Претражи Живе Речи Утехе

Са званичне интернет странице Инфо-службе Епархије бачке доносимо звучни запис беседе протопрезвитера-ставрофора Гојка Перовића, пароха цетињског и ректора Богословије Светог Петра чудотворца Цетињског. Прота Гојко је ову надахнуту омилију изговорио на Крстовдан 2020. лета Господњег на евхаристијском сабрању у Светониколајевском храму у Новом Саду. Христово распеће је уписано у сваком могућем догађају, зато је васколика историја наша саткана од реалности Крста и Васкрсења, зато смо увек добри и благословени када смо са Богом и живимо по Његовим заповестима, истакао је прота Гојко.

Протојереј-ставрофор Стојадин Павловић директор Патријаршијске Управне канцеларије, оснивач Телевизије ,,Храм“, поводом упокојења блаженопочившег оца нашег духовног Митрополита Амфилохија, упутио је вјерном народу Црне Горе ријечи утјехе. Он каже да ће живјети Митрополит Амфилохије у Српској православној Цркви нарочито кроз ову дивну дјецу и омладину која су његов рукосад. “Слобода која је недостајала, нарочито у Црној Гори, добила је један отворенији прозор што је овај честити народ и заслужио. Ова слобода коју је Господ послао Црној Гори преко Митрополита Амфилохија нашла је право тло на којем ће да буде посијана. Она је тињала у душама витешког јуначког црногорског народа и сада се вратила у овај народ и вјерујем да се из њега више никада неће иселити али ће постати пелцер за цијело Српство“- каже отац Стојадин Павловић. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Протојереј-ставрофор проф. др Дарко Ђого професор Богословије у Фочи каже да је мишљења да је Митрополит Амфилохије у односу на свог духовног оца Преподобног аву Јустина Ћелијског и Врањског увећени, обогаћени и додатно облагодаћени отац Јустин пренијет кроз вијекове, житија Светих и живот Цркве. ”Не дајмо светиње, не само неком другом него не дајмо светињу Божију у себи. Да наше данашње полагање сјемена Митрополитовог тијела у облагодаћену Подгорицу, облагодаћену Црну Гору и облагодаћену Српску Православну Цркву буде нешто што ће нас увијек обавезивати да никад не издамо Ђеда и да никад не будемо испод његовог погледа и испод његовога ”благо мени“. Догодине на Ловћену, догодине у Призрену, догодине, ако Бог да, јединствени, сложни и обожени и увијек бољи молитвама нашег Митрополита Амфилохија“, каже отац Дарко Ђого. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Када је до мене дошла проповед јеромонаха др Амфилохија Радовића, коју је одржао на сахрани светог Јустина Ћелијског, 1979. године, слово које је уздрмало темеље комунистичког режима бивше Југославије, за мене су улице Сиднеја, где сам службовао у то време, изгледале другачије, шире и слободније. У овом слову, обраћајући се светом о. Јустину, рекао је: „Драги о. Јустине, ти одлазиш у Небеску Србију. Поздрави нам тамо Св. Петра Цетињског и кажи му да су његови потомци претворили храмове у Црној Гори у штале“. Знао сам да се овим десила судбоносна прекретница у животу и јеромонаха Амфилохија, али и српског народа. Долазило је ослобођење од окова мрака, канџи комунистичког режима, против кога се митрополит Амфилохије тако предано борио. Од тада па до данас, ништа се значајније није десило на хоризонту српскога неба, а да личност митрополита Амфилохија није била у првим редовима ових дешавања. Имао сам част да још давне 1984. године, упознам митрополита Амфилохија, у то време декана Богословског факултета у Београду. То је било приликом позива наше Цркве у Аустралији да држи предавање на семинару српске омладине, који је одржан у Вижн Велију (Vision Valley), северозападно од Сиднеја. Ја сам имао духовну радост да Митрополит станује у моме дому, за време његове прве посете Аустралији. Своје предавање омладини почео је речима: „По речима значајног француског мислиоца, Франсоа Мориака, ништа се значајније није десило на хоризонту нашега неба од буђења православне омладине у Русији“. И ми бисмо могли данас, и то са сигурношћу, рећи: ништа се није значајније десило на хоризонту нашега неба у задњој четврти прошлога и првој четвртини овога века од проповеди и дела митрополита Амфилохија. На вечери у моме дому, придружио нам се Милован, мој пријатељ који је завршио политичке науке у Југославији и који је зажелео да, у свој својој збуњености, сретне о. Амфилохија. Милована је импресионирао интервју о. Амфилохија, штампан у НИНУ, почетком 80-тих, под називом: „Шта је вечно а шта је пролазно“. После неког Миловановог мудровања о „сили, која је дошла из Космоса и уселила се у њега приликом његовог стварања“, о. Амфилохије је мирно одговорио: „Све ти је то лук и вода; или смо ми људи или смо ми брави, трећега нема“. После је сат времена говорио о француској књижевности, где је додатно збунио мога пријатеља Милована, који није могао да схвати од куда поп зна толико о француској књижевности. Митрополит Амфилохије је дошао у посету Аустралији 1989. године, поводом прославe 600 година косовске битке. Када је наша делегација, предвођена Митрополитом, примљена од премијера Новог Јужног Велса Ника Грејнера и вође опозиције Боба Кара, на састанку са вођом опозиције, овај му је поставио питање о томе шта он као јерарх Српске Цркве мисли о мултикултурализму, у који Аустралија значајно улаже, Митрополит је мирно одговорио: „Па, замислите једну башту у којој има само једна врста цвећа, а потом другу башту, одмах до ове, у којој има много различитог цвећа. Онда, одговорите сами на питање која је башта лепша“. На изласку из просторија, пре него се поздравио са мном, Боб Кар је рекао: „О. Милораде, ко је овај човек?“ Ја почех да одговарам, а он ће, „ма знам то него, ја никада нисам срео човека који овако дубоко и једноставно размишља“. Јасно ми је било да је Боб остао потпуно збуњен митрополитовом личношћу. На сличан начин многи људи, широм наше планете, остајали су збуњени после разговора са Митрополитом. Када је, блажене успомене, патријарх Павле, први пут посетио Париз, у повратку из Америке, са сахране митрополита Иринеја, у пратњи је био и митрополит Амфилохије. У хотелу, где је био смештен патријарх Павле и, у то време, владика Иринеј, садашњи Патријарх Српски, приређен је званични пријем на коме је присуствовало педесет званица из православних кругова и политичког живота Париза. Цена за све трошкове у хотелу била је три хиљаде америчких долара. Патријарх Павле је инсистирао да сам плати рачун, не знајући колико то кошта, а нико му није смео ни рећи, јер би га то саблазнило 1, те нисмо знали како да се снађемо у тој ситуацији. Митрополит је извадио из своје ташне овај новац и убедио Патријарха да ће он то да плати а да му Патријарх може вратити те паре у Београду. „Заборавиће старац то док стигнемо у Београд“, рекао ми је Митрополит. Касније Митрополит није хтео да му Епархија западноевропска врати тај новац. Рекао ми је: „Заборави, неко ми је дао ове паре за Митрополију. Ваша Епархија је сиромашна. Ми ћемо се лакше снаћи. И ово је потврда да он никада није мислио себично. Никада само о себи и својој епархији. Свака епархија у Српској цркви била је његова, свака парохија, свака душа. Све је и сваког доживљавао својим. Приликом једне посете митрополита Амфилохија Новој Грачаници – Америци, ја сам организовао предавање за њега, у оквиру „Разговора о вери“, сталне теолошке трибине у овом манастиру. Нисам стигао да разговарам са њим о теми, па сам узео слободу и одредио му тему: „Основно назначење човековог живљења“. Када је дошао и сазнао да сам ја то све организовао без њега, рекао је: „Исти си мој о. Радомир. Имам ја таквих у свом окружењу“. На том предавању, на коме је било више од 400 особа, на питање једног човека: „Зашто Српска Црква има проблем са спаљивањем умрлих?“, Митрополит је мирно одговорио: „Синан паша је спалио првог Србина“. У сали је настао тајац. Није било подпитања. Због реакције на рашчињење протојереја-ставрофора Мирка Скробоње и ђакона Братислава Јовановића у Јоханесбургу, Јужна Африка, 2000-те године, од стране Александријске Патријаршије, објавио сам један текст у коме сам замерио двојици српских епископа, због овога шта се десило. Митрополит Амфилохије ме је позвао у манастир Нову Грачаницу, где сам радио у то време и рекао. „Прото, много си оштар. Много бих се насекирао да ти душу не познајем“. Остали смо дуго у разговору у коме сам, као и у другим приликама, знао да разговарам са Оцем, са човеком који нема задњих мисли. Који, и кад нешто оштро каже, све то балансира својом љубављу – Христовом љубављу. Знао сам да разговарам са искреним пријатељем, јер сам га тако доживљавао, али овако би о њему могао да каже и сваки други човек, који се икада срео са њим. Српска емиграција никада неће заборавити улогу Митрополита Амфилохија у превазилажењу трагичног раскола. Он је, заиста, искрено патио због ове наше невоље и максимално се жртвовао да дође до помирења. Захваљујући љубави према Цркви, блажене успомене патријарха Павла и митрополита Амфилохија, ми смо дочекали дан помирења. Оно што је Митрополит учинио за Црну Гору просто је немерљиво људским мерилима. И, вероватно, никада неће бити измерено. На сахрани светог оца Јустина 1979. године, говорио је, између осталих, и епископ Марко, православни Немац из Немачке. Владика Марко је између осталог рекао: „Увек, када сам долазио у ову земљу, у ове крајеве, питао сам се изнова: да ли су људи овога краја, овога места, знали кога имају у својој средини“. Данас су сличне речи применљиве на личност митрополита Амфилохија. Заиста би могли поставити питање: да ли су људи у Црној Гори знали кога су имали у својој средини? О њему су судили и вређали га криминални ликови, ситни политичари и шићарџије, људи којима ништа није свето ни узвишено сем њихових самољубивих ликова. Приликом моје посете Митрополиту 1998. године, на дан Велике Госпојине, на путу за славу цркве негде у колашинском крају, Митрополит, с ким сам се возио у колима, каже: „Мој о. Милораде, како да ти укратко објасним наше јаде? Ми смо, вјеруј ми, постали шизофрен народ. Ево овако: у једној кући, у једној породици, отац и мајка и један од њихових синова су Срби, а други њихов син је Црногорац, Јадна нам мајка наша, куд ћемо доспјети?“ Исте године у манастиру Морачи, на Светој литургији и помену, који је држан за око 1300 и нешто побијених од стране комуниста у колашинском крају, после Литургије и парастоса, Митрополит је у проповеди рекао и ово: „Питам се ја јадна ми мајка моја, што су нас послије рата учили неуки учитељи, кад оно ови злочинци су побили све наше учитеље. Питам се ја, зашто су нам правду делили неспособни, а ови су нам побили све правнике“. И тако даље и у томе тону, размишљао је Митрополит о великој трагедији свога народа. Митрополитова љубав за Косово и Метохију немерљива је. Има ли и једне јаме коју није обишао овај „пастир добри“, има ли и једног страдања у коме није састрадавао? Сећам се и његовог унутрашњег плача и туге због бившег епископа Артемија. Мислим да му је то једна од најдубљих рана које је однео са собом у Царство Небеско. Одласком Митрополита Амфилохија у Царство Божије Небо је обогаћено, а Православље осиромашено. Изгубили смо дубоког мислиоца, православног теолога, који је своју теологију надграђивао на темељима светоотачке мисли. Изгубили смо учитеља и просветитеља. Некога, који за себе може да каже, слично апостолу Павлу, „не живим више ја него Христос у мени“, Христос Кога је проповедао, Христос за кога је и с Ким је живео, Христос по чијем је лику створен и који Му је био узор целог његовог живота. Светитељи Јустин и Пајсије су му били учитељи, те да ли смо могли очекивати да другачије буде. Они који су Христови, везали су га за Христа, а онај који је Христов, „ако и умре живеће“. Док оплакујемо, у ово време, једног дивног мужа Цркве Христове, размишљајмо о томе да нам свети Амфилохије поручује: „Не плачите за мном, већ плачите за собом и за дјецом својом“. Тако, можда бисмо могли рећи, уместо „вечан Ти помен“, - свети оче Амфилохије моли Бога за нас! Прота Милорад Лончар Извор: Света Тројица Мелбурн

У смирај дана када 22. октобра 2020. Лета Господњег емитовано је двадесет и друго издање емисије "Живе речи". Специјални гост био је протопрезвитер Слободан Лукић, парох црмнички. Са драгим гостом из Митрополије црногорско-приморске разговарао је катихета Бранислав Илић. Према већ устаљеном обичају емисија је почела молитвом Светом Петру, првом Митрополиту и чудотворцу цетињском, светитељу из рода нашега коме смо посветили овонедељно издање наше емисије. У оквиру првог дела емисије прота Слободан је предочио важне детаље из богатог и чудесног житија светитеља чији је васколики живот био у служби Богу и своме роду. Према сведочанству оца Слободана Лукића Свети Петар Цетињски је горео и сагорео за својим народом, јер су све тешкоће народне биле и његове тешкоће, али и свака радост и успех били су повод да се светитељ Божји радује и усрдније благодари Богу на свему и за све. Говорећи о светитељству и поштовању које Црква богослужбено и својим животом исказује светитељима, парох црмнички је нагласио да светитељи нису неки Богом изабрани и посебни људи, већ људи хришћани као и ми, они који су призвани да оправдају призвање на које их је Господ призвао. Садржај ове емисије дао нам је повода да говоримо и о значају светих моштију, као и о правилном приступању моштима. Благодатна сила Христова прониче, облагодаћује све састојке човекове личности и сву личност као целину. Непрекидним еванђелским подвизима Светитељи постепено испуњују себе Духом Светим, тако да и света тела њихова, по речи светог Апостола, постају храмови Светога Духа. И поштујући побожно свете мошти светитељске, Црква поштује храмове Светога Духа, храмове Бог живога, у којима Бог благодаћу живи и после телесне смрти Светитеља, и по премудром благовољењу Свом чини чудеса из њих и кроз њих. И та чудеса, која бивају од светих моштију, посведочавају да је побожно поштовање њихово од стране људи угодно Богу, истакао је протопрезвитер Слободан Лукић. Будући да је тема поштовања светитеља неодвојива од прослављања крсних слава, отац Слободан је поделио са нама пастирско искуство и указао на важне детаље правилног прослављања крсне славе. Леп и благословен обичај прослављања крсне славе није ништа друго, до наставак Литургије, јер све што у Цркви чинимо на славу Божју и на корист ближњима и себи самима, чинимо као наставак литургијске радости, поучио је отац Слободан. Емисија је закључена дивном и надахнутом пастирском поуком свештеника који својим животом сведочи сваку изговорену реч подсећајући на тај начин све нас да су хришћану људи који ходају овом земљом, али се васцелим својим бићем држе неба. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Богословије Светог Петра Цетињског, поручио је данас да он не врши никакву опструкцију нити било какву другу активност на путу формирања владе, нити му је то на крај памети да ради. “Ко би то, од свештеника радио – не би радио по Божијем благослову ни по Божијој науци. Као што није по Божијем, да неко, попут г. Медојевића, износи јавно овакве бесмислене и недоказане оптужбе”, казао је прота Гојко у свом реаговању на изјаву Небојше Медојевића, лидера Покрета за промјене, да Црква „саставља владу“. Свештеник Перовић је позвао све “да градимо Црну Гору тако да у њој свак ради свој посао, а да нам јавно изговорена ријеч буде обавезујућа светиња, а не ствар за једнократну употребу”. Реаговање протојереја-ставрофора Гојка Перовића преносимо интегрално: „Сматрам да након минулих избора, Цркву све мање треба препознавати као инспирацију за политичке дискусије а посебно као мотив за политикантске оптужбе и пропагандне наслове. У том смислу најмање сам очекивао да ће један од представника побједничке коалиције, на неки начин преузети манир напада на Цркву од одлазеће власти. Стиче се утисак да господин Медојевић, са неоснованим оптужбама, неутемељеним оцјенама и ничим изазваним претпоставкама на рачун Цркве а овог пута и мене лично, чини баш то – преузима анти-црквени манир од својих дојучерашњих политичких противника. Тим прије, што је садржај његових напада на Цркву у одређеним дјеловима скоро па идентичан са актуелном анти-новинарском и анти-црквеном кампањом. Црква се оптужује да „саставља Владу“- без и једног јединог аргумента или доказа, иако је више пута јавно саопштено да Црква не налази никакав свој интерес у поступку састављања Владе, нити у тим темама види своје мјесто, нити је заинтересована за изградњу политичке сцене и међусобне страначке односе и договоре. Ово све саопштавам из осјећаја одговорности према јавности која је поново засута неистинама о улози Цркве, при чему изражавам и посебан сензибилитет у односу на људе који су гласали за листу на којој је изабран и господин Медојевић. Дакле, поп Гојко Перовић не врши никакву опструкцију нити било какву другу активност на путу формирања владе, нити га било ко на ту тему консултује, нити му је то на крај памети да ради. Ни њему, ни било ком другом свештеном лицу из СПЦ. Ко би то, од свештеника радио – не би радио по Божијем благослову ни по Божијој науци. Као што није по Божијем, да неко, попут г. Медојевића, износи јавно овакве бесмислене и недоказане оптужбе. Хајде да градимо Црну Гору тако да у њој свак ради свој посао, а да нам јавно изговорена ријеч буде обавезујућа светиња а не ствар за једнократну употребу.“ Извор: Митрополија црногорско-приморска

На празник Покрова Пресвете Богородице навршава се двадесет година презвитерске службе протопрезвитера-ставрофора Гојка Перовића, пароха цетињског и ректора Богословије Светог Петра Цетињског. Поводом две деценије свештенослужења доносимо следећу честитку: "Радујте се са онима који се радују, и плачите са онима који плачу" (Рим. 12:15) Прослављајући двадесет година од како је Благодаћу Светога Духа, који немоћи исцељује, а недостатке допуњује, рукоположен у свештени презвитерски чин, прота Гојко има много разлога да се радује, а ту велику радост делимо и ми са њим. У личности цетињског ректора огледају се све особине које је имао Свети Петар Цетињски, који је васколиким својим животом послужио Господу и своме роду, никада не престајући да састрадава са својим благочестивим народом, знајући да је ношеће крста сигурни и једни пут који води ка радости васкрсења. Како нам Апостол Павле саветује: Сећајте се својих старешина који Вам проповедаше реч Божју(Јевр.13,7), тако се и ми данас молитвено сећамо проте Гојка делећи празничну радост са њим. Молитвено смо данас са нашим протом не само као са врлинским свештеником који је испуњен еванђелске љубави, већ као нашег учитеља који нам проповеда реч Божју, у чијој личности се актуализују речи богомудрог Апостола Павла да: "Иако имамо хиљаду учитеља у Христу, али немамо много отаца"(1.Кор. 4,15) Молимо се Великом Архијереју и Пастироначелнику Христу, да проти Гојку подари добро здравље, свако добро духовно и телесно и још много успеха у узвишеној свештеничкој служби. НА МНОГА И БЛАГА ЛЕТА! Животопис протопрезвитера-ставрофора Гојка Перовића, ректора Богословије Светог Петра Цетињског на Цетињу Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Ново издање емисије "Живе речи" емитовано је уживо у недељу 27. септембра 2020. Лета Господњег. Специјални гост емисије био је протопрезвитер-ставрофор др Милош Весин, који је након молитве говорио на тему значаја присуства свештеника (пастира) у болницама и геронтолошким центрима и домовима.

У попразничним данима када богослужбено прослављамо празник Рождества Пресвете Богородице, 23. септембра 2020. лета Господњег благословом Његовог Преосвештенства Епископа будимљанско-никшићког Г. Јоаникија, емитовано је уживо осамнаесто издање емисије "Живе речи". Специјални гост емисије био је протопрезвитер др Никола Маројевић, парох никшићки. У уметничком делу емисије наша гошћа била је Александра Гедеон, академски сликар из Смедеревске Паланке. Модератор емисије био је катихета Бранислав Илић. На самом почетку разговора прота Никола је говорио о љубави према Достојевском чијим делима се бави више деценија. Стручно бављење делима Достојевског изнедрило је магистарску тезу, а потом и докторски рад који је наш гост успешно одбранио. У закључку овог сегмента отац Никола је истакао да сва дела Достојевског оплемењују животе свих оних који их читају са пажњом. Отац се присетио дугогодишњег послушања уређивања неколико часописа и истакао важност црквеног издаваштва. Наша уметничка гошћа Александра Гедеон говорила је о свом досадашњем раду уз посебно истицање мозаика Христа Сведржитеља који је сачинила по угледу на мозаик из храма Свете Софије. Према Александриној жељи мозаик ће бити дариван светој царској лаври манастира Хиландара на Светој Гори. За мене је уметност велики дар Божји, зато се од нас очекује да ништа не присвајамо за себе и стављамо себе у први план, већ да све што чинимо бива у славу Божју, истакла је Александра. У даљем току емисије са оцем Николом смо разговарали о изазовима са којима је суочен савремени човек. Затвор није за човјека који љуби правду и истину. Затвор подразумијева преступника. Тамница је ипак нешто суптилније. У њу се смјештају сужњи. Они који ништа нису криви. Чим сам дочекао зору, онако без сна, први дан у тамници, осјетио сам се као сужањ. Само су навирали стихови из пребогатог српског епског наслеђа. Не знам како, немам рационалан одговор, али сам се у тамници осјетио слободнијим него у оваквој Црној Гори. Ово није ни приближно она Црна Гора за коју су гинули и живјели и о којој су пјевали наши преци, истакао је отац Никола присећајући се неправедног лишавања слободоне поводом овогодишње Световасилијевске литије. На крају емисије протопрезвитер др Никола Маројевић је упутио мудру пастирску поруку уз подсећање да смо сви позвани да превазилазимо свој егозам и своје "ја", тако испуњавајући оно што се он нас очекује. У среду 30. септембра од 20ч емисију "Живе речи" посвећујемо верској настави, док ће емисији претходити Молепствије о почетку школског рада или, како често кажемо, Призив Светога Духа пред почетак нове школске године. Будите са нама да се помолимо да Дух Свети, својом божанском благодаћу, разгори срца ђака по школама и свим просветним установама, и да свима отвори умове за познање сваког доброг дела и стицање знањâ којима се изграђујемо у славу Тројичнога Бога, а за лично и свеопште спасење! Приредио: Катихета Бранислав Илић Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У навечерје празника Светог свештеномученика Петра дабробосанског, 16. септембра 2020. лета Господњег благословом Његовог Високопреосвештенства Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, из Светониколајевског храма у Котору, емитовано је уживо шеснаесто издање емисије "Живе речи". Специјални гост емисије био је протопрезвитер Немања Кривокапић, настојатељ Светониколајевског храма у Котору и професор догматике и патрологије у Цетињској богословији Светог Петра првог митрополита и чудотворца цетињског. Уметнички гост био је ђакон мр Михајло Лазаревић, диригент Српског Пјевачког Друштва "Јединство" - Котор, 1838. Модератор емисије био је катихета Бранислав Илић. Емисија је почела служењем Молебана Пресветој Владичици нашој Богородици, који се према богослужбеној пракси у Котору служи у данима Светоуспенског поста. У служењу молебана проти Немањи саслуживали су сви которски свештеници уз милозвучно појање Српског Пјевачког Друштва "Јединство". Након служења молебана прота Немања Кривокапић је говорио управо о овом молебану који је богослужбени бисер которске парохије. У првом делу емисије настојатељ Саборног храма у Котору упознао је наше гледаоце са свим храмовима који се налазе на которској парохији, као и са свим знаменитостима овог древног града и Црквене општине која је по много чему јединствена и посебна. Према речима проте Немање при парохији которској веома успешно делује школа Веронауке, сведочећи на тај начин да су Господу најмилије молитве које деца из чистога срца произносе молећи Божји благослов. Наш уметнички гост ђакон мр Михајло Лазаревић који умјетнички руководи СПД “Јединство” од 1994, а који је и професор у Музичкој школи у Котору и Богословији Светог Петра Цетињског на Цетињу, говорио је о историјском континуитету овог знаменитог Пјевачког Друштва које је бисер уметности у Боки Которског, па и шире. Поред мешовитог хора, ђакон Михајло нас је упознао и са мешовитим и дечјим хором. И поред чињенице да је целокупна емисија посвећена спомену на великог и незаборавног оца Мома Кривокапића, други део наше емисије посебно смо посветили конкретном причом о овом служитељу олтара Божјег који је пола века служио у Котору, а чије ће име остати златним словима записано у историји наше свете Цркве. Казивајући сведочанства о лику, делу и узвишеном свештеном служењу проте Момчила, отац Немања Кривокапић је посебно истакао да је полувековно служење которског проте било ревносно, храбро, постојано, плодоносно и успешно. Плодови служења оца Мома пројављују се данас. Његова мудрост и храброст, спремност да безрезевно дели савете и знање, али и спремност да на свом пастирском служењу носи и терет народа, данас показују плодове чинећи нас радосним што смо стасавали и живели уз таквог човека, истакао је прота Немања Кривокапић. Говорећи о изненадном упокојењу протопрезвитера-ставрофора Момчила Кривокапића, наш гост је нагласио да је васколики протин живот био велико чудо, па тако и његово упокојење. Овај сегмент разговора поткрепили смо видео прилогом сведочанства Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, који је казивао о осмеху на лицу упокојеног проте. "Ових дана се упокојио наш отац Момо Кривокапић. Сахранили смо га и опојали у Котору, сада у четвртак. Очевидно да је отац Момо један од тих свједока својим животом, својим срцем, умом, својом проповјеђу, својом вјерношчу Христу. Један од савремених свједока Живога Господа. Гледајући га упокојенога видио сам на његовом лику чудесни осмијех. Када га је задесио час смрти он се осмијехнуо и тај осмијех је зрачио са његовог лика. Када смо у цркви Покрова Пресвете Богородице у Шкаљарима поново скинули поклопац са њега да отпјевамо "Христос Воскресе", тај чудесни осмијех је био на лику упокојенога, заиста упокојенога оца Мома", посведочио је Митрополит црногорско-приморски. На самом крају емисије прота Немања је упутио пастирску поруку нашим гледаоцима, присећајући се Светописамских речи које је прота Момо често волео да понавља. Отац Немања је упутио следећу пастирску поуку: Не бојте се и радујте се! То је оно што је отац Момо често говорио. Дакле, никада да се не бојимо, већ да у свему будемо радосни. Подсећао је увек и на оне речи Спаситеља: Без мене, не можете ништа чинити... Али је увек допуњавао речима Апостола Павла: Све могу у Христу Исусу који ми моћ даје! У погледу реализације ове емисије посебну благодарност упућујемо техничком тиму - Андреи и Марку Севаљевић, на професионалном раду и свим техничким детаљима који су учинили да са техничке стране емисија буде реализована на завидном нивоу. Приредио: Катихета Бранислав Илић Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У недељу 13. по Педесетници, 6. септембра 2020. године, у храму Светога великомученика Георгија у Сомбору, светом Литургијом је началствовао протојереј-ставрофор Миливој Мијатов, архијерејски намесник новосадски први, уз саслужење протојереја Александра Лазића, протонамесникâ Саве Николића и Бранислава Шијачића, као и ђакона Александра Верића. У име своје породице, прота Миливој је даривао богослужбене сасуде храму у Сомбору, који су освећени после свете Литургије. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

У навечерје празника Светог Апостола Тадеја и Светог Рафаила Шишатовачког, 2. септембра 2020. лета Господњег благословом Његовог Преосвештенства Епископа будимљанско-никшићког Г. Јоаникија, из никшићког Саборног храма Светог Василија острошког, емитовано је уживо тринаесто издање емисије "Живе речи". Специјални гост емисије био је протопрезвитер-ставрофор Слободан-Бобан Јокић, архијерејски намесник никшићки. Емисију је уметнички употпунила група "Џанум" из Никшића. Модератор емисије био је катихета Бранислав Илић. После молитве Светом Василију чудотворцу острошком и тврдошког коју је пред реликвијом Светог Василија која се чува у никшићком храму произнео прота Слободан Јокић, наступила је група "Џанум". Разговор са архијерејским намесником никишћким почели смо казивањем о лику и делу незаборавног архимандрита Лазара (Аџића), блаженопочившег игумана острошке светиње. Присећајући се свог духовног оца прота Слободан је истакао да је отац Лазар био човек љубави и монах који није дозвољавао да се људи вежу за њега, већ за Цркву и свога Господа. Отац Лазар се радовао богослужењима, и друге је уводио у ову радост. Богослужење, „причешћивање, тј. живљење по Богу и милостињу никада не прекидати“, како је сам записао у једном писму. Својим богослужењем ушао је у љепоту литургијског богословља и нас увео у њу. Био је човјек који се хранио молитвом и друге хранио њоме. Није раздвајао молитву од рада. Хранио је себе и друге тајном смирења и љубави. Зато су се његове гране стремљења и ишчекивања извиле до неба. Једном ријечју живио је у простору истинске православне слободе, истакао је прота Слободан. На питање чему га је отац Лазар највише научио, наш гост је одговорио: Учио нас је да ће Бог сваки труд љубављу наградити. Учио нас је како да живимо и да се радујемо животу, како да презремо страсти, а да љубимо Христа, тражећи свагда да буде воља Његова, у радостима и у тугама. Учио нас је да је боље да говориш о ономе што живиш и како то живиш, него о ономе што претпостављаш да знаш. Учио нас је да Сила Божија постоји да бисмо је користили у свом животу, а Божији свијет да треба да живимо, а не да га гледамо из даљине и да га не познајемо. Отац Слободан је са нама поделио своја сећања на животни пут ка свештеничкој служби истакавши да је човек динамично биће које непрестано трага за Богом и смислом живота. То тражење и боготражење било је испуњено успонима и падовима, али благодарећи томе успео сам да будем то што благодарећи Богу јесам, нагласио је отац Слободан. Света Литургија је служба над службама и без ње наш живот је празан и непотпун, нагласио је наш гост говорећи о значају литургијског живота и хришћанског динамизма и наглашавајући да је пасивност за нас хришћане најпогубнија, а да је Христос динамика нашег живота и живи Живот који предокушавамо и опитујемо на Литургији. Никшићка литија носи посебну димензију, један јединствен печат и молитвену тишину, јер кад пролазите кроз град за време литије све стане и молитвено утихне, јер ово је град Светог Василија, истакао је прота Бобан говорећи о познатој Световасилијевској литији која је од 1996. године до данас била и остала најпрепознатљивији израз саборности и пројаве хришћанске љубави у гради под Требјесом. У свом осврту на бројна искушења која су потресала Цркву Божју на простору Митрополије црногорско-приморске и епархија које се налазе на територији Црне Горе, наш гост је у први план ставио ону истину коју су литије у одбрану светиња потврдиле - да је Црква Христова непобедива. На самом крају емисије прота Слободан-Бобан Јокић је упутио следећу пастирску поруку: Поручујем нашем народу да буде то што јесте, да буде Божји народ и да се не стиди рећи да је слуга Божији, да се не стиди рећи да је човек Цркве. Тешка јесу времена, али свако време носи своје бреме, када требамо да се пројавимо као људи и као хршћани. Некад без муке нема ни напретка, а надамо се да ће ова мука изнедрити велики напредак и велико благостање, да људи гледају једни друге очима љубави и будемо расадници љубави Божје. Редакција портала и Живе речи ТВ, посебну благодарност упућује Острог ТВ студију, на челу са нашим братом и пријатељем Радисавом-Рајом Јеврићем, на директном преносу и на целокупној техничкој подршци у погледу овог издања емисије "Живе речи". Приредио: Катихета Бранислав Илић Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У навечерје празника Светог пророка Михеја, 26. августа 2020. лета Господњег благословом Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског Г. Амфилохија, из подгоричког Светогеоргијевског храма у Момишићима, емитовано је уживо једанаесто издање емисије "Живе речи". Специјални гост емисије био је протопрезвитер Никола Пејовић, настојатељ ове подгоричке светиње и главни и одговорни уредник васељенског радија Светигора. Музички део емисије милозвучним појањем украсили су полазници веронауке под уметничким руководством Марије Јовићевић, дипломираном црквеном музичком уметницом. Модератор емисије био је катихета Бранислав Илић. Филм о страдању Момишићких мученика - Свјетлост Христова просвећује све Овонедељна емисија почела служењем акатиста Светим новомученицима Момишићким у храму на подгоричкој момишићкој гори у којем се чувају мошти светих новомученика Момишићких - двојице свештеника учитеља и њихових четрдесет ђака. Акатист је пред моштима служио настојатељ храма протопрезвитер Никола Пејовић, уз ангелско појање деце са веронауке која су овом приликом актуализовала речи псаламског стиха: Из уста деце и одојчади начинио си Себи хвалу! (Пс. 8, 3) У оквиру првог дела емисије прота Никола је казивао о почецима свог духовног живота, о првом сусрету са Светим Василијем Острошким, као и о путу ка свештеничкој служби. Обитељ манастира Дајбабе била је за мене Бања Витезда благодарећи којој сам осетио Божји призив којим сам кренуо, а који ме је довео до узвишене свештеничке службе која је велики дар љубави Божје, нагласио је наш гост, стављајући акценат на ослушкивању и корачању путем призива Божјег на узвишено свештенослужење. Овај храм у подгоричком насељу Момишићи мален је по димензима, али је духовно велики јер се у њему чувају мошти Светих новомученика Момишићких, истакао је отац Никола говорећи о овој подгоричкој светињи. Свети Момишићки новомученици, двојица свештеника учитеља и четрдесеторо ученика, живели су током седамнаестога века у месту Момишићи, које и данас постоји као предграђе Подгорице. У време тешког страдања српскога рода, при храму момишићком, двојица свештеника, чија су имена Богу позната, основаше школу у којој истини Христовој учаше благочестиву децу својих парохијана (према предању њих четрдесеторо), преносећи им у срца љубав према истинитој вери и своме роду. Одлуком Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве 17. маја 2012. лета Господњег прибројани су лику светих. Упознајући нас са богатим духовним животом у окриљу кивота момишићких новомученика, отац Никола је говорио о значају веронауке коју при храму руководи вероучитељица Зорка Пејовић, руководећи младе христочежњиве духе ка радости Царства небеског. Поред богатог богослужбеног живота и делатне катихезе, при момишићкој парохији делује и удружење добровољних даваоца крви које за духовне патроне има новомученике Момишићке. У плану је да се у порти храма сагради први православни вртић за дјецу, гдје ће поред општег васпитања дјечица моћи духовно да узрастају у окриљу овог светог мјеста, нагласио је настојатељ храма у Момишићима. Будући да се налази на послушању главног и одгворног уредника васељенског Радија Светигора, прота Никола је говорио и о значају медија који су посебно у нашем времену од изузетног значаја за мисију Цркве. Како су медији већ одавно постали „свеприсутни и свепрожимајући чинилац друштвених токова“, то је обавеза Цркве да буде дио тих токова и да на тој „пијаци богова“, како је говорио преподобни Јустин Ћелијски, понуди и ријеч Јеванђеља Христовог, да би се у људима, слушајући и читајући проповиједи, рађала вјера, јер „Како ће, дакле, призвати Онога у кога не повјероваше? Како ли ће поверовати у Онога за кога не чуше? А како ће чути без проповједника?“ (Рим. 10,14.), поучио је отац Никола Пејовић. Наша улога је да вршимо мисију Цркве, да искористимо оно што су плодови људског достигнућа и да их ставимо у службу Божију. Оно што не може увијек свештеник, епископ, то чини Црква Православна путем медија. Улази у сваки дом, болницу, затвор, канцеларију, аутомобил и проповиједа Ријеч Божију. А она је путоказ ногама нашим, многима утјеха, укрепљење, поука, пут до истинског Богопознања, рекао је наш саговорник који нас је упознао са историјатом и богатим информативно-катихетским програмом васељенског радија Светигора, искористивши прилику да похвали све медијске делатнике овог најстаријег црквеног радија на територији Српске Православне Цркве. Полазници веронауке су својим дивним појањем улепшали емисију и посведочили да се Господ најлепше велича кроз славопој који се произноси са дечијих усана и из дечјег срца. Међу дечицом која су под уметничким водством Марије и Милене Јовићевић појала у славу Бога, била је и мала Уна која у дечјем узрасту не само песмом и молитвом, већ и делатним примером сведочи да Господ призива све у радост свог небеског Царства које већ овде и сада предокушавамо животом у Цркви Његовој. Пред крај емисије отац Никола је упутио пастирску поруку указавши на значај празника Успенија Пресвете Богомајке у чијем се претпразништву налазимо, позвавши све да останемо у молитвеним мислима једни са другима, следујући речима Апостола Павла да чинимо добро да нам не досади. Приредио: Катихета Бранислав Илић Фото: Срећко Радовић Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У смирај празничног дана када савршавамо свештени спомен на Преображење Господње, 19. Августа 2020. Лета Господњег благословом Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског Г. Амфилохија, емитовано је уживо из Саборног храма Светог Јована Владимира у Бару десето издање емисије "Живе речи". Специјални гост емисије био је протопрезвитер-ставрофор Слободан Зековић, архијерејски намесник барски и настојатељ Саборног храма у Бару. Наше музичке гошће биле су Ивана и Јелена Зековић из Бара, које су ангелским појањем загрејале наша срца. Модератор емисије био је катихета Бранислав Илић. Ова празнична емисија почела је служењем празничног вечерњег богослужења које је служио прота Слободан Зековић, уз милозвучно појање појаца барске светиње. На самом почетку емисије наш гост је говорио о значају пресветлог празника Преображења Господњег и указао да је Христос својим Преображењем на Тавору показао силу и славу свога божанства. Како би пред своје страдање апостолима на видљив и опитан начин открио своју Божанску силу и славу, Христос је на високу Таворску гору повео Апостоле Петра, Јакова и Јована и пред њима се Преобразио показавши им своју Божанску славу и силу. Он није повео све апостоле, већ само тројицу најљубљенијих, зато што је знао да ће Га Јуда издати, те зато није био достојан да види Божанску славу Христову, а опет није хтео да га остави самог под гором да не би касније тиме правдао своје издајство, истакао је архијерејски намесник барски. Говорећи о градњи и освећењу Саборног храма у Бару, отац Слободан је подробно казивао и о древним светињама које су украс и похвала овог дела Цркве Божје. Ове светиње натопљене су молитвеним сузама и љубављу Божјом, у њима је центар наше духовности и државности, стога нека би Господ дао да у догледно време оне буду обновљене, рекао је наш гост. Манастир Пречиста Крајинска, манастир Пресвете Богородице на Ратцу, храм на Тополици, као и Светотројични храм на Румији, само су неке од светиња о којима је у првом делу наше емисије говорио отац Слободан. Говорећи о послушању и служби архијерског намесника отац Слободан је поделио са нама свој поглед на ово послушање. Да оца Слободана краси ревност у служби и љубав према свештеном служењу указује и чињеница да се први нашао приликом срамног рушења конака манастира Светог Василија Острошког на Бриској Гори. Истиност речи да Црква из исушења излази јача пројављена је и на примеру верног народа који је делатно показао чојство и јунаштву, бивајући спремни да одмах почну одбнову порушене светиње, нагласио је отац Слободан присећајући се са болом овог догађаја. На самом крају наш гост је упутио речи пастирске поуке молећи се Господ да преображенска радост свагда остане у нама, да њоме управљамо своје духовне кораке и тако прослављамо Господа у Тројици слављеног. Посебну благодарност упућујемо рођеној баранки Даници Црногорчевић, као и Јелени и Ивани Зековић, на ангелском појању, уз молитвену жељу да им Господ подари свако добро духовно и телесно, да на многа и блага лета узносе умилни славопој Господу своме. Приредио: Катихета Бранислав Илић Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У смирај празничног дана када савршавамо свештени спомен на преподобну мајку Ангелину, 12. Августа 2020. Лета Господњег благословом Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског Г. Амфилохија, емитовано је уживо из Саборног храма Христова Васкрсења у Подгорици девето издање емисије "Живе речи". Специјални гост девете по реду емисије био је протопрезвитер Предраг Шћепановић, парох подгорички и настојатељ Светомакавејског храма у подгоричком насељу Толоши. Музички део емисије милозвучним појањем које је наликовало на ангелско славословље употпунила је наша драга гошћа Бранка Зечевић, уметница из Подгорице, уз пратњу наше сестре Јане Обрадовић. Модератор емисије био је катихета Бранислав Илић. Након одслуженог акатиста Часном и Животворном Крсту Господњем, који је у крипти подгоричког Саборног храма служио протопрезвитер Предраг Шћепановић, разговор је реализован у студију васељенског радија Светигора. У уводном делу разговора прота Предраг је казивао о историјату и великом значају храма Христовог Васкрсења, који се по величини налази одмах после храма Светог Саве у Београду, и који је бисер над бисерима међу православним храмовима. Отац је посебно истакао да је велелепни Саборни храм у Подгорици једини храм у историји који су освештали васељенски и московски патријарх. Незаобилазни детаљ приче о освећењу Саборног храма била је Светосимеоновска лоза из Хиландара, чију су младицу својим рукама, а као израз саборности и љубави, засадили патријарси Вартоломеј, Кирил и Иринеј. Та лоза поред храма данас већ рађа плодове. Небо се радовало великом догађају освећења Саборног храма у Подгорици, а како и да се не радује када су многе христочежњиве душе своје биће уградиле у овај храм, који је изграђујући себе, нас духовно изграђивао, речи су проте Предрага. У закључку разговора о Саборном храму, прота Предраг се са љубављу сетио великог човека и најбољег историчара проф. Предрага Вукића, који је живео за своју Цркву. Почивши професор Предраг Вукић је брижљиво и вредно сакупљао евро по евро за изградњу ове велике и значајне светиње која сведочи да је храм крајичак неба на земљи. Будући да се наш гост налази на послушању настојатеља Светомакавејског храма у подгоричком насељу Толоши, он нам је исцрпно изложио историјат и значај ове подгоричке светиње која својим постојањем пројављује велико чудо и постаје весник свеопштег васкрсења, будући да се налази у средишту толошког гробља. Причу о толошкој светињи, која ће за два дана прославити престони празник, њен настојатељ је употпунио сведочанством о једној знаменитој и чудесној композицији која се налази на северном зиду овог храма. Васељенски радио Светигора врши своју мисију, шири реч Божју и тако на посебан начин доприноси мисији наше Цркве, истакао је прота Предраг говорећи о васељенском радију на чијем се челу налазио десет година. Са пуно љубави наш гост је поменуо многе значајне личности међу којима неколико архијереја, који су били и остали делатници на Светигори. Присећајући се почетака рада најстаријег црквеног медија у СПЦ, некадашњи директор радио Светигоре је истакао да благослов патријарха Павла прати и руководи мисионарско-информативни рад. Други део наше емисије посвећен је детаљима из живота оца Предрага који је преко бављења фудбалом и глумом дошао до спознаје Бога. Говорећи о свом животном путу прота је нагласио своју љубав према Светом владици Николају и преподобном Јустину ћелијском, као и према великом старцу Тадеју витовничком са којим се сусрео неколико пута у животу. Према речима оца Предрага, читање дела светих отаца Николаја жичког и Јустина ћелијског, је од изузетног значаја за хришћански етос, јер нас упућују да ходимо стазом правом. Отац Предраг је одговарао на занимљива и важна питања наших гледалаца, међу којима посебно истичемо наше сестре мр Смиљу Влаовић, Љубицу Гојковић и Силвију Ромић, које су поставиле видео питања и на посебан начин допринеле да наша емисија буде употпуњена лепим констатацијама и важним питањима на које је отац Предраг мудро и са пуно љубави одговорио. На самом крају протопрезвитер Предраг Шћепановић је произнео пастирску реч поуке и укрепљења узносећи молитвене жеље да Господ благослови мисионарске подухвате који сведоче реч љубави Божје. Ово девето издање наше емисије својим умилним појањем одјавила је наша сестра Бранка Зечевић која је постала драгоцени део наше емисије. Бранкино милозвучно појање употпунила је тиха и мелодична пратња талентоване Јане Обрадовић. Благодаримо редакцији васељенског Радија Светигора на чијем челу се налази уредник протопрезвитер Никола Пејовић, на прилици да се емисија емитује из студија васељенског радија, као и нашем брату Срећку Радовићу, тонском реализатору који се побринуо да у техничком смислу све протекне у најбољем реду. Приредио: Катихета Бранислав Илић

У навечерје празника преподобног Никодима Светогорца, 26. Јула 2020. Лета Господњег емитовано је четврто издање емисије "Живе речи" која се благословом Његовог Преосвештенства Епископа крушавачког Г. Давида реализује у оквиру пројекта и портала Живе речи. Гост четврте емисије био је протопрезвитер-ставрофор Милорад Голијан, са којим је разговарао протопрезвитер Иван Цветковић, парох у Мудраковцу надомак Крушевца. Прота је у оквиру емисије надахнуто говорио о важним темама хришћанског етоса, са посебним нагласком на празник Светог Архангела Гаврила чијом радошћу је одисало вечерашње саборавање у емисији "Живе речи". У току емисије у видео облику питања су поставили и браћа и сестре који редовно прате емисију. Поред проте Милорада Голијана, гост је био и презвитер Иван Терзић који је из свог парохијског Петропавловског храма читао акатист Светом Архангелу Гаврилу. Музички део емисије употпунила је наша млада и омиљена уметница ђаконица Даница Црногорчевић из Подгорице, која из техничких разлога није могла уживо да гостује, али чије су предивне песме њу оприсутниле и посебно украсиле нашу емисију. Извор: Живе речи

Поводом годишњице упокојења историчара професора Предрага Вукића данас, 24. јула 2020. године у манастиру Острогу служена је заупокојенa Литургијa у току које се, послије прочитаног Јеванђеља сабранима обратио протосинђел Сергије Рекић. Након Свете службе Божије, на манастирском гробљу гдје је сахрањен професор Предраг, служен је парастос којим је началствовао протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије и парох цетињски, уз саслужење братије острошког манастира. Потом се бесједом обратио о. Гојко који је казао да је професор Предраг Вукић познат цијелој нашој помјесној Цркви, а преко тога и цијелој васељени. Прота је истакао да дарови и таленти које је Бог дао Пеђи, нијесу остали закопани испод земље, него их је он у складу са поуком Господњом умножио, употребио, раздијелио другима, јер је знао да то није његово, него Божије. “Постао је укућанин свих наших кућа, брат и сабрат сваког манастира, брат и сабрат наше Цетињске богословије. Професор историје са Цетиња, Предраг Вукић, како се сам представљао, био је професор многим генерацијама наших ђака, будућих свештеника”, казао је о. Гојко. Подсјетивши да је професор Пеђа рођен 1966. године, на 200. годишњицу од укидања Пећке патријаршије, што је био знак да ће му читав живот проћи у проповједању тога крста и страдања Цркве Божије, отац Гојко је нагласио да се он упокојио 2019. године, на 800. годишњицу од успостављања Српске православне цркве и на 100. годишњицу од рада и труда архијереја тзв. покрајинских цркава да се Пећка патријаршија опет обнови и да се формира, данас свима нама и у свијету позната и призната, помјесна Српска православна црква. “Само ове двије године на његовом споменику, то је већ историја. А шта да кажемо о години која је за нама? Шта је стало у ову годину од када се Пеђе упокојио? Стала је историја којој је професор Пеђа толико служио и дао јој себе. Цијела та историја којој је служио вратила се нама. Један Сабор, други Сабор, изгласавање овог антиуставног закона, прогонитељског према Цркви, и народ који се пробудио и ту историју донио на црногорске улице и пред храмове и манастире у Црној Гори”, казао је, између осталог, протојереј-ставрофор Гојко Перовић. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Након три месеца паузе, литије у Црној Гори, за одбрану светиња Српске православне цркве настављене су прошле недеље. Верујући народ опет је с иконама и свећама потврдио да неће одустати, те да ће са својом Црквом наставити борбу против Закона о слободи вероисповести, који је донео и изгласао црногорски режим на челу са Демократском партијом социјалиста. Након првих литија после паузе, режимске институције су наставиле да се обрачунавају са Црквом и неистомишљеницима хапшењима и привођењем свештених лица. Коментаришући актуелна дешавања у Црној Гори, протојереј-ставрофор Далибор Милаковић, директор радија „Светигора“ МЦП, каже за радио „Источник“ да народ није застрашен, него да се у њему вера пробудила и да ће сви својим животима, ако треба, бранити светиње. Отац Далибор подсећа како су и кад почеле литије, колико је људи учествовало у истим, како је Митрополит Амфилохије од неверујуће земље и народа направио бастион православља и истиче да је једини компромис повући срамни Закон или избацити три спорна члана истог. Извор: Радио Источник

Храм Светог цара Константина и царице Јелене у новосадском насељу Грбавици прославио је престони празник у среду, 3. јуна 2020. године, када је свечаним вечерњим богослужењем началствовао протопрезвитер-ставрофор Миливој Мијатов, архијерејски намесник новосадски први, уз саслужење свештенства Епархије бачке. Звучни запис беседе Прота Миливој је благословио славско жито и славски колач, дарове овогодишњег кума – г. Радована Радића са породицом. Беседећи, отац Миливој је казао да су, захваљујући честитости цара Константина, наши преци добили право да могу слободно да исповедају своју веру. Нека вам је свима срећно и благословено данашње сабрање и нека Бог дâ да молитвама светих равноапостолних царева Константина и Јелене овај храм у што скорије време буде уређен, навео је архијерејски намесник новосадски први, честитајући свима празник и храмовну славу житељима новосадског насеља Грбавице. Протопрезвитер-ставрофор Стојан Билић, парох на Грбавици, заблагодарио је свештеницима који су узели учешће у молитвеном сабрању и вернима који су дошли да увеличају празнично славље. Прота Стојан је даривао куму, господину Радићу, дивну икону Светог цара Константина и царице Јелене. Његово Преосвештенство Епископ бачки господин др Иринеј извршио је 3. јуна 2018. године чин освећења темеља храма Светог цара Константина и царице Јелене у новосадском насељу Грбавици. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Благодарећи Острог ТВ студију доносимо омилију на празник светих цара Константина и Јелене, протопрезвитера Николе Пејовића, пароха подгоричког, коју је изговорио на светој Литургији у Светотројичном храму у Доњем манастиру Острогу.

На седму недељу када прослављамо празник Светих отаца Првог васељенског сабора, служена је Света литургија у подгоричкој Цркви Светог Ђорђа. Евхаристијским сабрањем началствовао је протојереј ставрофор Драган Станишић, уз саслужење браће свештенослужитеља: протојереја ставрофора Милете Кљајевића, протојереја Јована Радовића, јереја Блажа Божовића и ђакона Ивана Црногорчевића; молитвено је учествовао прота у пензији Милун Фемић. На литургијске возгласе одговарао је верни народ Божији, предвођен појцем Луком Павићевићем. Након прочитаног Јеванђељског зачала, поучном беседом присутнима се обратио началствујући свештенослужитељ прота Драган Станишић: “Основно у Цркви је богослужење и зато ми у себи стално понављамо гласно Свети Боже, Свети крепки, Свети бесмртни, помилуј нас! Данас, чули смо јеванђељску ријеч која објављује Свету Тројицу, а сваки пут кад слушамо Јеванђеље ми чујемо и познајемо да је Господ Бог наш, љубав, да је то Света Тројица. И у свакој јеванђелској ријечи ми имамо Духа Светога и благодарећи Њему ми познајемо оно што је Божије, и разликујемо оно што је људско. Никада више нису биле актуелне ове данашње јеванђелске ријечи него овде данас у нашем времену и у нашој средини. Господ каже да је овдје на земљи дошао и да је присутан у све вијекове и да милује човјека, ради тога да би имао живот вјечни. А опет наглашава да је живот вјечни то да се позна Света Тројица, да се позна љубав Божија, и не само да се позна, већ и да се испунимо. Значи Господ дарује живот вјечни, али с друге стране и ми као људи треба то да видимо, да сазнамо и познамо. Први корак нашег познања Свете Тројице и вечнога живота је Тајна крштења у којој Тајни препорода се ми омивамо и чистимо од свих својих сагрешења (јер нико не може постати члан Цркве а имати неки гријех у себи). Зато на Тајни крштења ми добијамо опроштај гријехова и почињемо свој живот чисти и беспрекорни. Јер приступамо Ономе који је сама чистота и сама светлост истинита. Зато је значајно да смо ми Црква, да смо крштени људи. Затим имамо Духа Светога – Миропомазање; запечаћујемо се Духом Светим, миомирисом божанским и то је стварност нашег живота. Значи, ми хришћани имамо мирис непрекидно који потиче од тога акта крштења и ми верујући у Бога удишемо тај миомирис. Једино они који неће да удишу не знају да има тај миомирис. Данас имамо и спомен Светих отаца, у сусрет Педесетници, који су на најљепши и најузвишенији начин исповједили Господа Бога, Свету Тројицу и живот вјечни. Који је то проблем Црква имала у вријеме Васељенског сабора ? У самој заједници Цркве Божије, међу њеним члановима појавио се неко ко је заиста био истакнут и учен. Али, некако наглашавао је то да Бог није сасвим Бог – него да је Бог, некако као, чини се да је Бог. Нешто слично као и данас што имамо у Црној Гори код ових власти – да они неће некога Бога који Је Бог, јер они себе сматрају за богове, него ето да дозволе да ми вјерујемо у некога кобајаги бога. Као да је то сасвим свеједно. Имају намјеру да нас науче и то како да се зовемо. Замислите да долази неко ко је некрштен и каже Цркви Божијој – што се тако зовеш ? Па требало би да се зовеш, овако или онако, како мени дође на памет, тако да се зовеш! И сад би ми требало озбиљно да разматрамо и о томе да преговарамо. Е то је био злочасни Арије. Један учитељ лажни, који је тврдио да Христос није Бог, него да је привидно, да је неко ко се чини да је бог а није бог. И Црква је устала жестоко против тога. У Цркви, свака мисао, свака релација мора да буде савршена и беспрекорна; и зато су хришћани давали живот свој. И зато Црква то сад спомиње, исповиједа и наглашава. Јер ми не бисмо имали такву чистоту живљења да није било тих људи који су богослужили Богу, који су знали да ништа што је Божије не може да се банализује, оспорава и изокреће. Ми се напајамо тим духом и постајемо силни у односу на овај свијет, који се чини да је силан. Али не бојте се, већа је сила у Оцима Првог васељенског сабора него у онима који то негирају.” Извор: Митрополија црногорско-приморска