Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'присуство'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Izgleda da se ovim ne bavi niko od tehnicke podrske - ovi` dana botovi ulecu sa svi` strana, a sad su krenuli da salju i privatne poruke. `Ajte malo regulisite to, jeri ovako forum izgleda bas busan i nezasticen. ... https://pouke.org/forum/index.php?/profile/31404-sharonarnett/
  2. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је, у недељу Крстопоклону 27. марта 2022. године, у храму Вазнесења Господњег у Жаркову. Црква је ову недељу посветила Часном Крсту указујући да је ”Крст она снага из које треба да црпемо и себе и ми да ту снагу уносимо у себе”, рекао је Патријарх истичи речи Господње: ”Ко хоће да иде замном нека узме крст свој и пође замном”. Овим речима Господ не ствара идеолошке послушнике који ће пратити Његову идеју истакао је Патријарх напоменувши да је Господ тим речима циљао на наше унутрашње биће, да оне буду животни став, ”опредељење за Хрста и живот са Христом”. ”Читав наш начин постојања треба да буде са Христом, да све оно што јесмо и мамо утемељимо на Христу”, рекао је Патријарх Порфирије истичући да то значи ”узети крст свој и поћи за њим. Да Њега поставимо да буде почетак и крај, да буде темељ нашег постојања”. ”Када Господ каже узми крст свој значи узми своју тешкоћу, али и своју радост. Међутим, нигде нам није рекао да ће наш живот бити испуњен уживањем, да ће наш живот бити испуњен конфором, да циљ нашег живота буде да нас људи славе и величају. Нигде, дакле, није Господ рекао у Јеванђељу није рекао да кад пођете замном ви ћете бити прослављани од људи, ви ћете имати све што пожелите и нећете имати проблема, јер и Он, пре него што је упутио своју реч нама, претрпео је искључиво и само презир и одбацивање, наравно и страдање и смрт. И показао је да Његово присуство, јер је то присуство Истине, присуство Светла у нашем животу, осветљава сваку странпутицу, све оно што је погрешно и у нашем животу и у животу сваког човека. Присуство Христово у овоме свету, Његово Јеванђеље, својим присуством разобличава сваки други поредак, доводи у питање сваки други поредак који има за циљ појединачни и лични интерес, наметање себе и поробљавање људских душа и отуда је свет презрео Христа и отуда морамо знати да свет никада неће ни нас прихватати уколико смо истински и аутентични следбеници Христови, истински хришћани”, истакао је патријарх Порфирије појашњавајући да: ”што више јесмо у Христу утолико више сметамо онима који хоће да изврну руглу све оно што је аутентична истинска природа човекова, све оно на шта нас је Бог позвао”. Патријарху Порфирију саслуживали су протојереји-ставрофори Бранко Митровић и Милан Виленица, јереји Александар Јовановић Марко Либерато-Влачић и ђакони Драган Радић, Радомир Врућинић и Стеван Јовановић. http://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=32820
  3. У интервјуу за РИА Новости, председавајући Одељења за спољне црквене послове Московске Патријаршије митрополит волоколамски Иларион говорио је о изјави поглавара јерусалимских цркава о опасности по присуство хришћана у Светој земљи. – На иницијативу патријарха јерусалимског Теофила у Јерусалиму је недавно одржана акција у одбрану присуства хришћана у Светој земљи. Неколико дана касније поглавари хришћанских цркава Јерусалима дали су заједничку изјаву на исту тему. Шта је разлог за ову забринутост? – Јерусалим је посебан град, свети град за три религије. Током векова вођени су многи ратови с циљем да се он освоји, било је много борбе и непријатељства. Али резултат овог сложеног процеса није била победа неке стране, већ успостављање одређене равнотеже снага. Многе генерације су претрпеле страдања, а нарушавање равнотеже може довести до тешких последица. Историјски гледано, Јерусалим је подељен на четврти: хришћанску, муслиманску и јеврејску. Јерусалимска Патријаршија већ дуги низ година покушава да оспори нелегалну продају радикалне групе имовине која јој припада у хришћанској четврти код Јафских врата. Фактички, не говоримо само о могућем губитку слободног приступа Светом гробу, путу који се отвара код Јафских врата, већ и о опасности по хришћанско присуство у Јерусалиму. Ово је веома опасан тренд који може довести до губитка статуса кво и постепеног избацивања хришћана из града – колевке хришћанства. Ово је заједнички проблем свих хришћана, не само православних. Зато су Његово Блаженство Патријарха Теофила подржали поглавари свих хришћанских цркава у Светој земљи. – У којој мери ове промене и опасност о којима говорите могу да утичу на Русију и Руску Православну Цркву? – Јерусалимска и Руска Црква заузимају суседна места у диптиху: Јерусалимска четврто место, а Руска – пето. Но, блискост наших Цркава, наравно, не објашњава се овим, већ чињеницом да су се у Русији увек са посебним поштовањем односили према Јерусалимској Цркви, која је прва основана, и која је Мајка свих Цркава, и, наравно, према светињама које су повезане са земаљским животом Господа Исуса Христа, чији је чувар вековима била и остаје Јерусалимска Црква. Традиција ходочашћа у Свету земљу настала је у Русији скоро истовремено са примањем хришћанства. Током векова многи наши преци су тежили да дођу у Јерусалим, да се поклоне Светом Гробу и да посете света места. Руски владари су увек сматрали својом дужношћу да помогну у очувању хришћанских светиња. Тренутна опасност по присуство хришћана у Светој земљи не може да не изазове забринутост у Руској Цркви. У потпуности делимо забринутост јерусалимског патријарха и заједно са њим позивамо израелске власти да учине све што могу да заштите хришћанску заједницу Јерусалима, да се одазову позиву поглавара Цркава Свете земље да се формира посебна зона хришћанског културног наслеђа у Старом граду ради очувања јединственог идентитета хришћанске четврти. Извор: Мospat.ru
  4. Приликом јутрошњег контролног прегледа Митрополита Амфилохија примијећено је да мало отежаније дише уз бол у грудном кошу. Одмах су урађене све анализе. Такође и скенер плућне артерије и скенер плућа. Снимак је показао да је узрок отежаног дисања и бола појава ваздуха у средогруђу или пнеумомедиастинум, који се често јавља у ситуацијама у којима пацијент има осјетљива плућа због дужине трајања упалног процеса и који су на кисеоничкој терапији дужи период, а готово је неизбјежан када се ради о старијим пацијентима. Митрополит није прикључен на респиратор и користи и даље мод неинвазивне вентилације, што значи да плућа обављају нормално своју функцију. Скенер плућа и плућних артерија је показао да нема тромбозе, а бронхоскопски налаз да су дисајни путеви чисти. Налаз на срцу је такође добар. И у наредном периоду, као и до сада ћемо уредно и детаљно извјештавати о свим промјенама у вези са здравственим стањем Митрополита Амфилохија, који се од 6. октобра налази на болничком лијечењу од болести узроковане коронавирусом. Молимо се Господу нашем Исусу Христу, љекару душа и тијела наших, да и Високопреосвећеном Митрополиту Амфилохију и свим болнима подари брз опоравак. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  5. Вјерници ће од понедјељка моћи да присуствују вјерским обредима уз поштовање дистанце, а Национално координационо тијело за борбу против вируса корона није дало одобрење да се 12. маја, поводом дана Светог Василија, у Никшићу организује традиционална литија, јер је свако јавно окупљање које укључује кретање забрањено. Ректор Цетињске богословије, протојереј-ставрофор Гојко Перовић казао је за “Дан” да ће 12. маја, на дан Светог Василија Острошког, у свим храмовима бити богослужења уз присуство вјерника, док ће централна света литургија бити у Манастиру Острог. Он је навео да му је драго да су почеле да попуштају мјере и потврдио да ће од понедјељка вјерници моћи да присуствују богослужењима у храмовима, уз поштовање дистанце, али је указао да ни усвојене мјере нијесу прецизне, те да отварају простор за злоупотребе и дискриминацију. Конкретно, оцијенио је да је ограничавање на 20 људи испред храма дискриминација јер, на примјер, испред Храма Христовог васкрсења у Подгорици и Светог Јована Владимира у Бару може да стане и 100 људи уз поштовање дистанце. – Ми смо јуче имали састанак са представницима НКТ-а, као и представници Мешихата и Надбискупије, и речено је да ће од понедјељка бити могућа богослужења, уз присуство вјерника и поштовање мјера. Сагласили смо се да је ситуација са вирусом повољна и да је добро да мјере попуштају, али да је негативна ствар то што немамо чешће састанке јер се многе ствари које се тичу забране окупљања тичу вјерских објеката. Зато би требало да имамо чешће сусрете, јер нити љекари знају све о вјерским обредима, нити свештеници знају све о здравственим мјерама, те да се може доста тога урадити у договору, а када се договарамо нема простора за злоупотребу – навео је Перовић. Он је указао да су неке мјере које су усвојене недефинисане и остављају простор за злоупотребу, због своје нејасноће. – На примјер, мјера је да сахрани може да присуствује најужа породица, али је чињеница да сахрана не може да се обави без комуналних радника, а нигдје не пише да не може доћи свештеник. Као што посао комуналног радника представља јавну дјелатност, тако се, уз међусобне разлике, и свештенички посао може посматрати као посао од јавног значаја. Такође, преко 20 људи испред храма се никако не може тумачити као јавно окупљање, а што се тиче литија свештеници, ако их је мање од 20, имају право да уз поштовање дистанце спроведу литију казао је Перовић, додајући да се у мањку прецизности у мјерама оставља простор људима који командују да на терену врше лоупотребе и тумаче мјере да оне буду уперене против Цркве, а не против вируса. Перовић је истакао да ће Црква испоштовати све прописе који су у складу са Уставом и законима, те спроводити оно што се спроводи на другим јавним мјестима, као што су продавнице, апотеке, градилишта… НКТ је јуче саопштило да су вјерски обреди могући под условима да је у објекту највише једно лице на 10 квадрата, а изван највише 20, уз минимум два метра дистанце. На улазу у вјерске објекте треба да стоји информација колико лица највише може да стане, а сви у вјерском објекту, осим свештеника, морају носити маске. На улазу мора стајати средство за дезинфекцију, а Влада је у званичној објави посебно истакла “забрана окупљања је на снази!”. Помоћник директора Института за јавно здравље Сенад Бегић навео је јуче да о литијама нијесу разговарали, али да је “забрана јавних окупљања још увијек на снази”, те да је она јако битна. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  6. Епархија ваљевска овим путем обавештава све своје епархиоте и целокупну јавност да је код Његовог Преосвештенства Епископа ваљевског Господина Милутина потврђено присуство вируса корона, као и код још двојице свештенослужитеља наше Епархије. Епископ Милутин и двојица клирика тренутно се налазе у КБЦ „Др Драгиша Мишовић” у Београду. Овим путем позивамо све свештенство, монаштво и верни народ Епархије ваљевске и наше Мајке Цркве уопште да још усрдније узнесу своје молитве за оздрављење нашег Архипастира, оболелих свештенослужитеља и свих оболелих у нашој Отаџбини и у читавом свету. Епископ Милутин је коронавирус задобио тако што је као вредни пастир ходио и служио у својој Епархији, онако како већ више од пола века служи Богу и роду. Насупрот овој непобитној чињеници, Епархија ваљевска са жаљењем констатује да су се појавиле неистините и злонамерне тврдње о узроку појаве вируса корона у граду Ваљеву, које на најсрамнији начин повезују и самог Епископа са том чињеницом. Наиме, најпре је са самог врха градске власти у Ваљеву послата нетачна информација о томе да је један од узрока појаве вируса корона у Ваљеву „скорашња посета једног свештеника из Италије Епархији ваљевској”. Ову неистиниту вест одмах су многи, брже-боље, без провере раширили по целом медијском простору Србије. Како то обично бива, свака лажна вест добија своје метастазе, тако да смо могли чути много тога — од тога да је ,,почетком марта дошла неколицина свештеника из Италије” до тога да је читава једна „делегација из Италије посетила Епархију ваљевску”. Поводом ових бескрупулозних неистина, Епархија ваљевска износи следеће чињенице: 1. Никаква делегација, никакви свештеници, ниједан верник или било која особа из Италије или било ког другог кризног подручја на свету није у последње време била у посети Епархији ваљевској. 2. Епископ Милутин, као и сви свештеници Епархије ваљевске, у последњих неколико месеци нису путовали ни у једно кризно подручје на свету које је заражено коронавирусом. 3. Све активности које је, као Архипастир своје епархије, епископ Милутин вршио, служећи и вршећи канонске посете у Епархији, везане су искључиво за период пре било каквих мера које је донела Влада Србије, а односе се на ограничено кретање, односно у исто време када су на пример, градски оци били веома активни у предизборној кампањи, пре појаве било каквих симптома болести. 4. Од тренутка проглашења ванредног стања, епископ Милутин ни за један метар није напустио седиште Епархије ваљевске и од почетка је поштовао правила самоизолације, одговорно дајући пример свим свештеницима и верницима. 5. Епископ Милутин је први у Српској Православној Цркви донео одлуку о прекиду освећења домова пред празник Васкрса (свећење васкршње водице), имајући у виду информацију да се у Ваљеву појавио вирус и старајући се и на тај начин да се спречи ширење заразе. Из свега реченог јасне су две непобитне чињенице: прва да Епархија ваљевска и епископ Милутин немају никакве везе са појавом вируса корона у граду Ваљеву, а друга да је Епархија ваљевска благовремено и одговорно предузела све потребне мере за спречавање ширења вируса. Уосталом, наш Преосвећени епископ Милутин са двојицом својих клирика, спада међу прва оболела лица, за што не сноси никакву личну одговорност, како га поједини медији злонамерно клеветају, него је, напротив, угрожен због неодговорности неких других људи. Уколико се настави ова медијска хајка против Епархије ваљевске и њеног епархијског архијереја и свештенства, бићемо приморани да против свих клеветника поднесемо одговорајуће кривичне пријаве. Из канцеларије Епископа ваљевског Повезан садржај: Обавештење Епархије ваљевске упућено верном народу Извор: Епархија ваљевска
  7. Светом Архијерејском Литургијом, служеном 15. марта 2020. године, којом је началствовао Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј, свечано је прослављена друга недеља Великог поста – Пачиста, у Цркви Светог архангела Гаврила на Дедињу у Београду. Звучни запис беседе „Друга недеља Часнога поста је веома садржајна недеља“ напоменуо је Патријарх Иринеј на почетку литургијске омилије на прочитано зачало. У њему се описује једно велико дело Господње у коме је Господ исцелио тешког болесника, а све по вери његовој и оних који су га донели. Видевши труд и веру оних који су га носили Господ му је рекао: „Опраштају ти се греси“, показујући тиме чудесно дело љубави и милости. Тиме је Господ показао да је заиста истовремено истинити Бог и истинити човек. И то је света тајна љубави Божије, да је Бог изволео да приступи нама, људима који су одступили од Бога, од истине Божанске. „Мало се људи баве тиме одкуда смо ми, одкуда све ово, откуда све што је под сводом небеским. Да ли је то само од себе настало? Све је то дело промисла и љубави Божије. Ништа нема у овоме свету што није створено по вољи Божијој. А човек је круна Божанског стварања“ рекао је Свјатјејши, закључујући да је узрок болести болесника из Јеванђеља био неки грех његов. Јер када га је Господ ослободио греха тада је и оздравио. Што нама даје пример и поуку да све оно што се нама дешава и лично и у свету, дешава се по заслузи људској. „Данас је страх завладао у читавом свету од овог вируса“ рекао је Свјатјејши напомињући да је решење свега у томе да се вратимо Богу, јер наш пут је да се вратимо Цркви својој и вери својој. Када то будемо чинили отклониће Господ свако искушење. „Људи су одбацили Бога. А када човек одбаци Бога, Бог га препусти самоме себи. А шта је човек без Бога? Ништа! Тама, сен и смрт! Дакле све ово што се дешава то је само Божија опомена, знак да нас је Бог препустио самима себи“ закључио је Патријарх Иринеј у својој беседи. На крају Свете Литургије, Патријарх Иринеј је одслужио кратак спомен невино пострадалим у Сарајеву и на Косову и Метохији. Његовој Светости Патријарху Иринеју саслуживали су: протојереј – ставрофор Александар Средојевић, јереји Јован Бабић и Славко Папић и протођакон Милан Ковачевић. Извор: Радио Слово љубве
  8. Часлав Д. Копривица: Одлука за повратак присуство – историјска етнофанија црногорских Срба BY СТАЊЕ СТВАРИ on 24. ЈАНУАРА 2020. • Црногорска црквено-државна криза на површину историје неопозиво је вратила културно-политички идентитет који су Дукљани, уз помоћ Запада, 20 година покушавали да угуше – црногорске Србе Часлав Д. Копривица (Фото: Прес центар УНС-а) Судећи по никада виђеној бројности протестā која не оставља мјеста сумњи у погледу природе текућег процеса, који има карактер мирне, али одлучне, за власт делегитимишуће побуне, у Црној Гори је дошло до радикалне промјене видљиве народне воље, или, боље рећи – до изразите пројаве његове, досад невидљиве воље. Она је, наравно, латентно све вријеме била негдје ту, али као потиснута, прећутана, суспрегнута, будући да је изнудом спољње присиле држана у изолованости и у приватном простору – или домаћем или оном властите душе, а све то због система терора који је онемогућавао испољавања заједничке српске воље Црногораца. Једва да се памти да је у модерној европској историји и у једној држави толики постотак становништва излазио на улице да протестује против власти, и то у земљи гдје је, управо захваљујући вишедеценијском деструктивном раду баш те власти, на дјелу оно што се у теорији назива подијељеним друштвом. Док је, примјера ради, подијељеност друштва у Украјини посљедица претходног, вишестољетног „рада“ на томе спољњих чинилаца (Света столица, Пољска, Аустроугарска), дотле је у Црној Гори то дјело домаћих власти, додуше директно инструисаних и/или индиректно инфицираних од стране истих или сличних актера као и украјински „самобитници“. Наравно, не треба мислити да су свакодневним изливањима народног јединства укинуте све подјеле, од којих су неке произвођене и гајене још од прије Другог свјетског рата. Најзагриженије присталице црногорске посувраћености, Дукљани, из тренутне дефанзиве сада се вјероватно надају „свом тренутку“, један дио њих чека да види шта ће бити и ко ће надјачати, а извјесни број досадашњих опортунистичких подржавалаца власти већ је стао уз Цркву, мада то не значи нужно да ће свој глас дати и антидукљанској политичкој опозицији. Литија у Подгорици за Богојављање (Фото: Владо Павићевић) Како је до овога дошло и шта се готово мјесец дана у Црној Гори заправо збива? Да ли је ово изненађење? Отпор, и то одлучан – свакако није, али зато масовност и полет с којим је побијеђен деценијама утјеривани страх од стране „антинародног режима“ – ипак јесте. Тринаестог децембра, дакле тачно двије седмице прије онога што би могло у историји бити записано као Црногорска црквено-државна криза, аутор ових редова је у предавању у подгоричком центру „Свети Сава“ Ђукановићев приступ Цркви и црногорским Србима упоредио са Синан-пашиним неславним спаљивањем моштију Светог Саве, у увјерењу да ће уништавањем Свечевих физичких остатака разорити и његову духовну заоставштину, која је Србе тих, а видимо и данашњих времена надахњивала на отпор мрском азијатском завојевачу, односно НАТО-дукљанском тамничару српског идентитета. И његов данашњи насљедник из Подгорице, Деспот дукљански, такође вјерује – или је макар до 27. децембра могао вјеровати – да ће конфисковањем имовине СПЦ, тј. њеним физичким истискивањем из црногорског друштва, уништити и дух право-славности, односно дух српске националности. Светиње, разумије се, нијесу равне „некретнинама“ – иако за дукљанске безбожне светињоодступнике манастири и цркве јесу само то. Да није тако, не би мислили да ће плијенидбом здањā моћи да „приведу“ и оно што у њима борави. Чак и када би успио покушај физичког отимања грађевина гдје је тварно-земаљски заступљена светост, светост светиња не би могла бити конфискована, већ би наставила да буде дјелотворна, поред осталога и путем духа одупирања њеним скрнавитељима. Нијесу ли се у то увјерили – додуше посредно и касно – налогодавци, извршитељи и саучесници доношења „Закона“ достојног нацистичко-бољшевичког законодавства? Тада, 13. децембра, наговијестили смо да ће Ђукановићев покушај, као и четири стољећа раније Синан-пашин, доживјети суштински неуспјех, јер дух се не може потиснути тварју, тј. ни на каквом духу заснованом физичком силом, будући да у духовној борби каква је ова, у борби духа против не-духа (или боље злодуха) – духовнō увијек има предност над својом супротношћу. Сада се то показује, али на начин и са снагом и брзином која је, руку на срце, морала изненадити свакога. Зато се без икакве задршке може рећи да ових дана присуствујемо изузетно ријетком историјском феномену поновног израњања на површину свијета и јавне свијести заборављеног, порекнутог, потиснутог духовно-политичког ентитета – црногорских Срба. Порекнути Дух је самом себи отворио пут у оно што се понекад зове историја садашњости. То се дешава након што су још од Ђукановићевог заокрета у велеиздају 1997. – најприје вољом дукљанских срботлачитеља, а затим неопростиво површним, не чак ни неисторијским, већ антиисторијским, дневнополитичким утиском главнине Срба, они били „закопани“ у дубоке слојеве историјског небића и „похрањени“ као историјски археореликт. Сада су опет ту у историји, заједно, у стању повишеног, безмало екстатичког Присуства, показујући како се у свакодневном времену може појавити нешто мјерна јединица чијег трајања јесу вјекови. А, не заборавимо, вјекови изразите, самосвјесне повијесне присутности наталожени су у кости и у плоти црногорских Срба. Ипак, путем врло вјешто вођене дукљанске државнополитичке репресије, манипулисања незнањем и подстицањем неврлине, тај дух је био растјериван, потискиван, али је претрајао по рубовима друштва, скривницама памћења и у пригушеном шапату, да би данас, нашавши се пред пријетњом потпуног уништења – коју је собом донио дукљански раз-Закон, еруптивно, премоћно избио на површину, преплављујући чемерни крајолик дотадашње пусте земље дукљанске. То што је сада хрупило у присутност – поставши тако прејасно види тако да га више никако и нико не може порећи – осјећа се не само по црногорским улицама, по равницама и превојима него и по свим дукљанским србомрзачким јазбинама, западњачким амбасадама у Подгорици, али и у Кнез-Михаиловој, на Андрићевом венцу, па и у Патријаршији. Поново се је изникло оно што се повијало под диктатом тренутка, оно чији су јединица трајања и онтолошка мјера – стољећа. Калкулацију, шибицарење, страшљивост, гријех и срам напокон су побијеђени Духом и Образом. Литија у Подгорици, 23. 1. (Фото: Владимир Павићевић) А актуалним тренутком дукљански паранационални меки тоталитаризам суверено је владао од Државоотмице 2006, потискујући беспримјерним мирнодопским насиљем црногорске Србе у изнуђено одсуство унутар идентитетске казнионице зване „независна Црна Гора“, гдје се нијесу могли ни видјети ни чути, а камоли до-гледати и по-слушати. Тако је више од двадесет година то суморно разисторијско од-данас-до-сјутра препуњено просташтвима, подлостима, свим врста нитковлука, одагнавало светињама почивајућу Историју – оно једино што је Црна Гора и имала. Црна Гора је морала да увијек изнова заборавља све што је била или, још горе, да учи да памти оно што се никада није збило, а што изумијевају откривачи нових начина сјећања на старе догађаје – да би издржала под ђуканизмом или ђукановштином, односно да би се одржавала државна политика застиђа без преседана. Демонски сковани и насилно одржавани привид одсутности и непостојања црногорских Срба дјеловао је према механизму самоиспуњавајућег пророчанства, јер да је потрајао још неко вријеме црногорски Срби би заиста били исцурјели из Црне Горе или би били претопљени у некакав, историји до најновијих времена непознати, западњачком србофобијом споља инспирисани конструкт Црногораца-несрба (тзв. „Дукљана“). Тада би и дукљанске власти и западњачки, геополитички мотивисани надахњивачи њихове стратегије однарођовања црногорских Срба могли цинично показивати, као на неспорну политичку, историјску, културну чињеницу, на оно на чему су дуго предано радили – да у Црној Гори (више) нема Срба. Двадесет седмог децембра 2019. тај малигни, тихи процес величанствено је прекинут покретом свакодневне реалне самоинсценације Народа који је више од 20 година био порицан и свакодневно протјериван у одсуство. Вјекови историје – и то је у свему ово овоме врло значајан мигродогађај – поново су саставили с политичким тренутком, као што то бијаше сваки пут када је „Црна Гора кретала у бој“ – од свог нововјековног васкрсења крајем XVI стољећа, па све до завјетног поласка на Скадар и у Стару Србију 1912, те судбинске објаве рата Аустроугарској 1914. Захваљујући овом догађају у Догађају, ових дана се показује нешто што се ријетко када може видјети, односно увидјети, да је за разоружавајући утисак масовности – не заборавимо, Црна Гора је једна од најмалољуднијих држава Европе – није потребна објективно велика бројност становништва. Довољно је „само“ да се јавно и заједно појави сам Народ, малтене цијели Народ, да покаже да у овом тренутку – а зато баш овај и јесте историјски – нико од њих нема никаквих прешнијих брига и заокупљености од (поновног) бивања српским народом. Притом, то није никаква безглава „пучина грдна“, каква маса често умије бити, већ множина људи радосних што су напокон досегли своје слободу, лично и грађанско достојанство, а снажних зато што им силу даје више неспутана национална самосвијест, која се показало јачом од дукљанског пендрека и дукљанских лажи. Молитвено окупљање у Бару, 23. 1. (Фото: Фејсбук страница Владислава Дајковића) На ово се чекало још од 1997, или чак од интервенције црногорске милиције против српског покрета народа Црне Горе још на Жутој греди, ако занемаримо масован одзив Црногораца на мобилизацију 1991, која се такође могла тумачити у терминима општенародног, родољубивог покрета, иако изведеног у институционалном оквиру југословенске државе, без изричитог, иако све вријеме подразумијеваног српства, још недовољно разлучено од идеалистичког, од реалности никада даљег југословенства. Послије 1997. увјерили смо се како то подразумијевање као модалитет „исповиједања“ властите националне свијести и није довољно. Ако се српски национални покрет народа Црне Горе 1988/89. и могао описивати као споља инспирисан промјенама у Србији, а свакако није искључено да је било и неки организационих веза између њега и тадашњег „републичког“ Београда, то је овај најновији покрет – већ сада је, иако догађаји још трају, а крај му се још не назире, могуће тврдити – покрет црногорских Срба из 2020. аутентичан историјски феномен. То је вјероватно и први случај у историји Црне Горе масовне грађанске побуне коју су извели самостално и без ичије спољње помоћи сами њени грађани. Ако је дуго времена сматрано да Црногорци имају личну смјелост и ратничке врлине, али не и грађанску храброст, то мнијење је неопозиво оповргнуто. Тиме су црногорски Срби уједно и прекинули са стањем своје националне коме досегли су ниво грађанског пунољетства. Силовитост процеса изненадила је готово све из разлога што се дводеценијско, свакодневно, споља, нарочито изван Црне Горе – за неупућене или оне који се чињаху „невјештима“ – „невидиљиво“ насиље и гажење достојанства преокренуло у противодговор (макар) сразмјерног интензитета, који је, међутим, провалио само у року од неколико дана, због чега је толико моћан и изворан, неподложан било каквој полит-технолошкој „режији“. Зато су комични позиви-пријетње званичном Београду од стране Апела 88 (повампирених србофобних титоиста – „свих боја, националности“ и узраста) да престане с „мијешањем у унутрашње ствари Црне Горе“. Нити је тај Београд дотад хтио да ради ишта озбиљно за ствар црногорских Срба (нажалост), нити је то заиста радио („Српска кућа“ је у том смислу само једно алиби-здање за прање руку због континуиране неодговорности Београда послије 2000. према црногорским Србима) нити је, најпослије, све и да је хтио, уопште имао када да било шта организује. Вјероватно су баш због тог континуитета неактивности и занемаривања – иако је положај црногорских Срба у правном смислу далеко најгори од свих српских скупина у бившој Југославији, ако не рачунамо Косово и Метохију – владајући Дукљани и њихови натистички надзорници процијенили да је куцнуо час за колективноидентитску егзекуцију и Српске православне цркве и црногорског српства. Ријечју, реакција на дукљанско светињохулно противзакоње била је спонтана, тренутна и дословно не-организована, будући да је једини „организатор“ првих дана мирног грађанског устанка црногорских Срба био сам Мило Ђукановић. Мило Ђукановић и Душко Марковић (Извор: ИН4С) Спонтана елементарност црногорскосрпске реакције само наизглед надмашује кумулативни интензитет тихог антисрпског терора дукљанске државе којем бијаху излагани. Ако се историја дешава свакодневно, а већ 20 година у Црној Гори бијаше на дјелу је била (свако)дневна историја тихог потискивања и/или одрођивања црногорских Срба, тада је реакција с краја децембра 2019. и јануара 2020. представљала компримовани реактивни историјски одговор оних који бијаху објекти директног или индиректног, актуалног или виртуалног, физичког или симболичког дукљанског антисрпског терора. Иронично, да парафразирамо крилатицу јединственог ДПС с првих вишестраначких избора 1990. – Година (опет) почиње јануаром, што је тада била алузија на долазак Булатовића и Ђукановића на власт јануара 1989. Заједничко изливање порекнутог народа у јавни простор рођене државе, уједно и њиховог највећег непријатеља, може се схватити као, у пракси раритетан, а можда и никада невиђени, реални, а не виртуални, свакодневни плебисцит, у смислу теореме француског учењака Ернеста Ренана. Према његовој теорији народа, стварни политички плебисцити одржавају се када на нивоу свакодневног прећутног изјашњавања већина људи једне политичке заједнице видљиво промијени своју вољу, тако да државно-институцонална стварност престане да одговора новој стварности тренутне народне воље. Како је плебисцит о статусу Црне Горе 2006. – путем разбојничке крађе гласова навелико – донио „независност Црне Горе“, то се и догађај историјско-политичког препо-рођења црногорских Срба може схватити и као узвратни плебисцит, иако, наравно, неинституционални, којим се, са закашњењем од 15 година испуњених свакодневним понижавањима, пријетњама и страхом – али овога пута аутентично, без кривотворења под надзором ЕУ, изнова и заправо изјављује народна воља. Институционална реалност Црне Горе као „самосталне“ несрпске, односно антисрпске државе – сада је свима јасно – у најеклатантнијем је нескладу с реалношћу живе, присутне воље црногорских маса, које су себе овим Догађајем само(препо)рођења недвосмислено исказали као црногорске Србе. Или ће се држава Црна Гора радикално промијенити – или у њој више нема опстанка Србима. То заправо значи да се Црна Гора промијенити, отклонити антисрпске премисе из својих основа, да би имала изгледа да опстане. Друга је ствар да ли би наручиоци „црногорске независности“ из 2006. уопште видјели икаквог „смисла“ у постојању нормализоване Црне Горе. Литија у Херцег Новом, 23. 1. 2020. (Фото: Фејсбук страница Владислава Дајковића) Оно што би било природно да услиједи у овом историјском тренутку – што не значи да је нужно и вјероватно, због низа околних, ближих и даљих чинилаца – јесте уподобљавање институционалне, државноправне реалности актуалној стварности народне воље, будући да прва, како рекосмо, макар приближа треба бити усклађена с потоњом – наравно, под условом да говоримо о демократском друштву у којем воља народа има тежину и учинак. А ако се покаже темељно разилажење међу њима, тада ова друга, без даљњега, мора имати предност. Наиме, у овом тренутку воља народа Црне Горе јесте то да они не само не дају светиње – будући да их је Црногорска црквено-државна криза и покренула на побуну – него и то да они прије свега другога јесу Срби, и да је Србија братска држава властитог, српског народа, поред осталога и са Косовом и Метохијом у својем саставу. Бројност литија и протестā, која им даје карактер и снагу покрета народа Црне Горе који потврђује сопствени српски идентитет, укључио је и не мало оних који су се већ били „кренули“ пут друге, дукљанске стране (не само политичке – ДПС, него и идентитетске – [полу]расрбљени Црногорци). Они су пробуђени одлучношћу оних никада непосусталих, крајем децембра прошле године не-организованих, које је инстинкт историјског опстанка и најстрашнија угроженост и личног и породичног и предачког образа – натјерала да устану, без обзира на посљедица и на цијену. Притом нијесу могли знати да ће испасти овако – да ће сила власти без врлине пред масовним мирним устанком народа постати немоћна. Ти људи нијесу могли да се помире с тиме да их државно дукљанство или без даљњега повуче за собом у своје заумно ништавило или неповратно избрише. Врло брзо придружиле су им се хиљаде и хиљаде. Управо то „усисавање“ неодлучних или оних који су већ готово били прешли на другу (идентитетску) страну доказ је не само снаге покрета црногорских Срба него и увјерљиво свједочи о томе да је на његовој страни историјски тренутак, да он оличава истинску историјску реалност Црне Горе. Наравно, то још ни изблиза не значи да ће та нова историјска реалност Црне Горе у догледно вријеме бити преточена и у институционалну реалност. Зато не треба хитати са закључком – којем бисмо, иначе, да нема трезвености, лично били најсклонији – да су овим самородним, само на себе саме ослоњеним повратком у историјско присуству црногорских Срба они поново постали неповратна историјска чињеница. Тако ће бити само ако овога пута истрају до краја и ако буде довољно мудрости и тактичности да се њихова истрајност крунише побједом. Само њихова чиста, неповратна и неопозива побједа може одлучити о томе да ли ће њихова повијесна етнопарусија једном када се све ово буде прошло –бити „заведена“ као историјска фуснота, или пак историјски преокрет. Тробојка истакнута на Зеленики, изнад Херцег Новог, 23. 1. (Фото: Фејсбук страница Демократског фронта) А побједа би значила уклањање система дукљанског терора који је предуго успјешно дјеловао као утјеривачница Срба у одсуство, али и у (лични и колективни) стид – због изостанка властите побуне против дукљанског разљуђивања. Ако се то овога пута не деси, ако само буду одбрањене светиње, које су посљедњи темељ и задња идентитетска одбрана црногорског српства – што објашњава њихов масовни мирни устанак – те уколико опстане систем антисрпске репресије, бојим се да ће бити питање времена када ће он поново ударити на Србе и Цркву, на све они који су се „дрзнули“ да се побуне против дукљанског фашизма, и да под за себе погоднијим околностима, а уз припомоћ НАТО-савезника („натиста“), за себе исходују коначну побједу и постигну оно што им је циљ – нестанак СПЦ, а тиме и црногорских Срба из Црне Горе. Помоћни, али ипак врло важан предуслов за тако нешто јесте буђење званичне Србије из постпетооктобарског дријемежа „немијешања у унутрашње ствари“ постјугословенских држава, узгред насталих на основу кршења у тренутку осамостаљења релевантних правних аката. Овај постпетоктобарски пакт (са Западом), који су уз изузетак Коштунице прихватале све гарнитуре власти прве деценије XXI стољећа, у пракси је поред осталога значио кард-бланш и за ћутање Србије због кршења личних и колективних права Срба од стране нових политичких елита. Званична Србија мора заузети знатно одрешитији став заштите права црногорских Срба, на линији онога што су – како се то често овдје говори – „највиши европски стандарди“, тим прије што су се у Црној Гори досад махом држали оних најнижих, латентно фашистичких из Прибалтика и (од 2014) Украјине. Надамо се да ће се то промијенити, а то се мора промијенити, ако никако другачије, притиском грађана Србије да се учини све могуће да се СПЦ и црногорски Срби заштите. Само поуздан ослонац у Србији може бити одлучујућа препрека Ђукановићевом режиму да покуша насилни обрачун са црногорским Србима и њиховом Црквом. Додатак 1: Србија и побуна црногорских Срба Зашто је Србија толико изненађена – национална, пријатно, а „космополитска“ и антинационална, баш и не – Догађајем историјског повратка црногорских Срба? Усред фаза постпетооктобарског трауматичног „пијанства“ које је означило прогресивно западање Србије у стање најозбиљније историјске декаденције, због чега су Србима из Србије („Србијанцима“) махом била тешко отупјела историјска чула и историјски инстинкти, што се добрим дијелом прелило и на остатак Срба (не само црногорских) у виду дефанзивне помућености и историјске дезоријентисаности, није се најбоље осјетило да је губитак Црне Горе прворазредни историјски пораз – у неким аспектима чак и тежи од привременог губитка Косова и Метохије. До њега је дошло упркос несумњивој вољи већине православних Црногораца да остану у државној заједници са Србијом. Нажалост, политичка класа Србије у томе вријеме није имала ни духовне снаге нити полит-технолошке спретности да очува државноправни status quo Црне Горе. Молитвено окупљање у Подгорици, 23. 1, са истакнутим транспарентима из Љешанске нахије (Фото: Фејсбук страница Демократског фронта) Послије Референдума 2006. црногорски Срби су „заборављени“ безмало преко ноћи – ако се, истини за вољу, за њих у Србији као такве икада и знало. Наиме, сви њени, макар по поријеклу, православни становници – ваљда због своје „специфичне“, „одударајуће“ ијекавице и због унеколико различитог менталитета (укратко, због културне различитости у односу на Србе из Србије) – били су без разлике називани и сматрани „Црногорцима“, и то независно од својих већ оштро завађених „националних деноминација“, које су почеле да се оштро и убрзано диференцирају, нарочито од Ђукановићевог заокрета у никада виђену велеиздају 1997. Када то дифернцирање у Црној Гори и свет тежи положај црногорских Срба нијесу разумјели – нијесу могли или хтјели да разумију Београд и Србија – није ни чудо што су се и странци (прије свих надлежни западњачки чиновници) праве невјешти затварајући очи пред горућим српским питањем отвореним с кривотвореним референдумом 2006. који је изњедрио накарадну државу, чији је систем све више ишао у смјеру паранациоцентричног фашизма – према узору етноцентричног фашизма Летоније и Естоније. Посљедица такве ин-диферентне типологије, која је препознавала само „Црногорце“, јесте преовлађујући унутарсрбијански утисак да су се с противправним, путем референдумске крађе изведеним отцијепљењем „отцепили Црногорци“ – без улажења у то који „Црногорци“, те какви све „типови“ Црногораца обитавају у „независној Црној Гори“. Послије историјског шока 1999, петооктобарског државног удара 2000, Референдум 2006. био је трећи у низу озбиљних историјских удараца који су Срби истрпјели (послије чега је услиједила и „независност“ Косова). Након тога, Србијанци су се махом нашли се у стању ошамућене, несвјесне помирености, које понајвише наликује боксеру који је због већ истрпљених батина и престао да придаје значај новима, који су и даље пристизале… Међутим, послије најновијих дешавања, из тмуша безимености и непостојања поново су изронили црногорски Срби, историјски су се поново појавили за своју браћу из Србије и Српске – и то као црногорски Срби, што је језички економичније, а номенклатурно прецизније од израза „Срба из Црне Горе“, јер би се то могло тумачити као да су то тобоже неки Срби који су случајно нашли у Црној Гори, иако су они њено једино изворно становништво. Тиме су се они и на нивоу рецепције остатка Срба коначно издвојили од осталих „Црногораца“. Наравно, постоје и други (православни) Црногорци, они који се не сматрају црногорским Србима – иако су им свима, без изузетка, то били сви преци до 1945. Како њих назвати? То нијесу црногорски несрби, јер би се то прије свега односило на црногорске Албанце, а по инерцији другојугословенског, смишљено гајеног етнонимског галиматијаса, и црногорски муслимани/„Бошњаци“, односно црногорски „Хрвати“ такође се данас сматрају црногорским несрбима, иако су по етничком поријеклу само и искључиво Срби. Молебан у Цетињском манастиру, 23. 1. (Фото: Фејсбук страница Јована Маркуша) Називати антисрпске или макар наглашено несрпске Црногорце „Црногорцима“, као што понекад чине црногорски Срби, није добро, јер се тиме потоњи „расцрногорчују“, а несрпство првих се легитимише као једна морално допуштена, слободна историјска „опција“. Притом им се још препушта монопол на црногорско име и, посљедично, на црногорски идентититет. Семантичко-историјски најпрецизније било би их назвати црногорским раз-Србима, или једноставно црногорским расрбицама. Строго узевши, то су били Срби свих прошлих стољећа који су промјеном вјере временом мијењали и народносно самоосјећање. Новина овог случаја је у томе што однарођивање није обављено путем вјерске конверзије, већ је, напротив, било посредовано отуђењем од вјере, што је отворило простор за атеистичку пропаганду која је дала идеолошки простор за планско усађивање националног „црногорства“. Израз црногорске расрбице до сада у пракси није био познат, будући да су коришћени изрази „Дукљани“, односно „милогорци“. Потоњи је прилично прозаичан, а притом и неприхватљиво еуфемистичан, као да је проблем само у томе што неки Црногорци политички подржавају Мила Ђукановића – будући да је овдје ријеч о процесу можда далекосежне културноидентитетске мијене – и као да ће тај тип људи преко ноћи нестати када поменута особа једном коначно оде с политичке сцене. Ознака „Дукљани“ вредносно је негативно набијена, и њу користе црногорски Срби за своје расрбичке земљаке. А то, узгред, није равно гласачима ДПС и, рецимо, СДП, будући да међу првима, не и другима, има оних који се не одликују србофобијом, што јесте differentia specifica Дукљана. Овај израз је, додуше у мањој мјери, ситутиван, као и претходно поменути, будући да се везује за оснивање тзв. „Дукљанске академија наука и уметности“ (ДАНУ), што је временом постало државни пројект усмјерен на преузимању Црногорске академије наука и умјетности, као што је и тзв. „ЦПЦ“ алтернативни пројект, који је у једном тренутку касније постао и државни – усмјерен на отимању, односно протјеривање СПЦ из Црне Горе. По обичајним нормама административног „образовања“ нације из времена СФРЈ, сматра се да су национална Црква и Академија наука незаобилазни атрибути државе-нације. Молитвено окупљање у Никшићу (Фото: Фејсбук страница Демократског фронта) Упадљива је бизарност назива „Дукљанин“, који је најприје био инцидентни, „алтернативни“ аутоним шарлатанских „етногенетичара“ Црногораца који су, на трагу сличних покушаја у Македонији, инсистирали на својем тобожњем античком, дакле несловенском, па тиме и несрпском поријеклу, што је и једини смисао овакве „интерпретације“. Убрзо, управо не само због било какве научне незаснованости него и комичности овакве тезе, то је постало најприје поспрдни назив, а затим и нешто што се уобичајило као назив за црногорске србофобе, губећи тиме своју изворну ироничну оштрицу. Додатак 2: „Уписивање“ црногорских Срба у историју Црногорски Срби су се као историјско име и колективни назив могли појавити тек пошто су Црногорци, почевши од 1945/8. – најприје декретом, а онда и васпитавањем – престали да се(бе) саморазумљиво сматрају специфичним (унутар)српским варијететом, као што је то било вјековима од почетака Зете, мајке српске државности. Зато се они смогу сматрати традиционално-резидуалном изведбом црногорства која је остала у завјетном додиру, свêзу са некадашњим, у Кнежевини/Краљевини Црној Гори једино познатим самоосјећањем и самоизјашњењем Црногораца, као Црногораца-Срба. Притом „Црногорац“ тада ни на који начин није био национално име, већ регионални назив за један историјски и културно-менталитетски релативно специфичан тип српскога народа. Дакле, културно-политички-идеолошки посматрано, црногорски Срби директни су и једини легитимни насљедници некадашњих Црногораца-Срба, док су пак црногорске расрбице настали отпадањем од национално-културног узора предака, па се као такви могу и имају сматрати историјски нелегитимним параидентитетом. Уколико добар дио црногорских расрбица не само што пориче овакву, другојугословенско-коминтерновско-ватиканску генезу својег идентитета – на шта имају „право“, иако је ријеч о очигледној заблуди – него и у црногорским Србима виде своје противнике, утолико се и овај параидентитет може сматрати латентно или актуално непријатељским спрам Срба и српства, за шта, нажалост, имамо и превише потврда из праксе. Тробојка у Никшићу (Фото: ИН4С) Од свргавања титоистичке гарнитуре у Црној Гори и доласка Булатовића и Ђукановића на власт 1989, црногорско српство је добило право грађанства, из културног и јавног поља готово да су биле нестале црногорске расрбице, које су, узгред, у то вријеме биле прилично ријетке, те нијесу диктирале културно-образовану политику Црне Горе као у данашње вријеме. Највећи број православних Црногораца у то вријеме сматрао је да су „Црногорци“, али да је то „исто“ што и Србин. Ипак, Ђукановићевим велеиздајничким заокретом 1997/8, они који су с његовим доласком на власт били фактички маргинализовани – не због било какве (непостојеће) репресије, већ због своје реалне малобројности – постаје опција која добија повлашћен статус унутар нове културноидентитетске и политичкоидентитетске политике. Са врха власти стално се недвосмислено „емитовало“ очекивање – или инсистирање – на повезивању опционалних модалитета с различитих нивоа, тако да се очекивало да грађанин Црне Горе, који, „нормално“; гласа за ДПС, себе националноидентитетски треба сматрати Црногорцем-несрбином, или, у нашој номенклатури – расрбицом. Отад, што због државне пропаганде, што због притиска државне репресије, вишеструко се увећава број расрбица до нивоа који је увелико надмашио њихов маргинални број из доба социјализма, односно СРЈ. Отад се устаљује грађанско-(пара)национална подјела између (црногорских) Срба и Дукљана, тј. на готово свим нивоима свакодневног живота показује се јаз, до непомирљивости и непријатељства између црногорских припадника српске нације и припадника „црногорске“ паранације. То је била једна од покретачких снага и легитимационих основа дукљанске власти – не само према унутрашњости него и (због геополитичке, споља индуковане позадине дукљанства) и према спољашњости, нарочито када је ријеч о антисрпским земљама и територијама Југоисточне Европе и о западњачким, антисрпски расположеним силама. Геополитички „легитимитет“ дукљанског фашизма, односно његова „системска прихватљивост“ (за Запад), непосредно даје и објашњење за то што је он, што ћутке гледао, што директно инструисао и подржавао системско кршење појединачних и колективних права црногорских Срба и мање-више свих правних субјеката и друштвених ентитета везаних за српски идентитет Црне Горе. Додатак 3: Перспектива Шта се може очекивати у будућности? То је немогуће предвидјети, независно од тога што смо идентификовали оно што би требало бити исход овог Догађаја. Засад је друга страна, дукљанске власти, не рачунајући сам чин усвајања сулудог „Закона“, била махом пасивна – свакако не због добронамјерности или разумности, које су им, много пута је показано, стране, већ због муњевито показане снаге народног одговора. Шта може предузети друга страна? Поузданост репресивног апарата, прије свега полиције, колико се може начути, под знаком је питања. На Цетињу је изведен покушај нечега што је, претпостављамо, требало да буде контрамитинг присталица „дављења“ СПЦ, односно радикалног обрачуна са црногорским српством, да би се показало постојање и „друге Црне Горе“, а евентуално и изазвао сукоб с вјерништвом прогоњене СПЦ и свим грађанима који је подржавају. Но и тај покушај се завршио фијаском, будући да је већ голим оком било јасно да није било присутно ни 500 људи (понајприје око 300), од којих су неки дошли/доведени из других дијелова Црне Горе. Бакљада код манастира Шудикова недалеко од Берана, 18. 1. 2020. (Фото: Лука Нововић) Није искључено да ће бити изведен још неки сличан покушај, уколико и даље одани дио репресивног апарата успије да изврши мобилизацију елемената међу грађанством које подржава отворени фашистички преображај дукљанства. Први покушај им ништа добро не ставља у изглед, али се тешко могу искључити даљи деструктивни напори власти да инсценирају сукобе, да би мирним протестима против „Закона“ вјештачки прибавили насилни предзнак. То би затим био претекст за насилну интервенцију – уколико се поврати довољан степен оданости властима у свим дијеловима репресивног апарата. Засад нема сумње да се дукљански претполитички охлос, па ни грађански пристојнији, такође дукљански паранационални елементи, не може ни по једном релевантном показатељу мјерити са самоосвијешћеним и самосвијешћу самоознаженим Етносом. Но власт, барем јавно, засад одбија уклањање повода за побуну, рачунајући на изнуривање шетача – што је досад била лоша рачуница, на страну помоћ или на неки неочекивани/изрежирани развој догађаја који би јој ишао у прилог. Шта се од тога може десити и најпослије од свега тога произаћи – то је у овом тренуту немогуће предвидјети.
  9. У понедељак, 18. новембра, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Светог Саве на Аеродрому. Његовом Преосвештенству саслуживали су: протојереј-ставрофор Милан Борота, протонамесник Немања Младеновић и ђакон Александар Ђорђевић. Чтецирали су: г-дин професор Јован Прокин, и богослови: Милан Јеличић, Александар Бојанић, Никола Караклајић, Илија Арсенијевић. Звучни запис беседе На светој Литургији прочитн је део посланице Солуњанима, где апостол Павле говори да је Јеванђеље било “Не само у речима него и у сили и у Духу Светом” (1.Сол.1,5), као и Јеванђеље по Луки где Господ говори: “Иштите Царство Божије, и све ово ће вам се додати” (Лк. 12,31). По хришћанској традицији, епископ Јован протумачио је изабране и прочитане одељке верном народу. Преосвећени је на почетку беседу, говорио о молитви: “Основна дужност хришћана је да се моле. Давно је речено да су у роду људском хришћани нови људи. Зато што стално живе у Богу, по Богу и живе ради Бога. Зашто су хришћани нови људи? Зато што је Господ када је дошао на овај свет рекао: “Гле ја све ново творим”. Хришћанин треба да буде огледало да и они нехришћани виде да ми живимо у Богу и по Богу. Свака хришћанска мисао, свако његово осећање, свако хришћанско расположење, и дело просто извире из Бога, носи у себи Бога, и живи по Богу и завршава све у Богу кроз молитву и добра дела. Хришћанска мисао о свету извија по Јустину Ћелијском, извија се у молитви, он треба стално да буде у молитви. Не само да хришћанин не сме да буде себичан, и да се моли за себе, него за свакога човека, без обзира какав је тај човек. Монах шта чини када постаје монах? Он се одваја од света да би стално пребивао у свету. А како? Молитвом. Зато је право занимање монаха, молитва... Наше није нити смемо да презиремо све оно што је Бог створио и саздао. Све хришћанско треба да се извија у молитву. Хришћанинова мисао о човеку не може а да се не претвара у молитву. Зашто? Зато што је молитва човекова разговор са Богом. Апостоли су молили Христа да их научи како треба да се моле. Увек су се молили: Господе научи нас како треба да се молимо. Зашто нам је потребна молитва? Зато што је сваки човек у опасности, и од видљивих и невидљивих непријатеља. Човек не може да се спасе ако не призива Бога у својој молитви... Молитва отвара срце човеково и шири душу да се у срце човеково и душу усели Бог, а онда све мирише на Бога, и реч и дела. Молитва је кадионица, миомирни мирис Богу, а то подсећа човека да треба стално да се уздиже ка Богу горе. Молитва човека чува од гордости, сујете, чува наш језик да не говоримо оно што не треба да говоримо. Наш језик само слови о Богу и о добру. Браћо и сестре, између себе и осталих људи хришћанин увек треба да сачува Бога. Зашто? Зато што Богом ми решавамо све односе и са самима собом и са другима. Све што хоћемо да решимо без Бога, сами, није право решење”. У наставку беседе Преосвећени се осврнуо да домострој и промисао Божији у овоме свету: “Зато је Господ најбољи редитељ, који заиста све поставља на своје место, а човек док не стане на своје место он није стабилан човек. Он је лабилан човек. Само када човек стане на своје место на оно које му је Бог дао, да се ту са Богом и уз Бога, да темељи ум свој на Бога, да темељи на Богу цело своје биће. Бог најбоље решава све конфликте међу нама. Молитва је моћно средство за све нас и за наше односе. Неко нас мрзи, неко нас оговара, неко нам говори да смо најгори. Ми не можемо њега изменити, без обзира на све, не можемо његову мисао изменити, али ако не можемо изменити његову мисао, онда барем можемо да се молимо за њега. Када се молимо за њега онда Бог помаже да не остварује своје ружне замисли о другом човеку. И зато када се молимо за непријатеље, ми том молитвом стављамо му жар на главу. Молитва може да умири све човекове недостатке. Треба да се молимо за непријатеље своје. Молитва ће нам помоћи да не паднемо у искушење. Када падне у искушење, молитва човекова није усредсређена, не дају му да се сабере, мисли, да сабере своје срце. Таква молитва је расејана... Молитва мења људско срце, она осећа присуство Бога. Молитва је толико јака, да она не зна за границе. Она иде и кроз воду, кроз планине, небо и земљу. Зато је молитва благо наше у нама”. На крају беседе је Преосвећени рекао колика је опасност немара и заборава. “Литургија је сажета у јединствену молитву да дође Царство Небеско, и то је јединствена молитва да спасавамо душу своју. Онај човек који не зна шта је грех он ништа не предузима да се поправи. Молимо се браћо и сестре. Човек треба да провери Црквом да ли се он моли како треба. Нека нам Господ просветли молитвом и ум и срце и душу и да нас научи да се молимо. Амин”. Извор: Епархија шумадијска
  10. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је 10. новембра 2019. године, на празник Светог Арсенија Серемца, свету aрхијерејску Литургију у храму Светог апостола и јеванђелисте Марка у Београду. Његову Светост Патријарха дочекао је старешина храма протојереј-ставрофор Трајан Којић са свештеничким братством и верним народом. Саслуживали су протојереји-ставрофори Андрejа Арсић, Вајо Јовић, Јован Благојевић, Драган Протић, Драган Предић и Слободан Кеџић, јереји Миодраг Ристић и Марко Којић, протођакон Драгиша Ђокић, ђакони Владимир Руменић, Драган Ашковић, Славко Аничић, Драган Танасијевић и Бранислав Кеџић. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј је тпм приликом рукоположио ђакона Бранислава Кеџића у презвитерски чин. Извор: Инфо-служба СПЦ
  11. Ако би нас питали гдје би највише вољели да прославимо празник Покрова Пресвете Богородице и Михољдан, већина вјеника би одговорила- Покров у Пећаршији а Михољдан у Великој Хочи. Звучни запис емисије Група поклоника из Херцег Новог предвођена Игуманом Савинским јеромонахом Макаријем имала је благослов да ове празнике прослави управо у овим Светињама. О својим утисима које носи са поклоничког путовања Светињама Косова и Метохије говорио нам је отац Макарије Савински. Извор: Радио Светигора
  12. Монах Софроније, манастир Гувернету, Хања, Крит. У ТРЕНУТКУ БОЛА НАЈДУБЉЕ ОСЕЋАМ БОЖИЈЕ ПРИСУСТВО И УТЕХУ Непокретни монах Софроније, који болује од последњег стадијума Амиотрофичне латералне склерозе, почаствовао је интернет страницу Пемптусиа (pemptousia.gr) дајући нам посебну радост пославши свој поздрав Другом међународном симпосиону на тему „Електонски медији и пастирско служење DMOPC18 - Водажива“, будући да он сам, како каже, има послушање да комуницира путем електронских медија са болесницима који пате од тешких болести. Недавно је дао дирљив интервју Телевизији Крит у емисији „Православна реч“на тему „Болест и нада“ уз помоћ програма за коришћење тастатуре погледом. Објављујемо у наставку поздрав о. Софронија учесницима Симпосиона и интервју који једаоТелевизији Крит. „Свети Архијереји, Поштовани оци, Господине Гурар, Господине Зорба, Благословена браћо, радујте се у Господу! Ја сам монах Софроније из манастира Гувернету са Крита, из места Хања. Честитам вам на другом симпосиону посвећеном веома актуелној теми „Електронски медији и пастирско служење“. Са нестрпљењем ишчекујем да испратим овај тродневни симпосион. Поред толико харизматичних говорника на вашем симпосиону моје речи су прилично скромне. Прикован сам за постељу 6 година и из своје келије не излазим већ годинама, али се не осећам затвореним. Молитва ми дозвољава да заједничарим са Богом, а рачунар ми дозвољава да заједничарим са целим светом. Болујем од тешке и ретке болести. Непокретан сам и могу да покрећем само своје очи. Међутим, имам веома благословену помоћ технологије – један компутерски програм помоћу којег могу да пишем очима, односно, само погледом користим екран рачунара. Моје је послушање да комуницирам са људима који, као и ја, болују од тешких болести. Интернет је за мене оруђе. То је оруђе које ми служи да кажем понеку реч утехе, реч нашег Христа онима који пате, који су у безнађу, који су усамљени, који верују да су стигли до безизлаза. Наравно, интернет користим и да бих могао да читам текстове, да слушам црквену музику, да читам Часове, Акатист, Синаксар, али и да бих вршио своје правило које ми је благословио мој Старац. Интернет странице као што су Диаконима (www.diakonima.gr), Пемптусиа (www.pemptousia.gr), и друге сличне су за мене, али и за друге људе, праве ризнице. Интернет има много мрачних замки за савременог хришћанина, због тога се посебно радујем што Црква говори на данашњу тему и што хоће да заузме одговоран став како би помогла свом стаду. Потребна нам је таква подршка. Благодарим вам и желим вам снагу и просвећење. Господ са вама“. Интервју за Телевизију Крит: „Питање: Кажу да бол заокружује постојање. Да ли ви то проживљавате и како? Одговор: Бол је велика школа и учи нас самопознању које, пак, води братопознању и на концу Богопознању. Бол те смирава и кроз смирење наше срце омекшава и отвара се Богу и нашем ближњем. Комуницирам са људима из целог света који пате од телесних и душевних болести. Помоћу Божијом и мојим искуством у болесничкој постељи, макар мало, их разумевам како бих им рекао понеку утешну реч и понеку реч нашег Христа. Данас у свету постоји толико много усамљености, узнемирености и страха. Ми хришћани, који поседујемо дар Божији познања Христа, треба да делимо са људима који нас окружују радост, мир и љубав која је Христос. Зар није управо то циљ нашег постојања, да се сви спасемо? Питање: Шта бисте рекли некоме ко би хтео да изврши еутаназију? Одговор: Свима нама је живот дар Божији. Сада у кревету то разумем боље него икада. Нико од нас није својом вољом дошао у живот. Како, дакле, можеш дати крај своме животу када ти он у суштини не припада? То је, по мом мишљењу, проблем нашег времена. Развија у савременом човеку егоцентричан начин живота, одвојен од заједнице, од породице, од суседства, од отаџбине итд., са последицом да мислимо да смо независни и самопокретни у овом свету. Сматрам погрешним схватање живота које, човека наше епохе, води од „самообожења“ до самоубиства. Разумем да болесник не жели да постане терет другима или не жели да га његови ближњи гледају како пати. Овакве ситуације веома смиравају човека, тога сам дубоко свестан. Међутим, смирени задобија Царство Небеско, а не егоиста. Питање: Да ли мислите да бисте имали исти став о болу када не бисте имали вере? Одговор:Без Христа бих био веома лоше. Постоји један другачији бол који је јачи од овог о комего воримо. То је бол који осећа душа када јој недостаје Божије присуство које даје живот свему и које даје смисао и овом човечијем болу. Одсуство Божије из живота данашњег човека је највећи и најтежи бол. Питање: Да ли вам на болесничкој постељи долазе моменти сумње у Бога и веру? Одговор: Напротив, они ме сједињују са Богом и много дубље осећам Његову Љубав и Његово присуство. Ипак, то не значи да не долазе и моменти људске слабости. Хришћанину је потребна вера, чојство и храброст. Бог нас никада не напушта. Питање: Како бол може постати благослов? Шта може значити „живот“ када си прикован за болесничку постељу? Одговор:Бол и потешкоће су понекад за човека неиздрживи. У таквим моментима најдубље осећам Божије присуство и утеху. Мислим да одговор на ова два питања може дати Онај од кога и ја добијам одговор у мојим тешким тренуцима, када созерцавам страдалог и распетог Христа. Он је први претворио свој бол у благослов. Његов живот је на крсту прослављен и остао је у историји као Цар Славе. Он је прототип и, истовремено, одмор сваког болујућег. Питање: Које су потешкоће ваше болести? Одговор: Имам ALS/MND – болест Стивена Хокинга. Неизлечива је. Непокретан сам, могу да померам само трепавице и усне. Не могу да гутам, храним се помоћу једне цевчице. Не могу да дишем сам, већ једино уз помоћ апарата који помаже при дисању. Могу вам рећи више о томе, али довољно је да вам кажем да не могу да урадим ништа без помоћи некога ко води бригу о мени. Као лаик сам био веома независан на један врло егоистичан начин. Сада, када не могу да урадим ни најмању ствар без помоћи другога, разумем зашто нас је Христос учио да будемо сједињени у једно тело. Потребни смо једни другима да бисмо били у заједници са онима који нас окружују. Питање:Колико дуго сте у постељии на који начин се одвија комуникација? Одговор: Шест година сам непрестано у постељи. Комуницирам помоћу једног система на мом рачунару који ми омогућава да пишем очима. Слава Богу! Видите шта нам даје добри Бог! Питање: Шта мислите да је највредније што сте добили од Ваше болести? Одговор: Без сумње, највредније је моје сједињење са Богом и то што осећам да Његова љубав испуњује моје срце. Питање:Какав је, с обзиром на болест, Ваш однос са Вашом сабраћом из манастира Гувернету? Одговор: Веома сам благословен у Свештеном манастиру Гувернету. То је једно свето место под заштитом Пресвете Богородице. То је место на коме се осећа интезивно присуство светог Јована Пустињака. То је и место мученикâ и има велику благодат. По Божанској Икономији имам веома благословеног игумана, старца Иринеја, човека Божијег испуњеног љубављу. Веома ми драго братство чине смирени оци који воде своју борбу. Са пожртвованом љубављу воде бригу о мени. Даћу вам један пример љубави која овде постоји: Моја болест се појавила када сам био искушеник. Дијагностикована је ALS, неизлечива болест. Када сам сазнао какав је њен развој рекао сам старцу да не желим да будем терет братству и да нећу да се замонашим. Међутим, старац и сви оци су ми рекли да ме желе оваквог какав јесам. То је љубав Христова. Питање: Шта бисте поручили гледаоцима који Вас сада гледају, било болеснима, било здравима? Одговор: Живот без Христа није живот. Са Христом у центру вашег живота имате љубав, мир и тада живот ДОБИЈА други смисао. Као што је говорио свети старац Порфирије: „Христос је све“. Извор: http://www.pemptousia.gr/2018/....07/tin-ora-tou-ponou https://crkva.net/post/57636_монах-софроније-манастир-гувернету-хања-крит-у-тренутку-бола-најдубље-осећам-бож.html
×
×
  • Креирај ново...