Претражи Живе Речи Утехе

ПРИЧЕСТИО САМ ДЕТЕ ОБОЛЕЛО ОД КОРОНЕ. И ШТА?! НИШТА! + + + У име Оца, и Сина, и Светога Духа. Амин. Данас, Лета Господњег 2020., прочитаћу вам Синаксар који је написан на празник Цвети – Улазак Господа нашега Исуса Христа у Јерусалим. Срећан празник свима присутнима. Оно што бих још хтео да кажем, браћо и сестре, да се Псалтир чита до Велике Среде, завршава се на Велику Среду. Читање Псалтира је јако важно, и некада су наша деца читала Псалтир у Основној школи. То је било пре око 100 година. Не знам када је тачно то престало, али у 19. веку су деца српска читала Псалтир који је књига јако, јако изванредна за просветлење ума, односно за борбу против зла у себи, а и око нас. Дакле, они који читају Псалтир, завршавају са Средом. Друго шта може да се уради у овој тешкој ситуацији (видите колико нас је на Служби... било би десет-петнаест пута више да је све нормално), оно што је јако важно за даљу борбу против ситуације у којој се налазимо, то је да од Великог Четвртка певамо Часном Крсту „Спаси Господи људи твоја и благослови достојаније Твоје, побједи всјем православним христијаном нашим на сопротивнаја даруја, и твоје сохрањаја крестом твојим житељство“. Тропар (глас 1). То више пута може да се пева у току дана, и видећете колику душа корист има од тога појања. И не само то. Тропар Часном Крсту је и молитва за победу, односно за очување нашег Отачаства – Србије и српских земаља и народа српског. Он зато служи. И треће, дакле, то све можемо да појимо, да певамо – Велики Четвртак, Велики Петак и Велика Субота. А затим долази Васкрс: „Христос Воскресе из мертвих ,смертију смерт поправ и сушчим во гробјех живот даровав.Христос Воскресе!“ Више пута. Више пута. А звона има да звоне док се не уморимо! Тако објављујемо победу живота над смрћу, Господа нашега Исуса Христа над грехом, смрћу и сатаном. Наш је труд, а Божији је благослов да се то врши, да би наш народ изашао из ове тешке ситуације у којој је, практично затворен у своје станове или своје куће, што, никако, не може бити добро. Ако је овако сунчан дан напољу, он би, човек, требао да буде напољу, на ваздуху, и тако се другачије осећа. И да ради свој посао – ко у пољу - у пољу, ко већ где ради, на другом месту, да ради за шта се спремао и где је запослен, да то обавља. Када би човек могао да искључи медије, да не слуша ништа од тих вести које се сад емитују, онда би друга ситуација била у нама. Онда би се душе наше тако гојиле. А овако – страх. Из страха у страх. Све више страха бива у душама. И то је јако опасно стање. Ја сам то искусио писмом из Шпаније. Добио сам писмо из Шпаније, од једне наше сестре. И шта ми је било чудно на том писму? Уместо марке и печата, била је црна трака и назирала се глава мртвачка кроз ту црну траку. Брат Љубиша, који доноси пошту, он се нашалио и каже: „Чувај се короне“. Ја сам се насмејао, а тек сам после узео писмо. И видео сам шта је. И осетио сам извесни страх у души. Онда сам узео одмах ту марку, одлепио сам је и запалио. А писмо сам прочитао, наравно, и видео сам да нема ту никаквог помена о вирусу нити корони... И тако, пошто ја знам како та борба треба да тече, ја сам после узео Псалтир и бројаницу и за кратко време после није било страха. А мислим се после: не дај Боже да сам се упецао на ту удицу. То је страшно кад... страх, па страх, па страх... Ту нема мира ни покоја. После идеш у апотеку да купујеш лекове за смирење. И тако... ко зна колико се тога троши. Некоме је у циљу да се то све одвија како се одвија. А то су силе, мрачне силе овога света, оне то гледају..., да припреме терен за Антихриста. Ја то тако схватам. Ако неко, можда, другачије схвата, то је његова ствар. Али, пратећи шта се збива – а ово није само код нас, већ је у читавом свету, по свим земљама се то одржава и спроводи се то као борба против вируса... Али, може се само наслутити шта је ту у питању. Оно што до нас стоји је да имамо веру у Живога Бога. Ако се човек плаши, онда иди у шуму, ако ти је тамо мањи ризик и сматраш да ти је ризик овде у цркви. Како може бити у цркви ризик? Наши су храмови, наше су цркве Божија места, они су болнице, извори здравља. Све то је освештано овде: и иконе, и крстови... Све је то извор здравља и никако не могу бити посредници неких заразних болести. Ја увек на крају, кад сви целивају, ја на крају целивам. И шта?! Кад се сви причесте, ја на крају..., свештеник на крају употреби Причешће. И шта?! Ја сам преко 30 година овде! И шта би било? Ко зна колико сам ја овде причестио од рака, од заразних болести, ко то зна? Једини Бог зна, кога све нисам причестио. Причестио сам и једно дете (оболело) од короне. Исто. И шта?! Ништа. Значи, нема никакве ту опасности. Али, ако човек сумња, онда, кажем, у шуму! Ако сумњаш, онда у шуму. Знате како каже народна пословица: „Чега се плашиш, то те стигне!“ Бог наш је свуда присутан, и све што миче, све што је Њиме приведено у биће, оно је под Божијом контролом, под Божијом влашћу. Свемогући Господ све држи под својом влашћу... Дакле, болести су Божије посете. Да се разумемо. То треба знати. Свака је болест Божија посета. Чак и на овом нивоу – светском. То је Божија посета свету, свим народима на планети (То су милијарде људи...), да се тргну, да се опомену, да се пробуде из греховног сна. Да размисле у чему је смисао живота овде. Да ли је то у бесомучном трчању за новцем и стварима, или живот други циљ има... То је оно што је јако важно. Ако човек заглиби у материјално, почне та трка за новцем, он ће да заборави и кад је Велики Петак и кад је Васкрс, све се заборави кроз ту бесомучну трку. Зато, кажем, не смемо то себи никад да дозволимо. Ја сам увек био за поштовање државних власти. Из једног разлога. Једне су по Божијем благослову, а друге су по Божијем допуштењу. Садашње власти, у читавом свету, оне су по Божијем допуштењу. Ја не знам да л' има земља где је Божији благослов. Да (власти) своју власт спроводе са Божијим благословом. Шта значи то са Божијим благословом? То значи да у тој земљи народ припрема душе за вечни живот. А то је, значи, питање хришћанског живота. То је, значи, благослов државе да се народ припрема за вечни живот. А то значи да се омогући мисија Цркви. Код нас је била хармонија у време Светих Немањића... Ако се у једној држави, било којој, шири неморал, и ако нико не стаје на пут томе, за где се тај народ припрема? Да ли за вечни живот, или за вечну погибао?! Али, људима који су без вере – ако човек, уопште, може бити без вере, - њима је свеједно. Они верују да је на гробљу крај. А ја кажем: а шта ако није?! Шта ако није? Па Руси су измерили... ставили су човека који је био пред смртни час, ставили су човека на вагу, прецизну вагу, и када је душа изашла из тела, вага се померила за неких 7-8 подеока. Односно, толико грама. Дакле, душа је ваздушасто тело, али има своју тежину. То је, значи, доказана ствар. То може да се види, да се измери. А да не говоримо о онима који су се враћали из онога света, који су могли да кажу: ја више не верујем, ја знам. То је, значи, искуство Светог Владике Николаја. То је искуство нашег игумана Саве и још других људи..., покојне сестре једне, медицинске сестре из Београда. Сви ти људи су искусили да је све то тако како јесте... Нашем народу је потребно пробуђење, покајање, очишњење и Причешће. Потребно је, дакле, да се обожимо, сложимо и умножимо. Да ли ће бити времена за то, то једини Бог зна. Ми можемо тежњу ту да имамо. Зло је ако немамо такву тежњу. По Богу тежњу. Ако то нема, он је пропао. И овога века, и будућег века. Значи, пропао је и за овај век, и за будући век... Дакле, драги моји, постом, молитвом и милошћу, узраста се у вери, љубави и нади према Богу. Значи, може неко и да те вређа, да те малтретира, да те мучи, али да га не мрзиш. Бог га је послао да те припреми за вечни живот. Тако треба схватити то. Руског специјалца Александра, нису могли Чечени да убију. Они су пуцали изблиза у њега, али – не вреди! Меци се одбијају, или средства не пале. Исто тако, морили су га глађу. Он каже: направим куглицу од земље, закрсти је и поједе и каже – била је слађа од меда. То је Божији благослов. Исто тако грудвицу снега направи. Он је био неколико година у јами. Четири-пет година је био у јами једној, дубокој. После се једна Чеченка у њега загледала, па му спуштала козије млеко. После су га нашли... Руси су га нашли, ту је Чеченку узео, крстила се, прешла у нашу веру, имају сад децу и живе тамо у близини једног манастира. Ето, то је тако кад Бог некога чува. А ко се чува, и Бог га чува. Не може нико ништа да му нашкоди. А камоли вируси и све то... Покојни Фотије Шипунов, он је писао у своје време, вршио је експерименте, у ствари, он је уносио у посудама вирусе грипа, азијске и ко зна какве све друге не, он их унесе на Службу овде, у храм, пре почетка Службе, а после Службе – све је било мртво! Сви су били мртви. Сви вируси су били мртви. Наша Служба има такву моћ... То што они сада нама раде, то ће многе људе да пробуди. Ко је могао да верује, да ће Срби у Црној Гори да се пробуде? Како, Боже? Како њих пробудити? Дошло време, онај непријатељ дошао са акцијама неким својим, са неким својим циљевима, а народ се дигао да брани своје. Најбољи начин је литијски начин да се боримо. Један дух да буде. И молитва Богу. „Не дамо Светиње!“ – како кажу... До нас стоји да се припремимо за то, да наше душе буду окренуте Богу и врлинском животу. Да се тако снажимо. А гресима се човек губи, губи снагу, губи енергију, добија болести и онда је лак плен вируса. Било да је то корона или неки други вирус. То нема везе. Значи, кад сам слаб, кад сам исцрпљен, кад сам душевно осиромашен, духовно, онда сам лак плен свакога јада. Ето, то је оно што треба да знамо, и веру не смемо никада да губимо. А Бог ће помоћи – као што је рекао покојни Патријарх Павле – ако буде имао коме. А Свети Владика Николај, у „Небеској Литургији“ нам говори да ће Срби на крају да се саберу, у Име Живога Бога. И тако ће да певају Живоме Богу: Алилуја, алилуја, слава Теби, Боже... И тај народ заробљени, заточени, ако икако могу, нека читају Псалме. То је јако важно. Као што сам рекао, завршно са Великом Средом... А после, исто тако, реч Божија, реч Новога Завета, је храна за душу, да се душа тако снажи.Човек не живи само о хлебу, каже Господ наш Исус Христос, него о свакој речи која излази из уста Божијих. Потребан нам је и хлеб за тело, али душа кад је јака и снажна, она држи и тело. И душа када напусти тело, то је, значи, смрт тела. Ако се човек од Бога одлучи, ако Господ остави душу, онда је то смрт душе. То је катастрофа. Не дао Бог то никоме. Данас има много душевних, односно – духовних мртваца. Живот без Бога је велико, велико очајање. Катастрофа. Бог нас је увео у биће, и свака душа је по природи – хришћанка. Треба само човек да размишља о циљу свога живота. О циљу постојања. Зашто смо ми овде. Због чега. Шта је циљ нашег пута. Ми видимо, дете са плачем улази у овај свет, а као одраслога га са плачем испраћају. Испада да живимо у долини плача, онда. У свету плача... Пуно је у нама туге. У нашем роду је пуно туге. Зато, кажем, да се Богу окренемо, да Бога славимо, да Богу певамо... Ово сада, у току је сада епитимија свима нама. Каже: „Свештеници веру оставили, калуђери посте оставили, нити народ за недељу мари, ни за празник, ни обичај стари“. То је истина. Велика истина. Мали је број свештеника који су у вери. Има их, али мали број! Калуђера исто тако. Кол'ко њих једе месо?! Још те како једу, кркају месо, још како! Гледао сам једног, покојнога, јеромонаха, који је гулио овцу у своје време. Чудио сам се: шта сад то значи?! Тако је то. То тако пође, па иде онда како не треба. А кол'ко народа иде на Литургије, и сами знате. То су промили. А Грузијска Црква, најача Црква, могу да кажем, и у вери и у добру, код њих је 25 посто народа на Службама. На Литургијама. То је чудо Божије. И њихов патријарх није екумениста. Није модерниста. Не благосиља те глупости којекакве, него чврсто се држи у вери. Има свештенство своје, своје монаштво, има народ свој. Он је за велико поштовање. Он је светионик овога времена у коме живимо. Нама, православним хришћанима. И зато, кажем, гледајмо како он то спроводи тамо, тако и ми треба, а не да се кријемо у станове. Он је наредио да се кропе улице освештаном водом и да се кади. Да се кади и да се кропе улице. То је начин црквени, а не неки други. Да се кријемо ми?! Од чега, бре?! Од глупости којекаквих! Ја то ништа..., не придајем никакву пажљу томе! Када бих придавао пажњу, онда бих губио снагу! У томе је ствар. Предајеш пажњу некој глупости или нечему, онда губиш снагу! Ја немам страха од тога! Како то? Бог зна. Бог ми је дао да немам страх. И готово. И шта сад ту има?! Овако леп дан и ја да сад мислим о корони?! О, баш ћу да мислим... Пуче ми срце за тим. Ја хвалим Бога, благодарим Богу што је овако леп дан данас. Сунчан. И јуче... Није то лако. Организам је то. Организам је народ. И преноси се то. Дођу људи и донесу ти страх. Они носе са собом страх. Али, треба да будеш одважан, да не примиш ништа од тога. У томе и јесте ствар. Него да им пренесеш мир, ако га имаш. Мир Божији. Бог то даје... Бог даје мир душама људским... И још да они фантазирају, да сумњају да ће се човек заразити кроз Причешће?! Ооо, моји попови и владике! Где то може да буде?! Како то може да буде?! То је несхватљива ствар! Али, треба поставити стражу над собом. Мртву стражу. Ви, хришћани, поставите обичну стражу над својим душама, по питању мисли, жеља и осећања, и молитвом делујте. Или: „Господе, помилуј“, или: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешнога“. Тако се војује против непријатеља. Против његових предлога. Да се тако не би пецали на њихове удице. Молитвом и постом се тај род, зли, изгони. Тако се изгони: молитвом и постом. Исто тако, за своје непријатеље палите свећице од чистога воска. Кажете: Господе, од Тебе примих и Теби приносим ову свећицу за опоравак мојих непријатеља и за повратак Теби, Живоме Богу. Ако тако чинимо, добро ће нам бити. Шта сејемо, оно ћемо да жањемо. Не може бити друкчије никако. Шта човек посеје, то ће да пожање. Ма ко он био. Био цар, краљ, председник државе, био владика, свештеник, калуђер, народ обичан, верник... Шта сејемо, то ће да жањемо. И зато треба да пазимо шта сејемо. И кроз речи, и кроз дела своја. Да гледамо да наша дела и речи буду сагласна вољи Божијој. То је оно што је најважније. Све се то пише, и доћи ће рачун једнога дана. И онда се прелази у вечну радост, или вечну муку. (Према оном) како смо делали у овоме свету. Бог нам је дао живот, да бисмо вечно живели, а није нам дао смрт, да бисмо умрли. Значи, ако човек носи крст на грудима, онда не треба да се плаши вируса. Крст има страшну силу. Страшну снагу има. Невероватну. Кад слушате, рецимо, ове молитве за освећење Крста, овога ког носимо на грудима – Бог му да силу и он човека од свега чува, ако се човек чува од греха. Ето, то је то. Ко се чува, Бог га чува и сачува. И увек пажљиво да се крстимо. Свети Јован Кронштатски каже: „Ко се немарно крсти, хули на Христа Бога“. Е па видите, шта ми треба већи грех онда? Треба да се пажљиво крстимо. И драги моји, браћо Срби и сестре Српкиње, свој дан почнимо у Име Свете Тројице: у Име Оца, и Сина, и Светога Духа. Амин. Они, који се више година моле Богу, могу свој дан да почну молитвом: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешнога“. Ето, данас, на празник Цвети, сад ми је већ друкчије. Имао сам мало једну кризу, како да кажем..., као неки терет сам имао мало јуче и данас... Али, ето, видите, хвала Богу, видите како све то прође. Бог то допусти на неки начин, и прође то и данас можемо да се радујемо данашљем празнику, Његовом свечаном уласку у Јерусалим. Све је то Господ тако организовао, и све је претрпео то ради нас и ради нашега спасења... И да гледамо да постимо, сада су сви дани до Васкрса на води. И, ако Бог да, да се причестимо. Можда на Велику Суботу, може да буде и на Велики Четвртак... И ако Бог да, и онима који имају власт над овим временом, над овим, да кажем, временом црквених Служби... то се данас забрањује на неки начин, или се ускраћује, да се то промени, да се народу одобри да иде на своју црквену Службу бар на Васкрс и Велики Петак. Бар на Велики Петак и Васкрс. Бар тада. Значи, на изношење Плаштанице да се одобри то, државна власт да то одобри, и на Васкрс. Ја им то препоручујем. Ако неће то да раде, онда ИМА БОГА! За све нас има Бога. То може да се уради, на прописан начин. Не овде Служба да буде. Напољу може да буде. И да људи буду, по њима, на некој прописаној удаљености. А ко се плаши, он неће ни да дође. Они који се не плаше, њих баш брига. Немају проблем такав. Ето, да Бог да, да се то тако догоди. Да буде народа. Да буде препуно. Све да буде пуно овде, око нас. И напољу и овде. Ми имамо озвучење. Можемо све да испоштујемо што се тражи од нас. Пустимо озбучење и можеш да слушаш у шуми, ако хоћеш. Није проблем. Имамо и трпезарију велику. И тамо је озвучено. Све је озвучено. Ја никог не позивам, али оне који дођу ја нећу да истерам напоље. По речима Господа нашега Исуса Христа: „Који долази к мени нећу га истерати напоље“ (Јн. 6, 37). Ето тако. Да верујемо и да се трудимо, а Бог Живи да благослови, да Господ благослови све наше трудове... Њему нека је слава, Богу у Тројици, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у све векове векова. Амин.

Владика Румунске Православне Цркве, учествовањем у Евхаристији са католицима, створио је сензацију у земљи где Гркокатолици и Православни имају историју напетих односа. Током освећења парохијске цркве назване "Краљица Мира" у граду Тимисоара, 25. маја, митрополит Банатски Румунске Православне Цркве, Николај, је затражио дозволу да се причести на миси. Митрополит је приступио Престолу и примио Хостију из сопствених руку. Присутни су били: целебрант мисе, Румунски католички бискуп Александар и апостолски нунције у Румунији, Франциско-Хавиер Лозано. Иако Католички и Православни епископи често учествују у екуменским службама, и присуствују Литургијама и Мисама једни код других, они ипак немају Евхаристијско јединство, што је показатељ раскола између Православне и Католичке Цркве, У Румунији, тензије између Православних и Гркокатолика су наглашене, што је значајно додало елементу изненађења митрополитовим поступком. Видевши згранутост Православних верника митрополитовим учествовањем у Католичкој Евхаристији, Румунска Православна Црква је издала саопштење у коме се каже да ће на следећем заседању Синода, митрополит Николај бити позван да објасни своје учествовање у Католичкој Евхаристији. Саопштење даље каже да су екуменски односи са Католичком Црквом већ довољно нестабилни, и да не би требали још више да се компликују, сугеришући на митрополитове радње. Митрополит Николај, који је један од првих Православних владика који је признао да је сарађивао са тајном полицијом под комунистичким режимом, има историју пријатељских односа са Румунским Католицима. Он је био један од првих Православних лидера који је био спреман да подржи враћање црквених објеката Католицима, који су били одузети од стране комуниста 1948. године и дати Православној Цркви. ... Прича је стара, митрополит је сад блаженопочивши, али се ипак вреди подсетити, и евентуално сазнати епилог...