Претражи Живе Речи Утехе

4. новембра 2019. Чувени мотивациони говорник Ник Вујичић, прије неколико дана наступио је у Бања Луци у Спортском центру „Борик“ и одржао говор. Његов говор ширио је и вирус секте, тако да је изазвао збуњеност, па чак и изненађење и дилему код многих грађана Бања Луке. Из тих разлога смо замолили свештеника Бањалучке епархије, др Зорана Пајкановића да изнесе своје виђење и осврт на наступ господина Ника Вујичића. На молбу СНП- Избор је наш услиједио је текст свештеника, на чему му се захваљујемо а текст преносимо у цјелини. Ник Вујичић – мотивациони говорник или мисионар назаренске протестантске цркве? Пишући о личном утиску у вези са посјетом Ника Вујичића јасно ми је да ћу код многих поштоваоца његовог лика и дјела изазвати неодобравање, као и најжусртију критику. На дан свете Петке Параскеве, када су многе мајке постиле завјетни пост, причестиле се у нашим црквама, славским хљебом и кољивом обиљежиле завјетну славу, у граду Бања Луци, у дворани „Борик“, гостовао је чувени, у цијелом свијету признати мотивациони говорник Ник Вујичић, човјек који сходно својим протестантским вјеровањима не признаје ни славу, ни иконе, ни Крст Часни, ни Пресвету Богородицу, а камо ли свету нашу мати Петку Параскеву. Да, на дан св. Петке, да ли случајно или не, дошао је да нас научи како се животна мотивација црпи из Библије, али на свој протестантски начин. Када год би Ник у својеврсној проповједи поменуо име Исусово, име Божије, на моје изненађење, проносио се громогласан аплауз. Да ли је наш народ толико благочестив да при помену имена Божијег одмах и снажно запљешће рукама? Као свештеник многе проповједи сам одслушао, многе и изговорио, али сходно православним обичајима никада, ни један вјерник није аплаудирао. То једноставно није својствено православном вјернику. Када се говори о Богу нема тријумфализма, тада се само срце разгријева. Међутим, врло брзо постало ми је јасно да се на скупу налазе представници и чланови свих протестантских заједница, који су организовали тај догађај. У својству организатора се наводе: Еванђеоски библијски институт из Мостара, Еванђеоска црква Чапљина, Баптистичка црква „Кирос“ Сарајево, „Кршћанска заједница свих народа“ Сарајево, едукативни центар „Ихтус“, хуманитарна организација „Мост“, протестантска еванђеоска црква „Хлеб Живота“ Приједор и др. Сви заједно они дјелују на нашим просторима учећи како требамо да вјерујемо у Бога, не марећи што су њихове хришћанске заједнице рођене прије свега сто – двјеста година, а наша Црква православна живи од Христовог времена. Личност поменутог Ника Вујичића је интересантна нарочито за наш народ, јер и сâм истиче српске коријене и посебну везу са Србијом. С друге стране, ријеч је о човјеку са урођеним инвалидитетом, човјеку који носи само себи својствен животни крст, према коме сваки разуман и иоле хуман човјек пројављује поштовање, као и сажаљење. О свјетској популарности Ника Вујичића речено је у самој најави наступа. Наиме, од 2005.г. преко осам милиона људи је уживо чуло његову, како наводи, „јеванђелску“ (gospеl) ријеч, a у дигиталној варијанти преко 730 милиона људи. Одржао је преко 3.500 говора у 69 држава и имао сусрет са 18 предсједника у десет влада. Има преко 15 милиона пратилаца на друштвеним мрежама. Фасцинантно!!! Тешко да би се и најчувенији политичари свијета могли похвалити истом репутацијом. Намеће се питање ко стоји иза њега? Само лаковјерни могу вјеровати у неодољиву харизму једног Србина који је задобио срца широм свијета. Сваки глобални успјех строго је контролисан, као између осталог у холивудској и музичкој индустрији. Наступ је подржан директним ТВ преносом. На самом почетку предавања послао је јасну поруку: „Ако вјерујеш у Бога, онда све можеш да радиш“. Та реченица је одредила смисао цјеловечерњег говора, што се у другој половини наступа у потпуности раскрило, а на самом крају и потврдило, пошто је од свих присутних захтјевао да устану и да се помоле у типичном протестантском духу. То није ни чудно, с обзиром да је Ник јасно изјавио да потиче из назаренске породице, која је у вријеме комунистичке Југославије морала напустити државу и одселити у далеку Аустралију. Отац му је био назаренски пастор. Власти СФРЈ нису држале у милости никога ко би се противио армији и ношењу оружја, па ни назаренску заједницу. Зато су им забрањивали дејство и мисионарење. Иначе, назарени, као и Јеховини свједоци, адвентисти, баптисти, евангелисти и др., улазе у ред протестантских фракција, несвојствених православном хришћанству. Шароликост протестантских цркава долази до изражаја тек у 19. и 20. вијеку иако своју основу налазе у рефоматорству Мартина Лутера из 1521.год. Те године, догодили су се тектонски потреси унутар римокатоличке цркве, која се подијелила на два блока: римокатоличку и протестантску цркву. Иако смо по схватањима живота и Бога веома далеко, протестантске фракције, како их ми називамо секте, агресивно форсирају своје учење, са јаком финансијском подршком из својих центара. Знам мноштво наших грађана на чијим вратима су се појављивали секташки проповједници. Њихов приступ је чисто прозелитског карактера. Свједок сам туге појединих српских православних породица чија дјеца су приступила разним протестантским сектама. Не дозвољавају да им родитељи славе славу, нити да коме иду на славу. Не дозвољавају икону Крсне славе, нити чињење крсног знака. Таква породица је разбијена, што највјероватније и јесте циљ великих центара моћи. Говор Ника Вујичића је био говор чисто религиозног карактера, права протестантска проповјед. Он истиче: „Када своје раскрхане парчиће ставимо у руке Божије, када читамо Библију, када гледамо на живот Исуса Христа шта је Он говорио и ко је Он био … У Библији пише, … Библија каже не одустани, Библија поручује ја све могу у Исусу који ми моћ даје … Читајте Библију! … Пронађите Бога! Разговарајте с Њим! Он је мој пријатељ. Он је Краљ свих краљева. Али ја сам Његов син. Ја нисам неки безначајни дјечак без руку и ногу. Ја сам генерал у војсци Господњој … У свакодневном читању Библије и у молитви која трансформише начин на који размишљате, Бог вам даје вјеру, Бог вам даје смисао живота“. Дошао сам до убјеђења да Ник Вујичић заиста сматра да је „генерал у војсци Христовој“, односно апостол (посланик) мисије Христове, што је очигледно познаваоцима Библије. Наиме он наводи личну жртву, страдање, труд и борбу у мисионарском раду, исто онако како је св. апостол Павле за себе говорио у 2. посланици Коринћанима (11, 24 – 30). На крају су сви присутни били шчедро почашћени његовом књигом и Јеванђељем по Јовану. Свакако, није мали трошак! Исто тако, инсистирао је да редакција испише адресу веб – сајта на видео биму и да се прикаже на малим екранима. Када одете на понуђени сајт добићете питање: „Желите ли видјети како Бог трансформира човјека“, уз рекламу свих набројаних протестантских црква које су организовале његов долазак. Тиме постаје јасно ко је Ник и шта он промовише. Завршетак сабрања је пропраћен молитвом. Од свих присутних је затражио да устану и да се заједно помоле. Није изоставио да у молитви каже: „Научи нас како да читамо Библију“. То је поента протестантских заједница, да научимо како они читају и тумаче Библију, тј. да се одрекнемо Бога у кога вјерујемо, да се одрекнемо Светог Саве, Крсне славе, свих светиња и манастира која свједоче о нашој историји, да се одрекнемо свих моштију и св. Василија Острошког и св. Серафима Саровског и св. Нектарија Егинског и свих светих које је Бог прославио чудима и нетрулежношћу. Када се тога одрекнемо ми више нећемо бити православни Срби, него безлична маса отргнутих коријена, скривајући своје име, своје поријекло и свој језик. Православни свештеник др Зоран Пајкановић. Ник Вујичић – мотивациони говорник или мисионар назаренске протестантске цркве? - Видовдан Магазин VIDOVDAN.ORG Чувени мотивациони говорник Ник Вујичић, прије неколико дана наступио је у Бања Луци у Спортском центру „Борик“ и одржао говор...

Видех да нема теме о дијалогу између Римокатолика и Протестаната. Прочитао сам овај чланак у Гардијану, који је у неким новинама био коментарисан као крај Протестантизма. Како преноси Гардијан. Извор: https://www.theguardian.com/world/2017/oct/31/catholic-and-protestant-leaders-unite-mark-start-reformation-archbishop-canterbury-service Римокатолички и Протестантски лидери су у 2017-ој години обележили 500 година заједничке везе након почетка реформације, покрета који се распламсао кроз западно Хришћанство и изазвао низ крвавих верских ратова у Европи, који су трајали више од једног века. Заједничка служба у Вестминстер у уторак је обележила годишњицу датума од 1517 године, на којој је Немачки теолог Мартин Лутер поделио 95 теза надбискупу у Мајнцу, као и тајну копију Цркви у Витенбергу чиме је покренуо пламен реформације на западу. Надбискуп Канберберија, Јустин Белби, представио је текст англиканске заједнице којом се потврђује заједничка декларација Римокатоличке Цркве и глобалних Протестантских тела, описано као "знак исцељења након 500 година поделе". У свом обраћању, Велби је рекао да текст признаје религијске, политичке и друштвене промене које је покренуо Лутер, али и "мрачну страну" реформе, укључујући индивидуализам, поделу, окрутност и рат. "За сваку од ствари које су пролазиле кроз реформацију - колико код да су добре, драгоцене и ван поређења, ипак имају тамну страну", рекао је. "Са новом енергијом дошло је до сукоба. Са индивидуалним разумевањем милости дошло је до индивидуализма и поделе... Уз писменост и слободу дошли су нови начини окрутности рафинисани од стране науке. Са мисионарима који су носили веру, долазили су војници који су носили заставу." Молитве су изговарали представници протестантских Цркви и Кардинал Винсент Николс, надбискуп Вестминистера и главни човек за Римокатоличку Цркву у Енглеској и Велсу. У Витенбергу, Немачка канцеларка Ангела Меркел и председник Франк-Валтер Стаинмаиер учествовали су у служби у Цркви дворца, где је Лутер наводно објавио 95 теза. Град је такође прославио годишњицу са уличним фестивалом средњевековног стила, који укључује уметничке и културне догађаје. Прошле недеље Папа Францис је рекао да католици и протестанти сада уживају у односу "правог братства" заснованог на узајамном разумевању, поверењу и сарадњи. Он је за Дерека Браунина, модернатора Шкотске Цркве, који је био у посети Ватикану у склопу комеморације Реформе, рекао да две традиције "више нису противници, након дугих векова отуђења и сукоба". Лутерових 95 теза, написаних на латинском језику, биле су реакција против повећане корупције у Римокатоличкој Цркви, а нарочито изузетно профитабилне продаје "опроштаја грехова". Римокатолици су обећавали брз приступ рају и продавали га, зарад финансирања изградње базилике Св.Петра у Риму. Лутер је тврдио да се Црква не може купити или посредовати спасењу, већ је то питање између појединца и Бога. Његов изазов ауторитета и елита у Римокатоличкој Цркви преведен је на Немачки и друге европске језике. Захваљујући револуцијом у штампарству, новим штампарским машинама, његова порука се брзо проширила и преузели су је други, укључујући Француског теолога Џона Калвина. Рим је тада осудио Лутера као јеретика и покренуо контрареформацију, али је крајем 16-ог века већина северне европе била у Протестантским Црквама. Римокатоличке и Лутеранске Цркве су 1999 године, прихватиле "заједничку декларацију о доктрини оправдања" која је решила многе теолошке проблеме у корену раскола. Овај документ је сада добродошао и потврђен је од Англиканске заједнице. Потпарол Римокатоличке Цркве у Енглеској и Велсу: "Жеља за помирењем је таква да се могу препознати грешке, повреде могу бити опроштене и ране залечене". Али упркос свим топлим речима и помирења издатог од стране верских вођа, постоје питања која блокирају уједињење ове две "црквене традиције", ништа мање него питање женских свештеника. Питања која су покренула реформацију пре 500 година још су и даље жива у 21 веку. Прошле године Евангелистичка Протестантска група Реформатора-Иницијатива, направила је разлику између појединачкних римокатолика и "неконтролисаних догматских тврдњи и сложене политичке и дипломатске структуре (Институционалне Римокатоличке цркве). Даље следе повезане са чланком, вести Англиканске заједнице: http://www.anglicannews.org/news/2017/10/archbishop-welby-to-present-acc-reformation-resolution-to-catholic-and-lutheran-leaders.aspx Након обимног екуменистичког дијалога између Понтифичког савета за промовисање Хришћанског јединства и лутеранске светске федерације, договорена је заједничка декларација о доктрини оправданости 1999 године. Споразум је отворио пут за ближе односе између Римокатолика и Лутерана, што је кулминирало учешћем Папе Францис у слуби у Малмоу-Шведска на почетку године обележавања, 500 година од реформације. Папа Францис на скупу заједничког обележавања реформације са 10.000 верника Римокатоличке и Лутеранске Цркве

Значи ништа икумена, ништа екумена, него онако из душе. Да ли имате неку протестантску заједницу да вам је симпа? Нико од вас не тражи да идете у њихове цркве и да се молите са њима, него просто човечански онако да има нешто код њих што вам је запало за око и прија вам. Ја нисам никада присуствовао конкретно протестантским службама, сем неких предавања (која су опет нека врста службе), и наравно на интернету, ТВ и филму сам видео бројне церемоније. Након свега тога могу рећи да издвајам баптисте, који су ми се свидели кроз писање Перл Бак. У једном њеном роману (мислим да је "Божији људи") она говори о баптистичкој породици у предратној Кини. Веома их је лепо описала, не задирући у неку теолошку дубину, и све ми се то свидело. Затим бих издвојио оне црнце што стално певају и плешу на служби..вероватно сличан приступ има више тих америчких евангелистичких заједница. И за крај издвојио бих Мормоне. Они су тешка симпа. Увек насмејани, крајње љубазни, али никада навалентни и непријатни као Јехове рецимо. И док Јехове шаљу увек неке бабетине на врата, Мормони су увек неки атлетски мушкићи, наглашених аријевских црта.