Претражи Живе Речи Утехе

Црква слави спомен на светог Григорија Паламу, великог богослова XIV века, “проповедника благодати”, како му појемо у тропару. Свети Григорије је учио о Нетварној, Таворској, Божанској светлости Преображења, која никада не почиње и никада се не завршава, већ свагда пребива тамо где и Господ, у Цркви Његовој, и ми смо призвани да будемо сведоци ове светлости, ми можемо видети ову светлост, присаједињујући јој се по дару Христовом, по мери очишћења наших срдаца. Када хришћанство изгуби своје назначење, тако да не буде више никоме опасно, тада ће његови непријатељи, јавни или тајни, са усхићењем фокусирати поглед ка временима његове минуле славе. Без страха од благодати која љубављу сагорева срца, они неће штедети на похвалама монашког делања, ни са чим упоредиве лепоте богослужења, црквене речи, савршенства његове философије. Био је то, рећи ће они, велики тренутак наше цивилизације. Они ће признати способност хришћанства да продре у дубине људског духа. О његовим моралним и културним вредностима говориће са уважавањем, помешаним са жалошћу. Подвући ће да без обзира на неке непожељне карактеристике, на сувишни догматизам и елементе фанатизма, оно је помогло људском роду у његовм формирању и развоју. Постепено изгубивши своју бескорисну устремљеност ка небесима, оно је успело да се оваплоти у земаљском. Али, додаће они, на крају крајева, као и све на свету, оно је исцрпљено, превазиђено. У то време у предивним храмовима са иконама ремек-делима, чуће се древни знамени распеви и на очиглед радозналаца биће демонстрирани евхаристијски сасуди – драгоцени музејски експонати. Када хришћанство не буде више никоме сметало, како је рекао један богослов, одаће му хвалу, на крају, по правди, и она ће бити нешто попут посмртне похвале. И тада ће наступити потпуна надмоћ греха и смрти. Због умножења безакоња охладнеће љубав; со ће престати да буде слана, сунце ће се помрачити и месец неће сијати својом светлошћу. Ми видимо да су намере непријатеља озбиљне, и зато у време Великог Поста не иштемо једноставно утеху у неиздрживим невољама, већ Самог Утешитеља, Духа Истине. Свети Игњатије Брјанчанинов се молио за свога пријатеља: “Господе, дај Леониду духовну утеху, да би његова вера постала жива, срдачна, а не једноставно слушање речи!” Преподобни Силуан Атонски се на тај начин молио за сав народ. А оптински старац Нектарије, који је често говорио: “Како ја могу да будем наследник претходних стараца! У њима је благодат била читав хлеб, а у мени кришка”, одговорио је једној својој поштоватељки, на питање да ли је тачно да су се испунили сви знаци Другог Доласка: “Не, не сви. Али свакако да је и телесном виду јасно, а духовном откривено, да је раније Црква обухватала широк опсег читавог хоризонта, а сада је као мали кружић; а у последње дане, сачуваће се у оваквом облику: један православни епископ, један православни јереј и један православни мирјанин. Не кажем ти да неће бити Цркве, биће је, али ће се Православље сачувати само у таквом облику” “Обрати пажњу на ове речи”, додао је, “схвати. Ето то је у читавом свету.” Наравно, старац Нектарије није говорио буквално да ће остати један епископ, један свештеник и један мирјанин, већ у смислу да док у Цркви постоји макар један човек који истински иште спасење, ради тог једног човека Господ неће одузети благодат од ње. И наилазе таква искушења да без двоструке благодати нико, ниједан човек, не може се одржати у истини и љубави. Ето о чему нам говори данашњи празник. У простору у коме влада лаж сваки хришћанин треба да буде богослов, онај који може рећи реч, слово, о Богу, не зато што зна све о Христу, већ зато што познаје Христа. Као што и сам Христос говори: “И Ја знам моје и моји знају Мене” (Јн. 10, 14). На овај начин треба да идемо кроз пост, да би на његовом крају, заједно са Црквом многим устима појали: “Васкрсење Христово видевши”. Слично апостолима о којима смо слушали у Јеванђељу које се читало на бдењу, требамо да сами додирнемо ране Његове и Васкрсење Његово, јер је без тога немогуће живети даље. Да би смо могли говорити другима, не само оно што смо слушали, већ и оно што смо својим очима видели, оно што су дотакле наше руке. Реч Живота, јер Живот нам се јави. Богослов се постаје молитвом и постом. Богословље је продужетак молитве (треба бити на једном и истом језику, на оном на ком се говори са Богом) и продужетак поста, као одговорно давање себе, душом и телом, Христу Богу. Сви памтимо ове речи: “Ако си богослов онда се чисто молиш, и ако се чисто молиш, онда си богослов” Ето, у каквим се опасностима налазимо. У почетку, чисто људска мудрост, за коју неопходност живота у духу изгледа као лудост, а након ње, колапс свести и погибао. Не иде одмах, како је говорио свети Теофан Затворник, богоборни атеизам, већ у почетку једноставно, прихватање “врховног ума”. Али наш Бог је више него “врховни ум”, Он је Отац Који воли, Син Који је био распет и победио свет, и Дух Свети – Светлост Која просвећује свакога човека који долази у свет. Време је поста и молитве. Буди спреман, хришћанине, да свом својом крвљу исплатиш једну кап благодати, купљену бесценом ценом! Ми морамо да им засметамо, да задржимо зло, да будемо “они који задржавају”, они који су на самом делу причасни сили Божјој, благодати Светог Духа, да запушимо уста корупције и лажи, већ отворена за изрицање последње пресуде Цркви. http://manastirpodmaine.org/protojerej-aleksandar-sargunov-kada-hriscanstvo-izgubi-svoje-naznacenje/

Свети Сава је конкретна историјска личност, Србин од крви и меса, становник земље, али и грађанин Неба и човек будућег века. Он је, као што је рекао Владика Николај, “најлепше српско дете” које је даровано Богу, али и најлепши српски лик кроз који се Бог нама показује. Кроз њега је биће овог народа најбоље видело и предосетило Царство Божије и вечни живот. Непознати и далеки светови који се скривају иза завеса овог света у њему су се открили на најлепши начин. Кроз њега је наш дух доживео најдубљу катарзу, а мисао највећи узлет. Наша бурна природа, често склона разузданости и деструктивној стихији, Светим Савом се оплемењивала и припитомљавала. Српски народ нема неспорнију личност и већег просветитеља. Свети Сава се умом уздизао докле су стизали најумнији људи његове епохе, а срцем до самог Божанског престола. Напустио је царски двор, одрекао се раскоши и отишао у “земљу Пресвете Богородице” да поправи и просвети себе, како би касније могао да поправља и просвећује друге. Целим бићем је тежио ка Небу, саживљавао се са чудесним васионским световима откривајући свет као чудесну поему Вечног уметника. Живот му је био непрестана егзистенцијална дијалектика божанског и човечанског. Он није само “имитирао” Христа. Он је са Њим у свему “сарађивао”. Свети Сава је био “небески ангел у телу”. У њему је горео пламен вечне божанске љубави. Његовим бићем су струјале чудотворне енергије Духа Божијег, шириле се вечне врлине и мисли. Целог живота је сакупљао “божански мед”, хранио се божанском храном, пио “божанско вино”, и све то несебично давао другом не тражећи признање, плату и награду. Према себи је целог живота био строг, а према другима благ. Све што је имао давао је другима — живео је за друге. За себе ништа није тражио, а све је добијао и имао. Могао је многима да влада, али је он изабрао да служи свима. Што се више одрицао од често неограничених потреба људске природе, то је боље потврђивао себе као личност. Код њега је све било универзално, саборно, свечовечанско и свеобухватно — ум, воља, осећања, љубав. Љубав је ширила његово биће до неслућених размера. Њоме се ослобађао окова смрти, ускости природног раста и процеса, ограничености националне историје и идеологије. Када је први пут стигао у манастир Светог Саве Освећеног у Јерусалиму, у сусрет му је кренула Богородица Тројеручица. Она му је, према предању тог манастира, откључала и отворила врата. Ту је икону добио на дар и однео је у Хиландар где је постала игуманиј а и његова стална покровитељка и заштитница. Јерусалим се није тако обрадовао ниједном странцу, ниједном госту. Свети Сава није ни митско ни “магијско” биће, нити светац који стоји насупрот “профаним” људима. Он је само целовита, остварена и довршена људска личност која је свој овоземаљски век проживела црквеним стилом живота. Христос и Црква Божија су учинили да буде то што јесте, света и непролазна личност, вечна “икона” Христова. У њему се Христос оваплотио, примила се древна хришћанска, ћирилометодијевска и светогорска философија живота, наставила се сва минула хришћанска поколења. Сабрала су се у њему сва времена, повезали векови, укрстиле се људске судбине, проговорила сва наша поколења “језиком лепшим од језика и наречјем којим је Господ створио овај чудесни свет”. У њему је исто тако снажно одјекнуо и будући еон. Зато већ толико векова, уверљиво и убедљиво, сведочи да Бог “хода” овом земљом и планетом, да је БОГ са нама. За живота је био “путујући храм” и апостол, а његове мошти су биле “лек бесмртности”. За живота је учинио много, али је то несразмерно мало у односу на оно што чини у животу после живота. Када је умро, као да се тек родио и почео да живи. Тада је све његово добило још чудеснију снагу и преображавајућу моћ. Током векова се његов жиг утискивао на све што је српско. Постао је заштитни знак целог народа, његов духовни крвоток и огњени стуб који спаја народ са Небом. Оно што је за Запад у средњем веку био Фрања Асишки, то је Свети Сава за Србе и за све балканске народе. Када смо доживљавали највеће удесе и погибије, Савино смо име призивали у помоћ! Са његовим именом на уснама долазило се на овај свет. У највећим посрнућима њиме смо васкрсавали. У злокобним добима он је мирио завађену браћу! У трагичним сеобама њега смо носили као највећу светињу и амајлију и, како каже песник, “докле смо се ми расејали, дотле се његово име протегло и пепео развејао”. Ниједно српско поколење није било безбрижно и спокојно, али су га сва славила и радовала му се! Од Светог Саве нико нас није лепше свету представио и са светом помирио. Где се он појављивао, тамо су туђини постајали сродници, непријатељи пријатељи, разбраћени браћа. Свети Сава је, чини се, по начину мишљења савременији од наших савременика. Као да ми живимо у његовом, а он у нашем времену. Због тога он није наша прошлост него наша будућност. Он је стварао аутентичну и отворену српску културу, спремну да од других прими све оно што је достојно да буде примљено, али истовремено способну да одбаци све што скрнави људско достојанство. Циљ му је био да његова земља буде земља слободних, разноликих и различитих људи који ће међусобно да сарађују. Идеал су му били часни и свети људи којима све треба да буде подређено. Циљ му је била “света”, а не “велика” Србија, јер је земља највећа када је земља светих и честитих људи. Начела правде, права, слободе, мудрости и љубави уградио је у темеље српске државе. Његова политичка философија је објединила најбоље политичкоправне и државне традиције Атине, Јерусалима и Рима. Стварао је државу за потребе људи, а не људе за интересе државе. Настојао је да се на свим нивоима успоставе присни лични односи, а да се укину односи засновани на принципу господар — роб и претпостављени — потчињени. Градио је слободну заједницу различитих личности, а борио се против присилне заједнице сачињене од истих људи у различитим групама које међусобно ратују. Градио је Цркву Божију целог живота. Због свега тога су многа поколења била на путу Светог Саве. Њиме су се преображавала и надахњивала. Он им је био путоказ, визија, перспектива и животна философија. Који би народни и друштвенополитички идеали данас били модерниј и, напредниј и, човечниј и? У овом веку се све преокренуло. Светог Саву смо или умртвили или отписали из живота. Можда је мањи грех оних који га отписују него оних који га умртвљују. За највећи број Срба Свети Сава је данас, у најбољем постати садашњост и велико благо за искорак у будућност. Обоготворити прошлост није ништа друго до идолопоклонство, а негирање прошлости је злочин. Трезвено и одговорно проучавање прошлости, усвајање оног што је издржало проверу времена и историје и транспоновање тога у конкретни живот — то је оно што чине одговорни и зрели народи. Ако свете Божије људе, попут Светог Саве, посматрамо само као људе прошлости, а не као људе будућности, узоре и идеале којима тежимо, на погрешном смо путу. Протојереј-ставрофор Радован Биговић Преузето са Живим за Есхатон

На Западу се појавило неслагање о схватању Евхаристије као жртве. На једној страни је становиште према којем се из Евхаристије мора уклонити жртвени аспект, пошто се Христова жртва прихвата као јединствена и потптуна; са друге стране постоји схоластичка идеја која жртву дефинише једино у појмовима искупљења и покајања, као нешто у вези са крвљу, чиме се задовољава божански гнев или правда. Увек сам осећао да је цела дебата заправо погрешна, јер оваква врста теологије и религије жртву тумачи у смислу некаквог правног поравњања: захтевано задовољење, обавеза творевине према Творцу, нешто попут пореза – жртвовање најбоље животиње или чак детета да би се задовољила некаква објективна нужност. Према мом мишљењу, ово је перспектива којој није потребна само исправка, већ је неопходно поновно радикално промишљање, које би обухватило и њене темеље, почевши од разумевања саме природе жртвовања, од стране богослова готово заборављене, а која се понекад поново открива у религијским истраживањима. Пре свега, желео бих истаћи да је жртвовање онтологија. Оно није резултат нечега, већ је главни израз или прво откривење самог живота; духовни садржај живота. Тамо где нема жртвовања, нема ни живота. Жртвовање је укорењено у препознавању живота као љубави – давања које није због тога желим више за себе, или да би се задовољила нека објективна правда, већ зато што је ово једини начин постизања пуноће могуће за мене. Александар Шмеман Дакле, пре него што жртвовање прерасте у испаштање, обештећење или искупљење, оно је заправо природно кретање самог живота. Овакво виђење жртвовања налазим у источној Евхаристији, у којој, пре него што дођемо до тренутка распећа, говоримо о жртвовању у виду хваљења, а о спасењу као повратку на жртвени начин живота. Супротност жртвовању је конзумеризам, идеја да све припада мени и да ја треба то да узмем. Наша обнова из тога (конзумеризма) одвија се само сложеним кретањем, чији пример видимо у Евхаристији, где ми себе нудимо (Христу), а уједно нас Христос прихвата нудећи нам себе. Тако, супротно ставовима појединих научника и феноменолога религије, рекао бих да жртвовање не води порекло из страха, колико из потребе за заједницом у стварном смислу, заједничарењем које је давање и учествовање. Део животиње који нам служи као храна, али није употребљен као храна, већ је спаљен и понуђен Богу, значи да ми храну, заправо, делимо са Богом, постајући тако једносушни Њему. Мислим да је ова идеја жртвовања изворнија од било које друге идеје о смислу жртвовања. Снага жртвовања је у давању, пошто давање јесте живот; то је давање-и-примање. Зато је цело наведено кретање средишње и узајамно. Велики део западног богословског гледишта за основ себи узима страх или неку врсту лаког, прекомерног оптимизма. За нас који смо у оквиру источног Православља ово је једна потпуно другачија духовна клима. Веома је тешко западним појмовима изразити искуство источне Цркве. Узмимо за пример целокупно предање у вези са жртвовањем у (западној) Миси: преломљено тело, проливена крв. У источном православљу хлеб и вино посматрамо као символе стварања; вино је евхаристијски дар, не зато што личи на крв, већ зато што је крв живот, а вино је нешто што „весели срце човека“. Зато, када на почетку Евхаристије Богу приносимо дарове још увек нисмо дошли до Крста и страдања, већ смо једноставно и радосно обновили стање у којем смо постали причасници живота; хлеб и вино је оно што постаје моје тело и моја крв. Ово је основна ствар: радост због тога што смо у Христу приступили жртвеном начину живота. Не само да се препуштамо, већ се узносимо, а нема краја могућности тог узношења. Ово не значи да зло не постоји, што би неки закључили да је наше мишљење, укључујући, бојим се, и Тејара де Шардена (Teilhar de Chardin) – а то је слабост коју налазим у његовим ставовима. Зло је веома значајно и жртвовање има везе с њим; али морамо изградити перспективу у којој идеја жртвовања неће бити сведена само на ниво испаштања и покајања за грех. Морамо се отарасити овог окрњеног гледишта, а са друге стране, не можемо остати ни на претераном оптимизму, по којем све што треба да радимо јесте да сваку радњу учинимо радосним приношењем. Не, јер како Паскал каже: „у овом свету Христос је разапет“; зло је стварно присутно и идеја жртвовања јесте да се радост, свакако, не може постићи без страдања; али страдање у примеру Распећа је само по себи победа. Смисао Христове смрти није задовољење саме смрти, већ промена значења. Но, смрт је и даље смрт. Ово објашњавамо учењем о Христовом силаску у Ад. Целокупни поглед на жртвовање зависи од полазне тачке. Почетак је везан за нешто што припада стварном животу, пре постојања зла и било каквог греха. Тек потом долази други ниво: зло, издаја, страдање, смрт. Жртвовање је присутно и овде, али стиче нову енергију и иде коначно према трећем нивоу, добијајући есхатолошко значење: крај свега, а заправо испуњење свега у савршеном жртвовању, савршеном заједништву, савршеном јединству. Ово су три димензије жртвовања, за које мислим да се морају поново успоставити због уравнотежења гледишта и богословља жртвовања. Сматрам да су ова становишта суштински битна: благодарење, заједничарење, одрицање, давање и примање, преображај. Сва су она неопходна за употпуњење гледишта. У идеји заједнице (Бога и човека) поставља се питање који је човеков удео; како човек испуњава своју жртвену улогу? Можда је Богу потребно да буде нахрањен. Чини ми се како би овде могли промислити о месту хране у причи о стварању и паду. У митологији стварања човек је створен као гладно биће, због чега је Бог створио свет, као храну њему. Човек је зависан, а зависност је врста објективног ропства. Но, ако је Бог господар, а ми само робови, шта Он може примити од света, где све ионако зависи од Њега? Овде се појављује жртвовање, али и свештенослужење. Свештенослужитељ је прво и пре свега приноситељ жртве – не говорим о свештенству у црквеном значењу – и зато, он је човек који ту зависност може слободно преобразити (у нови однос); он је човек који може рећи хвала. У тренутку у којем роб, створен од Бога, може захвалити Богу за свој живот и храну, он је ослобођен; жртва, благодарење је ослобађајуће. Пад (или како се још назива „првобитни грех“) сам увек разумевао као губитак жеље човека да буде свештенослужитељ или као жељу да се не буде свештенослужитељ, већ потрошач; и онда, мало по мало, он почиње сматрати да јести и пити представљају његова права, што је потпуно поробљавање, јер се правима не назире крај. Достојевски нам у „Злим дусима“ приказује човека који хоће своје коначно/крајње право – да буде Бог; због тога извршава самоубиство, не би ли показао да је слободан попут Бога. Међутим, управо нас приношење, благодарење и хваљење чине истински слободним. Тајна хране је да она остаје без смисла уколико не постане живот. Храна коју једем је мртва, али њено васкрснуће у мени мора бити нешто више од пуких калорија и протеина, она мора бити истинска света тајна жртвовања. Можда би требало да се осврнемо на крајњи аспект жртвовања, а то је мучеништво, за које сматрам да га ваља разликовати од херојства. Ово друго налазимо готово свугде, чак и међу животињама. То је, наравно, једна врлина од великог поштовања и не мислим да је унизим, али мучеништво је нешто сасвим другачије. Мученици су били сведоци; сведоци преображаја смрти. Оно што Христос уништава није физичка, већ духовна смрт, која је отуђење у којем живимо – отуђење једних од других, од света, од природе, отуђење од Бога и пре свега, отуђење од нас самих. Први хришћански мученик, Стефан, умирући је рекао: „Видим небо отворено“. Он је посведочио како смрт постаје живот. „Рођендане“ мученика Црква слави према дану њихове смрти, јер на тај дан они су „рођени“. Мученик смрт не види као неко повећање капитала добрих дела, на основу којих Црква може исписати чекове, већ као жртву љубави и хвале; њему је дата изузетна привилегија да се придружи Христу у смрти, која није несрећан случај, већ врхунац потпуно испуњеног живота. Ипак, не морамо ићи чак до мучеништва како бисмо нашли стварну улогу страдања. Сви страдамо, обично веома пасивно; али постоји још једна врста страдања коју себи намећем када нешто „жртвујем“ или се нечег „одричем“. То је страдање онога који се подиже након пада. Један руски песник је рекао „Дај ми снаге, Господе, да се суочим са Твојим строгим Рајем“. Он користи реч „строги“ другачије од уобичајене представе о Рају као месту задовољства, другачије од утиска да ће у вечном животу све бити лако. Идеја је више да је страдање сами смисао повратка, откривања и узрастања. Ово је идеја Тејара де Шардена: страдање као услов узрастања, јер све што узраста страда. Тако, постоји страдање које се бира зато што не постоји други начин достизања сопственог истинског „ја“. Није Бог створио страдање, већ сам га ја увео отпадајући од тог (правог) живота; зато је повратак правом животу болан. Он захтева дисциплиновање. То покреће питање читавог данашњег приступа животу и медицини. Наравно, напредак у медицини (раст медицинског знања) је вредан хвале, али са друге стране, бојим се да ћемо ускоро постати друштво у којем ће страдање бити буквално забрањено законом. То није шала – то је страшно. Већ сада у цркви је веома тешко проповедати било шта што узнемирава људе; све оно о чему се проповеда мора имати некакав срећан крај. Сматрам да вера мора одговорити поновним успостављањем правог значења страдања. Видим да људи ментално оболевају зато што се не могу више суочити са страдањем. Целокупна идеја социјалне државе упућује на веровање да страдање јесте противприродни злочин – ти не смеш да патиш! Не верујем да је Бог створио страдање и смрт. Он није створио свет у којем се свака љубав завршава раздвајањем, у којем је све супротно од онога што желимо. Да би се то разумело, Литургија нас увек враћа на тренутак када Бог, створивши свет, „виде да је веома добар“. Једино када је сломљено нешто веома добро, спреман си да платиш готово било коју цену како би га обновио. У овоме је наше учествовање: жртвовање није само у сврху наше добити. Оно се придодаје енергији у свету која обнавља живот. Христос, користећи масивно оружје, из љубави жртвујући се Својом смрћу, учинио је смрт слугом живота. Он смрт преобраћа у живот. Овоме су мученици заправо сведоци, али и судеоници. Велика је дубина смисла жртвовања. Стога се поново мора изградити синтеза његових аспеката, који су у наше време разбијени. Можда истина постоји у готово свакој теорији, уколико их неко сабере и доведе на почетак у којем је жртвовање сама суштина богоствореног живота, јер је и сам Бог жртвен, стално (Себе) даје, омогућава учествовање Својој творевини. Оно што је, у крајњој линији, Богу потребно заузврат, оно што Га „храни“ јесте љубав. Чудно је то како су наше идеје о смислу жртвовања тако сиромашне када је његово право значење садржано у самом имену: „учинити светим, учинити целовитим“ (латински: sacrificium – жртвовање, од sacer – свет и facio – чинити, направити). Губљење тог значења је суштина секуларизма и конзумеризма. Секуларизам није, као што неки мисле, порицање Бога; религија која нуди здравље и терапије свих врста је уклопива са секуларизмом: идеја да ти је потребна апотека, психотерапеут и религија како би био здрав. Секуларистички поглед на свет никада нисам посматрао као просто атеистички, већ као порицање жртвовања: светог и целовитог, свештенослужења као начина живота. Секуларна идеја јесте да је свакоме потребна религија зато што она помаже одржању реда и поретка, олакшава нам, итд. Овакво становиште пориче нивое. Целокупна терминологија ране Цркве је о узлажењу на следећи ниво: „И Који се вазнео на небеса“. Пошто је Он човек, и ми се у Њему уздижемо. Хришћанство почиње да пропада чим идеју о нашем узлажењу (узрастању) у Христовом вазнесењу – кретање жртвовања – почиње да замењује идеја о Његовом силаску. И управо смо ту данас; увек се ради о довођењу Њега у обичан живот, што би, према нашем мишљењу, решило наше друштвене проблеме. Црква мора сићи у гето, у свет у свој његовој стварности. Но, да би избавила свет од друштвених неправди, пре свега је потребно, не толико силазити у његове несреће, колико у овом свету имати неколико сведока могућег узлажења. – Александар Шмеман „Евхаристијско богословље“, стр. 67-74. http://www.otacnik.com/2011/12/blog-post_14.html Књигу можете наручити преко Фејсбук странице ОТАЧНИКА

Реч је о временима, када ће се грех прихватити за норму, безгрешност за изопаченост и опасну болест. Када ће људи активно, на сваки начин и свим средствима увлачити у грех, друге људе, оне малобројне што не желе да греше. Зато што што су они здрави, а ви болесни. Ви сте болесни јер не личите на нас, на нас ̶ на већину. Хајде да видимо ко су већина. Живимо у државама у којима влада демократија. То јест, на изборима побеђује већина. Превага за један глас, за један проценат. Ипак већина, макар и ништавна већина гласача, сматра, да они, природно, имају мандат на истину. Сви остали који не личе на њих, треба да се покоре већини која је победила, макар са незнатном превагом. Таква су правила овог света, у којем живимо, и који не можемо да променимо. Али, да ли је то истина? Може ли један човек бити у праву, а остали не? Може. Пример је Ној. Градио је незграпни дрвени брод огромних размера, у брдима, далеко од мора и океана. Говорио је да ће бити потоп, и да ће народ погинути. Ако желиш – помози, ако желиш – уђи са мном у овај Ковчег. Био је предмет прекора и исмевања. То јест, над њим су, једноставно, извините на изразу, грохотали од смеха. Чудан тип стоји са синовима, њих тројица, четворица и нека страшна кутија. Без једра, кормила, киља. Без ичега. Неки потоп ће бити. Да ли су се они дуго бавили овим послом? 120 година се градио Ковчег. Људи су живели дуго, 500-600 година, и више. Ној и синовим су пред очима имали сталну поругу. Чудни Ној бави се неком глупошћу. Када се небо зацрнило, ударио гром, кренуле да лију кише на грешну земљу, када се Ковчег затворио, ушли сви који су требали да уђу, смех се прекинуо. Међутим, било је касно. Један човек може бити у праву. Већина не мора. Она побеђује демократски. Метафизички она није у праву. Сећам се, када сам у младости слушао интервју са Максимовим, писцем и нашим руским емигрантом. Тада смо живели у плену илузије да је демократија нешто добро. Он је говорио: демократија је победа већине, али није победа бољег. Схватите, да су бољи они у мањини. Много је мање правичних, целомудрених, верних, храбрих, уздржаних, људи благородних у намерама. Сав остали плебс храни се истим: хлебом, призором, жељом да напакости супарнику. Зато је већина победа демократије, али не и победа бољег. Антоније говори да ће наступити времена...Он је то говорио док је седео у пустињи. Није био аналитичар, нити је анализирао тржиште, или психологију масе. Молио се Богу, и Бог му је откривао будућност. Говорио је да ће настати време када ће почети патње људске. Тада ће у једног здравог, уперити прсте и говориће му: болестан си, не слажеш се са нама. Кажеш: желим да живим са једном женом. Одговориће му: живи са свима. Живи са свима, и са свим што се креће на земљи живи. Шта ти је, погледај нас. Много нас је и у праву смо. Јер смо већина. Шта си се ухватио за своју једну верну, благоверну, живиш само са њом. Са свима живи, са свим, што, понављам, дише и што се креће, све до бесловесних животиња. Тако је. Шта се стидиш да урадиш абортус – говоре блудници пријатељице. Што се стидиш да имаш мушкарца, младог љубавника, да се подмладиш, да имаш лепшу кожу. Неке модерне жене проналазе љубавнике због лепе коже. Не да би се удале, или створиле породицу, него да би имале лепу кожу. Хајде, пронађи, стара кобило, неког младог швалера, помажи га новчано, ако је, јадник, неки гастарбајтер. Имаћеш и лепу кожу. Не желиш? Ти си глупача. Права глупача. Ми, паметне, знамо како да живимо. Ти си врло чудна. Зато што нас је много, а ти си једна. Могу да вам набројим много примера, најсуровијих, у вези са крвљу и семеном, новцем, душама, телима људским, смрћу, васкрсењем, болешћу и оздрављењем. Када полудели људи указују прстом на човека говорећи: болестан си. Одговара: због чега сам болестан? Зато што дајем половину своје плате сиромашнима? – одговара, на пример, човек. Или сам болестан што не желим да преварим жену? Или имам дете, а нисам га оставио, него га сам одгајам – каже други. Узвраћају му: болестан си, јер не можеш попут нас да живиш ради задовољстава. Не зна се за шта ти живиш. О томе је у IV веку говорио Велики Антоније, који као да је живео овде, на Рубљовци, на пример, или на Менхетну, или у енглеском Сохо, или на неком другом месту на планети. Рекао је да ће доћи време када ће оног једног који није оболео од општих болести болесници третирати као полуделог говорећи: пре свега, ти си болестан јер ниси као ми. Не бојте се ради правде изгледати лудо. Ако се стидите да пред грешницима будете луди правде ради, слаба је вера ваша. Треба да се радујете када вам се ругају грешници. Поруга злотвора је најбоља похвала. Довиђења. Протојереј Андреј Ткачов Са руског Ива Бендеља ТВ канал «Царьград» Извор: Православие.ру

Ко је хранио, издржавао итд. старе људе у време Кулина бана? Током читаве дугачке и замршене историје, која је иза нас? То јест, уз потпуно отсуство пензије, и при одсусву и помисли на њено постојање. Невероватно је, али старце су хранили и издржавали они које су старци родили и издржавали током своје младости. Молим да пажљиво прочитате ову страшну фразу. Савременом човеку је, егзистенцијално, потребан лични простор. Нека је и скроман по величини и дизајну, али лични. Пре је било другачије. Деца су пузила по поду колибе, баба је хуктала крај пећи, жена радила у башти, муж у пољу. Тако некако. Сви су били заједно, и не може се рећи да су се сви наслађивали овим животом у тесној кошници, али су сви имали стрпљења. Ниво општих потреба био је много нижи услед општег сиромаштва. Добро ̶ скромности. Данас није тако. Данас нам је потребан мали, лични простор. Потребна нам је мала сума новца за јогурт и лекове, мали мобилни телефон и мало слободног времена. Свега по мало, и све лично. Живети заједно, сударати се у шпајзу, или код шпорета у кухињи је живописна слика казне за учињене и неучињене грехе. Замислимо...Замислимо само да ће нас у годинама болешљиве старости и радне неспособности хранити и појити управо она деца и унуци, које смо васпитавали, рађали, учили. То је реални кошмар. Кошмар који зависи од квалитета васпитања наше деце. Кошмар не за све, наравно, али за многе. Добро, рођени син, синчић, још ће можда и да збрине. Скуваће чај. А шта је са невестом? Или зетом? Хлеб да дају, кревет да наместе, ноћну посуду да изнесу (и то се ради), лекара да позову, добру реч да уделе. Страшно је замислити колико тога ћемо морати да прочитамо у погледу! Сав се стресем, попут коња у пољу којег је угризла коњска мува, стресем се свим телом, када помислим да ћемо у годинама беспомоћне старости бити у потпуној зависности оних егоиста које смо сами родили и лоше васпитали! Зато је, дефинитивно, неопходно ставити на најудаљенију полицу све незадовољне разговоре о пензији. Она је мала (што је лоше), али чињеница да она постоји, је несразмерно боља. Стари људи увек и свугде биће класична и свакодневна зановетала и љубитељи галаме. Послушати их, раније није био живот, него рај. Само, из неког разлога, у том изгубљеном рају они су били исто тако незадовољна гунђала. Данас им опет не одговара ово и оно. Као лек, предлажем свима незадовољнима да размисле о томе да је пензија нова појава. Милиони људи у разним земљама и на разним континентима доживели су до старости, и чекали су сусрет са смрћу на рукама млађег покољења, без било какве помоћи од државе. У Грчкој, Риму, Египту, Кини је било тако. И у Русији, такође. Било би корисно познавати и ту страну живота, и макар понекад о томе размишљати. Макар док стојимо у реду за своју малу пензију. Још бих молио да имате у виду, да ме није пензиони фонд унајмио да напишем овај текст. Подстакло ме је негодовање на вечно роптање савремених људи који живе много боље, него што заслужују, и никакву благодарност Богу и људима не узвраћају. Само ропћу и ропћу у потпуној и незаслуженој убеђености да су достојни нечег бољег и лепшег. Од овога болују млади, болују већ и слинава деца, болују и људи зрелих година. Њима, који седе на клупама и не примећују гробни час пред очима, хоћу да посаветујем: макар само једном у животу замислите да пензије уопште неће бити. Нема је генерално, и све што вам је у животу потребно треба да добијете из руку деце коју сте васпитали. Лично ви васпитали. Само то замислите! И престаните да се жалите. Извор: Православие.ру

Али ево, за Нову годину не спавамо. Нисмо навикли. Појављује се добра мисао. Управо: да дочекамо Нову годину молитвено, у храму, ноћу. Не за обилним столом, или лицем у салати, нити у туђем стану са јутарњим питањем „где сам?“ или „ко си ти?“. У храму дочекати календарски почетак нове године! Шта ту није лепо и шта ту није благодат? Сат на кремљовским зидинама удара дванаест сати, и одјекује по свету свакакојако „ура“ на руском језику, и одзвања пуцањ отворених флаша шампањца. Али, управо у то време у многим храмовима ће свештеници рећи: „Благословено Царство Оца и Сина и Светог Духа“, – и почеће литургије. Ништа боље није могуће замислити. Пре је то била ретка традиција. На све ново (било то добро или лоше, мала је разлика) код нас гледају нетремице и са неповерењем. Гледају са подозрењем. Сами себи ово негодовање објашњавају тиме што „чувају традицију“. Па добро. Нисмо судије. Данас се традиција служења литургије у новогодишњој ноћи мало по мало раширила, и већ је тешко критиковати свештенике за „невиђене новотарије“, јер је пуно њих који служе у ноћ 31. на 1. Људима се свиђа. Сви су трезни и радосни. Сви имају више реалних нада на исто тако реалну срећу у Новогодишњој ноћи после молитве и причешћа, као после песама Коље Баскова. Чини се да је све јасно. Али.... Али традицију ноћне молитве можемо постепено ширити и изван граница власти Деда Мраза. Генерално, хришћани су се пре више молили ноћу него дању. Наш возглас на свеноћном „Слава Тебје, показавшему нам свет“ подсећа нас управо на та времена. Ноћ, проведена у молитви, за хришћане је исто тако природна појава, као што је за љубитеља преферанса ноћ проведена са картама. Приметите: љубитеље преферанса (подједнако као и љубитеље дискотека, пијанки и других ноћних занимација) нико не грди и не осуђује. То је њихов живот. А нама је речено да не осуђујемо. Ми не осуђујемо. Зато своје ближње, са времена на време, грдимо што не желе да се лудо проводе, или да иду код гатара. Грдимо их зато што желе ноћу да се моле. Чудна и неразумљива ствар. Ноћне литургије опет излазе из вековне таме и стављају до знања о свом праву на постојање Ноћне литургије опет излазе из вековне таме и дају до знања о свом праву на постојање. Постоји изрека: „Будућност Цркве је њена прошлост“. Све велико што је пројавила Црква у прошлости, изнова треба да се јави пред заласком историје. И аскетизам, и милосрђе, и узајамно помагање, и евхаристијска ревност... И ноћна молитва такође. Како време одмиче, људи ће све више ноћу да пијанче, блудниче, краду, да се рањавају, хушкају, туку, секу, бесе... А Црква, немешајући се са масовним безакоњем, треба да појача молитву. Између осталог и ноћну. Темпо живота је такав, да осим недељом, човек нема много времена да се моли на литургији. Послови, као што знате. Ово и оно. Али, ко нас спречава да се једном месечно или једном у две недеље окупимо у храм пред поноћ, да се помолимо, причестимо, и разиђемо по домовима? До два ноћу ћете већ спавати. Многи у то време тек одлазе од компјутера и телевизора. А ујутру, на посао, како и ваља. Ко нас омета у томе? Нико, осим личне лењости и лажних страхова. Да неко нешто не каже. Међутим, сам живот ће нас натерати да се молимо ноћу. Унутрашња логика црквене историје натераће нас да се молимо ноћу, и на таванима, и у пољима, у кабини брода, и у летњој кухињи (списак могу да наставим). Зато, хајде да се навикавамо, да не чекамо гоњења, него да молитвено одбијамо њихов долазак. Евхаристијска сабрања реално цепају ђаволске мреже. Молитва Цркве слаби апсолутно лукаво дејство ђавола на род људски. Само она и слаби. Довољно је да умањимо лукаву жетву новогодишње пијанке, свађа, туча и разврата тако што ћемо се те ноћи окупити на молитви и Евхаристији. Тада, видећете, појавиће се и осећај за духовни рад. Јер, искрено говорећи, овај осећај у некима од нас је сасвим неприметан. Са руског Ива Бендеља Извор: Православие.ру

Страсну приврженост ћемо одредити као снажну наклоност према нечему, што сведочи о слабости људске воље, о немогућности да обуздамо своје жеље и прохтеве. Слаба воља је показатељ болесне душе. На исти начин од млитавих мишића пате дистрофичари који нису у стању да поднесу ни најмањи физички труд. Каљење воље је најважнији задатак за хришћанина, који се постиже кроз непрестано надвладавање наших жеља и намера. За све нас је корисно да се придржавамо једноставног правила: више радимо оно што нам не причињава ужитак. На пример, ујутру на ноге лагане чим се будилник огласи. Прочитати јутарње молитве пре прве шоље кафе. На путу за посао прочитати једно поглавље из Јеванђеља. А још можемо да назовемо добар дан својим суседима ако их сусретнемо у лифту, да се захвалимо чистачици на чистом улазу у зграду, да уступимо место старијим људима у аутобусу. Можемо наставити да ређамо примере, али важно је рећи да обичним људима тешко падају наведени поступци којима служимо Богу и показујемо пажњу према ближњим. Све то нам представља труд. А ту се већ ради о духовном труду који се зове самопринуда. Страсну приврженост можемо упоредити са зидом који дели човека од Бога. Она у потпуности обузима ум и срце и присиљава човека да јој служи. Страсна приврженост је увек издаја Бога, врста духовне прељубе. Од тога болује већина људи и њихов је живот испразан, испуњен бесмислицама. Место Бога заузели су: новац, култ тела, нескривени егоизам, свакојаке врсте забаве. Страсна приврженост се често појављује у породичном животу када један од супружника ступа у љубавну везу са стране и она може бити толико озбиљна да има моћ да растури брак. Многи су привржени алкохолу, компјутерским игрицама, филмовима страве и ужаса, гледању порнографских сајтова. Познат ми је случај одраслог мушкарца – главе породице и оца двоје деце – који је постао завистан од порнографије. Гледао је те гадне филмове и у присуству своје жене, па чак и мале деце. Куповао је порно часописе и остављао их свуда по стану на видним местима. Ни молбе, ни сцене које је његова супруга правила нису уродиле плодом, њен муж није могао да победи своју погубну приврженост. На крају се ипак дозвао памети. Радио је као возач. Једанпут увече када је споро улазио у гаражу желео је да заустави кола. Међутим, кочница није радила, а папучица је пропала до пода. Кола су се зауставила благо ударивши у ивичњак. Одмах је схватио да су кочнице отказале. У том тренутку чуо је унутрашњи глас: «Ово ти је последње упозорење!!!» Ужаснут, схватио је да су кочнице могле да откажу и усред града на било којој раскрсници! Чим се вратио кући решио се свих поменутих гадости, а затим се покајао због своје погубне привржености – што је најважније. Људи који су зависни од штетних навика наликују једни другима у томе што им је срце испуњено тугом, то јест они пате и због тога су дубински несрећни. Савремени човек се често сусреће са немилим догађајима који га доводе у стање блиско тешкој депресији и унинију. Разлог за то су наше неиспуњене жеље. Желимо у овом животу тако пуно ствари, а Бог нам не даје оно што тражимо, а често и одузима оно што сматрамо најпотребнијим. Услед неразумевања ових догађаја многи људи просто дижу руке од свега и мучи их мноштво питања: «Зашто је све тако лоше?», «Зашто уопште живети?» Они који су имали барем мало искуства у «борби са унинијем» дошли су до просте истине: што се више забављаш то је снажнији стисак туге и јада око твога срца. Грешно весеље на кратко време «опија» душу, пружа неку мутну радост, али после неизбежног «мамурлука» живот постаје још потиштенији. Свет који је одступио од Бога је главни извор обмане човека и најчешћи кривац многих уништених судбина. Човек, предан празнини овога света, никада неће одолети тузи и унинију. Преподобни Јован Лествичник учи да можемо победити тугу само на један начин – «омрзнућем света». Овај захтев учитеља источног монаштва већина људи није у стању да испуни. Разлог за то лежи у слабој вери и одсуству жеље да нешто променимо у свом животу. Било би корисно за све нас када бисмо поразмислили о речима Светог Писма: «Жалост овог света смрт доноси» (2 Кор. 7: 10). Забављај се колико ти је воља, неће ти од тога бити лакше на души. Духовно опустошење је алармантни знак да водимо бесмислен живот робовања страстима. Туга срца постаје трајно стање, јер се човек одрекао онога што је најважније, а то је Бог. Само нам Бог може вратити заборављену радост, изгубљени мир срца, смисао и циљ живота. Љубав према овоме свету и живот уз Бога, то су неспојиви појмови. Од нас се тражи да направимо избор, за шта је потребна жртва. Без жртвовања ништа нећемо постићи. Који је главни показатељ привржености и љубави према материјалном свету? «Лествица» указује да се разлог крије у «страсној привржености било чему што је видљиво». То што је «видљиво», а такође оно што можемо да чујемо, да окусимо, непосредно осетимо, држи нас у ропству. Свети оци су такву приврженост овоземаљским ужицима поредили са орлом, чија се само једна канџа запетљала у омчу. Он узалуд маше крилима, чак се помало и издиже над земљом, али не може да одлети јер је ухваћен у замку. Чак и мала приврженост нечему пролазном ствара стање које је опасно по спасење душе. «Има ли нечег на земљи овој без чега не могу да проживим ниједан дан?» То питање треба чешће да постављамо сами себи. Приврженост према нечему «видљивом» може попримити разне размере. За некога мисли о смрти, старости, страх од непролазне немоћи и болести могу бити разлог за униније и лоше расположење. Превише удобно живимо и желимо, наравно, све више и више, а што је најважније желимо да будемо бесмртни. Такве тежње говоре о томе да је човек сасвим «прикован» за овоземаљски живот и само се на овом пролазном месту осећа самоуверено и безбедно. Вечност за њега не постоји. Видљиви свет и овоземаљски живот – то су две ствари којима је он «привржен», како пише у «Лествици». Размере ове привржености могу бити и скромније, али су по духу једнако неприхватљиве Богу. Сетимо се честих навода наших савременика: «Ја ни дана не могу да издржим без телевизора…»; «Не знам како ћу моћи да живим ако угине моја омиљена мачка (или куче)…»; «Мој син је смисао мог живота, ја живим само ради њега…» Многи људи не могу да издрже, а да не попију шољицу кафе, да попуше цигарету, без пријатне купке са чашом вина у руци… Скоро сви патимо од привржености према одећи, храни, сродницима, друговима, навикама, стиловима, начинима живота. А шта ако у једном тренутку све то изгубимо? Добро је ако Бог допусти да нешто од тога изгубимо за живота, али шта ако умремо оптерећени свиме тиме? Шта да чини душа која напушта тело носећи са собом сав тај «видљив», пролазан и материјалан терет? То што подиже зид између човека и Бога представља озбиљно искушење, које треба да победимо. Бог у Својој љубави према човеку силно ревнује и не трпи никакве конкуренте. Он који воли све Своје људе савршеном и најчистијом љубављу има пуно право да захтева да Му се та чиста осећања у једнакој мери и узврате. Оправдане су бриге само за оно што је неопходно у овом пролазном животу. Све што је излишно и сва раскош су попут сидра које привезује човека за земљу. Има ли смисла сакупљати и куповати оно што ће у сваком случају припасти другима у овом животу, или по његовом завршетку? «Јер ништа не донесосмо на овај свет, дакле не можемо ништа ни однети. А кад имамо храну и одећу, овим да будемо довољни» (1 Тим. 6: 7–8). Завршићемо наш духовни разговор овим речима апостола Павла. Амин. Извор: Православие.ру

Људи падају при погледу на Анђеле. Заклецала су колена и душа се заледила у Данилу, док је небески весник разговарао са њим. Када су мироносице угледале анђеле на гробу Исусовом, „бејаху преплашене“ и „спустише лица ка земљи“. Не мислим да би у овим случајевима реакција обичних људи била другачија. Несумњиво, светост није доброта Деда Мраза док вади поклоне из вреће, већ страшни додир сена са огњем. Зато би људи рекли: Ја код Арханђела на службу нећу више да идем. Страшно боли. Отићићу пре код оца Стефана (Петра, Николаја, итд.) Он је човек као и ја. Он ми је ближи. Подједнако страшне, слично благословима и молитви, биле би и проповеди бића која не знају за грех и нису окована безбројним плотским немоћима. Анђео не зна за толерантцију. Он зна само за вољу Божију, и испуњава је без икаквог колебања. Рекао је Господ анђелу да сатре египатске првенце, сатро их је. Рекао му је да пређе мачем по логору асирских војника,и прешао је. Мисао његова се не њише као љуљашка, и то је страшно за издробљено сазнање малог грешника, чије се мисли обично клате као прут на ветру. Стога, велико је благо што у нашим храмовима стоје људи који су похађали обичне школе, ожењени, спутани световном сујетом, једном речју људи који нису попут ликова са фресака. Све и да оставимо Анђеле по страни, и зажелимо у својој парохији светог човека (снила је Старица да јој Златна Рибица буде на услузи!) стање се неће много променити. Или се уопште неће променити. Чини нам се – каква реч – чини нам се да су светитељи беспрекорни реализатори свих наших бесконачних молби. Кроз ову призму их најчешће и посматрамо. Али светитеља не можеш унајмити као слугу. А ако су их и узимали у службу, њихове способности и могућности су далеко премашивале наше свакодневне потрошачке представе. Ево Николај Угодник је, како се испоставило, могао да бије. Могао је да лупи ћушку упорним хулитељима јеванђељске истине. Тримифунски пастир Спиридон не само да је исцељивао и чини добра дела, него је, примера ради, могао да казни немошћу неког ђакона, ако би се овај претерано хвалио својим лепим гласом. Када би ови светитељи, данас, били на нашим катедрама, или началствовали богослужењима у нашим парохијама, њихово умеће не само да милују, него и да смирују, било би за нашу свест шокантна чињеница, за коју нисмо спремни. Апсолутно нисмо спремни. Обличавање тајних грехова, неопходност за делатељном променом, и то су весници светости, а не само очекивана доброта и пријатна чуда. У сваком случају лакше је, удобније, отићи код оца Стефана (Григорија, Андреја итд). Нема крила, поглед обичан, није ватрени, зна о мени само оно што му кажем, а за читање књиге савести још нема допуштење од Бога. Ето, сва та слабост, она и јесте посебна милост. Требало би преиспитати своје сувише ригорозне захтеве према свештенству. Морају, веле, ово и оно; да буду овакви и онакви. Све је то бесмислица. Горда бесмислица. Када би већина наших свештеника постали свети, очигледно и несумњиво свети, храмови би наши на чудан начин постали празни. Једноставно, многим грешницима би било страшно да довлаче у храм своју оронулу и губаву душу, а да при томе знају да је о њима све већ познато. Тако да, када угледаш баћушку који не личи много на изнемоглог од поста и молитве аскету, немој журити да га осуђујеш. За тебе, лењивца, и за такве као ти он служи Богу. Да би немоћан састрадавао немоћном. Да се болесник не уздиже пред болесником. О свим другим својствима и квалитетима свештенства можемо смирено судити по аналогији. Извор: Православие.ру

Једна од најпрепознатљивијих песама о Москви „Сунце милује нежном бојом зидине древног Кремља“ – исто је дело њихових музикалних ушију и прстију. Сва тројица рођена су у јеврејској породици под Кијевом, сва тројица студирали музику, и сва тројица упловила у револуцију са тачке гледишта њеног музичког изражавања. Само што је старији умро у Америци доста млад, а двоје млађих је доживело у СССР до старости, као признати и омиљени. Мене сада, заправо, интересује прва од поменутих песама, која је и најјача – о Црвеној Армији. У последњој строфи је овакав ред: „Палимо светски пожар/Цркве и затворе равњамо са земљом“. Данас бих о томе. Затвор је термин са више значења. За Русију су револуционари говорили да је „затвор за народе“ ; људско тело неки филозофи називају „затвор душе“ или тамница. Тако је лепше. У поменутој строфи, затвор је примењен у свом буквалном значењу. Специфичност је само у томе што су затвори стављени у исти смисаони ред са црквама, и предлаже се немилосрдно уништавање и једних и других. То је интересантни мисаони клише, наслеђе француза-просветитеља. Ови су сматрали да затвори море тела (симболично ослобађање од тога је заузимање Бастиље), а Црква окива и поробљава душу. Одатле Вoлтеровски врисак: „Смрвите гада!“ Французи су све то имали: Бастиљу су срушили (тамо је, чини ми се, само Маркиз де Сад и био) и до данас прослављају, док су свештенике у годинама терора стављали на гиљотине. Зашто и ми то да не урадимо? Јер, наша револуција је била рођена и законска кћер француске револуције. Посебно у делу безбожја. Одатле и песнички позив да се сравњају са земљом цркве и затвори. Прво цркве! Мада, приметите, ако би у тексту песме било написано „затвори и цркве“, рима и ритам би пострадали. Реч је речена, дело учињено. Тако увек бива – чиниш дела тек за изреченим речима. Цркве су почели жестоко да руше. Оно што су покољења предака по петсто година градила, претварали су у прашњави грађевински шут за неколико година. Ево га парадокс – до затвора се руке нису протегле. Не само да нису почели да их руше. Дограђивали су их. Једноставно, није било довољно старих затвора за нови живот! Испрва то није планирано. Међутим, револуција има своју унутрашњу логику, која се разликује од фантазија револуционара. Песма се оваплотила у гору половину. Цркве уништавамо, затворе зидамо. Даље-више. Процес рушења цркава принудно је прекинут због недостатка затвора! Манастирски и црквени комплекси, који нису до краја срушени, претварани су у затворске и логорске комплексе. Вероватно је најпознатији, СЛОН (Соловецкий лагерь особого назначения) – Соловецки логор специјалне намене, смештен на територији и у просторијама Соловецког манастира. И у Даниловом московском манастиру, том очевинском гнезду престонице, била је колонија за малолетне. Тоалет, узгред речено, био је опремљен у олтару. Примере можемо набрајти до вртоглавице од њихове количине. Дакле, ударамо у тврд зид моралног закључка. Он гласи: ако за постизање неких циљева, наизглед добрих, решите да рушите цркве и затворе, то по мери рушења првих, бићете принуђени да пропорционално увећате количину других! Ако су раније цркве предавали рушењу, данас могу да забране њихову изградњу Делује да је тема историјски преврнута, попут прочитане странице. Ипак није тако. Ако су раније планирали рушење цркава, данас могу да забране њихову изградњу. Што је, на крају крајева, исто, јер је мотив један – „да их нема“. Сада, истина, не римују затворе са црквама, већ црквама супротстављају паркове за шетање паса и томе слично. Нећемо имати где да се шетамо! Где ће мој пас шапу задизати? Почеће изјутра звона да нас буде! Аргументи противника изградње храмова су на свој начин „чудесни“. Очигледно је да се исти дух рушења и небића прилагодио новим условима, и то је важно. Ђаво је познати хуманиста. Пре су говорили: ко не жели да зида школе, зидаће затворе. Сада ту реченицу можемо храбро допунити. Ко не жели да зида храмове, неће имати кога у школу да води! Храм, у којем живи молитва, то је корен живота. Да се не би зидали затвори, треба прво зидати храмове. Тек после, по реду, изградиће се школе, уредити тргови, пошумити паркови. Омекшаће срца, озариће се умови, родиће се нове породице. Зазвиждаће, завриштаће на игралиштима дечурлија, зазвекетаће пензионерске домине на клупама, потрчаће међу тек засађеним дрвећем срећни Псић, и закипеће живот, и угледаћемо небо у дијамантима. Никаквих шприцева по улици, никаквих мучних алкоса на дечијим игралиштима. Управо њих звона и прогоне. Постоји и трећи пут. Европски. Не рушити и не градити. Ништа не рушити и ништа не градити, ни цркве, ни затворе. Преуређивати опустошене и непотребне храмове у нешто „безазлено-корисно“ попут винског бара или секције за стони тенис. Ова прилично масовна појава већ неколиког година постоји и на северу Европе, и у Немачкој, и Италији. Храм који је остао од молитве, попут тела које је изгубило душу, не рушити, и не претварати у затвор. Од њега просто напрати хотел или перионицу. И у тој хладној рачуници има нешто подједнако страшно као затвор у бившем манастиру. Али, није то наша бол. Имамо своје несреће. Како је наша земља заузета борбом са проблемима стогодишње прошлости, ход наших деловања треба да буде обрнут. Тада су рушили храмове, умножавајући услед тога савршено фаталну потребу за тамницама. Данас је потребно умножавати и уређивати места молитвених сабрања, а тиме смањивати број људи, полуделих од греха и бесмислице. Јер пре него што неко легне у затвор за уличну крађу, или постане наркоман, мора да полуди од грехова и свакодневне бесмислице. Пре сто година нашим људима, из неког разлога, то није било јасно. Извор: Православие.ру

Говори, на пример, да владар не треба да буде одвише млад. Он треба да буде зрео и прекаљен мушкарац. Притом боље мушкарац него жена, јер Господ није створио жену да би владала. Ево цитата: «Народу мом чине силу деца, и жене су им господари» (Исаија 3: 12). А да владари не треба да буду превише млади: «И даћу им кнезове младиће, и деца ће им бити господари» (Исаија 3: 4). То је врста казне, разуме се. Они који воле да се расправљају ће наћи мноштво примера од Клеопатре до Катарине Велике, али ја остајем при своме. Мушкарци треба да владају. И не малолетници, окружени регентима и привременим владарима, већ мушкарци зрелог ума у цику снаге. То је сасвим нормалан и природан захтев. Шта још? Ево шта: «Тешко теби, земљо, кад ти је цар дете и кнезови твоји рано једу! Благо теби, земљо, кад ти је цар племенит и кнезови твоји једу на време да се поткрепе, а не да се опију» (Проповедник 10: 16–17). Као што видимо, овде су супротстављена два различита начина живота. Први: ја владам над другима како би могао да уживам. Чим отвориш очи, право на фрижидер. «У устима печено пиле, одмах помислим – а народе како ти је?». Други: Ја не владам толико, колико служим. Нешто грицнем када могу и само да се окрепим. Не проводим сате за трпезаријским столом. То је аскетски и врло практичан захтев. Они који воле да се госте и да са чашицом у руци изричу великолепне здравице ретко су добри владари. Пошто су такви весељаци никада нису прибрани на унутрашњем плану. Предсказујући у Поновљеним законима да ће цареви бити бирани у складу са обичајима свих народа на земљи, Господ говори Јеврејима: «Али да (цар) не држи много коња, и да не враћа народ у Мисир (Египат) да би имао много коња» (Поновљени закони 17: 16). Најславнији цар Израиља –Соломон – дословце је намерно прекршио ту заповест. «И довођаху Соломуну коње из Мисира и свакојаки трг, јер трговци цареви узимаху трг различан за цену. И долажаху кола из Мисира по шест стотина сикала сребра, а коњ по сто и педесет» (1 Цар. 10: 28–29). Нама се сад чини да нам није до ових јеврејских кола из давних времена? Зар није тако? Не, није. Египат је за Јевреје место које ће их увек подсећати на ропство. А и на разврат. Нису без разлога они жалили за египатским дињама и белим луком, док су јели хлеб с небеса у пустињи. За нас су земље ропства и разврата све оне одакле нам долазе искушења. Сами процените које су то будући да сте одрасли људи. Египатска кола можемо транспоновати у «Аудије» и «Мерцедесе», које толико јуре они којима недостаје савести. «Не купуј кола у Египту!» – те речи треба упутити сваком високом функционеру. Зашто «слуге народа», који су толико обимни да једва могу да седну за волан, инсистирају на томе да се возе у скупим страним колима? Шта то треба да значи? Ако вам није довољно што се читав народ жали на то (а жали се), онда послушајте реч Божију. «Не вози кола из Египта». Није ствар само у колима. Тамо у «Египту» они највероватније скривају и свој новац. Тамо им студирају деца. И какав си ти то наш човек и патриота после свега тога? На нашу срамоту ћемо истаћи да француски председници возе или «Рено» или пак «Ситроен». Немци такође не возе француска кола, возе немачка. Зар је за нас претежак задатак да наручимо довољан број кола домаће производње, која наши радници ручно израђују с љубављу, и да нашим функционерима одузмемо њихов буржујски возни парк? То није само питање угледа и економије. То је питање патриотизма и испуњавања речи Бога Живога. Последњи пример за данас ћу узети, не из Библије, већ из књиге Махатме Гандија «Мој живот». Ганди је, како вам је познато, био правник по образовању. Пошто се са дипломом вратио у своју родну област Гуџарат почео је да тражи праксу. Један искусни правник га је упитао: «Да ли умете да разликујете карактер људи по изразу лица?» Питао га је још много шта, што се не учи на факултету. Напослетку је рекао: «Треба добро да проучите историју Индије и наше области. Није могуће живети и радити међу људима чија историја Вам није позната.» Ослањајући се на изложено, предложио бих свим претендентима на губернаторску «фотељу» да положе озбиљан испит из историје краја којим би хтели да управљају. Можда уз тај испит да положе и испит из локалних језика те области. То се односи и на оне који би се увалили у председничку «фотељу» – морају од А до Ш да познају руску историју. Све податке, имена битних личности и описе свих главних процеса. И то није маштарија. Јер се пуно ветропира спрема да влада над онима о којима ништа не знају, чак и не желе да знају. Одавно им је мозак попила Америка, где леже све њихове симпатије. На том испиту ће отпасти многи недостојници. На крају ће посао гласача бити знатно олакашан. И последње засад. Ако будемо захтевали да наши функционери живе морално, устају рано, једу мало, да се добровољно одрекну од «Ламборџинија», да им деца студирају у отаџбини, да познају своју земљу као свој длан и да је воле више него себе саме, онда неће свако ни хтети да се кандидује за тај «пакао». Јер није ти упала секира у мед, већ идеш на крст. Допустите, засад од мене доста. Извор: Православие.ру

Ову појаву можемо приметити са разним људима, када из Дома Културе или позоришта износе тело умрлог, познатог глумца, којег гледаоци обожавају. Њему аплаудирају као последњег пута, као да нешто представља. Као глумац, он више не игра никакву улогу. Њему је потребна молитва. Али, пошто не зна молитву „Са светима упокој“, пошто не уме да отпева „Вјечнују памјат“, народ почиње да аплаудира. Данас је то представљено као древни обред, који као да вековима постоји. У крајњем случају, од постојања позоришта, од грофа Шереметјева, од Останкинског позоришта у Подмосковју. Не! Заинтересовало ме је ово питање. Испоставља се да, ни великог Шчепкина нису уз аплауз сахрањивали, ни Јермолову, ни Веру Холоднују нико није аплаузима испраћао на последње путовање, већ их је сав народ испраћао молитвом за упокојене, литијом, опелом и осталим. Када, зашто, где и ко је измислио ове опроштајне аплаузе? Занимљиво је да, у почетку, нису тако испраћани после грађанске сахране, са говором, бубњевима и транспарентима, већ после опела. Тако је било на сахрани Инокентија Смоктуновског. Када су се опростили са њим црквено, према нашој традицији, када су за њега узнели молитву Богу и када су износили његов гроб из храма, поштоваоци талента овог великог глумца, који су се у великом броју окупили у храму и који су стајали на улици, почели су да аплаудирају. Изразили су своје присуство и своју љубав према овом човеку на овај начин, јер нису могли другачије. Када су Достојевског сахрањивали, износили из Александро- Невске лавре, сав окупљени народ је запевао „Свјати Боже, Свјати Крепки, Свјати Бесмертни, помилуј нас“. То је још увек био период до револуције. Када су износили другог човека који је, узгред, добро играо у неколико адаптација дела Достојевског, то јест „Идиота“, молитве није било. Нешто треба радити! Ето и запљескали су. То је био први случај да се глумац испраћа у Царство Небеско аплаузом. Али после молитве, не пре ње. Пљескање је ритуални чин. Синтоисти у Јапану, када улазе у храм, пљескају својим боговима. То јест као да веле, погледајте ме, ја сам овде, еј ви, сви, погледајте. Тапшу неколико пута. Десна на леву, лева на десну ̶ ритуал. Наш народ се срозао до паганства. Зато што је заборавио своје, а треба измислити нешто туђе уместо свог. Појавила се нека дивља ствар ̶ испраћење аплаузом човека, коме ваше пљескање никако није потребно. Потребна му је молитва, и само молитва. Милост Божија и ништа више. Опроштај грехова и ништа друго. Ваше аплаудирање је за њега попут увреде. Требају му само сузе за његов живот, милостиња и заупокојена литургија. Желео бих да обратите пажњу на то. Зато што људи умиру. Умиру и велики глумци, и режисери. И опет ће над покојником неко аплаудирати. Желим да на те ствари не посматрате свакодневним погледом, него погледом верника. То је нови обред, који нема ништа заједничко са правим чином сахране. Између осталог и глумаца. И они су људи. Извор: Православие.ру