Претражи Живе Речи Утехе

https://www.facebook.com/photo.php?fbid=3484908261523321&set=a.2742858645728290&type=3&theater Када је воз сирочади евакуисан из Лењинграда довезен у Ставрополь, деца више нису могла да стоје, дистрофичари. Грађани су бирали децу и одводили кући, али седамнаест најслабијих је остало, нису их хтели узети - шта да узимаjу кад су били полуживи, боjали се смрти... Алекандра Авраамовна Деревскаja их је све узела код себе. А онда је наставила... Узела je и браћу и сестре од тих који су били код ње. Деца су је се касније присетила: „Једног јутра видели смо да су иза врата капије стаjала 4 малишана, наjмањем нема више од две године... Ви сте Деревскajа?... Ми, извините, чули смо да сакупљате децу... немамо никога... тата је погинуо, мајка је умрла... Па и они су дошли у нову породицу, и наша породица је расла... Наша мајка била je таква особа - ако сазна да је негде усамљено болесно дете, не би се смирилa док се не би вратила кући с њим. Крајем 1944. године сазнала је да у болници лежи исцрпљен шестомесечни дечак, који вероватно неће преживети. Без оба родитеља. Деревскаja је узеела бебу - плаву, мршаву, савиjeну у клупко... Одмах су га ставили поред топле пећи код куће да се загреје ... дечачић се с Временом, претворио се у дебелог малишана који ни минут није отпуштао мајчину сукњу. Назвали смо га маминим репом..." До краја рата, Александра Авраамовна имала је 26 синова и 16 кћери. Након рата, породица је пресељена у украјински град Ромни, где им је додељена велика кућа и неколико хектара баште и поврћа... --------‐----------------------------------------------------------- На надгробном споменику мајке хероине Александре Авраамовне Деревскеје налази се једноставан натпис: "Ти си наша савест, мајко"... И четрдесет и два потписа...

Битка на Паштрику је други део копнене офанзиве коју су из правца Републике Албаније ка Косову и Метохији покушали да изведу УЧК терористи у сарадњи са НАТО снагама и регуларним јединицама војске Албаније. Кад је постало јасно да офанзива на Кошарама није дала резултате и да у том рејону не могу да пробију одбрану Војске Југославије, почео је УЧК напад на планину Паштрик која се налази у околини Призрена. Циљ је, као и на Кошарама, био спајање УЧК снага из Албаније са УЧК снагама које су се налазиле на територији Косова и Метохије. Операција Стрела 2, како су је називали албански и НАТО планери, почела је 26. маја и трајала до 14. јуна када су се снаге Војске Југославије, после потписаног Кумановског споразума, повукле са територије Косова и Метохије. Непријатељ није успео да оствари свој циљ и да у борби пробије линију одбране 549. моторизоване бригаде. Војска Југославије на Паштрику је остала непобеђена. На основу сведочења више од 30 саговорника, официра, војника, резервиста и добровољаца припадника 549. моторизоване бригаде, испричани су догађаји о борби која је вођена у рејону планине Паштрик. Реконструкције и драматизације догађаја снимане су на планинским венцима око Димитровграда, Пирота и Ниша и на војном полигону Пасуљанске ливаде. Документарни филм хронолошки прати догађаје од напада на караулу Горожуп до повлачења наше војске после потписивања Кумановског споразума. Потресне приче преживелих бораца 549. моторизована бригада која је једина била изложена тепих бомбардовању стратегијеске НАТО авијације, илустроване су аутентичним архивским снимцима Асошијетед преса. Снимци су направљени са територије Албаније. Коришћени су и снимци нашег репортера настали после бомбардовања као и фотографије које су војници сами снимили. Иако је непријатељ интензивним нападима и бомбардовањем покушавао да порази наше јединице, материјални губици нису били велики. На првој линији фронта погинуло је 26 припадника 549. моторизоване бригаде, док су губици УЧК снага били готово 20 пута већи. Документарно-играни филм "Ратне приче са Паштрика" биће приказан на двадесетогодишњицу почетка битке, у недељу 26. маја на Првом програму РТС-а. Филм је урађен у копродукцији Радио-телевизије Србије и Војнофилмског центра "Застава филм". Аутор филма Слађана Зарић, директори фотографије Петар Вујанић и Жарко Пекез, монтажер Бојан Перишић, продуценти Снежана Родић Синђелић и потпуковник Горан Иконић, новинар Весна Илић, дизајнер звука Бојан Манговић и композитор Владимир Тошић. http://www.rts.rs/page/rts/ci/rtspredstavlja/story/266/najnovije/3529287/ratne-price-sa-pastrika.html

У Палестини постоје два језера. Једно је слатководно и у њему живе рибе. Обале су му украшене зеленилом. Стабла шире гране над њим и продужују жедно корење како би се напила те лековите воде. Река Јордан то језеро пуни бистром водом с околних брежуљака. И тако се оно смеши на сунцу. А људи уз њега граде куће, птице свијају гнезда, и сваки облик живота је срећнији зато што се налази управо тамо. Река Јордан затим тече према југу и улази у једно друго језеро. Овде рибе не искачу не површину, овде не шушти лишће, нема песме птица, нема дечјег осмеха. Путници бирају неки други смер, осим ако им се силно не жури. Ваздух над том водом је тежак, а не жели да је пије ни човек, ни животиња, ни птица. И у чему је та силна разлика између два суседна језера? Ствар није у реци Јордану. Она и у једно и у друго доноси исту квалитетну воду. Није ствар ни у земљи у којој се налази, ни у околини око њих. Ево у чему је разлика: Генисаретско језеро прима, али не задржава реку Јордан. За сваку капљицу воде која уђе у језеро, једна из њега истекне. Давање и примање једнаких су размера. Друго језеро је ‘лукавије’ и љубоморно гомила оно што прима. Не допушта да га у искушење доведе било какав великодушан подстицај. Задржава сваку кап коју прими. Генисаретско језеро и даље живи. Друго језеро не даје ништа. Називамо га Мртвим морем. На овом свету живе две врсте људи. У Палестини постоје два језера. https://otacmilic.com

Драге сестре и браћо, овде можемо писати све оно што нам падне на памет а што би могло растерати сиве облаке, не само нама, већ и случајном намернику који сврати на чашицу Хришћанске радости и утехе.

Конференција за медије поводом снимања документарно-играног филма „На бранику отаџбине – Ратне приче са Кошара и Паштрика“, о борбама током 1999. године, одржана је данас на Београдском сајму, у Студију 4 РТС-а.Присутнима су се обратили министар одбране Александар Вулин, ауторка филма и уредница у Информативном програму РТС-а Слађана Зарић, пуковник Душко Шљиванчанин, генерал у пензији Драган Живановић и потпуковник у пензији Видоје Ковачевић.Министар Вулин поручио је да је ово последње време да уочи двадесете годишњице допустимо свим херојима да кажу истину, а други нека се стиде. Та битка је, како је истакао министар, показала велику снагу и велику храброст наших војника, а онда деценијама касније показала је велики кукавичлук и срамоту наших политичара. Такође, нагласио је да не смемо да допустимо да нам други пишу историју, да будућим генерацијама други говоре шта су им очеви радили, да покушају да их учине пораженим и пониженим када то њихови очеви нису допустили.- Нека се стиде они који су напали ову земљу. Ми немамо разлога за стид, само за понос. Када је подизањем споменика Тибору Церни председник Србије и врховни командант Александар Вучић разбио ту заверу ћутања, истина више није могла да буде сакривена. Србија је дочекала своју прилику да захвали и да се одужи спомеником, булеваром, улицом, филмом и истином о нашим јунацима. Они су пример како Србија треба да изгледа у најтрагичнијим и најтежим тренуцима. Не зато што желимо да се рат понови, већ зато што желимо да запамтимо оне који су у наметнутом рату показали најлепше лице овог народа. Не пристајемо на лаж да смо на било који начин изазвали, покренули, тражили НАТО агресију и напад на нашу земљу. Ми за то нисмо одговорни. И сва накнадна памет након свих ових деценија још увек није успела да нађе довољно добро оправдање да смо ми ипак криви за рат. Сада више ни не говоре да смо криви, него да треба заборавити шта је било, и да наставимо да живимо. Једино што прихватам је да настављамо да живимо, али не прихватам да не кажемо истину. Истину о овим људима, њиховој храбрости, њиховој пожртвованости и стручности, рекао је министар Вулин.Према његовим речима, битка на Кошарама и Паштрику је најхрабрије и најлепше лице наше војске, најтрагичније место, место истине где се показало да упорност, тврдоглавост, жилавост и вештина наше војске нема премца ни са једним другим.-Та битка је показала велику снагу и велику храброст наших војника, а онда деценијама касније показала је велики кукавичлук и срамоту наших политичара. О овим биткама се ћутало скоро 20 година. О овој страшној истини се ћутало скоро 20 година и ово је први пут да држава Србија, Војска Србије и Министарство одбране на организован и научан начин прилази биткама на Кошарама и Паштрику. Ово је први пут да се ми не стидимо себе ни своје истине, да се не стидимо својих старешина и војника који су нас бранили и одбранили и први пут им дајемо прилику да за незаборав и историју кажу истину. Истину које се не стидимо и истину због које се поносимо. Поносни смо на сваког војника, на сваког официра и борца на Кошарама и Паштрику и на сваког официра и борца који су учествовали у одбрани од НАТО агресије, истакао је министар Вулин.Како је рекао министар одбране, неке друге земље и народи не би ћутали 20 година, него би били бескрајно поносни већ првог дана.- Ми чекамо 20 година. Исправљамо ту неправду и доказујемо да се у свакој генерацији српског народа, тешким и најтрагичнијим, увек роде неки јунаци са Кошара и Паштрика. Баш увек и у сваком рату. И када мислимо да их нема, да су све то херојске приче из прошлости, и када дође тај страшни тренутак, онда овај народ покаже своју енергију и зашто тако дуго траје и зашто је у стању да се одупре далеко моћнијим и јачим. Зато што се у свакој генерацији роде хероји са Кошара и Паштрика. Немамо право да не кажемо ту истину, да оставимо будућим генерацијама да их други уче нашу историју, да допустимо да наша деца не знају ко су им били очеви и зашто имају право да у својој земљи живе слободно, нити да допустимо да не знају истину о Кошарама и Паштрику, нагласио је министар Вулин те додао да ово неће бити и последњи заједнички пројекат, јер је њему лично стало да документујемо све из ратова деведесетих, НАТО агресију, да сачувамо истину кроз сведочења свих који су ратовали и бранили своју земљу и свој народ.-Бавићемо се филмом, издаваштвом, и свако од ових јунака ће имати прилику да њихово искуство не остане само у неким архивима него да буду објављени, да се нација упозна са њима, да их сачувамо за незаборав као што смо научили о јунацима из Првог и Другог светског рата на основу њихових казивања и мемоара. Тако ћемо и о јунацима из ратома деведесетих и отпора НАТО агресији учити из њихових казивања, искустава и погледа. Ниједан од њих не сме да напусти ову животну позорницу, а да не остави иза себе сведочења о том страшном времену у којем су нас учинили поноснима ма колико било тешко и ма колико желели свакога дана да се никада не понови. Све што радимо, па и када снимамо филм о Кошарама и Паштрикује наша жеља да се рат никада више не понови. Никада. Али, исто тако, да покажемо колико поштујемо, колико ценимо и колико смо захвални свакоме ко је свој живот и своје здравље жртвовао за своју земљу, истакао је министар Вулин.Ова земља постоји због тих људи, нагласио је министар одбране.- И да није било битке на Кошарама и Паштрику, а нека о томе суде војни историчари и доћи ће време када ће говорити о томе, али није тешко закључити да да је успео тај први најтежи напад, да је копнена интервенција успела, тешко да би се зауставила само на простору Косова и Метохије. И тешко да бисмо имали Споразум о прекиду непријатељстава, већ бисмо имали капитулацију. И тешко да бисмо имали Резолуцију 1244 на основу које и даље полажемо право на Косово и Метохију, која је наш правни основ да се и даље боримо за Косово и Метохију, него бисмо због капитулације имали неку другу државу на својој територији коју бисмо морали да признамо. Ово је само моје мишљење, војни историчари ће дати свој суд, али ово су чињенице, додао је министар Вулин и захвалио РТС-у на великом напору, искреној жељи и потреби да се филм о Кошарама и Паштрику сними, као и сваком борцу и старешини који је пристао да дође и каже своју истину те да проговори о тешким тренуцима које су оставили само за себе.- Захвалио бих им на људској храбрости што су изашли пред камере, што деле са нама тај страшни и поносни тренутак. У времену које долази и они ће видети праву величину онога што су урадили. Можда у овом тренутку још увек нису свесни величине онога што су урадили. Ни старешине ни војници. Можда ће тек нека следећа генерација разумети шта су урадили, колико заиста сви ми треба да им будемо захвални, а на нама је да и овај начин припремимо ту истину за будуће генерације којима не смемо оставити терет стида, јер ови људи нису оставили терет стида. Онда ни ми не смемо да допустимо да им други пишу историју, да им други говоре шта су им очеви радили, да покушају да их учине пораженим и пониженим када то њихови очеви нису допустили, закључио је министар Вулин. Ауторка филма Слађана Зарић објаснила је да је специфичност овог филма, у односу на остале који су обађивали ову тему, та што ће учествовати све јединице које су биле актери догађаја 1998. и 1999. године на Кошарама и Паштрику.- Желела сам да вам испричам причу и дочарам пакао који је тамо владао. Веома је тешко нама, с ове временске дистанце, схватити шта су ти људи доживели. Они ниједног тренутка нису посустајали. Одала бих почаст тадашњим старешинама, али бих посебно нагласила улогу војника. На Кошарама је гинула младост. То су били војници који су имали 18, 19 или 20 година који ниједног тренутка нису рекли не. Кошаре су веома значајна битка и имаће своје велико место у историји српског народа. Сматрам да ће из овог филма неке наредне генерације много тога научити, јер ће филм приказати велики значај управо те моралне вредности, истрајности и начина како треба бранити отаџбину, рекла је ауторка филма и захвалила Министарству одбране и Војсци Србије што су јој указали поверење да ради овакав пројекат.Генерал Живановић, који је у то време био командант 125. моторизоване бригаде, изразио је задовољство што се напокон снима филм о тим збивањима на територији Косова и Метохије, од 1998. до 1999. године и да сви учесници који су тада били актуелни кажу своје мишљење и запажања те да то остане као наук нашим поколењима. Он је додао да су сви већ написали део искустава који стоји у архивима и да то користе колеге које обучавају професионални део Војске Србије.Пуковник Душко Шљиванчанин, тадашњи командант 53. граничног батаљона, објаснио је да је тај део био најсуровији и најтежи део наше границе у сваком смислу.- На том делу државне границе увек су гинули наши војници граничари, и о томе сведоче и имена караула. Та граница се више бранила него обезбеђивала. Тог 9. априла 1999. припадници 53. граничног батаљона, односно 120 војника који су се у том моменту нашли на Караули Кошаре, прихватили су први, почетни и најтежи удар, нанели агресору губитке, зауставили га на државној граници и омогућили 125. моторизованој бригади и осталим јединицама да дођу да бране државну границу, рекао је пуковник Шљиванчанин и додао да филм треба посветити свима који су водили тешке борбе.Потпуковник у пензији Видоје Ковачевић, тада начелник Штаба 63. падобранске бригаде, говорио је о свом првом утиску при доласку падобранске борбене групе на место борбених збивања.- Дали смо велики психолошки и позитиван моменат и јединицама граничног батаљона и 125. бригаде. Истакао бих да је ангажовање падобранске бригаде за њу била велика част и поносни смо што смо учествовали у заштити суверенитета СРЈ и заштити свога народа и отаџбине, рекао је потпуковник Ковачевић.Филм се снима поводом двадесетогодишњице борби на Кошарама и Паштрику у заједничкој продукцији Радио-телевизије Србије, Министарства одбране и Војнофилмског центра „Застава филм“, а премијерно приказивање заказано је за следећу годину. Филм је захвалност свима који су штитили границу отаџбине током 1999. године, али и почаст онима који су дали живот за одбрану земље. Ова порука је постављена и на насловну страницу Поуке.орг

Ради поуке људима, Господ Исус Христос често се служио причама из природе и често је узимао обичне ствари и догађаје да би показао какав се дубоки садржај скрива у њима. Шта има обичније од соли, квасца, дрвета горушичиног, сунца, врабаца, траве и кринова пољских, пшенице и кукоља, камена и песка, семена… Кроз призму Приче о сејачу и семену сагледавамо актуелна дешавања у земљи и свету са домаћином емисије протонамесником Миодрагом Андрићем. Благодарећи Радију Беседа доносимо звучни запис овог веома занимљивог разговора! View full Странице

Тито није имао моћ да наручи стратешко бомбардовање Београда, то је измишљотина антикомунистичке пропаганде – Вратио сам се кући поред Народне библиотеке и цела зграда била је већ у мору од пламена, а он је почео да хвата увелико и суседну зграду, задужбину Нићифора Дучића, на Косанчићевом венцу бр. 14. Видео сам да Народној библиотеци нема спаса, али сам се надао да су ствари од вредности однете на сигурно место. Сутрадан, дакле 7. априла, горела је Народна библиотека целог дана, али се пожар даље ширио. Изгорела је зграда на Косанчићевом венцу бр. 14, а пожар је захватио и зграду бр. 16, као и суседну зграду у Сребреничкој улици. Гар од хартије, као и поједине полусагореле листове носио је ветар далеко и цела околина била је преплављена пепелом. У понедељак поподне ветар се полако стишавао. Помогао сам са својим сином једном старом учитељу и његовој госпођи да спасу своје ствари из партера зграде бр. 16 и видео сам да је у Народној библиотеци још увек беснео јак пожар и огромна ватра, која се сва сручила у подрум, пошто су међусобне конструкције прегореле. Народна библиотека је горела још у уторак и среду. Ветар је потпуно престао и ватра се даље није ширила, али Народне библиотеке више није било. – рекао је тадашњи становник Косанчићевог венца инжењер Сава Величковић у сведочењу објављеном у Годишњаку града Београда 2004. године. Остаци Народне библиотеке на Косанчићевом венцу; мај 2017. / Фото: Неда Мојсиловић, Танго Сикс Народна библиотека Србије на Косанчићевом венцу погођена је једним запаљивим пуњењем (штапићем) 6. априла 1941. године. Како је зграда била закључана, а особља није било, запаљиви штапић тињао је на крову од три часа поподне док се није разбуктао у пожар око осам часова увече. Грађане који су приметили дим, а касније и ватру, на улазу у библиотеку задржале су решетке, те је сваки покушај да лично угасе пожар био онемогућен. Ипак, неколико запаљивих пројектила који су пали по Косанчићевом венцу на околне зграде, улицу и у двориште Патријаршије и музеја Српске православне цркве, грађани су брзо угасили и спречили даље наношење штете. Међутим, уништење у годинама рата није било само материјално, прича истраживач Бранимир Гајић. Резултат тих бомбардовања јесте и једна велика жртва српске историје која је већ тада погрешно писана, а данас се у истом маниру и тумачи. Тог априлског дана на Косанчићевом венцу истинита прича остала је заједно са библиотечком грађом забрављена решеткама и у пепелу. Иако се узроци и намере уништења библиотеке данас тумаче кроз призму прошлости, Бранимир Гајић прича нам једну сасвим другачију причу: – Мете тих запаљивих бомби 6. априла биле су војне бараке на доњем граду Калемегдана. Оно што се данас не зна јесте да је цела доња половина Калемегдана пре Другог светског рата била војна зона где цивилима није био допуштен приступ. Цркве Ружица и Света Петка биле су последње тачке до које су цивили могли да дођу. Тај део је као војна зона чувао магацине артиљеријског и противавионског оружја, касарне, војску, муницију и резервне делове, а самим тим сматрао се метом број један у немачким ратним плановима за бомбардовање Београда. – “Једина цивилна област која је са свесном намером гађана да изазове цивилне жртве јесте јеврејска четврт на доњем Дорћолу.” / Фото: Неда Мојсиловић, Танго Сикс Међутим, нису гађане само војне мете. Шта је још било на нишану према немачким ратним плановима? То бомбардовање јесте било терористичко и јесте имало за циљ да казни Београд, али су Немци и у том кажњавању имали врло прецизан план које мете ће тог дана гађати и које су то области Београда које треба да буду уништене. То су били војни ефективи југословенске војске, као и тадашњи политички циљеви. Једина цивилна област која је са свесном намером гађана да изазове цивилне жртве јесте јеврејска четврт на доњем Дорћолу. Пре неколико година је из једне рушевине у том делу града извађена авионска бомба, највећа коју је Луфтвафе имала тада у свом арсеналу, што показује да су они тај кварт гађали и запаљивим и разорним бомбама. Ипак, сматра се да постоји и други део града који је гађан са намером. Да ли је Косанчићев венац заиста био циљана мета? Косанчићев венац није био мета бомбардерског напада. Онај ко иоле познаје технологију бомбардовања у Другом светском рату, посебно касетним пројектилима, зна да су то контејнери који се отворе на великој висини из којих се затим избаце запаљива пуњења. Њих су у контејнерима носили бомбардери Јункерс 88, а свака летелица могла је да понесе по два контејнера у који је појединачно паковано до 600 пројектила брентбомбе Б10 и дужине око 50 сантиметара. Пуњења су након избацивања са извесне висине падала на земљу. Ветар, струјање ваздуха или турбуленције од других авиона тог дана разбацали су један део тих пројектила и на Косанчићев венац. У сваком случају, примарни циљ био је доњи Калемегдан. С обзиром на то да је из једног авиона изручено 1200 запаљивих штапића, од којих је један пао на библиотеку, а седам или осам по Косанчићевом венцу, јасно је да ту није било никакве намере. Такође, ту се није налазио ниједан војни или политички циљ, а да су хтели да га униште бацили би разорне бомбе од 600 килограма при чему би четири такве биле довољне да нестане читав Косанчићев венац. Народна библиотека Србије (лево) на Косанчићевом венцу, неколико месеци пре бомбардовања 6. априла 1941. године / Извор: Бранимир Гајић Стога, ни Народна библиотека није била намерно гађана? Да је та библиотека била циљ она не би била погођена тако да један штапић падне у три сата поподне и онда тиња увече до осам, док се не разбукта у велики пожар, а да грађани не могу да уђу јер су врата закључана. Она је погођена сасвим случајно и страдала је као резултат трагичних околности, а уколико изузмемо људске жртве, уништење њене грађе највећа је штета коју је Београд претрпео тог дана. Дакле, да је заиста била на мети била би погођена великом запаљивом бомбом од 250 килограма коју је Луфтвафе имала у свом арсеналу. Бомбардери Јункерс 88, односно злогласне Штуке, били су довољно прецизни и могли су да је спусте у сред библиотеке да су хтели да је разоре. Има ли онда истине у мишљењу да иза бомбадовања библиотеке стоји жеља да се уништи српско културно наслеђе? Мој утисак је да се том причом одржава у животу један мит о нама као народу над којима су сви други вршили разне врсте геноцида, а да смо ми у читавој тој причи били само жртве и ништа друго. Са посебним жаљењем и огорчењем пратим поновно рађање мита о уништеном ДНК српске културе и о томе да је Хитлер лично наредио да се та библиотека уништи, што апсолутно није тачно. Разни се псеудоисторичари позивају на саслушања генерала Луфтвафе Александра Лера који је командовао бомбардовањем Београда, где он наводно говори да је библиотека била примарни циљ гађања. Таква реченица у записнику не постоји. Пожар је био сплет лоших околности, зле среће и потпуне неорганизованости кључних актера југословенског друштва пре рата – министра који је требало да изврши евакуацију, директора библиотеке, оних чија је обавеза била да спроведу све то пре бомбардовања и једног општег немара и нојевског забијања главе у песак пред чињеницом да смо ми акцијом 27. марта изазвали гнев највећег злочинца 20. века Адолфа Хитлера. Улазак Немаца у Београд, Теразије, 13. април 1941. / Извор: Бранимир Гајић Споменули сте да су након тих догађаја нацистички окупатори основали Комисију за утврђивање узрока судбине Народне библитотеке. Каква су била њена коначна сазнања? Ми увек можемо и треба да имамо резерву према нацистичким мотивима, али они су основали Комисију чак и пре формирања Недићеве владе. То је била превише значајна тема, јер су уништењем библиотеке и они изгубили много. Постојала је гомила архивске грађе у Србији која је Немце занимала, што се и види по њиховом доласку у Београд када су ушли у Војни музеј на Калемегдану и тражили све што је у вези за сарајевским атентатом. Комисију су основали како би утврдили шта се заиста догодило, јер су знали да њихови авиони нису намерно бомбардовали библиотеку. Спровели су истрагу и дошли су до апсолутно истог закључка – да је то била једна трагична случајност и да није било намере. Ми можемо да кажемо да су желели са себе да скину одговорност и умање кривицу, али ја мислим да иако су ту комисију сачињавали квислинзи и немачки окупатори, не треба је априори одбацити. Такође, не треба одбацити ни њене закључке зато што се уклапају у оно што је могуће већ здраворазумски и познавањем неколико фактора закључити. Постојећи видео снимак шестоаприлског бомбардовања ипак не даје допринос томе. Да, зато што прави снимак тог бомбардовања не постоји. Постоје немачке фотографије које су они фотографисали из авиона. Ја сам имао прилику да видим у приватним архивама неких људи овде у Београду личне фотографије које су снимљене 6. априла, што је врло вредан историјски материјал. Нажалост он није доступан јавности. Видео снимак који се стално приказује мешавина је неколико немачких филмова и снимака савезничког бомбардовања 1944. године које су Немци снимали са земље. То не мора да значи да филм шестоаприлског бомбардовања не постоји, али он до сада није нађен. „Ти животи су били унапред отписани зато што је једини циљ био поразити непријатеља. Ми нисмо били ексклузивни у томе, гађали су све градове и све мете које су налазили у саставу Трећег рајха.“ / Фото: Неда Мојсиловић, Танго Сикс А када је реч о савезничком бомбардовању 1944. године мишљења су често сукобљена управо због недовољне упућености. Да ли је могуће доћи до докумената који би помогли у расветљавању тих догађаја? Апсолутно. Све је дигитализовано. Последњих година, целокупну архиву у вези са деловањем америчке 15. ваздухопловне армије, чији су авиони једини изводили стратешка бомбардовања Београда и Србије, данас је могуће наћи. То захтева доста труда и рада, али је могуће доћи до ње, као и синтетизовати те податке у тој мери да се створи целовита слика. Може се сазнати и колико је бомбардера учествовало и колико је тона бомби бачено, када и на које циљеве. Уколико говоримо о домаћим изворима, њих нема зато што је домаћа историографија остала лења и слепа по том питању, али ако причамо о другим изворима који су доступни, дигитализовани и на један клик миша могу бити испред нас, њих свакако има. Само треба знати где их тражити, како их разумети и приказати, односно како изговорити оно што ти документи говоре. Бомбардер Б-24 Либератор из састава 15. ваздухопловне армије УСААФ изручује смртоносни товар над Београдом / Извор: Бранимир Гајић Ратне године које су уследиле оставиле су за собом једно од најконтроверзнијих питања које се поставља и данас. Да ли је неексплодирана бомба са ћириличним натписом “Срећан Ускрс” само још један од митова? Та прича је комплетна лаж Недићеве владе, односно немачке пропаганде, што доказује врло једноставна чињеница – бомбардери који су полетели тог јутра из Италије нису полетели да гађају Београд. Њихова мета је био град Плоешти у Румунији, велика рафинерија нафте. Не знам зашто би неко писао ћирилицом “Срећан Ускрс” на бомби која треба да падне на румунски град. Та прича је типичан пример тога како је функционисала немачка и квислиншка пропаганда, а та пропаганда остала је у овом народу и дан данас. На интернету постоји гомила оригиналних докумената где се види шта је била примарна мета и где су се ти бомбардери запутили. Иако су полетели на Плоешти тамо је била толико густа облачност да се на земљи ништа није видело, те нису хтели да више од сто авиона баца бомбе насумично. Приликом сваке мисије увек се планирају примарна и секундарна мета. Дакле, мете су уцртане по приоритетима – уколико главна мета не може да се гађа, гађају се по некој хијерархији секундарне мете. Што је тада био Београд? Да, он је био важна секундарна мета. У Београду се налазило доста стратешки битних ствари за вођење рата 1944. године. То су пре свега биле комуникације, затим мостови и железница, као и две веома значајне немачке фабрике у самом центру града које су правиле делове за немачке авионе, што је био ратни производ највишег степена. Такође, београдски аеродром је био веома важан за цео стратешки напор на југоисточном фронту Европе, који је укључивао Грчку, Југославију и Албанију. Немци су имали и велико складиште нафте на Чукарици и ту је из визуре америчких ратних планова свакако имало шта да се бомбардује. Оно што је данас најболније у читавој тој причи јесу огромне жртве које је то бомбардовање изазвало. Ипак, кажете да се очима рата на те жртве другачије гледа. Веома је важно разумети да је у рату потпуно небитно колико ће бити цивилних жртава. Ти животи су били унапред отписани зато што је једини циљ био поразити непријатеља. Ми нисмо били ексклузивни у томе, гађали су све градове и све мете које су налазили у саставу Трећег рајха. Према тадашњој ратној логици доле на земљи нису живели обични грађани, већ Немци и нацистичка ратна машинерија која је морала да буде уништена. Међутим, техника бомбардовања у то време била је таква да ништа није могло да буде прецизно погођено. Не говоримо о 1999. години када се ГПС-ом и оптиком бомба наводи у прозор зграде. Стога, извођени су разни закључци, између осталог и да је Градско породилиште намерно гађано, што није тачно. Они су у том нападу гађали фабрику у Кнез Даниловој улици. Међутим, када неко на висини од 8.000 метара промаши мету два сантиметра, на земљи је то километар или два. Дакле, онда је јасно зашто те бомбе не падају на Кнез Данилову него по Крунској, по Пашином брду или по Врачару. Бомбе напуштају авион падајући ка Савском мосту који је већ погођен. Овде се види и један мали детаљ: на писти аеродрома уочава се силуета немачког тешког транспортног авиона Ме323 „Гигант“. Тим авионима транспортовале су се трупе и ратни материјал за Грчку и из ње, због чега је београдски аеродром имао стратешко значење за логистичке напоре Трећег рајха у јужној Европи, јер су се ту допуњавали горивом због долета. Аеродром ће због тога бити мета неколико наредних бомбардовања. / Извор: Бранимир Гајић Постоји још једно проблематично место када је реч о бомбардовању 1944. године. Ко стоји иза њега? Ту је на делу још једна антикомунистичка пропаганда према којој је Тито лично наређивао америчким генералима у Италији како ће и где њихови бомбардери да лете и шта да гађају. То је према мом мишљењу најбесмисленија конструкција која постоји у савременој историји. Партизани јесу имали сарадњу са савезничким тактичким бомбардерским снагама, али то нису стратешка разарања и бомбардовања о којима сада причамо. Бомбардерску стратешку америчку авијацију, дакле четворомоторне бомбардере Б-17 и Б-24, ниједан партизански командант није могао да наведе ни на један град, осим случаја из Лесковца, где је дојављено да се у граду налази велика немачка оклопна јединица. Британски официри за везу са партизанима су то одмах јавили америчком штабу 15. ваздухопловне армије. То је био једини пример стратешког бомбардовања, а да су партизани са тим имали неке, додуше индиректне, везе. Међутим, та информација је била погрешна. У граду се није налазила немачка оклопна јединица, већ само немачки војници. Друга страна тог пропагандног новчића јесте став да су бомбардовања била симбол подршке англо-америчке стране управо партизанском покрету и Титу. То није тачно. Партизански покрет је одлуком конференције у Техерану био признат за савезничку силу, па су савезници неким својим дејствима и помагали борбене напоре на терену. Ипак, то су радиле мање снаге, мањи авиони са мање бомби који су гађали мање циљеве. С друге стране, стратешка америчка авијација се није бавила стањем на терену, већ је имала своје унапред зацртане мете и крупан стратешки интерес који се огледао у уништењу свих материјалних вредности немачке војске. То није имало везе са тиме ко на земљи ратује против кога, при чему је једина веза са тереном био Лесковац, који је дао прогрешну слику о свему. Ни у случају Лесковца партизани нису имали моћ да позову бомбардере. Они су само пренели шта се налази у граду, а амерички генерали и планери, којима је информација достављена, у том тренутку одлучили су да такав циљ вреди бомбардовати. Да су рекли да то није вредно бомбардовања, Лесковац не би био гађан. Можемо ли онда закључити ко је кривац за то бомбардовање? Нико није крив, јер ту не постоји кривац. Жртве које су поднете, како код нас, тако и у региону, јесу допринос ослобођењу од нацизма. Уколико се ипак може причати о било каквим кривцима онда су то засигурно Хитлер, нацисти, Вермахт, СС, Гестапо и Недић. Да они нису окупирали Београд и Србију ми не бисмо били бомбардовани, јер онда за то не би ни постојао разлог. Марта ЛУТОВАЦ, ТангоСикс-Т6

IMPERIAL - Dječak iz Nebraske, koji je umalo preminuo od puknuća slijepog crijeva, zaprepastio je svoje roditelje kad im je ispričao da je sjedio u Isusovom krilu te da je sreo svoju sestru, za čije postojanje nije niti znao. http://www.cafe.ba/slika.php?op=vijest&slika=vijesti_slike/v39503.jpg&width=420 Danas jedanaestogodišnji Kolton Burpo bio je kao četvorogodišnjak podvrgnut nizu operacija, nakon što mu je puknuće slijepog crijeva ugrozilo život. Dok je bio u operacionoj sali, njegovi su se roditelji molili u čekaonici, uvjereni kako njihov sin neće dočekati jutro. Nakon što se probudio, Kolton im je prepričao što su sve radili u čekaonici. Svom je ocu rekao kako su mu anđeli pjevali, dok se molio za sinov oporavak. Ispričao je i kako je 'na nebu' naišao na svoju sestru, koju je njegova majka spontano pobacila prije njegovog rođenja. "Izgledala mi je poznato. Odmah me počela grliti, govoreći kako joj je drago da ovdje gore ima nekoga iz vlastite porodice". Kolton je susreo i svog pradjeda Popa, koji je preminuo prije više od 30 godina, no nije ga kasnije prepoznao na fotografiji mladog Popa, koju su mu pokazali roditelji. Što je vrijeme više odmicalo, vizije su postajale sve stvarnije, ispričao je dječak. "Sjećam se Isusa, zlatnih ulica i mnogo boja. Sjeo sam Isusu u krilo i osjećao sam se sigurnim. Bog je glavni i najveći na nebu. Može držati svijet u dlanovima," prepričavao je svoje dogodovštine za vrijeme operacije. Čak je ustvrdio kako je vidio djelić nečega, što bi trebao biti smak svijeta. Njegovi roditelji napisali su knjigu o sinovim čudesnim vizijama. "Ne znam zbog čega, ali Bog je odabrao nas. Učinio je nezamislivo čudo," kazao je Koltonov otac. http://www.cafe.ba/fun/39503_Djecak-na-nebu-sreo-sestru-za-koju-nije-ni-znao-da-postoji.html

Старац КЛЕОПА КАКО ЂАВО ОБМАЊУЈЕ ЧОВЕКА (из књиге "Пут неба") У наставку ћемо говорити о савету ђавола, како ђаволи уче људе да одлажу покајање. Беше неки монах пустињак, велики подвижник у пустињи у пределу Александрије, именом Иларион, велики исихаста. Имао је скоро сто година. Молио се Богу неколико година: "Покажи ми, Господе, које је лукавство ђавола којим они задобијају највећи број душа за царство пакла! Која им је мајсторија и метод да одврате људе од доброга пута, да би их учинили робовима греха и одвели у пакао. Како они задобијају више душа за пакао него ли анђели чувари за Царство небеско?" Молио се отац годину дана, две, три и није му Бог одговорио. Једне ноћи, када је био на молитви, а беше дубоко у ноћ, напољу беше месечина као дан, чује неки глас: - Аво Иларионе! - Молим, господе? - Узми свети крст у руку, узми свој штап, осени се знаком светог крста, изиђи из келије и иди до оближњега пропланка, и када будеш стигао на пропланак, стани тамо поред којег дрвета. Али се не бој онога што ћеш видети! Стој тамо и гледај на средину пропланка, док не будем дошао. Када је он чуо да га је учио да се наоружа знаком светог крста, познао је да је позив од Бога. Отишао је старац, казујући молитве у уму, и стигао је на пропланак. Беше велика тишина; не дуваше ветар те ноћи. Видео се само месец и звезде. Отишао је стари монах поред неког дрвета и стојаше пазећи. Одједном, виде да се насред пропланка појављује престо, царски трон. Као да беше од муња, као пламен огњени. Најпре се појавио престо, и зачуди се. Затим виде да долази сатана и седа на престо. Рамена му беху као наковањ. Кожа му беше као мастило, са длаком као што је медвеђа, са снажним канџама. Имао је круну сачињену сву од змија и држао је у руци штап у виду аждаје. Када га је видео, осенио се знаком Светог крста. Сатана је сео на онај престо и трипут пљеснуо дланом о длан. Када је пљеснуо, испунио се ваздух ђаволским четама. Пукови ђавола, хиљаде и милиони. Једни, који су изгледали да су од највећих, велможе пакла, стојаху близу њега. Други - над шумом и други - по ваздуху; колико поглед обухвати - само ђаволске чете. Када је монах видео тамо толико ликова пакла и толико ђавола, сетио се речи из келије, која му беше речена: "Не бој се", наоружао се знаком Светог крста и стојао пажљиво. Тада, након што су се сабрали као песак морски, на свим странама су се виделе само чете ђавола, устао је сатана на ноге и рекао: - Сакупио сам вас ове ноћи, у поноћ, овде, јер хоћу с вама да обавим испит. Треба да положите тежак испит. Знате ли ви због чега сам вас позвао? И рече један: - Господару, не знамо! - Ево због чега сам вас позвао овамо. Да изађе на рапорт сваки од вас који зна најбољу мајсторију да обмањује људе и да их доводи у моје царство. И да ми покаже како он обмањује свет и како заглупљује човека и обмане га, те га доведе у вечну муку и у наше царство. Који је метод, која је ваша мајсторија, јер у целом свету то вам је посао: да обмањујете људске душе. Да вас видим колико сте искусни у обмањивању људских душа! Који ми буде погодио мисао, ако ми буде казао савет како обмањује свет онако како ја мислим, ево даћу му да управља паклом три минута, поставићу га за цара уместо мене на три минута, и учинићу га великим генералом над осталима. Тада је изашао један из мноштва и рекао: - Жив био, твоја мрачности! Дошао сам да поднесем рапорт како ја обмањујем људе! - Но да видимо! - Ја - вели он - кажем човеку овако: "Море човече, иди ти и у цркву, и пости, и моли се, и чини чак и милостињу, и друга добра дела. Море, али ни са ђаволом немој кварити односе! Иди и у ресторан, иди и у крчму, на игранке, на проводе, на игре на срећу, да би се и с овим светом провеселио!". Тим методом сам обмануо врло многе. Убацујем им помисао, јер другу силу немам! Друга нам се сила није дала из пакла. Рајски анђели имају од бога силу само да убацују човеку мисао да чини добро. Ми имамо силу само да убацујемо човеку помисао да чини зло. Али да га присилимо не можемо, јер човек има самовласност коју му је бог дао. Не можемо да га принудимо да згреши; само ако је глуп и слуша мисао коју му убацујемо. И тако сам обмануо врло многе. Када изађу из цркве, неки се зауставе у крчми. Тамо се сваки сретне с родбином, с пријатељима. Узме по ракију, попије по чашу; понеки узме и цигару, дође и који свирач да му свира. Из тог разлога човек се спотакао, није му више ништа користило што је ујутру био у цркви, јер се увече вратио из наше службе. И тако поступам са сваким. И упитао је сатана: - Јеси ли моге обмануо? - Жив био, твоја мрачности, многе! - Обмануо си глупље од себе, али ниси учинио ништа нарочито. - Због чега, твоја мрачности? - Ти кажеш човеку да иде и у цркву, да иде и у крчму, да иде и на забаве, да иде и на Света места, да и чита, да се и моли, затим да иде на недозвољене проводе, али Христос му каже у Јеванђељу: Нико не може два господара служити! (уп. Са Мт 6, 24), то јест и мени и Њему. Ти си га подстакао, можда човек није био душевно припремљен и одлази неколико пута, али након извесног времена долази анђео и убацује му мисао: "Море човече, не можеш ходити двема стазама; или с ђаволом или с Богом". И човек, будући укорен страхом Божијим, то напушта. "Море, држим се једне, јер нема спасења у ходу по двема стазама?" - Јеси ли пострадао тако? - Пострадао сам и тако! - Видиш! Рекао сам ти ја да си обмануо глупље од себе. Дакле, знај да ниси одговорио добро. И позвао је једног командант, од оних великих, једног капетана, и рекао му: - Узми га на леђа, однеси га у збор и удари му десет батина по леђима и пошљи га на дно пакла, јер је глуп! Избио га је, уместо да му захвали! Није му се допао његов савет. Тражио је други бољи. Изађе други на рапорт. - Жив био, твоја мрачности! Ако те ја не задовољим, други те неће задовољити. - Да те видим, јуначе! Како се зовеш? - Хроми Даба се зовем. - Како ти обмањујеш људе? - Ево како, величанство. Ја кажем човеку овако: Море човече, нема Бога, нема ђавола, нема анђела, нема пакла, нема раја, нема вечне муке, нема вечне славе, све је овде, на овом свету! Ако имаш шта да једеш и шта да пијеш и имаш жена и новца много, ако имаш поштовање од људи, кућу и многа богатства, овде је рај. И ако немаш, овде је пакао. Дакле, толико је, колико је човек на овом свету. - И јеси ли обмануо многе? - Многе сам обмануо! - И ти си обмануо глупље од себе. Знам да си обмануо, али глупе, јер оне који познају Свето Писмо не можеш обманути. Јер Свето Писмо каже човеку да има Бога, да има ђавола, да има анђела, има пакла, има раја, има вечне муке, има вечне славе, има казне за грех, има на небу награде за добро дело. Свето Писмо је пуно таквих учења, и који га читају не верују теби. Чак и више од тога. Бог, када је саздао човека, ставио му је у душу и у тело осећање Бога. Ма колико био когод паганин, осећа да постоји невидљива сила у његовој души, а то је савест. Савест га гризе када чини зло и радује када чини добро. И глас савести не може бити одраз материје, нешто материјално, јер је невидљиве природе. Савест је глас бога у човеку, и жим је згрешио, гризе га: "Зашто си тако учинио?" Може нико да га не кори. Може да га не види нико када чини грех. Кад год згреши, тај закон, који је Бог усадио Адаму прво, назван и законом природе или савести, одмах га гризе. Понекад га гризе тако јако, ако је грех велик, да га доводи близу очаја. Испуњава се онда реч која каже у псалмима: Карањима због безакоња покарао си човека, и истањио си као паучину душу његову (Пс 38, 14-15). То јест истањи се нада као паучина и, од многе гриже савести, скоро да изгуби наду. Ако се савест упрља са много грехова, понекада тако јако гризе човека, да му та грижа (то прекоревање, прим.изд.) савести постаје мука над мукама. Због савести не може ни да једе добро, не може више ни да спава, ни мира више нема, ни молити се не може. Савест гризе, гризе као црв у дрвету. "Зашто се учинио и зашто се разгневио Бога таквим гресима?" Дакле, узалуд му ти казујеш да нема Бога, јер му савест казује, и - после савести - казује му и Свето Писмо. Ти велиш да учиш човека да нема Бога, да нема ђавола, да нема анђела, да нама пакла, на нема раја, али му савест казује да има, и Свето Писмо је пуно сведочења по којима се доказује да постоји Бог, да има анђела, има вечне муке, има вечне славе. Дакле, и ти си - рекао је сатана ономе с рапортом, који се хвалисаше да овим саветом обмањује много света - глуп и не доносиш велики допринос царству пакла; не доносиш велику корист! Тако је пострадао и тај ђаво који је дошао с другим рапортом пред сатану, као што је пострадао и први, који се хвалио да је учинио нешто нарочито. То јест, уместо да га похвали, да га учини великим над многим ђаволским четама, избио га је и под срамотом послао на дно пакла, што је глуп и не уме да обмањује људе. Обмањивао је, али је обмануо сувише мало и сувише је мало душа одвео у пакао! Пострадао је и овај ђаво као и први који је учио човека да иде и у цркву и у крчму и да чини и Божије и сатанино. Дакле, и тај се зло провео. И сада од ђаволских чета које су биле присутне позвао је другог на рапорт. И беше ћутање међу ђаволским пуковима, јер беху милиони демона око шуме и онога пропланка, и не излазаше ниједан, јер се бојаху да ће пострадати као што су пострадали остали, да ће их, уместо хвале, избити и послати на дно пакла. Сатана је седео на престолу и чекао да изађе још који на рапорт, говорећи: - Ако ми трећи који изађе погоди мисао, то јест изложи ми план за задобијање душа за царство пакла, бољи него оне двојице који су ми пре поднели рапорт, онда ћу ја тога учинити генералом над многим ђаволским војскама и поставићу га да седи на мом царском престолу три минута. Након што је сатана тако рекао, из оних небројених ђаволских пукова није неко више хтео да изађе, зато што се бојаху да не пострадају као што су пострадала друга двојица, која су пре поднела рапорт и њему се није допало. Ипак, после неког времена изађе један грбави, са четири реда рогова, једна му нога пачија, једна беше коњска. Имао је знаке пакла на свом челу, реп беше дугачак, од не знам колико метара позади. И када је изашао, отишао је пред стану, како он сеђаше на престолу тамо насред пропланка, и рекао му: - Жив био, твоја мрачности! Сатана га пита: - Како се зовеш? - Куси се зовем! - Ехе, видим те старог и грбавог. Чини ми се да ти знаш разне мајсторије да обмањујеш душе, да их доводиш у моје царство. Куси је рекао: - Ни твоја мрачност не зна шта знам ја! - Да те видим! Чини ми се да си велик мајстор да задобијаш душе. - Ни ти не знаш шта знам ја! Имам мајсторију, јер сам оматорио у борби са људским душама толико хиљада година, и њом многе душе одводим у пакао. Као што у зиму падају пахуље снега, тако ја спуштам у пакао душе свакога дана. - И како си успео да доведеш толико душа у моје царство? - Ја нећу рећи као први ђаво који је изашао на рапорт. Човек зна да не може служити два господара и лако га задобије анђео за своју страну. Али нећу рећи човеку ни као онај други глупан, да нема Бога, нема ђавола, нема анђела, нама пакла, нема раја. Не! Јер Свето Писмо каже да има и Бога и ђавола и анђела и пакла. Ја толико кажем човеку: "Море човече, има Бога, има ђавола, има анђела, има вечне муке за грех и вечне славе за добро дело, али имаш још времена! Зар си глуп? Баш од данас да започињеш добро дело?" Ако је дете, кажем му: "Море дете, ти од сада имаш да живиш! Долази младост, треба да се ожениш, треба да се проводиш на свету! Немој да изгубиш младост тако узалудно, јер живот треба проживети!" А ако је младић, кажем му: "Након што се будеш оженио и засновао домаћинство, после тога ћеш отпочети добро дело. Сада једи, пиј, проводи се, чини сва зла, та млад си. Опростиће ти Бог, јер он познаје човекову немоћ. Покајање остави за сутра, остави за прексутра, остави за догодине, за касније". Учим човека да одлаже покајање од данас за сутра, од сутра за прексутра! "Какву милостињу хоћеш сада да чиниш? Не жури! Покајаћеш се пред смрт! Сада хоћеш да постиш, да истрошиш здравље тела? Нека у старости, јер пост је за старе! Хоћеш да се молиш? Да изгубиш толико сати молећи се Богу? Па сада имаш посла. Ето, имаш да гајиш децу, имаш да стичеш кућу и мираз ћеркама, имаш да жениш и удајеш. Имаш толико!" И забуним га са животним бригама и стално му казујем: "Остави за други пут". Када дође анђео и каже му: "Море човече, дај подушје за мртве!", ја му кажем: "Зар си глуп? Сада имаш да одеваш децу, имаш да правиш свадбу, имаш да чиниш то и то!" Анђео долази и каже му: "Море човече, хајде отпочни постити постове, током године, средом и петком!" Ја му кажем: "Немој постити, јер ћеш изгубити здравље! Ти треба да радиш, да скупиш имања, имаш да гајиш децу!" Или долази анђео и каже му: "Море човече, исповедај се и остави грех, остави разврат, остави пијанство, остави дуван, остави псовке!". "Ех, зар још од сада? Касније, пред смрт, исповедићу се свештенику, раздрешиће ме и готово. Па књига каже да те затекне добра кончина, а дотле се можеш проводити овако!" С тим ме сви слушају - каже ђаво - и стално одлажу добро дело од данас до сутра. Свето Писмо каже друкчије. Дух Свети буди људе, говорећи: Данас, ако глас Његов чујете, немојте да буду тврдокорна срца ваша (Јев 3, 7-8). И као што сам казао, глас Божији у човеку је савест, која га гризе због греха и каже му: "Човече, напусти грех! Остави се крађе, остави се блудничења, остави се псовања, остави се пијанства, остави се пушења, остави се злих ствари, зависти, злобе, свађе". Бог му заповеда данас, а ми му кажемо: "Не данас, него сутра, прексутра, у старости!" И казујемо му овако: "Дај мени данашњи дан и ти узми сутрашњи!" И тако је - вели - грех у човеку, као кад би узео велик ексер и брадвом почео да га укиваш у суво храстово дрво. Ако га удариш чекићем једанпут, двапут, трипут, лако можеш извадити ексер. Ако га укујеш до половине, теже је, а ако га сасвим укујеш, треба да расцепиш дрво! Такав је и грех! Укива се у природу навиком. И ако човек не остави данас грех, када је свеж, што више стари, тим га се теже може одвићи. Јеси ли видео у бакру зелену рђу? Да си бакар чистио свакодневно, сјајио би као сунце! Али ако је остављен годинама, ухватио је зелену рђу, не можеш га више ничим на свету опрати, само ако га истопиш. Таква је душа када остари у греху. Ако није данас оставила грех, нека не мисли да ће га сутра или прексутра оставити лакше. Јер по мери протицања времена, грех стари, укива се у природу, и уобичајавање постаје друга природа; навика постаје друга природа, и човек чини грех хтео-не хтео, и с великом се муком човек ослобађа греха, након што је овај остарео у њему! Навика, по канонским законима Цркве, јесте десети степен греха, јер даље следи очај, претпоследњи степен. И када сам видео човека да се навикао на грех годину дана, две, десет, не знам колико, мој је заувек! И тако ја успевам да их обманем, јер хиљаде и милиони људи одлажу покајање од данас до сутра, и сви постају робови греху; јер који грех није остављен данас, сутра-прекосутра све више хвата корене и све је тежи. А када човек хоће да остави грех, грех се диже на њега с великом силом: "Зар си глуп, море? Са мном си живео! како да се манеш мена? Шта још преостаје? Да живиш како те ја учим и како си навикао на мене!" Тако сам, као што сам ти пређе казао, научио и обмануо толико душа, да оне падају у пакао као што падају пахуље када веје, с једним јединим саветом: "Добри људи, има још времена за добро дело; не будите глупи да га отпочнете баш од данас или баш од овога часа!" Дакле, кажем вам, ваша мрачности, то је мој савет и моја мајсторија, и имам у паклу чету од хиљаде и стотине хиљада мојих ученика, које сам тако научио, и шаљем их по целој земљи да шапћу човеку на ухо: "Човече, за добро дело има још времена. Сутра, прексутра, за годину дана, за две, у старости". И успео сам и успевам. Иди и види у паклу колике сам гурнуо и гурам овим саветом! Тада је сатана рекао: - Браво! Најбољи савет - да учиш човека да одлаже покајање од данас до сутра: "Баш данас хоћеш да се исповедиш? Баш данас хоћеш да се причестиш? Баш данас хоћеш да твориш милостињу? Зар не видиш да немаш времена? Остави за сутра!" Сада пошто си ми погодио мисао, даћу ти своју круну и штап да три минута владаш паклом, и сви да научите од њега то лукавство, да бисте довели што више душа у моје царство, да би се са нама мучиле у векове векова. *** Након што је видео и чуо све то, монах је видео сатану да је пљеснуо трипут дланом о длан и као варница се угасио у ваздуху, и није више видео ништа и није се више чуло ништа. И он је остао зачуђен оним што беше чуо, како сатана обучава своје ученике и безбројне ђаволе из пакла, да уче људе да одлажу покајање. Тада је дошао анђео Господњи и рекао му: - Аво Иларионе! - Молим, Господе? - Три године се молиш Богу да ти покаже како ђаволи обмањују људе и како их одводе у царство пакла! Ето видео си својим очима и чуо својим ушима како! Иди у своју келију, узми свеску, дохвати перо и напиши све што си видео, све што си чуо својим ушима, да остане за нараштаје који ће доћи, за последње, ова сатанина мајсторија. Јер цео свет треба да зна, да најбољи савет ђавола да би задобили душе за царство пакла, јесте да уче човека да одлаже добро дело од данас до сутра, од сутра до прексутра, од младости до старости, до смртне постеље, и тако да их све одведу у пакао! Амин. чтец Филип

Ово су приче које су писали разни људи (ја баш не знам све ауторе), и које су ми многи пријатељи слали мејлом,или сам их проналазио на другим местима и сајтовима.