Претражи Живе Речи Утехе

Радмила Петрушић са сином Данилом Петрушићем који је и написао текст Радмила Петрушић, рођена 16. децембра 1948 у Пећи. Била је наставник српског језика и живела је у Пећкој Бањи до 1999. године. заједно са супругом Михаилом, синовима Данилом и Гораном. Радмила је свој радни век почела далеке 1968. године у вароши Врела (етнички албанско место) у коме је предавала српски језик Албанцима 31 годину, уједно она је била у већини година једина православна особа која је тамо радила и нон-стоп водећи вербалне "ратове" са албанским крвницима и сецесионистима. Рада је била прави пример храбре и сигурне у себе жене, уједно поносне Српкиње, која се увек водила крилатицом "Све за Србију, Србију низашта"! Иначе, њен род Маровићи доселили су се у Метохију у давна времена из Брскута (Kучи) Црна Гора. Иако је цели радни век провела радећи са Албанцима, они никад на њу нису гледали благонаклоно и пријатељски, већ супоротно од тога гледајући је увек " испод ока"... Када је НАТО напао СР Југославију, супруг Михаило (рез. официр), синови Данило и Горан добијају позиве да бране домовину и бивају распоређени у своје ратне јединице. Како се радило о доказаним српским родољубима, они изазов прихватају са задовољством. Јуна месеца 1999. после потписивања Кумановског споразума, албански терористи и фашисти "ОВК" својеврсним сплетом околности заробљавају је у својој кући, заједно са девером Луком Петрушић (из Подгорице) и мужем од своје заове Мишом Вујачић, око 21 сат навече 1999. одводе их у Врела где је Радмила радила и ту сви троје завршавају животе на суров начин. Када су терористи упали у Радмилину кућу у Пећкој Бањи (група између 5 или 6 војника на челу са командантом Ељезијем који је дошао из Новог Села близу Пећи, вероватно из исте породице Ељезај Авнија), или пак можда и лично он који је убио легендарног комаданта Видомира Шалипура - Муњу, што је врло занимљиво... Радмила је одлично говорила албански језик, покушавала је да им објасни да ником ништа није скривила, међутим то је било узалуд, командант Ељези је хвата за косу и на силу је угурава у ауто њеног девера Луке, затим и самог Луку и Миша. Занимљивост и спецификум приче добија на значају још више у следећем случају, Радмила је са собом када је ухапшена узела са собом своју женску ташну, за коју су терористи знали и нису је претресли. У њој се управо налазио њен лични пиштољ 7,65 мм " Црвена застава" популарна "седмица" , као и једна бомба М75. да јој се нађе ако затреба, а ова идеја је била лично њеног сина Данила, који јој је рекао: - "Мајко, од хлеба се одвајај, али од овога никако"... Та мудрост њеног сина ће доћи на наплату само пар дана од њиховог растанка, када ће Радмила убити из пиштоља двојицу терориста, међу њима и команданта Ељезија. Приликом уласка у ауто Ељезај је сео да вози Лукину "Ладу", Радмила је седела иза њега на задњем седишту, а поред ње још један терориста, остали су ушли у Мишов "Опел", а један је узео да вози трактор. Када су стигли на руб вароши Врела, наилазе на пункт других терориста "Овк", то је било око 21,30 навече, из кола у којима је Рада била излази само терориста који је седео до Раде, а командант Ељезај остаје на место возача, Рада такође остаје у колима, из других кола терористи извукују Луку и Миша, почињу да их бесомучно туку, то је сад већ била група од око десетак терориста... Гледајући Рада шта њима раде и мислећи тек каква смрт њу чека, вади полако из ташне пиштољ (био је увелико спреман и репертиран са пуним шаржером и метком у цев) и са једним метком у потиљак убија команданта Ељезаја, затим отвара врата и ка групи терориста који су били увелико "запослени", испаљује остатак из шаржера и са три метка у уста убија још једног терористу (непознато име). Албански терористи су одговорили рафалом из аутомата и тешко је рањавају, прилазе јој, везују је за врат рањену, конопом па затим за аутомобил, и тако је вуку асфалтом да би јој испала душа на најстрашније муке... Рада не хајућу за свој живот, онако измучена и рањена псује албанску мајку терористима непрестано, они је у завршном чину њеног живота везују онда и за ноге, па потом за други аутомобил и идући тако полако аутима у супротним смеровима један од другог полако је растржу док се није глава од тела одвојила... бацају је у јарак поред пута. Луку и Миша су одмах искасапили и раскомадана тела разбацали у више различитих праваца да би скрили на тај начин трагове злочина! Убијени терористи од Радине руке, имали су грандиозну сахрану, уз огроман број људи и владало је велико огорчење код свих, како то да их једна жена поубија... Радмилино тело никада није пронађено, јер гробови хероја не постоје! Овим херојским подвигом, мученичком смрћу, Радмила Петрушић је несумљиво себе сврстала у народне хероја наше миле отаџбине Србије. О њој су писане разне народне песме. Такође, никад нису нађена тела Луке и Миша. Радино је сунце одавно угашено, али једна искра и даље највећим сјајем сја, која ће служити многим генерацијама као пример како се чувају, част, образ, вера и отаџбина. Иако нажалост није дочекала ниједно унуче, Рада данас има шесторо унучади од своја три сина: Данило, Горан, Милија. http://www.zlocininadsrbima.com/BombZlocin.aspx?Naslov=Прича-о-херојству-неустрашиве-Српкиње:-Раде-Петрушић-из-Пећи

Ова тема је отворена са намером да се обавештавају форумаши, који желе да нађу свог животног сапутника, на молебанима које организује наша црква. Обавештаваћу вас о датумима молебана и окупљања када се служи акатист Блаженој Ксенији. И обавештавати вас о посећености. Лепо се обуците. Не очекујте чудо, да ћете се тај дан одмах скрасити већ причајте, размените контакте и оставите себи и тој особи неко време да се упознате. Свештеници ће разговарати са заизересованима у црквеној сали. После службе нам се обавезно придружите. Ако не нађете тај дан животног сапутника не одустајте већ наставите са доласцима. Ако се и у неком другом граду служи молебан, овде нас можете обавестити о томе.

За седам година брачни пар Тамара и Далибор Стефановић из Лесковца добили су петоро деце, два дечака и три девојчице, божјом вољом како обоје кажу. Симеон има 7 година, Христијана -5, Јустин -3, Марија 1,5 годину, а Крстиња 4 месеца. „Препустили смо Божјој вољи, а Господ уређује све. Тамо где се живот рађа, рађа се све: и здраље и материјално благостање“, каже за Југмедиу Далибор, који је, иначе, први парох у храму Свете мученице Параскеве у Бошњацу. Далибора и његову супругу Тамару (29) из Жедника код Суботице, спојила је најпре музика, а потом и традиционалан начин живота, научен од малих ногу. Упознали су се у Сремским Карловцима певајући у црквеним хоровима, па је Војвођанка убрзо кренула за својим изабраником. Сада њихов веома скормно опремљен парохијски дом красе петоро веселих главица са коврџавим косама, а Тамара је, чак, недавно постала дипломирани психолог, прекидајући учење само док деца не напуне пар месеци. Крала сам време док су деца спавала“, каже. Упркос хармоничном браку пуном љубави, Стефановићи су се ослонили и на „сервис“ баке Зорице и деке Зорана. „Свако наредно дете је некако било мирније, питомије. Старија деца чувају млађу. Некако, као да су зрелији од вршњака. То је вероватно резултат живота у вишечланим породицама, где су бака и дека додатна подршка и стабилност“, објашњава отац Далибор. Деца одрастају у споља прелепом парохијском дому, унутра у собама где је Далибор једва наговрио Тамару да простре тепих макар у дневној соби. Клинци и клинцезе овде не гледају телевизор јер телевизор једноставно не постоји у Дому овог брачног пара. „То је наша заједничка одлука. Старија деца користе дозирано интернет и нису необавештена, али смо против тога да време троше гледајући по цео дан у екран. Ми читамо, причамо, певамо духовне и изворне песме и израђујемо предмете по њиховом избору. Не дозвољавамо да нам телевизија диктира живот. Једноставно, пратимо дечје таленте“, објашњава брачни пар. Парох Далибор често држи проповеде о неопходности рађања и одгоју деце. Његов и став његове супруге је да би сваки брачни пар требало да има макар троје деце. „Превише се сада калкулише, а измиче нам оно што је битно и што је лепо, па тако остане оно што не испуњава. Истина је да више деце представља велики терет, али остаје и велика пуноћа у души, па ја мислим да је троје деце онај минимум коме треба да тежи сваки брачни пар, онај ко нема пробелма са зачећем“, мишљења је Тамара. Многочлане породице упућују на блискост и међусобну помоћ, додаје Далибор, који оцењује да је у српском друштви завладао индивидуализам. „Родитељи желе једно дете како би били у стању да му обезбеде баш све услове. А када се усмеримо том циљу, он некако измиче. Треба да нас воде виши циљеви, служба Богу и народу коме прети нестајање. Једно дете је – себичност, двоје – завист, а где су троје ту је већ љубав. Јер, у вишечланим породицама је здравији амбијент, атмосфера за њихово ментално и физичко напредовање“, мишљења је Далибор, који на констатацију да многи његови пријатељи имају само по једно или двоје деце, каже да „мора да се сведочи примером“. Далибор је унук познатог лесковачког свештеника Саве Аврамовића, син његове најстарије ћерке Зорице, па је и нормално што он рађање и решење евентуалних проблема са зачећем, везује за исповедање и духовну равнотежу. „Проблеми нерађања нису само материјане природе. Разлози су у духовној сфери, све се негде ту најпре одигра. То видим из исповедничког искуства“. А онда говори, наглашава, као свештеник. „Тамо где се абортусима уништавао живот, потомци, као по правилу, имају проблема са потомством. Зато је важно иповедање, опуштање. То се негде одрази. Имао сам такво искуство где су током исповедања брачни парови доживели духовни преображај и без лечења добили децу, јер се то духовно стање одрази и на физичко“, прича отац петоро деце и свештеник Далибор Стефановић, чију сваку изговорену реч подржава и допуњује Тамара. Остављамо Стефановићеве у њиховом малом рају, осећајући да је сувишно питање о шестом детету, готово уверени да би уследио одговор о Божјој вољи. Милица Ивановић Изворник: http://jugmedia.rs/se-zivot-radja-zdravlje-blagostanje/ View full Странице

Добила сам инспирацију и не могу да чекам Осми март. Тачно је да сам се ја као локал патриота и као жена увек дивила једној Ерцовки. Зато што је у прошлом веку као млад правник ставила главу у торбу и каријеру на коцку. Ја сам та, која студентарији пре више од деценије није дозвољавала да је зову Никол Кидман. Ја сам та, која је тада говорила с гнушањем да није фер што јој новине сликају целу фигуру с посебним осњвртом на ноге, а њеним колегама мушкарцима само главу. Ја сам та, која није дозвољавала колегама да професорке старе гарде називају мушкобањастима. Ја сам их звала хајдук женама. Зато што су се пробијале у науци када је женама у целом свету, па и на брдовитом Балкану било тешко. Ја сам та, која сматра Божијим благословом то што јој је прва жена кривичар у нашој земљи пружила руку и одвојила време за њу. Зато што је она та, за коју су колеге и представници народа утврдили да неће плакати и повраћати због кривичних дела против полних слобода и због насиља у породици. Али, мили моји, ја вам се сад не обраћам као она, којој су професионални политичари док јој је младост обећавала да ће променити свет, наденули има Анђелија, јер су сматрали да је Ангелина исувише нежно за мене. Ја вам се обраћам као она за чији псеудоним су прогонитељи хришћана прикачили синтагму верски фанатик. И као проста жена из народа, којој су лепо васпитани вршњаци наденули епитет филозофа, а они малициозни лудака. А заправо хоћу давам кажем да је на мој шашави ум нешто пало. Највећа, најважнија и наравно најсветија особа од кад се пише историја људског друштва није мушкарац већ ЖЕНА. Она је та, која је родила Бога. Она је та, која је женама пре више од два миленијума вратила достојанство, које је Ева пољуљала. Слажем се да треба болесну децу водити у Тумане и у Острог. Али исто тако мислим да се за њих морамо молити Богородици. Она је та, која нас као Мајка, која је гледала патње јединца, која нас је толико волео да је умро за нас, разуме. Оријана Фалачи је још у прошлом веку писала о томе да Исус није само Син Бога Оца, већ и Син Жене, која Га је родила. И знам да ће ме кукољ вербално линчовати. Али ће ме жито разумети. Не тангирам се. Са житом ћу провести вечност, а са кукољом само понеке делове овоземаљског битисања.

Иза наше привидне спољашње побожности пречесто се крије незаитересованост, отупелост и неосетљивост за друге људе. Пречесто нисмо кадри да у њима препознамо самога Христа, те тако пропуштамо прилику да у малим доброчинствима учињеним малим људима, остваримо јеванђелску заповест. Стајање на Литургији и читање из молитвеника није довољно да би се Христос вером уселио у наша срца. Веровати значи добро чинити, бар тако би требало да буде, иако није увек баш тако. Вера није само питање неког другачијег уверења у односу на оне који не верују, то је стално бдење у себи, над собом и животом уопште. Ту нема малих, небитних ствари, све је важно, тако да вера није сводива на деклеративно изјашњавање, номиналну припадност и беспоговорно извршавање заповести. Вера је непрестани доброделатни живот. Међутим, догађа се да то често заборавимо понесени „великим“ стварима, па „мале“ ствари не примећујемо. Христос је јасно рекао да је мера свега управо тај однос према „малим“, и то мера вечног живота. То осликавају његове речи: „Када учинисте (не учинисте) једном од малих мојих мени учинисте (не учинисте)“ (уп. Мт. 25). Ми, нажалост у свом свакодневном животу све ово заборављамо, што се да видети у нашем свакидашњем животу. Много је примера за ово, навео бих овде један са жељом да се сви мало тргнемо из своје самодовољности и саможивости. Радња се одвијала у једном трамвају који је крстарио београдским улицама, носећи у себи тајне младих који су тог јутра журили са својих састајалишта у кревете на дневни одмор пред нови ноћни излазак. Трпео је њихове бесне ударце, писање и шта све још осим тога. Негде око подне, на станици недалеко од једног београдског храма, у тај исти трамвај ушло је негде око двадесетак верника који су после литургијског сабрања ишли својим домовима да се мало одморе пред следећу радну недељу. Сви су били тихи и достојанствени, свако је сео на своје место и полако су се груписали по двоје-троје, водећи мирне разговоре. Био сам и ја један од путника, и одмах ми је засметало то што нисам уочио баш много радости у очима, што значи да и у срцу није баш све како треба. Помислио сам да ми се ипак можда само чини да је тако, и почео да размишљам о томе како би требало мало више пастирског старања и разговора, да се људи боље и више упознају, да живе једни са другима у љубави Христовој, а не једни поред других говорећи само о љубави и заједници. На моменат ме прекиде једна интересантна појава, висок младић бистрих и лепих црта, сав поцепан и босоног, некако стидно је зборио, више себи у браду, говорећи: „Молим Вас помозите ми...“, идући ужурбано кроз трамвај. Присутни, као да не иду са литургијског сабрања, почеше да негодују и приговарају: „Види како је млад и јак, коњу реп да ишчупа...“ Не снађох се ни ја у том метежу речи и идеја, и док се тргох и пожелех да из џепа извадим новчаницу младић изиђе на следећој станици и оде, а да ни динар није добио од свих нас који мислимо да смо истински верници. Отишао је не обазирући се назад, и не осуђујући никога, трагајући за добрим човеком, а ми смо остали...Помислих у себи: „Оде Христос, а нико од нас Га није препознао...“ Некоме може све ово деловати празно, неутемељено, нејасно и нетачно. Али, није тако. Да, овде је један млад човек који долази пред нас срамежљиво и тражи пролазећи тихо поред нас. Не стоји и не чека нас да се предомислимо, поштује наш став, не изнуђује нам ништа сувишним речима. Долази и одлази. А ми? Идемо са Литургије, напунили смо се нове благодати, али смо све то у себи чврсто и сигурно спаковали, тако да остаје само нама и једино за нас. Мислимо да смо Христа чврсто везали у себи и за себе, па нам и не пада на памет да је могуће да овај „лењи“ младић има било шта са „нашим Господом“. А тек помисао да је то сам Господ, па то је јерес за многе. И тако идемо, свако својим путем, случајни сапутник из трамваја је за многе само још један у низу многих превараната, иза кога стоји неки организовани ланац. Тако да је хула и помислити, а камоли рећи нешто лепо о њему. Колико је таквих? Ко ће свима њима надавати? - ређају се наша самооправдања. И тако презиремо „мале“ у име наше велике и јаке вере, не знајући да се на тај начин супростављамо љубави Христовој. Шта би било да је свако од нас дао том човеку и најмању могућу новчаницу? А тек да смо дали колико можемо? Гладног би нахранили. И онда би имали право да га питамо ко је? Шта ради? Како живи? Овако, остали смо странци једни другима. Да, али би се он можда и напио, приговориће неко. Не би се сигурно напио са том свотом новца коју би од нас добио, али зашто тако судимо инсистирајући на најгорој могућој варијанти? Па због тога што немамо у себи довољно љубави. Опет ће неко рећи да пише у Библији: „Ако неко неће да ради, тај нека и не једе“ (2. Сол. 3, 10). Да пише, али чему пребрзо закључивање о непознатом човеку? Апостол Павле опомиње конкретне људе, а на намеће нам закључак унапред, тако да ове речи не треба на пречац примењивати, јер библијски текст није збирка парола и прописа које себи и својој тренутној потреби прилагођавамо. То је посебно опасно онда кад у потреби да се за нешто изговарамо наводимо речи истргнуте из контекста. На тај начин показујемо нестваралаштво које покушавамо да оправдамо самовољним тумачењем библијске благовести. Било како било, човек је прошао поред нас, нисмо га примили. Ми смо били на литургијском сабрању, сакупили „позитивну енергију“ и нисмо дозволили да тај наш унутрашњи склад било ко наруши. А тај човек? Па нек ради нешто? Да, тако је али само у површном посматрању. Да смо бар испунили минимум библијског предлога: „Ваш сувишак нека буде за њихов недостатак“, учинили бисмо хуман гест људског разумевања. Не, нико њега не мрзи, само смо се показали сви као себични, и то у име само нама познате вере. На Христа смо заборавили, иако тврдимо дугачије. Поступак нас је показао као неделатне хришћане, људе који мисле само на себе и своје потребе. Такав став нас је затворио до обневида, и тако не само да нисмо видели потребу једног човека, него нисмо препознали Христа у њему. Можда је неко и препознао, али тек кад је отишао својим путем да тражи нове и боље људе, сигурно је да је нашао неког доброг човека, а можда и много добрих људи, преживео је дан и дочекао нови дан. А ми? Остали смо да чекамо нови сусрет, сигурно спремни да препознамо, а Бог зна колико ћемо пута опет поновити данашњи превид и не препознати Христа Који пролази поред нас, умишљајући да је довољно то што смо одстојали неко време у храму на молитви. Не, није довољно то да би се Христос „уселио вером у срца наша“, и да би свако од нас узрастао, „док не дорастемо у човека савршена по мери раста висине Христове“ (уп. Еф. 4, 13). Дакле, реч је о непрестаном процесу узрастања на личном и саборном плану у стварности христоликог крстоношења. Одрицање себе и узимање крста Христовог најбољи је начин остварења у вери, неоптерећеност пореклом и припадношћу је гарант сигурног идења путем вере. Тако и тада ћемо у сваком човеку видети икону Божију, у богочовечанској стварности вере, и препознати оно најбоље у њему. Ми често грешимо, па у другоме тражимо најгоре како би нашли оправдање за своје погрешне ставове или радње, а не треба чинити тако, треба видети оно што је најбоље у њему. Ми то поступамо према онима који су нам драги, и не треба другачије радити, али је потребно то примењивати и према другима, а не само према њима. То смо превидели ми поред којих је прошао човек који нас је молио за помоћ, његова рука остала је празна, јер су наша срца била испражњена, иако смо ишли са литургије где смо: „видели истиниту светлост, примили духа небеског...“ И сад, уместо самоосуђивања или самооправдања, отворимо срца једни за друге и наше очи ће препознати Христа у себи и око себе... Протојереј др Љубивоје Стојановић Извор: Пријатељ Божији link

О првим летовима суботичанина Ивана Сарића, који је јучерашњи дан, 16. октобра пре 107година извео први успешан јавни лет авионом. Иако су пре њега, над Србијом и Београдом, ваздухопловну вештину приказивали пред публиком Рудолф Симон и Јан Чермак, Сарић је био први наш конструктор авиона, који је на својој летелици полетео пред својим суграђанима у Суботици. На основу обимне документације која се налази у Музеју ваздухопловства у Београду, као и исказа самог Сарића, које је у разним приликама давао новинарима и историчарима, данас, стотину и више година након тих првих летова, могуће је реконструисати овај историјски догађај. Познато је, наиме, да се пре авијације Иван Сарић (1876-1966, треће дете у породици Паје и Ане Сарић) опробао и био веома успешан најпре као бициклиста, а потом и као фудбалер и возач аутомобила. Јуна 1909. године, тада већ као тридесетчетворогодишњак, учествовао је на аутомобилистичкој трци „Друмовима Француске”. Тада је у Паризу, на једном летелишту, први пут видео авион у лету. Према неким подацима, тада је упознао и славног Блерија, човека који је у свом једнокрилцу први прелетео канал Ламанш. Било је то свега шест година од првих летова браће Рајт, доба кад је тадашњи развијени свет обузела права ваздухопловна грозница, и кад се епицентар истраживања из САД преселио у Европу, пре свега у Француску. Задивљен невероватним призором, о чему је до јуче само слушао и читао, Сарић је донео непоколебљиву одлуку да се и сам окуша у овом „спорту”. И поред строге забране снимања авиона, није могао да одоли искушењу и, користећи тренутак непажње чувара, фотографисао је авион Луја Блерија – „блерио XI”. Исте вечери, по доласку у хотел, пун утисака, почео је да скицира детаље које је запазио са слике авиона. Кад се вратио у Суботицу, наставио је с разрадом и почео да предузима прве практичне кораке. Најважније, истовремено и најтеже, било је доћи до авио-мотора. Његов пријатељ Делфос, с којим је учествовао на аутомобилским тркама у Француској, израђивао је у Келну авио-моторе по лиценци тада чувеног произвођача Анзанија. Још у Паризу обећао је Сарићу да ће му, уколико овај успе да направи летелицу, уступити један мотор. Све остало, на основу оскудне литературе, личног запажања и фотографије коју је начинио у Паризу, одлучио је да уради сам. У породичној кући, у садашњој Улици Отона Жупанчича број 24 у Суботици, скривен од очију јавности, с тајном коју је поверио само својој супрузи, почео је припреме. Купио је дрвну грађу, даске и летве од чамовине изрезао је на потребну величину. Већину металних делова од лима такође је израдио сам. Једино је затезаче наручио из иностранства. Након што је прибавио све неопходне делове, јуна 1909. године почео је да саставља авион који је назвао „сарић бр. 1”. Био је то једнокрилац, распона 8,5 метара. Поред недовољно чврсте ремењаче, главну чврстину крилу давале су челичне жице скупљене у две пирамиде, постављене изнад и испод трупа. Како му се Блериов систем управљања помоћу кривљења крајева крила није допадао, Сарић је покушао да нађе друго решење – на крајевима крила поставио је елероне, које је за крила причврстио шаркама. Труп, дужине 7,5 метара, чинила је дрвена решетка учвршћена оковима и жицама. Стајни трап, по узору на авион „блерио XI”, завршавао се точковима које је скинуо са свог теретног бицикла. У пилотској кабини, у којој је уградио ручицу за гас, као пилотско седиште послужила је плетена баштенска столица. Октобра те године била је завршена елиса а почетком децембра стигао је обећани „анзани” мотор од 25 КС. Одмах га је уградио и пробао. Почетком 1910. године авион је завршен. У мају је, на коњичком тркалишту, почео да гради бараку у коју је намеравао да смести летелицу. Кредит је добио од једне дрваре, а уз помоћ чувара тркалишта направио је хангар у облику слова Т. Средином јуна, на наговор пријатеља, Сарић је одлучио да авион прикаже јавности. Пренео га је у хол тадашњог хотела „Пешта”, касније Суботичко позориште, где је остао изложен неколико дана. Велики број Суботичана похрлио је ка хотелу да види и то чудо које може да лети по ваздуху. Већина их је у неверици одмахивала главом: „То не може да лети.” Коначно, једног јунског јутра 1910. године – не може се са сигурношћу утврдити тачан датум – почео је да испробава авион. Најпре је направио неколико рулања преко дугачке ледине, и тек онда се одлучио на полетање. Први покушај неславно је завршио јер његове помоћнице, које су држале реп авиона задржавајући га док мотор не достигне довољну снагу за полетање – нису имале доњи веш. „При полетању, мотор авиона испустио је велику ваздушну струју, која је подигла сукње мојим помоћницама. Оне су у трену, да би придржале сукње, пустиле авион и ја и летелица смо се насадили на нос”, записао је касније Сарић. Већ следећи покушај био је успешан. Кад је авион постигао потребну брзину, Сарић је повукао палицу ка себи и летелица се одлепила од земље! Прелетео је неколико метара и безбедно слетео. Мада ни сам, у том тренутку, највероватније није био свестан шта је то значило – био је то историјски лет. Следећих дана свакодневно је одлазио на тркалиште, истовремено учио пилотажу и пробао авион. Летео је праволинијски, на висини од око 20 и дужини од око 1000 метара, од једног до другог краја тркалишта. Кад би дошао до краја ледине, окретао би авион и враћао се, слетајући крај хангара. Резултати нису изостали – из дана у дан био је све спретнији и сигурнији пилот. Тек кад је постао потпуно сигуран у себе, одлучио је да направи први заокрет. Међутим, у одлучујућем тренутку погрешна команда одвела га је на нежељену страну. Авион се занео, закачио крошње дрвећа на ивици ледине и пао. Срећом, захваљујући малој брзини и висини, летелица није оштећена, а пилот је остао неповређен. Истог дана поправио је мања оштећења на авиону и наставио с пробним летовима. Одлазио је на летелиште рано ујутру и летео с једног на други крај пољане. Крајем јула доживео је још једну незгоду. У лету му је због недостатка бензина стао мотор и пао је у велику бару, што је донекле ублажило пад. Поново је, уз пуно среће, остао неповређен. Било је то озбиљно упозорење. Схватио је да је постојећи мотор сувише слаб за његов авион. За набавку снажнијег мотора било је потребно много новца, који није могао да издвоји из својих скромних примања. Поново се обратио свом старом пријатељу Делфосу, а овај је обећао да ће му послати јачи мотор. Али, није стизао. У једном тренутку Сарић је одлучио да сам сагради нови.Направио је нацрте и био спреман да се упусти у нову пустоловину. Ипак, у јесен 1910. године добио је нови, јачи мотор. Био је то последњи предуслов да Сарић, коначно, суграђанима покаже своје градитељско достигнуће и пилотску вештину. С члановима спортског клуба договорио се да приреди јавни лет! Почетком октобра, на улицама Суботице, на преко 1000 плаката, најављен је први аеромитинг на Балкану! У недељу, 16. октобра, на коњском тркалишту, Сарић Иван, суботички авијатичар, извршиће више летова на свом моноплану. Око 7000 људи тога дана, око 15 часова, окупило се на тркалишту. Пуне трибине, железнички насип, кровови оближње фабрике… У таквој атмосфери, набијеној очекивањима, с помешаним осећањима среће, страха, наде, чекало се полетање авиона. И мада је дувао јак ветар, иначе највећа опасност за лет крхког авиона, Сарић није желео да одложи наступ и разочара присутне. Полетео је уз бурно клицање. Подигао се на висину од тридесетак метара и облетео круг око тркалишта, око три километра. Публика је остала нема. Кад се лет завршавао и авион почео да слеће, опет га је задесила невоља. Пукао је цилиндар и дим из мотора замаглио му је лице. И опет, као и претходна два пута, имао је срећу. Безбедно је слетео, а одушевљена маса понела га је до трибина где му је председник општине у знак признања преко рамена обавио црвену ленту. О том догађају суботички месечник „Невен” писао је: „Свакоме је познато да се и један синак буњевачке нане већ одавно бави идејом летења. Начинио је својеручно летећи строј, те већ више месеци прави покушаје. Сада му је већ пошло за руком узлетети, па се већ више километара возио у ваздуху у један мах. Дне 16. 10. хоће да се јавно прикаже суботичком грађанству.” Понесен постигнутим успехом, свестан да може боље, јаче и брже, свој конструкторски дух усмерио је ка новом авиону, коме је дао име „сарић бр. 2”. Током 1911. године на том авиону обавио је неколико пробних летова. Међутим, прилике уочи Првог светског рата прекинуле су рад на новом авиону и мотору. Почетком 1914. године Сарић је направио макету – студију двокрилца №3 која се данас чува у Музеју, а развио је и четрнаестоцилиндрични ротативни мотор типа „двострука звезда” снаге 59 кW (80 КС) који је требао да буде погонска група за поменути двокрилац. Такође је конструисао и десетоцилиндрични ротативни мотор снаге 74 кW (100 КС), али ни један од ових пројеката није реализовао. За време Првог светског рата Сарић је послат у аустријску фабрику авиона у Винер Нојштадту, где је конструисао модел хеликоптера који је 1915. године успешно испитан у Будимпешти. Ипак, по завршетку рата, повукао се из јуначке епохе ваздухопловства. Када је 1919. године краљ Александар Карађорђевић на северу Бачке куповао земљу од Дунђерског, посетио је Суботицу где се у Градској кући срео са Иваном Сарићем. На краљево питање којој нацији припада, Сарић је одсечно одговорио: – Ја сам Буњевац „српске вере“! После Првог светског рата, поред чиновничке службе, бавио се и фотографијом, а био је и један од пионира фудбалског спорта у Суботици и то као играч пре, а после као фудбалски радник после Првог светског рата. Љубав према бициклизму, аутомобилизму и авијацији се подразумевала, а последњи пут се у плаве висине, Иван Сарић отиснуо у септембру 1935. године на једном аеромитингу. Сарићев први авион, годинама је чуван на тавану породичне куће, а 1957. године пренет је у Музеј вазухопловства. Музејски стручњаци у шали воле да кажу да је Сарић авион саставио од свега што је нашао у дворишту – ту су се нашли точкови бицикла, делови клавира, стара баштенска столица, каца за млеко, која је служила као резервоар за гориво. Како је зуб времена учинио своје, дрвени делови су били прилично дотрајали, те је група младих конструктора на основу оригиналних металних делова начинила верну реплику, а поред авиона Иван Сарић је музеју поклонио и прве дрвене елисе, макету хеликоптера, слике и преписку са чувеним европским конструкторима авиона. Преминуо је у дубокој старости 23. августа 1966. године. Са супругом Иреном имали су кћер Пирошку и сви су сахрањени на Бајском гробљу у Суботици. Од 1985. године, у Суботици је постављен споменик Ивану Сарићу, рад чувеног вајара Ота Лога, који је реконструисан на 100-ту годишњицу Сарићевог подвига, 2010. године, према нацртима Маје Ракочевић Цвијанов. Симболика читаве композиције, на кој се налази Иван Сарић наслоњен на бицикл, држећи елису авионског мотора је јасна. Суботица и Србија су и на тај начин спасли од заборава лик и дело овог човека, једног од пионира авијације на нашим просторима…. Милан РАКИЋ (на основу текстова и фотографија Јова Симишића, Ј. Лемајић, Мирка Грлице, Музеја ЈРВ)

"Politika" 5. septembar 1940. Pogreb vazduhoplovnog kapetana Antona Ercigoja OPROŠTAJ SA HEROJEM NAŠEG NEBA Na pomenu i impozantnom ispraćaju do beogradske železničke stanice učestvovali su komandant Beograda general g. Kostić, komandant vazduhoplovstva general g. Mirković i mnogobrojni avijatičari. Za sve rodove oružja i oružane sile, borba i životna opasnost nastaje tek od trenutka stupanja u rat. U vazduhoplovstvu se ratna borba, igra između života i smrti, vodi uvek – i u doba mira. U jednoj od zaraćenih zemalja, za godinu dana pred početak današnjeg rata, sedam stotina pilota palo je na polju časti. I naše vazduhoplovstvo činilo je i čini – uz najviše požrtvovanje naših najboljih mladih ljudi, najvećih idealista i rodoljuba, oficira i podoficira – ovakve žrtve, bez kojih ratna snaga jednog vazduhoplovstva ne može da bude na potrebnoj visini. Surova, najsurovija borba koju čovek može da zamisli, vodi se u vazduhu u savremenom ratu. Samo prekaljeni borci, oni koji su kadri hladno i sa prezirom da gledaju smrti u oči – samo su oni u mogućnosti da prebrode sve teškoće i da se izlože svima opasnostima pri izvršenju teških zadataka modernog vazduhoplovstva. Umeti gledati smrti u oči postaje prva vrlina, prvi uslov svakog vojnog vazduhoplovca. Naši avijatičari svesni su toga prvoga i najvažnijeg uslova, i sa onim istinskim, pravim herojstvom koje je vodilo pre 30-40 godina njihove očeve u surove i opasne borbe za oslobođenje i ujedinjenje – oni su gotovi da poginu za snagu jugoslovenskog vazduhoplovstva, svesni ida od te snage zavisi i sloboda zemlje. Mnogi naši vazduhoplovci dali su, od ujedinjenja do sada, svoje živote za taj uzvišeni zadatak. I prekjuče je pala još jedna žrtva, jedna od najvećih i žaleiših. Pao je, kako smo juče doneli, vazduhoplovni kapetan prve klase pilot-lovac Anton Ercigoj, perjanica našeg vazduhoplovstva, jedan od najhrabrijih, najsmelijih, najlepših vitezova našega neba. Cela javnost treba da zna da ovakvi primeri podižu duh našeg naroda, kao što su ga uvek u istoriji podizali. Stotine mladih mišica pružiće se da čvrstom rukom prihvate ispuštenu palicu palog junaka vazduha. Pružiće se zato što je u našem narodu junaštvo i požrtvovanje za narod bilo uvek jače od straha pred smrću. A kapetan Ercigoj bio je junak. * Juče po podne, posmrtni ostaci kapetana Ercigoja otpraćeni su, u pogrebnoj povorci, iz kapele Vojne bolnice do železničke stanice. Pred kapelom se iskupio, iskreno ožalošćen, veoma veliki broj vazduhoplovaca, aktivnih i rezervnih. Jer Ercigoj, virtuoz u vazduhoplovstvu, otmena i plemenita duha, veliki drug i idealista, bio je omiljena ličnost u našem vazduhoplovstvu. Natpisi na trakama mnogobrojnih venaca koji su priloženi na odar palog heroja govorili su o njegovom značaju u vazduhoplovstvu; na njima se čitalo: "Svome neustrašivom drugu", "Asu kapetanu Ercigoju", "Heroju vazduha", "Heroju jugoslovenskog neba", "Svome hrabrom i neustrašivom komandiru" i tako dalje. Bili su prisutni i komandant Beograda general g. Kostić, komandant vazduhoplovstva general g. Borivoje Mirković sa najvišim oficirima Štaba vazduhoplovstva vojske, pretstavnici vojske i ratne mornarice, pretstavnici našeg civilnog vazduhoplovstva na čelu sa zamenikom pretsednika Kraljevskog aero-kluba g. Tadijom Sondermajerom, i mnoge druge ličnosti. Među rodbinom palog heroja vazduha bio je njegov rođeni brat vazduhoplovni kapetan pilot-lovac g. Božidar Ercigoj, slomljen bolom. Katolički sveštenik otslužio je pomen pred kapelom, dok su nad Vojnom bolnicom, kao i docnije, za vreme puta do železničke stanice, kružile nebom grupe aviona vojnog vazduhoplovstva. U krugu je bila postrojena i počasna četa šestog vazduhoplovnog puka sa muzikom. Kovčeg je zatim položen na lafet, i kroz grad, Deligradskom i Nemanjinom ulicom do železničke stanice, prošla je duga i impozantna povorka. Oproštajni govor u ime drugova Na peronu železničke stanice, pre no što je kovčeg unesen u vagon koji će posmrtne ostatke palog junaka odneti u rodni Split, održao je govor u ime drugova, vazduhoplovni kapetan pilot-lovac g. Kiril Sabadoš, koji je rekao između ostalog: Anton Ercigoj, stoji drugi sleva "Nestalo je Antona Ercigoja, nestalo je obljubljenog i popularnog Tončija. Rođen je u Dalmaciji, čija se kršnost ogledala u njegovoj sportskoj figuri, čija je toplina našla odraz u njegovom druželjubivom srcu, čija je vedrina zračila iz njegovog divnog karaktera i čija se vetrovitost manifestivala u njegovom bujnom, lovačkom temperamentu. Po završenoj srednjoj školi i Vojnoj akademiji, kao pravo dete svoga vremena, stupio je u vazduhoplovstvo, svršio sve škole potrebne za formiranje jednog letača i kao priznati naš as, kao najbolji među najboljima, položio je život u trideset trećoj godini u vršenju svoje službe. Govoriti o Tončiju vrlo je lako. Sve što može krasiti jednoga čoveka, jednog oficira, jednog letača – imao je u punoj meri. Ako se može neko biće nazvati modelom čoveka, oficira i letača, svakako bi se zvalo Tonči Ercigoj. To je bio čovek za koga niko i nikada nije rekao nijednu ružnu reč. To je bio pilot čiji je svaki let bio bravura. Godine 1937. reprezentovao je naše mlado vazduhoplovstvo pred grofom Ćanom. Grof Ćano formirao se kao letač u italijanskom vazduhoplovstvu, jednom od najboljih na svetu, dobio je ratno krštenje u Abisiniji i dobro je poznavao letenje čuvene italijanske "eskadrile smrti". Tonči mu je pokazao ne letenje, nego jezivu igru sa životom, pokazao mu je da srce može u letenju više dati nego ruka. Pokazao mu je rasnu našu odliku: našu hrabrost, naš prezir života i naše puno zalaganje u službi koju vršimo. Zadivljeni grof Ćano nije ostao samo pri čestitanju nego je preduzeo potrebno da kapetan Ercigoj dobije za svoj let Italijansku krunu kao priznanje italijanskog vazduhoplovstva, a naše starešine nagradile su ga Jugoslovenskom krunom. Godine 1938. na internacionalnom mitingu, ponovo je zastupao naše vazduhoplovstvo. Opet je Tonči ponovio svoju igru sa životom, opet je za stručnjake pokazao više no svi stranci, opet je dokazao da smo srcem ispred svih nacija. Ali sudbina ovaj put nije bila naklonjena kao godinu dana ranije. Hiljadu srca je zadrhtalo, hiljadu očiju zasuzilo kada su ga ambulantska kola odvezla u bolnicu. Izišao je iz bolnice još hrabriji, još željniji letenja. Kao komandir odeljenja u lovačkoj školi formirao je nove, mlade lovce. Gde god je bio, prenosio je svoje znanje na druge i sejao ljubav prema letačkom pozivu. Na dužnosti komandira eskadre zatekla ga je i smrt..."

Хачкари испред земунског манастира и Главне поште у Новом Саду Многи од нас су шетајући земунским парком, или пак одлазећи на службу у земунски манастир (у којем је до пре неки месец служио наш драги професор, покојни отац Радован Биговић), прошли поред овог споменика, а да се можда нису ни запитали одакле овај ту, вероватно мислећи да је споменик „остао“ од подизања храма... Овај хачкар како га Јермени зову, што у буквалном преводу значи „крст у камену“ је, без обзира што изгледа знатно старије, постављен на ово место 1993. године, као подсећање на једну трагедију и као израз захвалности јерменског народа нашем... Слично обележје постоји и у Новом Саду. Подигнуто је у близини зграде Главне поште у булевару Михајла Пупина, а на месту старе јерменске цркве. Хачкар је подигнут мислим 1995. године, а повод је био исти као и за хачкар пред православним манастиром у земунском парку. А трећи споменик, како и сам наслов данашње приче каже, налази се недалеко од духовног и религијског центра Јерменије и јерменског народа - Ечмиадзина, одмах поред моста на реци Камах... Спомен комплекс недалеко од Ечмиадзина, на обали реке Камах Сва три спомен обележја су подигнута као што рекох у знак сећања на један трагичан догађај, који је додатно учврстио везе јерменског и српског народа... А прича гласи овако... Седмог децембра 1988. године, разоран земљотрес је погодио главни град тадашње Совјетске Републике Јерменије, Јереван. У тој катастрофи је настрадало 50000 људи. Позиву у помоћ, који је Председник СССР Михаил Горбачов упутио светској јавности, одазвало се 111 земаља света, међу њима и тадашња нам држава - СФРЈ. У наредних неколико дана, чим су се стекли услови за прихват, ваздушна лука у Јеревану је постала најактивнији аеродром у том делу света... Војни и цивилни ваздухоплови су долетали са свих страна земаљске кугле и дотурали најнеопходније ствари унесрећеним грађанима Јерменије... Са наше стране, већ 10. децембра је успостављен ваздушни мост Скопље - Јереван, у којем је учествовао један авион београдске компаније "Авиогенекс", те два авиона типа Ан-12, Југословенског РВ и ПВО... Једанаестог дана децембра те 1988. године, у касним вечерњим сатима посада нашег Ан-12 у саставу: потпуковник пилот Предраг Маринковић, потпуковник пилот Владимир Ерчић, потпуковник пилот Миленко Симић, потпуковник навигатор Милан Мићић, заставник I класе летач механичар Бориша Мосуровић, заставник I класе летач механичар Милисав Петровић и заставник летач радио телеграфиста Јован Зисов, добили су од аеродромске контроле летења Скопски Петровец дозволу за полетање и лет по маршрути Петровец - Ларнака - Јереван... Током читавог лета, пратило их је лоше време (у ваздухопловном жаргону СМУ-сложени метео услови), што за искусну посаду нашег транспортера није представљало већи проблем јер су и они као и ваздухоплов били обучени и припремљени за извршење задатака у свим метео условима... Ан-12 нашег РВ и ПВО, евиденцијски број 73312, који се срушио у Јерменији Међутим, приликом прилаза аеродрому у Јеревану, десио се проблем, за који ни до данас нажалост није утврђен разлог. Да ли је дошло до неког техничког отказа у самом авиону, грешке посаде или пак грешке контролора летења у Јеревану, тек, наш авион је пола сата након поноћи, 12. децембра 1988. године својим точковима додирнуо шљунчану обалу реке Камах, неколико километара од Ечмиадзина и десетак километара од прага писте међународног аеродрома у Јеревану. Одмах након контакта са земљом, због конфигурације терена (обала реке), авион се превалио и у експлозији распрснуо на хиљаде делова... Свих седам чланова посаде је на месту остало мртво... Као да сам земљотрес није био довољно трагичан... Ипак, након залечених рана, јерменски народ је на достојанствен начин одао почаст храбрим летачима. Хачкарима у Земуну и Новом Саду, а од 1995. године и монументалним спомеником "Сломљено крило", крај моста на реци Касах, где се авион и срушио. На том месту је првобитно било спомен обележје које су подигли радници "Енергопројекта"... Наиме, на седму годишњицу трагедије, 12. децембра 1995. године, уз присуство војних и државних званичника обе државе, Католикоса Јерменске апостолске цркве, те породица настрадалих, откривен је овај споменик, који има практично три целине, где прва од постамента симболизује сам земљотрес, оне раширене руке на средини споменика симболизују молбу за помоћ коју је народ Јерменије упутио свету и на крају аутентични остатак крила дугачак седам метара са јасном симболиком на седморицу настрадалих ваздухопловаца. Са леве стране споменика се налази хачкар на којем су представљене јерменска и српска мајка које тугују за својом децом, а са десне стране пак један уобичајени хачкар. Испред споменика се налази спомен-плоча исписана на јерменском, руском и енглеском језику, која и "објашњава" намену споменика. На постаменту се налази и седам мермерних таблица са именима чланова посаде... Спомен плоча испред споменика "Сломљено крило" Иначе, према речима Олге Маринковић, сестре настрадалог потпуковника Предрага, наши ваздухопловци међу Јерменима имају статус, безмало па светаца. Каже она даље, да постоји и обичај код јерменских младенаца да сватовска колона пре одласка на венчање оде до споменика где младенци "прођу" испод једног лука, који се опет налази иза споменика (види се на слици доле), затим се поклоне сенима настрадалих, а онда се и сликају испред споменика и она два хачкара. Уопште, каже она и дан данас сваком Јерменину је прва асоцијација на нас и наш народ управо ово, чему сведочи и изјава директора фирме која је изградила ово спомен обележје, који каже да је овај споменик могао и од злата бити направљен, а и тада не би могао показати захвалност јерменског нашем народу... И на крају, када је пре неку годину Председник Јерменије боравио у званичној посети Београду. Председник Републике Јерменије, господин Серж Азатович Саргасјан, испред споменика крај земунског манастира Ван протокола је замолио своје српске домаћине да окупе чланове породица настрадалих летача испред земунског манастира, где им је након полагања венаца, још једном изразио захвалност свога народа за жртву коју су њихови најмилији поднели. Чланови породица наших настрадалих летача које је Председник Јерменије позвао, како би им још једном изразио захвалност народа Јерменије, за жртву коју су поднели њихови најмилији Исто тако у узвратној посети Јерменији, бивши Председник Србије је такође од стране својих јерменских домаћина одведен до споменика "Сломљено крило"... Фото by Gevorg Galstyan, Panoramio for Google Earth, Координате: 40° 9'58.67", 44°15'25.82" Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

Овај логор је страшнији и од Аушвица и од Треблинке, јер се овде убијани морао суочити с личном мржњом свога убице, кажев епископ Пакрачко-славонски Свака наша прича о Холокаусту почиње у Јасеновцу, рекао је поводом Међународног дана сећања на жртве Холокауста, 27. јануара, епископ Пакрачко-славонски Јован (Ћулибрк).„Јасеновац је јединствен међу свим логорима и свим стратиштима Другог светског рата. Он је страшнији и од Аушвица и од Треблинке, јер се овде убијани морао суочити с личном мржњом свога убице. То није била фабрика смрти као Аушвиц, јер просечан есесовац није имао ништа са жртвом, осим да спроведе оне који су долазили возовима до гасне коморе. Овде је убица убијао лично. И друго, Јасеновац је једини логор смрти чије главне жртве нису биле Јевреји”, казао је епископ Јован, преноси Танјуг. На питање како у контексту Холокауста доживљава своју службу цркви и народу у Јасеновцу, владика Јован одговорио је - као да служим на гробу.„Кад одемо на места страдања Срба пустимо тишину да завлада и сваки дан као да је Велика субота - као да ће сад испод земље да прокључа васкрсење”, казао је. Он је у емисији „Седмица” Радио Београда упозорио на опасност ревизионизма и негирања злочина.„Порицање Холокауста је веома опасно јер је то део мејнстрима, државног наратива који говори о Холокаусту. Због тога је јако важно што ће на Сајмишту бити меморијал државе Србије свим жртвама Холокауста”, рекао је владика Јован. Порицање и ревизионизам у Хрватској су онолико опасни колико се тим људима дозволи приступ у мејнстрим медије и политички живот, навео је и додао да је нажалост, сам ревизионизам у Хрватској само део ревизионизма у свету.„Јасеновац је већ три године на светској листи угожене баштине Холокауста управо због појаве ревизионизма у Хрватској”, рекао је владика Јован. Да је ревизионизам глобална појава, појаснио је примером локалног споменика у Бостону.„Огромна је жртва руских ратних заробљеника, којих је три милиона умрло само прве зиме 1941-1942. године, који се скандалозно заборављају. Пре неку годину био сам у Бостону, где локални споменик Холокаусту има и споменик Јеврејима и Ромима, чак и хомосексуалцима, само нема спомена руским ратним заробљеницима умрлим током само једне зиме. Е, то је право порицање Холокауста, а не ово што неки локални псеудостручњак каже да није било Јасеновца. Ово је много опасније, јер је то део мејнстрима, државног наратива који говори о Холокаусту”, казао је он. Указао је на потребу веће бриге и пажње званичног Београда када је у питању неговање културе сећања и односа према жртвама страдања у Другом светском рату.„Јасеновац није сам српска прича, већ и јеврејска од којих иначе много тога можемо да научимо у култури сећања”, казао је владика Јован, који је и председник Управног одбора Музеја жртава геноцида и аутор књиге „Холокауст у Југославији”. Ми смо, закључио је, као народ обележени Другим светским ратом исто као што смо обележени Косовском битком и с тим не можемо да живимо један дан и да сећање на Холокауст буде само једанпут годишње. http://www.politika.rs/scc/clanak/421408/Svaka-nasa-prica-o-Holokaustu-pocinje-u-Jasenovcu

Прича о безумном богаташу је још једна у низу прича садржаних у Еванђељу по Луки које осуђују богатство и упозоравају на погубност везаности за материјална добра. Безумни богаташ из приче је управо илустрација речи Господњих: „Тешко вама богатима, јер сте већ примили утеху своју“ (Лк 6, 24). У чему се састоји несрећа богатих? На ово питање Исус Христос одговара параболом о безумном богаташу, о велепоседнику чија је једина брига сабирање блага на земљи (Лк 12, 16–21). ПОВОД Повод за изговарање параболе је молба једног непознатог човека Исусу да преузме улогу судије у једном имовинском спору између два брата (Лк 12, 13–15). Исус је у народу цењен као мудар учитељ и није било чудно да се од једног писмознанца потражи да просуди по сличним питањима. Исус одбија да у имовинском спору преузме улогу судије (Лк 12, 14). Он себе не види као писмознанца који треба да одлучује у таквим споровима. Немогуће је да Он расуди шта коме припада од имовине, пошто је Његов став по том питању већ познат: „Свакоме који тражи од тебе подај, и који твоје узме, не тражи од њега“ (Лк 6, 30). Његова коначна реч гласи: „Гледајте и чувајте се од сваке грамзивости, јер нико не живи тиме што је сувише богат“ (Лк 12, 15). У античком свету осуда похлепног богатства није непозната. Један фрагмент јелинског песника Пиндара гласи: „О смртниче јадни, како у ветар говориш и о ситним ситницама збориш, хвалећи богатство“. У сваком случају, Исус за повод приче о безумном богаташу узима управо спор око имовине између два брата. ПРИЧА Прича о безумном богаташу представља једног човека коме стицање иде од руке. Његови усеви су толико обилни да нема где да их смести. Он одлучује да поруши житнице и сагради нове, веће. У њих ће сместити сва своја добра. Тада ће моћи да каже својој души да добара има за много година и да сада може да се опусти, да једе, пије и весели се. Његови планови бивају поремећени једном интервенцијом одозго. Бог га назива безумним, најављује да ће иста та душа којој је обећан спокој још исте ноћи бити узета од њега. Коме ће онда припасти све што је стекао? Господ Исус завршава причу констатацијом: „Тако бива ономе који себи стиче благо, а не богати се Богом“ (Лк 12, 21). После приче следи низ упутстава ученицима како да се опходе према материјалним добрима (Лк 12, 22–59). ТУМАЧЕЊЕ Ова парабола отвара питања: зашто је богаташ безуман? Шта је он то учинио да заслужи ову сурову казну? У чему је његов грех? Зар није у човековој природи да стиче и обезбеђује своју будућност? Поједини тумачи сматрају да је богаташева идеја да поруши мање житнице и сагради веће безумна, претерана и да се његова безумност у ствари састоји у његовој похлепи. Међутим, опште људско искуство говори да је његова реакција све, само не безумна. Она је природна последица новонастале ситуације: обиље усева треба негде сместити и његова идеја да поруши старе житнице и сагради нове је сасвим реална. Цела парабола се састоји из једног монолога који се потом претвара у монолог унутар монолога. Богаташ размишља у себи и разговара са својом душом. То указује на потпуну концентрисаност богаташа на самога себе. Он прави планове сам са собом, постоји само он. Сав његов труд има за циљ да себи омогући леп и пријатан живот. У Посланици Јаковљевој описује је слична ситуација (Јак 4, 13–15): „Слушајте сад ви који говорите: данас или сутра поћи ћемо у овај или онај град … Ви који не знате шта ће бити сутра. Јер шта је ваш живот? Он је пара која се замало покаже, а потом је нестане. Уместо да говорите: ако Господ хоће и живи будемо, учинићемо ово или оно.“ У сваком случају, у своје сопствене планове заробљени богаташ, највероватније у сну, добија посету. Бог га назива безумним и најављује његову смрт исте ноћи. Он ће морати да положи рачуне за свој живот. А како је водио и планирао да води свој живот јасно је: душа треба да се опусти, једе, пије и ужива у животу. То су познати принципи хедонистичке животне философије. Они су познати из бројних докумената античког света, нарочито њима обилују гробни натписи. Апостол Павле јасно критикује хедонизам као животну философију: „Ако мртви не устају, да једемо и пијемо, јер ћемо сутра умрети“ (1Кор 15, 32). Безумност богаташа је двострука. Она није у његовим плановима, него у начину како их прави. Он сматра да су његов живот и његова будућност у његовим рукама. Надаље, стицање добара има за циљ само његова уживања. Управо супротно томе, Господ Исус захтева од оних који му следују: „Продајте што имате и дајте милостињу; начините себи торбе које неће овештати, ризницу на небесима која се неће испразнити, где се лупеж не приближава, нити мољац квари“ (Лк 12, 33). КОЈИ ЋЕ СЕ БОГАТАШ СПАСИТИ? Око 200. године александријски учитељ Цркве Климент Александријски написао је једно дело под називом: „Који ће се богаташ спасити?“. Ово дело је јединствено у античком свету. Ниједан прехришћански аутор није дошао на идеју да се бави овом темом. Ово питање је на свет донео тек Исус из Назарета. Његове речи су те које су Климента и његову заједницу суочиле са питањем вечне судбине богаташа. Вредно је приметити да Климент не пита „Да ли ће се богаташ спасити?“, већ „Који ће се богаташ спасити?“. Већ та формулација сама по себи говори да постоји могућност да се богати спасу. Климент сматра да је богатство по себи неутрално, исто као и сиромаштво по себи. Оно што је пресудно је став према једном или другом. Климент надаље сматра да у хришћанском контексту богатство има смисла само када се ставља у службу ближњима. Тумачећи Лк 16, 9, Климент закључује „да је свака имовина коју неко користи само за себе и не ставља је на располагање потребитима, у суштини неправедна.“ У овом смислу треба разумети и причу о богаташу која није просто прича о богатом човеку, већ управо прича о безумном богаташу који своју имовину умножава само за себе и сопствене потребе, губећи из вида пролазност и крхкост свеколико земне егзистенције. View full Странице

Прича коју ћу вам изложити може звучати невероватно, али она је заиста истинита. Било је то почетком децембра 2007. године. Силно су ме секирале свакодневне бриге и нарочито одређена породична посла. Али добро, мислила сам, такав је живот. Али тог јутра ми је све изгледало као да је свему наступио крај! Стари дугови су ме веома мучили. На послу сам из касе узајамне помоћи добила 20 хиљада евра на зајам како бих могла да сведем рачуне са банком. Банка је на добош ставила нашу викендицу и процедура конфискације имовине је већ отпочела. Била сам потиштена јер је та кућа била плод нашег тешког рада. Тамо смо сваког лета са децом проводили одмор. Нисам хтела да изгубим викендицу ни у којем случају, мада је наша финансијска ситуација била тешка, једино на шта смо могли да рачунамо је била плата. Због тога сам и била приморана да на послу узмем зајам, под условом да ми се од плате одбија 250 евра месечно. Чим сам добила готовину одмах сам 6 хиљада евра уплатила мом стрицу, а он је послао ту своту банци као гаранцију како би конфискација била одложена. Преостали новац сам намеравала да уплатим на рачун у банци. Нисам имала код себе број жиро-рачуна, па је требало да обавим телефонски позив и дођем до тог податка.

По заузећу Србије, Турци су многе српске цркве претворили у своје џамије, па су то хтели да учине и са дечанском манастирском црквом. За ову сврху доведена је у Дечане силна турска војска и много њихових верских великодостојника са њиховим поглаваром да би тај чин био што свечанији. Да ово не би изазвало буну околних Срба Турци су распоредили своју војску око манастира и донели доста муниције коју су сместили у кулу звонару на великој капији. Главни војсковођа са доглавницима смести се у најбоље одаје конака и онда позва игумана и монахе и предложи им да се потурче; у противном да одмах напусте манастир. Пошто су одбили да се потурче, игуман и братија молили су, преклињали, плакали, обећавали злато, само да Турци оставе манастир на миру, али ништа није помогло. Турци их истераше из манастира и они се повукоше у испоснице у клисури више манастира. Чим су дошли, Турци поставише на кулу звонару над капијом свој полумесец са звездом, као знак потурчења. То су хтели да ставе и на црквено кубе, али због велике висине без скеле то нису могли одмах учинити, па су оставили за доцније. По истеривању калуђера, остао је у манастиру само још Свети краљ на кога Турци нису рачунали. По договору међу Турцима, обред претварања цркве у џамију имао се започети пред главним улазом у цркву. Цео простор испред цркве застрт је ћилимима. У средини, на почасним местима, налазили су се заповедник војске Татарин и остали великодостојници. За главног верског старешину одређено је место пред главним вратима са јужне стране. Када су трубе и таламбаси огласили почетак свечаности, војска споља радосно јурну унутра и испуни сав простор око цркве. Тада верски старешина поче да клања на свом месту. Али у том часу земља се затресе и фигура лава стражара са јужне стране поред прозора Светог Георгија откину се, паде на главу верског старешине и размрска је. Његова крв и мозак попрскаше све великодостојнике око њега. Истовремено препукну свод паперте, поломише се мермерне плоче међу гробовима Светог краља и Свете Јелене и изби чудан пламен, који моментално обави цркву изнутра и споља и опали Турке који су стајали уза зид црквени. Овим збивањима придружи се и страшна олуја са провалом облака, муњама и громовима. Један гром удари у полумесец на кули, запали муницију у њој и кула се уз страшну експлозију сруши. Са кулом се сруши и краљева палата. Од провале облака Бистрица надође од брда до брда, и заједно са водом која се сјури низ брдо више манастира, преплави манастирску порту и однесе све што јој се нађе на путу. У тој катастрофи, према сачуваном предању, настрадало је мноштво Турака, а војсковођа Татарин се спасао чудним случајем са остатком војске, која се налазила подаље од манастира. Али и он је платио главом, када је бежећи из Дечана улазио у Пећ, где га је по предању убио капетан Лека Дукађинац, из освете због његове намере да дечанску цркву претвори у џамију. Турци су га прогласили за свога „свеца“, ставили му на гроб плочу са натписом, озидали му турбе и палили кандило на његовом гробу. Споменик са натписом уништен је приликом ослобођења ових крајева 1912. године, а турбе се срушило 1926. године. На слици се види да недостаје лав са десне стране прозора. Извор: Манастир Високи Дечани View full Странице

Наш живот је пун загонетки. Оно што сматрамо штетним често нас одведе до доброг завршетка. А оно што сматрамо корисним нас често лишава добробити. И чак и када нам Господ пружа очигледно чудо да нас уразуми, избор је увек на човеку, а тај избор каткад може бити неочекиван и непредвидив. У храм једне јужне руске епархије, 2006. године, ушла је 85-годишња старица. Њено лице, која је она брижно скривала завојима, било је покривено чиревима. Првобитно је Надежда Ивановна била протестанткиња, а после је дуго времена ишла код пентакосталаца, верујући да ће тамо наћи мир својој души. У последњих десет година њеног живота упала је у тешке муке: оболела је од губе (или је барем тако она сама називала своју необичну болест, а у цркви нико од ње није тражио лекарско уверење). Ови наводи звуче готово невероватно, али упркос распрострањеном веровању, трајно хоспитализованих лепрозних болесника је свега 35% од њиховог укупног броја. Остали се лече амбулаторно и пролазе надзор у месним диспанзерима, то су углавном они који не болују од активног облика лепре. Како год, али лице ове јадне жене је било поједено болешћу, чије су ширење на једвите јаде спречавале специјалне инјекције. Ти страшни чиреви су је доводили до јада. Приметила је застрашујућу болест исувише касно и не знајући шта ће од себе пала у очај. Ништа није помагало: ни лекови, ни лична усиљена молитва, ни полагање руку у пентакосталним обредима, који су јој узалуд обећавали Божију благодат и брзо исцељење. Тешко је рећи како се код ње појавила жеља да пође у православну цркву. По свему судећи се разочарала у своју веру и била је спремна да пође било где, ако је било икакве шансе за помоћ. Али, можда се на крајњим границама безизлазности и унутрашњег очаја у њој пробудио зов и чежња за нечим истинским, можда је то био искрени глас савести побуђен с висина, који јој је указао на једино право решење. Поред тога, она је осећала страх, управо онај страх који многи осећају на прагу храма, када душа искрено иште сусрет с Богом, трага за благодаћу коју дарују само Свете Тајне. Али истовремено се унутар душе налази несавладиви зид, који спречава одлучујући корак, што значи исповедити се свештенику и прикључити се православном богослужењу. Надежда Ивановна се бојала да ће бити одбачена, да ће је прогнати из цркве и да нико уопште неће марити за њу. Стога се одлучила на следећи несвакидашњи корак. Тог јутра, пре него што се коначно одлучила да дође у цркву, помолила се и надајући се да ће добити неки тајни знак, у складу са веровањима пентакосталаца, негледајући је трипут отворила Свето Писмо. И сва три пута је отворила књигу на исто место, тамо где је жена Хананејка, која је била незнабожац, молила Спаситеља да јој исцели запоседнуту кћер. Ипак, Господ је искушао веру Хананејке, испрва је ни не удостојивши одговора, а после њених упорних молби јој се обратио речима: «Није добро узимати хлеб од деце и давати га псима». Јер та жена није била део Богоизабраног народа. Али и на тако строги одговор она је смирено прозборила: «Тако је Господе! Али и пси једу мрве које падају са стола њихових господара». Тада јој је Спаситељ одговорио: «О, жено! велика је вера твоја; нека ти буде по жељи твојој». И молба Хананејке је била испуњена (видети: Мт. 15: 21–28). Наравно, не бих волео да неко од наших читалаца понови такав поступак који је веома сличан гатању, али у датом случају Надежда Ивановна је поступила управо тако, налазећи се притом ван Православља. Примила је ове јеванђељске речи као да су упућене баш њој, у смислу да и ако је недостојна ипак је нико неће лишити малецних мрва милостиве помоћи које може добити само у православном храму. И тако осокољена, она је пожурила у оближњу православну цркву. У току је била Божествена Литургија. Надежда Ивановна је тихо стала иза свих, слушајући богослужење. И почело је читање Јеванђеља. Како је само била задивљена када је чула тај исти текст о молби Хананејке, о њеном искушењу од стране Спаситеља и Његовој чудесној помоћи као одговору на скрушену веру те жене. У Надеждиној души жедној смисла десила се промена, осетила је у свему што се догађало присуство Бога. Сада, обливена сузама, пришла је свештенику који је управо изашао из олтара како би примио исповести и испричала о себи све: како болује, жели да се излечи, али да је дуго време била с пентакосталцима. На крају се обратила молбом: «Верујем да ме Господ неће одбацити, иако не припадам Православној Цркви. Молим вас, причестите ме». Њена молба је била превише узаврела од емоција. Отац Димитрије је пажљиво саслушао њену причу, а затим благонаклоно, али довољно тврдо одговорио: «Не, ви се не можете код нас причестити, ако не примите Православље». Јер први емотивни налет са жељом примити Причешће зарад исцељења још увек не сведочи о чврстој одлуци да човек хоће да постане православац и да је спреман да живи у складу са правилима Цркве. Ипак, отац је исказао и неопходно милосрђе: «Имамо икону Светитеља Николе Чудотворца, тај угодник Божији је помогао многим страдалницима. Могу да вас помажем јелејем из кандила које гори пред његовом иконом». Сложила се. Треба приметити да је за протестанта овакав предлог свештеника духовно искушење, јер они не поштују свеце, нити иконе, а тим пре се не моле свецима пред њиховим иконама, клоне се материјалних светиња као што је јелеј од кандила. Она је осетивши истину у речима свештеника прихватила његов предлог. И мада икона Светог Николе још није била освећена, јер је тек стигла у храм, отац Димитрије је помазао болесницу јелејем из кандила. Надежда је отишла смирена и пуна душевне радости: благодат Божија се дотакла ње. Рекло би се да њеном одушевљењу није било краја и да је њена одлука о избору једине праве вере унапред била донета. Опет се појавила у храму кроз две недеље. И шта се десило? Од пређашње болести није остало ни трага. Губа, или каква год да је у питању била болест, је у потпуности нестала. Свештеник се неописиво обрадовао. И за њега је то чудо било неочекивано. Најискреније, мило се осмехујући обратио јој се речима: «Ето видиш, Господ ти је помогао баш у Православној Цркви, тако да сад треба да донесеш одлуку». Свако би рекао да је ту све очигледно. Господ јој је указао Своју милост, наочиглед свих пројавио дејство Своје благодати у православном храму. Али хајде да овде застанемо. Ипак поред Божијег дејства такође постоји и наш одговор, одзив самог човека на Божији позив. А у датом случају одговор исцељеног човека се није испоставио онаквим какав очекујемо… Пребацујући се с ноге на ногу, као кривац са помешаним осећањима захвалности и неодлучности, Надежда Ивановна је рекла: «Да, у праву сте, мени је овде помогао Сам Господ. Али, оче, имам већ 85 година, то није узраст за промену вере. Тешко ми је да унесем неке кардиналне промене у свој живот. Може ли све да остане како јесте?» У томе је било неке самообмане, као да се човек буквално покушава скрити од Божијег позива, усред страха од животних промена. Свештеник је био зачуђен, али није могао да иде против жеље људског срца. На томе су се и растали. Отац више није видео ту жену у цркви. Можда је само и дошла да би се исцелила. А отишла када је добила шта је тражила. Могуће да су јој се у души за ово време десиле и још неке радосније промене. Судбина ове жене је скривена од нас, али мало је вероватно да ју је Господ лишио неких нових покушаја уразумљења. Чудновата је Божанска Промисао. Човеку друге вере, кога растрзава болест, дарује исцељење у православном храму, када иствовремено многи православци страдају од истих таквих болести и не исцељују се. Упркос томе они и даље остају у Цркви. А протестанткиња, која је дуго време била са пентакосталцима, добила је у православном храму испуњење своје највеће молбе, али није у себи нашла довољно снаге да ту и остане. У томе се крије Божија мудрост: људе са снажном вером васпитава за спасење кроз животна страдања, а људе са слабом вером кроз сведочење о Истини чудесном помоћу и слабљењем њихових јада. Па ипак, док позива човека, укључујући ту и чудесна исцељења, Господ Бог никада не подвргава нашу слободну вољу насиљу. Коначни животни избор увек сам прави човек. Жалосно је да су многима од Бога потребни телесно здравље, комфор, материјално благостање, а не чиста вера и спасење душе у вечности. Извор: Православие.ру View full Странице

Посвећено нашим сестрама са ЖРУ Форума и групе "Ваздухопловство" Бавити се ваздухопловством и писати о ваздухопловству, а не прозборити коју о пилотима, па још женама пилотима, било би неправдено... Жене су некако од самих почетака бивале негде ту, около. Али су их друштвене норме ометале у томе. Међутим, након Првога рата, када је настало „Златно доба“ у развоју ваздухопловства, када је започела свакодневна "борба" у што већим брзинама и висинама, која је резултовала тиме да се овај период назове тако, и жене излазе на „позорницу“, лаћају се палице и њоме исписују поједине странице ваздухопловне историје. Ово је прича о њима, женама (војним) пилотима, односно „пилоткињама“ , како би рекле неке наше „боркиње“ за људска права. Пошто из наслова видимо да се спомињу наша имена, пре него што пређемо на наше цуре, ред је да поменемо и неке „странске“ жене, цивилне и војне пилоте, које су можда некима од наших биле и инспирација... Да кренемо! Прва је била бароница Ремон де Ларош, која је носила пилотску лиценцу број 36. (наш први пилот Михаило Петровић је имао дозволу број 979.), тј., била је 36. пилот на свету у том тренутку. Пилот је постала 1910. године. Ту је и американка Херијет Квимби, која је само годину дана након Блериоа, 1911. године прелетела Ламанш... Или легендарна Амелија Ерхарт која је 1932. била прва жена која је прелетела Атлантски океан... Или пак Британка, Ејми Џонсон, која је 19 дана летела до Аустралије. А ту је и Немица Хана Рајч, једина жена носилац „Гвозденог крста“, и један од најбољих пробних пилота нацистичког Луфтвафе... Све оне, сем последње, биле су „пионирке“, свака на свој начин у богатој историји светског цивилног ваздухопловства. Но, почетак Другога рата означио је крај спортском летењу, и акробације у школском кругу заменили су ловачки и бомбардерски задаци... И опет се у рату, као мушкој „дисциплини“, где је женама „остало“ да беже или буду силоване, вратио онај конзервативизам у погледу авиона и жене у њему... Међутим, жене не би биле жене када се не би избориле за свој статус, па макар то били и ратни услови. Вршећи константне притиске на владе својих земаља, жене спортски пилоти из САД, Велике Британије, Русије, убрзо након избијања рата бивају ангажоване у војним ваздухопловствима својих земаља. Свакако најпознатија организација је „Women Airforce Service Pilots (WASP)“ - Жене војни пилот у служби америчког ратног ваздухопловства... Историјски подаци казују да је, након ригорозне медицинске селекције, те селективног летења, од 25000 кандидаткиња, примљено 1074 цура у ову јединицу америчког ваздухопловства, предвођену легендарном Џеки Кохран, која је касније, током 50-их постала и прва жена која је летела брзином већом од звука. Но, њихови задаци, иако су квалификовани као борбени (за шта су све припаднице одликоване Конгресном медаљом части), ипак нису извођени на војиштима широм света где је већ САД учествовала током Другог рата. Оне су изводиле задатке само у САД и то првенствено превожења. Летеле су на буквално свим типовима авиона којима је било наоружано америчко војно ваздухопловство, дакле од лаких тренажних, па до тешких бомбардера, али само на прелету од фабрике где се авион произвео па од аеродрома у којем се налазила јединица која ће користити ту летелицу. Поред овог задатка, извршавале су и курирске задатке, превоз поште и материјала, људства до лука у којима су се ови укрцавали на бродовље ка острвима Тихог океана или пак Европи. Давале су и допринос обуци мушких колега те јединицама артиљерије, јер су летеле на авионима који су вукли мете за ловачку обуку пилота, то јест обуку из гађања артиљеријских јединица. Прецизни подаци кажу, да су ове девојке биле стациониране на 120 аеродрома широм САД, да су из фабрика јединицама испоручиле 12650 авиона у 78 различитих типова, при томе прелетевши 60 милиона миља! Ипак, многима од њих је остала неостварена жеља, да се у ваздуху, „носoм у нос авиона“, огледају са неким Швабом или Јапанцем... Припаднице WASP-a Сличну улогу попут ове у САД, имале су и жене, њих око 160 из свих земаља Комонвелта и Пољске, и у Великој Британији током Другог светског рата. Оне су биле укључене у једну помоћну службу британског Краљевског ваздухопловства и њихов задатак су била разна превожења (људство, материјал, техника,..), из фабрике авиона у јединице, итд... Припаднице РАФ-а Куриозитет везан за ову јединицу је био тај да су се у њу примали буквално сви који су знали и могли да лете, без обзира на евентуалне физичке недостатке, уколико они не ометају безбедно извођење летачких задатака. Тако да је било и пилота са краћим ногама, без неколико прстију на левој руци, без једног ока,... Тиме су максимално дали подршку оперативним јединицама ваздухопловства, које се могло потпуно посветити одбрани Острва од Шваба. Али, као и у Америци и овде је многим цурама остала жеља за „догфајтом“, против неког "Ханса"... Е па било је и тога. Једина земља која је организовано имала жене пилоте у својим борбеним јединицама и где су те жене равноправно са мушкима учествовале у одбрани своје Отаџбине, била је Русија, односно СССР. Тамо су жене летеле не у одељењу или ескадрили. Не ни у пуку! Постојала је ваздухопловна дивизија састављена искључиво од жена пилота. Упознавање са задатком пред полетање, негде око Стаљинграда, 1942. године Међу тим силним рускињама, вреди поменути две девојке које су проглашене херојима СССР-а и званично промовисане у ваздушне асове. Обе су биле припаднице 586. ловачког пука, састављеног искључиво од жена. Међутим, на почетку рата су се прикључиле прво регуларним ескадрилама. Прва од њих је потпоручник Лидија Владимировна Литвjак, са 12 признатих победа из 130 борбених летова. Летела је на авиону Јак-1. Друга је поручник Катарина Васиљевна Буданова са 11 признатих победа из 66 летова. Летела је такође на авиону Јак-1. Оне су биле међу првима. Међутим, већ крајем 1941. године совјетски војни врх позива све жене пилоте да се прикључе ескадрилама у борби за одбрану земље. Првобитна намера им је била да те девојке „искористе“ као што је био случај у САД, односно Великој Британији. Међутим, завидни резултати које су те девојке, обзиром да су све биле врсни спортски пилоти пре рата, постигле током преобуке за Јак-1, По-2, Ил-2 и остале авионе-према потреби, приморале су званичнике да промене намеру, те да се те цуре пошаљу на фронт и директно се супроставе Немцима. На основу свега тога, али и личних познанства мајора Марине Раскове са са Стаљином, донета је одлука да се формира Женски ваздухопловни пук, састављен првенствено од искусних жена пилота и инструкторки летења, које су све листом биле афирмисане и пре Другог рата. Први командант тог пука је била управо мајор Марина Михаиловна Раскова. Међутим, због велике „навале“ цура да се прикључи војном ваздухопловству, дошло је до проширења тог пука, који је прерастао у 122. Мешовиту ваздухопловну дивизију (женску), састављену од три пука, и то: · 586. ловачки пук. Девојке из овог пука су током рата извеле укупно 4419 борбених летова са 125 ваздушних борби у којима су однеле 38 победа. Оне две цуре са почетка текста су из тог пука... Летеле су на авионима Јак-1, Јак-7 и Јак-9. · 587. јуришни пук. Током рата извршиле су 1134 задатка, при томе бацивши на Швабе око 1000 тона бомби. Летеле су на Петљаковима Пе-2, а због својих заслуга, пук је проглашен Гардијским и одликован Звездом народног хероја. · 588. (ноћни) бомбардерски пук, који је такође проглашен херојском јединицом и преименован у 46. Тамански (по реци Таман) Гардијски пук. Командир овог легендарног и посебног пука је била Јевдокија Бершанскаја. А посебан је био по више ствари. Прво, све девојке у пуку, њих преко 100 су биле узраста између 17 и 22 године. Извеле су преко 23000 летова и на непријатеља истресле преко 3 милиона килограма бомби плус 26000 запаљивих бомби. Летеле су на авионима Поликарпов По-2, тако што би приликом доласка над непријатељске положаје искључиле мотор, а затим попут једрилице, нечујно и под окриљем ноћи, избациле бомбе на Швабе. Због губитака које су поднели, због фактора изненађења које су им приређивале сваки пута када би их бомбардовале, Немци су их назвали „Ноћне вештице“. Све до краја рата, у немачким круговима се крило да им губитке на фронту наносе жене и то „Ноћне вештице“. Од 30 жена пилота, које су након Другога рата проглашене Херојима СССР, из ове легендарне јединице, чак 23 девојке су „постале“ Хероине Великог Отаџбинског рата. Најбољи пилот ове јединице, била је Наталија Фјодоровна Меклин, са око 1000 извршених борбених летова Е тако је то било у белом свету... А сад коначно да "полетимо" мало и по нашем небу... Визија коју је група официра солунаца имала 1921. године, допринела је наглом развоју ваздухопловства у свим сегментима и код нас. Наиме, те године неколико официра пилота-ветерана са Солунског фронта, предвођени Тадијом Сондермајером и Матијом Хођером, оснива Краљевски ваздухопловни клуб „Наша крила“, којем је у програмским актима превасходни циљ била промоција и развој ваздухопловства у свим аспектима, од оснивања аеро клубова по мањим местима (а не само у центрима Краљевине), преко оснивања предузећа за ваздушни превоз путника (Аеропут-претеча ЈАТ-а), па до оснивања фабрика за производњу авиона. Постоји један податак да је пред Други светски рат, ваздухопловни спорт на разне начине окупљао 55000 људи из читаве Краљевине Југославије. Огроман број. А међу њима је било и доста жена... Практично, прве три су биле Кристина Горишек Новаковић, Даница „Џени“ Томић и Загорка Плећевић. Оне су се одазвале позиву Друштва резервних војних пилота за школовање жена које би биле промовисане у резервне официре Југословенског Краљевског ваздухопловства, и њих три су изабране међу многим девојкама из целе Краљевине. Теоријска настава је почела 1931. године. Након више од годину и по дана наставе, али и проблема око избора авиона за практичну обуку, прва је од њих лаширала Кристина Горишек Новаковић која је тиме постала прва жена пилот у Југославији и на Балкану. Кристина Горишек Новаковић Након ње, лаширала је Даница Томић, чији је муж иначе био Командант легендарног 6. ловачког пука, пуковник Миодраг Томић... Комисија састављена од официра из Команде ваздухопловства пред којом је Даница полагала испит је оценила да „кандидат (за резервног војног пилота) лети врло мирно, сталожено и са веома ретким самопоуздањем“... За разлику од поменуте Кристине, која је прва самостално летела, Даница је прва, након завршене обуке и положеног испита стекла дозволу туристичког (у ствари спортског, али се то тада тако звало) пилота и резервног војног пилота. То се збило 23. марта 1933. године. Даница "Џени" Томић, прва жена у Србији са дозволом туристичког (спортског) пилота Успех ових девојака и рад у аеро клубовима широм земље су наравно допринели све већем ангажовању жена у том спорту, као пилота једрилица и моторних авиона те као падобранки. До почетка рата одшколовано је на десетине жена пилота, које су све морале, у предвечерје рата, 1939. године проћи војни раздео обуке, који је одржан у Смедеревској Паланци на тамошњем аеродрому. Треба поменути те цуре: Олга Андасура Шнајдер, Јелена Стефановић Крижај, Милка Блаћанин Хамза, Милинка Амиџић Стефановић, Мила Матејић, Викторија Чадеж, Вера Миливановић, Марија Драженовић Ђорђевић,... Јелена Стефановић, Милка Блаћанин и Олга Андасура у Смедеревској Паланци 1939. године Ова последња је по нечему посебна... Наиме, Марија Драженовић је рођена 10. априла 1924. године у Борову и завршила је обуку и постала пилот са непуних 15 година. Прича каже да публика која је то јутро присуствовала полагању те класе аеро клуба „Наша крила“ у Борову, није ни знала ко тако вешто управља малим Злином XII, док их све по слетању, широким осмехом није „разоружао“ , љубак и мио, тек стасали девојчурак од 15 лета. Када је почео рат, Марија са родитељима бежи од усташа у Шабац, где проводи ратне дане до октобра месеца 1944. године, када се одазвала позиву Врховне команде НОВЈ упућеног свим бившим ваздухопловцима за ангажовањем у јединицима партизанског ваздухопловства. Тада већ двадесетогодишња девојка је морала у Земуну, новембра месеца исте године, пред улазом у зграду Команде РВ да се неко време надгорњава са војником на улазу и доказује да је пилот, све док случајно није наишао генерал Милан Симовић, који је као предратни пилот ЈКВ познавао Марију. Она је одмах упућена у Панчево на краћу обуку, а онда је распоређена у 113. ловачки пук у Руми. Летела је на Поликарпову По-2 и Јаковљеву Јак-9. Давали су јој само задатке превожења поште, медицинског материјала и сл. Међутим, наша Мара никако није могла да се помири са тиме да ће проћи рат, а да она не испали ни једног метка, те ти једнога дана она лепо „украде“ Ил-2 Штурмовика и одлете изнад линије фронта. Кажу да је, када се вратила дочекала не толико критика са "техничке" стране, колико по партијској линији од комесара, све док грдњу није прекинуо прекаљени вук и пилотски ас, тадашњи командант пука, Арсеније Арса Бољевић, који ју је од тада у пару, водио са собом на задатке, те су тако једном приликом у пару, извршили и бомбардовање немачког воза код Винковаца. То је било Маријино „ватрено крштење“ и први борбени лет једне жене на овим просторима. Након тог, уследило је још укупно 59 борбених летова, који додуше нису за циљ имали ватрена дејства, него је Марија извршавала више извиђачке задатке и корекцију артиљеријске ватре током операција за ослобођење земље 1945. године. Након завршетка рата Марија са својим пуком прелази у Скопље, где је равноправно са мушким колегама летела (неки никако нису могли да забораве њене кике испод шлемафона, које су вијориле на ветру током рулања...) и радила све до 1947. године, када напушта војску, заснива породицу и њој се посвећује. Преминула је 06. октобра 1990. године. У новембру месецу 1947. године за 4. класу Ваздухопловног војног училишта (из којег је касније „израсла“ Ваздухопловна војна академија-ВВА), након прегледа, пријављују се две девојке. Радмила Ракочевић и Данијела Новичић. Радмила се пријавила као првоборац и већ официр, док је Данијела била спортски пилот... Након годину и по дана теорије, када је у априлу месецу 1949. године требала да отпочне теоријска обука, декретом тадашњег Начелника школе, генерала Владимира Матетића, коју је овај добио ко зна од кога, без готово икаквог разумног објашњења, ове две цуре су удаљене са школовања, док су њихови мушки класићи редовно започели са летењем. Иронија је да је једина од свих полазника те 4. класе била пилот управо Данијела, којој је ето неко забранио да постане војни пилот... Чега и кога су се бојали и стидели тадашњи комунарски властодржци није јасно, тек до 1984. године, жена војних пилота није било код нас... А онда се те године у ВВА у Задру прима прва генерација жена пилота које су уписане у Школу резервних официра авијације при ВВА. То су биле Мирјана Ивановић, Светлана Миленковић (тада Митровић), Татјана Додевска и Милена Цестник. Следеће године, примљена је још једна класа у којој су биле и Аранка Баби, Бранка Беришић, Аница Дамјановић, Божа Мартинчић и Хашима Жилић. Услов за пријем у школу је био да девојке поседују дозволу спортског пилота. Заједно са мушкарцима су „прошле“ све разделе летачке обуке, положиле заклетву као и сваки војник, промовисане у чин потпоручника и добиле летачке знакове.... И када је осталим колегама (мушким) прочитан распоред на којем ће аеродрому радити, ове цуре су једноставно заобиђене... Опет је некоме сметало, или га било срамота... На молбу Светланину, пре неко време сам разговарао са генералом у пензији Иваном Хочеваром (питао сам га, није род са Надбискупом), о „судбини“ тих девојака, тј. зашто оне нису примљене у војску. Хочевар, као човек који је дуго времена био и Начелник ВВА је одговорио да је тадашњи Командант РВ и ПВО, генерал пуковник Слободан Алагић, да ли сам или под нечијим притиском, једноставно пресекао и донео Наредбу о „превођењу“ ових девојака у резерву и немогућност да оне постану активни војни пилоти, а све под изговором, како је наводно од ВМИ (Ваздухопловно медицински Институт), добио опсервацију о негативном утицају који ће трудноћа оставити на њихове организме, те ће им нарушити здравље и способност за пилота ловачке авијације... O tempora! O mores! Татјана Додевска, Мирјана Ивановић, Милена Цестник, Светлана Митровић, Прва генерација жена у ШРОА, Задар 1984. године Од свих ових (тада) девојака, знам да се Милена Цестник након тадашњег разочарања вратила у родни Птуј и повремено летела у локалном аеро клубу. Светлана Миленковић, тада Митровић је и данас активна у родном Лесковцу односно аероклубу, а након ове „авантуре“ са војском је ишколовала на десетине малдића из Ваздухопловне војне Гимназије из Мостара, који су након друге и треће године пред почетак летњег распуста одлазили по аероклубовима диљем бивше земље на једриличарску обуку... Са прошлогодишњег окупљања наших првих жена војних пилота Најдаље је отишла Мирјана Ивановић, сада Фриче, која је и данас пилот у једној Швајцарској авио компанији и капетан је на авиону СААБ 2000. Ипак, од пре неколико година у саставу 204. ваздухопловне базе на аеродорому Батајница, службују три љупке девојке, које су своје школовање започеле 2007. године, а окончале га прошле 2011. године и тиме постале прве жене војни пилоти у нашем ваздухопловству. Распоређене су у две ескадриле, и то потпоручнице Сандра Радовановић и Ана Тадић у 252. ескадрилу „Курјаци са Ушћа“, обзиром да лете на авиону Г-4. Док је потпоручник Ања Крнета у саставу 138. транспортне ескадриле и лети на хеликоптеру Газела... Сандра Радовановић, Ања Крнета и Ана Тадић, Батајница 2012. године За сада, након ове три девојке, на смер авијације Војне академије, нису примане нове девојке. Надам се не задуго... И на крају, Ања је завредила своје име у наслову, јер за разлику од Сандре и Ане, она је „моја“ Газелашица, јер лети на истом типу летелице, на којем сам провео свој радни век, а њој и осталим девојкама желим само мирно небо... Све остало ће доћи само... Ања Крнета и ја, Земун, Команда В и ПВО, 2011. година

Телевизија N1 је у емисији Pressing позвала нашег чувеног спортског коментатора Милојка Пантића где су разговарали у фудбалу, о репрезентацији Хрватске и њиховом успеху на светском турниру у фудбалу. На почетку Милојко Пантић говори о некаквим клеро-фашистима који су навијали за Русију и о "грађанског" Србији која је навијала за Хрватску. Ко су једни а ко су други? Колико знамо, многи људи које познајемо навијали су за Хрватску против Русије и обрнуто... Чему код Милојка Пантића ова подела? Посебно је интересантно да се види ко су коначно ти "клеро-фашисти".