Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'протопрезвитера-ставрофора'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Данас, на празник преноса моштију Светог Апостола Андреја, Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са Владиком ремезијанским Стефаном, уз саслужење многобројног свештенства и вјерног народа служио је Свету архијерејску литургију у цркви Светог Николе у Котору, поводом 50 година свештеничке службе архијерејског намјесника бококоторског, протојереја-ставрофора Момчила Кривокапића. Епископ Стефан ремезијански је након прочитаног Светог Јеванђеља о позивању Апостола, у надахнутој бесједи нагласио да је сваки хришћанин призван на апостолску службу од тренутка свога крштења, „Црква се највише радује када има Божије угоднике, када има служитеље који достојно служе у храму Божијем“, рекао је. Нагласио је да је наш данашњи свечар отац Момчило Кривокапић неко ко је сав свој живот посветио служби Богу. „Његова служба никад није била просечна, увијек је била изнад очекивања. Кад сам био млад, када сам први пут видио оца момчила, помислио сам да је тако морао изгледати Свети кнез Лазар косовски“, присјетио се Владика Стефан. „Сви ми овдје окупљени, свједочимо да је отац Момчило прије свега био све оно што је данас написано у апостолу“, рекао је. Пожелио је оцу Момчилу да обилази своја чада по свим крајевима наше Цркве и да их и даље учи и поучава како да доживе ово што је он доживио. Нека да Бог да буде и даље слуга Христов и да и даље оправдава овај крст који носи, да и даље умножава таланте које му је Господ дао“, пожелио је Владика, нагласивши да је отац Момо човјек Јеванђеља, те му припада да се помене и поздрави баш након његовог читања. „Тако да се свијетли свјетлост ваша пред људима, да виде ваша добра дјела и прославе Оца вашeга који је на небесима“, ријечима Господњим, након завршетка службе, почео је своју бесједу Митрополит Амфилохије. Он је појаснио да се ове ријечи односе на све Христове следбенике свих времена, да нас оне чине дјецом свјетлости и да нас оне раздвајају од таме. „Ми данас обиљежавамо 50 година свештенослужења нашег оца Момчила Кривокапића који се већ толико година труди да испуни ове Христове ријечи и његово лице се свијетли све ове године пред људима и својим добрим дјелима, ријечима и животом свједочи ове ријечи“, поздравивши оца Момчила, рекао је Митрополит. Подсјетио је на тешкоћу времена у коме је млади отац Момчило дошао на парохију. Сјетио се Светога мученика Владике Јоаникија и многих пострадалих свештеника, сјетио се рушења ловћенске капеле. Митрополит је указао да је отац Момчило светионик Цркве Христове, да је један од најзаслужнијих за спасавање Његоша, за спасавање Ловћена, те га је одликовао златним ликом Светог Петра Другог Ловћенског Тајновидца. Након Митрополита Амфилохија, протојереј ставрофор Обрен јовановић, у име свештенства Митрополије, захвалио се оцу момчилу за његов труд и подвиг на њиви Господњој. „Хвала Вам што сте у најтежим временима на својим младим, али снажним плећима, понијели Христов крст. Хвала Вам што сте од мало квасца изњедрули мноштво апостола који данас проповиједају у име Христово. Хвала Вам што сте са Вашим малобројним саборцима у оно вријеме сачували образ свештенички, а тиме сачували и образ Црхве Божије. Хвала Вам што сте нама, младим свештеницима, увијек били узор како свештеник треба да изгледа, како треба да проповиједа, како треба да води народ Божији“, рекао је. Отац Обрен се захвалио и попадији Смиљки, која је дијелила са оцем Момчилом ово тешко бреме, нагласивши су највећа награда здрава и лијепа дјеца. У име свештенства Митрополије црногорско-приморске, отац Обрен је уручио оцу Момчилу крст, поручивши му да краси његове старе, али још увијек духом младе груди. Оцу Момчилу је уручена златна грамата од ЦО Корор, као захвалност за његову бескомпромисну борбу да окупи у јединство которски народ у окриље Свете Цркве. Након поздрава, честитки и уручених поклона, отац Момчило се обратио окупљенима захваљујући свима на лијепим ријечима и одликовањима. „Истина је да сам свој крст понио, господ ми је дао снагу. Увијек сам се водио јеванђелским ријечима да без Господа не можемо чинити ништа, мој пут је био и још увијек је онај који Апостол павле напомиње да све може у Христу Исусу који му моћ даје. То су биле моје водиље и то ће бити мој пут у даљем животу“, изрекао је, помоливши се да наредна два последња дана његове парохијске службе протекну мирно и на понос Цркве, братства Кривокапића и своје породице. У току Свете службе Божије, појао је хор „Јединство“ из котора, а заједничарење је настављено уз трпезу љубави у част Светога Апостола Андреја и данашњег свечара, оца Момчила Кривокапића. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  2. Дана, 7. септембра, навршава се 50 година свештеничке службе архијерејског намјесника бококоторског и пароха которског, протопрезвитера-ставрофора оца Момчила Кривокапића. Повезана вест: Протопрезвитер-ставрофор Момчило Кривокапић пола века у служби Богу и народу Отац Момчило Кривокапић рођен је 1945. у Херцег Новом, у свештеничкој породици. Његовог оца, који је био парох у Бијелој, са још неколицином свештеника Мирополије црногорско-приморске, протјерују са парохија, а у своју епархију их прима тадашњи Епископ зворничко-тузлански Нектарије Круљ. Отац момчило од своје друге године дјетињство проводи одрастајући уз благородно и сталожено становништво околине Добоја. Од најранијег дјетињства, учећи се Јеванђељу, знао је да ће кренути очевим стопама. Са 14 година, 1. септембра 1959. године, одлази из родитељског дома, као ђак Београдске богословије. Пред крај свог средњошколског школовања, упознаје своју будућу супругу, ћерку чувеног професора доктора Лазара Милина. Након завршене средње богословске школе, уписује Православни богословски факултет у Београду. 1967. године. На самом почетку студија, умире му отац у својој 53. години, а бригу о његовом даљем школовању преузима блаженопочивши Владика сава Шумадијски, који га прихвата као свог сина. У току студија, 1967. године, добија позив за одслужење војног рока. Декан му излази у сусрет и он у септембру полаже читаву трећу годину, одлази у војску, а 1969. године, паралелно са завршетком војног рока, приводи крају и своје студије теологије. Добија стипендију за наставак школовања на Оксфорду. У исто то вријеме, добија позив од старога протојереја Богобоја из Котора да дође и да га наследи на његовој парохији. На чуђење својих професора, млади Момчило осјећа призвање и без дилеме прихвата позив. Иако је све друго што му се нудило било звучније, логичније и примамљивије, он је дубиоко био сигуран да је то једина исправна одлука. У одлуци да прихвати позив оца Богобоја, подржао га је и Свети Јустин Ћелијски, код кога је отац Момчило као студент често у манастир Ћелије одлазио. Тако, умјесто да постане доктор психологије на Оксфорду, отац Момчило са својом супругом, бира тежи пут и долази у Котор, да буде нешто много више, да у овим најтежим временима за нашу Цркву, узме Христов Крст и буде буде Његов апостол. У то богоборно вријеме, кад се по његовом свједочењу, раније сазријевало, млади свештеник Момчило са нашом Црквом пролази голготу комунизма. Отац Момо на сваком кораку свједочи да је спреман да и животом брани Ријеч Светог Јеванђеља и као први ректор Цетињске богословије из периода обновљеног рада од 1992. године. Спремност да ризикује, да све жртвује и да увијек на прво мјесто стави служење Богу и народу, препознала је, не само његова паства, већ Бока Которска и цијела Црна Гора, а и шире, те он постаје један од најсјајнијих светионика наше цијеле Цркве. Дана, 7. септембра, те 1969. године, на Светој литургији на којој је рукоположен, нови млади двадесетчетворогодишњи парох надахнуто бесједи и улива наду многобројним вјерницима који су се тада окупили у которском храму, што без престанка чини већ пола вијека. На многаја и благаја љета, високопречасни оче Момо! Тијана Лекић Извор: Митрополија црногорско-приморска
  3. У једном од својих надахнутих предавања, протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић поделио је са верним народом следећу причу из парохијске праксе: "Десило ми се једном да је код ћивота Светог Василија ушао један момак, онако - у папучама и шортсу, и носи једну лименку са Фантом. И пошто ја сад имам неко настројење да одма' заведем неки ред тамо - као свештеник, ја га гледам и кажем:'Не могу да вјерујем да човек носи лименку са Фантом и иде право на ћивот Светог Василија Острошког?!' Али, кажем себи - 'ајде, нећу ништа да му причам; 'ајде да сад не правимо свађу... па, ако баш крене ону лименку да стави, Боже опрости, на ћивот - онда ћу да реагујем.Он иде с оном лименком, долази до мене... е сад, пазите - ја му не причам ништа, али у себи говорим следеће ствари:'Магарче један, је л' им'о ико да те научи како се улази у цркву?! Па, је ли могуће да не знаш да не треба та лименка да се уноси код мошти Светог Василија?! Па, ђе ти је памет!? Јеси ли глуп, јеси ли луд...', ја то све у себи говорим о томе момку.Он је пришао... е, да ли је он сад осјетио шта му ја причам у своме срцу, окренуо се и каже:'Оче, је ли вруће?' Ја кажем:'Па, јест'...' Каже он:'Ево мало сока да се освјежите.' Ето како срце ради, како душа ради... а све ти се чини ти то радиш из највеће побожности: он је грешник, он носи лименку, ја сам свештеник, ја га осуђујем - и то с правом! Погледајте како може човек да се превари!У суштини, Христос каже:'Не судите, да вам се не суди.' Немојте никога да осуђујете." Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  4. Налазећи се у свештеним данима Апостолског поста, доносимо видео запис беседе протопрезвитера-ставрофора Гојка Перовића, ректора Цетињске богословије, који је говорио о значају овог свештеног времена, као и правилном поимању Апостолског поста у контексту нашег хришћанског живота.
  5. Ректор Цетињске Богословије, отац Гојко Перовић, одржао је предавање о Старом завјету ученицима првих разреда Гимназије Котор, 23. априла у ризници цркве Светог Николе у Котору. Након предавања, које је организовано на захтјев самих ученика, због великог интересовања за старозавјетне теме, услиједио је разговор са оцем Гојком. У непосредној комуникацији са свештенимлицем, ученици су откривали значење појма апсолутне љубави. Своје читалачко искуство Библије подијелили су са оним ко је позван да им одговорно разријеши многе недоумице. Представљањем композиционе структуре Старог завјета, предавач их је подстакао на размишљање о љубави Бога према човјеку кроз причу о стварању свијета. Упутио их је на разна животна искушења која само потврђују јачину вјере (Књига о Јову). Указао им је на важност праштања. Истакао је вриједност човјековог духовног подвига, нарочито у вријеме ускршњих празника. Гимназијалци су активно учествовали у свједочењу истине духовника и схватили важност борбе човјекове са видљивим и невидљивим непријатељима. Нису остали, и неће остати у тами Великог петка. Христово страдање због људи и за људе је свијетао примјер несебичне, апсолутне љубави. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  6. У оквиру циклуса предавања током Великог поста у организацији Српске православне црквене општине Котор, Которанима се обратио ректор Цетињске богословије, протојереј – ставрофор Гојко Перовић. У просторијама црквене ризнице отац Гојко је дао пресјек три године Христове проповједи уочи Његовог страдања и васкрсења. Звучни запис предавања “Кад читамо Свето писмо, кад читамо Јеванђеље, ми не можемо из текста видјети тачно што је кад било, јер имате четири јеванђелиста који пишу сваки својим редом и не описују сви исте догађаје. Имате рецимо чињеницу да је Лазарево васкрсење, као ваљда најстрашнији, најчудеснији догађај у Јеванђељу, само описано код Јована. Троје јеванђелиста уопште ни једне ријечи о Лазаревом васкрсењу, а Тајну вечеру описују сви четворо. Код Јована, код кога има Лазарево васкрсење, нема ни једне ријечи о установљењу Свете евхаристије – “ово је моје тијело, ово је моја крв”, каже отац Гојко Перовић. Од четири јеванђелиста Матеја, Марка, Луке и Јована, двојица су само из броја 12 апостола. “Матеј и Јован, док су Лука и Марко из броја 70 апостола. Опет, од њих двојице Марко је очигледно био присутан у неким моментима, а Лука није него је све то чуо од Павла, који опет није био присутан, него му се Господ указао на путу за Дамаск. Дакле, четири Јеванђеља описују живот Господа Исуса Христа и ту су људи избројали 40 чуда. Од који су нека описана код свих. Рецимо, Умножење двије рибе и пет хљебова. Нека чуда су описана само код једног, нека само код двојице. Е, то је све стало у три године Христоиве проповједи”, казао је између осталог отац Гојко Перовић. Он је публици представио три године Христове проповједи које се односе на одлазак из Галилеје у Јерусалим и враћање у Галилеју и на крају улазак у Јерусалим гдје пострада и васкрсава. “Мали је овај наш живот да би се све десило у вијеме његовог трајања. Многи бољи људи од нас већ су под земљом. Наши вршњаци. Тако да дужина живота и количина информација које пролазе кроз нашу главу уопште није битно за спасење. Битно је како оно што сам добио и како ћу то да живим. Апостоли су ишли уз Господа, пратили га, слушали. Када је дошло вријеме разбјежали се, па се кајали, па се враћали. Дакле, све је што кажу за људе. И страх и сумња и љубав и мржња и питање. Једино је битно како ћемо се показати на крају и зато овај пост и све ове теме, а поготово оне које дођу на Страсну недјељу пред Христово васкрсење, свакога од нас враћају и чине актером. Ми сви постајемо дио оне гомиле која посматра што се дешава. И оне која иде уз Христа кроз Јерихон и оне која га дочекује у Јерусалиму кад улази на магарету и оне која виче “распни га” и онога скупа људи који су се разбјежали кад нестаје свака људска нада”, каже Перовић. Управо тада, наводи даље отац Гојко, када крену сва људска разочарења, депресије, Господ воли да дође. Од моћи и гомиле пара Он се не види. “Оно што још нико није видио од значајних догађаја је предстојећи Васкрс 2019. Треба да се спремимо за њега. За многе од нас то ће можда бити најважнији дани у години”, поручио је отац Гојко Перовић. Након предавања одговарао је на бројна питања о Великом посту. Извор: Радио Светигора
  7. У манастиру Стањевићи у петак 14. септембра одржан је први дио дводневног Научног скупа „Седам вјекова манастира Свете Тројице – Стањевићи“. У првој сесији учествовали су Епископ диоклијски г. Методије, др Мирослав Лукетић, др Соња Томовић-Шундић, протојереј-ставрофор др Велибор Џомић, др Божидар Зарковић и др Марина Одак-Михаиловић, док је модератор био монах др Павле (Кондић) сабрат манастира Стањевићи. На другој сесији, којом је предсједавао свештеник др Велибор Џомић, говорили др Срђа Трифковић, протојереј-ставрофор Димитрије Калезић, протојереј мр Арсеније Радовић, др Далибор Петровић, мр Луција Ђурашковић, мр Љубомир Поповић и Слободан Драговић. Научни скуп посвећенг 680 годишњици манастира Стањевићи сели се у суботу 15. септембра на будванску Цитаделу гдје ће у двије сесије своја излагања имати протојереј-ставрофор Гојко Перовић, др Мирољуб Јевтић, др Милош Ковић, др Милена Мартиновић, др Жарко Лековић, др Јелена Аркадијевна Осипова, др Љиљана Чолић , протојереј-ставрофор мр Слободан Јокић, свештеник мр Блажо Божовић, мр Смиља Влаовић, др Будимир Алексић, адвокат Радмила Стањевић, др Васиљ Јововић и мр Светлана Самарџија. Радови са научног скупа, који заједнички организују Митрополија црногорско-приморска, Православни богословски факултет „Свети Василије Острошки“ из Фоче и Општина Будва, биће штампани у посебном зборнику, а излагања учесника биће доступна и на сајту Радија „Светигора“. Извор: Радио Светигора
  8. Излагање Протојереја-ставрофора др Велибора Џомића на тему “Стањевићки законик-трећи законик Црне Горе“ које је одржао на научном скупу „Седам вјекова манастира Свете Тројице – Стањевићи (1338-2018)“, који се одржава у манастиру Стањевићи и на будванској Цитадели, у склопу прославе јубилеја 680 година постојања ове велике православне светиње. Звучни запис излагања У манастиру Стањевићи у петак 14. септембра одржан је први дио дводневног Научног скупа „Седам вјекова манастира Свете Тројице – Стањевићи“. У првој сесији учествовали су Епископ диоклијски г. Методије, др Мирослав Лукетић, др Соња Томовић-Шундић, протојереј-ставрофор др Велибор Џомић, др Божидар Зарковић и др Марина Одак-Михаиловић, док је модератор био монах др Павле (Кондић) сабрат манастира Стањевићи. На другој сесији, којом је предсједавао свештеник др Велибор Џомић, говорили др Срђа Трифковић, протојереј-ставрофор Димитрије Калезић, протојереј мр Арсеније Радовић, др Далибор Петровић, мр Луција Ђурашковић, мр Љубомир Поповић и Слободан Драговић. Научни скуп посвећенг 680 годишњици манастира Стањевићи сели се у суботу 15. септембра на будванску Цитаделу гдје ће у двије сесије своја излагања имати протојереј-ставрофор Гојко Перовић, др Мирољуб Јевтић, др Милош Ковић, др Милена Мартиновић, др Жарко Лековић, др Јелена Аркадијевна Осипова, др Љиљана Чолић , протојереј-ставрофор мр Слободан Јокић, свештеник мр Блажо Божовић, мр Смиља Влаовић, др Будимир Алексић, адвокат Радмила Стањевић, др Васиљ Јововић и мр Светлана Самарџија. Радови са научног скупа, који заједнички организују Митрополија црногорско-приморска, Православни богословски факултет „Свети Василије Острошки“ из Фоче и Општина Будва, биће штампани у посебном зборнику, а излагања учесника биће доступна и на сајту Радија „Светигора“. Извор: Радио Светигора View full Странице
  9. „Благо онима који умиру у Господу јер, гле, њихова дела ће сведочећи поћи за њима“ (Отк. 14, 13). Стогодишњи и колосални маслин-засад приклонио се и одазвао најзначајнијем позиву у доташњем постојању. Попут многих старозаветника, „потпуно испуњен и сит живота“ додирнуо је најдоњи животни камен, камен на који је положио све дане свога земаљског живота. Дан у коме су сабрани као у сабирном сочиву сви дани, године и десетлећа, њега - Владете Јеротића, једнога од, како многи кажу, најумнијег човека нашега времена, док ће други засведочити да је најкомплетнија личност – par exsellence, као интелектуалац савременог доба код Срба. Попут старовременог Помпеја који је запловио по узбурканом мору на позив оних којима је био најпотребнији, нововремени корифеј запловио је „воздвизајемим житејским морем“ у пуну извесност свог тихог пристаништа. Земаљска смрт као кожне хаљине привешће данас и овога великана преобразивши га у све ново: потрошно и распадљиво за вечно и трајно, смртно за бесмртно, печал за трајну радост и врлину; речено, написано и саопштено за непотрошив одјек небеског зборишта. Речено светогригоријевским језиком, зато је смрт допуштена њему и свима нама да не би била бесмртна, него да кроз врата смртнога часа буде побеђена сва пролазност. У дубоком смо уверењу да људи попут Владете Јеротића ретко срећу, још ређе има се прилика да се са њим мере и огледају, а исто тако, да се такве личности најређе рађају. Безброј је његових дивних мисли које су биле непосредне и памтљиве, које су биле блиске срцу и једоставне, а са друге стране, препознативе у свима нама. Био је један од најомиљенијих бесеника и предавача на нашим просторима. Теме су му биле животне и животнопромишљајуће. Пун животног нектара дошао је на Православни богословски факултет у Београд као предавач. Иза њега је већ остао плодан научни пут на коме је после завршеног Мединцинског факултета у Београду стицао нова научна искуства на светским универзитетима у Немачкој, Француској и Швајцарској. Већ је постао познат српски психијатар и психотерапеут, али и као начелник на оделењу београдске болнице „Др Драгиша Мишовић“. Тада су се среле две части и препознале се: једна част је част Православног богословског факултета у Београду да буде он њен предавач за предмет који би био по његовој мери: Пастирска психологија, а друга част је била лично његова коју је стално напомињао зато што су му врата највише црквенопросветне институције била отворена и поверена. Када је у двадесетогодишњем професорском времену држао предавања, ниједна факултетска училишна просторија није могла да прими не само студенате истог факултета, зато што су долазили и студената са других факултета, али и многи који су имали намеру да утоле своју глад и жеђ за животним питањима која су их се тицала, било радозналошћу, било из других разлога. Предавао је неусиљено, јасно, самоуверено, научно оплемењено, једном речју, најинтересантније што би неко од нас људи могао говорити. Управо онако како је цео потоњи век говорио у свим приликама. Некако умиљато, једноставно, свечано и дикцијски префињено. Слушаоцу је нудио недвосмислено све оне научне насладе од Фројда, Адлера, нарочито Јунга, поредећи их са духовним искуствима Светог Јована Лествичника, Јефрема Сирина, Максима Исповедника... Приближавао је слушаоцу глас Леплеа са новоременима светогорцима: Пајсијем, Порфиријем, Нектаријем Егинским... Достојевског, Толстоја, Берђајева, Кјеркегора доводио је у научни дијалог са оцем Јустином Поповићем и владиком Николајем Велимировићем. Теорију је студиозно мерио праксом у нашим манастирима где је проводио све своје слободне дана и тада се сретао, али и слушао и учио од смерних учитеља: Оца Јустина Поповића, Митрофана хиландарског, Јустина дечанског, Дионисија липовачког, Теофила и многих других духовника, а. с друге стране, имао је непрестане сусрете и диспуте са најумнијим Србима различитих интелектуалних орјентација. Свака врста уметности била му је својствена, не само са становишта уметничко-естетског, него пре и више са стране познавалаца и конзумента оне озбиљније стране доживљенога. Слагао је сва та искуства никада не доносећи коначан свој суд, а за све друге је имао великог разумевања. Зашто је он посебно велики? Зато што је знао оно што други нису знали или могли, а то је, да је врло смело и разложно, без усиљености, уверљиво мирио сваку крајност, при том не дозволивши да ниједна од претпоставки не прелази меру и границу Божју нити људску. Љубав према Богу мерила се љубављу и према ближњима. Тако је говорио и тако је учио слушаоце, вернике, подједнако, било које заинтересоване и, на крају, студенте. А такав је био на разним трибинама где се радо одазивао. Много пута је говорио и пред студентима, интелектуалцима и слушаоцима других вероисповести и конфесија. И нико на његовим предавањима није остајао равнодушан. На седницама Наставно-научног веча Богословског факултета учествовао је и говорио само по потреби и после узимања речи, завршавао се сав коментар по питању одређене теме. Уважавали су га све колеге професори нашег Факултета, а он је знао да узврати. Учествовао је у многим комисијама по разним академским разлозима на Факултету. Представљао је ову институцију на разним скуповима, и то репрезентативно. Зато ми дозволите да у име декана, деканског колегијума, у име професора и сваког запосленог на Богословском факултету, уз осећај необичне туге али и васкршње радости, да драгом професору и великом човеку Владети Јеротићу изразим велику и колегијалну благодарност. Све оно што је ненаметљиво чинио и учинио у Цркви, само је благим и урођеним дискурсом са друге стране потврђено највишим црквеним одликовањима. Био је највећи мисионар без мантије наших дана. Памтиће га Саветодавни центар Архиепископије београдско-карловачке, где су данас највише његовом заслугом и ауторитетом укључени многи лекари нудећи своју помоћ бесплатно свима који им се обрате. Његов изречени и написани труд ићи ће испред њега у сусрет Промислитељу и Створитељу свих нас, али и истовремено ће бити света земаљска и духовна заоставштина, као и наслада за све оне који остају после њега. Задњи његов земаљски ропац поновио је речи апостола Павла: „Смрти, где ти је жалац, аде, зар се још надаш икаквој победи“ (уп. 1Кор 15,55). Вечан покој престављеном у Теби, Господе, брату и учитељу нашем Владети Јеротићу! Извор: Српска Православна Црква ПОВЕЗАНА ВЕСТ:
  10. „Благо онима који умиру у Господу јер, гле, њихова дела ће сведочећи поћи за њима“ (Отк. 14, 13). Стогодишњи и колосални маслин-засад приклонио се и одазвао најзначајнијем позиву у доташњем постојању. Попут многих старозаветника, „потпуно испуњен и сит живота“ додирнуо је најдоњи животни камен, камен на који је положио све дане свога земаљског живота. Дан у коме су сабрани као у сабирном сочиву сви дани, године и десетлећа, њега - Владете Јеротића, једнога од, како многи кажу, најумнијег човека нашега времена, док ће други засведочити да је најкомплетнија личност – par exsellence, као интелектуалац савременог доба код Срба. Попут старовременог Помпеја који је запловио по узбурканом мору на позив оних којима је био најпотребнији, нововремени корифеј запловио је „воздвизајемим житејским морем“ у пуну извесност свог тихог пристаништа. Земаљска смрт као кожне хаљине привешће данас и овога великана преобразивши га у све ново: потрошно и распадљиво за вечно и трајно, смртно за бесмртно, печал за трајну радост и врлину; речено, написано и саопштено за непотрошив одјек небеског зборишта. Речено светогригоријевским језиком, зато је смрт допуштена њему и свима нама да не би била бесмртна, него да кроз врата смртнога часа буде побеђена сва пролазност. У дубоком смо уверењу да људи попут Владете Јеротића ретко срећу, још ређе има се прилика да се са њим мере и огледају, а исто тако, да се такве личности најређе рађају. Безброј је његових дивних мисли које су биле непосредне и памтљиве, које су биле блиске срцу и једоставне, а са друге стране, препознативе у свима нама. Био је један од најомиљенијих бесеника и предавача на нашим просторима. Теме су му биле животне и животнопромишљајуће. Пун животног нектара дошао је на Православни богословски факултет у Београд као предавач. Иза њега је већ остао плодан научни пут на коме је после завршеног Мединцинског факултета у Београду стицао нова научна искуства на светским универзитетима у Немачкој, Француској и Швајцарској. Већ је постао познат српски психијатар и психотерапеут, али и као начелник на оделењу београдске болнице „Др Драгиша Мишовић“. Тада су се среле две части и препознале се: једна част је част Православног богословског факултета у Београду да буде он њен предавач за предмет који би био по његовој мери: Пастирска психологија, а друга част је била лично његова коју је стално напомињао зато што су му врата највише црквенопросветне институције била отворена и поверена. Када је у двадесетогодишњем професорском времену држао предавања, ниједна факултетска училишна просторија није могла да прими не само студенате истог факултета, зато што су долазили и студената са других факултета, али и многи који су имали намеру да утоле своју глад и жеђ за животним питањима која су их се тицала, било радозналошћу, било из других разлога. Предавао је неусиљено, јасно, самоуверено, научно оплемењено, једном речју, најинтересантније што би неко од нас људи могао говорити. Управо онако како је цео потоњи век говорио у свим приликама. Некако умиљато, једноставно, свечано и дикцијски префињено. Слушаоцу је нудио недвосмислено све оне научне насладе од Фројда, Адлера, нарочито Јунга, поредећи их са духовним искуствима Светог Јована Лествичника, Јефрема Сирина, Максима Исповедника... Приближавао је слушаоцу глас Леплеа са новоременима светогорцима: Пајсијем, Порфиријем, Нектаријем Егинским... Достојевског, Толстоја, Берђајева, Кјеркегора доводио је у научни дијалог са оцем Јустином Поповићем и владиком Николајем Велимировићем. Теорију је студиозно мерио праксом у нашим манастирима где је проводио све своје слободне дана и тада се сретао, али и слушао и учио од смерних учитеља: Оца Јустина Поповића, Митрофана хиландарског, Јустина дечанског, Дионисија липовачког, Теофила и многих других духовника, а. с друге стране, имао је непрестане сусрете и диспуте са најумнијим Србима различитих интелектуалних орјентација. Свака врста уметности била му је својствена, не само са становишта уметничко-естетског, него пре и више са стране познавалаца и конзумента оне озбиљније стране доживљенога. Слагао је сва та искуства никада не доносећи коначан свој суд, а за све друге је имао великог разумевања. Зашто је он посебно велики? Зато што је знао оно што други нису знали или могли, а то је, да је врло смело и разложно, без усиљености, уверљиво мирио сваку крајност, при том не дозволивши да ниједна од претпоставки не прелази меру и границу Божју нити људску. Љубав према Богу мерила се љубављу и према ближњима. Тако је говорио и тако је учио слушаоце, вернике, подједнако, било које заинтересоване и, на крају, студенте. А такав је био на разним трибинама где се радо одазивао. Много пута је говорио и пред студентима, интелектуалцима и слушаоцима других вероисповести и конфесија. И нико на његовим предавањима није остајао равнодушан. На седницама Наставно-научног веча Богословског факултета учествовао је и говорио само по потреби и после узимања речи, завршавао се сав коментар по питању одређене теме. Уважавали су га све колеге професори нашег Факултета, а он је знао да узврати. Учествовао је у многим комисијама по разним академским разлозима на Факултету. Представљао је ову институцију на разним скуповима, и то репрезентативно. Зато ми дозволите да у име декана, деканског колегијума, у име професора и сваког запосленог на Богословском факултету, уз осећај необичне туге али и васкршње радости, да драгом професору и великом човеку Владети Јеротићу изразим велику и колегијалну благодарност. Све оно што је ненаметљиво чинио и учинио у Цркви, само је благим и урођеним дискурсом са друге стране потврђено највишим црквеним одликовањима. Био је највећи мисионар без мантије наших дана. Памтиће га Саветодавни центар Архиепископије београдско-карловачке, где су данас највише његовом заслугом и ауторитетом укључени многи лекари нудећи своју помоћ бесплатно свима који им се обрате. Његов изречени и написани труд ићи ће испред њега у сусрет Промислитељу и Створитељу свих нас, али и истовремено ће бити света земаљска и духовна заоставштина, као и наслада за све оне који остају после њега. Задњи његов земаљски ропац поновио је речи апостола Павла: „Смрти, где ти је жалац, аде, зар се још надаш икаквој победи“ (уп. 1Кор 15,55). Вечан покој престављеном у Теби, Господе, брату и учитељу нашем Владети Јеротићу! Извор: Српска Православна Црква ПОВЕЗАНА ВЕСТ: View full Странице
  11. Опело је служио Његово Преосвештенство Епископ источноамерички г. Иринеј, а саслуживали су протојереј-ставрофор др Живојин Јаковљевић, архијерејски заменик Епархије и дугогодишњи пријатељ породице Матејић, протојереј-ставрофор Радомир Обсеница, парох у Монроу, Мичиген, протонамесник Драган Гороњић, архијерејски намесник кливлендски, протојереј Исак Кисин, надлежни парох, јеромонах Максим (Илић), духовник манастира Нова Марча и протођакон Милош Ждралић. У храму су били присутни чланови породице Матејић, њихови сродници, многобројни пријатељи и поштоваоци лика и дела покојног Проте, као и парохијани из Колумбуса. По завршетку службе, присутнима се обратио прота Живојин рекавши да породицу Матејић познаје од доласка у САД: -Прота Матеја био је велики човек, човек срца и ума, човек који је свој живот предао Богу и роду. Цркве које је подигао, сведочиће о њему. Оцу Живојину био је духовник, као и многим другим људима, и свима је нудио утеху и покајање. Био је посвећен човек, у свему што је радио, себе је предавао у потпуности. Када су га по доласку у САД питали: -Каква је то школа, та Богословија?, протиница и он одлучили су да је потребно да се додатно образује, што је учинио, стекавши највиша научна звања. Писао је песме, пропатио је током рата и баш зато је имао много саосећања према другима. Био је патриота, волео је Косово и Хиландар. -Ја га се највише сећам по несебичности, рекао је отац Живојин и додао да је прота Матеја подигао две цркве, у Монроу и Колумбусу, што је захтевало огромну жртву. Причао му је и да је у Монроу имао новца да купи хлеба само двадесет дана, а преосталих десет дана у месецу, хлеб би му бесплатно давао је један пекар Македонац. Ипак, био је упоран, предан, а таква је била и покојна Протиница. Нека их Господ обоје упокоји, рекао је отац Живојин. После опела, парохија Светог краља Стефана припремила је вечеру-даћу у спомен покојног Проте. Дан касније, у среду, 1. августа 2018. године, у Саборној цркви Светог Саве у Кливленду крај одра покојног Проте служена је заупокојна Литургија. Началствовао је бладика Иринеј, а саслуживали су протојереј-ставрофор др Живојин Јаковљевић, Радомир Обсеница, Раде Мирић и Родни Торбић, протосинђел Сава (Медаковић), протојереј Мијољуб Мијић и Исак Кисин, протонамесник Драган Гороњић, јеромонаси Максим (Илић) и Нектарије (Тешановић) и протођакон Милош Ждралић. У опроштајној беседи, владика Иринеј је рекао да је прота Матеја био добар и талентован човек: -Тешко је рећи збогом овоме свештенику, духовнику, човеку писане речи и литературе, а свака реч и слово извире из Христа који је Логос - и Реч и Слово. Прота је много тогао дао као вредан истраживач и радник. Две је парохије основао, прво изградио заједнице, а онда са њима и храмове, основао Хиландарску собу при Охајо Стејт Универзитету у Колумбусу, снимио на микрофилм сваки спис, пергамент, свитак и натпис манастира Хиландара и све то похранио овде у САД. Служио је и исповедао редовно. -Питање које нам се намеће овде је: како такав изузетан човек буде сам на крају свог живота, удаљен од људи? Велика је разлика између самоће која је тиховање и затворништво и усамљености. Када сам га последњи пут срео у старачком дому, рекао је Владика, Прота ми је сам рекао да у самоћи себе припрема за сусрет са Господом кроз ауторефлексију, преиспитивање себе. -Господ учвршћује наше кораке, а преко Проте је учврстио кораке многих. Он је оснивач листа Стаза Православља, чији је назив својеврсна метафора његовог живота. Ходио је уском стазом, крчио пут другима. Многи ће рећи да је био тежак човек, али је био и човек љубави. Једно је сигурно: само велики људи знају се извинити, а баш такав човек лежи пред нама. Сахрањујемо га као саслужитеља вечне Литургије којом у Царству Божјем началствује Првосвештеник Христос и на његово лице стављамо Воздух, јер је као свештеник - икона апостола и сведок Васкрсења, додао је Епископ. После свете Литургије, тело проте Матеје ношено је у опходу око Саборног храма, а затим је пренето у манастир Нова Марча, где је учињен мали помен. Прота је сахрањен на манастирском гробљу, иза свештеног олтара ком је служио толико година, а поред своје супруге. После сахране, у црквеној сали Саборног храма, приређен је ручак - даћа, где су се бираним речима још једном од Проте опростили, а осталима на труду захвалили протин син и наследник на Катедри на Универзитету Охајо, др Предраг Матејић, отац Живојин и отац Исак. Извор: Српска Православна Црква
  12. У уторак, 31. јула 2018. године, у цркви Светог краља Стефана Дечанског у Колумбусу служено је, над одром преминулога, свештеничко опело блаженопочившем протојереју-ставрофору Матеји Матејићу. Повезана вест: У сећање: Протојереј-ставрофор др Матеја Матејић (1924-2018) Опело је служио Његово Преосвештенство Епископ источноамерички г. Иринеј, а саслуживали су протојереј-ставрофор др Живојин Јаковљевић, архијерејски заменик Епархије и дугогодишњи пријатељ породице Матејић, протојереј-ставрофор Радомир Обсеница, парох у Монроу, Мичиген, протонамесник Драган Гороњић, архијерејски намесник кливлендски, протојереј Исак Кисин, надлежни парох, јеромонах Максим (Илић), духовник манастира Нова Марча и протођакон Милош Ждралић. У храму су били присутни чланови породице Матејић, њихови сродници, многобројни пријатељи и поштоваоци лика и дела покојног Проте, као и парохијани из Колумбуса. По завршетку службе, присутнима се обратио прота Живојин рекавши да породицу Матејић познаје од доласка у САД: -Прота Матеја био је велики човек, човек срца и ума, човек који је свој живот предао Богу и роду. Цркве које је подигао, сведочиће о њему. Оцу Живојину био је духовник, као и многим другим људима, и свима је нудио утеху и покајање. Био је посвећен човек, у свему што је радио, себе је предавао у потпуности. Када су га по доласку у САД питали: -Каква је то школа, та Богословија?, протиница и он одлучили су да је потребно да се додатно образује, што је учинио, стекавши највиша научна звања. Писао је песме, пропатио је током рата и баш зато је имао много саосећања према другима. Био је патриота, волео је Косово и Хиландар. -Ја га се највише сећам по несебичности, рекао је отац Живојин и додао да је прота Матеја подигао две цркве, у Монроу и Колумбусу, што је захтевало огромну жртву. Причао му је и да је у Монроу имао новца да купи хлеба само двадесет дана, а преосталих десет дана у месецу, хлеб би му бесплатно давао је један пекар Македонац. Ипак, био је упоран, предан, а таква је била и покојна Протиница. Нека их Господ обоје упокоји, рекао је отац Живојин. После опела, парохија Светог краља Стефана припремила је вечеру-даћу у спомен покојног Проте. Дан касније, у среду, 1. августа 2018. године, у Саборној цркви Светог Саве у Кливленду крај одра покојног Проте служена је заупокојна Литургија. Началствовао је бладика Иринеј, а саслуживали су протојереј-ставрофор др Живојин Јаковљевић, Радомир Обсеница, Раде Мирић и Родни Торбић, протосинђел Сава (Медаковић), протојереј Мијољуб Мијић и Исак Кисин, протонамесник Драган Гороњић, јеромонаси Максим (Илић) и Нектарије (Тешановић) и протођакон Милош Ждралић. У опроштајној беседи, владика Иринеј је рекао да је прота Матеја био добар и талентован човек: -Тешко је рећи збогом овоме свештенику, духовнику, човеку писане речи и литературе, а свака реч и слово извире из Христа који је Логос - и Реч и Слово. Прота је много тогао дао као вредан истраживач и радник. Две је парохије основао, прво изградио заједнице, а онда са њима и храмове, основао Хиландарску собу при Охајо Стејт Универзитету у Колумбусу, снимио на микрофилм сваки спис, пергамент, свитак и натпис манастира Хиландара и све то похранио овде у САД. Служио је и исповедао редовно. -Питање које нам се намеће овде је: како такав изузетан човек буде сам на крају свог живота, удаљен од људи? Велика је разлика између самоће која је тиховање и затворништво и усамљености. Када сам га последњи пут срео у старачком дому, рекао је Владика, Прота ми је сам рекао да у самоћи себе припрема за сусрет са Господом кроз ауторефлексију, преиспитивање себе. -Господ учвршћује наше кораке, а преко Проте је учврстио кораке многих. Он је оснивач листа Стаза Православља, чији је назив својеврсна метафора његовог живота. Ходио је уском стазом, крчио пут другима. Многи ће рећи да је био тежак човек, али је био и човек љубави. Једно је сигурно: само велики људи знају се извинити, а баш такав човек лежи пред нама. Сахрањујемо га као саслужитеља вечне Литургије којом у Царству Божјем началствује Првосвештеник Христос и на његово лице стављамо Воздух, јер је као свештеник - икона апостола и сведок Васкрсења, додао је Епископ. После свете Литургије, тело проте Матеје ношено је у опходу око Саборног храма, а затим је пренето у манастир Нова Марча, где је учињен мали помен. Прота је сахрањен на манастирском гробљу, иза свештеног олтара ком је служио толико година, а поред своје супруге. После сахране, у црквеној сали Саборног храма, приређен је ручак - даћа, где су се бираним речима још једном од Проте опростили, а осталима на труду захвалили протин син и наследник на Катедри на Универзитету Охајо, др Предраг Матејић, отац Живојин и отац Исак. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  13. Саслуживало му је више свештеника, свештеномонаха и ђакона Митрополије црногорско-приморске, Епархије будимљанско-никшићке и Епархије милешевске. Молитвено је учествовао велики број вјерника и сестринство манастира Жупа Никшићка, предвођено Игуманијом мати Ефимијом, а Литургију су појањем пратили пјевница при Саборном храму и чланови хора Преподобне мати Ангелине. У току свете Литургије Епископ Јоаникије одликовао је чином протојереја-ставрофора Слободана Јокића протојереја, архијерејског намјесника никшићког, а јереја Остоју Кнежевића, старјешину никшићке Саборне цркве чином протојереја за њихову ревносну службу, вјерност и оданост Цркви Божјој и добар пастирски рад. „Надалеко се прича о литији за Светог Василија Острошког у Никшићу, ја, увијек, говорим да је то због благослова и заслуга Светог Василија Острошког, али, свакако, наши свештеници дају томе велики допринос. Литија је, заправо, огледало цијелог њиховог пастирског, свештеничког рада у овом граду“, казао је Владика. Он је додао да је служба Божја света, узвишена, благословена, спасоносна, али у њој има и тешких прилика, а кад су искушења на свештеника то је, по ријечима Владике, теже, јер треба носити свој углед, породицу и своју паству. „Света Црква Божја ради охрабрења, ради утврђења и ради признања додјељује и ова одликовања, која нијесу суштина ствари. Суштина је свештеничка служба, али и ова унапређења значе. Она су благодатна и додјељују се са молитвом и учешћем архијереја и цијелог народа у молитви. Нека буде срећно обојици, да вам буде на здравље, на спасење, на радост, а и на подстрек за будуће дјеловање, за ваш будући самопрегорни, саможртвени рад на њиви Господњој“, поручио је Његово Преосвештенство. У име одликованих свештеника захвалио је протојереј Остоја Кнежевић, наводећи да је за њих важно што су се ових одликовања удостојили на дан када света Црква православна слави Све Свете. „Свети су наши путеводитељи ка Христу, наши старији учитељи на које се угледамо, који нас храбре примјером своје светости, свог живота и трудимо се да их у свом животу подражавамо“, рекао је свештеник Кнежевић, додајући: „Хвала Вам, Преосвећени Владико, на одликовањима којих сте нас данас удостојили, доживљавамо их као одраз Ваше очинске љубави и архипастирске бриге. Ова одликовања се, најчешће, доживљавају као награде, она и јесу награде, јер у Цркви ништа не постоји што није награда, ако човјек правилно схвати природу Цркве. Символи које смо данас примили имају дубље духовно значење – Крст Христов којег се о. Слободан удостојио је символ славе Божје, символ побједе Христове над смрћу, али и символ страдања Божјих, жртве и љубави Христове. Када га буде одијевао у свом животу увијек треба да се присјећа свих добродјетељи Христових, да се труди да их у свом животу остварује“. „Надбедреник, који сам ја примио је мач духовни, символише одсијецање корова у душама људским, страсти људских, то није обичан мач. Има четири оштрице уз све четири стране свијета, а најближа оштрица је она окренута ономе који га носи. Помолите се сви да нам ове награде и одликовања буду имала тај духовни смисао и значај“, казао је о. Остоја. Он је искористио прилику да у име сабраног свештенства и вјерног народа Епископу будимљанско-никшићком Г. Јоаникију честита јубилеј – 19 година епископске службе, подсјетивши да је, прије 19 година, на празник Светог цара Константина и Јелене, у Цетињском манастиру, из руку блаженопочившег Патријарха Павла примио епископско достојанство. Након прочитаног Јеванђеља, ријечима литургијске проповиједи Преосвећени Епископ Јоаникије поучио је сабрани народ, бесједећи о данашњем великом празнику Свих Светих. „Сви Свети су они који су се обукли у силу са висине, који су својим животом, вјером, молитвом, добрим дјелима, љубављу према Богу и Цркви привукли милост Божју и ту неописиву силу са висине. Оне који су свети прожела је свјетлост и милост, благодат, истина и правда. Ако бисмо могли рећи, у правом смислу ријечи, шта значи бити свети човјек, то би значило да се сам Господ Христос уселио и настанио у срце онога који Га љуби, он Господом Христом дјелује, живи, мисли, осјећа, чудотвори“, бесједио је Владика Јоаникије, нагласивши да међу светима које данас прослављамо, нарочито гледамо у лик Светог цара Константина и царице Јелене. Преосвећени Епископ Јоаникије одликовао је брачни пар Михаила и Анастасију Шћепановић из Никшића, који су родили једанаесторо дјеце, Медаљом Светог великомученика Георгија II степена за „узоран примјер честитих хришћана и добрих родитеља са жељом да Господ њима и њиховој дјеци дарује свако небеско и земаљско добро“. Извор: Епархија будимљанско-никшићка
  14. Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је у Недјељу свих Светих, прву седмицу по Педесетници, 3. јуна 2018, на празник Светог цара Константина и царице Јелене, Свету Архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Василија Острошког у Никшићу. Прилог Радија Светигоре Саслуживало му је више свештеника, свештеномонаха и ђакона Митрополије црногорско-приморске, Епархије будимљанско-никшићке и Епархије милешевске. Молитвено је учествовао велики број вјерника и сестринство манастира Жупа Никшићка, предвођено Игуманијом мати Ефимијом, а Литургију су појањем пратили пјевница при Саборном храму и чланови хора Преподобне мати Ангелине. У току свете Литургије Епископ Јоаникије одликовао је чином протојереја-ставрофора Слободана Јокића протојереја, архијерејског намјесника никшићког, а јереја Остоју Кнежевића, старјешину никшићке Саборне цркве чином протојереја за њихову ревносну службу, вјерност и оданост Цркви Божјој и добар пастирски рад. „Надалеко се прича о литији за Светог Василија Острошког у Никшићу, ја, увијек, говорим да је то због благослова и заслуга Светог Василија Острошког, али, свакако, наши свештеници дају томе велики допринос. Литија је, заправо, огледало цијелог њиховог пастирског, свештеничког рада у овом граду“, казао је Владика. Он је додао да је служба Божја света, узвишена, благословена, спасоносна, али у њој има и тешких прилика, а кад су искушења на свештеника то је, по ријечима Владике, теже, јер треба носити свој углед, породицу и своју паству. „Света Црква Божја ради охрабрења, ради утврђења и ради признања додјељује и ова одликовања, која нијесу суштина ствари. Суштина је свештеничка служба, али и ова унапређења значе. Она су благодатна и додјељују се са молитвом и учешћем архијереја и цијелог народа у молитви. Нека буде срећно обојици, да вам буде на здравље, на спасење, на радост, а и на подстрек за будуће дјеловање, за ваш будући самопрегорни, саможртвени рад на њиви Господњој“, поручио је Његово Преосвештенство. У име одликованих свештеника захвалио је протојереј Остоја Кнежевић, наводећи да је за њих важно што су се ових одликовања удостојили на дан када света Црква православна слави Све Свете. „Свети су наши путеводитељи ка Христу, наши старији учитељи на које се угледамо, који нас храбре примјером своје светости, свог живота и трудимо се да их у свом животу подражавамо“, рекао је свештеник Кнежевић, додајући: „Хвала Вам, Преосвећени Владико, на одликовањима којих сте нас данас удостојили, доживљавамо их као одраз Ваше очинске љубави и архипастирске бриге. Ова одликовања се, најчешће, доживљавају као награде, она и јесу награде, јер у Цркви ништа не постоји што није награда, ако човјек правилно схвати природу Цркве. Символи које смо данас примили имају дубље духовно значење – Крст Христов којег се о. Слободан удостојио је символ славе Божје, символ побједе Христове над смрћу, али и символ страдања Божјих, жртве и љубави Христове. Када га буде одијевао у свом животу увијек треба да се присјећа свих добродјетељи Христових, да се труди да их у свом животу остварује“. „Надбедреник, који сам ја примио је мач духовни, символише одсијецање корова у душама људским, страсти људских, то није обичан мач. Има четири оштрице уз све четири стране свијета, а најближа оштрица је она окренута ономе који га носи. Помолите се сви да нам ове награде и одликовања буду имала тај духовни смисао и значај“, казао је о. Остоја. Он је искористио прилику да у име сабраног свештенства и вјерног народа Епископу будимљанско-никшићком Г. Јоаникију честита јубилеј – 19 година епископске службе, подсјетивши да је, прије 19 година, на празник Светог цара Константина и Јелене, у Цетињском манастиру, из руку блаженопочившег Патријарха Павла примио епископско достојанство. Након прочитаног Јеванђеља, ријечима литургијске проповиједи Преосвећени Епископ Јоаникије поучио је сабрани народ, бесједећи о данашњем великом празнику Свих Светих. „Сви Свети су они који су се обукли у силу са висине, који су својим животом, вјером, молитвом, добрим дјелима, љубављу према Богу и Цркви привукли милост Божју и ту неописиву силу са висине. Оне који су свети прожела је свјетлост и милост, благодат, истина и правда. Ако бисмо могли рећи, у правом смислу ријечи, шта значи бити свети човјек, то би значило да се сам Господ Христос уселио и настанио у срце онога који Га љуби, он Господом Христом дјелује, живи, мисли, осјећа, чудотвори“, бесједио је Владика Јоаникије, нагласивши да међу светима које данас прослављамо, нарочито гледамо у лик Светог цара Константина и царице Јелене. Преосвећени Епископ Јоаникије одликовао је брачни пар Михаила и Анастасију Шћепановић из Никшића, који су родили једанаесторо дјеце, Медаљом Светог великомученика Георгија II степена за „узоран примјер честитих хришћана и добрих родитеља са жељом да Господ њима и њиховој дјеци дарује свако небеско и земаљско добро“. Извор: Епархија будимљанско-никшићка View full Странице
  15. Протојереј Мирчета Шљиванчанин, секретар подгоричког саборног храма казао је да је Бог оца Драгана на ову службу поставио у оно обезбожено вријеме када је већина подгоричких храмова, али и цијеле Црне Горе и читавог рода нашега била затворена. „Када је у појединим храмовима, у којима се одржала служба Божија, било свега по неколико људи, већином старијих. Господ је призвао оца Драгана на ово узвишено христоподобно служење. И заиста, за ових тридесет година његово служење је било благодатно и благословено, уродило је многобројним плодовима за чије набрајање би нам требало много времена и ријечи“, казао је он. Додао је да се, послије тридесет година његовог служења, види да Подгорица, и Црква Божија у њој, више није иста. „Наравно, то не припада само њему, али највећим дијелом у овоме граду припада управо оцу Драгану. Оно што је наш Митрополит Амфилохије за Црну Гору, то је отац Драган за Подгорицу“, рекао је отац Мирчета. Отац Мирчета је нагласио да је служење оца Драгана у ових тридесет година било скромно, смирено и молитвено. „Било је жртвено, тихо и ненаметљиво и зато благословено. Разапињао се отац Драган да обнови Цркву Божију, да својим часним и честитим животом смирено проповиједа Христа. И зато је то служење уродило плодом, првенствено то свештеничко служење, јер су многи преко њега принијели покајање Богу живоме и родили се за нови живот у Христу. Колико их је само крстио, вјенчао, утјешио… А онда, кроз то истинско свештенослужење, Бог је код њега умножио и умјетничке таленте. Тако се његово служење огледа и кроз овај величанствени храм. Он је један од главних људи у његовој изградњи, и његовом изгледу и љепоти“, рекао је он и додао да је оца Драгана Бог обдарио и благословеном породицом. „Дочекао је и унучад, и гледа их, и радује се дјеци своје дјеце“, казао је отац Мирчета. Казао је и да су преко служења оца Драгана многи од његове генерације свештеника завољели свештенство. „Зато, оче Драгане, нека вам буде срећно, да још много година заједнички са нама овако служите и да се заједно радујемо Христовом Васкрсењу“, казао је отац Мирчета Шљиванчанин. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  16. Данас се навршило 30 година свештеничке службе протојереја-ставрофора Драгана Митровића, старјешине подгоричког саборног храма Христовог Васкрсења и архијерејског протопрезвитера подгоричко-даниловгардског. На крају јутрошње Свете литургије у храму свештеничко братство ове светиње оцу Драгану је овим поводом поклонило крст. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Повезане вести: Протопрезвитер Мирчета Шљиванчанин о великом јубилеју оца Драгана Митровића:Што је Митрополит за Црну Гору то је о. Драган за Подгорицу! Протопрезвитер-ставрофор Слободан Зековић о значају лика о. Драгана Митровића за његово духовно и свештенослужитељско узрастање Протојереј Мирчета Шљиванчанин, секретар подгоричког саборног храма казао је да је Бог оца Драгана на ову службу поставио у оно обезбожено вријеме када је већина подгоричких храмова, али и цијеле Црне Горе и читавог рода нашега била затворена. „Када је у појединим храмовима, у којима се одржала служба Божија, било свега по неколико људи, већином старијих. Господ је призвао оца Драгана на ово узвишено христоподобно служење. И заиста, за ових тридесет година његово служење је било благодатно и благословено, уродило је многобројним плодовима за чије набрајање би нам требало много времена и ријечи“, казао је он. Додао је да се, послије тридесет година његовог служења, види да Подгорица, и Црква Божија у њој, више није иста. „Наравно, то не припада само њему, али највећим дијелом у овоме граду припада управо оцу Драгану. Оно што је наш Митрополит Амфилохије за Црну Гору, то је отац Драган за Подгорицу“, рекао је отац Мирчета. Отац Мирчета је нагласио да је служење оца Драгана у ових тридесет година било скромно, смирено и молитвено. „Било је жртвено, тихо и ненаметљиво и зато благословено. Разапињао се отац Драган да обнови Цркву Божију, да својим часним и честитим животом смирено проповиједа Христа. И зато је то служење уродило плодом, првенствено то свештеничко служење, јер су многи преко њега принијели покајање Богу живоме и родили се за нови живот у Христу. Колико их је само крстио, вјенчао, утјешио… А онда, кроз то истинско свештенослужење, Бог је код њега умножио и умјетничке таленте. Тако се његово служење огледа и кроз овај величанствени храм. Он је један од главних људи у његовој изградњи, и његовом изгледу и љепоти“, рекао је он и додао да је оца Драгана Бог обдарио и благословеном породицом. „Дочекао је и унучад, и гледа их, и радује се дјеци своје дјеце“, казао је отац Мирчета. Казао је и да су преко служења оца Драгана многи од његове генерације свештеника завољели свештенство. „Зато, оче Драгане, нека вам буде срећно, да још много година заједнички са нама овако служите и да се заједно радујемо Христовом Васкрсењу“, казао је отац Мирчета Шљиванчанин. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  17. Протопрезвитер-ставрофор Далибор Танасић рођен је 14. јануара 1976. године, у Доњем Вакуфу, у Босни и Херцеговини. После завршене основне школе уписао је Богословију Света Три Јерарха у манастиру Крка. Због ратних дешавања напустио је родни крај и настанио се у Жабљу. Своју прву свештеничку дужност обављао је у Кореници, Доњем Лапцу и Удбини. Свештенички позив наставља од 2013. године у парохији костајничкој, која обухвата град Хрватску Костајницу, општине Доње Кукурузаре, Мајур, Дубицу и део општине Двор. После краће и тешке болести упокојио се 10. фебруара 2018. године. Прота Далибор живео је у браку са супругом Радојком, са којом је имао малолетне кћерке Николиону и Ђурђину. Извор: Радио Беседа
  18. На дан празновања Светих бесребреника Кира и Јована, 13. фебруара 2018. године, у Светониколајевском храму у Жабљу служено је опело новопрестављеном слузи Божјем протопрезвитеру-ставрофору Далибору Танасићу, пароху у Хрватској Костајници, у Епархији горњокарловачкој. Опело новопрестављеном оцу Далибору служио је протонамесник Бране Миловац, архијерејски намесник бачкопаланачки, уз саслужење више свештенослужитеља Епархијâ бачке и горњокарловачке. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Протопрезвитер-ставрофор Далибор Танасић рођен је 14. јануара 1976. године, у Доњем Вакуфу, у Босни и Херцеговини. После завршене основне школе уписао је Богословију Света Три Јерарха у манастиру Крка. Због ратних дешавања напустио је родни крај и настанио се у Жабљу. Своју прву свештеничку дужност обављао је у Кореници, Доњем Лапцу и Удбини. Свештенички позив наставља од 2013. године у парохији костајничкој, која обухвата град Хрватску Костајницу, општине Доње Кукурузаре, Мајур, Дубицу и део општине Двор. После краће и тешке болести упокојио се 10. фебруара 2018. године. Прота Далибор живео је у браку са супругом Радојком, са којом је имао малолетне кћерке Николиону и Ђурђину. Извор: Радио Беседа View full Странице
  19. Прота Дејан Дејановић је рођен 1930. године у Босанском Петровцу, у честитој српској породици трговца Душана и Даре Дејановић. Његово детињство је прекинуто окупацијом Босне и Херцеговине од стране усташа. Оставши без свог огњишта, тражећи спас у Београду и Србији, Дејановићи су били у оној најсрећнијој трећини српског народа у усташкој НДХ која је избегла насилну смрт или унијаћење. Међу многима који су невино страдали током Ослобођења Београда од стране комуниста, био је и Дејанов отац, трговац, избеглица из Босанског Петровца Душан Дејановић. Оставши без свог супруга, Дара је као самохрана мајка одгајала ћерку Велинку и сина Дејана у сиротињском дворишту у Цвијићевој улици. Упркос томе што су на њега гледали као на сина народног народног непријатеља, млади Дејан је био појац у руској цркви Свете Тројице на Ташмајдану, а касније је уписао Богословски факултет. Као студент певао је у црквеном хору, где је упознао Доротеју Чупић, коју је, након завршетка богословских студија и оженио. По рукоположењу од стране Епископа пакрачког Емилијана, 1956. године, отац Дејан је служио међу преосталим Србима у Капелни, Добровићу и другим опустошеним славонским парохијама. Благословом епископа бањалучког Андреја службује као парох, а потом као архијерејски намесник у Мркоњић Граду. Ту је провео својих првих двадесет година као свештеник, а онда се, због школовања деце, премешта у храм Свете Тројице у Београду. Недуго после тога, прихвата предлог да пређе у скромну црквицу св.Трифуна на Топчидерском гробљу где 1988 године постаје старешина. Прота је, поред заповедних, служио и све друге веће празнике, помене на руске и грчке светитеље, а чланови православног братства „Кампсада“, названог по родном месту св. Трифуна у Фригији, испуњавали су цркву приликом сваког богослужења. Храм је ускоро постао претесан, а неуморни ревнитељ, прота Дејан служио је Литургије, бденија и акатисте, организовао многа поклоничка путовања, предавања, позивао у госте угледне духовнике и православне мислиоце. Од скромне, скоро непосећене цркве св.Трифуна која је служила годинама само као капела на гробљу и где су људи долазили искључиво да упале по неку свећу, скромни, али изнад свега Богу посвећени прота, направио је праву Божију кућу коју је свако тако и доживљавао и у којој је литургијија и молитва била најбитнија, као и мисионарски центар из кога је стално текла реч Божија. Цркву су посећивали и многи угледни Архијереји наше Цркве, међу којима много пута и Блаженопочивши Патријарх Павле, а наш Високопреосвећени Митрополит Амфилохије је у овој малој Београдској оази био увек најдражи гост јер се људи Божији препознају на сваком месту и сваком времену. Племенитост доброг проте није се могла сакрити ни у забаченом делу великог града, јер је Јеванђељску поруку “ да се светли ваша светлост пред људима“ показивао свакодневно. Реке људи који су долазили код њега и налазили утеху и помоћ сваке врсте испратили су драгог проту Господу којем је верно служио на данашњи дан, 2016. године. Сваки пут када се чита Јеванђеље о милостивом Самарјанину, име дивног проте Дејана некако се само појави у мислима. Јер он је био управо тај. Увек. И за све. Љиљана Поповић Извор: Радио Светигора
  20. Постоје људи, скромни по својој спољашности, ничим приметни на први поглед, чије присуство нас одмах обасја и разведри, а да ни сами нисмо свесни тога одмах. На улици бисмо прошли поред њих и не погледавши их, па чак и ако су можда у мантији, додуше скромној, искрпљеној на неколико места и ако тек када прођу схватимо да је поред нас прошао свештеник. А онда се затекнемо у једној, исто тако скромној цркви на Топчидерском гробљу и сретнемо управо тог истог свештеника, који нас дочека најсрдачнијим осмехом који смо могли да замислимо и понуди нам кафу и понеки суви кексић и ми заборавимо тог тренутка проблеме који су нас мучили свих претходних дана. Један од таквих био је и прота Дејан Дејановић, тихи слуга Божији, чији осмех је за сваког био наговештај Васкрсења. Прота Дејан Дејановић је рођен 1930. године у Босанском Петровцу, у честитој српској породици трговца Душана и Даре Дејановић. Његово детињство је прекинуто окупацијом Босне и Херцеговине од стране усташа. Оставши без свог огњишта, тражећи спас у Београду и Србији, Дејановићи су били у оној најсрећнијој трећини српског народа у усташкој НДХ која је избегла насилну смрт или унијаћење. Међу многима који су невино страдали током Ослобођења Београда од стране комуниста, био је и Дејанов отац, трговац, избеглица из Босанског Петровца Душан Дејановић. Оставши без свог супруга, Дара је као самохрана мајка одгајала ћерку Велинку и сина Дејана у сиротињском дворишту у Цвијићевој улици. Упркос томе што су на њега гледали као на сина народног народног непријатеља, млади Дејан је био појац у руској цркви Свете Тројице на Ташмајдану, а касније је уписао Богословски факултет. Као студент певао је у црквеном хору, где је упознао Доротеју Чупић, коју је, након завршетка богословских студија и оженио. По рукоположењу од стране Епископа пакрачког Емилијана, 1956. године, отац Дејан је служио међу преосталим Србима у Капелни, Добровићу и другим опустошеним славонским парохијама. Благословом епископа бањалучког Андреја службује као парох, а потом као архијерејски намесник у Мркоњић Граду. Ту је провео својих првих двадесет година као свештеник, а онда се, због школовања деце, премешта у храм Свете Тројице у Београду. Недуго после тога, прихвата предлог да пређе у скромну црквицу св.Трифуна на Топчидерском гробљу где 1988 године постаје старешина. Прота је, поред заповедних, служио и све друге веће празнике, помене на руске и грчке светитеље, а чланови православног братства „Кампсада“, названог по родном месту св. Трифуна у Фригији, испуњавали су цркву приликом сваког богослужења. Храм је ускоро постао претесан, а неуморни ревнитељ, прота Дејан служио је Литургије, бденија и акатисте, организовао многа поклоничка путовања, предавања, позивао у госте угледне духовнике и православне мислиоце. Од скромне, скоро непосећене цркве св.Трифуна која је служила годинама само као капела на гробљу и где су људи долазили искључиво да упале по неку свећу, скромни, али изнад свега Богу посвећени прота, направио је праву Божију кућу коју је свако тако и доживљавао и у којој је литургијија и молитва била најбитнија, као и мисионарски центар из кога је стално текла реч Божија. Цркву су посећивали и многи угледни Архијереји наше Цркве, међу којима много пута и Блаженопочивши Патријарх Павле, а наш Високопреосвећени Митрополит Амфилохије је у овој малој Београдској оази био увек најдражи гост јер се људи Божији препознају на сваком месту и сваком времену. Племенитост доброг проте није се могла сакрити ни у забаченом делу великог града, јер је Јеванђељску поруку “ да се светли ваша светлост пред људима“ показивао свакодневно. Реке људи који су долазили код њега и налазили утеху и помоћ сваке врсте испратили су драгог проту Господу којем је верно служио на данашњи дан, 2016. године. Сваки пут када се чита Јеванђеље о милостивом Самарјанину, име дивног проте Дејана некако се само појави у мислима. Јер он је био управо тај. Увек. И за све. Љиљана Поповић Извор: Радио Светигора View full Странице
  21. Заупокојену Литургију је служио протопрезвитер-ставрофор Миливој Мијатов, архијерејски намесник новосадски први, а саслуживали су протопрезвитери-ставрофори Душан Колунџић и Ђорђе Ђурђев, протопрезвитери Бранко Ћурчин, Славко Ћирин и Бранко Вујиновић, презвитери Бранислав Ђурагић и Вељко Васиљев, као и ђакони Александар Билић и Иван Васиљевић. Литургији је присуствовао Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки г. Иринеј. У храму Света Три Јерарха у Новом Саду, опело је служио Митрополит загребачко-љубљански Порфирије, уз саслужење Епископа бачког Иринеја, као и више свештенослужитеља наше Епархије. После опела, владика Иринеј је казао да истину о нашем људском животу не можемо никада докучити ако не схватимо смисао смрти. Смрт је биолошка чињеница у читавом органском свету, па и у нашем људском. Али, као што је то највећа и једина неизлечива болест, тако ипак уласком Господа Христа у нашу историју, у трулежност нашега живота, ми добијамо тај свелек против смрти. Лек бесмртности, а то је нада и извесност васкрсења у Васкрслом Господу Христу, навео је Епископ. Испраћајући тело проте Мирка у његово почивалиште, овде на српској земљи, до коначног часа Божјег суда над укупном историјом света, а душу његову на сусрет са Господом којега је љубио, Епископ Иринеј је пожелео да Бог упокојеном проти подари управо онај предукус вечнога живота, ону радост која је доступна човеку после смрти, а која ће своју пуноћу имати после свеопштег Васкрсења. Надамо се и верујемо да ће Бог проту Мирка призвати да учествује као саслужитељ и у вечној, небеској Литургији, са светим угодницима Божјим, додао је Епископ бачки. Прота Мирко се упокојио у Господу 12. децембра, у 89. години земног живота. Рођен је 26. априла 1929. године у Београду, од оца Марка, жандарма и мајке Олге, рођене Панић, домаћице. Основну школу је завршио у Београду, а потом и Богословију Светог Саве. Дипломирао је на одсеку за Историју уметности на Философском факултету у Београду. Оженио се 1952. године Славком, рођеном Хидошан. Исте године је и рукоположен. Прва парохија му је била у Допсину, да би 1954. године прешао на парохију у Бијелом Брду. Учио је сликарство код академског сликара Љубе Вернера у Осијеку. У Нови Сад је дошао 1971. године, где је био свештенослужитељ при храму Света Три Јерарха. Дужност архијерејског намесника новосадског обављао је дуги низ година. Секретар Епископа бачког и Епархијског управног одбора Епархије бачке био је од 1987. до 1994. године. Прота Мирко је пензионисан 1995. године. Вечан ти спомен, достојни блаженства и вечног спомена, прото Мирко! Извор: Епархија бачка
  22. На дан празновања Светог апостола Андреја Првозваног, 13. децембра 2017. године, у храму Света Три Јерарха у Новом Саду служена је света заупокојена Литургија, а у наставку и опело новопрестављеном слузи Божјем протопрезвитеру-ставрофору Мирку Тишми, умировљеном пароху новосадском. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Заупокојену Литургију је служио протопрезвитер-ставрофор Миливој Мијатов, архијерејски намесник новосадски први, а саслуживали су протопрезвитери-ставрофори Душан Колунџић и Ђорђе Ђурђев, протопрезвитери Бранко Ћурчин, Славко Ћирин и Бранко Вујиновић, презвитери Бранислав Ђурагић и Вељко Васиљев, као и ђакони Александар Билић и Иван Васиљевић. Литургији је присуствовао Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки г. Иринеј. У храму Света Три Јерарха у Новом Саду, опело је служио Митрополит загребачко-љубљански Порфирије, уз саслужење Епископа бачког Иринеја, као и више свештенослужитеља наше Епархије. После опела, владика Иринеј је казао да истину о нашем људском животу не можемо никада докучити ако не схватимо смисао смрти. Смрт је биолошка чињеница у читавом органском свету, па и у нашем људском. Али, као што је то највећа и једина неизлечива болест, тако ипак уласком Господа Христа у нашу историју, у трулежност нашега живота, ми добијамо тај свелек против смрти. Лек бесмртности, а то је нада и извесност васкрсења у Васкрслом Господу Христу, навео је Епископ. Испраћајући тело проте Мирка у његово почивалиште, овде на српској земљи, до коначног часа Божјег суда над укупном историјом света, а душу његову на сусрет са Господом којега је љубио, Епископ Иринеј је пожелео да Бог упокојеном проти подари управо онај предукус вечнога живота, ону радост која је доступна човеку после смрти, а која ће своју пуноћу имати после свеопштег Васкрсења. Надамо се и верујемо да ће Бог проту Мирка призвати да учествује као саслужитељ и у вечној, небеској Литургији, са светим угодницима Божјим, додао је Епископ бачки. Прота Мирко се упокојио у Господу 12. децембра, у 89. години земног живота. Рођен је 26. априла 1929. године у Београду, од оца Марка, жандарма и мајке Олге, рођене Панић, домаћице. Основну школу је завршио у Београду, а потом и Богословију Светог Саве. Дипломирао је на одсеку за Историју уметности на Философском факултету у Београду. Оженио се 1952. године Славком, рођеном Хидошан. Исте године је и рукоположен. Прва парохија му је била у Допсину, да би 1954. године прешао на парохију у Бијелом Брду. Учио је сликарство код академског сликара Љубе Вернера у Осијеку. У Нови Сад је дошао 1971. године, где је био свештенослужитељ при храму Света Три Јерарха. Дужност архијерејског намесника новосадског обављао је дуги низ година. Секретар Епископа бачког и Епархијског управног одбора Епархије бачке био је од 1987. до 1994. године. Прота Мирко је пензионисан 1995. године. Вечан ти спомен, достојни блаженства и вечног спомена, прото Мирко! Извор: Епархија бачка View full Странице
×
×
  • Креирај ново...