Претражи Живе Речи Утехе

Декларација позива на престанак замене категорије пола, категоријом родног идентитета и позива на забрану промене пола деце, преписивање блокатора пубертета деци, као и на противљење законима који желе да доделе статус мајке особама мушког пола. Atheist Richard Dawkins signs controversial declaration opposing gender reassignment surgeries and puberty blockers for children WWW.MSN.COM Atheist and biologist Richard Dawkins signed a declaration in favor of "sex-based rights," giving the movement an unexpected ally.

Са Портала „Компас‟ доносимо интервју са Његовим Блаженством Архиепископом охридским и Митрополитом скопским г. Јованом (Вранишковским). Разговор је вођен поводом избора новог поглавара Српске Православне Цркве и заседања Светог Архијерејског Сабора СПЦ на ком се говорило о питању македонског раскола. Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован налази се на челу Православне Охридске Архиепископије, самосталне цркве која је у јединству са СПЦ и, преко ње, са целим Православљем. Године 1967. у тадашњој СР Македонији је дошло до црквеног раскола по налогу комунистичких власти. Неканонска Македонска православна црква до данас није призната од СПЦ и осталих православних цркава. Будући једина призната црква, Православна Охридска Архиепископија настоји да се избори са политичким притисцима, терором и прогоном, што је кулминирало затварањем Архиепископа охридског г. Јована 2005. године и рушењем манастира. Разлог за то је била његова одлука да се, са својим свештенством и монаштвом, врати у канонски поредак СПЦ. *Од почетка 2021. године у Српској Православној Цркви су се догодиле важне промене: изабран је нови поглавар Његова Светост Патријарх Порфирије, а на пролећном заседању Светог Архијерејског Сабора изабрани су нови епископи и попуњено неколико упражњених епархија. Да ли примећујете неке суштинске промене у нашој помесној Цркви од избора новог поглавара и како се на избор Патријарха Порфирија гледа у Северној Македонији? Црква постоји више од 2000 година и за све то време она се мења у својој непроменљивости. Непроменљиво је оно што нам је предато од самог Сина Божијег, Богочовека Христа, Који је управо ради тога дошао међу људе да нам покаже разлику између променљивог и непроменљивог, између временог и вечног. Непроменљиво је исто тако учење које је Црква примила од светих апостола као од директних ученика Христових. Исто тако, непроменљиво је учење Васељенских Сабора који су одржавани кроз горенаведени дуги период постојања Цркве. Али, начин организације Цркве кроз векове је променљив и он није условљен тиме да буде непроменљив. Тако да, свако време носи своје изазове, а Црква – не мењајући своју суштину, јер управо је она „со земље” – мења своје приступе међусобног општења. Патријарх српски г.г. Порфирије, наравно да је донео неке конструктивне промене које одговарају како његовом богатом духовном искуству, тако и његовом образовању, али колико се може приметити из неколико његових интервјуа које је дао за ово кратко време, од како је интронизован за српског Патријарха, нити је променио, нити има намеру да мења оно о чему смо рекли да треба да остане непроменљиво у Цркви. Е, то што Патријарх не жели да се упушта у промене непроменљивог, није добро примљено ни од расколничке јерархије, ни од власти у Републици Северној Македонији. Њима би се допао Патријарх који би био вољан да мења црквени поредак и да се сагласи са црквеним пучем који су они направили 1967. г. и који их је коштао раскола не само са Српском Православном Црквом, него и са свим православним Црквама. *У свом првом интервјуу за Радио-телевизију Србије, Свјатејши Патријарх Порфирије je, позвавши се на изреку која каже да неће бити нових ствари али ће бити нових начина, истакао важност решавања проблема раскола у СПЦ. МПЦ је у расколу од 1967. године, а Ви сте једини архијереј који се вратио у канонско јединство са својим свештенством, монаштвом и верницима након Нишког договора из 2002. године. Да ли је раскол у Северној Македонији био на дневном реду недавног заседања Светог Архијерејског Сабора и какав је то „нови начин“, односно приступ решавању овог проблема, који је споменуо Свјатејши Патријарх Порфирије? Заиста сам био једини архијереј који је из тзв. Македонске Православне Цркве приступио у канонско јединство са Српском Православном Црквом, али од тада рукоположена су још тројица канонски изабраних Епископа са којима сачињавамо Свети Архијерејски Синод аутономне Православне Охридске Архиепископије. Сви они учествују при избору Патријарха српског и он је Патријарх свих нас у аутономној Цркви у Северној Македонији. Тако да је корисно за све нас, али особито за читаву Православну Цркву да се коначно реши раскол са јерархиром тзв. МПЦ. То је показао не само Његова Светост Патријарх српски г.г. Порфирије у својим интервјуима, него после нашег уводног излагања и сви присутни на Сабору архијереји СПЦ. Једногласно је била донесена одлука о наставку дијалога са тзв. МПЦ који никад и није био прекинут, једино што ради измишљених и противправних судских прогона од стране МПЦ и државних власти Северне Македоније усмерених на архијереје, неколико свештеника и неколико верника Православне Охридске Архиепископије, он је био замрзнут. Сада, када су званично престали ти судски прогони, дијалог би могао да се настави и за то постоји одлука Светог Архијерејског Сабора СПЦ. Сваки дијалог подразумева нове начине и нове приступе о коме је говорио Патријарх, који је у томе врло искусан живећи дуго времена у средини у којој спремност за дијалог јесте неопходна за утврђење у хришћанским вредностима. *За билатералне односе између Србије и Северне Македоније се каже да нема отворених политичких питања, али се питање расколничке МПЦ углавном сматра политичким колико и црквеним. То потврђује и политички прогон Вашег Блаженства и канонске Православне Охридске Архиепископије. Да ли раскол сматрате превасходно политичким или канонско-црквеним питањем и да ли он икада може бити превладан уколико за то не буде постојала политичка воља? Раскол је црквени зато што је направљен и постоји супротно православној еклисиологији и канонском праву. Политички је зато што је био подстакнут и тренутно још егзистира углавном из политичких разлога. Док постоје ти разлози, не очекујем да се може раскол превазићи. Још од времена комунистичких структура усвојен је став у тадашњој Социјалистичкој Републици Македонији, садашњој Републици Северној Македонији, да свака држава са доминантним православним становништвом мора имати своју аутокефалну православну Цркву. Наравно да је то погрешно, јер Црква није ограничена границама државе. На територији једне државе канонску јурисдикцију може да има више Цркава, као што је тренутно у Елади, где поред аутокефалне Православне Цркве Еладе, јурисдикцију на Криту има Архиепископија Крита која је у саставу Константинопољске Патријаршије као полуаутономна Црква. Али, тај еклисиолошки неисправан став још је заступљен од полицијских структура у Р. Северној Македонији, које не допуштају Цркви на тој територији да о питањима организације решава самостално, и чине да питање постане више политичко него црквено. Тако да не бих могао да кажем да нису у праву они који сматрају да МПЦ неће моћи сама да решава проблем раскола док се о решењу не сагласе политичари, али пре свега стара полицијска структура која, нажалост, још управља у Северној Македонији. *Митрополит расколничке МПЦ Петар је једном приликом рекао да сте Ви главна препрека преговорима између МПЦ и СПЦ. Како тумачите ову изјаву: да ли МПЦ препреку види у Вама као личности, у самом постојању канонског охридског Архиепископа или у оба? Исто и ја мислим, да сам препрека у томе да МПЦ схвати реалност постојања Православне Охридске Архиепископије. Препрека им је наравно и моја личност, јер их њихова савест оптужује колико нељудски, лажући и клеветајући су ме гонили. Како да изађу пред мене и да ме погледају у лице, а да им савест остане мирна – не само због онога што су радили мени, већ и другим епископима, неким свештеницима и неким верницима ПОА? Што се тиче нас, који смо били безразложно гоњени, трудимо се да опростимо, јер је таква порука Еванђеља. Колико у томе успевамо видеће се у будућности, али од тога колико су они спремни да се покају за то што су нас неправедно гонили видеће се да ли ће прихватити пружену руку за наставак дијалога о њиховом канонском статусу. *У својој књизи „Слобода у затвору“ бележите речи које сте изговорили на једном од првих саслушања. Рекли сте да ће доћи тренутак када ће помесне Цркве схватити погубност националних одредница у својим именима. Да ли би промена имена Српске Православне Цркве у древно име Пећка Патријаршија помогла да се реши проблем раскола и етнофилетизма? Српска Православна Црква носи и древно име Пећке Патријаршије. Српски Патријарх је прво архиепископ пећки. Сматрам да би било врло тешко да се неке од помесних православних Цркава одрекну националних одредница, што наравно није немогуће, поготово зато што је то еклисиолошки потпуно исправно. *Ако се у будућности не буде повећавао број верника у Православној Охридској Архиепископији, а смањивао у расколничкој МПЦ, да ли би то могло да утиче на потенцијално признање расколничке МПЦ од стране Васељенске Патријаршије и других помесних Цркава? После признавања аутокефалије Православној Цркви у Украјини од стране Константинопољске Патријаршије не усуђујем се ништа више да предвиђам. Нисам претпостављао да ће то Константинопољска Патријаршија једностраним актом урадити, јер сам предвиђао колики ће то неред у православној Цркви донети, али се ипак такво признање догодило. Ако се Васељенска Патријаршија удружи са неким факторима који раде на разбијању јединства међу православнима неће бити чудно да се и признање расколника у Р. Северној Македонији догоди. Ако Васељенска Патријаршија превиди Томос који је потписан од стране Васељенског Патријарха 1922. г., а којим је територија садашње Р. Северне Македоније јурисдикционо одступљена СПЦ, ако Васељенска Патријаршија сматра да и у 21. веку треба да буде једина, која и без сагласности са другим Црквама додељује аутокефалије, онда, спремајмо се за још већи неред у Православној Цркви. Разговор водио: Милан Веселица View full Странице

Da zapocnemo i ovu temu.

Отац Иван Цветковић из Крушевца је члан Мисионарског одељења СПЦ, уредник Информативне службе Епархије Крушевачке и аутор Јутјуб емисије Жива реч, коју је изнедрила постојећа епидемиолошка ситуација. Пре службе и брака, како каже, имао је свој бенд и професионално се бавио музиком, а омиљени музички жанрови су му рок и метал. И данас у слободно време воли да свира бубњеве. Активно се залаже да својим пројектима приволи младе религији и цркви, што потврђују, између осталог, креација различитих стикера за Вибер, али и отварање Фејсбук профила Животије Утешановић на ком се може пронаћи мноштво здравог хумора и разоноде. Пошто су иза нас божићни празници и божићни пост, неминовно је да овај разговор започнемо објашњењем шта је пост, како се правилно пости, али и рушењем пресрасуда које имамо према посту. Људи често поистовећују пост са пуким уздржавањем од хране. Реците нам, шта заправо представља пост и које компоненте га чине потпуним? Када говоримо о посту на уму обично имамо само за то одређена времена у кругу црквене године у коме чланови Цркве посте. Међутим, питање поста је далеко свеобухватније. Питање поста је питање филозофије живота, питање нашег односа према Богу и према Божјој творевини. Током поста побеђујемо природу и себе у сваком смислу, што значи да се не водимо нашим инстиктима, што је животињска особина, већ разумом . Пост је, такође, уско повезан са праштањем, једним од најтежих подвига којим човек купује Царство Небеско, место на ком се не једе, не пије… већ је све у знаку гледања лица Божјег. У нашем бићу често остаје немир и онда када напустимо људе који су нам починили неправду. Претпостављам да тај немир проистиче из наше немоћи да опростимо. Шта да чинимо како бисмо смогли снаге за тај подвиг? Пре свега, желим да кажем да је констатација „праштам, али не заборављам“ потпуно нејасна. Ако си заиста опростио, аутоматски си и заборавио. Ово је једини прави и могући начин праштања. Извор снаге за опраштање треба пронаћи у речима молитве Оче наш: „опрости нам дугове наше као што ми опраштамо дужницима својим“. Ако смо већ изговорили „како ја теби, тако ти мени“, треба дубоко да се замислимо над својим поступцима. Ја сам своју снагу за праштање пронашао кроз Васкрсење Христово, јер је оно гаранција васкрсења свих нас: и мене и онога коме ја нисам опростио. Могу да замислим какав би пакао био да уђем у Царство Небеско са емоцијама неопраштања, а притом Царство Небеско траје вечно. Праштање је подвиг и мучеништво. Оно подразумева да смо заволели свет и смирење. Ко то успе, он већ живи Царство небеско. Последње речи Светог Стефана Првомученика, док су га каменовали биле су: „Опрости им, Боже, не знају шта раде!“ С друге стране, Свети Владика Николај је рекао: „Непријатељи су сурови пријатељи. Они ме приближавају Богу, а одаљавају од мене самога“. У емисији „Жива реч“, чији сте аутор, Ваш саговорник отац Љуба Стојановић је рекао да осуђујући друге постајемо гори од њих, те да се Хришћанин не бави џелатима, већ слави мученике. Шта осуђивање других говори о човеку? Непрестано враћање и осућивање ближњих је губљење мира. Овакво поступање је аларм да је човек изгубио мир и са самим собом и са другима и са Богом. Мир има три релације, те не сме ни једна од њих да буде пољуљана. Осуђивање је један од најтежих грехова. Како видите данашњу епидемиолошку ситуацију? Да ли је на неки начин она искушење и разлог човечанства да се преиспитује? Ова ситуација, као нимало једноставна, може да нам буде одличан педагог. Она не отвара само здравствена питања, већ и социјална и теолошка. Трудим се да из ње извлачим дубоке теолошке импликације. Оно што желим сада јесте да дајем најбоље од себе, из чега се изродила емисија Жива реч у коју се једном приликом укључио Митрополит Порфирије и показао да као један сасвим нормалан човек подржава овакав мој нови метод бављења мисијом Цркве и препознаје моју добру намеру. Јасно је да се овај онлајн концепт неће свима свидети, али за оне који ће га пратити је права Катихизација. На неки начин ову ситуацију можемо да посматрамо као искушење у смислу да треба да разумемо и нашу слабу (у вери) браћу и сестре, те почнемо више да ценимо различитост и туђи страх. Нико од нас се не може заразити кроз Свето Причешће, али може од неозбиљности, јер овом вирусу још увек није нађен прави лек. Прво питање које се отвара јесте „Ко је мој ближњи?“. Сматрам да је мој ближњи цео свет. Ово питање је уско повезано са Исусовом Причом о Милостивом Самарјанину. Знамо да се вирус први пут појавио у Кини, која је далеко. Све смо неозбиљно схватили док вирус није дошао код нас. Тек тада смо почели да стрепимо пред њиме. Следеће питање је да ли ћемо после овога бити бољи људи? Ово је индивидуално питање, јер ако га посматрамо на нивоу народа или света, тешко да ћемо бити бољи. Да ли ћемо више ценити загрљај и кафу са комшијом? Даће Бог…Ово је период када се љубав показује на друкчији начин. Нећемо угостити педесеторо људи на слави и током празника, али уместо тога бар можемо да дарујемо оне који немају. Поента је како постављамо ствари. Из свега се може извући добро! Људи су, с обзиром на околности са вирусом, уплашени и постају анксиозни. Како пронаћи мир и очувати га у себи? Једини прави мир је онај који нам даје Христос, а задобија се црквеним искуством, кроз заједницу са Богом. Када се Господ усели у нас, ми тај мир имамо. Прве Христове речи када је васкрсао биле су: „Мир вам!“ Такво стање мира се постиже кроз Свету литургију. Литургија се не отпочиње кукањем због свега што немамо, већ захваљивањем Господу на ономе што имамо, а чега врло често нисмо свесни: храну, топао стан, нико нас не прогања због наше вере и не брани нам да водимо црквени живот. Неко нема ништа од тога...Чињеница да су данас најпродаванији лекови седативи и антидепресиви нам говори да мир свима треба, да је најпотребнији. Међутим, мир изазван лековима је лажни мир и само тренутан. Човек који има мир у Господу, макар га убацио у суровост пакла, он ће оживети рај, а ко нема мир и да га ставиш у рај, он ће живети пакао и у свему видети паклено упакљеним очима. Сведоци смо да се празници и даривање често поистовећују са материјалним. Можемо ли у материјалном пронаћи мир и задовољство? Да ли може материјално да нам пружи мир? Не може! Оно пружа само тренутно задовољство. С друге стране, треба да ценимо материјано, али на прави начин (нпр. у Цркви се молимо за ктиторе…). Прави однос према материјализму даје се кроз Цркву – она је најбољи осврт на материјализам. Међутим, материјално не сме да буде и пресудно, јер оно унутрашње је увек важније од спољњег. Позната нам је изрека: одело не чини човека, као што ни мантија мене не чини свештеником. Идол – онај у коме препознајеш божанске атрибуте, тј. моћи. Ако поставимо ствари на своје место – да ли је заиста тај неки тамо баја, криминалац који је стекао новац на нечастан начин и ожалостио друге идол? Ово питање има везе са чувеним – оно што не желиш да ти неко чини, не чини другоме. Да ли би тај коме је криминалац идол волео да га његов идол криминалац опљачка или убије? Наравно да не. Идоли у теологији увек представљају лажне богове. Он је лажни бог. Само светли примери треба да нам буду "идоли". Људи желе да дођу до богатства на брзину, али то не бива. Наводим свој пример: све оно вредно што сам урадио прошло је кроз највећа искушења. Није ми ништа од тога било лако оствариво и зато не дозвољавам да лако пропадне. Можеш мирно да легнеш да спаваш, јер ниси никога ожалостио, нико није заплакао због твојих недела. Клони се од зла, тражи мир и иди за њим! У продужетку разговора смо се дотакли питања зла. Ево шта нам је о томе говорио отац Иван! Није лако дати одговор на питање зла. Откуда зло? Зло се често показује као добро зато што зло нема своју личност, већ је имитација доброг. Нпр наркоман се дрогира иако зна да је то лоше по њега и његово окружење. Зашто? Кад користи дрогу, лепо му је – тада зло имитира добро. Добро је само оно што је добро, а оно што је добро је од Бога. Смрт нас често вуче у грех. Људи мисле да ће победити смртност, чинећи лоше… Тај неко сања да нпр. опљачка банку и оде на острво где ће живети лепо до краја живота. Ово „до краја живота“ је заправо проблематично… Он мисли да ће победити смрт, не знајући да је једино Света Литургија победа живота над смрћу, тј начин на који се смрт побеђује… За крај нам реците у којој мери су данас млади окренути ка цркви и религији. Млади су увек носиоци енергије, па и у цркви. Млади имају потенцијала да промене свет на боље. Много се уздам у младе и многи моји пројекти су намењени њима. Сматрам да је већи број младих у цркви него раније и сигуран сам да наша Црква има будућност. Млади људи често желе да приђу Цркви и вери на директан и јасан начин, без оптерећености обичајима који често буду потпуно супротни од онога што вера налаже. Треба им и те како дати простора да на најбољи начин осмисле своје присуство у Цркви кроз различите делатности: службом, појањем, програмирањем сајтова и апликација, музиком… Најважније је да не губе радост живота, бавећи се теоријама завера – то је потпуно непотребно (вратимо се на епидемију), јер је Христос разоритељ смрти, једном за свагда. Драгана Клашња Извор: Интервју са протојерејем Иваном Цветковићем - МЛАДИ ИМАЈУ ПОТЕНЦИЈАЛ ДА ПРОМЕНЕ СВЕТ НА БОЉЕ ZIVERECI.COM View full Странице

Доносимо емисију Телевизије Храм, "Личност и заједница" на тему: Климатске промене и човеков опстанак. Аутор емисије је Дејан Стојадиновић. View full Странице

Друштвени и црквени делатници, представници интелигенције и побожни Грци су изразили негодовање због новог закона „о слободној промени пола“ који је грчки парламент усвојио у првој редакцији. Изгласан је закон по којем сваки човек, напунивши петнаест година, може да поднесе писани захтев и да промени пол. О овој специфичној теми говорио је протонамесник Милорад Мировић, главни и одговорни уредник радија Беседе. Извор: Радио Беседа