Претражи Живе Речи Утехе

Свету литургију у 23 седмици по Духовима у Храму Светог Јована Владимира служио је и парох чикашки, протојереј-ставрофор др Милош Весин професор на Богословском факултету Светог Саве у Либертвилу . Саслуживали су протојереј-ставрофор Слободан Милуновић старешина Саборне цркве Светог Јована Владимира у Минхену, протојереј-ставрофор Слободан Зековић и протојереј Љубомир Јовановић. У надахнутој пастирској беседи отац Милош је казао да је данашње Јеванђеље једно од оних које савремени човјек слуша и прима са великом резервом, зато што ако смо и спремни да прихватимо и славимо име Божије, када је у питању друга страна – принцип зла, склони смо да то доживимо и схватимо на другачији начин. Он је казао да је управо то једна од оних најопаснијих замки коју зло припрема свакоме од нас. Истакао је да данашњи Јеванђеље пружа један динамичан опис директног сусрета Исуса Христа – оличења лепоте, доброте, истине и правде, са демоном који је ушао у човека. Апостол и јеванђелист Лука даје опис како и где је тај човек живио, како се облачио и понашао. Једном речу он је био потпуно ван контроле, несоцијализован, како би се данас рекло, вероватно је ишао полуодевен или пак потпуно го. Подсетио је да је у бесомучника обитавало мноштво демона и да овај опис представља суштину савремене демонологије, савремене опседнутости јер су присутни сви елементи. „Пре свега мноштво, демон увек напада онда када смо у мноштву, када осећамо лажну снагу да смо окружени истомишљеници. Други елемент – голотиња, оно што данас представља не само велику саблазан него и највећи проблем и терет савременом човеку“, казао је парох чикашки. Објаснио је прота да је то зато што је голотиња толико присутна свуда око нас да човек то једноставно не доживљава као проблем: „Не говоримо неминовно само о телесној голотиње него о томе да је човек данас у стању да себе потпуно разголити у сваком погледу, емотивном и психичком, немајући више места на коме би се сакрио и шта да остави за себе и своје најближе. Све је доступно“, рекао је отац и констатовао да је наш свакодневни живот и његова присутност на тзв. друштвеним мрежама исто тако једна врста голотиње. Говорећи о томе да овај бесомучник није никако могао да се скраси на једном мјесту, отац Милош је то упоредио са одликама савременог човека: „Један савремени богослов је рекао да је највећи проблем савременог човека управо у томе што он никада није тамо да јесте. Његове мисли су увек усмерене ка ономе што ће доћи за сат времена, сутра, за недељу, месец дана. Тако пропуштамо најдрагоценију могућност да живимо у садашњости. Не да користимо тренутак, него да заиста из благодарности Богу, осетимо овај једини временски период који је заиста наш. Оно што је било јуче – то је прошлост, оно што је сутра – то је неизвесност. Једино је извесно ово што је данас, ово што ми је данас Бог подарио, како бих данас чинио добре изборе.“ Протојереј-ставрофор др Милош Весин је казао да је један веома логичан моменат у овом јеванђелска читању што демон не може да постоји ван неког материјалног облика, ако неће бити у човеку онда ће бити у свињама. Након што су се демонизоване свиње утопиле, прва реакција становника Гадаринског краја била је да Христа замоле да оде од њих. „Исто оно што и ми данас чинимо. Ми, заправо молимо Бога да оде од нас, уместо да Га чинимо не само сажитељем, него домаћином наших живота и домова. Окивамо Га у рамове, стављамо на зид. Мислимо да Му је тамо место. Закључавши врата свог дома или собе у којој је икона, мислимо да Бог остаје тамо. Другим речима желимо да не буде присутан у сваком сегменту нашега живота, опет желећи ту подвојеност између онога што припада свету, и онога што припада нама, и онога што, мислимо, да припада Богу.“ На крају свог обраћања протојереј-ставрофор др Милош Весин професор на Богословском факултету Светог Саве у Либертвилу је препоручио да прочитамо барем још једном ово јеванђелско зачало, како бисмо схватили шта нам то Господ данас поручује својим речима, које су актуелне биле онда када их је он изговорио пре 2.000 година, али и данас Вјерни народ причестио се Крвљу и Тијелом Христовим, а након Свете службе отац Слободан Зековић захвалио се оцима Милошу и Слободану, а вјерни народ позвао на послужење у крипти храма. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

У новом издању емисије Хришћански траг у продукцији Телевизије Храм, монах Игнатије (Марковић) говори о знаменитом проти Мирку Павловићу, који је са правом нашао своје заслужно место међу знаменитим личностима београдске Богословије Светог Саве. На видео запису благодаримо Телевизији Храм. Повезане вести: Знамените личности Богословије Светог Саве: Протојереј Стеван Димитријевић Знамените личности Богословије Светог Саве: Свети Свештеномученик Доситеј Загребачки Знамените личности Богословије Светог Саве: Преподобни Јустин ћелијски Знамените личности Богословије Светог Саве : Свети владика Николај (Велимировић) View full Странице

За илустрацију овог значајног текста нашег уваженог професора одабрали смо из опуса Biblia sacra Салвадора Далија, графику "Исус Навин, храбар у рату". Само две речи: слободан и храбар, или: слобода и храброст! Једна без друге, или друга без прве, не иде, не стоји. Нису ове речи и ова синтагма од јуче. Читамо их на страницама Светог Писма Старог Завета, тачније у књигама великог пророка и боговидца Мојсеја (13. век пре Христа) као и у Књизи Исуса Навина, Мојсејевог наследника и једног од највећих предводника изабраног народа Божијег у Старом Завету, Израиља. Ове две речи су, уствари, тврда заповест Божија коју народу, у одсудним тренуцима, када је било питање бити или не бити, сам Господ упућује преко ове двојице великих пророка. Ове речи нису, с друге стране, само плод људске маште и домишљања. Ако посматрамо контекст, односно околности и прилике када су изговорене и написане, оне ће нам бити много јасније и смисленије. По надахнућу Божијем пророк Мојсеј их је изговорио при крају свог живота, а живео је 120 година (Понз 31:2) и плод су, између осталог и његовог великог и дугог животног искуства. Рођен у Мисиру (Египат), уз Божију помоћ је извео свој јеврејски народ из мисирског ропства испод сурове и окрутне политичке власти египатских владара - фараона (остаци њихове моћи су и данас видљиви, раскошне и огромне гробнице у облику пирамида могу се видети у Египту, у “долини краљева”) и довео до Обећане земље, али га није увео у Обећану земљу. Опет, по вољи Божијој, Мојсеј није ушао у Обећану земљу као што то није, након лутања по пустињи око четрдесет година, учинила ни читава генерација народа. Из тог нараштаја у Обећану земљу ушла су само два човека, Исус Навин и Халев, како ћемо видети касније. Своје старање о народу који му је Бог поверио пророк Мојсеј обавља до самог краја свог живота. Наслућује крај земаљског живота, и оставља своје последње савете и упутства. Себи за наследника, по вољи Божијој, одређује Исуса Навина и њему као свом одговорном наследнику такође даје упутства како да се опходи, пре свега према Богу – највећем Дародавцу, а и према свом народу, над којим му поверава старање и бригу. Без много речи и премишљања, једноставно и просто, и свима разумљиво и јасно, Мојсеј каже свом народу: Будите слободни и храбри, и не бојте се и не плашите се од њих (односно од ратоборних и сурових народа који их окружују и који насељавају Обећану земљу коју им сам Господ даје и додељује), јер Господ Бог твој иде с тобом …”(Исто, 31:6). Овде Мојсеј има у виду народе који су до тада живели на територији Обећане земље коју Израиљци, свакако нису освојили и заузели без напора и борбе. Да би то учинили, потребна им је Божија помоћ, али и “слобода и храброст” са њихове стране. И овај пример показује да је све уствари дело Божије, али је, што се тиче човека и људи, и дело човечије и дело људско. Човек јесте са-радник (Латини кажу, -cooperatio,+ кооперант Божији), онај ко с Богом сарађује, заједно чини и ради као слободно и храбро, и надасве достојанствено биће, биће усправног хода, са очима које гледају напред и навише. Када би било другачије, човек не би био слободан, чак и добро које од Бога долази било би му наметнуто, а Бог то не жели и не чини, јер изнад свега поштује највећи дар којим је људско биће обдарено, а то је богомдани дар слободе, дар на којем се све темељи: и однос човека према Богу, и однос човека према другом човеку. На основу тога како смо овај дар употребили и искористили као људи, биће нам на крају суђено и одмерена заслужена, или награда или казна, коју неће одредити Бог, већ коју ми исписујемо својим свакодневним животом и поступцима, а коју ће Господ на крају само констатовати као такву и потврдити. Исте ове речи пророк Мојсеј упућује Исусу Навину и каже му: Буди слободан храбар, јер ћеш ти ући с овим народом у земљу за коју сам се заклео Господу оцима њиховим (Исто, 31:7). Сам Господ на крају храбри новоизабраног вођу народног и понавља му исте речи: Буди слободан и храбар, јер ћеш ти увести синове Израиљеве у земљу за коју сам се им заклео, и ја ћу бити с тобом (Исто, 31:23). За Исуса Навина, на којег се највише и односе ове речи о слободи и храбрости, каже се да је био “пун духа и премудрости” (Понз 34:9), што се више пута и потврђивало у току његовог дугог и бурног живота (живео је 110 година, Инав 24:29). Када неки појам сагледавамо и вреднујемо његов смисао и дубинско значење, онда га методом упоређивања сагледавамо у односу на сличне или чак супротне појмове. Овога пута прикладно је појмове слобода и храброст, довести у везу са супротним појмовима, подаништво, ропство, неслобода и кукавичлук, неодлучност, пометеност, страх. Све су то негативне особине које се потиру и нестају ако преовлада слобода и храброст. Зато ове речи у констексту времена и прилика када су изговорене и написане у виду чврсте и одлучне заповести, заиста делују величанствено јер их сам Господ упућује, најпре Мојсеју, Мојсеј народу, а потом и Исусу Навину, и на крају сам Господ их у проширеној верзији поново напомиње Исусу Навину. Ретка су места у целом Светом Писму која су јасна и разумљива као ово место из Књиге Исуса Навина: поред слободе и храбрости на коју су сви без разлике позвани, Господ се сада лично обраћа Исусу Навину као народном предводнику и понавља: Само буди слободан и храбар да држиш и твориш све по закону који ти је заповедио Мојсеј слуга мој, не одступај од њега ни надесно ни налево, да би напредовао куда год пођеш (ИНав 1:6). У овом констексту, а видећемо и даље, слобода и храброст конкретно подразумевају и упорно истрајавање у Божијем закону, живот по Божијој вољи. То је слобода и храброст, и пред Богом и пред људима, односно пред овим светом у којем живимо. Господ је још конкретнији у свом настојању када у наставку каже Исусу Навину, и не само њему: Нека се не раставља од уста твојих књига овога закона, него размишљај о њему дан и ноћ, да држиш и твориш све како је у њему написано, јер ћеш тада бити срећан на путевима својим и тада ћеш напредовати (Исто, 1:8). За срећу и напредовање услов је остајање у вољи Божијој, и дан и ноћ, дакле непрекидно, и то су плодови слободе и храбрости. Бити слободан од греха, не робовати на личном плану ничему од овога света, бити потпуно слободан од свега, а уз то аутоматски следује и духовна смелост и храброст. Занимљиво је како и сам народ из уста Мојсеја, а сада и Исуса Навина прима заповести и наређења као саму вољу Божију којој се без поговора покорава. Даље, сам народ узвраћа Исусу Навину и храбри га, “само буди слободан и храбар” (Исто, 1:18). Даљи ток догађаја везан за Исуса Навина и Израиљски народ треба посматрати на релацији Господ – Исус Навин – народ, и обрнуто. Исус Навин је овде само добар посредник између Господа и народа, и обрнуто, народ остаје веран Богу и Његовим заветима и обећањима посредством Исуса Навина. Слобода и храброст и Исуса Навина и његовог народа били су кључ којим су ушли у Обећану земљу. Двојица ухода које Исус Навин шаље у град Јерихон, уствари испитују јавно мнење код староседелаца – како до њих допиру вести о походу Израиља на њихову земљу. Јерихонска блудница Рава каже уходама да је народ веома уплашен, пун је стрепње и страха, срце им се растопило јер чују да долази слободан и храбар народ: “… растопи се срце наше, и ни у коме више нема јунаштва од страха од вас, јер је Господ Бог ваш, Бог горе на небу и доле на земљи” (ИНав 2:11) При прелазу реке Јордан, они испред народа носе ковчег завета као највећу светињу своју, вода се раздваја и они иду по сувој земљи (Исто, 3:14 и даље): “… и кад они што ношаху ковчег дођоше до Јордана, и свештеници носећи ковчег оквасише ноге своје на крају јер је Јордан пун преко обала својих… и устави се вода што тече одозго, и стаде у једну гомилу врло далеко,… а свештеници стајаху на суху усред Јордана, и сав Израиљ иђаше по суху, док сав народ не пређе преко Јордана” У спомен на ово чудо као плод слободе и храбрости и поверења према Богу, поставили су трајно обележје – дванаест каменова на месту где су прешли реку Јордан (Исто, 4:5-6). Овде су, исто тако, први пут у Обећаној земљи прославили празник Пасху. Ово је веома важан детаљ који говори о увођењу млађих поколења, која су рођена после изласка из Египта, у тајне вере и подсећања на свеколика дела Божија учињена народу. Најзад, Исусу Навину се у визији јавља “војвода војске Господње” са голим мачем у рукама (ИНав 5:13-15) и још му заповеда да изује обућу са ногу својих “јер место где стојиш је свето”. У православном предању и традицији реч је о Светом Архангелу Михаилу предводнику бестелесних небеских сила Господњих који невидљиво води народ кроз пустињу и уводи у Обећану земљу. Сврха јављања “војводе војске Господње” у овом преломном тренутку јесте охрабривање Исуса Навина за подухвате који ће уследити, како би надвладао сва могућа искушења којима ће бити изложен. Бројни су и други примери и плодови слободе и храбрости. Када су, рецимо, освајали град Јерихон строго су поштовали упутство Исуса Навина – шест дана по један пут обилазе град носећи ковчег завета, а седмог дана обилазе га седам пута, а затим трубе у трубе и вичу, град им се предаје без борбе. Свети Оци објашњавају опис ових појединости приликом чудесног освајања Јерихона као молитвени, богослужбени чин који врше свештеници и народ са ковчегом завета. Интересатно је да град нису освојили оружјем и војном тактиком, већ молитвом и мирним путем. Овај догађај је улио велики страх у староседеоце Палестине (6:27). И овом приликом до изражаја опет долази слобода и храброст. Господ је забранио Јеврејима да не узму ништа од ратног плена у освојеном Јерихону. Међутим, догодило се да је извесни Ахан прекршио ову заповест и узео нешто од проклетих ствари (узео је “један леп вавилонски плашт и двеста сикала сребра, и једну шипку злата од педесет сикала”). Показало се да овај лични Аханов грех је постао и свенародни грех. Наиме, приликом даљег освајања Обећане земље, односно мањег града који се зове Гај, Израиљци су претрпели велики пораз. Након Исусове дуге молитве испред ковчега завета, Господ му заповеда да истреби проклетог из своје средине. Ахан и дом његов, и све богатство његово је кажњено тако што су били каменовани и спаљени огњем. После овог догађаја град Гај је веома лако освојен (8:1-29). Освајајући град Гаваон и Веторон и друга места у непосредној близини Јерусалима, Исус Навин се нашао у изузетно тешкој ситуацији. Требало је победити неколико удружених владара. И овога пута Божија помоћ Исусу Навину – слободном и храбром, није изостала. У току битке код Гаваона на противнике је с неба падало камење (10:11). Али, догодило се још једно јединствено чудо. Како би коначно извојевали започету тешку битку и однели веома важну победу, на молитву Исуса Навина дан се продужио. Наиме, Исус се молио: Стани сунце над Гаваоном, и месече над долином Елонском. И стаде сунце и устави се месец док се не освети народ непријатељима својим” (Исто, 10: 12-13). Чудесно продужење дана и дневне светлости да се оконча битка код Веторона још је један доказ да је Господ заиста са онима који га из срца љубе. Писац књиге Исуса Навина као да посебно наглашава истинитост овог необичног чуда Божијег када каже: И није било таквог дана ни пре, ни после тога, у који је Господ слушао човечији глас. Јер, Господ се борио за Израиљ (ИНав 10:14). Након успешног освајања целе Обећане земље Исус Навин је земљу по областима поделио на дванаест племена. Тако се окончало насељавање земље коју им је Господ обећао као свом, пре свега верном и оданом, а изнад свега храбром и слободном народу. Сасвим при крају свог живота, попут Мојсеја и Исус Навин оставља свом народу последња упутства за даљи живот. Најпре их подсећа шта је све Господ учинио за њих, како их је избавио из свих искушења. Али им саветују да остану непоколебиво верни Богу: Зато укрепите се добро да држите и творите све што је написано у књизи закона Мојсејева, да не одступите од њега ни надесно ни налево. Да се не помешате с тим народима што су остали међу вама, и да не помињете имена богова њихових… него се држите Господа Бога свога, као што сте чинили до данас (ИНав 23:6-8). Највећа могућа опасност по духовно стање народа је било многобоштво и паганска вера преосталог локалног становништва у Обећаној земљи: свако мешање са њима, прихватање сујеверја, паганизма, врачања и гатања, означава духовну смрт и издају заповести: будите слободни и будите храбри! Ако се буду свом душом и срцем приљубљивали ка Господу, Његова помоћ им неће и даље изостати: Један човек између вас гониће хиљаду, јер Господ Бог ваш војује за вас, као што вам је рекао: пазите дакле добро да љубите Господа Бога свога (ИНав 23:9-11). Ако буду изгубили храброст и слободу, ако их опхрва страх и трепет, убрзо ће постати лак плен чак и оних који су слабији од њих. Зашто их Господ куша и испробава сталним искушењима и изазовима пагана који су поред њих и међу њима? Једноставно речено, да се духовно не забораве, задремају и духовно не заспе сном лењивим и отежалим. Поменути народи, иако малобројни, остали су им као подсетник, стални духовни будилник, јер им Исус Навин у својој последњој опоруци каже да ће им поменути народи “постати замка и мрежа, и бич боковима вашим, и трње очима вашим, док не изгинете на овој доброј земљи коју вам је дао Господ Бог ваш (ИНав 23: 13). Замка, трње, бич и мрежа, су стална опомена, Божија педагогија и стално подсећање, васпитавање да се увек у свакој ситуацији остане свој, духовно свестан и присебан, да не останемо поводљиви, лакоуми, превртљиви, недоследни и себи и вољи Божијој. Слично Апостол Павле за себе каже да му је Господ дао “жалац у месо” да га стално опомиње, да се не заборави и да се у себи не погорди, јер чим се погорди, преузнесе, одмах је духовно пао. Тако су и Свети Оци говорили да нам се искушења у животу управо због тога и дају, она нас увек проверавају, челиче и учвршћују у вери нади, и љубави према Богу и ближњима. Још је Ориген (3. Век) говорио да је за хришћане духовно најопасније мирно време, време када нема никаквих искушења. Управо тада смо, што можда изгледа апсурдно, највише подложни лаким искушењима. Књига Исуса Навина, интересатно је, завршава се великим збором који Исус држи са народом. У својој беседи којом им се последњи пут обраћа, он их укратко подсећа на сва доброчинства која им је Господ учинио. То их још више обавезује, њих и њихове потомке, да остану верни Господу - заветима и обећањима Његовим. Тражи од њих да се јасно определе да ли остају при датом завету, или не? Народ се изјашњава да остаје веран, “Господу Богу своме служићемо и глас његов слушаћемо” (ИНав 24:24). У крајњој мери слобода и храброст имају значење сободе и неустрашивости од греха, од робовања било чему и било коме у овом свету. На много места у Новом Завету ови појмови су обучени и конкретне приче и лако разумљиве поруке које Господ Христос говори обичном народу и којима разбија њихове недоумице и неспоразуме. Шаљући Апостоле у свет као своје изабране ученике и верне сведоке, Господ их најпре наоружава храброшћу и смелошћу – у крајњој мери слободом од свега и свих: Шаљем вас као овце међу вукове, будите мудри као змије и безазлени као голубови. Овце и вукови, змије и голубови, то је ред величин и однос снага. За овај свет апсурдно и неразумљиво, чак нелогично! Али, то је стварност Јеванђеља (Благовести), али и стварност овог света, и стварност крајњег исхода којим ће се завршити светска историјска драма као позорница човечанства. И пре крајњег исхода (Грци кажу есхатон – последње ствари и догађаји у вечном Царству Божијем), више пута се показало да су овце победиле вукове, а безазлени голубови лукаве змије. Да није тако, живот не би имао много смисла, не би било наде, зло би тријумфовало и коначно надвладало. Добро, истина, правда, стрпљење, честитост, понизност, скромност су главни стубови на којима почива и овај, макар и овакав свет, и ако се ова начела понекад слабо виде и чак и не назиру. У години обележавања Миланског едикта (313-2013), између осталог, не обележавамо ништа друго, него управо то, да су наизглед прости, неугледни и скромни Галилејски рибари победили атинску мудрост и римску државну снагу и поредак. Опет су овце победиле вукове (-символ Рима је вучица, повест о Ромулу и Рему), а голубови змије. Када се васкрсли Господ Христос јавља уплашеним Апостолима, Он им више пута говори: Не бојте се, ја сам, не плашите се! Занимљиву опаску има Свети Јован Златоусти (-красила га је храброст и смелост, јер је могао отворено царици Евдокији да укаже на грехе и пропусте, због којих је, на крају протеран и умро у прогонству) када говори о узвишености свештеничке над царском службом и за то наводи пример храм Светих Апостола који је саградио цар Константин Велики у Константинграду (за Словене, Цариград) у којем је и сахрањен 337. године, да су источно-ромејски цареви сахрањивани у самој припрати- при улазу у храм, а цариградски патријарси у самом храму. То показује, наставља даље Св. Златоуст, да су ипак “цареви били вратари галилејских рибара”, када је реч о духовном достојанству и поретку. Када, рецимо, читамо јеванђелски повест о Светом Јовану пророку и претечи Господњем да је он “пород пустиње”, да је одрастао далеко од људи, у самоћи, скромности и физичком сиромаштву за овај свет, схватамо уствари да је био као Анђео Божији слободан од овога света, слободан од људи, њихове зависти, пакости, ситничавости и злобе. Био је као Анђео, изнад свега тога, и за то је могао свима слободно и без страха да говори све, да их поучава, укорева, изобличава и отвара им духовне очи којима ће бити способни да препознају јединог “ослободитеља свих” Господа и Спаса нашега Исуса Христа. Неслободни и уплашени, људи су за Св. Јована били дезоријентисани и збуњени. Сви живе у страху, лежу и устају са страхом, дишу страхом и неизвесношћу шта ће им бити следећи страх и невоља. Зато је он као слободни Анђео (-доносилац радосних вести) који ничим није био заробљен и везан за овоземаљско, уливао народу веру, поверење, храброст и духовну слободу. Говорио им је чега да се плаше: греха, робовања било чему што је од овога света и да остану у слободи Божијој. Високи су хришћански идеали које је Св. Јован, не само достигао, већ по њима и живео. И не само он, већ многи монаси и подвижници у пустињама и пештерама, далеко од вреве и житејске заглушујуће галаме. Не ретко, у опису подвига преподобних који су цео свој живот и постојање уподобили савршеном идеалу слободе и духовне смелости (- на старом српском језику, дерзновеније или дрскост, али не у пејоративном смислу речи) да су они били највећи сиромаси који су својим сиромаштвом обогаћивали друге – оне који то нису били; или они, који ништа немају, а свима дају, и друге чине духовним богаташима! Свети Владика Николај (Велимировић), величајући скромност и слободу од везаности за овај свет каже да они који су везани (робови) добре кухиње, морају да имају и добру апотеку, да се лече од тешких последица добре хране. Подвижници су за стан имали пустињу покривену небеским сводом. Они који у пустињи немају обућу, ноге саме по себи постају им обућа, а немајући капу – покривало за главу, каже да глави постане удобнија пространа круна звезданог неба него ли тесна капа од вуне. И, на крају, као и на самом почетку, остаје да у себи и око себе негујемо и ширимо идеал храбрости и слободе. Кукавичлук, страх, робовање било чему и било коме, не сме бити део нас. Додуше, безнађе и страх се брзо шире и зацаре, а да то нисмо ни приметили. Отуда је стални позив на духовну будност, стражарење над самим собом, нешто у чему увек морамо бити и остати и друге нештедимице опомиwати. “Устани ти који спаваш, васкрснуће те Господ”, упозорава Св. Апостол Павле. Духовна дремљивост и поспаност су увек потенцијалне опасности за нешто друго и супротно од слободе и храбрости. Ако лекар хоће да обави сложенији хируршки захват, он болесника успава привремено, овога пута желећи му добро оздрављење. Нас духовно успављују да би нас потпуно обесхрабрили, искористили на бруталан начин и од нас учинили оно што ми нећемо и не желимо. Не дајмо се таквом сну и таквој духовној небризи и поспаности која је за нас веома опасна. То је начин на који наши непријатељи, уствари, владају над нама, а да би то успешније чинили демонски се служе наизглед хуманим методама и средствима. Отуда бдење, будност, присебност у сваком тренутку и у свакој ситуацији мора бити наш императив и начин живота. (закључак у коментару) View full Странице

Kako je kroz istoriju, posmatrana, sagledavana i objašnjavana homoseksualnost slušamo u današnjem izdanju Hrama. Čućete i kakav je stav tradicinalnih religija o homoseksualnosti, a o tome govore Vladeta Jerotić, neuropihujatar, Isak Asiel, beogradski rabin i protojerej-stavrofor prof. dr Dragomir Sando. Autorka i urednica emisije Hram, Drugog programa Radio Beograda: Dušanka Zeković Emitovano 02.07.2017. Snimak poslušajte ovde: http://www.rts.rs/upload/storyBoxFileData/2017/06/30/30359940/hram .2.07.mp3

Протојереј-ставрофор Војислав Билбија, настојатељ парохије Свете Тројице Српске Православне Цркве у Ротердаму и духовник хашких оптуженика, почаствовао нас је и изузетно обрадовао доласком у студио Радија Слово љубве. "Ми смо као народ у суштини незлобиви", рекао је отац Војо и поделио са нама тешко и дубоко питање "како можемо да мрзимо брата свога"? Било је речи и о Небесној Литургији св. Владике Николаја, а чули смо и потресно сведочење о догађајима из најранијег детињства оца Воја. http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/3/13/11/13.11.13._rec_pastira_-_o._voja_bilbija_64_kbps.mp3 Слово Љубве Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

Познати руски духовник о. Андреј Овчиников написао је овај текст уочи Свете Тројице. Извор:http://www.pravoslavie.ru/103950.html Превод са руског језика:А.Ж. Колико је важно свуда и увек да се сетимо Христа. Чињенице шта је Он учинио за нас и како се се због Њега променио читав наш живот. Али зашто Га се тако тешко сећамо? Треба нам много напора, али где је у томе лакоћа и радост? Зашто је лакше и занимљивије да заронимо у узалудни и празан вихор, а не у живот своје душе? Ако су светитељи говорили "живот то је Христос," зашто ја не могу искрено да кажем такве смеле речи? Разлог је у раздвајању мог унутрашњег света. И греху који чиним. У потпуности се слажем са апостолом Павлом да је жеља за добрим у мени, али чиним зло. Несрећни човек сам! И не само ја, него сви ми. С једне стране, људи су различити међусобно. С друге стране, ми смо сви исти - сви су згрешили а дошли су у славу Божију (Римљани 3, 23). Ми смо као бројеви у математици у њиховој различитости, али смо слични по једнакој удаљености од бесконачности. Сви ми имамо несавршен однос са Христом. Неопходно је да то схватимо и предузмемо нешто. На Страшном Суду ћу одговорити само за једно - какав је мој живот у односу на Христа? Да се буде близу Христу потребна је жеља – желим да будем с Њим. Потребан је рад на себи, као и стрпљење и упорност. Својство греха јесте да повуче човека на доле. Наш задатак, међутим, представља да се попнемо на брдо. Плот захтева одмор и забаву, а ми ћемо се побринути за душу и њене захтеве. А шта највише жели људска душа? Души треба Христос и само Он. И Христу је потребна наша душа, такође, више од свега. Дакле, у чему је проблем? И проблем који имамо, и више од свега и било кога. Све молитве Цркве своде се на једну главну: људи, ступите у исправан однос са Христом. Веруј у Њега, иди за Њим, и што је најважније - воли Христа. Већини нас не треба ништа више. Душа је Христу као млада младожењи. И младенци, као што знате, воле да буду сами, њима не требају сведоци. Младенцима је добро заједно, тако и душа жели и чека сусрет са својим Возљубљеним. И Он је за њу лепши од свих синова човечијих. Веома је важно научити да се ћути о најважнијем. О овоме не говори никоме, ни тати ни мами. Само духовнику оданом пријатељу твог живота, који те у томе много боље разуме од сопственог оца. Мој однос са Христом - то је тајна, и ја ћу га задржати од радозналих очију и дугих ушију. Мислити на Христа увек је труд, али који постаје лакши временом. Сећати се добротвора и вољеног пријатеља није подвиг, већ потреба и радост која се огледа на лицу. Бели лабуд никада неће седети на блатњавој мочвари, он се огледа на површини језера. Исто тако, Христос је једино на месту на коме је чистоћа - како духовна, тако и физичка. Воли чистоћу и налази је тамо где је једноставност ума и понизност срца. Са таквим човеком Христос није само пријатељ, он је рођак. Ко нема дух Христов, он није његов (Рим 8,9). Због тога морамо да имамо мир, и имаћемо га у изобиљу, ако будемо са Њим. А један смирен човек, познато је, спасе на хиљаде других. До ког закључка долазимо? Ако Христос попуни остатак наших живота, ми ћемо бити најсрећнији људи на свету. Али таквог драгог госта треба примити на одговарајући начин. Он воли да обиђе палате и храмове, али не сазидане од камена, већ створене у нашој души. Он нас увек памти, гледа наш живот, чекајући наше молитве, журећи као последњи слуга да нам помогне. А ми? На речи молитве "сами себе, једни друге и цео наш живот Христу Богу предајмо", где је у том тренутку наше срце? Знамо да оно мора бити у близини извора топлоте и љубави, тамо где је добро и истинито. Желимо то, зар не? Зашто онда стојимо и сумњамо? Кренимо ка Њему, јер Он нас постојано чека. View full Странице

Прота и народни посланик Душан Ј. Суботић, рођен је 11. фебруара 1884. године у Градишци, од оца Јована- свештеника и мајке Марије. Завршио је богословију у Рељеву.Супруга му се звала Анка. Рукоположен је 29. и 30. јануара 1906. од митрополита Евгенија. По рукоположењу постављен је на парохију у село Ламинце и одмах је самопрегорно кренуо испуњавати свештеничке и учитељске дужности. На широј сједници епархијског црквеног суда 2/15. новембра 1906. године, одржаној у Бањалуци, одлучено је да се ламиначкој парохији припоје села Елезагићи/ Ровине, те су за парохијски центар одређене Ровине, због идеалног положаја да се у њима подигне и српска основна школа, а на томе је већ по постављењу почео да ради свештеник Душан скупа са својим парохијанима. Исте године: “Дозвољено је свештенику Душану Суботићу, да због неприступачног пута катехизацију у народној основној школи у Ламинцима, пренесе на учитеља, пошто је исти Србин православне вјере. Године 1909. подигао је прота Душан парохијски дом у Ламинцима “солидно зидан од тврдог материјала. Ламиначком парохијом је администрирао и 1911. године. Исте године био је члан Епархијског управног и просвјетног савјета. Прота Душан, по пензионисању оца Јована, прелази службом у Градишку, 1912. године. За архијерејског намјесника босанско- градишког постављен је рјешењем митрополита г. Василија 15. априла 1935. Пречасни архијерејски намесник г. Душан Суботић, прота босанскоградишки и народни посланик Среза босанскоградишког, рођен је 1884 у познатој старој свештеничкој породици Суботића. Отац му је био популарни свештеник Јово Суботић. Име породице Суботић везано је за сва национална гибања једног дела Босанске Крајине. Као млад свештеник службовао је у Ламинцима код Босанске Градишке од 1906, до 1912. године. Још првих дана, не одлажући ништа од данас за сутра, успоставио је најприсније и најкорисније везе са широким народним слојевима и показао свој прирођени смисао за економско организовање и подизање села оснивајући Срп. земљорадничке задруге, тежачке читаонице итд. Народ је стварно разумео његова корисна настојања, везао се за њ и остао му непрекидно веран и друштвено и политички. По смрти свог оца пок. Јована био је једногласно изабран на црквено- школском збору за свештеника, јер је његов народни рад у Ламинцима по начину организовања и по народно- привредној замашитости био запажен и цењен не само у родној Бос. Градишци, него и у Бос. Крајини, и уопште у негдашњој Босни. По његовом доласку у Бос. Градишку остварено је по селима, за непуну годину дана, неколико задруга и читаоница, а нарочито соколских чета (Побратимство). Прота и народни посланик г. Душан Суботић спада у ред оних народних људи које је пок. Аустрија, као истакнуте националисте, народне прваке и борце, 1914. узела као таоца, да га најзад ради његовог истакнутог просветно- културног рада, који је одисао прекаљеним српством и славенством, осуди на 14 година робије. За свој национални рад, који је почео од најмлађих дана, од Ламинаца 1906. до 1929, када је стицајем извесних крупних локалних прилика био обуставио своју активност, народни посланик г. Суботић, одликован је са неколико високих ордена: орденом Белог Орла, трећег степена; орденом Св. Саве другог, трећег, четвртог и петог степена. Поред тога многа друштвена и народна признања красе његов досје. Прота кроз перо савременика “Душан Суботић, протојереј градишки, личност је која је случајно и силом прилика ушла у моје дјетињство и оставила дубоки траг у њему. То су биле године када дјечаци траже свој идеал, херојство и величину у човјеку на кога ће се угледати, који ће постати њихов узор. У машти и сновима дјечака то се уздиже до надземаљске величине и обожавања. Ја сам у њему нашао свог Робин Худа. И још више од тога. За мене је он био инкарнација цркве, вјере па и самог Бога. У мојим очима и у мом срцу то је била снажна, горда и поносита личност, која је и самом својом појавом изазивала поштовање, а још више од тога и страхопоштовање. Лијеп и расан, црне пути, складне физичке грађе, поноситог усправног хода и снажног мушког гласа. Увијек складно и елегантно одјевен, више у цивилном одијелу него у мантији, коју није баш много волио. У њему је било пуно господског, а, рекао бих, чак и нечег од аристократског. За мене је прото био нарочито велик и ненадмашан у вршењу вјерских обреда. Он је у том био прави умјетник и високи професионалац. Није му било премца. Ту је био особен и са неприкосновеним ауторитетом. Са пуно духа и инвенције он је црквене обреде подизао на високи умјетнички ниво. То је било оно што ме највише одушевљавало код њега и што ме је за њега и цркву највише привукло и везало. Његова изванредна музикалност и драмски баритон чинили су његово појање очаравајућим. Слушајући га и гледајући, ја бих тада заборављао да ли сам у цркви или у позоришту, опери. Требало је чути његов Te Deum / “Тебе Бога хвалимо“/ у част краља на дан његовог рођендана. То је једно од богослужења која је он највише волио и са којих ије изостајао. Тад би он својом појавом и својим гласом дошао до пуног изражаја. Добро се сјећам тог благодарења. На тај дан у цркву би дошла сва градска елита: сви највиши државни чиновници из градске и котарске управе на челу са среским начелником и градоначелником, најугледнији грађани, трговци, резервни официри са сабљама и орденима. Прото у најсвечанијој одежди. У руци му чирак са свијећом на којој је тробојница. А црква јечи од његовог баритона: Тебе Бога хвалим, тебе благодарим…“ Код њега је увијек на часној трпези морало бити свјежег цвијећа, које сам редовно доносио од Госпаве Богосавац из Новог вароша. Одежда је, као и његово одијело, морала бити беспрекорна. У цркви ред и дисциплина. За Божић је црква била покривена дебелим слојем сламе. И то не било какве, већ оном најбољом, која мирише на житно поље. У кадионици је поред тамјана увијек морало бити измирне. Све је било организовано и извођено по његовом сценарију и режији.“ Прота беседник “Сјутра дан била је служба у цркви, на којој је учествовало неколико свештеника. По свршетку службе држао је млади свештеник г. Душан Суботић један одличан и фулманентан говор, одличан по својој садржини, јединствен по слободи говорника, по времену и мјесту, гдје је изговорен. Такав је то говор, какав се са црквених двери за 29 година није чуо у нашој земљи. Госп. Суботић у кратким цртама изложио је тешки и мучни живот наше земље, наше просвјете и нашег напорног рада, који се поглавито састојао у одбијању туђинске најезде на наше народне светиње. Овим слободним и фулманентним говором ми смо били потресени и у души смо зажељели да имамо још таквих попова, који не говоре вазда о свецима и небесима, него и о људима и земљи.“ Чекам васкрсење мртвих Свештеник Душан, као изузетан национални радник, као спона духовног и свјетовног ауторитета, као неко ко је обиљежио Градишку прије и између два свјетска рата постаје државни непријатељ- број један. Нова, усташка власт, настојала је да кроз његову ликвидацију обезглави и заплаши српски народ у Градишци и њеној ближој и даљој околини. Колико је прота новом режиму био трн у оку, свједочи чињеница да је ухапшен свега неколико дана по формирању НДХ (11.4.1941.) Прије сусрета са епископом Платоном између 4. и 5. маја и заједничног крстоваскрсног пута на губилиште, прота је већ прошао страдање. Наиме, по хапшењу у Градишци, заточен је у самостан часних сестара, гдје је био страшно мучен и малтеретиран. “Из манастира је преведен преко Саве у Стару Градишку, одакле је одведен у Бањалуку и затворен у бањалучки Кастел.“ Ту су их “најприје измучили на најокрутнији начин (чупали браду, резали нос и уши, резали бутове и сипали со у месо) и тек касније убили и бацили у ријеку Врбању.“ Владику и проту убиле су усташе: Осман Ћелић, Мирко Ковачевић и Нико Чондрић, сви из Бањалуке. Вода је протино страдално тијело избацила 24. маја у селу Врбањи гдје је и привремено сахрањен. “Откопавање посмртних остатака проте Душана Суботића обављено је 3. маја 1946. године. Посмртни остаци пренесени су у босанскоградишко гробље и положени у породичну гробницу. Знатан број вјерника дочекао је посмртне остатке проте Суботића, на челу са мјесним парохом Илијом Јовановићем. Послије помена на градишком гробљу, одржали су пригодне говоре прото Јово Давидовић и покојников рођак Рајко Малић. Након тога кости су положене на вјечни починак, у питомој равници Лијевча поља, за које је почивши прото Суботић живио, дјелао и умро.“

Свечана сала СО Вождовац била је мала да прими посетиоце 344. трибине Цркве светог великомученика Трифуна са Топчидерског гробља, посвећене успомени на блаженопочившег крстоносног протојереја Дејана Дејановића. О његовом лику и делу сведочио је ипођакон професор Андреј Тарасјев, рекавши да је отац Дејан био необично обичан међу многим духовницима, пре свега својим хришћанским милосрђем и отвореношћу према сваком човеку. Забележио Марко Јовановић. http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/79/16/03/07.03.15_zbor_-_1.3.2016._andrej_tarasjev_o_ocu_dejanu_dejanovicu.mp3 http://www.slovoljubve.com/emisije/zbor-zborila-gospoda-hriscanska-andrej-tarasjev-o-ocu-dejanu-dejanovicu