Претражи Живе Речи Утехе

Виши суд у Београду прихватио је тужбени захтев Епископа бачког г. Иринеја против дневног листа Blic Уредник и новинар дужни су да с пажњом примереном околностима, пре објављивања информације која садржи податке о одређеној појави, догађају или личности, провере њено порекло, истинитост и потпуност (Члан 9 Закона о јавном информисању и медијима). Настављајући праксу објављивања нетачних и непроверених информација, дневни лист Blic поново је приморан да се врати основним начелима новинарског кодекса и да јавности у Србији пружи објективне и тачне податке. У низу правила о јавном информисању – којима је обезбеђено изношење информација у циљу унапређивања вредности друштва, спречавања сукоба и очувања мира, истинитог, веродостојног и потпуног информисања јавности – посебна пажња посвећена је заштити достојанства, части и угледа личности лица на које се односи информација. У складу са тим начелима, Виши суд у Београду усвојио је тужбени захтев Преосвећеног владике Иринеја и донео пресуду у његову корист, што је потврђено и пресудом Апелационог суда у Београду, а главном и одговорном уреднику штампаног издања медија Blic наложено је да – без накнаде и без одлагања, а најкасније у другом наредном штампаном издању наведеног медија, од дана када је достављена другостепена пресуда – објави текст пресуде. Међутим, уместо да поступи у складу са пресудом суда, Blic је у свом штампаном издању од 22. фебруара 2020. године, објавио текст под насловом Одговор на текст „Колико кошта, владико, што сте себи битнији од Цркве”, у којем се ни једном речју не помиње предметна пресуда суда којом је јасно утврђено да је Blic писао неистине и обмануо јавност. Уосталом, ни Преосвећени Епископ бачки, нити овлашћено лице из његове Канцеларије није одговарало на предметни текст и лажи Blica, како је саопштено у наслову текста од 22. фебруара текуће године, што опет представља лукаву конструкцију уредништва овог листа. Подсећамо да ово није први пут да је Blic приморан, од стране Вишег суда у Београду, да сноси одговорност за објављивање пашквилâ и ширење нетачних информација, и да саопшти истину. Јавности предочавамо предметну пресуду Вишег суда у Београду од 24. септембра 2019. године и пресуду Апелационог суда у Београду од 22. јануара 2020. године. Пресуда Вишег суда у Београду Пресуда Апелационог суда у Београду Истином против пашквилâ – Епархија бачка EPARHIJABACKA.INFO Виши суд у Београду прихватио је тужбени захтев Епископа бачког г. Иринеја против дневног листа Blic Уредник и новинар дужни су да с пажњом примереном околностима... View full Странице

Зоран Ђуровић: Подмукли рат северноамеричких владика против СПЦ У више ауторских текстова писао сам прошле године о раду на одцепљењу северноамеричких епископа од СПЦ. Посебан нагласак сам имао на Максиму Васиљевићу, јер га и лично знам, наиме, били смо школски. Други разлог је лежао у томе што је он био портпарол америчког тројца и кренуо је у отворену борбу против светосавља, где је Светог Саву прогласио криминалцем, а онда је, кад су се ствари закувале, па је морао по свом устаљеном обичају да лиже пљунуто, узео да фалсификује свој инкримисани текст на свом порталу, популарно знаном као Теологијањет. Раскринкан је био у неких 5-6 писаних лажи које је без зазора износио у нападу на епископа Иринеја Буловића. Нећу се бавити најновијим памфлетом из ове кухиње: „У одбрану истине и јединства Српске Православне Цркве“, који је објављен на званичној интернет страници СПЦ за Северну, Средњу, и Јужну Америку, 24.02.2020. Овај текст су надмоћно деконструисали епископи Митрофан канадски и Кирило буеносајрески и јужноцентралноамерички, а који су нелегално били одстрањени из рада Савета за Америке. За малу децу је било накнадно оправдање да нису позвани грешком! Тројац не одустаје од апологетике сопствених поступака, тако да испада да смо се сви напили луде воде и не разумемо ову високу науку и филозофију. Добро приметише Митрофан и Кирило: „Из тог разлога испада помало парадоксално да су наша браћа Архијереји из САД пристала да се сазове Црквено-народни Сабор на Флориди, где треба да се пониште све њихове одлуке са ”крњег” Сабора из Чикага, од јула месеца прошле године, и истовремено да наступају на том Сабору са најновијим текстовима који су усмерени на потврду и оправдање њиховог досадашњег рада. Још је парадоксалније да се стално понавља тврдња да на ’’крњем’’ Сабору у Чикагу ”није донета никаква одлука”? Тиме се вређа основна интелектуална висина тела и архијереја наше Цркве као и еминентних стручњака из области права који су већ више пута образложили неуставну позадину ”крњег” сабора из Чикага од јула прошле године“. Да, вређа нам се интелигенција. То је лајтмотив који се провлачи у свим наступима Тројца, па ћемо га наћи и у писму „Владе Дивца и виђених Срба“. „Свако ко тврди Светом Синоду да владика Лонгин, владика Максим или владика Иринеј желе одвојити наше епархије од Српске Православне Цркве или нема сазнања и погрешно је информисан, или злонамерно лаже. Заиста, чини се да ове дезинформације ствара и шири једна мања група клеветника док огромна већина наших верника у парохијама широм Америке подржава наше владике. Молимо вас да не узимате у обзир слабо информисане позиве једне неколицине клеветника како не би сте реметили мир и хармонију огромне већине“. Барем 10 пута је Максим поменуо како га Буловић не разуме. За мене се подразумева да не могу да га разумем, јер сам ја обични поп. Ова парола је у складу са централном идејом овог клана, наиме, да су они модерни и напредни, разумеју науку и дарвинизам, биоетичке проблеме и сексуалне, па, једном речју, нису затуцани. Зато се ките славним именима из спорта, културе и науке. Потписник овог писма је и члан “Српских Аполо 7” Давид Вујић, који је био коришћен претходних месеци као доказ затуцаности синодалаца, јер Буловић и Перовић кобајаги негирају да је човек слетео на месец и зато нису дали светосавски орден Вујићу, а за то га је предложио Добријевић! Но, добро је послати поруку како су синодалци затуцани! Наравно да ни Дивац ни Вујић нису писали ово писмо, јер рукопис одаје Добријевића, који је, како рекох, предложио Вујића за орден, а са Дивцем иде на Аустралиен Опен кад игра Ђоковић и тамо скупљају хуманитарне прилоге. Дивчева госпођа је директорица ове организације и за то прима плату, што није никакав грех, као што није грех ни скупљање овог новца. Дивац је аутор овог писма као ја студије о космичким зрацима... Тројац и придружени су озбиљна екипа и раде капиларно. Нико их не сме потценити. Видимо да овде користе лична познанства. Обичан човек је чуо за Владу Дивца, али није за Давида Перовића. Игра се са именима. Опаснија и безочна борба је преко медија и она се води непрестано. Први портал је био Теологијањет, а сам Благоје Пантелић, Максимов другар, ме је био позвао да сарађујемо. То се никад није остварило, јер стомак за тако нешто немам. Никли су као печурке после кише и други, као Директно са Иваном Ивановићем, па Црквена истраживања/ктуелности са Бачановићем, који је вероватно и иза твитера На Поукама банован итд. Ту је удомљен и григоријепоклоник Никола Станковић, који је избачен са Тв Храма. Имамо целу екипу ђедоиманих и сл. Карактеристично за ове беспризорне ликове је да кују у звезде Григорија, Максима, Атанасија, Амфилохија, и подржавају пучисте на Православном Богословском Факултету: Перишића, Кубата, Шијаковића, Вилотића, Јефтића... док сатанизују синодалце. Слика је црно-бела. Иако се епископи-налогодавци не оглашавају на овим порталима, никада се од њих нису оградили, јер су најамници на истима њихови посланици. Исус ће рећи да ћемо по делима познавати добро и зло. Ђедоимани На Поукама банован је скоро написао како треба да купим вијагру да бих задовољио своју жену, како је Порфирије Вучићев сарадник у признавању КиМ, да је Давид душевни болесник, Иринеј Буловић убица, а Патријарх без мушких атрибута. И упитах лика да неће сада да напише и неки пригодни текст о Исусовој молитви... Таса, Амфилохије и други не могу да негирају да су ово њихови духовни плодови. Ево ко их брани. И то не само ови ђедоимани, него и отворени атеисти, либерали и декларисани хомосексуалци и наркомани, што се видело ових месеци око ПБФ. Од почетка смо имали ово вређање интелигенције и негирање чињеничног. Најтежи ударац је Тројац имао због извештаја проте Велибора Џомића, који може некоме да буде несимпатичан, али нико не може да каже да је лимитиране интелигенције. Патетично делује када Тројац декларише оданост СПЦ и да се никада не би одвојили. Без стида пишу нешто што свако може да провери: „Као што је објашњено у оснивачким актима сваког од ентитета... коначни ауторитет/власт у сваком од ових световних ентитета припада „службеном положају епископа“ епархије које се то тиче, а за „службени положај епископа“ је јасно назначено да га контролише Свети Архијерејски Сабор СПЦ на основу власти Светог Сабора да поставља и смењује епископе са тог положаја/службе. Оснивачки акти ових ентитета јасно показују да је активни епископ онај који је валидно постављен од Светог Архијерејског Сабора СПЦ, и да уколико Свети Архијерејски Сабор постави новог епископа, тај нови епископ ће преузети власт над ентитетом. Ове ентитете опслужују директори и службеници постављени од валидно постављеног епископа, да би управљали и руководили корпорацијом“. Ово је лаж, јер по Устав, општа правила и уредбе, једнообразна правила и уредбе за парохије и црквено-школске општине српских православних епархија у Сједињеним Америчким Државама, чл. 14, 2 пише: „Епархијске Архијереје за Српске Православне Епархије у Сједињеним Америчким Државама бира Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве, првенствено од кандидата предложених од Епископског савета, који може да се консултује с ким нађе за сходно“. СПЦ Сабор не може да постави свог кандидата на САД епархијама, па и сада не може, по њиховом Уставу, да смени неког од епискпа! Овиме су се широм отворила врата за раскол, јер ако би Синод или Сабор сада рашчинио или пензионисао неког од епископа у САД, то не би имало ефекта пред САД бирократијом. Могли би само да га моле да се умирови, али видесмо и Атанасија колико се смирио по одласку у мировину. Још 6. јуна 2017 Илиној корпорација из 1935 конвертована је у непрофитну Илиној корпорацију. Априла месеца 2017, „на основу препоруке нашег спољашњег адвоката, име Илиној Корпорације из 1935. промењено је од „Српска Православна Црква у САД и Канади“ у „Српске Православне Епархије у Сједињеним Државама Америке“. Сада нећете веровати: Промену имена из 2017 године правдају актом из 2018, а у коме се не помиње то име! Дакле, већ су урадили све на своју руку, а онда, пост фестум се позивају на акт који тада није постојао! Пишу: „Као резултат претходно наведених тачака..., Свети Архијерејски Сабор је у мају 2018. године донео следеће одлуке...: Усвојити предлог... Лонгина,... Максима и... Иринеја, те, на основу члана 13. тачка 8. (15) и члана 33. Устава Српске Православне Цркве у Северној и Јужној Америци..., одобрити територијално ограничење овог Устава искључиво на српске православне епархије у Сједињеним Америчким Државама. С обзиром на ово, садашњи Епископски савет Српске Православне Цркве за Северну и Јужну Америку преименовати у Епископски савет Српске Православне Цркве за Северну, Средњу и Јужну Америку, са ингеренцијама највише црквено-јерархијске власти Српске Православне Цркве на том подручју“. Успостављање пак Српских православних епархије у САД омогућава подвођење истих и другим канонским јуриздикцијама. Јер смо имали, нпр., руске епархије под Цариградом на Западу. Национални предзнак не значи ништа. Сулудо је од ових кад нас убеђују да то појачава везу са матицом! Врата су се отворила и за друге вукове који би да откину део, а мислим на ткз. Слободну СПЦ. Сада су се активирали. То не треба потцењивати, јер се у бари, када се подигне муљ, лови. Њихов актуелни епископ Христифор је бивше духовно чадо Амфилохија Радовића, биран 2-3 пута за епископа, био у разним јуриздикцијама старокалендарским и заграничним, а био је у фракцији која је канонизовала (РИПЦ) Гермогена (карловачки синод РЗПЦ), кога је Павелић довео за владику Хрватске Православне Цркве, коју је, гле случаја, признавао Фанар али не и титулу патријарха за Гермогена. Вук длаку мења... Лже епископ Христифор је направио свој Синод, тако да може да покрије Аустралију, САД и западну Европу. То што голобради Христифор прави селфије и у католичком је имиџу, никоме од „истинских“ православаца не би сметало. Имамо остатке те цркве у САД, а они су победили и Лонгина на суду. У тој чорби су сви пријатељи и „пријатељи“: Лонгин са финансијером Слободњака г. Ратком Нешићем, Амфилохије са Лонгином који му је дао новац за Светигору, Добријевић са Радовићем се удружује у литије са Мајком Помпеом, иако је Амфилохије Добријевића раскринкао пред Синодом, Максим са Амфилохијем и Тасом, а ови се нервирају само око његовог дарвинизма, док му таоизам хвале... И кад имамо сав овај хаос и неморал, онда се не можемо чудити што нам кола иду на доле. Налазимо се у пандемонијуму. Григорије мрзи Џомића али воли Јаоникија. Добријевић упорно прогања попа Сашу Војводу... капиларно. Све је прецизно. Разапињу Митрофана, Кирила проглашавају за глупака. Покрећу петицију за рашчињење Буловића. Ја сам пак аутокефалан, научник и уметник, па не могу да ме рашчерече као колегу Сашу. Иако би то радо учинили. За не веровати је ова количина акумулиране мржње и жеље за профитирањем. Уздам се пак у Патријарха и његову снагу и разбор. И молим се за то.

Зашто се у Србији води кампања против Вас? Не бих рекао да се води нека нарочита кампања против мене, поготово би такво нешто било тешко везати за Србију. Србија, са Београдом, Косовом, ваљевским крајем, Банатом и многим другим областима у којима сам провео значајан дио живота, и за чије сам светиње везан – то је моја кућа. Увијек била, и данас је. И још увијек често и радо тамо одлазим и интензивно сарађујем не само са његовом светошћу и Светим синодом као миторполит СПЦ, него и са другим духовним и добрим људима. Пратим њихов рад, и они прате и подржавају службу у цркви. Уколико тренутно имам размимоилажење са дијелом политичког врха Србије, то никад не доживљавам лично. Сви се ми трудимо, у мјери наших могућности, да радимо за добробит народа и наше помјесне цркве (поготово тамо на Косову и Метохији). А као што видите, свака власт, и она у Београду и ова овдје у Подгорици, не подносе лако критички став, и највише им одговара кад их сви тапшу по рамену и све им одобравају док су на власти, а кад сиђу са власти питају се: ко бјеху они? Моја је дужност да говорим истину, ради Бога и ради спасења људи, па и њиховог спасења, па и по цијену да се то некоме од властодржаца не свиди. А опет, не пада ми на памет да мислим да сам само ја у праву. Све што ми у цркви радимо, прије или касније, мора проћи кроз суд саборности… Шта мислите ко стоји иза тога – само Александар Вучић који контролише медије на чијим сте насловним странама или и дио СПЦ? Као што већ рекох, не видим да се ради о организованој кампањи. Нарочито не кад је ријеч о цркви у Београду. Ми владике и свештеници знамо често да се мимоиђемо око важних питања, па и да полемишемо међусобно и отворено, како су то некада, уосталом, радили и апостоли Христови. Па и “међу светима има понека горка ријеч”, како каже стара пословица. Само ми све то једни другима кажемо отворено на нашим архијерејским сабрањима. И увијек је то у служби црквеног напретка и мисије саме цркве, а не неко надгорњавање сујета. Отуда, не видим мјеста, нити препознајем било какве кампање, ни у моју корист, ни против мене. Можете ли нам отворено рећи: шта мислите ко је патријарх у Београду – Иринеј или Вучић? Цио свијет знаде и кристално је јасно: патријарх је његова светост г. Иринеј. Он се, очигледно, доста добро разумије и складно комуницира са србијанским предсједником. Ја се надам да је то на добро државе Србије и на напредак српске помјесне цркве. Осим тога, није у реду, да те и такве двије титуле стављамо у исту раван. Предсједник Републике је институција која постоји посљедњих неколико деценија (прије њега је био предсједник партије или Комитета, па прије тога краљ…итд), док је патријарх за нашу помјесну цркву, нешто што траје од средине 14. вијека. Ако томе додамо колики је значај патријарха српског (пећког) за цркву у Црној Гори, и уопште црногорску историју, онда не бих никада упоређивао важност те институције са предсједником било које државе, па била она Србија или Црна Гора. Да не останемо неправедни, можете ли процијенити чија паства боље слуша, Ваша или Ђукановићева? Израз ”боље” бих овдје везао за слободну вољу људи који припадају заједницама чији смо поглавари – црногорски предсједник и ја. У том смислу, мислим да су хришћани бољи и оданији својој заједници, јер су за њу везани дубоком вјером и вјерношћу живом Богу и слободном вољом. А при том, нијесу уцијењени материјалним добрима ни запослењем, неком земаљском платом. Тако да процјењујем да су на бољи, односно квалитетнији, дубљи начин хришћани везани за цркву (не никако за мене лично као поглавара), него што су то симпатизери једне политике за неку партију. Претпостављам да је то била та паралела када сте поменули Ђукановића, пошто нечију оданост држави, нечије истинско родољубље не могу да повезујем са личношћу тренутачног предсједника државе. Е сад, ако израз “боље” значи неку слијепу послушност, бојим се да је ту политика у “предности” у односу на онај начин како се људи везују за цркву. Предрасуда је да је људима који вјерују у Бога страно промишљање, да они нијесу рационални и сл. Истина је потпуно другачија. Ако мало боље погледате – управо су припадницима политичких партија својствена слијепа и непромишљена оданост, више него вјерницима цркве. У једном Вашем саопштењу назвали сте Ђукановића другом, алудирајући на његову комунистичку прошлост. Како у том контексту гледате на Ђукановића који Вам је некада љубио руку и крст, кога сте водили код патријарха Павла, због кога су Вам данашњи фронтовци скандирали “Амфилохије Турчине”? Ђукановића кога сте подржали или макар одћутали у критичним политичким тренуцима у Црној Гори, попут сукоба са Булатовићем, у предреферендумском времену, а и без оштрих позива вјерника након признања Косова. Је ли то сад дефинитивно, како би народ рекао, пукла тиква и зашто? Никад га нијесам подржао, нити у њему и његовој политици видим нешто што би представљало, макар и посредно, интересе за цркву па ни за државу. Он је једно вријеме био познат и препознат као отпадник од политике Слободана Милошевића, политике која није донијела добра ни цркви, ни народу. Ни на крај памети ми није било да ће такав човјек стати на врх једне политике која је по тиранији и једноумљу изгледа гора од Милошевићеве. О томе свједочи разорена економија, продата имовина, суверенитет поклоњен странцима, и на крају овакав безумни закон. У вријеме сукоба са Булатовићем, Ђукановић се напросто показао политички вјештији од њега: користећи углед цркве први и посљедњи пут је дошао код ћивота Светог Петра, ложио бадњак (Цетињани му запамтили ”наложи га наопако”), тражио пријем код блаженог спомена патријарха Павла… Сад се види на шта је то искористио. То да ја као владика стојим на црквеном трону 30 година није необичан ни риједак случај у црквеној историји, али да лидер једне парламентарне демократије не силази са власти исто толико година – јесте преседан. Вјероватно га је тај преседан занио да умисли и да себе замисли као неког ко може “стварати или обнављати” цркве, без обзира на чињеницу што није ни крштен, и што је статус слободне цркве одавно регулисан тиме што је она створила Црну Гору и све што је истински вриједно у Црној Гори. Као таква, она поштује државу, не очекујући спасења од партија, па макар то био ДПС, јединствена секуларна партија у Европи која у свом програму има стварање “аутокефалне црногорске цркве”. Многи владари, прије њега, опијени земаљском влашћу и малим безначајним политичким побједама, умишљали су да су и сами виша бића. Да су неко ко може управљати историјом. И нијесу добро прошли. Ја се и даље молим Богу, иако сам одлучни противник његових политичких и идеолошких одлука, да се господин Ђукановић призове памети. Не да би и даље безакоњем законе доносио, него да сачува душу коју, као свако људско биће, има, да сачува свој образ и вјечно људско достојанство. Колико је сукоб око схватања Вучићеве политике према Косову подијелио СПЦ? Да ли то што га Ви оштро нападате, а Иринеј одликује, одражава раскол, јер је тешко на таквом нивоу ово бранити само разликом у мишљењима? Раскол је претешка ријеч. А у овом случају и нетачна. Питање Косова и опстанка цркве и народа тамо – није једноставно. Што се тиче става цркве и њеног Сабора о Косову – он је јединствен и кристално јасан. Ако сам добро схватио, и тај орден – који ја и даље сматрам непримјереним и коме сигурно није било мјесто на онаквој светковини – српски патријарх је уручио господину Вучићу у жељи да га опомене и обавеже, у погледу његових будућих поступака везаних за политику према Косову. Ја то тако схватам и у том смислу трудим се и покушавам да разумијем његову светост. Како сте доживјели разговор са премијером Марковићем? Јесте ли помислили да се ишта може промијенити? Да ли сте разговарали са премијером или потпредсједником партије која је програмски зацртала црногорску цркву? Отишао сам да разговарам са премијером, али нажалост, испоставило се, да сам тога дана преко пута себе имао само потпредсједника партије. Сва наша аргументација, све наше добронамјерне молбе имале су за циљ превазилажење разлика и подјела. Ми смо, као оштећена, угрожена (тим Предлогом закона) страна нудили компромисна рјешења. И што је посебно важно, дјеловало ми је да премијер разумије и да има намјеру да се потруди да се рјешење пронађе. Кад су, касније, у глуво доба ноћи, одбили наш амандман – амандман који је био саткан од поштовања закона и прописа ове државе – тада ми је постало јасно, да сам разговарао са потпредсједником партије, а не са државником. Господин Марковић је имао историјску прилику те ноћи, да искорачи из партијске сјенке, и да нам изађе у сусрет. Не нама као институцији, него толиким грађанима, православним вјерницима. Онако како је промишљао, рецимо, у вези са барским чемпресима, могао је и морао је да промисли и те ноћи. Али, очигледно потпредсјеник има предсједника, а предсједник се заноси некаквом “обновом цркве”, чиме најдиректније крши Устав ове земље и ради нешто што ниједан нормалан политичар у Европи не ради. Да ли сте икада имали понуду црногорских власти да одвојите Митрополију црногорско-приморску од Београдске патријаршије? Ако јесте, шта је заузврат нуђено? Нити сам је имао, нити бих икада био учесник таквих преговора. Некада, у средњем вијеку, када је хришћанство била вјера владара, па на неки начин и њихова политичка идеологија, дешавало се да државници учествују у уређењу црквеног поретка. Али ни тада се они нијесу једини питали, нити су они, ма како да су били побожни, наметали цркви своја рјешења. Не кажем да и међу њима није било људи који су вршили насиље над црквеним поретком, али то су биле ријетке историјске ситуације којима се црква увијек одупирала. Кад су у питању људи који воде секуларну државу, људи чија је званична опција грађанска идеологија, и који су прије свега декларисани атеисти, ја са њима могу и треба да сарађујем, морамо да се међусобно уважавамо. Али да они са мном праве државу, или ја са њима цркву – то је ван сваке памети! Начело секуларности, које је овдје уставна обавеза, најбоље штити и једну и другу страну од било каквих непромишљености, и сада и у будућим временима. По свему судећи, кључни проблеми са законом су у прелазним и завршним одредбама које се баве могућом ревизијом власништва над имовином. Да ли је тачно да сте управо уз прећутну сагласност ове власти од 2000. године укњижили највећи дио имовине која се сада води на Митрополију? То није тачно. Већина црквеног власништва – како црквене земље тако и црквених објеката – укњижено је у земљишне књиге, по закону ове или претходних држава, много прије тог времена о ком причате. А тада смо, прије двадесетак година укњижили један број црквених објекта, који су од претходне комунистичке власти били погрешно регистровани или неуписани, а било је јасно да се ради о објектима у нашој мирној и савјесној државини. Недостатак титулара био је проузрокован неуредним катастарским стањем у великом дијелу цијеле Црне Горе, а не неком специфичношћу тих црквених објеката. То укњижење није вршено ни уз чију “прећутну сагласност” и то је једна од највећих дезинформација које Влада лансира у јавност ових дана. Поменута укњижба је извршена по тада важећем закону и на тај начин се књижила имовина и других правних лица, па чак и државе. Код истих институција и по истом закону. Чак смо 2008. прошли читав један судски поступак пред Управним судом Црне Горе, баш на тему тих укњижења. Учесник тог поступка било је и Владино Министарство финансија. И добили смо правоснажне пресуде у корист Митрополије. Зато приче о неправилној укњижби цркава доживљавам као најгнуснију лаж, када та прича иде из Владе. А потом је здраво за готово преносе неупућени људи и медији. С обзиром на све изнесено, тврдим да је данас тешко наћи у Црној Гори документованију валидност укњижења од оне коју ми имамо баш за те објекте и имовину. Да ли је у том периоду и нека имовина прекњижена са Београдске патријаршије на Митрополију? У каквом је односу имовина коју потенцијално можете да изгубите овим законом са оном коју бисте потенцијално могли да добијете реституцијом коју тражите? Није било прекњижавања имовине са Београдске патријаршије на Митрополију. Када је питање односа између црквене имовине која је угрожена новим антизаконом и оне коју су конфисковали комунисти, могу рећи да их, осим заједничког поријекла, везује и исти злочин. Револуционарна памет која за једини аргумент има насиље. Ону су отели стари комунисти у име револуционарних идеала, а ову њихова идеолошка дјеца која нити знају шта је црква, нити је поштују, и који имају лажну представу о Православној цркви у Црној Гори, желећи да је подреде својим приватним и партијским интересима под фирмом државе и домовине. Домовина се брани поштовањем правног поретка, а ово што су сад изгласали управо је права бомба у правни поредак Црне Горе. А све у име заокружења, наводно, ”црногорског идентитета”. Као да желе да поруче да је пљачка – наш идентитет. Можда њихов, једног малог, уског круга људи на власти, али не и овог народа. Ако је то било државно, како је то од њихових претходника одузимано од цркве за државу? Они не схватају да је неко, за душу предака, за напредак, за покој…одлагао све што је имао и остављао, не поповима, не држави, не партијама…него Богу и цркви. И видим ја шта њих сврби. То што је неко тог Бога видио баш у цркви, међу иконама, свијећама, у молитвама – а не у државној каси, међу привилегијама и уцјенама. И сад би они да преиначе вољу давно упокојених људи, и да им учитају, уцртају како су они своје прилоге оставили држави, а не цркви као несебичној богочовјечанској заједници. Носите ли жал на представнике осталих вјерских заједница због тога што се нису солидарисали са Вама, изузме ли се учтиви предлог барског надбискупа да се о закону још мало поприча? Руку на срце, и римски папа, и барски надбискуп, као и представник Которске бискупије на скупштинском одбору – били су више него јасни. Тражили су да се дијалог продужи и примијетили да није добро што се у закон о вјерским слободама утрпавају имовинска питања. То је принципијелно и окосница наших приговора. И сад имате ситуацију да се у Црној Гори, закон који се тиче цркава, доноси мимо воље и препоруке тих истих цркава, односно двије најстарије традиционалне конфесије овдје, дискриминаторски манипулишући са њима склапањем темељних уговора супротно овом закону, који би морао да важи за све. Што се тиче других вјерских заједница, морам рећи да су ми на срцу изјаве неколико младих људи, који јесу политички активисти, али који су именом и презименом, као муслимани, повезали и истакли јасан људски и демократски принцип – “Ако нијесам спреман да браним цркву, како ћу онда сјутра бранити џамију”? А видите, ја лично сам учествовао у одбрани једне џамије у Београду, од безумног настраја неких младих људи…па онда свакако знам шта причам кад о томе говорим, као што је од нас награђени Златним ликом Петра Другог Ловћенског Тајновидца, Исо Махмутовић бранио цркву на Ловћену. Али, све су то презрели наши властодршци. Сама им се нудила опција да израде закон који би све људе ујединио. Међутим, изабрали су заваде и дискриминацију Српске православне цркве, најбројније у Црној Гори. (Вијести) View full Странице

Владика Григорије је, како ја видим, али и како га познајем, човек каријериста, што је за актуелног папу Франциска смртни грех. Ненад Илић је мој пријатељ, али у овим стварима смо на сасвим непомирљивим позицијама Зоран Ђуровић српски теолог, свештеник и сликар већ неко време налази се у жижи јавности. Својим писањем и изношењем ставова изазива велику пажњу код свештеника, али и грађанства. Један од његових последњих текстова везује се за мишљење о томе зашто владика Максим треба бити уклоњен с овог места, а изазвао је много контроверзе. Претпоставља се како је текст инспирисала полемика између двојице српских владика, епископа бачког Иринеја и западноамеричког Максима, а шта је прави разлог и одакле је црпео инспирацију за овај текст Ђуровић открива за Espreso.rs. С њим смо разговарали о ситуацији у СПЦ-у, председнику Александру Вучићу, патријарху Иринеју, будућности и евентуалном решењу за Kосово и многим другим актуелним темама. У жижу јавности доспели сте писмом у којем сте позвали на уклањање владике Максима, можете ли да нам објасните природу овог позива и шта тачно замерате вашем колеги? – Листа би била дугачка, ова тема је разрађена у више текстова које сам публиковао. Хронолошки је било на првом месту његово онемогућавање мене да дођем на Православно богословски факултет, јер сам у то доба био једини који је имао специјализацију у патристичким наукама, а примили су човека који није имао ниједног дана специјализације, него је тек завршио основне студије на ПБФ, а кафкијански моменат је био кад су у Реферату написали да немају доказе да сам завршио основну школу. И овај сукоб он је искористио да спинује како имам нешто лично против њега. Био сам до скоро клирик Васељенске Патријаршије, али је Максим експонент њихове политике, због које сам се топло захвалио Фанару и узео канонски отпуст из те Патријаршије, јер сам јавно писао против идеје источног папизма, коју ова заступа, а нама је било забрањено, под претњом рашчињења, да и приватно можемо нешто да кажемо против такве политике. Случај је експлодирао када је Максим тврдио да је Св. Сава на превару задобио аутокефалију СПЦ. Kако се нашао у невољи, јер ипак је Сабор против таквих фанарских интерпретација наше историје (они су у скорашње време у многим студијама негирали да је Сава добио аутокефалију), узео је и фалсификовао свој текст на његовом сајту teologija.net. Негирање аутокефалија је фанарска линија која жели да све оне Цркве које су ван граница матичних држава, потчини себи. Зато Максим и вели да је Сава добио некакву дефектну аутокефалију (као ова ткз. Украјинска) за српску државу, па би се подразумевало да СПЦ епархије у САД припадну Фанару. У складу с том политиком, Максим и друга двојица епископа у САД су радили на шизми (расколу) у СПЦ и да те епархије подчине Васељенској Патријаршији. Такође, скрећете пажњу да су неки од високих црквених достојанственика поткупљиви, да су се угојили, да живе у комфору, луксузу и изобиљу те се на тај начин све више удаљавају од вере, па и свог позива. На шта сте конкретно мислили кад сте то писали? – Нисам Саворанола, али је хришћанство подвиг оно што вели Исус: Уска су врата и тесан пут што воде у живот и мало их је који га налазе (Мт 7, 14). Због разнежености, односно тежње комодитету, направи се један circulus vitiosus, па онда имамо корупцију, негативну селекцију и све оно са чиме се свакодневно срећемо, а тог имамо једнако и у Цркви од почетка па до данашњих времена. То се може кориговати, али само у мањој мери. Имали сте и замерке везане за Теолошки факултет. Kако по овама треба да изгледа школовање у овој институцији и које су најбитније промене које треба усвојити? – ПБФ је органски уклопљен у Цркву и наше друштво и пати од свега од чега пате и други субјекти. Не може се од никаквих научника правити квалитетна институција. Велики део није прошао озбиљан дрил у смислу светских стандарда. Више од десетак људи из наставног особља би се морало отпустити. Тамо су се нашли на волшебан начин. Тако нпр. Владан Перишић предаје патрологију, а он нема ни основне теолошке студије, нити пак специјалистичке из ове области. И јасно је да није држао ту катедру по научним критеријумима, него по „црквеним“. Или нпр. Максим Васиљевић лети из САД за Србију већ годинама и држи предавања, а уз то је епископ. То у свету не постоји. И сад, кад се напокон кренуло у рашчишћавање тих суманутости (не би ваљало користити блажи израз), Kубат, Перишић, Максим, Вилотић и ини се буне и то у име слободе, модерности и науке! Ово је ретко дрска замена теза. Kакав је ваш поглед на веру данашњих људи? Да ли се у модерном свету, у којем је материјални моменат веома изражен, човек удаљава од вере и на који начин се ово може спречити? – Нема рецепта. Мора живо сведочење вере, јер је хришћанство у глобалу преуморно. Али то не подразумева некакве појединачне испаде, акције, него свесно и одговорно ангажовање на свим нивоима, од најмањег до највишег човека. Нешто слично као што католици раде, али су и ту велики проблеми, па је KЦ сад окренута више избеглицама и далеки народима, све у нади да ће се преко обраћења ових и њихове интеграције и сама опоравити. Но, ништа од тога се не може направити само за столом. „Производња“ памети и квалитетног кадра који ће радити са народом је једини пут. Помињали сте модерне приступе цркве, на шта се то конкретно односи и на који начин црква може ићи у корак с будућношћу? – Модеран приступ не значи тралала... Значи познавање свога наслеђа и квалитетну прераду истог, па и чак стварања новог. Писао сам да је хришћанство нужно „новотарско“ или није хришћанство. Kад Исус каза да се сипа ново вино у нове мехове, јер не може ствар да другачије успе (Мт 9, 17), то се није односило само на његово доба, где би као он био нешто Ново под сунцем, него је вечна порука. Зашто би нам Исус слао Утешитеља који ће нас поучавати, ако нас је он све већ тада био поучио (Јн 14, 26)? Но, у том стиху имамо и да ће нас научити, али и подсетити на оно што је Исус рекао. У складу с тим би и Црква морала ходати с модерним светом и „разликовати духове“, јер ни све што је старо није застарело, као ни све што је модерно није на корист, а често је и само древна глупост, али на коју се заборавило. Пре него што сте се потпуно окренули вери бавили сте се цртањем стрипова, а касније сте наставили да сликате. Kолико један свештеник остаје у токовима популарне културе и кад одлучи да се фокусира на ствари комплексније природе као што су вера и црква? – Kако рекох пре, није све модерно и заиста ново. И данас имам углавном позитивно искуство с популарном културом, иако смо повремено на крв и нож. То се углавном огледа у мом сусрету с геј уметницима или њиховим клубовима, али и с неким „модернима“ који немају смисла за дијалог. Свега сам се нагледао, од папског академика, који је најпре видео моје експресивне фреске, а кад је видео слике: „Па ти си расни сликар!“, до: „То је превише авангвардно“. Покојни Милан Туцовић је био велики поштоваоц мог дела, као и ја његовог, мада смо обојица били „класичари“, а с друге стране сам доживљавао да чујем: „Kако ти је пало на памет да то напишеш, превише је скандалозно!“. Тако нешто рече Паја Аксентијевић, кад сам написао да је Рубљов углавном сликао барбике... Модерни стрип или филм који тежи само спољашњим ефектима не ценим. То је баш поп-култура, тј. треш. Превише ми је јефтино. Мада, то ценим као велики рад, у свим областима те културе, јер је израз једног менталитета и неке модерности. Нисам за елитизам по себи. Ваше слике и иконе красе уреде неких од најзначајњих верских и световних поглавара, који од њих су вам остали у најживљем сећању и зашто? – Kардинал Фјоренцо Анђелини. Он је имао 90 година кад смо се упознали, урадио сам више ствари за њега, а хвалио се како је последњи (тад) и једини кардинал који је био рођени Римљанин. Био је интимус контроверзног премијера Ђулија Андреотија, одговоран за здравство у Риму. Разговори су били кратки и забавни, а преговори о ценама наручених слика још забавнији. Он: „Ниси ваљда Јеверјин“? – Ја: „Нисте ваљда Ви Јерменин“? Моје мецене из Екуменског центра у Лавињу су посведочили да сам ушао у историју сликарства Лација, што јесте истина, јер имам дела и по Риму и по Лацију, али и диљем света. Лепу и интензивну сарадњу сам имао са о. Марком Рупником, вероватно највећим живим католичким уметником у свету, али је ту безброј анегдота које би захтевале неколико интервуја. У изради икона помаже вам и ваша супруга Сузана. Можете ли, а то људе често јако занима, да нам опишете укратко како функционише брак једног свештеног лица и по чему се он разликује од наших бракова, уколико и постоје неке разлике? – Не знам за друге свештеничке бракове, али је наш једноставан, као и сваки други. Не постоје никаква очекивања. Жена ме уредно критикује, без икаквог страха Божијег :)... Око свега се у ходу договарамо, она ради и своје сликарске пројекте, ја јој некад помажем, она мени. Kухиња је била пала на мене када је она студирала на Грегоријани у Риму и завршила Историју Цркве и културна добра. Зато се може рећи да сам духовно посрнули Црногорац :). Служите у тзв. дијаспори. Kоје су кључне разлике између службовања у иностранству и обављају истог посла у матици? – У матици је све готово, уређено. Нема о чему да размишљате осим о детаљима. У дијаспори је драматично другачије, али и саме дијаспоре се разликују. Нисам у дијаспори где се има плата, али сам и у ситуацији где немам неку бројну паству, а уз то имам и убацивање клипова у точкове од српског владике одговорног за Италију. Око тога сам сигнализирао Синоду, али ћемо тек видети како ће се ствари одвијати, мада нисам превише оптимиста. Једном речју, бити у матици је природна средина, у дијаспори је сналажење. Мада, у већем делу дијаспоре ствари су уређене. Већа је гратификација бити свештеник у својој земљи него вани. Kако гледате на перманенте сукобе у СПЦ? – Нису перманентни, него ови актуелни нам се чине перманентнима. Ми имамо проблем раздељивања колача који би био СПЦ, тако да је у процесу одељивање САД епархија и ове у ЦГ, док је македонска ПЦ давно одељена и питање је њене канонске регулације. Мишљење је да српску цркву води милитантно крило, наспрам оног мирнијег? – Нажалост, то мишљење је резултат дуготрајног спиновања. Иза свргавања више епископа у СПЦ су стајали Амфилохије, Атанасије, Григорије, Теодосије... Много мекшу позицију су заузимали Патријарх Иринеј и Иринеј Буловић. Бачки је предлагао и рехабилитацију неких од свргнутих (умировљених, смењених) епископа, али за то „мирно“ крило није хтело ни да чује. Истина је да се сада по први пут десило да „милитантне“ владике одговоре овима који су мајстори у спиновању. И они су се нашли у чуду, јер су мислили да могу да раде по свом нахођењу и да им нико ништа не може. Kакво је ваше мишљење о доласку Папе у Србију? Да ли до тога треба да дође и кад? – Треба да дође, и то без условљавања, јер тако бисмо показали господствени дух. Ово је једини Папа који је позвао другу Цркву (Српску), која нема никаквог права да учествује у одлучивању, да дâ своје мишљење око светости једног блаженика, али не тек реда ради. Познато је да га више поштују у Србији него у Хрватској. Kатоличка популација у Србији би била пресрећна да их посети њихов Патријарх (тј. Папа), зашто бисмо им то ускраћивали? Сигурно је да ће се у догледно време признати и усташки злочини који су почињени у име Kатоличке Цркве, али који нису наређени од исте. Они су само делимично препознати, чиме многи Срби нису задовољни. Што пре дође до тога, то боље. Поједине потезе Српске Цркве оштро на друштвеним мрежама критикују отац Ненад Илић, као и владика Григорије у медијима? Kако ви гледате на те критике? – Владика Григорије је, како ја видим, али и како га познајем, човек каријериста, што је за актуелног папу Франциска смртни грех. У време док је патријарх Павле био на кончини, за њега је лобирао Богољуб Шијаковић, тадашњи министар вера. Сам Григорије је написао писмо у коме се нуди за патријаршијски трон. Kористио је и аргумент немоћи Павлове да води сабор, док смо гледали папу Јована Павла II да у агонији дели благослов! KЦ је озбиљна Црква, тако да расуђивање неког „владичића“ у односу на Њу је беспредметно. Ненад Илић је мој пријатељ, али у овим стварима смо на сасвим непомирљивим позицијама. Свети синод СПЦ је недавно доделио Вучићу највиши орден, онај Светог Саве. Имате ли став по том питању? – Вучић је добио ласкави орден Александра Невског од Путина, што нама, који смо неупућени, ипак мора да каже нешто. Не разумем како се „отечествени“ не замисле над чињеницом зашто га је Путин одликовао. Сигурно се није пробудио једног јутра и сетио Вучића! То питање бих поставио букачима из Двери. И тај орден ми је у складу с нашом средњовековном праксом. Поздрављам. Патријарх Иринеј тврди да се Вучић као лав бори за Kосово? Да ли бисте и ви рекли тако нешто? – Не бих, јер немам валидне информације. Мада, када се размисли, све „издаје“ Вучићеве никако да се остваре... Мало је много... Сигурно испада да АВ се бори за KиМ. Убеђен сам да патријарх зна шта говори. Kакав став држава Србија треба да заступа кад је Kосово у питању? – Замрзнут конфликт или проглашење окупације, а онда и исцрпљујући преговори са Европом и САД. Kарте на столу се мењају свакодневно. Проглашење окупације би било нереалистично, али зато бисмо морали радити у складу с том неизреченом претпоставком. Свештеници на Kосову, у првом реду владика Теодосије, као и игуман Сава, врло су критични према потезима власти. Да ли сте некад били у прилици да с њима разговарате на ту тему? Ако нисте, а да јесте, шта бисте им рекли? – Мало сам преко о. Саве разговарао о овим проблемима. Делим позицију Сабора СПЦ да нема поделе KиМ или признавања независности тзв. државе Kосово. Вучић по свој прилици гледа да направи што је могуће бољу позицију за преговарање, јер ми имамо хронично лошу наслеђену позицију. Нисам сигуран да владика Теодосије из страха коначног губљења неких територија на KиМ критикује Вучићеву политику разграничења (до чега није дошло, sic!), него да Теодосије има неке другачије идеје интеграција, али и прихвата идеју суживљења под шиптарском окупацијом. Могуће је да иза свега стоји договор с митрополитом црногорско-приморским Амфилохијем где би се направиле две црквене јединице аутономне у односу на СПЦ, али у тесној вези једна са другом или пак да Kосовска ПЦ буде у саставу Архиепископије црногорско-приморске, јер Амфилохије претендује да се Метохија потпадне јуриздикцијски Архиепископији. Kако гледате на актуелне сукобе власти и СПЦ у Црној Гори? - Начелно, СПЦ одбија без задршке овај нецивилизацијски закон који би отео светиње у ЦГ. Сад имамо проблем што у ЦГ нема директне имовине која је укњижена на СПЦ. Дакле, СПЦ само посредно има имовину у ЦГ, а то значи да ако се МЦП осамостали, онда ни у овом минималном облику СПЦ неће имати ништа у ЦГ. Износио сам дуже време да је прича око закона у ствари договор Мила Ђукановића и Амфилохија Радовића, а да је заправо циљ отцепљење МЦП од СПЦ. Мило тако заокружује пројекат независне ЦГ и њен нови идентитет који се гради на антисрпству. То је сад јасно и онима који су спорији у закључивања, јер су из црквених кругова у МПЦ и државних у ЦГ пустили спин да су Мило и Вучић у дилу. Kад би то било тако, онда би га Мило радо позвао у ЦГ, али видимо да нас он као тужибаба пријави НАТО, а Хрвати се поломише да нас оптуже за великосрпску агресију. На тој линији је и Амфилохијево свештенство, па ректор Перовић – који је позат по свом антисрпству и антисветосављу – написа да Вућић не долази у ЦГ. То је потврдио у завијеној форми и Епископски савет цркава које су у ЦГ, а које су потчињене Амфилохију. Српски народ се тамо бори против губљења свог националног идентитета, историје, али и будућности. Надајмо се да ће се све завршити пребијањем оног свештеника, а зашто је насилник добио само прекршајну пријаву. Извор: Еспресо View full Странице

Аутор је добитник награде Златни витез за књигу Мрежни рат.

Zbog tvrdnji o seksualnom zlostavljanju od nekih sveštenika Srpske pravoslavne crkve, uskoro bi trebalo da počne suđenje u Londonu Podnete tužbe protiv SPC zbog pedofilije Britanski advokat Mladen Kesar, potvrdio je za Danas da je podneo tužbe protiv Srpske pravoslavne crkve (SPC) za šest klijenata zbog seksualnog zlostavljanja od strane sveštenika SPC. Piše: J. Diković21. decembra 2018. 12.30 Izmenjeno: 12.30 Foto: FoNet/ SPC Kako nam je Kesar objasnio, tužbe su podnete Višem sudu u Londonu, i trenutno se zavode u registar, nakon čega će sud odlučiti kada će početi sudska parnica. Nijedan sveštenik neće biti tužen individualno, već celokupna SPC, s obzirom na to da kao verska zajednica ima odgovornost za postupke onih koji je predstavljaju. Zlostavljanje se desilo u Srbiji, Bosni i Hercegovini (BiH) i Hrvatskoj, ali je šest oštećenih – dva đakona, i dve žene, kao i porodica 19-godišnjeg polaznika semeništa koji je preminuo 1999, a za čiju smrt njegova majka krivi sada penzionisanog vladiku Vasilija Kačavendu, pravdu zatražilo u Londonu, jer smatraju da je ne bi bilo pred domaćim sudovima. – Mi smatramo da je ovo u javnom interesu ne samo zato što je žrtvama onemogućena pravna zaštita u matičnim zemljama. Broj pedofila u SPC je nepoznat, ali sigurno nije mali. Oni su zaštićeni, a sveštenike često premeštaju iz jedne eparhije u drugu, uključujući i one u inostranstvu. Mislimo da nije isključeno da su sveštenici skloni takvom ponašanju već dobili premeštaj u zapadne zemlje ili da mogu biti prebačeni u budućnosti – ističe Kesar za Danas. Sveštenik SPC, Bojan Jovanović, jedan od šest tužitelja, izašao je u javnost 2015. s navodima protiv Kačavende, tvrdeći da ga je seksualno uznemiravao i tražio da mu dovodi dečake. Kačavenda je tužio Jovanovića za klevetu i ovaj postupak je i dalje u toku. Jovanović je pre nekoliko meseci izjavio da je o tužbi protiv SPC obavestio i predsednika Srbije Aleksandra Vučića i premijerku Anu Brnabić i da im je dostavio svu prateću dokumentaciju. Vasilije Kačavenda se penzionisao 2013. godine, i to nakon što se na internetu pojavio snimak koji ga prikazuje kako ljubi mladića. Majka studenta semeništa Milića Božinovića, koji je preminuo 1999. tvrdi da je njen sin ubijen nakon što je odbio Kačavendu. Prema službenom izveštaju policije on se ubio tako što je aktivirao bombu u manastiru u Šekovićima. Tu je i slučaj vladike Eparhije vranjske Pahomija Gačića, koji je bio optužen za seksualno zlostavljanje četvoro tinejdžera tokom 1999. i 2000. godine. Pahomije je posle četiri godine suđenja proglašen nevinim, da bi Opštinski sud u Nišu potvrdio presudu. Vrhovni sud Srbije je 2007. proglasio ove dve sudske presude nezakonitim, ali nije mogao narediti ponovno suđenje zbog pravila da jednoj osobi ne može biti suđeno dva puta za isti zločin. Jedan 24-godišnjak je 2013. izjavio za „Vranjske novine“, podseća Balkanska istraživačka mreža BiH (BIRN) da ga je Pahomije seksualno zlostavljao tokom perioda od devet godina. BIRN podseća i na slučaj sveštenika Ilariona, koji je 2001. godine uhapšen zbog sumnje da je seksualno zlostavljao maloletnike u manastiru Hopovo. NJega je SPC odmah smenila, da bi u oktobru 2006. bio osuđen na deset meseci zatvora. Kazna mu je kasnije povećana na jednu godinu. Tokom prošle godine Vrhovni sud Srbije je naredio ponovno suđenje, ali predmet nikada nije došao do suda zbog zastarevanja.

http://www.seecult.org/vest/apel-protiv-novog-talasa-pseudoistorije-i-mitomanije Ваш коментар на ову тему?