Претражи Живе Речи Утехе

View full Странице

Данас Црква слави најнеобичнијег човека који је живео на овој земљи Божијој, најнеобичнијег човека у роду људском. Толико необичног, и толико изузетног, да га је Господ са телом узнео на Небо[1]. Са телом узнео на Небо, шта је то? Господ Христос је прошао кроз смрт у овоме свету. А, гле! Пророк Илија није прошао кроз капију смрти кроз коју пролазимо сви на свету. И узнео га Господ на Небо![2] Откуда то? Ради чега то? Отуда, браћо и сестре, што је он био неисказано велики Исповедник Бога Истинитог. Човек огњене вере, сав је био огањ! Његова вера само је огањ и пожар. Његов отац Савах, видео је Анђеле Божије, када се родио Пророк Илија, где га хране огњем и повијају огњем место пеленама. И цео живот његов био је огањ и пожар. Такав огањ вере спаљује прво у њему све страсти. Вели се у дивним песмама црквеним данас: да је он био „цар над страстима“. Ниједна страст није могла да га захвати, да се над њим зацари. Све је он као огњем сажего и спалио. Он је и сваки грех спаљивао огњем вере своје. Сав безгрешан, он сав посвећен Богу, он није дао да се ниједан грех залегне у његовој души и да остане у њој. Шта ја говорим? Он је спалио и смрт! Није било смрти између њега и Бога. Још нешто, најважније. Он је спалио ђавола и лажне богове овога света, и исповедао и проповедао Јединог Истинитог Бога. Гле, Његова молитва спаљује воду! Вода гори од његове речи – каква сила, каква моћ! Када је изашао на Кармилску гору да покаже Истинитог Бога Израиљском народу, а тада је у Израиљском народу било много незнабожаца, много њих који су поклекли пред лажним боговима и служили им заједно са царем Ахавом и са злом супругом Језавељом, видећи да је скоро остао сам, да је све напустило Истинитог Бога, Пророк Илија и Пророк Јелисеј сазивају Израиљски народ, и свештенике лажних богова, да сви они принесу жртву[3]. Нека они први принесу жртву својим боговима, па ћу и ја принети жртву Богу моме, и онда ћемо видети ко је Истинити Бог, рече Илија народу. Ако Бог мој с неба баци огањ на жртву и спали је – Он је Истинити Бог. Ако то учине служитељи Вала и незнабожачки богови, онда су они истинити. Народ пристаде и он учини те спремише жртву, прво за жречеве, за лажне богове, и за лажне свештенике. И они од јутра до мрака викаху око жртвеника и мољаху своје богове да запале жртву коју су они принели, али ништа не би од тога. Пошто је прошло много времена, а лажни свештеници нису могли призвати своје богове, Пророк Илија рече им: Шта је са вашим боговима, изгледа да су заузети другим пословима, или су легли да се одмарају, да спавају? И тако прође цео дан, и незнабожачки свештеници нису могли да низведу огањ с неба. Тада Пророк Илија исече жртву, метну је на жртвеник и дрва наоколо, а поред тога око жртвеника велики опкоп и тај опкоп напуни водом, и жртву прели водом. Тада се помоли Господу Богу Истинитоме да ниспошље огањ с Неба, да запали жртву и покаже Себе. И заиста, на његову молитву сиђе огањ с Неба и запали жртву, па изгори не само дрво, него се запали и вода и она изгори. Тада Израиљ повика: – Заиста је Бог Илијин Истинити Бог! Да![4] Шта раде Светитељи Божији у овоме свету? Оно што и Пророк Илија: они служе Истинитом Богу и проповедају Њега. А шта ради ђаво у овоме свету? Ђаво измишља лажне богове у овоме свету, и заводи људе. Погледајте како је Европа поплављена лажним боговима, уместо Истинитог Бога. Шта ови људи нису прогласили за своје богове! Те културу, цивилизацију, науку, филозофију, политичке партије. Све је то лажни бог до лажног бога. Зар данас људи не метанишу пред телевизорима, пред радијима, зар не метанишу пред безбројним лажним, такозваним културним просветитељима. А шта, ко су они? Шта проповедају? Ништа друго до смрт! Ништа друго до немоћ! А у овом свету главна мука, главно питање људско бића и човека – шта? Смрт! Ако смо смртни, ако се све завршава смрћу – како је смешан и јадан овај живот! Али, Господ Христос је дошао у овај свет и показао Себе као Истинитог Бога, победио смрт и васкрсао. И ту исту силу дао Цркви Својој. Гле, ко данас сведочи о Истинитом Богу Господу Христу. Гле, погледајте Острог наш, свакодневно тамо Свети Василије чини чудеса. Погледајте Светог Прохора Пчинског, Светог Стефана Дечанског и многобројне друге свете задужбине царева наших; и свете мошти њихове непрекидно чудотворе и показују да је Господ Једини Истинити Бог. Да, ту силу васкршњу, ту победу над смрћу пре Господа Христа, а за време Пророка Илије, Пророк Илија је показао сам: васкрсао је сина удовице Сарептске и показао моћ Божију[5]. Да Бог и смрт побеђује и из смрти људска бића оживљава. Да, Свети Пророк Илија – то је најбогатији сиромах у овоме свету. Ништа није имао, осим тела и одела, а био ипак богатији од свих царева земаљских. Чиме? Богом! Његовом силом, Његовом моћи. Гле, он је као човек иако на земљи владао Небом, закључао Небо и три и по године није падала киша[6]. А кад је он хтео, помолио се Господу, Небо се отворило, киша је пала на земљу[7]. Таква је била сила његова. И не само то. Он је, како се дивно вели у црквеним песмама, други Претеча и први Јован Крститељ. Свети Пророк Илија други је Претеча, то јест, доћи ће на земљу пред Други Долазак Господа Христа, да сведочи за Њега, Истинитог Бога. Тада ће се он појавити не само телом, него и обучен у врећу, и сведочиће Господа Христа. Из његових уста, вели се у Светом Писму, огањ ће да бије. Биће му дата власт од Бога да земљу удари сваком муком, да људе тргне, да људе освести, да људе приведе покајању пред Истинитим Богом. То ће бити пред Други Долазак Господа Христа[8]. Пророк Илија, човек јачи од смрти, јачи од греха, јачи од страсти, јачи од свих ђавола, доћи ће на земљу да сведочи Господа Христа и тада ће га убити на земљи. И он ће проћи кроз смрт као и остала људска бића[9]. Његове су молитве увек моћне, увек силне, као огањ. Нека буду у помоћ свима нама. Нека Свети Илија помаже свима нама. И ми, када му се обраћамо молитвама својим, знајмо да је он тако моћан и силан пред Богом, једини са телом људским у небеским световима. Да може измолити и за нас све оно што молимо од Њега, да посредује пред Богом. Нека би његове свете молитве и молитве свих Пророка и свих Светитеља, на челу са Пресветом Богомајком, водиле нас кроз овај свет, удостојиле Небеског Царства. Да бисмо изишавши из овог тела, и ми са вером и смиреношћу поклонили се великом и славном Пророку и молили га да нам осигура Царство Небеско. Да би заслужили и славили Господа Христа, Коме је он тако ревносно и тако самопрекорно служио. Нека његове молитве буду наши вођи и васпитачи у овоме свету. Амин. View full Странице

Данас је велики празник Пророка Илије Тесвићанина, названога и громовник, који заповеда муњама и громовома, заповеда небу да не да три и по године кише и росе и каже да неће бити кише и росе до на век његов. Палестина је ионако сушна, врућа, и замислите још три и по године да не буде кише. Што је Бог довео Израиљски народ у Јудеју? Северни део је равничарски и плоднији али јужни део је пустиња и што је Бог довео Јевреје у пустињу? Да их не веже за земљу, иако им је обећао Земљу Обећану, него да их веже за Небо јер - Небо је Земља Обећана. Али, на Небо се одлази са земље. Подножје Неба је земља. И ово место данас, овде, овај нови Кармил - и од данас да га зовемо Кармил, може и Илијина главица али и Кармил, јер личи на гору Кармил - то је подножје Неба. Одавде идемо ка Небу али стојећи на земљи. Бог је тако Јеврејима, парадоксално, чудесно, рекли бисмо данашњим језиком - дијалектички, дао земљу, али уствари од ње саме не могу живети. Могу, али ако се буду везивали за Небо. И зато је Бог повремено давао кишу, и даје, и чудно је да таква пустиња кад падне киша одједном процвета. Као овде код нас на Билећком језеру, вода се по три године не повуче, нарочито овамо према Добрићеву, рекао би човек - све је угинуло. А чим се повуче, за кратко време избију биљке, семена, жива бића. Тако је у Јудеји, чим падне киша одмах све озелени. Зато и каже Пророк: "Процвета пустиња, Господе, као крин." Али замислите три и по године да нема кише! Сви извори земље уствари се напајају са неба. А опет, небо прима од земље кишу, јер горе испарава вода и горе се претвара у кишу и пада доле. То је то чудесно ткање, та размена, та циркулација, као крвоток земља и небо се везују. И Господ је дао Јеврејима као Земљу обећану у којој тече мед и млеко. Мало је меда а још мање млека у Палестини али га има, да им наговести да смо Рај који смо имали на земљи изгубили и данас је Рај на Небу, и да се везујемо за Небо. Пророк Илија је био Пророк тога, сведок тога. И чудесан је цео његов живот, његово служење Господу. Али и строгост његова. У једној црквеној песми посвећеној Пророку каже се да је и Бог очекивао да Илија пусти кишу. И Милостиви и Милосрдни и Човекољубиви је гледао да умекша срце строгога и ревноснога Пророка који је говорио: "Ревнујући поревновах за Господа". И није попуштао. Јер Илија је чак био љут кад је Господ ''олако'', тј. не олако него лако, брзо опростио људима после и дао богату кишу. Зли цар је владао, Ахав, и још злија жена његова језавеља. Заводили су народ. Она је имала око себе, што би данас рекли - ''невладине организације'', новинаре, сву булументу од четири стотине њих који су свакодневно за трпезом њеном царском седели и ''чешали им уши'' што каже Апостол, тј. угађали им, говорили им оно што је њима угодно, као што данас чујемо, свашта говоре. Синоћ сам добио једно писмо, од једне девојке из Крушевца која говори како је ових дана пратила како чешу уши разноразне улизице а уствари варају народ. Тако су лажни пророци Језавељини лагали народ. И дошло је дотле да је Бог надахнуо Илију да позове народ на гору Кармил и да тамо поделе мегдан. Одсудну битку. Хоћете ли 'рамати на оба колена? И на једно и на друго. Пошто има несрећника који запале неколико свећа, али онда једну и ђаволу - можда ће требати! Таква половичност је поразна. То је као кад би у мед сипао мало отрова, али довољно је и мало отрова да отрује сав мед. Ако у отров сипаш меда неће се много променити његов састав! Тако је то чудно, да је зло привлачније, да је зло моћније, зато што ми прилажемо своје срце, своју вољу њему и оно постаје моћно. Каже Св. Владика Николај, један пророк попут Илије, наших дана, нашега доба: "Кажете да је свет јак и моћан. Избаците га из срца па ћете видети колико је слабић!" Кроз срце наше, кроз вољу нашу, кроз сагласност нашу, кроз подршку нашу постаје моћан и ђаво и грех и зло и све оно што нас одваја од Бога. Зато Господ говори: "Сине, дај ми срце своје!" Илија је дао срце Господу и ревновао за Господа и сагоревао је. И учинио је чудо на гори Кармилу, кад је четири стотине лажних пророка молило бога њиховог коме су служили, Ваала - једно божанство попут данас духа епохе, или духа Европе, или евро-атлантске интеграције или лажних других парола које су уствари нова божанства, лажна, да привуку људе да идемо за њима - тако су они молили Ваала, и боли се, и печили се, и гребли се не би ли изазвали... А Илија, такав строг Пророк Божији, чак се потсмевао! Рекао је речи које Св. Писмо благо преноси: "Можда је заузет неким послом!?", што би било на данашњем језику: "Можда је отишао у заход, зовите га, вичите, можда спава!" Илија се шегачи са њима! Јер зна и верује у Бога Живога. И кад је прошло и подне, а они ништа нису успели, онда је Илија: "Склоните се!" Па ископа један канал, па двадесет каменова, па положи цепанице а онда положи жртву, па још донесе кофе воде, па три пута, тако да се сав тај канал около, опкоп, напунио водом и је клекао и молио се: "Господе Саваоте, види, покажи овоме народу Ко је Истинити Бог!" И сиђе огањ с Неба и спали жртву! И народ је поверовао опет Богу Истинитоме. А Илија их одвео, овако, у један поток испод, и све их поклао. Како је могао, четири стотине!? Али, тако каже Св. Писмо, вероватно му је народ хватао. Није окрвавио руке него је опрао руке јер је опрао народ од зле крви лажних пророка. Тако је у Старом Завету било, у Новом Завету не бива тако али бива искључење, удаљење, изопштење лажних служитеља лажним боговима. И онда се Илија помолио, клекао. Потресно је како је описано то његово клечање. "Погледај, де", каже слушчету својем, "има ли шта?" -"Па", каже, "нема ништа." Па поново, па каже види отуда од мора - Кармил је изнад Средоземног мора, па можда једно седамдесетак километара, можда нема ни толико, он је по дужини пружен, од Хаифе па по дужини морском обалом, па мало свраћа унутра, у правцу Јерусалима - појави се један облак, па још каже Ахаву: "Иди, иди, ухватиће те киша па још нећеш моћи отићи!" И, пала је киша! На реч Пророка Илије отворило се Небо. Нека би Господ дао да се наше срце отвори ревношћу, или верношћу Господњом. Био је и он човек, слаб је био, док га је благодат држала громове је везивао, небо затварао. Али када је после овога догађаја Језавеља запретила да ће га убити, бежао је четрдесет дана и ноћи. Одатле, од Јудеје до Синаја, иде се данас аутобусима једно - најмање - десетак сати, тамо до Хорива где се јављао Бог Мојсију, Господ из купине, Христос из Богородице и онда горе, у наставку је Синај. Као кад би се сада одавде, мали благ превој, па се, рецимо, дизао одмах Леотар спојен са овим. Тако је изнад Хорива Синај. И још друга чуда описују писци у Књизи о Царевима, великога Илије. Велики је био благодаћу, велики својом ревношћу. Велики оданошћу Богу, велики и строгошћу и милостивошћу. Како је наступио строго према овој удовици, мученици, која има синчића и има само мали крчаг уља, ћасу једну, и мало брашна у копањи: "Дај ми спреми да једем!" - "Па немам ништа више, само мало а ја и дете, па ако теби дамо шта ћемо ми?" "Спреми ти мени да једем !" Као да је рекао: "Шта мене брига за тебе и твоје дете!" Тако некада Бог наступа оштро, строго, а ми чекамо да Он приђе нама како ми очекујемо. "Што он тако виче" кажу мени кол'ко пута. Без обзира што ја дрско, грубо наступам, али не гледајте како ја наступам него шта је вама добро и корисно. Где год сам наступио, сви гледају шта сам и како сам а не да ли је то њима добро! Тако би могла и Сарептска удовица да каже: "Шта он хоће, дош'о да ми поједе и ово што имам!?" Буди Бог с нама! Не гледајте Божији наступ и наступ људи - наравно ја нисам Бог, али надам се, хоћу да будем и у служби сам Богу - али гледајте шта је на добро вама. А не како да би Бога прилагођавали нама! Онда би Бога по својој слици и прилици. Него примајмо живот као што га и примамо, на крају крајева, али нас скупо кошта уместо да га примамо једноставно. "То те снашло, то те допало!" Тако је говорио у своје време мени Патријарх Герман: "То те снашло, то те допало, немој сад да цео свет бунтујеш против тога!" И Илија, док је он то јео, дете умре. "Аман! Иди од мене", каже жена, "несрећу си ми донео у кућу! Ем си ми појео све што имам, ем си ми дете усмртио!" Илија ћути. "Дај ми дете!" Оде горе и почне да се моли. И врати се душа детиња и наравно - жена препорођена. Али само њој је Господ дошао, каже Јеванђеље. Такве су Божије посете, чудне, несхватљиве за нас али увек спасоносне. Било да нас милује било да нас кара, било да нас мази било да нас бије, знајте да је Његова рука увек целебна. И не гледајте себе и себе, из свог дурбина. Као кад бих ја сад уперио одавде сад у Попово поље дурбинчић и она мала, мала боја - она је мерило целог поповог поља! И видим само кроз тај мој дурбин! Тако, на жалост, људи неки гледају, по себи и кроз себе мере. Наравно, и не можемо да изађемо из себе, али можемо да отворимо срце своје. Тако се срце ове честите удовице отворило и добило сина назад. И добила је чудо Божије, и умножило се у њеној карлици брашно и у њеном крчагу уље. "И неће нестати", рекао је пророк. То је то чудо благодати Божије. Нека би Пророк Илија нас запалио том ревношћу, трпљењем, тим страхом Божијим. Па и кад се уплашимо да се уплашимо скрено! Српски народ има пословицу из песме коју ретко који народ има: "Треба бити кадар стићи", значи ревновати, борити се, трудити се, нема пораза, нема, али понекад "и утећи", каже, а најважније је "и на страшном месту постојати". Опстанак и постојаност, то је карактеристика оних који имају веру у Бога и који од Бога очекују решење. Никад није ништа изгубљено док имамо Бога. Што већа невоља, што већа патња, што већа пропаст - то је већа нада спасења. "И када немаш ни у шта да се надаш", каже Св. Златоуст, "управо тада имаш највећу основу за веру и наду." Јер имаш Бога. Нека би нам Св. Илија дао ту веру, то смирење, тај страх Божији, то осећање слабости своје људске. Ево чули смо псалам кад певамо и ја га много волим, сто други: "Господе шта сам ја? Ништа! Цвет који прецвета. Изиђе дух и врати се у прах свој. У земљу одакле је и узет. А Твоја милост Господе ..." Он наспрам те милости, пред том милошћу посматра себе и говори као што је Јов говорио: "Ако ме и убије ја ћу опет живети, ја ћу Га опет славити!" Како - парадоксално! То сам говорио једном у Академији, па су слушали академици а само се чистачица у ходнику прекрстила јер је чула реч, хвала Богу да се и у Академији чује реч. А господа су уских глава, још ужих срдаца питала: "Како то - ако ме и убије славићу га? То је бесмислено." Није бесмислено него је надсмислено! Пресмислено! Више него смислено, јер је Божије. Тако да ходимо вером, децо. Као Пророк Илија. Да гледамо, да гледамо, да будемо трезвени. Не да спавамо: кад служимо да спавамо! Него да пак преко свега гледамо Бога. "Кад имамо грехе", каже Св. Антоније, "стави своје грехе преда се и преко њих гледај Бога. "Грехота је, хула је на Бога да греси постану већи од Бога! Као да је Он неки мизеран који ће сада да се разрачунава са нама! Ко мало зрно песка кад бацимо у море: нит га заталаса, нит га потресе, само нестане. Тако су сви наши греси пред пучином милости Божије. Али то треба стварно да Њему посветимо. Такав је Илија био: комплексан човек, дубок човек, срашан човек, човек слаб - све је било у њему! Нека би нам дао, од Господа измолио кишу и росу, по речи његовој данас. Нека би нам дао милост Господњу која се у Старом Завету зове милост а у Новом се зове благодат. Милост - то је као да удељујеш, дајеш милостињу, а благодат је пуни дар од срца. Е Господ је зато дошао, да све што даје, даје као благодат. Господу Човекољубивоме, Који таквог Пророка има, данас слављенога, нека је слава и хвала сада и увек и у векове векова. Амин. Извор: Српска Православна Црква View full Странице

У име Оца и Сина и Светога Духа.* Светог пророка Илију наш народ посебно цени и слави као угодника Божијег. Ако не рачунамо Светог Јована Претечу и Пророка, који је заправо граница између пророкâ Старог и Новог Завета, онда је Свети Илија у нашем народу у посебној богослужбеној части међу свим старозаветним пророцима. Он је међу њима једини заповедни празник, или „црвено слово“, како би то наш народ једноставније рекао. На данашњи дан највећи број Срба који су при сеоским домаћинствима не ради никакве радове у знак тог поштовања. Додуше, ако је до правог поштовања, онда би заправо требало да дођу на Литургију у храм на данашњи дан, али шта је ту је, зар се на неки начин указује дужно поштовање према празничном дану. Откуда то да је Свети Илија у толиком поштовању међу Србима? Постоји овде неки чудан промисао. Наиме, у српској историји ћемо пронаћи људе које су верне аналогије старозаветним личностима, патријарсима и пророцима по значају за свој народ. Тако је Стефан Немања односно Симеон Мироточиви по свом значају за Србе исто што је и Авраам по свом значају за Јевреје, а заслуге Светог Саве у погледу црквеног устројства за Србе су исте као и заслуге Мојсеја за Јевреје у погледу старозаветног Закона. Ко је онда међу нашим историјским личностима аналогија за Светог Илију? То је сваки онај Србин који је храбар, истинит и веран Богу да изобличи грехе свога народа и његово неверство према Господу. Као што је старозаветни Израиљ био тврдоврат, тако је и наш српски народ, у готово истој мери. Као што је старозаветни Израиљ био васпитаван страдањим, тако је и са Србима. И као што је пророк Илија јеврејском народу стално говорио да не може да храмâ на обе ноге, већ да треба да се одлучи хоће ли служити истинитом Богу Господу или лажном богу Ваалу (в. 1Цар 18, 21), тако је и са Србима: стално храмају на обе ноге и вазда им је потребно да их неко пророчки изобличава због неверства Христу. Због тога им је у своје време свети Владика Николај, као својеврсни „српски Илија“, песнички упућивао прекор да „на три вере оком намигују, а ниједну право не верују“. Када би пророк Илија данас дошао међу нас, можда баш у овај градић под Златаром, сигурно је да би поставио једноставна питања свима нама који смо убеђени да смо православни хришћани. Примера ради, питао би зашто нема још људи на недељној литургији – да ли можда зато што су суботом увече до касно у кафанама, кафићима и дискотекама? Или зашто златарска Сиријада мора да се организује баш на петак, зар нема других благословених дана током седмице када се не пости? Питања би била крајње једноставна, а 0дговор би био мук, баш као и у старозаветно време. Пророк Илија је од Бога назначен да у последња времена, непосредно пред Други долазак Христов, поново дође и проповеда Истинитог Бога у времену крајње отпадије и релативизма, времену у коме се „здраве науке неће подносити“ (в. 2Тим 4, 3–4). Тада ће овај пророк опет засијати благодатном силом коју ће му Бог даровати и наговестити скори и коначни долазак Сина Божијег. Нама је свети пророк Илија посебно важан и због његовог карактера који треба да подражавамо. Каже се за Светог Јована Крститеља у Јеванђељу да је дошао у „духу и сили Илијиној“ (в. Лк 1, 17), што значи да је својом храброшћу истинољубивошћу, одсечношћу, подвигом, верношћу Богу био Илији сасвим подобан као личност. Тако и ми треба да подражавамо Илију славног и Бог ће нам дати дух и силу потребну да се одржимо у ова смутна времена. Нека би молитвама Светог Пророка Илије наш српски народ постао истински веран Господу Христу, амин. * Ауторизована верзија литургијске беседе изговорене на Илиндан 2013. године у храму Свете Тројице у Новој Вароши. View full Странице

Пророче и Претечо доласка Христовог, не умемо те достојно похвалити, ми који те љубављу поштујемо, јер неплодна тобом рађа и очева немост се ослобађа, славним и часним твојим рођењем: И оваплоћење Сина Божијега се свету проповеда. (тропар Рођења Светог Јована) View full Странице

Његова Светост Патријарх српски Иринеј поручио је данас у Млаки, код Јасеновца, да српски народ не сме заборавити своје жртве, међу којима је више од 20.000 убијене деце у Млаки и усташком систему логора Јасеновац, али да хришћански народ мора праштати. Прилог Радија Светигора: Патријарх Иринеј у Млаки - Ово је Света земља натопљена крвљу Светих мученика јасеновачких “Овде су убијани најневинији – деца. Ово је света земља натопљена крвљу Светих мученика јасеновачких”, рекао је Патријарх Иринеј након што је освештао обновљени Храм Светог пророка Илије у Млаки и служио Свету архијерејску Литургију. Патријарх српски је истакао да је за српски народ важно што је храм у Млаки васкрсао. “Зато се Срби са овог подручја требају вратити на свету земљу, у вековна огњишта”, додао је Патријарх Иринеј. Он је подсетио да су у 20. веку, времену науке и развоја, страдали Срби, Јевреји, Роми и антифашисти из других народа, а на најсвирепији начин су убијана деца и жене. “Можемо само замислити како је било када измучена деца призивају родитеље, а бездушни човек им сече главе, вади очи и мучи их”, каже Патријарх Иринеј. Он је нагласио да ће Бог судити онима који су починили зверства. “Крвнички су убијани и чланови породице Тесла. Наша стратишта се налазе свуда и зато наше жртве не смеју бити заборављене”, рекао је Патријарх Иринеј. Светој архијерејској литургији присуствали су председник Народне скупштине Републике Српске Недељко Чубриловић, Миладин Драгичевић, изасланик председника Републике Српске, Миленко Ристић, изасланик члана Председништва БиХ Младена Иванића, министар просвете и културе Републике Српске Дане Малешевић, амбасадор Србије у Хрватској Мира Николић, те велики број верника. На молитвеном сећању поводом 73 године од пробоја јасеновачких логораша и освештању Храма Светог пророка Илије у Млаки, општина Јасеновац, присутне су биле бројне новинарске екипе. Обнову цркве Светог пророка Илије у Млаки иницирао је Секретаријат Владе Републике Српске за вере. Село Млака било је у Другом светском рату сабирни центар логора Јасеновац за жене и децу са Козаре. Дневно је од глади, врућине и заразних болести умирало више од тридесеторо деце. У селу Млака, удаљеном 12 километара од Јасеновца, пре Другог светског рата живело је око 1.500 становника. Комплетно становништво, међу којима и 250 деце, у пролеће 1942. године одведено је у логоре. Извор: Српска Православна Црква View full Странице

У ноћи између 2. и 3. фебруара 2018. године, на дан када наша Црква прославља спомен на преподобног и богоносног оца нашега Максима Исповедника, у храму Светог пророка Илије Тесвићанина на Палићу, први пут служено је свеноћно бденије и света Литургија. Благословом Његовог Преосвештенства Епископа бачког Господина Иринеја, богослужење је предводио Епископ крушевачки Господин Давид, што је била велика част за све Палићане. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Епископу су саслуживали архијерејски намесник суботички, протонамесник Миодраг Шипка, протонамесник Драган Стокин – парох суботички, презвитер Велимир Врућинић – парох новосадски, месни парох и ђакони Андрија Јелић из Крушевца и Станко Лакетић, професор Карловачке богословије. У току бденија Преосвећени Владика је прочитао одабрану поуку преподобног Максима, а по прочитаном одељку из Светог Јеванђеља, сам Владика је надахнуто беседио о узвишеним тајнама наше вере. После богослужења, верници су се, заједно са Владиком и свештенством окрепили у просторијама Црквене општине Палићке. Извор: Славословље View full Странице

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј началствовао је 2. августа 2017. године светом архијерејском Литургијом у храму Светог пророка Илије у Миријеву. View full Странице

Бик звани сивоња По предању које се преносило с колена на колено , у народу је остала прича како је скоро свако вече , пред смирај дана , када би се западно од Великог салаша у правцу Новог Кнежевца на хоризонту видела још само велика ужарена црвена лопта , најављујући тако скори прелазак дана у ноћ , бик звани Сивоња , предводник стада на Великом салашу , би се непримећено изгубио у непознатом правцу . Враћао би се касно у ноћ , сав каљав и ознојан , а врхови његових дугих и снажних рогова изгедали су као две ужарене свеће . Шта ли је то што је предводника стада из вече у вече одводило у непознатом правцу ? Да ли можда на пашњаку чело Пландишта има боље траве , или је вода са оног бунара слађа , или ти тамо постоји неко друго стадо па се Сивоња упустио какву у љубавну авантуру , питао се помало забринут бојтар ? И када је тако опет једном у навечерње дана , Сивоња заждио пут Пландишта , одлучи се бојтар да га уходи , да види куда се то ноћу смуца и луњара Сивоња . Пратио га је тако неприметно неколико дужи . Кад одједном , спарни летњи сутон већ утонуо у сан , наруши продоран крик од којег се крв ледила у жилама .Бојтар застаде . Из правца Черине слатине , у ували која се простирала на стотинак метара испред њега , имао је шта и да види . Сивоња је био сав у магли од зноја , која се испаравала из његове зајапурене телесине , а из врхова његових рогова извијених на горе , бојтару се тада чинило да су дуги неколико метара , куљао је црвени пламен , који се дизао високо ка небу . Повремено би сивоња рио роговима по слатињавој земљи из које је кукљала вода . Тада би се пламен на тренутак смањио , па чак и угасио. Затим би Сивоња опет страшно и силно рикнуо , а пламен би се поново разгорео и дизао високо ка небу , кажу толико високо , да се овај пламен видео чак до Потиског Светог Николе . Било је то једне августовске вечери , негде половином деветнаестог века. После овог догађаја , на месту где је Сивоња скоро свако вече одлазио, ископан је бунар . За њега се убрзо на далеко чуло , па су у навечерје Велике Госпојине почели да долазе верници из Велике Кикинде , Мокрина, Семиклуша , Постиског Светог Николе , Сегедина и околних села да са својим свештеницима служе свеноћна бденија . Брзо се прочуло да у Старокањишком атару постоји Света вода која лечи многе болести и чини чуда .И није било за дуго , догодило се прво чудо . Сви су већ знали да је вода из бунара света и да је треба користити само као лек . Њоме се прати , умивати и пити је ради здравља . Али једном паору ђаво није дао мира . Хоће он , пошто-пото водом из Светог бунара да напоји коње . Та , шта да он вуче воду чак из села , кад му је бунар близу , ту на домаку руке . И ето ти , ђавола је тражио и ђавола је добио . Коњи му поскапаваше само што их је напојио . Од тада , нико више није напајао коње и другу марву водом из Светог бунара . Негде почетком двадесетог века , верници крај Светог бунара сазидаше богомољу која је кажу , била стално откључана . Све до доласка комуниста. У њој је било икона , кандила , разних крстова : металних и дрвених и једна приручна каса у коју су верници и ходочасници остављали прилоге . А крај саме богомоље , на два метра од ње , изникао је један јавор. Чудо Божије . Из његовог корена у виду правилног крста изникла су четири стабла . Дрво је као самораст изникло на средини између бунара и богомоље , наткриљујући их својим гранама и правећи им хладовину , као да је хтело да их пригрли и да их чува од времена и невремена . Једно ново време И онда је дошло једно ново време . ,, Капелу на Светом бунару треба забравити и нема више да се иде на ,,крст,, и Свети бунар ; Нема више да се носе литије кроз село па ни изван села ; Нема више бадњака ; Нема више окупљања верника на другим местима осим у цркви „ Нема више Бога ! ,, „Рече безумник сердцем својем , њест Бог ! „И тако је Свети бунар запустео а касније је и затрпан био .Људи су почели да га заобилазе , сем по неког ходочасника – вечно захвалног за исцелење које му се догодило захваљујући томе што је користио воду из Светог бунара . Зуб времена и друге околности су учинили своје . Врата на капели су разваљена а иконе , крстови па и кандила су покрадени . Каса , која је деценијама стајала у богомољи је нестала . С пролећа 1973 . године , некоме је засметао и крстолики јавор . Два стабла су посечена . И гле ,, случаја ,, једно је рушећи се пало на кров богомоље наносећи јој велику штету . А друго дрво је , падајућим ударило по сред осека и свог га здробило , чиме је судбина бунара била дефинитивно запечаћена . Бар се тако мислило . Али , ,, Не може се град сакрити кад на гори стоји . Нити се пали свећа и ставља под суд него на свећњак да светли свима који су у кући .,,(Мат . V ; 14 , 15) . Они , којима је вода се Светог бунара помогла и они који нису заборавили њену благотворну и исцелитељску моћ , тражили су да се Свети бунар поново очисти , обележи и оспособи за употребу . Речено – учињено Свети бунар је очишћен с пролећа 1985 . године а у навечерје Велике Госпојине служено је бденије у присуству народа из Новог Кнежевца и околних места . Поново је из бунара захватана вода која је на радост оних који су је захватали деловала благотворно , лечећи им боли и умирујући им душе . Како је из године у годину долазило све више света који је поред благотворне воде желео и душевну храну кроз Свету Евхаристију и причешће као једину и праву пуноћу сусрета човека са Богом , родила се идеја , да се на месту где је некада била богомоља , сада сагради црква . Но , није све ишло тако лако . Од самог почетка кренуло је са проблемима . Прво је Општинском органу управе требало довести два човека –мештанина који ће дати писмену изјаву и потврдити да је на месту где треба да се гради црква , некада била богомоља . Парох , који се бавио овим питањем , у шали је запитао : Да ли да доведем целу парохију , јер цело село зна да је на том месту била богомоља . ,, А , не . Закон предвиђа да изјаву дају само два лица . Добро , идемо даље . Од толиких , нађоше се двојица који изјаву дадоше па је чак и својеручним потписима . Затим је запело око земљишта на ком Цркву теба зидати . ,, Може , како Закон предвиђа на ливади , трстику , воћњаку , пашњаку . Па то је баш ливада ! Обрадова се парох , мислећи да је проблем решен , јер и сам знао да на том месту једино расте трава и коров . ,, Јесте ливада , али се у катастру води другачије , води се као ораница VII класе , а на ораници не може да се зида . ,, И опет моли , куми и убеђуј , али на сву срећу у катастру је било разумевања па је једним потезом оловке ,,обрадиво земљиште,, - оно што није у стварности претворено у ливаду , у оно што у стварности и јесте . Тако је и тај проблем решен . Е , потом је настао и највећи проблем . Када је видео пројекат будуће цркве , одговорни и задужен да каже коначно ДА је приметио : ,,Добро , све је у реду , али не може крст .,, Али крст је симбол хришћанства и налази се на торњевима свих наших цркава , без крста би црква изгледала као тело без глава , покушао је да му објасни парох . ,, Не може ! ,, Крстови су само Турцима сметали оте се пароху из уста . ,, Еј , намој ти тако самном ! „ – наљути се одговорни друг .“ Немој да ти не издам дозволу за градњу ! ,, Али , хвала Богу , после свих мука и перипетија дозвола за градњу је добијена и тако је 22 . фебруара 1989 . г. ,, у сред зиме кад му време није ,, отпочета градња цркве на Светом бунару посвећена Светом пророку Михеју . Пар дана пре почетка темеља на нову цркву , председник Црквене општине Стеван Петрић пензионисани геометар и ја изашли смо на будуће градилиште да обележимо темеље . По општинској одлуци , величина будуће цркве требала је да буде 6 х 4 метра . Први колац сам ударио на западном делу будућег храма пружајући канап од севера ка југу у дужини од 6 метара . Господин председник је мало застао , нешто му није било јасно па ми рече : Зар неће бити димензија 6 х 4 ? Хоће , рекох му . Па онда 6 метери треба да иде од запада ка истоку а од севаре ка југу треба 4 метра . Тако је , Г . председниче , рекох му је . Али , они не знају колика нама црква треба . Ми ћемо обележити темеље и цркву изградити 11 х 6 метара , а они после ако смеју нека је руше . За само месец дана , у пролеће 1989 године из срца и душе плодне Војвођанске равнице , изникла је од црвене фасадне цигле нова црква , прва црква у Банату , која је подигнута после II светског рата . Градали су је зидари Стевана Јочића из Новог Кнежевца , уз свесрдну и свакодневну помоћ верника Новог Кнежевца . Иконе на иконостасу је осликала Марија Марјанов из Новог Сада . Свечано освећење је у присуству великог броја верника из Новог Кнежевца и околних места обавио Епископ банатски Др Амфилохије 27 . августа 1989 . г . на дан Св . пророка Михеја коме је ова црква и посвећена . На дан Вазнесења Господњег свечана литија иде од парохијског храма кроз поља до цркве на Светом бунару где се служи Света литургија са чином освећења летине . У међувремену је због вишегодишње суше , која је задесила просторе Северног Баната , Свети бунар засушио , као и сви други копани бунари у атару , па је у непосредној близини храма избушен нортонски бунар . Једини проблем , понекад представља већи део пољског пута који до цркве Светог пророка Михеја води кроз Черину слатину , јер свака мања падавина може да буде препрека да се до цркве дође . Често , они који осећају потребу за земаљским а још више за духовним миром и тишином , али и они којима је вода са Светог бунара помогла , дођу у ову цркву и на Свети бунар по воду . Ако би било среће , а још више разумевања да се реши питање прилаза цркви , тада би ова оаза испуњена небеским и земаљским миром постала стециште за одмор душе и тела . Од када је 1989 . г . саграђена црква на Светом бунару у њој се на дан Светог пророка Микхека служи Света Литургија . Народно предање каже да је ту негде , баш на Пландиште где је бик Сивоња свако вече долазио , некада био православни манастир . протојереј-ставрофор Бранко Попов Извор: Поуке.орг View full Странице