Претражи Живе Речи Утехе

Гост новог издања емисије "Врлинослов" на Телевизији Храм, био је протопрезвитер-ставрофор Вајо Јовић, настојатељ београдског храма Светог Александра Невског. У оквиру наведене емисије прота Вајо је говорио о значају Крста Христовог у животу православних хришћана.

Протопрезвитер-ставрофор Бранко Ћурчин, настојатељ Световазнесењског храма на Клиси, духовник штићеника заједнице „Земља живих" и духовник у Окружном затвору у Новом Саду, био је гост емисије "Личност и заједница" на Телевизији Храм. Живимо у цивилизацији која је гладна љубави, где одсуство љубави према другом човеку и свака друга врста отуђености, доводи до разних облика болести зависности као што су наркоманија, алкохолизам, пушење, коцка, зависност од интернета и многе друге. Отац Бранко Ћурчин у новом издању емисије Личност и Заједница говори о овим искушењима за човека у данашњици, о борби за сваки људски живот, о неописивој радости која наступи када се неки од зависника врати на прави пут, на пут спасења. О свему овоме најбоље и најсликовитије говоре сузе у очима оца Бранка на крају разговора у емисији.

У Седмој недјељи по Пасхи, недјељи која је посвећена празновању 318 Светих Отаца Првог васељенског сабора, у Саборном храму Христовог Васкрсења одслужена је Света Литургија. Светом Литургијом началствовао је протојереј-ставрофор Далибор Милаковић, а саслуживали су му протојереји: Миладин Кнежевић, Бранко Вујачић, као и протођакон Владимир Јарамаз. Након прочитаног зачала из Светог Јеванђеља, свима сабранима у овоме светоме храму обратио се начаствујући протојереј-ставрофор Далибор Милаковић. Отац Далибор је у почетном дијелу свог пастирског слова говорио о назначењу и смислу Божијег стварања, као и о значају човјека као круне тог стварања, по којој је призван да буде налик Богу и да живи по Богу: ,,Људи су створени да живе по Богу, да буду налик Богу, као круна Божијег стварања. Међутим, човјек је сагријешио и тиме се одвојио од Бога, унизивши тиме себе, своје биће, будући да нас је Господ саздао да будемо господари овога свијета. Међутим, након гријеха и одвојености од Бога, ми постајемо подложни смрти, трулежи, насупрот вјечности за коју смо и назначени да живимо у њој." ,,Једино је Творац неба и земље из своје предвјечности могао сићи међу нас. Из сагласја Свете Тројице, Син силази међу нас и прима наше тијело као истински човјек, а истовремено као истински Бог. Тиме је обожио нашу људску природу."- подсјетио је он. Отац Далибор се у свом даљем обраћању осврнуо на сљедеће ријечи прочитане из зачала Јеванђеља нагласивши да нас је Господ овом молитвом позвао на љубав вјечну и према Богу и према ближњима: ,,...Као што си Ти мене послао у свијет, и ја њих послах у свијет. Ја посвећујем себе за њих, да и они буду освећени истином. Не молим се, пак, само за њих, него и за оне који ме узвјерују њихове ријечи ради; Да сви једно буду, као Ти, Оче, што си у мени и ја у Теби; да и они у нама једно буду, да и свијет вјерује да си ме Ти послао. И славу коју си ми дао ја дадох њима, да буду једно као ми што смо једно. Ја у њима и Ти у мени: да буду сасвим уједно, и да позна свијет да си ме Ти послао и да си имао љубав к њима као и к мени што си љубав имао. Оче! Хоћу да и они које си ми дао буду са мном гдје сам ја; да виде славу моју коју си ми дао; јер си имао љубав к мени прије постања свијета. Оче праведни! Свијет Тебе не позна, а ја Те познах, и ови познаше да си ме Ти послао. И показах им име Твоје, и показаћу: да љубав којом си мене љубио у њима буде, и ја у њима.'' ,,Када је Господ изговорио ову молитву, позвао је Господ да поштујемо и волимо и будемо у заједници са Богом и са ближњима нашима. Позвао нас је Господ на вјечну љубав, као што има Господ, друго лице Свете Тројице, вјечну љубав према свом Оцу, тако и ми треба да имамо и да узрастамо у тој вјечној љубави према Светој Тројици, да би управо тако живјели у пуноћи нашег назначења и у замисли нашег стварања и да би постали умјесто пролазни - вјечни." - нагласио је отац Далибор. У другом дијелу свог пастирског слова, отац Далибор је подсјетио да данас прослављамо и Свете оце Првог васељенског сабора одржаног 325. године у Никеји: ,,Данас славимо такође и оце Првог васељенског сабора. И није случајно да их славимо баш у овој седмици пред Педесетницу. Наиме, 318 светих отаца Цркве су се састали на позив цара Константина 325. године у граду Никеји да би осудили јерес - криво учење Арија, свештеника Александријског који је покушавао да тим кривим учењем унизи Свету Тројицу, односно друго лице Свете Тројице, Бога Сина - Логоса. Због тога су Свети Оци цркве на том Првом васељенском сабору утврдили први дио Симбола Вјере, који ево и ми дан данас читамо и изговарамо , као и двадесет канона - правила цркве које ткође и дан данас поштујемо." ,,Они су проповедали истину, борили се за њу и оставили нама да поштујемо и чувамо свете каноне и истину Божију коју је Бог Отац преко свога Сина Јединороднога објавио нама људима. Господ је ту истину пренио на своје ученике, на апостоле. Апостоли су пренијелии на своје ученике, на свештенике, епископе, па ево све до дана данашњих, хиљадама година ту истину коју нам је Господ оставио чувамо и утврђујемо се у њој и боримо се за њу." - закључио је отац Далибор. ,,Имајмо непрестану љубав међу нама и чувајмо истину и вјеру Божију. Јер, имајући љубави међу нама, имаћемо и љубави истинске према Богу. Све је то повезано, будући да је немогуће не вољети човјека, не вољети ближњег, а вољети Бога и обрнуто." - поручио је он. Извор: Саборни храм у Подгорици

Ректор Цетињске богословије о. Гојко Перовић подсјећа да је прошло 10 дана од писма митрополита Амфилохија премијеру Душку Марковићу на тему преговора у вези спорног закона о слободи вјероисповијести али да Влада још не одговара на упит о наставку преговора започетих у марту ове године. “Надам се да је разлог томе преоптерећеност људи у Влади и у тзв. НКТ – да евидентирају све оне случајеве кршења здравствених мјера у данима уличног прослављања државног празника и да заузму политички став према очигледним ‘двоструким стандардима’ органа јавног реда. Нагомилало се аргумената, видљивих сваком грађанину, да ‘закон није исти за све’, те да се ‘здравствене мјере’ користе за неоснован прогон Цркве!”, истиче Перовић. Он је додао да држава која гаји тренд неједнаких стандарда директно ради против саме себе и сопствених уставних начела. “Ако то није разлог ћутања Владе, онда се надам брзом одговору ових дана, јер Владу и садржај посљедњег састанка експертских тимова, као и недавна упутства са међународних адреса обавезују на јасне и недвосмислене одговоре на питање: мијењамо ли закон или не?”, подсјећа он. Коментаришући питање о недавном наступу члана Митрополијиног преговарачког правног тима адвоката и некадашњег министра правде Драгана Шоћа на телевизији Н1 у оквиру које је изнио ставове и о правним и о политичким питањима везаним за кризу у Црној Гори, о. Гојко Перовић је појаснио да је Шоћ на политичка питања у тој емисији изнио своје личне ставове, док Црква стоји иза његових јавно саопштених – правних ставова. “Г. Драган Шоћ јесте члан митрополијиног преговарачког правног тима и то јесте његово исправно представљање у јавности а што се тиче разговора који је имао за регионалну телевизију, ту је било политичких питања на које је он давао одговоре у складу са својим – личним, грађанским ставовима”, каже Перовић. “Ово напомињем из два разлога: прво, људи у Цркви, па ни сами свештеници међусобно – немају сви идентичне политичке ставове (то је управо могуће због тога што политика није основ нашег окупљања нити предмет наше примарне пажње). У Цркви су идентична само наша духовна увјерења и наша црквена пракса. Друго, г. Шоћ није читао неко саопштење Правног савјета Митрополије, него је водио жив разговор у коме је одговарао и на питања која се не тичу само правних тема. На крају, боље рећи – на самом почетку приче, Шоћ је, у поменутом интервјуу дао јасне правне ставове црквеног правног тима по питању Закона о слободи вјероисповјести. То је урадио беспрекорно, као што је то чинио и у свим претходним случајевима, и Црква, по природи ствари стоји иза тих, тако изречених његових – правних ставова”, објашњава ректор Богословије на Цетињу. „Како због чињенице да смо ових дана могли видјети потпуно неометана масовна окупљања на улицама црногорских градова, тако и због посљедњег саопштења тзв. здравствених власти (да их тако назовем) – да се званична објава краја епидемије очекује у првим данима јуна”, каже о. Гојко Перовић и закључује: “Када спојимо ове двије непобитне чињенице – мислим да нема простора ни разлога да опстају мјере које се тичу забране вјерских окупљања. Тако смо прочитали и разумјели бројне савјете са међународних адреса које су ових дана стизале у Црну Гору. А народ се, евидентно ужелио литијских поворки. Мислим да би нам их и љекари препоручили (исто онако како љекари често разумију и препоручују пост и молитву) послије оволико дана проведених у кућама, а по њиховим препорукама” Извор: Митрополија црногорско-приморска

,,На правди Бога, хапсили су нас као криминалце. Није лијепо да моја дјеца и моји парохијани гледају како ме одводи полицијска марица, али хапшењем ми нисмо понижени. Част је страдати, на правди Бога, за Светог Василија, јер Црква се у својој пуноћи највише пројављује у страдању“- казао је, између осталог, за Радио ,,Светигору протојереј-ставрофор Слободан-Бобан Јокић архијерејски намјесник никшићки. Звучни запис разговора Отац Слободан говорио је о Световасилијевској литији на празник небеског заштитника града под Требјесом, организованој од стране вјерног народа по традицији дугој 26 година, која је изазвала хапшење Владике Јоаникија и осморице свештеника. Отац Слободан је био један од утамничених свештеника, што је и узроковало погоршање његовог здравственог стања, тако да је након 72-часовног притвора био упућен на болничко лијечење, наприје у никшићку а потом у подгоричку болницу. Отац Слободан захваљује својим парохијанима и свима на подршци коју је добијао свих ових дана, додајући да се настављају богослужења у никшићким храмовима уз поштовање прописаних мјера НКТ, рекавши да вјерници једва чекају да буду настављене литије за одбрану Светиња. Отац Слободан каже да се настављају радови на градњи храма светог Нектарија у Никшићу и позива све, који су у могућности, да помогну ово богоугодно дјело. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Међу седам светиња у Епархији ваљевској које прослављају Пренос моштију Светог Николаја Мирликијског Чудотворца (22. мај) као своју славу је и манастир Лелић, задужбина Светог Николаја Српског и његовог оца Драгомира. У молитвеном присуству бројних верника, Светом Литургијом је началствовао отац Георгије, игуман лелићке обитељи, уз саслужење ваљевских свештеника и ђакона. Беседио је протојереј-ставрофор Драган Алексић, парох Покровске цркве, који је подсетио на величину и значај Светог Николе за српски народ. „Још за живота њега је Бог прославио. За живота је чудотворио. Своју личност је обогатио хришћанским врлинама, благом које никад не пропада. Он је пример правила вере, кротости, пример најлепших врлина које би требало да красе сваког од нас“, нагласио је отац Драган, додајући да треба да се угледамо на Светог Николу и да се напајамо његовим духовним врлинама. Након причешћа верника, уприличен је трократни опход око манастирске цркве, а затим су освештани жито и славски колач. Домаћин овогодишње прославе је Петар Бојанић са породицом, док се колача за наредну годину прихватио Верољуб Велимировић са породицом. Извор: Радио Источник

Преговори Митрополије црногорско приморске (МЦП) и Владе у вези са Законом о слободи вјероисповијести треба да се обнове али не могу трајати у недоглед, оцијенио је ректор Цетињске богословије Гојко Перовић наводећи да је тај акт потребно суштински промијенити јер је у супротности са Уставом и људским правима. На питање када се очекује наставак преговора поводом тог закона, Перовић је одговорио да је митрополит Амфилохије, недавно у званичном допису подсјетио премијера Душка Марковића да та тема стоји отворена и да се чека одговор Владе. „Црква спремно чека одговор Владе и са пажњом ће да саслуша њено коначно виђење ове теме“, казао је Перовић агенцији МИНА. Он је подсјетио да су прво имали петосатни састанак владика и министара. „Потом смо имали дуг и садржајан састанак такозваних експертских тимова, и више не видим ни потребе ни простора да се преговара у недоглед“, казао је Перовић. Он је рекао да посебно нема дилеме у чему је проблем и поручио да Влада треба да одговори да ли ће закон бити мијењан или неће. Перовић је подсјетио да су људи из експертског тима Владе, на посљедњем састанку, признали да су приговори цркве и аргументовани и правно утемељени. „Мијењамо ли га суштински, тамо гдје је он у колизији са Уставом и основним људским правима, – или ћемо, не дај Боже, себе и јавност да обмањујемо неким фризирањем и уљепшавањем овог, по нама, накарадног текста“, навео је Перовић. Он је казао да ће спор бити ријешен када буде „уклоњен“ Закон и усвојен бољи и поручио да нема ни говора о потписивању било каквих темељних уговора МЦП док је на снази „овај удар на правни поредак државе“. Он је навео да можда изгледа да МЦП наступа по принципу „узми или остави“ односно да уцјењује Владу захтјевом да се уклоне спорни чланови Закона без чега нема даље приче ни о чему другом. „До ове ситуације смо дошли тако што цијелу претходну годину цркву нико ништа није питао ни око чега. Мимо међународних препорука о инклузивном и транспарентном дијалогу Закон је донесен једнострано. Зато ми кажемо ‘промјена а не примјена’ Закона“, поручио је Перовић. Неутемељене критике о политичкој позадини литија Говорећи о наставку литија Перовић је рекао, да с обзиром да је здравствена ситуација све боља у МЦП очекују да ће„затворски услови“ попустити, и бити добијен амбијент демократског друштва у ком се подразумијева могућност јавног окупљања. Упитан да ли ће литије бити и током кампање за парламентарне изборе, Перовић је рекао да их не занима, као цркву и као вјерујуће људе, кад ће и да ли ће бити парламентарни избори. Он је казао да ако неко види везу између избора и литија тај треба да је тражи у чињеници да власт није жељела да квалитетно ријеши питање Закона прије његовог усвајања. „Није га ријешила у моменту јасне грађанске манифестације негодовања против тог Закона. Власт је свјесно гурала тензије између себе и Цркве ка 2020. години, па онда још конкретније, према другом дијелу ове године“, оцијенио је Перовић. Он је навео да у том смислу МЦП не интересују критике власти о политичкој позадини литија јер су непринципијелне и неутемељене и да се ради о политикантској флоскули и замјени теза. Перовић је рекао да са друге стране све има своје политичке разлоге, јер је ријеч о закону који је изгласан у Скупштини и који се само и једино у њој, политички, може бити промијењен. „Кад кажемо да је позадина политичка то онда не значи да се црква бави странкама, или да је склизнула у политиканство, него да смо, вољом државе, дошли до оне политичке теме, доношење закона о црквама и вјерским заједницама која се тиче цркве“, казао је Перовић. Он је навео да је искључива политичка воља владајуће гарнитуре хоће ли се литије временски поклопити са одржавањем избора или са било којом другом политичком активношћу. Политичким листама не требају црквени богослови На питање да ли би МЦП подржала некога на изборима, с обзиром да се помиње могућност формирања листе за одбрану светиња, Перовић је одговорио да политичким листама не требају црквени благослови, нити црквена имена. „Друга је ствар да ли међу политичарима, неко, из сопствених вјерских побуда тражи благослов за почетак неког посла. Такав и треба да га добије али да то не користи у политичкој пропаганди. Сваки нормалан, користан и добронамјеран посао црква благосиља“, казао је Перовић. Перовић је казао да ако владајућа партија у изборе улази са кампањом да хоће да мимо Устава „подржави“ цркву, црквену имовину, без суда, припише себи онда она, свјесно, даје легитимитет опозиционој варијанти да се назове „не дамо цркву“ или „бранимо светиње“. “Али то је ствар нечијих политичких процјена а никако жеље цркве да одређује и усмјерава, ни на који начин, било чију политичку активност”, рекао је Перовић. Он је казао да су странке, партијашења, диобе нормалне ствари за парламентарну демократију, али да то није тема у коју би црква требало да улази и да се сврстава на нечију страну. „Оно што би – у политичким пословима – евентуално могло да добије подршку цркве, нијесу подјеле и диобе, него нека идеја, неки процес или вриједност којима би ујединила сву Црну Гору“, казао је Перовић. Најава формирања православне цркве националних Црногораца удар на темељ државе Коментаришући поруке предсједника државе Мила Ђукановића да је могуће формирање православне цркве националних Црногораца, Перовић је оцијенио да је то удар на темеље државе. „На овај начин предсједник руши Устав, који каже: држава и црква су одвојене, у организационом смислу. Не може и не смије држава или партија – оснивати нити обнављати Цркву“, рекао је Перовић. Он је казао да Ђукановић дијели грађане, афирмишући национализам као принцип вјерског окупљања што је супротно и црквеним канонима, и начелима грађанског друштва. Он је упитао шта значи утврђивање подјела по националној основи, нарочито између Срба и Црногорца у Црној Гори. „Зар ми нијесмо браћа, кумови и најближи рођаци? На последњем попису приближно је једнак број националних Црногораца и говорника српског језика, као што је приближно једнак број националних Срба и говорника црногорског језика“, навео је Перовић. Он сматра да то говори да Црногорци говоре српски, а да Срби говоре црногорски. „Уствари, то све значи, да су подјеле по том питању – једна велика бесмислица“. Он је навео да се у предсједниковом говору, доводи у питање право цркве да се пита, да предлаже у вези правца будућег кретања и развоја Црне Горе. „Ми свештеници и вјерници, истовремено смо и грађани ове државе. И имамо право на јавну ријеч, да кажемо шта нам се свиђа а шта не, да се међусобно договарамо, да савјетујемо једни друге“, рекао је Перовић. Он је казао да је Црна Гора и њихова земља и да имају право да одлучују о њеној даљој судбини ништа мање него било ко из власти све у складу са прописима и важећим стандардима друштвеног живота. Извор: Спутњик

Протојереј-ставрофор Стојадин Павловић, директор Патријаршијске управне канцеларије и некадашњи парох и намесник ваљевски, слжио је Свету Литургију у Недељу Самарјанке у манастиру Ћелије где је и беседио. Осврћући се на јеванђељску причу у којој Христос разговара са женом Самарјанком, отац Стојадин каже да је једна од порука поменуте приче да човек поред потребе за јелом и пићем, има велику потребу за духовном храном. „Прича нас враћа на извор воде живе, а то је Света Литургија“, наглашава отац Стојадин који закључује да у евхаристији човекова душа разговара са Богом. Извор: Радио Источник

У Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици у Недјељy жене Самарјанке, 17. маја одслужена је Света литургија којом је началствовао протојереј-ставрофор Далибор Милаковић, а саслуживали су: протојереј Мирчета Шљиванчанин, као и протођакон Владимир Јарамаз и јерођакон Натанаило, сабрат Манастира Светог Симеона Мироточивог на Немањиној обали у Подгорици. Звучни запис беседе У славу и у част Божију током Литургије, пјевала је и одговарала мјешовита пјевница при Храму Васкрсења Господњег у Подгорици, као и храмовни хор Свети апостол и јеванђелиста Марко. Сабранима у овоме Светоме храму, пастирском бесједом обратио се началствујући протојереј-ставрофор Далибор Милаковић који се у свом пастирском слову дотакао саме суштине прочитане јеванђелске приче, која нам свједочи о Христовом сусрету са женом Самарјанком код Јаковљевог извора, које је једно од посебно живописних тренутака у Светом јеванђељу. Подневно сунце, жеђ, вода, одмор након дугог пута, Господ који уморан сједи да се одмори на ивицу бунара: сви ови детаљи наведени код Светог апостола Јована, чине веома присну сцену и јарко дочаравају Христову присутност. Разговор са непознатом женом је непосредан, тако да, чак, не можемо ни да осјетимо антагонизам који је иначе постојао између Јевреја и Самарјана, напротив, долази до непосрене блискости између двоје саговорника. Али, разговор Исуса са Самарјанком, иако је природан, изненађује нас својом згуснутошћу и током мисли. Сваком новом реченицом, Исус уздиже разговор са материјалног на духовни ниво. Отац Далибор је говорио о смислу напајања са извора воде живота, као и тога шта вода живота значи и подразумјева: “Заиста, ми свакога дана и свакога часа треба да тражимо од Господа воде живота, а вода живота по Светом Кирилу Јерусалимском јесте Свети Дух који се кроз Цркву Божију даје свима нама. Даје нам се прво кроз Свету тајну крштења и Свету тајну миропомазања, а тај дар се непрекидно обнавља у Светој евхаристији, на Светој литургији, на Светој тајни причешћа када се сједињујемо са самим Христом.” Нагласио је да од воде овоземаљске од које стално захватамо и пијемо само привремено утолимо (физичку) жеђ и опет наново жеднимо. “Али, вода бесмртна, вода вјечна, коју нам Бог дарује, када се једном од ње напијемо, онда смо цијелога живота пуни благодати Божије и Духа Светога. Кроз ову јеванђелску причу видимо истину, видимо да је Господ дошао, страдао, претрпио смрт и васкрсао да би нас избавио од смрти, гријеха и ђавола и да нам дарује кроз ту побједу, небески, непролазни, вјечни живот”, закључио је прота Далибор Милаковић. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Протопрезвитер-ставрофор Стојадин Павловић, директор Патријаршијске управне канцеларије и некадашњи парох Епархије шабачко-ваљевске и намесник ваљевски, каже да се блаженопочивши Владика Милутин није дао лако упознати. „Био је опрезан, било је у њему неке мистичности“, каже прота кога са Епископом Милутином везује вишедеценијска сарадња на стварању бројних медијских служби: Информативне службе Епархије ваљевске, радија „Источник“, ТВ „Храм“… „Знао је шта значе медији и колико је важна комуникација са верујућима путем средстава јавног информисања“, рекао је отац Стојадин, закључивши да је цела СПЦ губитком Владике Милутина изгубила домаћина народног. Извор: Радио Источник

У оквиру циклуса прилогâ под називом "У сусрет празнику Светог Василија острошког", из наше архиве доносимо видео запис предавања протопрезвитера-ставрофора Гојка Перовића, ректора Цетињске богословије, на тему: Свети Василије Острошки у служби Свете Тројице. Прота Гојко је ово предавање одржао у острошкој светињи 15. Јуна 2019. Лета Господњег. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Да је Живот јачи од смрти, показао је – баш у ове васкршње дане – добри наш отац Момо, кад је заспао, у Господу. Насмијан на одру, сред саборне цркве Светог Николе, испловио је из которске луке у вјечност. Испратили су његови Которани, по свим земаљским и небеским прописима. Због познате епидемиолошке ситуације нијесу могли доћи сви, па чак ни нека његова рођена дјеца, али не носи он узалуд титулу ”оца”. Рођену су дјецу одмијенила духовна, па је број људи на испраћају подсјетио на сабрање анђела. Људе су, на прописној удаљености, једне од других, држала невидљива анђелска крила. Свештеник Момчило Кривокапић је био слободан човјек, обдарен храброшћу и вјером. Попут старозавјетног Исуса Навина, војсковође који је Израиљ из пустиње увео у Земљу Обећану – поп Момо је овај наш народ водио из једног обезбоженог свијета у други, обећани. Овом Исусу је анђео Господњи рекао да ако буде ”слободан и храбар” успјеће у свом подухвату. Разговор оца Момчила са анђелима није остао записан, али су његове посљедице и поуке – исте! Рођени побједник, пастир, предводник. Оно што би код другог изгледало као наметање или јуначење, њему је стајало као умјесно, природно и саливено. Зато се свака његова ријеч памтила, а сваки поступак препричавао. Носио је право име, оног епског војводе Момчила кога, како народа песма каже, ”није лако издати”. ”Ни издати нити отровати”. Нема тога који га је познавао а ко се не би заклео да је и поп Кривокапић, исто као војвода са Прилитора, имао ”крилатога коња Јабучила, ” који ”куд год хоће прелећети може”, чак и ону ”сабљу са очима”, па се зато – Момчило ”није бојао, никога до Бога”. А поред свега, мени је још био налик и Краљевићу Марку. Данас можемо сагледати разлику између историјског и поетског Мрњавчевића, па самим тим знати – шта је и колико је Марку придодато. Међутим, са оцем Момом сам дијелио своје мисли о томе, како вјероватно ни овај историјски Марко није био безначајан човјек, чим је толико снажно остао у народном памћењу. Народ је додавао ”и што јес и што није” да не би престало сјећање на тог народног заштитиника. И – дуга је то прича (о метафорама, персонализацијама колективног, митолишком изразу…), али једно ми је јасно: народ је одушевљен нечим великим и хоће да то опјева. А кад пјева, народ не лаже – он, као на свадби, кити (младу) и уљепшава (дворе). Поп Момо је дошао у которску парохију у вријеме које је ондашњим црногорским властодршцима изгледало као доба у ком ”цркве више неће бити”. Слично ми је посвједочио и један свештеник савременик тих збивања: ”Мислио сам, још ћу ја бити поп – и послије мене више нико неће ни ићи у богословију, нити се примати свештеничког чина”. Тада, у цијелој Црној Гори, једва да је било 20-ак свештеника, часних старина и понеки средовјечник, који су чували онај ”жар испод пепела”. Е па сад, можете мислити како је – народу жељном вјере и Бога – изгледао долазак младог, лијепог, снажног, музикалног и образованог попа – и то, не у некој забити или селу, него на сред которске риве?! Попа коме је бастало и да запјева, и да помогне, и да одржи слово – али и да укрсти шаке са неразумнима! Зато су о њему почеле да се причају истините анегдоте, али и оне врсте благословених бајки које истините догађаје са разних мјеста – приписују једном те истом човјеку. Тако је поп Момо наједном постао и онај који ”једном руком бије тројицу насилника”, и онај који ”јавља најближој родбини за магарца на путу” и даје досјетљиве одговоре на сваку провокацију перјаница ондашњег режима… Једноставно он је својом младошћу и полетношћу био икона Бесмртне Цркве – Оне која побјеђује. Уз њега су љепше стајале све те истине које је народ запамтио. А његових, аутентичних, баш Момових, било је на претек. Најпознатија је наравно она о сусрету попа Мома и једног ”народног хероја” на страдалном и крвавом Грахову, пред тамошњом сеоском црквом. ”Кад поворка са покојником пролази – скида се капа”, поручио је поп генералу. А и тај генерал је вјероватно мислио да Цркве више неће бити, па се силно изненадио – шта га је снашло. Тај трен давидовске борбе са Голијатом ондашњег једноумља, поп је тако изнио да се и до данас препричава. И није умро поп Момо док није дочекао литије ове зиме, које су, попут њега, онако његошевски поручиле властодршцима: ”Пред богомољом, сви скините капе”! Сјећам се као студент свог разговора са двије озбиљне госпође, од којих ми се једна хвалила како је уживо видјела попа Мома из Котора. На то ће ова друга: ”И ја сам била тамо, видјела сам више свештеника, али не знам тачно како поп Момо изгледа”? ”Као авион”, одговара ова прва. Свештеник Момчило Кривокапић је прошле године у септембру обиљежио 50 година парохијске службе, што је, само по себи велики Божији дар, и животни и професионални. Он је: држао једну од ријетких активних школа вјеронауке у Црној Гори из чијих редова је изашло неколико данас врсних свештеника и теолога; учествовао је у обнови рада которског хора Српског пјевачког друштва „Јединство 1839“; подигао цркву ротонду на Прчању (приближну копију оне обурдане са Ловћена) и посветио је Светом Петру Цетињском; обновио цркву Светог Јована Крститеља на цуцким Бјелилима и толике друге храмове по приморју и Катунској нахији; прихватио се службе ректора Цетињске богословије онда када се она 1992. обнављала из пепела… (Овдје се неки подсмијавају титули ”ректора” богословије, не знајући, да се тако смију свом незнању о томе да су исту такву титулу носили сви управитељи ове средње богословске школе још од архимандрита Нићифора Дучића 1863. године – па све до данас.) Поп Момо је испунио и оправдао ону народну ”прво буди човјек, па онда можеш бити и поп” – и зато уз његово име ријеч ”поп” иде као витешка титула. Он је, са својом попадијом Смиљком, благословени родитељ четворо дјеце, од којих је једна кћи попадија, а један ”Момов син”, свештеник Немања Кривокапић, већ дугогодишњи которски парох и професор у богословији на Цетињу. Сви који их знају, дато им је да јасно разумију и ону другу народну о ”крушки” испод ”крушке”. ”Мене је крстио поп Момо”; ”Мени је поп Момо долазио у кућу”; ”Њега је сахранио поп Момо”, ”Вјенчао нас је поп Момо”…итд. Ово су ријечи које се Црном Гором, на многим мјестима изговарају као нека нарочита духовна химна. А тај раскошни животопис покојник је, за живота, често објашњавао врло једноставним а истинитим, библијским ријечима: ”Све могу у Господу који ми снагу даје”! Збиља, прије свега, и изнад свега, протојереј-ставрофор Момчило Кривокапић је био човјек вјере. Његова вјера је била толико опипљива, снажна – да се, у његовом присуству, осјећало и присусуво оне силе у коју је вјеровао, и којој се гласно обраћао, народним језиком: ”Помози Јаки, нејакоме”! И на крају, а пред сами почетак неке нове приче, да додам да је поп Момо био један од оних Црногораца који се осјећао припадником српског народа. Пошто данас, кад то исповиједиш пред другима, мораш да имаш поред себе и доброг адвоката да протумачи – како то не значи да си непријатељ или издајник Црне Горе… онда ћу то рећи на други начин. Па ћу адвоката – из пијетета према покојнику – да преселим на другу страну. Поп Момо је спадао у оне Црногорце којима нијесу требали ни коректор ни маказе док читају ”Горски вијенац” или какво штиво књаза Николе, или какав школски уџбеник из времена црногорске књажевине. Дакле, исконски Србин а – не бисте вјеровали – комплетан 100% Црногорац. Како у погледу грађанства, тако и у погледу вјековне аутентичне, оне баш цуцке, државотворности. И кад бисмо му, неки од нас млађих, онако у синовској слободи, савјетовали да тробојку са Саборног которског храма замијени неким универзалнијим хришћанским симболом, који би – могуће – окупио већи број људи, ”и ових и оних”, он је смирено одговарао: ”Волим вас као синове, али задржите то за себе. За мене нема ни ових ни оних – ја сам свештеник једних и истих. А ако, ти исти и ти моји, буду мијењали барјаке сваки час – нешто не ваља”. Мени се бјеше учинило да ”стари поп” претјерује. Мислио сам – какве везе има, и ова официјелна, и она тробојка (са ковчега краља Николе, са зелене комитске ”гаетуше”, са јарбола СР Црне Горе, са обиљежја Народне странке и ЛСЦГ, до јуче са сваке државне институције) – исте су ми, једнако драге, једнако црногорске. Међутим, дочекасмо вријеме кад нам се, са државних адреса, поручује да је тробојка нешто страно, анти-државно, анти-црногорско… Попе Момо, опрости. Нијесам те, најприје, најбоље разумио. Е сад, послије свега, баш ”није лако издати Момчила”… Извор: Митрополија црногорско-приморска

Дана 7. маја 2020. год. упокојио се у 86-ој години умировљени парох младеновачки протојереј-ставрофор хаџи Живорад Марић. Заупокојена Литургија биће служена у храму Светог апостола и јеванђелисте Луке на Старом градском гробљу у Младеновцу 8. маја 2020. год. у 8 часова, а сахрана ће бити обављена на истом гробљу. Опело ће служити у храму Светог апостола и јеванђелисте Луке Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Јован са почетком у 13 часова. Прота Жика рођен је 1934. године у селу Тулеж код Аранђеловца и након што му је било забрањено да заврши Гимназију због припадности монархистичкој омладини уписује Богословију у Призрену, коју са великим успехом завршава 1954. године. Најпре је био постављен за пароха у родном Тулежу, а потом у Марковцу у којем је службовао од 1969–1975. године. Након што је протојереј Светозар Станимировић разрешен дужности пароха другог младеновачког 1. јула 1975. год. на његово место је постављен отац Живорад Марић. На другој парохији младеновачкој остаје до умировљења 1. јануара 1997. Дужност старешине младеновачког храма Успења Пресвете Богородице обављао је од 1978–1988. године. Међу Младеновчанима остао је упамћен као храбар свештеник и доследан проповедник Васкрслог Христа током социјалистичког периода у којем је Црква имала много потешкоћа. Отац Жика својом непосредношћу и комуникативношћу није остављао равнодушним никога са ким је долазио у сусрет. Јереј Живорад Марић одликован је чином протојереја 27. маја 1991. године од стране Епископа шумадијског Саве, а 11. јануара 2004. године чином протојереја-ставрофора од стране Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Г. Јована. Добитник је Грба општине Младеновац 2011. године. Из брака са супругом Лепосавом има сина Владана, свештеника и кћерку Веру, лекара. Извор: Епархија шумадијска

Дана, 29. Априла 2020. Лета Господњег, у раним јутарњим часовима упокојио се у Господу протопрезвитер-ставрофор Момчило Кривокапић, архијерејски намесник бококоторски. Новопрестављени прота Момчило Кривокапић рођен је 1945. у Херцег Новом, у свештеничкој породици. Његовог оца, који је био парох у Бијелој, са још неколицином свештеника Мирополије црногорско-приморске, протјерују са парохија, а у своју епархију их прима тадашњи Епископ зворничко-тузлански Нектарије Круљ. Отац момчило од своје друге године дјетињство проводио одрастајући уз благородно и сталожено становништво околине Добоја. Од најранијег дјетињства, учећи се Јеванђељу, знао је да ће кренути очевим стопама. Са 14 година, 1. септембра 1959. године, одлази из родитељског дома, као ђак Београдске богословије. Пред крај свог средњошколског школовања, упознаје своју будућу супругу, ћерку чувеног професора доктора Лазара Милина. Након завршене средње богословске школе, уписује Православни богословски факултет у Београду. 1967. године. На самом почетку студија, умире му отац у својој 53. години, а бригу о његовом даљем школовању преузима блаженопочивши Владика сава Шумадијски, који га прихвата као свог сина. У току студија, 1967. године, добија позив за одслужење војног рока. Декан му излази у сусрет и он у септембру полаже читаву трећу годину, одлази у војску, а 1969. године, паралелно са завршетком војног рока, приводи крају и своје студије теологије. Добија стипендију за наставак школовања на Оксфорду. У исто то вријеме, добија позив од старога протојереја Богобоја из Котора да дође и да га наследи на његовој парохији. На чуђење својих професора, млади Момчило осјећа призвање и без дилеме прихвата позив. Иако је све друго што му се нудило било звучније, логичније и примамљивије, он је дубоко био сигуран да је то једина исправна одлука. У одлуци да прихвати позив оца Богобоја, подржао га је и Свети Јустин Ћелијски, код кога је отац Момчило као студент често у манастир Ћелије одлазио. Тако, умјесто да постане доктор психологије на Оксфорду, отац Момчило са својом супругом, бира тежи пут и долази у Котор, да буде нешто много више, да у овим најтежим временима за нашу Цркву, узме Христов Крст и буде буде Његов апостол. У то богоборно вријеме, кад се по његовом свједочењу, раније сазријевало, млади свештеник Момчило са нашом Црквом пролази голготу комунизма. Отац Момо на сваком кораку свједочи да је спреман да и животом брани Ријеч Светог Јеванђеља и као први ректор Цетињске богословије из периода обновљеног рада од 1992. године. Спремност да ризикује, да све жртвује и да увијек на прво мјесто стави служење Богу и народу, препознала је, не само његова паства, већ Бока Которска и цијела Црна Гора, а и шире, те он постаје један од најсјајнијих светионика наше цијеле Цркве. Дана, 7. септембра, те 1969. године, на Светој литургији на којој је рукоположен, нови млади двадесетчетворогодишњи парох надахнуто бесједи и улива наду многобројним вјерницима који су се тада окупили у которском храму, што без престанка чини већ пола вијека. Вечан ти спомен, достојни блаженства и незаборавни прото Момчило!

Данас, 29. Априла 2020. Лета Господњег у Господу се упокојио протопрезвитер-ставрофор Душан Колунџић, бивши професор Карловачке богословије и дугогодишњи парох у Нирнбергу, где је подигао цркву, редовно је издавао пастирска писма и писао душеполезне књиге. Протопрезвитер-ставрофор Душан Колунџић рођен је у селу Бучје, општина Пакрац, од оца Мирка, бојадисара и мајке Милије, домаћице 1. јуна 1938. године. Основну школу је завршио у Пакрацу 1952. године и тада се уписао у Богословију Светог Саве у Манстиру Раковица, код Београда. По завршетку Богословије уписао се 1957. године на Богословски, а 1959. године и на Философски факултет, Отсек за Историју уметности, а завршио их је 1963, односно 1965. године. 1. априла 1966. године запошљава се у Патријаршијској управној канцеларији и ради на пословима у Београду и Патријаршијском добру у Даљу. Од школске 1967/68. године постаје суплент, а од 1971. професор практичне групе богословсих предмета у Сремским Карловцима. Као професор Богословије сарађивао је у готово свим црквеним листовима, а објавио је и књигу „Вера и молитва“, као и два помоћна уџбеника из Литургике: „Хришћанска уметност“ и „Празнична богослужења“. На позив Епископа Лаврентија, одлази августа 1974. године у Диселдорф, где обавља дужност секретара Епахије западноевропске, коректора Епархијске штампарије и уредника епархијских издања. 1975. године покреће и уређује епархијски лист ЦРКВА, који и данас излази, у тиражу од 12.000 примерака. Са Епископом Лаврентијем почео је издавање сабраних дела Владике Николаја. За ђакона је рукоположен на Празник сабора Срба Светитеља у Штутгарту, а за презвитера на дан Преподобне матере Параскеве у Дармштату 1974. године. Марта 1977. године прелази на парохију у Нирнберг, где ће остати све до пензионисања, јуна 2004. године. Као парох у Нирнбергу почео је, први у Српској цркви, да пише и умножава Парохијско писмо, које је осам пута годишње слао свим својим парохијанима. Укупно је верницима послао 184 писма, које је касније, тематски, сабрао у две књиге од по 300 страница, па и њих послао на око 1200 адреса парохијана. За овај јединствен начин општења са верницима, а и због изузетне садржајности Писама, примљен је 2002. године у Удружење књижевника Србије. Покренио је и едицију „Мала религиозна библиотека“, у којој су, у више од 100.000 примарека, штампане књижице: „Народ Божји“ (Стари завет), „Живот Господа Исуса Христа“, „Чуда Господа Исуса Христа“, „Објашњење Свете литургије“, „Одговарања на Светој литругији и Чин изобразитељне“, „Упокој Господе у вери почивше“ (Читуља), „О Крсној слави“, „Који се у Христа крстисте – у Христа се обукосте“ (приручник за родитеље, кумове и одрасле катихумене). Штампао је и илустровани приручник за веронауку „Живот Господа Исуса Христа“ и „Богослужење Православне цркве“. Објавио је старозаветну књигу „О Јову“, као и „Јеванђеље по Луки“, поводом године Библије 2003. године. Обрадио је, као славске честитке, 85 Крсних слава, са житијама Светих и славским обележјима. Од школске 1977/78. па до 1992/93. године предавао је у деветогодишњој основној, тзв. „Југословенској“ школи у Нирнбергу веронауку, некад и по 26 часова недељно, без икакве материјалне накнаде и поред свих парохијских обавеза, на терену пречника 300 км и шест богослужбених места. За Основну школу и Реалну гимназију начинио је програм верске наставе, који је одобрило Министарство за просвету и култ у Минхену. Године 1981, одликован је чином протојереја, 1982. је постављен за архијерејског намесника за Јужну Немачку (на којој дужности је остао до пензионисања), а 1999. године одликован је правом ношења напрсног крста. Са верницима нирнбершке парохије купио је цркву у Нирнбергу и адаптирао за православна богослоужења (иконостас, тронови, стасије, витражи на прозорима), а троносана је 1999. године. После пензионисања 2004. године живео је у славонском селу Бијело Брдо код Осијека, Епархија осечкопољска и барањска. Редовно је служио у тој, као и суседним епархијама, проповедао и држао предавања на разне теме, уређивао и водио је свакодневну емисију на Радио Борову и припремао ходочаснике за Манастир Хиландар. Са супругом Катицом има два сина: Мирка, менаџера у Бечу, и Радомира, свештеника у Епархији франкфуртској и све Немачке. Вечан покој, проти Душану!

Треба поштовати мјере које штите здравље, али једнако тако морамо сачувати и људско достојанство, да бисмо – кад све ово прође, а проћи ће – остали да живимо као људи Христос Васкрсе! Уз ову, увијек актуелну, Његошеву мудрост, лијепо иде и она народна како су ”у страху велике очи”. А те сам ”велике очи страха” видио прије неки дан када ме је непознати пролазник сликао телефоном испред Цетињског манастира док сам стајао са калуђером и разговарао (службено, наравно), на дистанци мањој од два метра. Калуђер ми је одмах рекао да му се чини како смо усликани, а ја му одговорих: ”Ма шта ти је, оче, учинило ти се. Момак је причао са неким телефоном. Ко би, нормалан, сликао мене и тебе док причамо”? Испоставило се да је монах био у праву, јер је убрзо стигла опомена из полиције. Пријављено је, уз достављене слике, да су ”два попа” у сред бијела дана, стајала – замислите – испред Манастира, на непрописној дистанци! Нека се преброје читаоци овог текста који већ љуто жале што ме полиција није одмах ухапсила (умјесто што је слала опомене), али дубоко вјерујем да је далеко више оних који су згрожени поступком ”пролазника”. Јер, по којој математици су ”два попа испред Манастира” већа опасност по себе и људе од рецимо ”два радника на градилишту”, или од ”касирке и купца” у маркету, или рецимо – ”два полицајца на кружном току”, ”двије пекарке пред пекаром”…итд, итд…? Укаљани образ ”пролазника” не памтим, а надам се да ће му исти бити чистији и хуманији кад скине маску ове гротескне представе. Представе у којој пристајемо на улоге шпијуна. Убијеђени да ”Богу службу чинимо”. При том – спроводећи оштрије мјере од оних званично прописаних! Морамо бити опрезни, и треба да поштујемо све државне и здравствене прописе донијете у овој ситуацији, али ако се боримо за живот, онда тај живот не смије да стане. У противном се крећемо у парадоксалном правцу самоубиства – да бисмо, наводно, сачували живот. Не смије живот стати, не само у погледу здравља, кретања, удисања ваздуха – а све то сходно прописаним мјерама – него живот не смије стати ни у погледу морала. Ко нас је и када научио да полицији пријављујемо комшије, пријатеље, браћу – чак и онда када они не праве никакав прекршај? Зар ће корона вирус да заустави оно људско (међ)у нама? Ако хоће – тај вирус неморала биће гори од ковида. Јер биолошки вирус је једно бесловесно створење коме стручњаци приписују одређену интелигенцију, али дефинитивно тај нема образа ни части. А људи су створени по ”образу” Божијем, па се, кад остану без њега, сматрају и називају – безобразнима. Треба поштовати мјере које штите здравље, али једнако тако морамо сачувати и људско достојанство, да бисмо – кад све ово прође, а проћи ће – остали да живимо као људи. Бар ми Црногорци, некада смо знали, да има поступака послије којих – ако их човјек учини – не вриједи даље преживљавати. Зато Његош брине што се често дешава да људски образ бива укаљан страхом за овај живот. У преводу на савремени језик – образ је пречи од живота. Јасно ми је да у ванредним стањима попут овог нема простора за велику расправу око изречених мјера, али ме прође језа од ове наше домаће ”заљубљености у страх”. Од нестрпљења којим се чека ”команда с врха” да би се – сачувао поредак, одбранила држава, спасио живот… небитно. Друштвена одговорност се огледа баш у оваквим збивањима, међутим – ту причи није крај. Начин на који се та друштвена одговорност исказује осликава и различите типове друштвене свијести. А ту је спектар широк: од просвећеног и правно уређеног друштва (у ком је родољубље скопчано са етиком и стандардима једнаким за све) до заједница којима су баш ове не-прилике окидачи за почетак утркивања у непочинствима. А што је већа диктатура и једноумље, то су веће шансе да то непочинство неком алхемијом постане херојство. А да не говоримо о ширењу панике и страха, који су управо у супротности са здравственим стандардима прописаним за ове ситуације. Сви смо чули за мјеру да се вјерски обреди у вјерским објектима обављају без присусутва грађана. Али – на једној сахрани, у најужем породичном кругу, смије ли доћи поп, на позив породице? Није јасно прописано?! Па ипак, митрополит Амфилохије је већ одавно медијски ”стијељан” због таквог поступка! Комуналци који су били неопходни за спровођење сахране (њихова јавна служба и умијеће) нијесу прекршили прописе, али Амфилохије јесте? А зашто се сликају попови? Што каже наш народ – ”очи не помажу”! Нешто се десило са нашим очима, па ”не умију ”да виде како је свештеничка служба једнако јавна и друштвено корисна, бар као грађевинска, комунална, пекарска или љекарска. Да – уз све потенцијале да сваки припадник наведених служби може да направи и неке катастрофалне грешке – оне, кад се раде како треба, доносе друштвену корист, свака на свој начин. Међутим, неко је направио ”припрему” за анимозитет према свештеницима. Још док смо се борили за поправку или замјену антиуставног закона, били смо етикетирани као ”противници државе”. Пред саму појаву епидемије у Црној Гори, имали смо исказану спремност представника Владе да ”разговарају о промјени” поменутог закона. Они, таквом спремношћу, нијесу постали издајници државе, али Црква – настојањем да се закон измјени – јесте остала непријатељ, у главама оних који су овој Влади одани. Прије тога, Црква је некима била проблематична због придјева ”Српска” или због тробојке у њеној службеној застави, или због тога што су неки њени свештеници држављани Србије или БиХ – иако имамо селектора државне репрезентације који је управо тај – страни држављанин. Фудбалску и људску легенду Хаџибегића помињем да разобличим лудило оних који не гледају како неко обавља свој посао, него одакле ко долази. Већином Црногораца руководи страни држављанин! Може у фудбалу, а не може у парохији?! А не бисмо имали ни парохије, ни богословију, ни владике у црногорској књажевини и краљевини да није било ”извањаца” у мантији. А сад су – у великим очима страха – православни хришћани постали опасни по здравље због свог обреда! Такве гадости пишу (опет они!!!) страни држављани. Али наједном, на ову дјелатност странаца нијесмо гадљиви, него их ширимо просторима који себе зову ”црногорски медији”! А уђимо само у црногорске музеје, прочитајмо црногорску историју, ослушнимо наше народно предање – па ћемо као учеснике баш таквог обреда препознати наше претке. Бар оне од Ивана Црнојевића до данас. Зар они нијесу знали за заразне болести? Је ли ритуал коме су приступали споменик њихове непросвећености? Или је овдашња антицрквена пропаганда споменик – макар – недостатка принципа и подједнаких аршина за све? Заражени смо вирусом страха једних од других у савремености, и страха од онога шта су били и у шта су вјеровали наши преци. Страх нас је толико изобличио да ако станемо пред огледало, и ту ћемо, вјероватно, тражити довољно велику дистанцу (самих од себе) како не бисмо видјели ко смо и какви смо стварно. Да нам не би – од нас самих – прешло нешто заразно. А какав је то живот без сопственог одраза? Ваистину Васкрсе! Извор: Митрополија црногорско-приморска

У малом храму св. Саве на Врачару у Томину недељу је служена света Литургија, сходно свим прописима током трајања ванредног стања у нашој држави. Празничну беседу произнео је протојереј-ставрофор Стојадин Павловић, директор Патријаршијског Управног Одбора и духовник у Светосавском храму. Звучни запис беседе Прота је на почетку подсетио да је најпотврђиванији догађај у историји људској Васкрсење Христово и да је веома важно било да ова истина стигне до неверујућих људи. Појашњавајући долазак Христов међу апостоле, недељу дана по Васкрсењу, прота је напоменуо да је им је Христос донео мир - управо оно што је народу и обећао. Важно је да људи имају мир и Духа Светога, каже прота Стојадин, који даје пример људи који воде државе а сеју немир. "Онај који нема Духа Светога у себи, не може доносити мир који у себи нема" напомиње отац Стојадин. Усклик Апостола Томе, "Господ мој и Бог мој", остаје обавезујући за све народе овога света у свим временима каже о. Стојадин и појашњава да Томину неверу Христос није окарактерисао као грех, већ је то остао пример за сва времена. Тешко је упорно опстајање у неверовању у основне истине, у Господа и Васкрсење Његово, стога је битно да се после празника Васкрсења Христовог сећамо Апостола Томе, да поверујемо, да гледамо и да се уверимо. "У Светом причешћу је вера опипљива", подвлачи прота Стојадин и додаје да кад то доживљавамо, онда са сигурношћу можемо да узвикнемо "Господ мој и Бог мој"! Ових дана смо и ми хришћани, баш као апостол Тома, посумњали у истинито Тело Христово... "Христос није васкрсао Себе ради, него нас ради", подвлачи о. Стојадин. Извор: Радио Слово љубве

Протопрезвитер-ставрофор Милош Весин: Против вируса страха, панике и маловерја. У циклусу својих Великопосних и Пасхалних проповеди, сада, у години вируса короне – COVID 19, један од наших свештеника из Српске Православне Цркве из Северне, Средње и Јужне Америке, протојереј-ставрофор др Милош М. Весин, парох јужночикашки и ленсиншки, Новосађанин иначе, одржао је Васкршњу проповед на Пасхалном вечерњу, првога дана Васкрса. Надовезујући се на крај своје проповеди о Великом петку, прота Милош је позвао своје парохијане, али и све оне који су ову проповед могли да чују на друштвеним мрежама, да му се придруже и да посете једну баку. Ни измишљену, ни замишљену, већ свакако могућу. Једну од многих усамљених старица које су можда једини житељи безбројних српских засеока. Желећи да радост Васкрса подели са том баком, са свима нама, али и са онима који се управо сада – без имало суптилности и стила – обрушавају против Цркве, прота је у другом делу своје беседе казао и ово: Бака се припремила и отпочела своје великопосно путовање, које завршава обасјана радошћу. Зашто нам је данас добро бити у тој кућици, са том милом и честитом старицом? Рећи ћу вам зашто је мени толико и драго и мило, али и неопходно да будем уз њу. Кренуо сам ка тој кућици да бих са баком поделио васкршњу радост, јер она не зна ни за пандемију, не зна ни за забране, и добро је што не зна. Она је само испуњена љубављу и оним што је научила током првих седам година живота. О, учила је наша бака од живота, од звездâ, од шумâ, од птицâ, од мудрости коју Господ даје човеку и од страха Божјег који је почетак сваке мудрости. Од тога се бака учила и научила, и зато у њој вечито пребива радост, зато желим да одем до ње, па позивам све вас, али, ево, ја ћу први закуцати на та врата. Бака ће љубазно отворити, а ја ћу је замолити: „Бако, да ли смем да узмем неколико јаја васкршњих, које сте тако чаробно лепо украсили и да однесем нашој браћи и сестрама?ˮ Она ће свакако рећи: „Узми сине, узми чедоˮ. И ја ћу тада узети једно јаје и однети га моме брату, који је Цркву упоредио са нарко-картелом, а онда отишао чак и корак даље па рекао, пре неки дан, да Црква заправо врши биолошки тероризам и да би је због тога требало судити, тужити. Не знам како ће се понашати када му принесем једно црвено јаје. Можда ће мислити да је и то покушај тероризма, али, у сваком случају, ми и њему желимо благословен, радостан и срећан овај Празник. Онда бако, смем ли да узмем још једно јаје па да однесем оној сестри која је онако, непримерено, како никад Србин говорио није, говорила о причесној кашичици? Баш због тога што ми никога не проклињемо, али преклињемо, коленопреклоно преклињемо, свакога, па тако и њу, да се призове к себи и једноставно да дође у недра ове радости која једноставно јесте. Дакле, једно јаје је намењено и за ту нашу сестру. А бако, смем ли бако да замолим за још једно јаје па да га однесем оном брату који има намеру да укине часове верског образовања у нашим школама? То је тако озбиљно и строго рекао, ја мислим, да ће се можда, макар мало, упитати, ако не и замислити над овим јајетом и шта све ово јаје може да му каже и чему све може да га научи. Али, бако, ево, последња молба. Молим те бако, могу ли још само једно, још само једно јаје? Оно је намењено оној сестри која се брине за нашу равноправност, да смо сви равноправни. Да, она је ипак у нечему у праву када каже да смо привилеговани ми, верници Српске Православне Цркве, и уопште верници. Да, сестро драга, привилеговани јесмо, али само у погледу једнога – а то је у погледу радости, у погледу радости коју овај свет нити може да нам дâ, на било који начин да нам пружи, нити ту радост може да одузме од нас. То је наша једина привилегија коју имамо. И због тога, бако, хвала ти од срца, јер ја знам да све то што су они и написали и рекли није ништа друго него да су то све искрице оне обесне немоћи. Обесне, с једне стране свакако, али ипак немоћи. Немоћи! Зато што су неми пред Тајном и онда могу само кроз агресију да испољавају оно што су, и како су, исказали последњих дана у јавним медијима у Србији. А ми – ми им не замерамо. Ми их позивамо на васкршњу трпезу. Ми их даривамо црвеним ускршњим јајима. Ми желимо и са њима да поделимо радост не само данас него и сутра, и прекосутра, и када пандемија прође, јер ми смо сви упућени једни на друге. Сви смо делови једнога тела, и они колико год да имају право, као и свако од нас, да мисле оно што мисле, да верују у оно што верују или да не верују онако како осећају да не верују, у њима ипак постоји оно што се зове духовни код и оно што нас повезује, и они од тога побећи не могу. На самом крају, драги моји, једна цртица која ме је толико обрадовала данас, а стигла је из Србије, ево, прешла преко океана, дошла до овог, још увек хладног града, јер ми смо на Велики петак овде, у Чикагу, имали снег. Све је било завејано, у неким деловима града чак и до четрдесет сантиметара снега. А онда, јуче је отоплило, на Велику суботу. Данас је још топлије и сунчано, скоро сав снег се истопио и око нас заиста природа почиње да казује своје. А цртица коју сам примио из Србије десила се у једном нашем граду у Србији, јутрос, током Васкршњег јутрења, тачније за време опхода око светог храма. Наиме, у том граду, није важно ком, у једном граду у Србији, око једне цркве, група од тридесетак, највише четрдесет људи, заједно са својим свештеницима ишла је стопу у стопу за женама мироносицама. Држали су свеће у рукама. На крају првог круга три пута се иде око храма. Те ноћи, тог јутра заправо, то је било рано јутрос, на први дан Васкрса, тој групи се придружио и један куца, један пас. Не, не, не један од оних финих, углађених паса, један од оних што своје власнике изводе свакога дана, имају право на то. Ја заправо и не знам ко кога изводи сад у тој ситуацији. Дакле, не један од оних паса који одлазе и код свог фризера, који имају и свог зубара, и свог посебног ветеринара, и на крају крајева и треба тако да буде. Треба водити рачуна о њима. Не треба их, руку на срце, претварати баш да буду као наша деца, али љубав врло често не зна границе и ко смо ми да одређујемо ко ће своју љубав у ком правцу и како да усмерава?! Тек, овај куца није био од тих паса. То је био један од оних, како се то у граду из кога сам ја потекао, из кога долазим и у који се увек радо враћам, како се то у нашем граду каже: један од авлијанера. Онај обични, улични пас, који је и свачији и ничији. Да ли сте икада приметили поглед неког од тих авлијанера, поглед који је некако најпитомији, најмилији? Управо зато што није негован, управо зато што свако може да га шутне, зато што га ни нико не храни и свако му по нешто баци. Тај, такав један пас се придружио овој групи верника и уз њих полако ишао и он, други круг, трећи круг и, када је поворка стала испред западних врата храма, у том моменту дођоше и полицијска кола пред храм и двојица млађих милиционера спремише се да изиђу из кола. И баш тада, баш у том моменту пас, који је био окренут према истоку, окренуо се према западу, према њима, и куца који је, све време до тада, био миран одједном је почео да лаје на њих. Полицајци се погледаше, осмехнуше један другом, одмахнуше руком, затворише врата и одоше. Како Господ проналази чудесне начине да нам шаље Своје поруке преко природе, преко биља, преко животиња, јер не заборавимо – Васкрсење Христово обнавља сву твар. Можда ће неком ово изгледати и неозбиљно и недорасло величини овог Празника, али заправо све се данас радује Васкрсломе Христу! Радујмо се и ми, јер – Христос воскресе! Извор: Инфо-служба Епархије бачке

“Без Васкрсења Христовог нема смисла постојања. Нико и ништа не може побиједити вјеру Православну“- казао је, између осталог, у емисији ,,Питјте свештеника на таласима Радија ,,Светигора“ протојереј-ставрофор Слободан Јокић архијерејски намјесник никшићки. Звучни запис емисије С обзиром да смо ове године Васкрс дочекали и прославили у тешким условима, због пандемије која је изненада задесила читав свијет, отац Слободан каже да је њему, као свештенику, тешко да слави Васкрс у оваквим условима. ,,Ухвати ме туга кад станем на двери и кажем Мир свима а никога око мене нема. Славимо Васкрс у радосној тузи, као што су некад наши свештеници служили у празним црквама за вријеме комунизма. И ово ће проћи и опет ћемо славити славно Христово Васкрсење торжествено и саборно“-каже отац Слободан. Архијерејски намјесник никшићки нас је поучио и о томе како да на најбољи начин, у кругу Мале цркве-своје породице, искористимо вријеме изолације изазване вирусом корона на духовну корист. Извор: Радио Светигора

Са жељом да Вам кажем неку реч и насликам слику у коју и сам верујем, сећам се осамдесетих година када сам у ужичкој Гимназији стицао знања изучавањем различитих световних наука. Тих година сам видео и сазнао како је могуће пропустити обичну дневну светлост кроз стаклену призму а да се у позадини добије спектар боја сличан дуги. Тада је тај призор изазвао у мени дивљење. Такође, отворио је и питање – Како једно обично стакло, у облику призме, чини таква чуда? У међувремену, свој живот и знање обогатио сам даровима Божијим који су ме научили да је Бог Творац и Сведржитељ и да види свет и човека до његове најскривеније мисли и најтананије боје. Потпуно сам сигуран да ћемо онога дана када изађемо пред Дародавца живота, стати пред Његову призму и бити разложени и показати се пред Њим и пред собом ко смо, какви смо, у кога Бога смо веровали и коме смо за живота служили. Из страха да то што будемо видели неће бити Добро за нас, пишем и Вама и себи, са жељом да на време, док смо још живи, искористимо живот као шансу како бисмо на прави начин открили у чему је смисао нашег живота и постојања. Некада су ђаци добијали домаћи задатак да за време распуста прочитају школску лектиру како би у датом тренутку показали знање из прочитаног. У нашем времену, ђаци мање читају и све чешће се уздају у шверц методе, попут читања скраћених верзија на интернету, шаптања и преписивања. У овој тачки наглашавам и верујем да ће се већина вас сложити са мном да је темељ наше вере унутрашњи осећај и реално знање, да је наш Бог изван и изнад наших људских подвала и превара. Верујемо, дакле, и знамо да је наш Бог, Бог љубави, али и Бог правде, Онај исти кога Матија Бећковић описује у поеми Богојављење: „А Бог као Бог, само ћути и гледа…“ Ћути, јер нам је све потребно рекао преко Сина свога, Исуса Христа, преко својих светитеља, и вековима нам то понавља кроз уста Цркве. Ко има уши да чује, ако жели – чуће. Гледа нас и хвала Му на томе, хвала што није окренуо главу од нас оваквих какви смо, а, поштења ради и исповести ради, признаћемо да смо далеко и од људи, а камоли од православних хришћана. Народ Светог Саве посвађан је и подељен. На место Бога ставио је многе лажне богове, и светске и наше. Тражимо спасење земаљско и кунемо се у пролазне страначке прваке, који данас јесу, а сутра их прекрива срам и заборав. Хвалимо се идолима политичким, спортским, музичким, модним и ко зна каквим. Тако смо, нажалост, заборавили и Прву и Другу заповест Божију: „Ја сам Господ Бог твој, немој имати других богова осим мене… „Не прави себи идола или каквог лика, немој им се клањати нити им служити.“ Псујемо када се ударимо по прсту, псујемо и за многе друге ситнице, а камоли у већим искушењима. То значи да нисмо научили ни Трећу заповест Божију: „Не узимај узалуд имена Господа Бога свога.“ Радимо недељом и празником, не поштујемо Божији календар, већ свако има свој, и не читамо поуку Четврте заповести Божије: „Сећај се дана одмора да га светкујеш, шест дана ради…“, а седми посвети Богу и љубави према ближњима. Себични и горди, не поштујемо ни оца ни мајку, ни ближње своје. Обострано криви и родитељи и деца нашли су се у зачараном кругу где се заборавило ко је кога родио, ко је ђак, а ко учитељ. У том кругу не чује се Пета заповест Божија: „Поштуј оца свога и матер своју да ти добро буде…“ Од Каина па до данас, брат не престаје да диже руку на брата, са лажном вером да ће без њега бити срећнији. Физички, али и духовно, насрће син на оца, отац на сина, муж на жену, жена на мужа, мафијаш на другог мафијаша… Свакодневно се убијамо речима. Питам се коме је Бог преко Мојсија упутио Шесту заповест: „Не убиj!“ Издаја љубавног и пријатељског завета, истополне везе и разни ријалити безобразлуци постали су свакодневна слика наших дана, стварајући код немоћног човека лажни осећај да је све то нормално. Потпуно раслабљени не умемо ни реч да изустимо, нити глас да дигнемо, против таквог зла. Када чују Седму заповест Божију: „Не чини прељубу“, (не)људи се смеју. Да се краде из градске и државне касе, нема збора, да краду сиромашни од богатих и богати од сиромашних – то је стварност, али се бојим да смо дошли до дна на коме се краде и у Цркви и из Цркве. Џаба је Господ поручио човеку у Осмој заповести: „Не кради.“ Ко има моћ и новац купиће са њима и диплому и посао и судију и сведока. Човек је изгубио лик Божији у себи и никада није био јефтинији. Некада је продавао веру за вечеру, а данас образ за сендвич. Оговарамо сви, заборављајући Бога и Девету заповест: „Не сведочи лажно…“ Завист сиромашних према богатима, немоћних према моћнима, подигла је енергију злобе до неслућених размера мржње која је далеко од Десете Божије заповести која упозорава: „Не пожели ништа туђе.“ Ова мала шетња кроз Закон Божији доводи нас до реалног закључка да смо далеко од Новог завета Господа нашег Исуса Христа који нас учи да љубимо Бога свога и ближње своје, јер како можемо рећи да волимо Бога кога не видимо, ако не волимо човека крај нас. Каква је наша вера ако том човеку радимо о глави и достојанству, како у кући, тако и у комшилуку и на послу. „А Бог као Бог, само ћути и гледа…“ Из ове долине туге и плача, раслабљености, чамотиње и депресије – ко ће нас избавити? Има ли лека за болесног човека наших дана? Одговор је јасан, поуздан и тачан: „Има лека!“ Сведоци смо да се данас на сваком ћошку отварају апотеке, али саветовање и са лекаром и са фармацеутом, као и употреба лекова, може само привремено залечити наше бољке. Хвала им на томе што ће залечити прехладу, продужити за неко време рад срца и зглобова, побољшати вид и слух, али нас не могу избавити, нити спасити од нашег највећег и последњег непријатеља – смрти. Једина апотека која вековима чува и прави Лек бесмртности јесте Црква и тај лек је одувек био бесплатан. Да бисмо пришли и узели овај Лек бесмртности неопходно је да будемо крштени у име Оца и Сина и Светога Духа. Потребан нам је и минимални подвиг и преображај како би нам Свето Причешће било на здравље душе и тела. Не можемо постати православни хришћани ако нисмо људи са ликом и образом Божијим, а како ћемо постати људи, ако нисмо кадри да постимо душом и телом бар неколико седмица? Духовно осмишљена промена исхране мења из основа човеков смисао живота. Само стомаку угађати значи стомак претворити у божанство. Отежа ли тело пијанством и преједањем, и душа се приземљује и лепи за пролазно и привремено. Пост претвара и преображава људско тело у свете мошти, а преједање и клањање стомаку претвара га, прво у болесника, а на крају у гомилу трулог меса. Пост не убија и не умртвљује него васкрсава и оживљује човекову душу, а са њом и тело. Духовна димензија поста открива нам светињу самога хлеба који једемо и благословену употребу хране. Земља и све око нас представљају трпезу на којој је Бог, као вечни Домаћин, позвао све људе да се у заједништву са Њим хране Његовим даровима и да се са благодарношћу радују гледању лица Домаћина. Неморално је, злочин је, грешно је и безумно, понашати се у туђој кући безобразно и употребљавати храну у Његовој кући супротно Домаћиновој вољи. Још је већи злочин покушати убити Домаћина и Његову имовину прогласити својом, а јела са трпезе, припремљена за све госте, саможиво отимати само за себе, презирући тако друге госте и красти им залогаје из уста. Јесмо ли се препознали где смо и какви смо за трпезом Господњом? У пространом Божијем свету има места за све и свакога. У том свету изобиља дарова Божијих тужно је и срамотно да брат убија брата за стопу земље и недопустиво је да вршимо насиље над земљом и над небом трујући и њих и себе. Имајући све ово у виду, чини ми се да је само пост кадар да човека ослободи од похотне прождрљивости и од реалне опасности да и сам постане ствар међу стварима коју ће други употребити, искористити и одбацити. Онај који пости стиче искуство како је хлеб светиња. Добровољно га се одричући, човек сазнаје шта значи бити гладан и колико је хлеб битан за њега и његове ближње. Такав се сећа да у свету постоје милиони гладних и да су и они иконе Божије и да их Бог не заборавља. Само такав човек долази до истинског Смисла живота да је све што има примио на дар и зато долази у Цркву да благодари Богу на свему и за све. Кратко речено, као што цео човек учествује у греху, тако треба цео да се очисти и да своју душу и тело испуни врлинама. Наш човек се често правда речима Светог Писма: „Не улази грех на уста, него из уста…“, али то лажно правдање превиђа да из уста излази грех као похота за храном и пићем, грамзивост за земљом и одећом, похота за другим бићем, похота за новцем и влашћу. Нису, дакле, саме ствари оно што их чини отровним, већ наш однос према њима, неприродна везаност за њих и робовање њима. Отрежњен од себичности и гордости, човек схвата своје истинско призвање да буде богат Богом. Такав иде у Цркву како би своју глад нахранио Телом Христовим, а своју жеђ утолио Крвљу Христовом, јер зна да је то једина Трпеза после које неће бити гладан ни његов стомак ни његове очи. То је једини Извор Воде живе са кога се пије, а не жедни. Ово је кратка дијагноза, још краћа терапија и сигуран пут ка излечењу од свих наших болести и слабости, бесмисла и депресије. Ово је вековни пут који води до Христа и Лека бесмртности. Истовремено, то је пут који нас води и ка нама самима, нашем истинитом Ја, а не лажном. Тако просвећени и обожени излазимо изван врата Цркве и видимо свет другим очима. Причешћени Богом, добијамо призму Божију и сада знамо како Бог види свет и како ће видети и нас када изађемо пред Њега. Са Богом у себи, позвани смо на одговорност да се светли Светлост наша како би други људи видели наша добра дела и тако упознали Бога. Једно је сигурно, Бог верује у нас, гледа у нас, ћути и нада се сваком од нас, нашем оздрављењу и спасењу од греха и зла. Верујемо ли ми Богу? Драги пријатељи, пред нама је још један Васкрс. То је још једна прилика да се преобразимо на боље. То је шанса за нас како нас смрт не би пресрела неспремне и такве нас извела пред Бога, где бисмо могли чути те тешке речи: „Идите од мене јер вас не познајем.“ Сваки нови дан је нова шанса, нова нада, нова радост, а Васкрс је дан над данима, Празник над Празницима. Хвала Богу што смо још живи и што смо дочекали Васкрс. Христос Васкрсе! Заиста Васкрсе! Протојереј-ставрофор Милић Драговић Извор: Епархија жичка

На почетку Велике недеље када се молитвено сећамо страдања Христових, која нас уводе и у Његово славно Васкрсење, Митрополија аустралијско-новозеландска је на својој фејсбук страници објавила беседу протојереја-ставрофора Саше Радоичића произнету у СПЦО Свети Сава у Мона Вејлу, на Велики Понедељак. У својој беседи прота Саша, између осталог, поручује: Звучни запис беседе „Зашто је Јосиф праобраз Христов? Јосиф је од своје браће продан, као што је и Јуда продао Христа. Затим бачен у једну тамну јаму, као што је и Христос бачен у гроб из кога васкрсава. Затим Јосиф житом храни читав тај крај света. Са друге стране видимо Христа који предавши себе за нас, даје нам спас хранећи нас хлебом небеским, односно својим живоносним телом. Управо као праслика Христова се помиње Јосиф у овај Велики и Свети Понедељак. Зашто је Јосиф изузетно добар пример за нас хришћане који живимо у 21. веку? Нажалост, управо у току овога Великога поста суочени смо са једним новим искушењем – проглашена је пандемија вируса. Државни органи су из предострожности ограничили наше физичко кретање и тренутно живимо у некој врсти самоизолације. Због овакве ситуације многи хришћани проводе много више времена у својим кућама, са својим породицама и са својим ближњима. Тај вишак времена који проводимо у кући не би требало да се претвори у непрекидно гледање телевизије или некакво бескорисно претраживање интернета. За нас хришћане је ово прилика да сагледамо себе и порадимо на свом духовном усавршавању. А то је могуће само ако се угледамо на Сина Божијега, на његов живот, на његове врлине. Само неке од њих ћу навести: праведност, светост, духовну и телесну чистоту, доброту, смерност, кротост, трпљење, љубав, милосрђе, праштање, самоодрицање, али пре свега и изнад свега послушност и љубав према Оцу Небеском и према Његовим законима. Има ли бољег примера од праведнога и целомудренога Јосифа, који, иако је продан од своје браће, иако је лажно осуђен и тамновао, опет је сваки моменат свога живота провео на свом духовном усавршавању у служењу Богу и служењу својим ближњима? Иако је био заробљен телом као и ми данас, он је сачувао своју душу незаробљену. Како? Ова пандемија за нас треба да послужи као прилика за служење оним најрањивијим члановима нашег друштва јер наша вера не сме да буде сведена на причање о побожности. Не треба да будемо као фарисеји који само причају о побожности већ наша вера захтева и дела побожности. Ево још једног начина како да победимо ову изолацију – то је служење другоме човеку. Служећи другог човека ми излазимо из себе, побеђујемо своју егоистичну самоизолацију. То што држава налаже да одржавамо физичку дистанцу међу собом, то не значи да треба у наше животе да уведемо и емотивно растојање и да престанемо да волимо своје ближње. Ми као хришћани истински радимо Божију ствар када служимо другога човека и заиста се истински отварамо за своје ближње. Онда се и они отварају истински према нама. Значи уколико човек отвори своју душу за служење другим људима, он полако постаје боголик јер и Син Божији, није дошао да му служе већ да служи. Тиме човек постаје налик Христу, који у себи обухвата сваког човека. Нажалост, ова самоизолација може да доведе до умртвљености, неактивности, духовне лењости, а то никако нису одлике једнога хришћанина! Човек је у основи делатно биће створено по слици и прилици Бога који непрекидно ради, који непрекидно дела на спасавању људи. Бог нам дарује овај свет као виноград. Свакоме од нас даје дарове према његовим моћима, али од нас тражи да те дарове умножавамо. Служење ближњима је толико велики дар и толико спасоносно зато што оно захтева самоодрицање, смирење, излажење из себе, из свог егоцентричног самољубља. Није битно да ли је то материјална помоћ онима који су сиромашни, бескућници, који су остали без посла, који су у невољи или су самохрани. Та помоћ може бити и духовна – ако некоме кажемо лепу реч, утеху, ако се помолимо за некога, разумевање, покажемо смирење, стрпљење јер нама Христос заповеда да носимо једни другима бремена и тако испунимо закон Христов. Хришћанска вера је заснована на делима, а не само на причи и жаљењу над оним што не може да се уради. Нема бољег примера од самога Христа који је просто журио, хитао да свакога дана што више људи исцели и телесно и духовно и да свакоме помогне. Ако будемо само причали о хришћанству, а наша дела изостану, не покажу се, не донесемо плодове, онда смо као бесплодна смоква коју је Христос осушио или као фарисеји који су били јаки на речима и споља себе представљали као верне људе. Боље је по наше спасење да будемо као целомудрени Јосиф, да иако заточени телесно, иако нам је кретање ограничено – наша душа остане слободна у Христу! Извор: Радио Слово љубве

Архијерејски намесник бококоторски, парох которски, протојереј ставрофор Момчило Кривокапић обележио је прошле године пола века служења Цркви и народу. У емисији Спутњик интервју говорио је о свом животном путу али и актуелној политичкој ситуацији у Црној Гори. Они који га познају кажу да је цео свој живот посветио Божјој служби. Он, пак, за себе каже да је војник Христов, да се увек водио јеванђелским речима да без Господа не можемо чинити ништа али и да је испуњен, јер свакодневно осећа љубав народа који долази у Цркву светог Николе. Открива нам како је изабрао свој пут, колики траг нa њега је оставио отац али и чему он учи своје потомке. Уредник и водитељ је Наташа Милосављевић. Извор: Спутник

Протојереј-ставрофор Момчило Кривокапић архијерејски протопрезвитер которски, на почетку емисије је говорио о празнику Уласка Господа и спаса нашег Исуса Христа у Јерусалим- Цвијети, а потом и о недјељи страдања Господњих која је пред нама, почучавајући нас како да се припремимо да на најбољи начин дочекамо празник славног Христовог Васкрсења. Звучни запис емисије Отац Момчило је говорио и о томе како да искористимо ово вријеме пандемије корона вируса на духовну корист и остати присебни у свему томе. “Ово је велика прилика да се још више зближимо у Христи и у молитви. Ако дође до депресије, најбољи лијек је молитва“-каже отац Момчило. Отац Момчило је потом одговарао и на остала питања наших слушалаца, на која ћете одговоре наћи ако одслушате ову нашу емисију коју вам топло препоручујемо. Извор: Радио Светигора

Преносимо беседу протојереја ставрофора Милорада Лончара, произнету у цркви Свете Тројице у Бранзвику, у Митрополији аустралијско-новозеландској, на Благовести 2020. године, а објављену на интернет страници ове митрополије, као и на Јутјуб каналу - страница Св. Тројица Бранзвик. Звучни запис беседе Прота Милорад у својој надахнутој беседи поручује: "Ово је чудно време, време које нас је затекло, збунило, разочарало, уплашило, помало обезглавило и значајно нам променило живот. Ово је време када смо принуђени да остајемо кући. Време када се десило оно што се никад у историји Цркве није десило. Наиме, ово је време када смо стављени у позицију да ми, који предводимо црквени, духовни и богослужбени живот, морамо да молимо народ да у свему томе не учествује. То је парадокс своје врсте. Литургија као круна нашега богослужења, која је принос, који се приноси од свих и за све, која освећује све и истински сједињује човека са Богом, служи се без верних. Храмови наши морају да буду затворени. Врата духовне болнице за људе у ово време нису отворена. Све смо ми то мирно примили, јер смо изложени нападу невидљивог непријатеља званог вирус. Сведоци смо тога да су странице друштвених мрежа за комуникацију преплављене разним информацијама о томе зашто се ове све дешава, како се дешава, од кога долази, ко стоји иза тога итд. Износе се многе теорије завере о томе да је то све организовано да би се срушила економија, припремио народ за тоталну контролу од стране оних који управљају светом, да би се десило ово или оно. Ми нисмо у ситуацији да тврдимо једно или друго. Нисмо стручни ни компетентни да се тиме бавимо нити поседујемо чињенице на основу којих бисмо могли стати на страну једних или других заступника ових теорија. Оно што са сигурношћу можемо да кажемо јесте чињеница да нас је наша држава, а видимо да су и у другим државама заузели сличне или исте ставове, оставила по страни, уврстивши нас у службе без којих се може. Ми свакако поштујемо одлуку државе и није нам циљ да посебно критикујемо, али смо слободни да поставимо питање својој држави о томе. Лагано, ненаметљиво, један мали несташни вирус, који бира оне које жели да поведе са собом, ушао је међу нас и преусмерио нам живот. Ми, који смо васпитани у духу Цркве, знамо да је ђаво, иако побеђен, још увек присутан и да свакодневно нуди нове идеје. Један не мора да верује у теорију завере, али нема сумње да се на примеру овога што се дешава веома јасно види ђаволски посао. Само је ђаво могао да смисли овакво зло са којим се цео свет бори и које прети колапсу светске економије, начина живота и будућности. Оно што је добро у овој невољи, а Бог сваку невољу искористи на неко добро, јесте да се породицама пружила прилика да се друже, да обедују заједно, да се моле заједно, да разговарају, да наглас размишљају о значају слободе, која нам је тренутно ускраћена. Најважније је да се молимо Богу код своје куће усрдније него што смо то до сада чинили. Да забрану доласка на Литургију прихватимо са смерношћу и трпљењем, поучени примером Пресвете Богородице, коју данас славимо. Литургија, која се служи у свим нашим храмовима, приноси се за све, и за вас који сте код куће и неће Бог оставити народ свој зато што је наступила ова пауза за заједничку молитву. Нека се не плаши срце ваше, јер ни једно зло није трајало до века. Сетимо се нашега владике Његоша, који је написао: „Страх животу често образ каља, јунаштво је цар зла свакојега“. Треба бринути о себи и својој безбедности, али треба, такође, разумети да се ништа не дешава без воље Божије. Не треба нико да очајава зато што не може да дође на богослужење, јер Бог нам неће замерити због не доласка у храм, у овим условима, али ће нам зато свима помоћи, ако му се будемо молили, да оснажимо и да схватимо колико нам стварно значи заједништво у Светој Тројици, Богу Оцу, Богу Сину и Богу Духу Светоме. Молите се Мајци Божијој, којој тако често певамо: Пресвјатаја Богородице спаси нас!, да нас спасе и помилује; њој, „која је родила Избавитеља заробљених“, да нас избави из заробљеништва страха и ограничења сваке врсте. Молите се Богородици, која је на данашњи дан, пре два миленијума, изрекла оно судбоносно: „Ево слушкиње Господње“, да нас научи смирењу и извршењу воље Божије, јер је у смирености и послушности истинска снага свакога од нас, снага која сваки страх и сваку болест побеђује. И, на крају, помолимо се Мајци Божијој молитвом коју је написао свети Јустин ћелијски: „Нека би нас увек сигурним путем, путем молитве, путем поста, путем милосрђа, путем љубави еванђелске, путем кротости и смирености, (Пресвета) водила ка Сину Свом, и извела из овог света у онај свет и увела у Царство Небеско. Да тамо заједно са Њом, далеко од Ње, али увек присутни у Њој, славимо Чудесног Сина Њеног Господа Христа. А и Њу, Пресвету Богомајку, Која је Њега родила, Њега, ту Сверадост свих светова, ту Свевредност свих људских светова. Њему преко Богомајке част и слава и сада и увек и кроза све векове. Амин". Извор: Митрополија аустралијско-новозеландска

Митрополија црногорско-приморска није добила пресуду да је Европски суд за људска права у Стразбуру одбацио као неосновану њену притужбу у вези са реституцијом одузете имовине, правом на јавно и правично суђење, дискриминацијом у остварењу имовинских права и дужином поступка у националним органима. Ово је саопштио протојереј-ставрофор др Велибор Џомић, координатор Правног савјета Митрополије црногорско-приморске, у синоћњој Интернет литији на Радио Светигори и званичним Фејсбук и Инстаграм страницама “Не дамо светиње”. Објашњавајући да се тај предмет не односи на актуелну ситуацију и питање спорног Закона о слободи вјероисповијести или увјерења, он је казао да је тај предмет већ 15-ак година стајао у Стразбуру и да га је још 2005. године покренуо његов претходник адвокат Млађен Мићовић. “У међувремену Европски суд је тражио нека појашњења која су послата”, казао је прота и поновио да Митрополија није добила пресуду, те да не би могао да коментарише нешто су медијске интерпретације пошто није у сазнању садржаја текста. “Када будемо добили пресуду огласићемо се саопштењем и упознати јавност са садржајем пресуде. Све друго што бих рекао у овом моменту било би неодговорно”, нагласио је прота Велибор Џомић. Подсјетио је да је у правном смислу то врло интересантан моменат јер је 2002. године донијет Закон о праведној реституцији по коме су поднијети одређени захтјеви за реституцију одузете имовине по којима држава није поступала: “У међувремену су донијели потпуно други закон гдје су дискриминисали Цркве и вјерске заједнице, права на реституцију, обештећење, и то је данас једина категорија правних лица која немају право да у законитом поступку постану власници онога што им је неправедно и без накнаде одузето”, рекао је о. Велибор. Такође, 2009. године је донијет Закон о измјенама и допунама тога закона којим је предвиђено да Цркве и вјерске заједнице у року од 90 дана доставе држави доказе о ономе што је она (држава) одузела. “Наравно, ми смо благовремено поднијели 126 доказа, али много црквене и манастирске земље је одузимано без икаквог акта послије Другог свјетског рата. Јављају се људи и дан данас да то врате… и то је добро. Користим и ову прилику да кажем свако ко је узео неблагословено црквену и манастирску имовину мора да зна да то није благослов за његову кућу и треба да врати. То је неко приложио за душу, то је задужбина.” Нагласио је протојереј-ставрофор др Велибор Џомић да Црква има разумјевања да људи наставе да то користе под неким условима, али да се зна да је то манастирско и позвао све да такву имовину врате. Извор: Митрополија црногорско-приморска