Претражи Живе Речи Утехе

После 12 година избеглиштва, породица Цветковић се 2011. вратила у родни град на Бистрици. Једини Србин који се бави занатом по ком је град подно Шаре чувен. Радњу нема, али све што изради нађе купца САЊАО сам Призрен, цвркут птица у мојој Поткаљаји и Цркву Светог Спаса пуних 12 година. Док сам био у избеглиштву, у Љигу и Крагујевцу, није било дана да нисам размишљао о томе како да се вратим своме граду на Бистрици. Знао сам да је наша кућа у којој је живело пет генерација мојих предака запаљена 1999, да се Срби у Душановој престоници могу избројати на прсте, али све моје мисли и жеље стремиле су повратку. И, оствариле су ми се 2011. године. Сада живим у Призрену и бавим се послом за који сам се школовао - призренским филиграном. Овако, за "Новости", говори Синиша Цветковић (62), једини Србин у Призрену који се бави занатом по ком је град подно Шаре чувен вековима. Од стварања накита и украсних предмета помоћу танких сребрних и златних нити, Синиша данас живи. Уз велику помоћ супруге Сунчице (60), потомка старе призренске породице Шемић, ствара наруквице, прстење, минђуше, привеске, кандила, муштикле, чак и макете бродова. Пред ванвременском лепотом свих ових рукотворина, једноставно застаје дах. - Уметности и вештини филиграна нема краја - прича нам Синиша. - Од тура, танких жица пречника од 0,02 па до десетак милиметара, умешан занатлија може да "исплете" све што се нацрта. Али мени цртежи нису потребни. Узори по којима радим исцртани су пре много векова на фрескама древних српских храмова, не само у Призрену, већ широм Косова и Метохије. На њима су српске владарке насликане са изузетно богатим накитом, огрлицама и наруквицама. У Високим Дечанима постоји насликана једна врло изражена филигранска наруквица, а у Грачаници огрлица. То су извори идеја, само понеки уникатни украс додам док радим. Сав прибор за израду филиграна: пинцете, хеклицу, маказе, мале чекиће, неколико врста клешта и бренер - на дување и аутоматски, налази се у његовој кући у Поткаљаји. Радњу нема и не размишља о томе да је отвори, али све што изради нађе купца. - Филиграном се у Призрену традиционално баве Албанци католици и Турци - наставља разговор Синиша. - Њихових радњи има много, а и не могу да им парирам због количине сребра и злата које имају. Једном сам конкурисао за подстицајна средства, али су ме одбили. Много је, међутим, важније што сам у овом занату вешт колико и они, па се, и поред свих потешкоћа, и ван Призрена прочуло за мој рад. И срећан сам због тога, јер је одувек, у свакој генерацији у мом граду, радио бар по један Србин филигранист. Настављам ту традицију, а верујем да ће тако бити и после мене. Сунчица и Синиша у радионици / Фото Љ. Гочај Чувену четворогодишњу призренску филигранску школу, наш саговорник је завршио 1974. године. А ову прелепу вештину заволео је још у детињству. - Док смо као дечачићи играли фудбал са албанском и турском децом, њих би родитељи у неком тренутку позвали да дођу да раде - сећа се Синиша. - Једном сам питао другове Љеку Гочаја и Тому и Штјефана Бљеништа да ме поведу да видим шта раде. Тада сам се заљубио у филигран и решио да изучим школу филиграна. Но, ни у то доба, када сам је завршио, нисам имао средстава да отворим радњу, али сам, поред посла у Управи прихода, филигран радио код куће. Све што сам имао у њој изгорело је 1999, а када сам се 2011. вратио у Призрен, нисам имао средстава да обновим прибор и алат. Али знајући за моју љубав према филиграну, школски друг Љека Гочај купио ми је бренер како бих наставио да радим. За уметничка дела од филиграна, на адресу Синише Цветковића у Призрену данас стижу многобројне наруџбине. Накит продаје углавном Србима који посећују призренску Богословију и светиње у граду на Бистрици, израђује кандила за храмове, посећује етно-фестивале широм Србије... - Некоме се чини да је лако стварати филигран - говори Синиша. - Али сребрна и златна нит нису конац. Мора да се ради онако како се она савија, а не како мајстор хоће. Један погрешан потез и све мора из почетка. Баш као и у животу. КУЋА У ПОТКАЉАЈИ КУЋУ породице Цветковић, спаљену 1999. године, обновио је Дански савет за избеглице, строго се придржавајући плана да споља задржи изглед који је имала пре више од једног века. Налази се у најстаријем делу Призрена, изнад Богословије, у насељу Поткаљаја. До овог насеља под заштитом Унеска, некада насељеног само Србима, води кривудави, уски, врло стрм пут поплочан калдрмом. Изнад куће Синише Цветковића је и Црква Светог Спаса из 14. века коју су албански екстремисти запалили и тешко оштетили 2004. О овој светињи, са благословом свештенства, Синиша се брине од повратка у Призрен пре осам година. ХЕКЛАНИ ФИЛИГРАН - ПОСЛЕДЊИХ неколико година уз супругину помоћ радим јединствени филигран помоћу хеклице - прича нам Синиша. - То је изузетно тешко и само још једна албанска католичка породица која се бави филиграном ради накит овом техником. На то сам врло поносан и волео бих да тој вештини научим унука Уроша Јевтића, који живи у Љигу. Од шесторо унучади, чини ми се да би он био умешан филигранист. Сигуран сам да би он то могао, а мене би бескрајно усрећио. http://www.novosti.rs/вести/насловна/репортаже.409.html:791899-Ја-сам-Синиша-филигран-из-Призрена

НАЈАВА: Уживо из Призрена - Деведесетогодишњица професуре св. оца Јустина у Призренској Богословији, недеља, 29.04.2018. у 18:00 Гледајте уживо на Поукама на овој теми. View full Странице

По благослову Његовог Преосвештенства Епископа бачког Господина др Иринеја, у суботу 02. децембра 2017. године, са почетком у 19:00 часова, у сали Црквене општине у Жабљу, у организацији Српске православне црквене општине жабаљске, а у оквиру циклуса предавања током Божићног поста, Високопреподобни протосинђел Данило, игуман манастира Бањска одржао је предавање под називом Светиње Призрена. У име домаћина, Црквене општине жабаљске, предавача и присутне слушаоце поздравио је протонамесник Миладин Бокорац, архијерејски намесник жабаљски. Отац Данило, иначе родом Призренац, на живописан начин је описао Царски град Призрен, говорећи о Светињама Призрена и околине као и о манастиру Бањска. Благодарећи Радију Беседа, Епархије бачке доносимо звучни запис предавања: View full Странице

У данашњем броју Политика је донела репортажу г. Живојина Ракочевића са овогодишње славе манастира Светих Архангела код Призрена, задужбине цара Душана. „Политика” у Душановој задужбини Свети Архангели код Призрена За руком патријарха Павла Омиљена игра била нам је ко ће, од нас деце, први да дотрчи до руке владике Павла и да је пољуби, присећа се Биљана Симић Аутор: Живојин Ракочевић „Призрен, то су мириси и укуси. То је сећање на мога деду који је био предратни предузимач, градио је гимназију у Приштини, мост у Качанику, запошљавао људе. Овде су му, после Другог светског рата, све узели, остала је само кућа код католичке цркве у Призрену, која је запаљена 1999. године”, каже Биљана Симић на храмовној слави Светог архангела Гаврила код Призрена. Избегла је после бомбардовања, а град, манастир и детињство повезани су у једну животну целину. „Призрен видим у разним ситуацијама, рецимо у Турској – угледам берберницу у коју сам ишла с дедом. Ето, онда се враћам, гледам своје детињство негде другде. Омиљена игра била нам је ко ће, од нас деце, први да дотрчи до руке владике Павла и да је пољуби. Кад је умро као патријарх, ми смо били у избеглиштву у Београду. Било ми је тешко па сам отишла у Саборну цркву да запалим свећу. Кад тамо, из кола износе сандук нашег патријарха, тад сам му прва од свих последњи пут целивала руку. За мене се ту завршила трка из детињства, за руком патријарха Павла”, прича Биљана Симић. Председник Удружења пријатеља манастира Светих архангела код Призрена Бојан Бабић годишње организује неколико посета Архангелима и Призрену. На славу је ове године организовано довео деведесет особа из Јагодине, Београда, Новог Сада, Суботице, Панчева и Призрена. „Људи се одушеве. Архангели и Призрен оставе посебан утисак. Ја сам необјективан, ту сам рођен, али људи са стране гледају другачијим очима и понесу чудесне утиске одавде”, каже Бабић. На славу су стигли из Котора Иван и Неда Зечевић, они су се прошле године венчали у Призрену у Богородици Љевишкој, а ове године добили кћерку Марију, која је јуче крштена и први пут се причестила у Светим архангелима. „То је наша љубав, као и благослов ових светиња и овог дивног града”, каже поносно Иван. У Свете архангеле и њихов Душанов народни конак или, како га у шали зову, ДНК долази велики број људи. То је једино место у целој призренској регији где игуман манастира архимандрит Михаило може да смести велики број људи и где се за свакога може наћи реч утехе и охрабрења. Некадашње највеће манастирско властелинство и гробна црква највећег српског владара вековима су уништавани и обнављани, а погром 17. марта 2004. за собом није оставио ни камен на камену. Реконструкција комплекса је тежак и мучан процес, а започета обнова мале Цркве Светог Николе је заустављена, јер косовске власти не дозвољавају даљу градњу, упркос потребама СПЦ, а ни подршка међународне заједнице не даје резултате. „Божја воља је да ми живимо на овим просторима, тамо где се светиње обнављају, тамо има будућности, тамо где народ долази с љубављу, вером и радошћу, као што долазе овде, сигурни смо да има будућности. Не треба да будемо кратковиди и кратке памети па да мислимо да се с нама завршава све”, рекао је владика Теодосије и, позивајући се на речи патријарха Павла, нагласио: „Доћи ће неко боље време, и неки бољи људи, који ће бити достојни да заврше оно што ми данас не можемо.” Заменик директора Канцеларије за Косово и Метохију Жељко Јовић јуче је апеловао да се „још јаче, снажније и храбрије бранимо и обнављамо нашу културу, наше светиње и наше обичаје”: „Чувајући их данас, ми утиремо пут, надам се, за неку бољу, лепшу и светлију будућност, за нас, нашу децу и унуке.” Манастирској слави у Светим архангелима присуствовало је неколико стотина гостију, а свету литургију, са свештенством и монаштвом, служио је епископ рашко-призренски Теодосије. Музички фестивал и школа калиграфије У Призрену се у организацији Удружења пријатеља Светих архангела одржава други Фестивал средњовековне музике у атријуму Цркве Светог Спаса. Ове године, 26. и 27. августа, учешће су потврдили Един Карамазов, Ансамбл „Левант” из Београда, словеначко-хрватски састав „Цансо” и мађарски трио „Боурдон”, а организационо помаже и Дом културе „Грачаница”. У истој организацији у Светим архангелима код Призрена од 19. до 24. августа одржава се „Архангелска летња школа калиграфије и историје”, намењена деци из дијаспоре, чији су боравак подржале Управа за дијаспору Владе Републике Србије и Канцеларија за Косово и Метохију. View full Странице

Све што овај манастир поседује јесте, према схватању игумана Михаила, народно, па тако овде има за свакога оброк, постеља и разговор.– Манастирски салон, заправо собица препуна књига и столица од прућа, где се дочекује, лечи и окрепљује, место је где се на чудан начин и силом прилика, после више од шест и по векова, вратила нека врста лечилишта Домаћини и гости пред Душановим народним конаком Мали Михајло из Новака се нешто разболео, мора до лекара, јавља из Манастира Светих Архангела код Призрена, његов имењак, игуман Михаило. Првог дана ове године, иако и сам тек пристигао са лечења игуман организује да педијатар, из деведесет километара удаљене Грачанице, дође и прегледа болесно дете из повратничког села. Манастирски салон, заправо једна собица препуна књига и столица од прућа, где се дочекује, лечи и окрепљује, место је где се на чудан начин и силом прилика, после више од шест и по векова, вратила нека врста лечилишта. Међу остацима дебелих зидова у које удара Бистрица стоје и они болнички, иза којих су се лечили и утехе тражили људи у средњем веку. У Арханђелској повељи цара Душана о оснивању комплекса из 1347–1348. године, пише: „а за болницу као што је узаконио краљ тако и нека стоји, дванаест постеља; и ко се разболи да је у болници”. Срби данас у Призрену немају ни болницу нити иједног лекара, ни једну једину постељу. Да би Зоран Стевановић, први повратник у оближњу Срецку, стигао до те постеље, кад му затреба, потребно је прећи десетине или стотине километара, што често организује архангелски манастир. Стевановић је, још 2002. године, заобишао пунктове Кфора и тако сакривен и непријављен живео у свом завичају све док га немачки војници нису открили. Упркос каснијем повратку Срба, овај крај се није развио у стабилну средину, а повратници знају да је безбедан само манастир. Све што овај манастир поседује јесте, према схватању игумана Михаила, народно, па тако овде има за свакога оброк, постеља и разговор. Његово искуство креће се од управљања великим сопоћанским братством до православних испосница на Аљасци. Први се, после Погрома, вратио 2014. године у обновљени Епископски двор у Призрену. Изнад Архангела је само небо, а около окомите литице, па човек има осећај да се налази на дну бунара. На његовом дну је извор вере, кош за игру деце, пси Аска и Арон, мачак Жућа зрикавог погледа, простор за мали фудбал призренских богослова и место где се летос почела обнављати Црква Светог Николе, јер је садашња капела мала и у њу не може да стане више од петнаест верника. Године оспоравања косовских власти, обећања међународне заједнице и чекања дозволе за градњу прекинуо је епископ Теодосије речима: „Нашом љубављу и вољом, а Божјом силом треба да обновимо и ову светињу, да се у њој сабирамо, на темељу на ком ћемо градити све што је добро, часно и поштено, и што су наши преци држали и сачували и нама предали.” Дунђери из околних муслиманских села, чије становништво никада није изгубило поштовање за светињу, тихи као сенке кренули су да, по плановима Завода за заштиту споменика Републике Србије, откопавају темеље, чисте наносе и узиђују прво камење након векова пропадања и пустошења. Онда је, крајем године, од косовских власти и локалног призренског Завода за заштиту споменика стигла забрана градње, радницима је запрећено полицијом и казнама. Представници међународне заједнице ћуте, српски представници у овдашњим институцијама не могу да ураде ништа, а Архангели чекају обнову мале цркве у манастирском комплексу. Забрана говори више од свих аргумената о значају Душанове задужбине и томе колико је велики страх од тог рушевног камења које се непрестано налази у циклусу разарања и обнове. На једној страни је прича о светињи вековима дубоко улазила у народ, језик, време, науку и поезију, а на другој животној страни данас се – у манастиру и око њега – сваки камен, сваки детаљ и ововремена мука, доброта и обнова претварају у истински животни садржај локалних Срба оснажен и подржан љубављу и делима игумана Михаила и његовог манастира. На крају мали Михајло с почетка ове приче за Божић неће бити сам. Доћи ће му у Архангеле много другара из Ораховца, Велике Хоче, са Брезовице, из Грачанице, Косовског Поморавља... Монументални комплекс најмоћнијег владара Балкана Тешко је данас схватити тај средњовековни парадокс: зашто најмоћнији владар Балкана на заравни поред брзе реке у окомитом и суровом кањону, неколико километара од Призрена, подиже монументални комплекс који се у целини могао сагледати само са врхова околних планина? Зашто у сигураном времену своје власти одлучује да овде смести богате мозаике, скулптуре, фреске иконе и свој гроб? Исто тако је неразумљиво савременом човеку да прихвати да овде долазе као у свој дом монаси, искушеници, посетиоци из целог света и да их привлачи овај простор и светиња. Миран и сигуран период великог властелинства у које је риба стизала из Плава, а цар једини имао право да поставља игумана, окончан је доласком Турака. Од тада је сваки покушај да се сачува макар један отесани камен, сваки напор да се спасава благо Архангела био праћен тешким невољама. Добар део завршио је у Синан-пашиној џамији, а ископавања у двадесетом веку показала су да је испод наноса земље и плавина реке претекло нешто и за ово време. Обнова деведесетих обележена је киднаповањем монаха Харитона 1999. године, коме су отмичари одсекли главу, а све је до темеља затрто у Погрому 17. марта 2004. У Архангелима је преживела само сива манастирска мачка. Протерани калуђери, по повратку, живот и службе отпочињу под шаторима. Братство и мештани Сиринићке жупе из пепела зидају монашки конак, касније се, највише уз помоћ Канцеларије за Косово и Метохију, зида гостинска зграда, једино место где већи број верника и повратника може преспавати и коначити. На његовом улазу пише Душанов народни конак или скраћено, како у шали кажу – ДНК. Извор