниједан од тих догађаја који се односе на живот Цркве није занемарив, али гледано из перспективе медијске пажње, али и самог утицаја на живот Цркве, хронолошки излагано, ту се свакако истиче болест и упокојење епископа ваљевског Милутина, затим заточење и свједочење епископа будимљанско-никшићког Јоаникија, упокојење митрополита црногорско-приморског др Амфилохија, као и актуелни догађаји у вези са хоспитализацијом Његове Светости патријарха Иринеја и болешћу епископа будимљанско-никшићког Јоаникија. Поред ових догађаја који су истакнути и овде наведени хронолошки, постоји још мноштво оних који, иако су протекли са доста мањом пажњом, с обзиром на заједничку матрицу, нису мање важни у животу Цркве. Међутим, оно што је најважније, ниједан од тих догађаја није имао негативан утицај на црквени живот народа Божјег у његовим темељним принципима, већ је, чак напротив, давао додатни подстрек у развоју истих. Упркос томе, на појединим примјерима који су видљиви у црквеној заједници око нас, ипак се може препознати одређена доза опасности за оне који су неутемељени у основним принципима црквеног живота. Да је то тако, свједочи нам један посебан примјер од прије неколико дана који нам је и привукао пажњу и дао подстрек за размишљање на ову тему. Наиме, одмах након што се у јавности појавила информација да је Његова Светост патријарх Иринеј хоспитализован након тестирања на нови вирус, у јавном простору једне од друштвених мрежа појавила се једна необична реченица упитног облика, која је стављена у такав контекст да је јасно да претендује да буде констатација, а која припада извјесном господину коме овде нећемо помињати име. Изостављање његовог имена није узроковано нити из страха од последица, јер ћемо итекако дати јасну везу о коме је реч, нити из неког другог разлога, већ просто захваљујући сазнању да је један од темељних принципа савременог маркетинга да се свако помињање имена, па било оно и у негативном контексту, сматра добром рекламом. Дакле, желимо да потпуно искључимо могућност да се ови редови на било који начин искористе у промотивне сврхе лика и дјела поменутог господина. Ипак, да бисмо разумјели зашто је та реченица толико интересантна, мораћемо је цитирати. Она гласи: „Само се питам да ли је паметно сада се причешћивати!?“. Ова реченица се у јавном простору друштвених мрежа на интернету појавила као коментар на информацију о хоспитализацији Његове Светости и сигурно да не би ни привукла много пажње да није потекла из главе из које је изашла у јавни простор друштвених мрежа. Наиме, наш непомињаник са почетка пасуса заиста нас је побудио да се из пастирске перспективе запитамо у коликој су опасности од раздируће сумње крштене душе о којима се стара наша Света Црква, када једно овакво размишљање у јавном простору износи човјек који већ двије деценије поучава друге богословљу, прошавши притом кроз сва научна звања од најнижег до највишег на нашем највећем и најважнијем богословском училишту и који се притом ових дана свим снагама упире да докаже своје право да на том мјесту и остане. Једно овакво размишљање на ову тему свакако да у Цркви није недозвољено, али једино мјесто и вријеме гдје је препоручиво да се наглас изговори јесте у храму приликом Свете Тајне исповијести и никоме другом осим исповједнику, посебно, јер је поменути господин мирјанин. Да не бисмо остали недоречени у мишљењу и како не бисмо пали у замку да само себе наводимо као једини референтан став о овој теми, поменућемо један сличан догађај из не тако давне прошлости. Наиме, у вријеме патријарха Димитрија (1920-1930) у мјесецу јуну 1927. године забиљежено је да се тадашњи митрополит скопски Варнава, потоњи Патријарх српски, у својству потпредсједника Светог Архијерејског Синода обратио писменим путем министру вера Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (Архив Југославије 69, 143, 222) како би указао на инцидент који се догодио у прољеће исте године у ваљевском крају. Тада је поглавар ваљевског среза упутио свештенству писмену забрану причешћа у храмовима у ваљевском крају због страха од ширења вируса грипе. Аргументовано износећи богословске ставове Цркве у том свом обраћању министру, митрополит Варнава наглашава и саму суштину проблема у једној таквој врсти забране коју сматра недопустивом. Оно што је видљиво из поменутог текста јесте да је митрополит Варнава као највећи проблем истакао то што једно такво обраћање представља задирање мирјана, ма ко они били, у домен доношења одлука о динамици учешћа вјерника у богослужбеном животу Цркве, а који искључиво припада духовним властима и који не може бити образложен ничим другим већ искључиво богословским аргументима. Овај примјер, као уосталом и овај наш осврт, само су мали детаљи који указују на оно што Светосавска Црква баштини из своје неисцрпне ризнице светоотачког искуства; стога и дајемо себи за право да ради бриге за духовно здравље повјерених нам крштених душа учинимо све како би суштина учења о спасоносном учешћу хришћана у богослужбеном животу Цркве до њих дошла неискварена. Према томе, иако поменута реченица која је изговорена, опет понављам, у јавном простору, стављена у овакав контекст неодољиво подсјећа на исти дух као и она Пилатова: „Зар мени не одговараш?“ (Јн. 19,10), опет и опет подсјећамо поменутог господина, али и све оне који се у сумњама колебају да се Светом Причешћу не приступа ни са једном другом мјером осим оном на коју позива свештенослужитељ на Светој Литургији када каже: Са вјером и љубављу приступите. Ове ријечи позива, с обзиром на мјесто које заузимају у поретку Свете Литургије, представљају најбољи одговор на питање када је и како паметно се причешћивати. Тај одговор гласи да једино ако се са вјером и љубављу причешћујемо Светим Тајнама, оне ће бити на исцјељење душе и тијела, а све другачије ће бити на суд или на осуду. протојереј др Борис Милинковић ИЗВОР: На исцјељење душе и тијела | Српскa Православнa Црквa [Званични сајт] WWW.SPC.RS View full Странице

„Зло је међу нама“ Постојање зла је парадокс и мистерија Постојање зла као парадокс Како је, у свету кога је створио Бог и чије је законе и услове живота установила божанска мудрост и доброта, могуће присуство зла? За зло је тачно да се противи Богу. Оно квари Његову творевину и одбацује Његове одлуке. Зло је то које није створио Бог. И док Божанство установљава разлоге за све што постоји и Свевишњи сам успоставља „довољне разлоге за живот“ неко може да потврди да зло као зло, постоји у инат недостатку разлога за животом, да постоји без иједног разлога свога постојања. Као што је рекао Св. Григорије Ниски, то је „непосејана биљка без корена и семена“. Неко може рећи: зло је појава без основа, phaenomenon omnio non fundatum, а Бог је створио све основе за свет. Наравно постоје увек и свуда узроци и разлози за зло. Условљеност зла је нарочито својствена. Узроци и разлози за зло су увек апсурдни и више или мање скривени. Ова чудна узрочност не улази у идеал низа Божијих деловања у свету. Зло се дели и раздваја. Та узрочност долази од противника Творца и уништитеља света. Зашто и одакле долази та разарајућа моћ? Све праве силе лрипадају Богу и само Богу. Неко се запитао да ли је постојање зла, примерено постојању Бога. Ипак та незванична сила није само анемични фантом. То је заиста сила насилна енергија. Супростављање зла Богу је врло активно. Добро је заиста ограничено и угњетавано побуњеним злом. Бог се бори са силама мрака. У тој борби има правих губитака и добро се непрестано смањује. Зло је онтолошка опасност. Хармонија у свету, промишљена и васпостављена у Богу, заиста је у растројству. Свет је пао. Савршени свет је окружен сетним мраком ништавила. Није више то тај свет који је зачео и створио Бог. Ту су морбидне новине, нове егзистенције отпале али стварне. Зло се додаје творевини Божијој а поседује чудесну силу имитирања творевине. У ствари, зло је продуктивно у своме уништењу. У палом свету, несхватљив је остатак који је ушао у творевину против воље Божије. У ствари, свет је украден од Оца и Творца. То је више од интелектуалног парадокса; то је скандал, тешко искушење за веру, због овог, надасве, уништења егзистенције од стране зла које је непоправљиво. Висока универзална нада нас спречава директним свеоком – Светим Писмом и експлицитним учењем Цркве. То ће бити спољна тама „синова проклетства“ у долазећем свету. У случају постојаности зла, сва пустошења и настраности су произведене да би вечно били у парадоксалној вечности пакла. Пакао је неповољан доказ вртоглаве моћи зла. У судњем дану, ововековне борбе између Добра и зла, сва штета је произведена међу бићима која ће бити научена последњом објавом осуде зла. Изопачена подела улази у свет Божији насилно желећи да буде вечна. Јединство света је нарушено за увек. Зло жели да буде вечити поробљивач. Непопустљивост у злу, одлучна грешност, нису никада прекривене свемоћним Божијим сажаљењем. Ми смо већ сада у царству пуне мистерије. Постојање зла као мистерија Господ даје одговор злу. „Прастари закон људске слободе“, као што је рекао Св. Иринеј, „још увек је од Бога, који је одобрио достојанство бића од почетка.“ Свака божанска принуда или насиље су искључени. Бог је оштро узвратио злу за све кроз вољеног Сина који је сишао у свет да поднесе грехе људи и све твари. Божији апсолутни одговор злу је био Крст Исусов, муке слуге Божијег, смрт оваплоћеног Сина. „Зло почиње на земљи и узнемирава небеса, и узрокује Синовљев силазак на земљу“, закључује један руски проповедник у XIX веку. Зло је узрок да Бог сам страда и прихвати своје страдање на крају. Слава вечног живота сија победоносно из гроба оваплоћеног Сина. Муке Исусове су тријумф и пресудна победа. То је такође тријумф божанске љубави која призива и прихвата све без принуда. Од тада свако зло нам је дато без састрадалне љубави Божије. Љубав и сублимирана величина Божија су нам показани у завијеној форми зла и греха… Felix culpa quae tantum et talem meruit habere Redemptorum. Неко је дефинисао зло као ништавило. Зло не постоји само у, већ и изван добра. Зло је тотална негација, осакаћење или несташица. Несумњиво, зло је недостатак или дефект, defectus. А и састав зла је такође парадоксалан и супротан. Зло је празнина ништавила, али празнина која постоји и која гута и прождире биће. Зло је немоћ, никада створена а тако разорне енергије. Зло се никада није уздигло, већ је стално у паду. Оно понижава биће страхом. Ипак, у основи зла постоји нека умишљена величина. Некада постоји и нешто генијално у злу. Али је ипак хаос и одвајање, разбијање које стално траје, растављање свих бића. Међутим, зло је без сумње добро организовано. У том тужном царству илузија и лажи, све је противречно и двосмислено. Зло постоји само кроз добро које деформише, али и прилагођава својим потребама. Тај разобличени свет је стварност коју само зло потврђује. У ствари, проблем зла није чисто философски проблем, и зато никада неће бити решен научним путем. То више није чисто етички проблем и на плану природног морала нико не може надвладати борбу добра и зла. Проблем зла може бити решен само теолошким (религијским) путем. Значење зла је чврсто супростављање Богу. Оно је отпорно и непослушно. Заједнички извор зла у правом смислу те речи је грех, тј. Противљење Богу и трагично одвајање од Њега. Мишљења о слободи избора су увек јалова и двосмислена. Слобода избора, „libertas minor“ блаженог Августина и гномичка воља Св. Максима Исповедника (Thelema gnomikon), су унижене слободе, умањене и осиромашене, слободе које постоје после пада творевине. Дуалитет, два корелативна смера, не припадају суштини слободе првостворених бића. То се мора вратити покајаним грешницима кроз аскезу и милост Божију. Првородни грех није био само погрешан избор и смер, већ одбијање да се узнесемо Богу и бежање од Бога. Заправо, избор, као такав, није био потпуно могућ за прве грешнике јер зло није још увек постојало у идеалним условима. А ако је и било избора, то није био избор између добра и зла, већ избор између Бога и њега (човека). Између служења и лењости. Тако је и Св. Атанасије описао пад и првородни грех у свом делу „Против многобожаца“. Позив првом човеку, урођен у природи, је да воли Бога дечијом приврженошћу и да му служи у свету у коме је човек био именован да буде пророк, свештеник и цар. Била је то молба очинске Божије љубави синовљевој човечанској љубави. Несумњиво је да испуњавање Божијих заповести и праћење његовог пута, укључује тоталну близину божанских дела. Безгрешан човек није имао ништа да жртвује, јер све што је имао потицало је од милости Божије. Овде имамо нешто дубље од обичне страствене везаности за свет. То је била трагедија изопачене љубави. Према мишљењу Св. Атанасија, човеков пад се састоји у чињеници да је човек оградио самог себе и да је почео да се заљубљује у себе. Кроз тај акценат на самом себи, човек се окренуо од Бога и раскинуо духовне, слободне везе са Њим. То је врста делиријума, еротска опседнутост собом, и на неки начин духовни нарцизам. Кроз све ово, човек се изоловао од Бога и постао свестан своје умешаности у ван космичке токове. Неко може рећи да је то била деспиритуализација људског постојања. Све остало је дошло као резултат и смрт и разградња човечијег састава. У сваком случају, пад је прво био у духовном свету, јер се догодио у анђеоском свету. Схватање првородног греха је свуда исто самољубље, понос и сујета. Све остало је последица духовне катастрофе у различитим подручјима људских могућности. Зло долази одозго, а не одоздо, од створеног духа а не од материје. Ово је дубље од погрешног избора, а чак и од избора између већег или мањег зла. Било је то безверје, сулудо одвајање од Једног Који је достојан љубави. Ово безверје је главни извор (негативне црте) зла. Било је то првородно, фатално, противљење. Неопходна је обазривост и не поистовећење пале природе са нераздвојивом савршености све твари. Ту нема ничег болесног и злобног у „природној несавршености“ створене природе, осим оног што долази одозго после пада. У природи пре пада може се говорити о недостатку или мани. У палом свету постоји нешто више изопаченост, одбојност, богохуљење и насиље. То је подручје узурпације. Црна плима изопачене љубави прекрива сва бића и продире у космос. Поред свих негација зла може се разликовати лажна позитивност, првобитна развратност, егоистичка произвољност ограничености личности. Пали свет је децентрализован, или чак постављен око замишљеног или непостојећег центра. Може се рећи да је тај круг деформисан и да личи на елипсу са два супротна пола: Богом и антибогом. Сада постоје две струје које се пресецају и прожимају, али обе остају суштински различите. Неко ће рећи, то су два света у једном: то су два града по мишљењу блаженог Августина. Зло, које почиње практичним атеизмом, ставља себе на Божије место, резултујући тако теоретски атеизам и претварајући се у Божанство. У том дуалном свету права слобода не постоји. Слобода избора је далека и бледа слика праве слободе. Зло је створено личним посредником. Зло, у правом смислу те речи, постоји само у личностима и у њиховим делима. Физичко и космичко зло је такође потекло из људских дела. Зато зло има моћ и може бити активно. За зло је невероватна лична активност. Али та активост ће се неизбежно ширити до безличног. Зло деперсонализује своју личност. Ипак, потпуна безличност не може бити остварена, јер постоји моћна граница која не може да се пређе. Тенденција и тежња зла према тој граници потпуне дезинтеграције је снажно наглашена свуда. Чак и демони не могу престати да буду личности. То је суштински облик њихове егзистенције који не могу да изгубе Од када је личност „слика Божија“ у духовним бићима, може да се сачува само у сталном односу са Богом. Одвојена од Бога личност нестаје. Таква отуђена личност, која се затвара у себе, често се сама губи. У свету греха увек постоји тензија између две ствари: „ја“ и нешто безлично представљено инстинктима или чак страстима. Страсти су место, седиште зла у човековој личности. Страсти, ta pathi, активне су, оне наводе. Личности запоседнуте страстима су пасивне ограничене и пате. Страсти су увек безличне; оне су скуп космичких енергија које чине човекову личност својим затвореником и робом. Слепе су и заслепљују све које запоседају. Човек који је обузет страшћу не ради ништа својевољно већ је поробљен: fata trahunt. Често губи и свест о постојању слободног посредника. Он сумња у постојање и могућност слободе, сумња уопште. Усваја неминовност као облик реалности (по мишљењу Charlesa Renouvier). Као последица овога, он губи своју личност и свој лични идентитет. Постаје хаотичан, са много „лица“ тојест маски. „Страствени“ човек није сасвим слободан, чак може да остави утисак активне и енергичне особе, а није ништа више од „масе“ безличних утицаја. Он је хипнотисан тим утицајима који практично господаре њиме. Произвољност није слобода, већ је чак замишљена слобода која производи ропство. У духовном животу ми се боримо против страсти. „Бесрташће“ је главни циљ духовног уздизања. „Бестрашће“, apatheia, углавном је површно разумевано и интерпретирано. То није равнодушност, нити хладна неосетљивост срца. Напротив, то је активно стање, стање духовне активности које се стиче само после борбе или тешких искушења. Тачније, то је независност од страсти. Свака личност поседује своје „ја“ као нешто добијено, ослобађајући себе од ропства. Човек може себе повратити само у Богу. Истинито „бестрашће“ је остварено само у сусрету са Живим Богом. Стаза која води тамо је стаза послушности, служења Богу, али ова служба ствара праву слободу, конкретну слободу, слободу синова Божијих. Људска личност је апсорбована у зло безличном средином, чак и да грешник жели да буде слободан. У Богу се личност васпоставља и реинтегрише у Св. Духу, а чврстом дисциплином се одређује индивидуа. Зло нам се јавило у свету, прво као патња и туга. Свет је празан, хладан и равнодушан („равнодушна природа“ код Пушкина). То је недођија. Сви патимо због зла, Зло распрострањено по свету, узрокује наше патње. Схватање опште патње нас понекад донесе до ивице очаја. Свеопшту патњу није први открио Шопенхауер. Она је потврђена још код Св. Апостола Павла (Рим. 8, 2022) који нам је дао врло јасно излагање: зло је представљено у творевини кроз грех. Сва творевина пати. То је космичка патња. Целовитост света је затрована злом и злим енергијама, а због тога читав свет пати. Компликовани проблем Теодицеје је инспирисан чињеницама о патњи. То је главни проблем и за Достојевског. Свет је тежак, окрутан и немилосрдан. Свет је ужасан и застрашујући: teror antquus. Хаосје у њему, пун подземних олуја и елементарних непогода. Човек је несигуран и изгубљен у оваквом, негостољубивом свету. Зло нас напада, не само споља, из спољне средине, већ и изнутра из наше саме личности. Ми смо болесни и због тога патимо. Опет се долази до неочекиваног открића не само да патимо због зла већ и чинимо зло. Неко је одушевљен злом и несрећом. Неко је срећан због „цвећа зла“. Неко сања „идеал Содоме“. Амбис злобно зове. Некад неко воли оба пута. Неко је тиме очаран. Лакше је радити зло него добро. Свако у себи може да открије „подземни свет“ таме, подсвесну пуноћу злог се^ена, које је пуно окрутности и обмана. Анализирајући „Јаук“ Достојевски, а и многи други, схватили су да то није болестан сан песимисте, који гледа у живот као кроз црне наочаре. То је истинито откривење тужне реалности наше егзистенцијалне ситуације. То се исто може наћи у списима старих хришћанских учитеља духовности. То је делиријум, духовна грозница, libido у сржи „овог света“ и у сржи наше егзистенције. Не бисмо могли да питамо луду и манијакалну особу за разлоге. Она нема разлоге за своје лудорије, она је изгубила разум луда је. Ориген је»био близу да нађе решење када је одредио узрок греха у духовном свету као досаду и залудност (desidia et laboris taedium in servando bono), или засићеност божанском близином и љубављу (De princ.. II, 92, 83). У сваком случају, оцењујући себе, налазимо у срцу и у разуму многа оживљавања истог делиријума и апсурда. Libido није исто што и путена страст. То је шири појам. То је синоним за самољубље које потиче од греха. Зло је у човеку гордост, безосећајност, слепило ума и тешкоћа у срцу. Човек се затвара у себе, изолује се и одваја од свих. Зло има много облика и хаотично је. Постоје и неки контрастни облици у злу: агресија „воља за моћи“, садизам и солипсистички облик: равнодушност и хладно срце. Зло се раслојава унутар себе, то је неслога и дисхармонија, inordinatio. Зло је двосмислено, поколебљиво и променљиво. Оно нема чврст карактер. Седиште зла у човеку је у дубини срца, и није само у делима. Природа је сама по себи затрована и више није чиста. Динамична је или функционална настраност која није утврђена у метафизичкој трансформацији. Постојање зла је паразитско постојање, јер зло егзистира због добра, ех ratione boni . Састав првог и палог света су исти, али се разликује принцип организације. Иако динамична, изопаченост је непреобраћена. Он који је својевољно сишао у понор зла није устао сам. Његове енергије су биле исцрпљене. Без сумње, чак и у демонским дубинама, творевина остаје дело Божије и Божије црте са ње се никада не могу избрисати. Слика Божија, помрачена безверјем греха је ипак остала нетакнута и због тога је чак и у бездану онтолошко божанско у нама, због Милости Божије. То је истина иако има оних који тврдоглаво одбијају Крст, који су неспособни да приме Животворне дарове Божије Љубави. Метафизички идентитет није уништен ни међу демонима. Демони су још анђели по природи, како каже Св. Григорије Ниски, а анђеоско достојанство није потпуно уништено у њима. Можда ипак можемо да кажемо да је слика Божија у човеку сигурно парализована и неделотворна после одвајања од Једног Који ће увек остати у тој слици. То није довољно да се опет уздигнемо ка Богу, већ је неопходна жива заједница са Њим који је оживео мртвог човека заробљеног у греху и злу. Парадокс зла је у расцепљеној људској егзистенцији и пуноћи космичког састава… Парадокс је у брзом дељењу живота, раздвајању од Бога. То је као да постоје две душе у једној особи. Добро и зло су чудно измешани, али синтеза није могућа. „Природно“ добро је превише слабо да се супротстави злу. Зло постоји само кроз добро. Људска заједница је заиста учинила уступак, ако није изгубљена, Милост Божија сама може да савлада сваки људски ћорсокак. Формална анализа зла још није довољна. Постојање зла је стварно на религиозном плану. И само кроз духовни напор, можемо разумети овај парадокс и савладати овај скандал, и продрети у мистерију Добра и зла. https://otacmilic.com/protojerej-georgije-florovski-tama-noci/ View full Странице

Данас смо чули недељно Јеванђеље о свадби, о свадбеном и несвадбеном руху. Ова прича нам одсликава ту свадбу Јагњета Божијег о коме говори Откровење (19; 9). То вече које ће доћи на крају дана када настане крај историје, када наступи последња жетва смрти после последње битке за људске душе између Бога и ђавола. И ми нисмо само посматрачи у тој бици – ми у њој учествујемо и позвани смо да уђемо у победу Господа нашег, на тај празник на који нас Он све позива. У тој причи говори се да се Царство Божије “уподобило човеку цару” и потом се описује историја позивања на свадбу. То значи да се у људској историји отвара Царство Божије, позивнице су као што знамо, не једном у историји већ биле послане и већ биле одбачене. На крају крајева Господ се обраћа свима – први пут после одбацивања од стране богоизабраног народа израиљског, потом после одбацивања међу вернима – како нико не би био лишен те Божанске радости. Како кажу Свети Оци, Христос је Младожења, а Невеста је Црква и сви верни учествују у том браку. У празнику који је припремљен ради брака, где се свакоме даје опроштај грехова и ми сазнајемо како је Господ милостив према нама. То је утеха од Самог Утешитеља, Духа Светог и испуњење свих завета. У том царском празнику љубави могу учествовати они који знају шта је љубав Божија и који су се придружили тој љубави. Ко је позван? Свако ко је бар једном чуо речи Јеванђеља, нека то тумачи као лични позив њему од стране Господа да дође на тај празник. Нико није искључен осим оних који сами себе искључују. Како Христос брине о свакој души! Када позвани оклева да дође, он шаље своје слуге да зове друге који желе. Двери Небеског Празника остају увек отворене, чак и онда када је свадба почела. Још се може доћи и све је за нас припремљено. Небо је спремно да нас прихвати. Ми смо само дужни да за то будемо спремни. Како узвикује преподобни Силуан Атонски и сви свети: “Господе, зар је све то за нас?” Како каже света праведна Јелисавета: “Откуда то да Сама Мајка Господа мојега дође код мене!” Сама Мајка Божија позива лично сваког од нас да буде учесник Божанске свадбе Његовог Сина. И тако, у причи нам је показано како људи дочекују такав позив. Позвани нису хтели да дођу. Узрок због кога они не прилазе Христу није у томе да они не могу доћи, него у томе што неће. Штавише, идући за својим послом они су презрели позив. Они презриво сматрају да не треба да иду на Божански празник: “Ми сами можемо организовати свој сопствени празник. Ми можемо имати свој сопствени земаљски празник и не треба да идемо тамо, то не завређује нашу пажњу”. Велики број људи умире због таквог немара. Они нису непријатељски расположени према христу и Цркви, они су апсолутно равнодушни према ономе што се тиче спасења њихове душе. Земаљске бриге – поље или трговина како је речено у Јеванђељу и због тога они одбијају позив. Заиста, земно захтева марљивост и труд и Господ то благосиља – човек мора да се труди на земљи у зноју лица свога. Но, тешко нама када то земаљско испуњава не само наше руке, него и цео наш ум, и наше срце, па постаје непремостива препрека између нас и Христа! И не треба да нас чуди то како су поступили са посланицима Цара – ухватили их и унизили и убили. Јер ми знамо да су увек, у свој људској историји, тако поступали са пророцима Божијим. Тако су убили и Претечу – највећег рођеног од жене. Тако су убијали и Христове апостоле. Тако се јавио венац старих и нових мученика на челу са царским страстотрепцима. И сви ми које Господ свакодневно позива на празник, треба да будемо за то спремни. Даље ми видимо како праведни гњев Божији стиже злочинце. Цар се разгњевио јер је грех убиства слугу Божијих прешао све границе и уистину вапије ка Небу. У Јеванђељу је речено да је цар послао војску, истребио убице и спржио њихов град. Убиство слугу Божијих и прогон Цркве, брже од свега осталог препуњава чашу трпљења Господњег и испуњава меру кривице народне који попушта да се све то догоди. Господ, како је речено у причи, посећује тај народ великим катастрофама. Тако је било у Израиљу, тако је било, тако је и данас са Русијом. Ми смо на крају ипак прославили царске страстотрепце и читав венац нових руских мученика и исповедника. То нам даје наду да ће сва Црква и сав народ наш постати свестан шта се са нама догађа и да ће се заиста суд Божији променити у милост. Но, то не сме бити само спољашње прослављање – сва Црква и сав народ треба да се прикључе томе. Одбацивање Бога увек у себи скрива погибију. Сам Бог шаље посебне невоље таквом народу. У Јеванђељу је речено да је цар послао Своју војску против убица. И римска војска која је седамдесете године разрушила Јерусалим – буквално неколико година пошто је Спаситељ у причи предсказао тај догађај – била је војска Божија. И како каже свети Јован Златоусти, сва војска, све армије света које постоје, припадају Богу. Оне су у власти Божијој ма како страшно та војска изгледала. Па тако и немачко-фашистичка војска и војска унутрашња која је војевала и може да војује против сопственог народа, и војска НАТО која уништава Србију, и чеченски бандити. И оне војске које стоје на источним границама наше Отаџбине и само чекају тренутак када ће их Господ послати да испуне своје назначење. Нема двовлашћа на земљи, сам ђаво чини само оно што му Бог попусти да учини и Бог то попушта ради добра, у сврху Својих циљева. То не значи да Бог фаворизује непријатеље изабраног народа Божијег, према непријатељима народа који чува истину православља, истинску веру. Али само зарад очувања те истинске вере захваљујући којој људи могу ући у Царство Божије, шаљу се туге и невоље. И Господ користи тај Свој бич како би уразумио верне и како би зли могли избљувати своју нечастивост. Они такође неће избећи своју казну, ти нечастивци, него је само погоршавају. Но, њима Господ и даје слободу да пројаве себе када се ми одричемо истинске слободе од тог позива на свадбу вечне радости коју нам нуди Господ. И ми слушамо каква је туга код Домаћина свадбе за оне који Га одбацују. Брачно весеље је готово, а позвани нису били достојни. Они су игнорисали предност што су први позвани. И сви они који гину, гину само по својој кривици – не зато што Бог тако жели, него зато што су они дали предност своме, у односу на оно што Бог нуди. Ужасне су спољашње туге и невоље и неће их избећи нико ко одбацује Господа. Али како се испоставља, није то најстрашније. Најстрашније је доћи на свадбу и бити са ње истеран. Најстрашније је лишавање те радости коју је Господ приготовио нама. Како се испоставило, није у брачном руху тај човек – један од злих којим се попунило сабрање (свадбени скуп се напунио добрим и злим, свима онима који су пожелели да дођу). Обратите пажњу како је откривен човек који није обукао свадбено рухо. Он је откривен када је цар изашао да осмотри госте на банкету. Сваки спољашњи изглед пред очима цара нестаје, све постаје обнажено. Нико није могао приметити лицемера да није обучен у свадбено рухо, док није дошао сам цар и осмотрио све госте. Само Бог може знати ко од нас испуњава своје истинско служење, а ко не испуњава. Ми можемо да се заваравамо у односу према људима, а Господ никада. И пре Васкршњег празника Он показује Цркви Своје светитеље обучене у беле одежде и саветује нама да их својим трудом и покајањем такође купимо док није касно. Како се испоставило, неко од нас је обучен у свадбену одежду, а неко није. Ако се тако деси да свештеник изненада дође у храм без расе или без свештеничке одежде уђе у олтар, он говори саслужитељима: “Опростите, нисам у свадбеном руху”. Чак и спољашња одежда свештеника на одређен начин симболизује свадбену одежду којом је Дух Свети обукао своје служитеље. Но, Господ говори о већем. Преподобни Силуан прича како му је једном у Великом посту Господ омогућио да види јеросимонаха старца духовника у лику Христовом, како стоји са епитрахиљем и исповеда: “Када је на исповест стигао овај монах (преподобни Силуан говори о себи), он је увидео да је младо лице као у дечака тог духовника, седог старца, који је сав сијао и личио на Христа. Тада је тај монах схватио да тај духовник врши службу у Духу Светом и Духом Светим се праштају греси онима који се кају”. И преподобни Силуан додаје: “Кад би људи видели у каквој слави служи свештеник, они би пали од тог виђења. И кад би сам свештеник видео себе у каквој небеској слави он стоји вршећи своју службу, он би постао велики подвижник како ничим не би увредио благодат Светог Духа која живи у њему”. Ја сам вам већ приводио причу једног епископа о свештенику који је живео лењо и немарно. И када је умро, стао је пред Господа. Видећи да не може рећи ништа у своје оправдање, да он не предстојава у свадбеној одежди пред Господом, он је рекао: “Господе, ја сам 40 година стајао пред Престолом!” и Господ му је одговорио: “Ја тебе тамо ни једном нисам видео”. То значи да наше спољашње служење не може бити никакво оправдање за нас. Преподобни Силуан говори о слави у којој предстојава сваки свештеник. А Свети Оци говоре да је сваки човек обучен у ту славу – славу подобија Божијег. Посебно крштен човек. Сви ми који смо се у Христу крстили, у Христа смо се обукли. Ако би ми видели ту своју славу, ми би схватили какав дар духовни од Господа издајемо. Нико се не може сакрити од Господа – ето о чему говори данашња прича. Само што је ушао цар, одмах је његов поглед пао на човека који није био у свадбеној одежди. Нека се нико не нада да ће се прикрити у великом мноштву људи ма колико их било, у гужви или у храму где је мноштво људи као за Васкрс. И када сав народ Божији, цео род људски буде сабран за васкрсење из мртвих – такав човек ће увек бити видљив. Зашто је увек видљив такав човек? Зато што он присуствује на Царској небеској свадби а његово срце није тамо. А Господ срцевидац види да нема тог човека у Божанској радости. Свети оци говоре да је свадбено рухо у ствари настројење срца где је сав наш живот у сагласности са Христовим Јеванђељем. Погледајте, тај човек на свадби није био наг и није био у ритама. Он је био обучен, можда и сасвим пристојно. Али он није имао свадбено рухо. Само они који се тако обуку у Христа, за које је сијање Духа Светог постало њихова одећа, спремни су за свадбу. Само они за које је Христос све – могу присуствовати празнику Господњем у свадбеном руху. Ето какво треба да буде наше покајање. Христос се обраћа човеку који није био у брачном руху: “Пријатељу, како си ушао овамо без свадбеног руха?” Какво ненадано питање за онога који је гордо седео на свадби, како му се чинило на месту које му је поуздано припадало. Долази такав човек у храм и зна да је он ту, ево стоји поред те иконе, и чини му се да нико више не може претендовати на то место. Он се већ осећа као код куће, још мало и он ће прећи у Царство Небеско. “Пријатељу – говори му Господ и та реч удара право у срце. “Ти се само претвараш да се држиш завета својих, како си ти овамо доспео? Како си се усудио доћи овамо и помешати се са мноштвом људи када си знао да је твоје срце потпуно криво пред Богом? Колико си пута у животу занемарио позив Господњи! – рећи ће нам Господ на свом последњем брачном празнику. – Колико пута си ти пропустио недељну службу, празнична богослужења! Колико пута си приступио тајинствима без расуђивања о Телу и Крви Господњој! Како си ти доспео овамо на Господњу трпезу, у таквом време, без смирења Христовог, без освећења Бога – не кроз двери, него неким другим путем, као лопов и разбојник?” Запитајмо сами себе сви ми који стојимо у храму: “Како сам ја доспео овамо? Да ли код мене има брачног руха? Да ли сам јуче приликом читања правила за свето причешће, обратио пажњу на речи у молитвама о томе да ли на мени има тог свадебног руха, а ја сам се дрзнуо да уђем у небеске одаје? Када би ми судили себи, не би нам било суђено. Он је, говоримо о том човеку, ћутао. Човек је стајао нем, разобличен сопственом савешћу. Зато што нема ничег тако тешко опростивог, нема већег греха, него стајати без покајања усред Божије благодати. Стајати тамо где је Божанска светлост и Божанска љубав – без љубави, без упознавања са њеном светлошћу. Сетимо се каква је пресуда била изречена том човеку. “Свежите му руке и ноге, па га узмите и баците у таму најкрајњу; ондје ће бити плач и шкргут зуба”. Али само опасним криминалцима се везују ноге и руке! Свети оци говоре да ми ако не творимо дела која су нам заповеђена, ако не будемо ишли путем Господњим, онда ће нам бити свезане и руке и ноге. Ми смо већ свезани и немогуће нам је противити се казни Божијој. Нико не може побећи од вечне казне. Тај човек се истерује са блиставог свадбеног весеља у таму. Пакао, то је спољна тама. То је оно што је изван Небеса – тамо где нема ни зрачка светлости, где нема никакве наде на светлост. И много је званих на свадбену свечаност, говори Господ, но мало је изабраних. Бог одбацује све који желе ући у царство Његово, без испуњења воље Његове. Он их низвргава у таму најдубљу – тамо где бораве спољни, они који су одбацили Бога, тамо где је пакао. Ми данас живимо у таквом свету где спољњи свет постаје све већи пакао. Где је грех већ норма, и као да му више не треба покајање. И у том паклу, када се у потпуности разоткрије његов садржај, показаће се и они међу нама који су само споља припадали Цркви Христовој. Како велика и како страшна може бити казна Божија! Каквим катастрофама може задесити Господ сваког човека који је у вери лицемеран, и сву Цркву и сав народ. Но, бесконачно је страшно бити лишен радости да се са Господом присуствује свадбеном весељу Његовом. Сједињење хиљаду геена, говорио је свети Јован Златоусти – то није ништа у поређењу са тим да човек може бити одбачен од лица Божијег. Нема веће казне него бити лишен те радости. Зато што нема већег блаженства него бити са Богом у свему што он има. https://facebookreporter.org/2015/09/26/протојереј-александар-шаргунов-нико/

Ствари срца и породице спадају у област деликатног. Људи који постављају таква питања не кажу увек како се зову, али ова тема занима многе људе. Замолили смо председника Патријарашке комисије за питања породице, заштиту мајки и деце, протојереја Димитрија Смирнова, да одговори на њих. О ванбрачном животу и венчању — Оче Димитрије једно од честих питања гласи: зашто је за венчање обавезна регистрација у општини? — Зато што општина издаје доказ о томе да сте муж и жена. Раније, кад је Црква била државна, свештеник је сам регистровао брак. А данас су функције подељене: држава издаје извод из матичне књиге рођених, а црква венчава. — А да ли је грех живети без регистрације? Чак и у љубави и слози? — А зашто онда не отићи у општину? Обично је разлог један: да би људи лакше могли да се растану ако се нешто деси. Брак означава заједничку својину, заједничка права на имовину. То је одговорност. Ако је људи избегавају то значи да нису породица, већ само привремено живе заједно. «Данас ми одговара да живим с тобом, а сутра ћемо видети.» — Да ли одбијате да причестите људе који живе у таквој заједници? — Строго говорећи, овакав човек треба да изађе из храма после возгласа «Двери, двери!» По канонима он нема права да присуствује најважнијем делу литургије. Зато што чини блудни грех и самим тим је ван Цркве. Али данас га нико неће извести из храма, нека стоји. Али му се не може дозволити да се исповеди, да се миропомаже. Ако хоћеш да постанеш члан Цркве – поштуј правила. Човек не може истовремено да буде и блудник и хришћанин. — А ако утаји да живи с неким невенчано? — То је потпуно бесмислено. Па не долазите у храм зато што вас је неко натерао, већ због своје душе, код Бога, а не код свештеника. Бога не можеш да превариш. Ако је ваш савез чврст – ступите у брак и венчајте се. Ако није – престаните да блудничите. И онда ће вам бити отворен пут ка Цркви. Шта се сме пре свадбе, а шта не — Девојка пита: шта сме да дозволи веренику пре брака? — Много тога: да води искрене разговоре, да пише стихове, да поклања цвеће, да пише песме, да стоји испод прозора, да се брине, да воли. — А да се љуби? — Боље да не. Нека се мало стрпи. — А ако моли, вуче на кауч, вређа се и прети да ће да оде? — Треба му објаснити: «Мили, ја сам из другачије породице. Ако си ме заволео и ако ми нудиш брак, ја разматрам понуду. И ако пристанем одредићемо датум венчања. Али нисам нисам сигурна да ћу рећи «да», зато што ако почињеш од кревета, тешко да ћеш ми одговарати.» — А ако он каже: још нисам спреман да се женим, али сам луд за тобом... — Онда – збогом. И ако оде – хвала Богу. — Али девојка га воли. И попушта надајући се да ће се односи касније средити. — Узалудно се нада. Који глупак ће се оженити оном која му ионако припада? Годинама ће је правити будалом. Рећи ће да треба да уштеди новац за раскошну свадбу, да се обогати, да купи кућу... Јер, шта ће му проблеми? Поред је млада, лепа, волим је, и она мене воли, живимо заједно. Све је дивно! И биће тако док не сретнем у метроу другу коју ћу заволети још више... О интмним стварима — Да ли верујући брачни пар може да користи средства за контрацепцију? — По црквеним правилима контрацепција је покушај убиства. И ако је ефикасно деловала, убиство је учињено. Управо тако. — Али има ситуација кад људи нису у стању да гаје много деце – немају ни снаге, ни средстава... — Ако православни супружници категорички не желе да имају више деце, имају један поуздан начин који није повезан с грехом – уздржње. Треба ли се припремти за породични живот — Како човек да не погреши кад бира свог пара? — Треба дуго, најмање годину дана, да упознаје човека с којим намерава да живи. Да му поставља питања: «Хоћемо ли имати иконе у кући?», «Да ли ћемо васпитавати децу у православној вери?» Или: «У који храм идеш?» И ако је одговор «Ни у један» - то је повод за размишљање да ли треба развијати познанство. — Дешава се да муж солидно зарађује и да жели да види код куће домаћицу и мајку, а жена жели да и она гради каријеру... — Треба унапред пажљиво осмотрити родитеље своје девојке: какви су односи, како живе. Људи често понављају родитељски модел понашања. Ако младић у глави има један пројекат, а девојка други, биће проблема у изградњи породице. Али је главно да треба да имају заједнички циљ. — Какав? Свако жели срећу... — Срећа је стање које се рађа у доброј породици. А циљ православне породице је изградња домаће цркве, где је муж – свештеник, жена је ђакон, односно његов помоћник, а деца су народ Божији који треба привести Христу. — Младенци обично размишљају о другим стварима. — Зато на три брака у Русији има два развода. Нестао је заједнички циљ, остале су индивидуалне жеље. Понекад врло једноставне: родила се привлачност – узимају се, охладили су се – развод. Улазе у брак да има «ко да пере». Или се удају да би у кући «мирисало на мушкарца». А онда се муче. — Да ли породичном животу треба да претходи нека припрема? — Треба читати духовне књиге о молитви, о самоконтроли, о покајању. И имати на уму да будућност није максимални комфор, већ служење ближњима. Протојереј Димитрије Смирнов Разговор је водио Михаил Устјугов Са руског Марина Тодић «Крестовски мост» православие.ру

Осим психичких и економско-физичких последица, ковидно лудило ће имати и далекосежне духовне последице ако се што пре, као друштво и човечанство, не излечимо од њега Протојереј Бранислав Јелић (Фото: ТВ Храм) Предговор Ако треба да страдамо, страдаћемо као јунаци и исповедници, а не као овце! Време је да се пресаберемо, и да видимо ко смо, и за кога смо! За Бога, или ђавола?! За истину, или лаж?! За љубав, или мржњу?! За правду, или неправду?! За ропство, или слободу?! За Христа, или антихриста?! Од нашег одговора овде зависи и зависиће и наша земаљска будућност, и наша вечност! 1. Ковид – помрачење ума и савести Неописива гадост шири се планетом, назовимо је ковид преваром, и ковид хистеријом. То је веровање у вирус који не постоји, бар не на начин на који нам се представља, као и у начин преношења на који се не преноси, као и у прецењену опасност коју он са собом носи! То је веровање у страх, болест, смрт; веровање у све и свашта, свима и свакоме, сем у Бога и реч Божију! Ковидитис је демонска обмана широких размера, у којој учествују државе, владе, здравствени системи, војска и полиција! Иако статистике кажу да се од тога, нечега, уз сва наштимавања, умире мање него од грипа, у циљу „заштите“ се разара светска економија, и припрема: плански, намерно, економска криза невиђених размера, а затим, како то обично бива, и ратови и револуције! Малтретирају се грађани широм света, ускраћују се људска права и слободе, врши се друштвени инжењеринг широких размера, мења се друштвена парадигма, а многи људи у томе здушно учествују, неки из страха, а неки из интереса! Све у свему, ковидитис није само болест, нити епидемија, него глобална сатанска завера, коју треба разобличити, и са којом треба престати! 2. Пандемија лажи – пандемија страха Одавно људи нису пали овако ниско као сада, и одавно борба против људи није била тако безочна и подмукла! Одавно, а можда и никада, није била таквих размера, и са таквим далекосежним циљевима! Фото: Епархија шумадијска Човечанство је стављено на одстрел у име и за рачун самозване елите! Пронађен је заједнички именитељ за многе људе – страх од заразе, болести и смрти, и он се користи да се читавом човечанству намакне омча, и да се оно, потом, обеси! Они би желели да нас „сачувају“ не да би ми били живи и здрави, него да би нас они обесили, и то како и када они хоће! Тактика је јасна: човека треба добро уплашити, и кроз страх га учинити беспомоћним, и послушним, послушним њима, који „боље“ од нас „знају“ шта је добро за нас! Они неће да дозволе нама да ми бринемо о себи, него они желе „брину“ о нама, и то на начин на који ми не желимо, или на начин на који су нас они натерали да га прихватимо! Циљ је само један: наше апсолутно покоравање и служење њима, и, у крајњој линији, ђаволу, коме и они служе, или наша смрт. Морамо схватити да нас ова пандемија лажи и страха, и лажног чувања од лажног вируса, не води ка здрављу и чувању живота, него губитку свега што имамо, а најпре нас самих! 3. Ковид злочинци и жртве Свакако да су људи који свесно или несвесно учествују у наметању неоправданих, необјективних, ненаучних и псеудонаучних мера, као врховне истине и начина живота, и тзв. „нове нормалности“, најобичнији злочинци! Да ли сте чули за немачког вирусолога др Штрека који је са колегама вирусолозима обилазио домаћинства у немачком граду Гангелту, прикупљајући брисеве укућана, али и узорке са различитих површина у кући, па чак и мачака, и нигде нису пронашли живе облике корона вируса, као ни у ваздуху, чак и у домаћинствима у којима су сви укућани били позитивни на корона вирус?! Закључак је био да се корона вирус преноси искључиво преко контакта са зараженом особом, а не додиром неког предмета или живог бића, нити ваздухом! Уместо наслепо донетих драстичних мера, које у многоме укидају људска права, и имају погубне последице по економију, др Штрек сматра да треба поставити јасан циљ у борби против корона вируса, и да га не треба везивати за број позитивних, него за број оболелих и капацитет болница, тим пре што се показало да само мали број оболелих има озбиљније сметње! Насртаји на верска права и слободе посебна су прича! Ковид злочинци и дилетанти су, неки свесно, а неки несвесно, ушли у рат против различитих религија, а знамо и са којим циљем: са циљем њиховог уништавања, и успостављања једне светске религије! Пандемија лажи јесте утирање пута за долазак антихриста, светског диктатора, који ће, коначно, упропастити човечанство: и верски, и економски, и морално, понудивши, најпре, „напредак“ у свим тим областима! 4. Проглас слободних људи и оних који би желели остати слободнима, ковид глобалистима и њиховим помагачима Злочинци, немојте се крити иза заштите грађана, јер ми у вашу заштиту не верујемо! Та „заштита“ није ништа друго до спровођење ваше диктатуре и страховладе! Ми не страдамо од вируса, него од ваших мера! Оне су убитачне по нас: и за тело, и за психу! Ви уводите ропство под маском заштите нашег здравља! Уништавате нашу глобалну кућу, са објашњењем да тако мора, пошто се у њу „увукао миш“! Ви сте лажови и преваранти! Ковид мере су ваш удружени злочиначки подухват и манипулација. Оне су ненормалне, деструктивне и разорне! Пустите нас да живимо, болујемо, лечимо се и умиремо као људи, кад коме дође време, а не по вашим шемама, кривуљама, прорачунима и интересима! Постоји Бог, и Он ће судити и вама! Покајте се док није касно! На земљи нећемо живети вечно, а сви ћемо одговарати за своја дела! 5. Ковид мере – удружени злочиначки подухват Тужно је што о овоме морамо да пишемо, и за многе људе је ово несхватљиво, јер не могу да појме тај степен зла и преваре. Свети Оци кажу да прелести, или духовне обмане, могу бити тако суптилне, да се могу препознати само по „укусу“, и то од стране оних чија су духовна чула извежбана кроз дуготрајну борбу са страстима и духовним обманама! Па, о чему се ради?! Ради се о насиљу, о рату државе против својих грађана, тобож ради њиховог добра! Ради се о мерама које имају штетно деловање, као када би за болест дали „лек“ који је опаснији и штетнији од саме болести! Ради се о подмуклом психолошком притиску који код људи убија вољу за животом, јер, људи су од Бога створени као слободна бића за све, сем за грех, који и није слобода, него ропство! Људима се ограничава слобода кретања, слобода рада, слобода вере и практиковања вере; људи се уводе у финансијске проблеме, а и слобода говора доводи се у питање! Све то, и много шта друго: „маске“, „социјална дистанца“, итд. убија људе као врсту, и чини их, или има потенцијал да их учини, неаутентичнима и безвреднима! Да би људи ушли на посао, факултет, аеродром, ресторан, како где, али у разним деловима света, мери им се температура, морају да се тестирају непоузданим тестовима на нешто што се не зна шта је, итд., и људи не схватају да је то најобичније насиље, злоупотреба здравствене парадигме и поробљавање! Поставља се питање када ће се, и да ли ће се људи побунити! Шта ако, на пример, када се људи навикну на ову тортуру, прогласе да, убудуће, „мерење температуре“ „мора“ да буде анално, јер је тако „најпоузданије“, или да свако „мора“ да има чип, па да му даљински „мере температуру“ кад год они хоће, или, да људи „морају“ да се вакцинишу итд.?! Мере због вируса корона у Београду (Фото: Фонет) Све ово што видимо, и што нам злочинци припремају и најављују, јесте чист сатанизам и удружени злочиначки подухват! 6. Ковид дегенерација личности Прихватањем ових „мера“, у ствари насиља и иживљавања, људи постају заточеници и „болесници“ које држава лови да би им „утврдила“ болест, и још више их заточила! Од планете се бави огромни концентрациони логор, у коме сваки заточеник треба да добије свој број (чип) да би био „безбедан“. Питање је када ће се кренути у обрачун против оних који то „нису“! Сеје се страх, паника, изазивају се поделе, па ће „чувари“ концлогора, можда, касније, организовати „ковидовце“, то јест оне који слепо верују у „вирус“ и „нову нормалност“, како нам стално сервирају, да буду капои, и да прогоне и убијају оне који неће да се покоре безумљу, као, на пример, „преносиоце“ вируса! Свет тоне у катаклизму, а многи појединци у нову, назовимо је, „ковид дегенерацију“ личности, постајући својеврсне „маске“ – људи-маске! Схватимо, у питању је плански духовни геноцид, који претходи каснијем, биолошком, јер ће људе-маске бити много лакше убијати него људе-људе! Знате ли шта су нацисти радили по неким логорима, нпр. Матхаузену?! Не, нису одмах убијали људе! Прво су их изгладњивали привидом исхране, са куваном репом, а када би од њих направили костуре, сломивши их и психички и физички, онда су их убијали као муве! Да ли желимо да нам се то догоди? Фото: EPA/Kostas Tsironis Апелујемо на наше политичаре да заштите и себе и нас, и да знају, да су и капои на крају убијани када би завршили задате злочине! Пустите народ у цркве, и оставите се програма духовног и физичког самоуништења за рачун светских сатаниста који ће, на крају, и вас уништити! 7. Од маске до личности и од личности до маске Под насловом „Ковид мере – удружени злочиначки подухват“ поменули смо вакцине! Познато је да се за њих највише залаже особа која није вакцинисала своју децу, а такође, особа, која је јавно прокламовала, још пре 10 година (2010), да ће „напредним“ вакцинама смањити светску популацију за 10 до 15 процената, дакле за једну милијарду, ако апетити у међувремену нису порасли! Пошто сви знају ко је та особа, нема потребе да помињемо њено име. Чујмо и шта о томе, планираном геноциду над човечанством, изјављује и једно друго познато име светске закулисе: „Једном када стадо прихвати обавезну, принудну вакцинацију, игра је завршена! Тада ће прихватити било шта – принудну донацију крви или органа за „општу добробит!“ Контролишите ум оваца, и контролисаћете цело стадо! Произвођачи вакцина ће зарађивати милијарде, а многи од вас у овој просторији су данас инвеститори. То је огромна победа! Разредићемо стада, а при том ће нам они сами платити услуге истребљења”! Када је, пре много година, цариградски теолог и Митрополит пергамски Јован Зизијулас написао текст „Од маске до личности“ било је то врло популарно штиво и литература међу српским богословима, тј. студентима и ученицима богословских школа! Изгледа да је дошло време да се пише нови текст на нову и обрнуту тему: „Од личности до маске (или визира и вакцине)“! „Од маске до личности“ митрополита Јована (Зизјуласа) Један од основних чинилаца људског постојања јесте слобода! Насртај на људску слободу јесте насртај на човека као биће, насртај на његову суштину! Треба отворено рећи да је тзв. „обавезна вакцинација“ злочин против човечности генерално, и злочин против појединаца и породица појединачно; као и да сви они који то и помињу као позитивно, а поготово ако то намећу, јесу најстрашнији злочинци и изроди рода људскога. Чак и када би та вакцина, или те вакцине, и биле „безбедне“, што је и највише што нам могу обећати, макар на речима, а да и не говоримо о ефикасности, оправданости и нуспојавама, наметање јесте дубински злочин против човечности, као и репресивне ковид мере које шире пандемију страха и воде ка обесмишљавању живота. Наше здравље је наша брига и наша својина, а држава нема права да атакује на наша тела, а ни душе, да би нас, наводно, заштитила. Вакцина што се тиче тим пре, јер су у питању интереси, зарада и планирана депопулација, дакле тровање становништва, које би ми требало да прихватимо као своје „спасење“! Ко добровољно жели да од личности постане маска, или да од маске постане нека нова маска, или мртвац, његово је право и одговорност, а свака личност која жели да остане личност, и свака „маска“ која, исто тако, жели да постане личност, такође имају право на то! 8. Ковидовци као добровољне жртве и мете, и могућност њиховог и нашег избављења Време је да појединци који су се заковидали (заиграли ковидијаде) престану да се глупирају, плаше, праве од себе кловнове и карикатуре, и тако дају снагу пандемији лажи која би требала, по њеним креаторима, а на штету људи, да постане образац понашања, а у ствари тешки окови и ропство, са циљевима који су напред наведени! Ако они то, ипак, желе, поштоваћемо њихову слободу, али морају и они нашу! Ако се плаше, нека се „штите“, нећемо им сметати, али, не могу нама, који се не плашимо, наметати да се „штитимо“, јер ми немамо од чега да се штитимо, сем од лажи и насиља! Ипак, позивамо их да размисле: ако ставе Бога на прво место, све ће доћи на своје место, а ако не, излажу се великој опасности од свега, а нарочито од злих људи, који се спремају да искористе њихов страх, и учине их својим робовима! Ковидно ропство је увертира у друге облике ропства, а добровољно остајање у њему, било лично, или политичко, јесте нека врста идиотизма, која се лечи вером у Бога и обновом аутентичних људских вредности! 9. Ковидитис као бизнис Питају се очајни и збуњени људи: „Докле ће ово да траје“?! Одговор, у доброј мери, зависи и од нас самих, као што каже народна изрека: „Док је оваца, биће и вуне!“ Престанимо да будемо овце, престанимо да се плашимо и сарађујемо са окупаторима наших савести и душа! Ковидитис је појава и пошаст масовне сугестије и аутосугестије; као што је рекао један немачки лекар: „Ако мене питате, шта се дешава, не дешава се ништа, ништа посебно“! Производња заштитних визира (Извор: newsbreak.com) Док се већина плаши, одређена мањина зарађује. Повећана је производња и потрошња „заштитних“ маски и опреме, а позната компанија „Амазон“ за онлајн куповину бележи скок зараде у милијардама! Руке трљају и појединци из фармако и вакцино струке. Али маске, ах, маске, па и „заштитне“ рукавице, каква је то парада неукуса и непотребног понижења људског, уз бесмислени трошак! Као да су милиони и стотине милиона постали преко ноћи пушачи, у смислу издвајања и потрошње и нечије зараде! Када ово лудило прође, ако прође, а све ће кад-тад проћи, сем Бога и Речи Божје, људима ће требати одвикавање од маски и рукавица, јер ће од њих постати физички и психички зависни! Многи уплашени разболеће се од самога страха и анксиозности, а многи ће се пресабирати и да ли да стварају потомство у овом и оваквом обезбоженом, сатанизованом и антиљудском свету! А зарада, сатанска и непоштена зарада, заснована на похлепи, а остварена на превари и патњи људској кроз векове, пропада, и пропашће заједно са својим убиратељима, који ће бити вечно бедни, праведно испаштајући за своје злочине! Обогатимо се Богом, и не прихватајмо ковид сиромаштво ума, срца, савести и вере, јер то није нити Божија воља, нити наша потреба! „Стојте, дакле, у слободи којом нас Христос ослободи, и не дајте се опет у јарам ропства ухватити“ (Галатима 5, 1)! 10. Ковидно лудило и његове последице Какве ће бити последице ковидног лудила, које као пожар букти на све стране, још увек није познато, али, ми већ сада видимо да су оне катастрофалне! Људи, који су бића надкосмичких димензија и потенцијала, почели су себе да своде на страх, маске и рукавице, и разне „жваке“ и „жвакице“ које жваћу и испљувавају „мејнстрим медији“ и остали „усрећитељи“! Као што смо рекли, мења се и деградира свест људи да би се они поробили! И као што човековом развоју у добру нема краја, тако ни човековом пропадању, које злобници хоће да појачају! Ако се човек лиши људскости, а у доброј мери она је садржана у његовој слободи, свашта се може очекивати! Мере предострожности на Сингапуршком аеродрому (Фото: Рослан Рахман/АФП) Многи, који данас грчевито желе да се „спасу“ смрти, када би били свесни чему то води, радије би изабрали смрт, било од болести, за шта су мале шансе, било у борби против тираније, јер људе нико није питао шта они хоће, него је такозвана елита узјахала вештичју метлу „короне“, вакцина и чипова, и вуче за собом све у смрт и пакао! Дакле, осим психичких и економско-физичких последица, ковидно лудило ће имати и далекосежне духовне последице ако се што пре, као друштво и човечанство, не излечимо од њега! Лекови су нам у вери у Бога, здравом разуму и храбрости! Рецимо не владарима из сенке, удружујмо се једни са другима у правди и добру, и будимо солидарни са људима, а не са демонима и онима који њима служе! Благодат Господа нашега Исуса Христа, и љубав Бога и Оца, и заједница Светога Духа, нека буду са свима нама! У Београду, на Св. Кирила и Методија 2020. https://stanjestvari.com/2020/06/05/protojerej-branislav-jelic-kovidna-zamka-i-obmana-kao-silovanje-nacija-i-put-u-samounistenje/