Претражи Живе Речи Утехе

Видео запис емисије "Док анђели спавају" у продукцији Телевизије Храм, у којој је гост био високопречасни протојереј Андреј Лемешонок. View full Странице

Неки човек је завистан од вести, као окорели пушач од пакле цигара. Вести током дана, вести увече, анализа вести на крају недеље. Шта се догодило? Како је тамо? И између редова: кога су убили? Шта је изгорело? Кога је сустигла несрећа? Слично слаткој посластици, човек је научен да користи информацију о туђим несрећама. Спорт и временска прогноза дођу као мезе. Тело информације чине „ратови и гласови о ратовима“ (в. Мт. 24, 6) Уз то, свакодневна крвопролића, хаварије и катастрофе. Можда сада другачије не може. Али, ево шта пише пророк Исаија: „Ко ходи у правди и говори што је право; ко мрзи на добитак од насиља; ко отреса руке своје да не прими поклона; ко затискује уши своје да не чује за крв, и зажима очи своје да не види зла; Он ће наставати на високим мјестима; градови на стијенама биће му уточиште, хљеб ће му се давати, воде му се неће премицати.“ Чудо! Да затворимо уши, да не бисмо слушали о крвопролићу; да затворимо очи, да не бисмо гледали зло – како је говорио пророк, ево начина да се осигура живот. Не знам како је било у Исаијино време, али у наше време се то односи на везу између човека и медија. Приче можемо скупљати и помоћу сплетака, а угледати зло је најлакше ако се притисне дугме на даљинском. Вредно је пажње и то што речима о чувању очију и ушију претходе речи о подмићивању и тлачењу. У Речи Божијој нема случајности. Постоји веза између подмићивања и насиља, са једне стране, и употребе негативне информације, са друге стране. „Нисам ја такав. Живот је такав“, – навикао је да говори, у знак оправдања, човек који греши толико често, колико често пије воду. У то да је „живот такав“, убеђују га сталне гласине о делима безакоња. Река информација о насиљу и неправедности као да оправдава грешника у сопственим очима. Тако, вели, сви раде. Шта ћеш, плод ће бити беда, јер мало пре исти онај Исаија говори: „Тешко теби који пустошиш, а тебе не пустоше, и који чиниш невјеру,а теби се не чини невјера; кад престанеш пустошити, бићеш опустошен, кад престанеш чинити невјеру, чини ће ти се невјера!“ (Ис. 33, 1) Оном човеку који чува свој слух и свој вид, обећано је смирење: „Градови на стијенама биће му уточиште, хљеб ће му се давати, воде му се неће премицати“. Извор: Православије.ру View full Странице

Продукција ТВ Храм Аутор и водитељ: Дејан Стојадиновић View full Странице

Трибином о Светом Владики Николају и Оцу Јустину настављен циклус „Православље и млади“ Сјајним предавањем „Свети Владика Николај и Отац Јустин – љубимци вечности“ у Вишем јавном тужилаштву протојереја Предрага Шћепановића, пароха подгоричког (Митрополија црногорско – приморска), настављен је циклус духовних трибина „Православље и млади“ које, уз благослов Епископа ваљевског Г. Милутина, организује Светосавска омладинска заједница. Владика Николај и Ава Јустин били су велики пастири, духовници и молитвеници српског народа у временима ратних страдања, али и мирнодопских духовних посртања. Веома добро су знали свој народ и оставили су му драгоцене поуке за хришћански живот на земљи и пут ка Царству небеском. Били су, истакао је прота Предраг Шћепановић, два највећа орла без којих је питање куда би точак српске историје кренуо. Њихове очи биле су и остале сузарници, у којима ће се српски човек умивати до краја живота и заиста је велики број људских душа, које су они васкрсли и привели вери Христовој. Владика Николај својим проповедима пленио је широм света, дубоко емотивно додирујући и припаднике других хришћанских конфесија и нехришћане. Ава Јустин, пак, службом везан за тада мали манастир Ћелије, под свој епитрахиљ привео је Православљу бројне боготражитеље, који су некада припадали Римокатолицизму и Протестантизму. Преживели су страхоте својих времена, а као истински боговидци предвидели оне које ће уследити. Ваљевски крај је свет, „нови Острог“ јер га чувају њихове свете молитве, рекао је прота Предраг Шћепановић. Током јучерашњег дана, прота Шћепановић одржао је предавање и у Казнено – поправном заводу, на позив духовника установе свештеника Дејана Трипковића. Такође изврсним излагањем, прота Шћепановић поучио је штићенике КПЗ – а како да по изласку на слободу, надахнути ликом и делом Владике Николаја и Оца Јустина, отпочну нови живот – живот у Христу. Сјајним предавањем „Свети Владика Николај и Отац Јустин – љубимци вечности“ у Вишем јавном тужилаштву протојереја Предрага Шћепановића, пароха подгоричког (Митрополија црногорско – приморска), настављен је циклус духовних трибина „Православље и млади“ које, уз благослов Епископа ваљевског Г. Милутина, организује Светосавска омладинска заједница View full Странице

Тема: Непоновљива ПоновљивостАутор: Дејан Стојадиновић Продукција, ТВ Храм, 2017. године View full Странице

Априлски циклус Разговора о вери у конаку Капеле Свете Петке - на тему ОПРОСТИМО СВЕ ВАСКРСЕЊЕМ, у недељу, 23. априла, говорио је протојереј др Љубивоје Стојановић View full Странице

Ако упитамо људе: „Који је најстрашнији грех по твом мишљењу?“ – један човек ће навести убиство, други – крађу, трећи – подлост, а четврти издају. У ствари, најстрашнији грех је неверје, а оно затим рађа и подлост, и издају, и прељубу, и крађу, и убиство, и све остало. Грех није рђав поступак; рђав поступак је последица греха, као што кашаљ није болест, већ њена последица. Веома често се дешава да човек никога није убио, није опљачкао, није учинио неку другу подлост и зато има лепо мишљење о себи, али не зна да је његов грех гори од убиства и гори је од лоповлука, зато што у свом животу пролази поред главне ствари. Неверје је душевно стање кад човек не осећа Бога. Оно је повезано с незахвалношћу према Богу, и њиме нису заражени само људи који потпуно негирају постојање Бога, већ смо заражени сви ми. Као и сваки смртни грех неверје заслепљује човека. Ако некога упитамо, рецимо, за вишу математику, он ће рећи: „То није моја тема, уопште се не разумем у ту област.“ Ако га упитамо за кување, рећи ће: „Не знам ни чорбу да скувам, нисам надлежан за то.“ Али кад се ради о вери сви имају сопствено мишљење. Један тврди: ја мислим овако; други: мислим онако. Један каже: не треба постити. А други: моја бака је била верујућа и она је тако радила, зато треба тако поступати. И сви почињу да суде и расуђују иако у већини случајева немају појма о датој ствари. Зашто кад је у питању вера сви обавезно желе да изразе своје мишљење? Зашто људи одједном постају стручњаци за ова питања? Зашто су сигурни у то да све разумеју и да све знају? Зато што свако сматра да верује управо у оној мери у којој је то неопходно. У ствари, уопште није тако, и то се врло лако може проверити. У Јеванђељу је речено: „Ако будете имали веру као горушично зрно и кажете овој планини: „Пређи одавде тамо,“ она ће прећи.“ А ако то не видимо, значи да немамо вере чак ни колико горушично зрно. Пошто је човек заслепљен, он сматра да верује довољно, док заправо не може да учини чак ни такву ситницу као што је померање планине, која се може померити и без вере. Све наше невоље потичу од маловерја. Маловерје апостола Петра Кад је Господ ишао по води Петар, који никога на свету није волео као Христа пожелео је да дође код Њега и рекао је: „Заповеди ми и кренућу ка Теби.“ Господ каже: „Дођи.“ И Петар је такође кренуо по води, али се на тренутак уплашио, посумњао је и почео да тоне, па је повикао: „Господе, спаси ме, погинух!“ Прво је сакупио сву своју веру и колико је имао вере, толико је ишао, а кад су „резерве“ пресушиле, почео је да се тоне. Исто је и с нама. Ко од нас не зна да Бог постоји? Сви знају. Ко не зна да Бог чује наше молитве? Сви знају. Бог је свезнајући и где год да се налазимо Он чује све речи које изговарамо. Сви знамо да је Господ добар. И у данашњем Јеванђељу постоји потврда тога, и цео наш живот показује колико је милостив према нама. Господ Исус Христос каже - ако нас наше дете замоли да му дамо хлеб, зар ћемо му дати камен, или зар ћемо му дати змију ако нас замоли да му дамо хлеб? Ко од нас може тако да поступи? Нико. А ми смо зли људи. Зар ће то учинити Господ Који је добар? Ипак, све време ропћемо, све време кукамо, све време се не слажемо, час с једним, час с другим. Господ нам каже да пут ка Царству Небеском води кроз велику патњу, а ми не верујемо. Сви желимо да будемо здрави и срећни, сви желимо да лепо уредимо свој живот на земљи. Господ нам каже да ће у Царство Небеско ући само они који узму свој крст, а нама то опет не одговара и поново инсистирамо на свом, иако сматрамо себе верујућима. Чисто теоретски знамо да се у Јеванђељу садржи истина, али је цео наш живот у супротности с њом. И често немамо страх Божији, зато што заборављамо да је Господ увек поред нас, да нас увек гледа. Зато тако лако грешимо, лако осуђујемо, лако човеку можемо да пожелимо зло, лако можемо да га занемаримо, увредимо и повредимо. Теоретски знамо да постоји свеприсутни Бог, али је наше срце далеко од Њега, не осећамо Га, чини нам се да је Бог негде тамо, у бескрајном космосу и да нас не види и не зна. Зато грешимо, зато се не слажемо с Његовим заповестима, претендујемо на то да други имају слободу, желимо све да променимо по свом, желимо да потпуно прекројимо живот и да га учинимо онаквим како ми сматрамо да треба да изгледа. Али то је потпуно неправилно, никако не можемо у тој мери да управљамо својим животом. Можемо само да се помиримо с оним што нам Господ даје и да се радујемо оном добру и оним казнама које нам Он шаље, зато што нас на тај начин учи како да дођемо у Царство Небеско. Али ми Му не верујемо – не верујемо да не смемо бити груби и груби смо; не верујемо да не смемо да се љутимо и љутимо се; не верујемо да не смемо да завидимо и често бацамо око на туђе и завидимо срећи других људи. А неки се усуђују да завиде и духовним даровима које Бог даје – то је у принципу страшан грех, зато што свако од нас добија од Бога онолико колико може да понесе. Неверје није удео само оних људи који негирају постојање Бога; оно дубоко продире и у наш живот. Зато смо често у стању чамотиње и панике, не знамо шта да радимо; гуше нас сузе, али то нису сузе покајања, оне нас не чисте од греха – то су сузе очајања, зато што заборављамо да Господ све види; једимо се, ропћемо и негодујемо. Прича о горушичном зрну Зашто све ближње желимо да натерамо да иду у цркву, да се моле и да се причешћују? Због неверја, зато што заборављамо да Бог жели исто то. Заборављамо на то да Бог жели да се сваки човек спаси и брине се за све. Чини нам се да нема никаквог Бога, да од нас, од неких наших напора нешто зависи – и почињемо да убеђујемо, да причамо и објашњавамо, и само горе чинимо, зато што се човек само Духом Светим може придобити за Царство Небеско, а ми Га немамо. Зато се толико хватамо за људе, намећемо им се, досађујемо им, мучимо их и под лепим изговором претварамо њихов живот у пакао. Уништавамо драгоцени дар који је човеку дат – дар слободе. Својим претензијама, тиме што све желимо да променимо по свом образу и подобију, а не по образу Божијем, ми посежемо на слободу других и покушавамо све да приморамо да размишљају онако као што ми мислимо, а то није могуће. Човеку се може открити истина ако он за њу пита, ако жели да је спозна, а ми је стално намећемо. У овом акту нема никаквог смирења, а пошто нема смирења, то значи да нема ни благодати Светог Духа. А без благодати Светог Духа неће бити никаквог резултата, тачније, постојаће резултат, али супротан. И тако је у свему. А узрок је неверје Богу, неверовање у Бога, у Његов добри Промисао, у то да је Бог љубав, да све жели да спаси. Јер, кад бисмо Му веровали не бисмо тако поступали, само бисмо молили. Зашто човек иде код некакве врачаре? Зато што не верује ни у Бога, ни у Цркву, не верује у силу благодати. Прво обилази све чаробњаке, врачаре и биоенергетичаре и ако му ништа не помогне, обраћа се Богу: можда ће Он помоћи. И што је најчудније, заиста помаже. Кад би нас такав човек све време занемаривао, а онда би нас за нешто замолио, ми бисмо рекли: знаш, не може тако, одвратно си се према мени понашао целог живота, а сад долазиш да ме молиш? Али, Господ је милостив, Господ је кротак, Господ је смирен. Зато, било којим стазама и богазама човек да иде, без обзира на то какве глупости да је чинио, ако се обрати Богу од срца, што се каже, кад је већ искусио злу и гору – Господ и онда помаже, зато што увек чека нашу молитву. Протојереј Димитрије Смирнов Господ је рекао: „За шта год да замолите Оца у Моје име, даће вам,“ а ми не верујемо. Не верујемо ни у своју молитву, ни у то да нас Бог чује, - ништа не верујемо. Зато нам је све празно, зато изгледа да се наше молитве не испуњавају, да наша молитва не може не само да помери планину, већ не може ништа да уреди. Кад бисмо заиста веровали у Бога сваког човека бисмо могли да упутимо на истинити пут. А човек се на истинити пут може упутити управо молитвом, зато што се њом испољава љубав према човеку. Молитва пред Богом је тајна и нема у њој никаквог насиља, постоји само молба: Господе, упути, помози, исцели, спаси. Кад бисмо тако поступали постигли бисмо велики успех. А ми се стално уздамо у разговоре, у то како ћемо сами све уредити, у то да ћемо нешто сачувати за некакав црни дан. За онога ко чека црни дан, он ће сигурно наступити. Човек без Бога свеједно ништа не може да постигне, зато Господ каже: „Тражите пре свега Царство Божије, а остало ће вам се природати.“ Али ми ни у то не верујемо. Наш живот није усмерен ка Царству Божијем, више је управљен према људима, према људским односима, према томе како овде све да уредимо. Желимо да задовољимо сопствену гордост, сопствену таштину, сопствено частољубље. Кад бисмо стремили ка Царству Небеском, радовали бисмо се кад нас неко угњетава, кад нас вређа, зато што то помаже нашем уласку у Царство Небеско. Радовале би нас болести, а ми ропћемо и ужасавамо се. Бојимо се смрти, стално се трудимо да продужимо свој живот, али опет не ради Господа, не ради покајања, већ због свог маловерја, због страха. Грех маловерја се угнездио врло дубоко у нама и против њега се треба врло снажно борити. Постоји израз – „подвиг вере“, зато што само вера може да покрене човека да уради праву ствар. И ако сваки пут кад у нашем животу наступи ситуација да можемо да поступимо како Бог заповеда и људски – ако сваки пут будемо храбро поступали по својој вери, наша вера ће расти и јачати. Протојереј Димитрије Смирнов Са руског Марина Тодић Часопис „Покров“ 03 / 04 / 2017 View full Странице

У оквиру циклуса теолошких предавања Тумачење Светих тајни, који се петком одржава у конаку Капеле Свете Петке, о Светој Литургији говорио је протојереј ставрофор проф. др Владимир Вукашиновић Посетите наш сајт http://crkvaruzica.com/ и пратите нас на Фејсбуку https://www.facebook.com/crkvaruzicai... View full Странице

Предавање на тему „Велики пост – лествица врлине и знања“, у Црквено-народном дому Светог Василија Острошког у Никшићу, у недјељу 26. марта 2017, одржао је протојереј Никола Пејовић, главни и одговорни уредник Радија Светигора Предавање пароха подгоричког о. Николе Пејовића, уприличено је на Средопосну недјељу, четврту недјељу Великог поста, која је посвећена успомени на Светог Јована Лествичника. О. Никола је, у свјетлу молитвеног спомена на овог великог светитеља Божјег, казао да Црква хришћанетоком Васкршњег поста упућује својим празницима, порукама,јевађељским читањима, пењући се степеник по степеник, ка Извору нашег живота – Господу Исусу Христу.

Прва и основна карактеристика Литургије пређеосвећених дарова у томе је што је то вечерња служба. С формалне тачке гледишта то је служба Причешћа, која се одржава после вечерње. У свом најранијем развоју она је била лишена свечаности коју има данас, тако да је њена веза са свакодневним вечерњем била још изразитија. Намеће се, стога, прво питање у вези вечерњег карактера Литургије. Већ нам је познато да у православној традицији Евхаристији увек претходи период поста. Овај општи принцип објашњава чињеницу да Евхаристија, различита по овоме од свих осталих служби нема свог утврђеног часа, јер време њеног служења првенствено зависи од природе дана, у коме треба да буде одслужена. Типик прописује да се на велике празнике Евхаристија служи врло рано, јер бденије врши функцију поста или припреме. На мање празнике без бденија, Евхаристија се помера за касније тако да - бар теоретски - у данима преко недеље она треба да се служи у подне. Најзад, у данима када је прописан строг и потпун пост у трајању од једног дана, Св. Причешће - које на одређен начин „прекида" пост - прима се увече. Значење свих ових прописа, који су, данас, сасвим заборављени или занемарени, је просто: Евхаристија, будући да је увек крај припреме и испуњење очекивања, има своје време служења или каирос, у зависности од дужине потпуног поста. А овај последњи или је изражен у свеноћном бденију или у индивидуалном посту. А пошто су среда и петак за време Великог поста дани потпуног уздржавања, служба причешћа, која је испуњење тога поста, постаје вечерња служба или вечерњe славље. Иста је логика примењена и за Бадње вече и навечерје Богојављења, такође дане потпуног поста, када се Евхаристија служи после вечерња. Ако се Бадње вече или навечерје Богојављења догоди у суботу или недељу, који су по православној традицији евхаристички дани, „потпуно" уздржавање се продужава до петка. Још један пример: Ако сс Благовести догоде у било који дан Великог поста од понедељка до суботе, прописано је да се Евхаристија служи после вечерњег богослужења. Ова правила, која се многима данас чине архаичним и неважним откривају основни принцип православне литургичке духовности: Евхаристија је увек крај припреме и испуњсњс очекивања, а дани потпуне уздржљивости и пост, будући да је најинтензивнији израз Цркве као припреме, бивају „крунисани" вечерњим причешћем. За среду и петак Великог поста Црква прописује потпуно уздржавање од хране до заласка сунца. Због тога су ови дани издвојени као подесни за посно причешће, које је као што смо напоменули, једно од суштинских средстава или „оружја" посне духовне борбе. Дани усредсређеног духовног и телесног напора обасјани су очекивањсм предстојећег причешћа Телом и Крвљу Христовом. Ово очекивање подржава наш напор, духовни и телесни. Оно га чини усмереним на радост вечерњег причешћа. „Подигнућу очи моје према висини откуда ми долази помоћ". И тада, у светлу сусрста са Христом, како је озбиљан и свечан дан који треба да проведем у свакодневном послу. Како сићушне и незнатне ствари, које испуњавају моју свакидашњицу, на које сам толико навикао да на њих и не обраћам пажњу, добијају потпуно ново значење. Свака реч коју изговорим, свако дело које учиним, свака мисао која прође кроз мој ум, постаје важна, јединствена, неопозива. Она је или „на линији" мога очекивања Христа, или јој је противна. Само време, које ми тако лако траћимо, открива се у свом пуном значењу као време спаса или осуде. Цео наш живот постаје онаквим каквим га је Христос учинио када је дошао у овај свет - вазнесење к Њему, или бежање од Њега у таму и пропаст. Нигде није боље и пуније откривено право значење уопште поста, и Великог поста, него у данима вечерњег Причешћа - значење не само Поста него и Цркве и хришћанског живота у њиховој свеобухватности. Целокупан живот, целокупно време, нада, узношење, сама васељена - у Христу су постали очекивање, припрема, нада и узношење. Христос је дошао, Царство Божије наступа! У „овом свету" можемо само наслућивати Славу и радост Царства небеског, а ипак као Црква, ми у духу већ живимо у томе Царству и окупљамо се за трпезом Господњом, где у дубини срца сазерцавамо Његову нестворену светлост и сјај. Ово нам је наслућивање дано да бисмо могли желети и волети Царство Божије и жудети за савршенијим заједничарством са Богом у предстојећем „дану без вечери", и сваки пут, опет, пошто смо окусили „мир и радост Царства нeбеског", враћамо се у овај свет и поново се налазимо на дугом, уском и тешком путу. Од славља се враћамо у живот поста, у живот припреме и очекивања. Очекујемо вечер овог света у коме ћемо учествовати у „тихој светлости свете Божијe славе", почетку који неће имати краја. Преузето из књиге Велики пост протојереја Александра Шмемана View full Странице

Ваше Преосвештенство, Са великом пажњом и интересовањем сам прочитао Упутство за литургијску праксу које сте послали 30. новембра 1972. г. клиру епархије Њу Јорка и Њу Џерсија. Потпуно разумем и делим Вашу забринутост за литургијско стање које је без сумње крајње озбиљно и засигурно потребује исправку и руковођење од стране нашег Епископата. И управо због озбиљности, дубине и врсте проблема са којима се данас сусрећемо, са дужним поштовањем усуђујем се да изложим нека своја размишљања, подстакнута овим Упутством. Како сам посветио већи део свог живота изучавању и предавању Литургике, уверавам Вас, Ваше Преосвештенство, да немам другог циља него да покушам да појасним питања која ће ово Ваше Упутство покренути, и да ово ра- дим у духу потпуне и безусловне послушности према дужности Епископа да „правилно управља речју“ Божанске Истине. Прочитајте наставак у attachment-у (прилогу) O_PITANJIMA_LITURGIJSKE_PRAKSE.pdf View full Странице

Потребан је стручни скуп вероучитеља и наставника грађанског васпитања ПРОШЛО је више од деценије и по од повратка верске наставе у школски систем. Добронамерни, без обзира на верску припадност, сложиће се да су постигнути добри резултати који доприносе друштвеном бољитку. Постоје, истина, одређени проблеми и препреке на путу пуне успешности, али из дана у дан се превазилазе ангажовањем свих стваралачких субјеката. Приметна је корелативност верске наставе и грађанског васпитања, као и креативна усклађеност верских учења са природним наукама. Постигнут је висок степен културе различитости, што је гарант прогресије школског система. Једино што стоји у месту, није одмакло од почетка, јесте статус вероучитеља - катихета. Решавањем овога питања све би добило другачије усмерење, престала би неизвесност која производи свеколике страхове. Непотребно је страховање од лоших ефеката верске наставе у ери технолошког развоја. Све је сасвим другачије, само је потребно разумети стваралачки плурализам на прави начин и уместо сукоба неистомишљеника изграђивати културу дијалога тако што се траже добра решења за све, слободна од идеолошких једностраности. Могуће је кренути и од става: "Слажемо се да се не слажемо!" Евидентно је да у демократским друштвима савременог света постоји верска настава, док је далека прошлост прогон верских садржаја из тоталитарних режима који су сами себе урушили због недостатка културе различитости и културе дијалога. Јасно је, дакле, да би неки нови прогон или омаловажавање веронауке значио повратак у диктатуру и различите облике дискриминације. То би требало да знају сви савремени "борци" за људска права који понекад једнострано приступају вери и верницима вешто манипулишући подацима о поступцима појединаца из верских колективитета, који нису у сагласју са вером. Наравно, ти поступци појединаца не могу бити ни меродавне одреднице, али ако нема добронамерности онда се то злоупотребљава као "доказ" о вери као "реметилачком фактору друштвеног прогреса". Ко не види у овоме акт дискриминације према вери и верницима сигурно је да је под теретом потребе да доминира и диктира устао сам против себе и онога што иначе заговара. Потребно је много више разговарати и тако превазилазити лоша стања која сви додатно усложњавамо увредљивим саопштењима и бесмисленим прозивкама. Важно је желети и знати саслушати свакога човека, умесно му образложити своје разлоге и бити искрен у дијалогу. Тако се изграђује поверење које нас подиже на виши степен разумевања постојећих разлика. На крају крајева, верски садржаји почивају на истини, отворености и разумевању различитости, нису затворени системи који покрећу нетрпељивости и непријатељства. Заиста је непотребно оптерећивати школски систем идеолошким, религијским и етничким сукобима. Као председник Владине комисије у Сава центру за верску наставу у основним и средњим школама у периоду од 2004. до 2010. године слободан сам да посведочим висок степен сарадње цркава и верских заједница, као и два ресорна министарства, вера и просвете. Већ далеке 2006. године одржан је Конгрес вероучитеља под називом "Јединство у различитости где су промовисане све позитивне вредности религијског плурализма у којем различитост вероучења није препрека за остварење јединства у различитости. Мислим да би у наше време било добро да се одржи сличан стручно-научни скуп на којем би учешће требало да узму поред вероучитеља свих конфесија и наставници грађанског васпитања, под именом "Култура различитости у васпитању и образовању", где би се процесуирала сва отворена питања. Тако би се допринело превазилажењу многих предрасуда и дезинформација јер би се увидело да постојеће разлике у приступу проблему нису ни велике ни неуклоњиве. Дијалог увек препознаје стваралачке потенцијале, док протести скоро увек погодују онима који уместо снаге исправних аргумената користе различите облике насиља и манипулација масама. Верска настава је добар потенцијал демократичности свакога друштва само је важно и потребно непрестано исправно је усмеравати, што је могуће кад се успоставе добре корелације и интеграције свих стваралачких субјеката. Добра чињеница је то да слободно можемо рећи да су добронамерни сви креатори школског система у којем постоји верска настава. То је сигурност која нам даје право да се надамо да се траже повољна решења која ће побољшати стање, и да нико никога на прогони и не изгони напоље. Сви смо на истом задатку стварања заједничког бољитка, само је потребно да све више уважавамо једни друге и превазилазимо стереотипе и предрасуде које предуго носимо као велика оптерећења из скорије прошлости. Проф. др Љубивоје Стојановић, протојереј http://www.novosti.rs/вести/насловна/друштво.395.html:648797-Dijalog-o-veronauci View full Странице

Свети Сава је наша вечита прича, никад до краја испричана и завршена. Сви Срби знају о њему понешто, али нико не зна све, јер је његова биографија истовремено биографија Бога и Цркве у свету и историји. У великој мери, то је биографија целог овог народа. Свети Сава је конкретна историјска личност, Србин од крви и меса, становник земље, али и грађанин Неба и човек будућег века. Он је, као што је рекао Владика Николај, “најлепше српско дете” које је даровано Богу, али и најлепши српски лик кроз који се Бог нама показује. Кроз њега је биће овог народа најбоље видело и предосетило Царство Божије и вечни живот. Непознати и далеки светови који се скривају иза завеса овог света у њему су се открили на најлепши начин. Кроз њега је наш дух доживео најдубљу катарзу, а мисао највећи узлет. Наша бурна природа, често склона разузданости и деструктивној стихији, Светим Савом се оплемењивала и припитомљавала. Српски народ нема неспорнију личност и већег просветитеља. Свети Сава се умом уздизао докле су стизали најумнији људи његове епохе, а срцем до самог Божанског престола. Напустио је царски двор, одрекао се раскоши и отишао у “земљу Пресвете Богородице” да поправи и просвети себе, како би касније могао да поправља и просвећује друге. Целим бићем је тежио ка Небу, саживљавао се са чудесним васионским световима откривајући свет као чудесну поему Вечног уметника. Живот му је био непрестана егзистенцијална дијалектика божанског и човечанског. Он није само “имитирао” Христа. Он је са Њим у свему “сарађивао”. Свети Сава је био “небески ангел у телу”. У њему је горео пламен вечне божанске љубави. Његовим бићем су струјале чудотворне енергије Духа Божијег, шириле се вечне врлине и мисли. Целог живота је сакупљао “божански мед”, хранио се божанском храном, пио “божанско вино”, и све то несебично давао другом не тражећи признање, плату и награду. Према себи је целог живота био строг, а према другима благ. Све што је имао давао је другима — живео је за друге. За себе ништа није тражио, а све је добијао и имао. Могао је многима да влада, али је он изабрао да служи свима. Што се више одрицао од често неограничених потреба људске природе, то је боље потврђивао себе као личност. Код њега је све било универзално, саборно, свечовечанско и свеобухватно — ум, воља, осећања, љубав. Љубав је ширила његово биће до неслућених размера. Њоме се ослобађао окова смрти, ускости природног раста и процеса, ограничености националне историје и идеологије. Када је први пут стигао у манастир Светог Саве Освећеног у Јерусалиму, у сусрет му је кренула Богородица Тројеручица. Она му је, према предању тог манастира, откључала и отворила врата. Ту је икону добио на дар и однео је у Хиландар где је постала игуманиј а и његова стална покровитељка и заштитница. Јерусалим се није тако обрадовао ниједном странцу, ниједном госту. Свети Сава није ни митско ни “магијско” биће, нити светац који стоји насупрот “профаним” људима. Он је само целовита, остварена и довршена људска личност која је свој овоземаљски век проживела црквеним стилом живота. Христос и Црква Божија су учинили да буде то што јесте, света и непролазна личност, вечна “икона” Христова. У њему се Христос оваплотио, примила се древна хришћанска, ћирилометодијевска и светогорска философија живота, наставила се сва минула хришћанска поколења. Сабрала су се у њему сва времена, повезали векови, укрстиле се људске судбине, проговорила сва наша поколења “језиком лепшим од језика и наречјем којим је Господ створио овај чудесни свет”. У њему је исто тако снажно одјекнуо и будући еон. Зато већ толико векова, уверљиво и убедљиво, сведочи да Бог “хода” овом земљом и планетом, да је БОГ са нама. За живота је био “путујући храм” и апостол, а његове мошти су биле “лек бесмртности”. За живота је учинио много, али је то несразмерно мало у односу на оно што чини у животу после живота. Када је умро, као да се тек родио и почео да живи. Тада је све његово добило још чудеснију снагу и преображавајућу моћ. Током векова се његов жиг утискивао на све што је српско. Постао је заштитни знак целог народа, његов духовни крвоток и огњени стуб који спаја народ са Небом. Оно што је за Запад у средњем веку био Фрања Асишки, то је Свети Сава за Србе и за све балканске народе. Када смо доживљавали највеће удесе и погибије, Савино смо име призивали у помоћ! Са његовим именом на уснама долазило се на овај свет. У највећим посрнућима њиме смо васкрсавали. У злокобним добима он је мирио завађену браћу! У трагичним сеобама њега смо носили као највећу светињу и амајлију и, како каже песник, “докле смо се ми расејали, дотле се његово име протегло и пепео развејао”. Ниједно српско поколење није било безбрижно и спокојно, али су га сва славила и радовала му се! Од Светог Саве нико нас није лепше свету представио и са светом помирио. Где се он појављивао, тамо су туђини постајали сродници, непријатељи пријатељи, разбраћени браћа. Свети Сава је, чини се, по начину мишљења савременији од наших савременика. Као да ми живимо у његовом, а он у нашем времену. Због тога он није наша прошлост него наша будућност. Он је стварао аутентичну и отворену српску културу, спремну да од других прими све оно што је достојно да буде примљено, али истовремено способну да одбаци све што скрнави људско достојанство. Циљ му је био да његова земља буде земља слободних, разноликих и различитих људи који ће међусобно да сарађују. Идеал су му били часни и свети људи којима све треба да буде подређено. Циљ му је била “света”, а не “велика” Србија, јер је земља највећа када је земља светих и честитих људи. Начела правде, права, слободе, мудрости и љубави уградио је у темеље српске државе. Његова политичка философија је објединила најбоље политичкоправне и државне традиције Атине, Јерусалима и Рима. Стварао је државу за потребе људи, а не људе за интересе државе. Настојао је да се на свим нивоима успоставе присни лични односи, а да се укину односи засновани на принципу господар — роб и претпостављени — потчињени. Градио је слободну заједницу различитих личности, а борио се против присилне заједнице сачињене од истих људи у различитим групама које међусобно ратују. Градио је Цркву Божију целог живота. Због свега тога су многа поколења била на путу Светог Саве. Њиме су се преображавала и надахњивала. Он им је био путоказ, визија, перспектива и животна философија. Који би народни и друштвенополитички идеали данас били модерниј и, напредниј и, човечниј и? У овом веку се све преокренуло. Светог Саву смо или умртвили или отписали из живота. Можда је мањи грех оних који га отписују него оних који га умртвљују. За највећи број Срба Свети Сава је данас, у најбољем постати садашњост и велико благо за искорак у будућност. Обоготворити прошлост није ништа друго до идолопоклонство, а негирање прошлости је злочин. Трезвено и одговорно проучавање прошлости, усвајање оног што је издржало проверу времена и историје и транспоновање тога у конкретни живот — то је оно што чине одговорни и зрели народи. Ако свете Божије људе, попут Светог Саве, посматрамо само као људе прошлости, а не као људе будућности, узоре и идеале којима тежимо, на погрешном смо путу. Протојереј-ставрофор Радован Биговић Преузето са Живим за Есхатон View full Странице