Претражи Живе Речи Утехе

Поводом предстојећих Божићних празника Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије упутио је својим епархиотима путем медија Божићну честитку, коју у целости преносимо. Звучни запис честитке О Божићу сваке године враћају нам се и обузимају нас узвишене мисли и осећања. О Божићу када најбоље успевамо да испунимо онај план који је Бог нама наменио, да будемо онакви каквима Бог жели да нас види. О Божићу бивамо најчовечнији. Зашто је то тако? Због тога што на Божић прослављамо долазак у свет Онога по чијем образцу смо створени, долазак у свет самог Творца света који постаје човек да би живео са нама, да би нам показао пример живота. О Божићу Бог је постао убедљив у својој љубави, јер љубав Његова показује да није само прича. Доласком својим међу нас Бог показује да му је заиста стало до нас, да буде са нама и да нас спасе. На Божић Бог се сродио са људима, и то са свима људима. О Божићу посматрамо како Бог бива рођен као сиромах, одраста нашим одрастањем, пролази кроз све узрасте људског живота, пролази нашу судбину. Чинећи то Бог показује да је овај наш простор живљења достојан пажње, да се од овог света може направити један добар дом. На први поглед то није убедљиво, видимо како свет изгледа. Свет је сав у неким немирима, свуда су сукоби међу људима, ратови, чак и у природи. Зашто је свет такав? Да ли он мора такав да остане? Не, не мора такав да остане. Од овог света се може направити лепши свет, и зато Бог и долази, рађа се као човек да би своју творевину обновио, овај наш простор живљења. И то тако што полази од почетка, обнављајући најпре човека изнутра, а онда контекст његовог живота. Бог је дошао да човека исцели од онога што га нарушава. А шта га нарушава? Грех. Историја човечанства ако је без Бога, тј. историја човечанства како је ми видимо, више личи на историју људског греха, људских страсти, чак и надметање у гресима, у страстима. То је надметање насиља над насиљем, отмце над отмицом. Више личи управо на историју греха и страсти него на историју стварних људских потреба. Господ својим доласком жели да обнови нашу свест, да нам покаже које су стварне наше потребе. Ја сам Пут, Истина и Живот, и учите се од мене, говори Господ и показује себе као пример. И љубав, заинтересованост за друге људе, то је закон живота који је Он успоставља и тим законом уређује не само какав ће човек бити изнутра, како ће оздравити, него и на који начин ће оздравити међуљудски односи и цела природа. На Божић наша пажња је усмерена, побуђена Христовом љубављу, на све људе света, како на наше духовне учитеље, и уопште предводнике у животу, тако и на све оне који страдају из било којих разлога и било где. Није обавезно да неко постане праведан да би имао наше саосећање и нашу помоћ. Ако би Бог чекао да човек постане праведан па да би онда Бог дошао да се дружи са њиме онда Бог никада не би пришао, јер овај свет, ако буде ишао овим путем, никада неће испунити тај услов. Наше мисли о Божићу су нарочито са онима који су онеправдовани, као на пример они на простору Косова и Метохије. Наше мисли су са онима који су прогнани са својих огњишта, са онима који су изнемогли у животу, посустали, усамљени, који су растужени. Наше мисли су свима оклеветанима, поруганима, са онима у заточеним по затворима, заточеним по болницама, прикованим за болничке кревете. Наше мисли су и са онима заточеним у својим властитим домовима, ка он пример опет на простору Косова и Метохије. Наше мисли о Божићу су нарочито са онима који су урушени у себи самима и самима собом заробљени, а таквих је највише у свету. Њима желимо ослобођење од себе самих, од својих погрешних навика, погрешних жеља, путева, од њиховог греха да се ослободе. И ту је потребна не само добра наука, него и посебна пажња и љубав. Интересантно, таквих урушених у себи самима има највише међу онима који мисле да су моћни. Најмање је урушених у себи самима међу онима који су у страдањима, међу смиренима, међу онима које скоро и не примећујемо због њихове повучености, скромности, смирености. Прави начин празновања Божића укључује у себе не само посећивање храмова, а треба их посетити нарочито о овом великом Празнику, и свим оним обичајима које ми имамо, који су богати, и који заиста упућују да се сећамо Господа Христа и наших ближњих, него истинско празновање Божића биће онда када створимо све услове отварајући се Богу да се и Бог роди у нашим срцима. То је прави Божић, Бог се родио у свету, у историји и времену али треба да се роди и у нашим срцима, и то опет и опет, и управо зато празнујемо Божић, сваке године обнављамо и учвршћујемо ту рођеност Бога у нашим срцима, и да Бог постане истински део нашег живота, да Он постане истински наш учитељ, наш вођ, да постане наш пример који ми желимо постићи. Због овакве наше усмерености, наше пажње према онима који страдају ми апелујемо из дубине душе на оне који уређују овај свет и живот на планети Земљи да се придржавају принципа човечности, оних принцима које је завео својим боравком на земљи Господ Исус Христос. Од успешног празновања Божића, овако како га ми замишљамо и желимо, ја сам уверен зависи судбина света. Ако Божић будемо празновали истински, тако што ћемо учинити да се Бог са свим својим законима и правилима роди у нашим срцима, онда ће свету поћи на боље, и свет ћемо тако заједнички, по мудрости Божијој и уз помоћ Божију, боље уредити, и онда не би било више сукоба и ратова. Желим истинско прослављање Божића свима који на Божић мисле, желимо да сви чују о Божићу, и све поздрављамо поздравом: Мир Божији, Христос се роди! Извор: Епархија милешевска View full Странице

Његово Преосвештенство Епископ тимочки Господин Иларион, током новембра месеца богослужиће у следећим храмовима Богом чуване Епархије тимочке: · 3. субота, Преп. Иларион Велики, ЗАДУШНИЦЕ – Зајечар, 8:30 · 4. недеља – Књажевац, 9:00 · 8. четвртак, Св. Велмуч. Димитрије – Јошаница код Сокобање, 9:00 · 11. недеља – манастир Вратна, 8:30 · 12. понедељак, Св. Краљ Милутин – манастир Суводол, 8:30 · 16. петак, Ђурђиц – Бор, 9:00 · 17. субота – манастир Буково, 8:00 · 18. недеља – Шаркамен, 9:00 · 21. среда, Св. Арх. Михаило – Вајуга, 9:00 · 24. субота, Св. краљ Стефан Дечански – Мајданпек, 9:00 · 25. недеља – Саборни храм у Зајечару, 8:30 Извор: Епархија тимочка View full Странице

Његово Преосвештенство Епископ тимочки Господин Иларион, током октобра месеца богослужиће у следећим храмовима Богом чуване Епархије тимочке: · 6. субота, Зачеће Св. Јована, ЗАДУШНИЦЕ – Саборна црква у Зајечару, 8:30 · 7. Недеља 19. по Духовима – Михајловац, 9:00 · 14. недеља, Покров Пресвете Богородице – манастир Буково, 9:00 · 20. субота, Св. муч. Сергије и Вакх – манастир Суводол · 21. Недеља 21. по Духовима – Саборна црква у Неготину, 9:00 · 27. субота, Преп. Мати Параскева – Давидовац, 9:00 · 28. Недеља 22. по Духовима – Грабовица, 9:00 · 31. среда, Св. Ап. Лука, Св. Петар Цетињски – манастир Вратна, 8:30 Извор: Епархија тимочка View full Странице

Ваша Светости, оци и браћо архијереји наше помјесне Цркве, преузвишени оци бискупи, уважени господине муфтијо, господине предсједниче Републике Српске, госпођо предсједнице Владе Републике Српске, господо великодостојници државе и друштва БиХ, Србије, Црне Горе и Хрватске; часни оци презвитери и ђакони, драга браћо и сестре, богољубиви монаси и монахиње, љубљени народе Божији! Хумска земља и Травунија, Неретва и Паганија, и још шире области, познатије од владавине Херцега од Светог Саве – Стефана Вукчића Косаче – као Херцеговина, вијековима су представљале границу Истока и Запада; некада на размеђини западног и источног Царства, онда на размеђи црквених јурисдикција Истока и Запада, на међи Рашке и Босне, Босне и Угарске, Угарске и Османског царства, Османског царства и Венеције, касније и Османског царства и Аустроугарске, била је коначно и сама у себи разграничена свим овим древним разграничењима, чак и у срцима својих становника. Знајући то, мислим да на нама свима овдје окупљенима није да пренебрегавамо некад заиста трагичну историју ових крајева и негирамо разлике међу нама, него да их покушамо доживјети као изазов и благослов сјећајући се Солжењицинове мисли, која је колико јеванђелска, толико, чини ми се, и општељудска: Постепено ми је – каже он – откривено, да линија која одваја добро и зло, не пролази границама држава, нити између класа, нити између политичких партија (a ми бисмо могли рећи нити линијом наших овдашњих разграничења и разлика) већ кроз свако људско срце… Зато се ја данас молим Господу да нестану унутрашње границе у нама, да побиједи добро и да будемо препознати као миротворци, отворени за сталну сарадњу и дијалог, као носеће стубове мира и развоја на овим просторима. Крштење ове земље, учи нас сâмо Свето Писмо, започели су још у првоме вијеку Свети апостоли Павле и Тит о чему свједоче многи наши манастири који стоје на темељима из ранохришћанског доба, као и многа црквишта, крстионице и гробља из тих времена. Бурни догађаји шестога и седмога вијека, долазак Словена у ове крајеве, мисија свете браће Ћирила и Методија и црквени расколи доносе тектонске промјене на овом тлу на коме ће дукљанску династију Војисављевића смијенити Немањићи. Из своје пријестонице у Благају, овом земљом је владао Немањин брат Мирослав, који је познат по препису Јеванђеља, нашој најстаријој књизи. Свједок тога времена je његов братанац Растко – бесмртни принц херцеговачки; као први архиепископ српски Свети Сава, успио је издејствовати аутокефалност наше цркве и успоставити нашу Епархију прије тачно 800 година. Од те 1219. године и престоног Стона и пељешког Јадрана, па преко Залома, Полимља и Лима, до Тврдоша и Оногошта, Острога, Дужи и Мостара, па опет Тврдоша, Требиња и данашњих дана, историја ове земље и њених људи је у знаку крста, страдања и васкрсавања. Као што су Светог Саву надахњивали одјеци апостолске проповиједи којом је натопљена ова древна земља, проповиједи оних који су чули, сагледали и рукама опипали оваплоћену Ријеч живота вјечнога (уп. Ι Јов. 1, 1-2), тако је охристовљена ријеч и лик Светог Саве надахњивала и овдашње епископе, међу којима су и Свети Сава Други и Свети Данило Хумски као и Свети Василије Тврдошки и Острошки. Одатле се мисао прелијевала и светом Петру Цетињском, нераскидиво везујући Херцеговину и Црну Гору у јединствен духовни простор, и рађајући просвјетљујућу искру у нашем народу, те је тако Херцеговина са Дубровником у деветнаестом и почетком дведесетог вијека била носилац културног и друштвеног препорода и слободарских идеја. Наши великани су бриткост ума изражавали кроз најљепшу поезију, као Шантић и Дучић, или кроз правно-политичке огледе, као Богишић, кроз описе историјских догађаја и стварности, као браћа Ћоровићи, или су просто били пионири просветног и сваког другог напретка као свештеници: Мићо Љубибратић, Прокопије Чокорило, Јоаникије Памучина, Нићифор Дучић, Стеван Правица и многи други, све до Светог владике Свештеномученика Петра Зимоњића. Херцеговина и данас, са својим особеним географским положајем, са богатством карактера људи који у њој живе и у њу долазе, иако мала по величини, надамо се, може поново бити један од покретача свеопштег препорода. Зато ће се и убудуће наша Епископија трудити да охрабри младе људе и теологе који улазећи у дијалог са стручњацима из области философије, економије, правних наука, медицине, психологије, умјетности и технике, треба да буду спремни да свакоме који од нас тражи разлог наше наде, са кротошћу дају одговор, имајући добру савјест (уп. 1. Петрова 3, 15), и да на глобалном научном и културном плану покушају наћи улогу хришћанске теологије и етоса који из ње проистиче, у обликовању стварности у којој живимо. Колико је то у мојој моћи пажњу ћу посветити образовању и васпитању младих људи и дјеце, поштујући њихову богодану слободу и интегритет, знајући да су они једини прави и достојни насљедници непрекинуте историјске нити ових простора и нашег опстанка и битовања, које је постојано једино ако је утврђено и на вјери и на знању. Његоваћемо и Херцеговцима урођену саборност, бринући се о старима и немоћнима, позивајући све на солидарност, социјалну одговорност и истинску бригу једних о другима. Ова ће одговорност за ближње, надамо се, водити заједници и друштву у којој ће честитост, марљивост и поштење бити цијењени и довољни за живот достојан човјека. Tрудићу се да нам такозване велике теме, па биле оне сасвим легитимне и вриједне промишљања и дјелања, као што су поменуте теме социјалне правде или на пример теме политичке културе и поштења, не заклоне брата и сестру који живе поред нас и потребују помоћ, разумијевање или просто живу ријеч утјехе. Управо супротно, конкретан човјек који живи поред нас и његово добро, биће мој једини мотив за друштвену ангажованост, како је то уосталом бивало и до сада у вријеме мојих непосредних и вољених претходника, а наших заједничких отаца, учитеља и препородитеља ове Епископије, Владике Атанасија и Владике Григорија. Ваша Светости и браћо архијереји, Од првог хумског епископа Жичке аутокефалне архиепископије Илариона, па до данашњег дана седамдесетједан епископ је служио овом свештеном Трону. Благодарим на указаном повјерењу и одговорности, понављајући ријечи Светих Отаца за које они кажу да се односе на самог Господа и његово страдање: не противрјечим, нити се противим (Ис. 50,5; 53,7); него приклањајући се под крепку руку Божју, са Светим Григоријем Богословом свједочим да, као што се није добро отимати за архијерејство, исто тако га не треба ни одбацивати (Св Гр Бгсл, беседа 3.). Са друге стране, благодарити Богу за ову службу ријечима није могуће, а вјероватно ни примјерено. Благодарити за ову службу значи живјети за другога! Ако ме љубиш, напасај овце моје, каже Господ срцезналац Апостолу Петру. Рекао би човјек, ни веће службе и Тајне због које је сам Син Божији пролио Крв Своју, нити једноставније заповијести; али, чини ми се да је управо такав и читав хришћански живот – ми љубав према Богу показујемо, мјеримо и провјеравамо односом према ближњима. По апостолу Јовану то значи не љубити ријечју ни језиком него дјелом и истином (уп.1.Јов.3,18). У томе је за мене велика утјеха. Од свих нас се тражи једно исто, живот у љубави према Богу и ближњима. Највећа мисија и програм Цркве тако би требало бити дејство и сијање те Христове љубави у Тијелу Његовом које смо ми. Зато и говори Господ: Као што ја вас љубих, да и ви љубите једни друге. По томе ће сви познати да сте моји ученици ако будете имали љубав међу собом (Јов. 13, 34-35). Свештенство, тако, не заступа Христа који је одсутан и коме је потребан замјеник на земљи, него заједно са народом, посебно када смо окупљени на Светој Литургији, светотајински актуализује Христово константно, непрекидно и вјечно присуство у Цркви. Јер, Тијело Христово никада није без своје Главе, Његова Невјеста Црква не може, ни у времену ни у вјечности, бити удова, јер има бесмртног Женика. Зато сви ми имамо непогрешиво јеванђелско правило: Знате – каже Господ – да они који се сматрају владарима народâ господаре њима, и великаши њихови владају над њима. Али међу вама да не буде тако; него који хоће да буде међу вама велики, нека вам служи; и који хоће међу вама да буде први, нека буде свима слуга. Јер Син Човјечији није дошао да му служе него да служи, и да даде живот свој у откуп за многе (Мр. 10. 42-45). Као што видимо, у Цркви Христовој не постоји други извор првенства, славе и моћи осим силе Крста и тајне крстоликог служења о којој Свети Златоуст додаје још и то да: хиротонија не води у власт, не преуздиже у висину, не даје господарење; оне које је Отац провјерио, њих је по својој власти удостојио да служе браћи својој (PG 48,950). Драга браћо и сестре, Нека би дао Господ да и међу нама у Цркви херцеговачкој остане све благообразно и уредно (1.Кор. 14, 40), као што је досад и било; пошто Бог није Бог нереда него мира (1.Кор. 14, 33). Наше различите службе и дарови треба да буду основа заједнице а не повод за отуђење, јер, различити су наши дарови, али је Дух исти. И различите су наше службе, али је Господ исти. И различита су дејства, али је исти Бог који дејствује све у свима нама“ (уп. 1.Кор, 12, 4-6). Пазимо дакле добро да образ Божији и икона Христова у нашим ближњима не буде засијењена било чиме; било претпостављеним њиховим гријехом, било нашом умишљеном праведношћу. Наш сопствени живот увијек вреднујмо јеванђелским заповијестима, а на живот ближњег гледајмо очима Онога који дође у свијет да живот свој положи за пријатеље своје (Јов. 15, 13) и спасе грешнике од којих сам први ја (1. Тим. 1, 15). Пошто радост ове педесетничке службе захтијева, али и обичај налаже, у овом тренутку у коме нам сам Свети Дух све дарује и сабира своју Цркву, ипак је и дозвољено и примјерено заблагодарити за Његове дарове, видљиве и невидљиве. Говорићу ријечима и у духу ријечи једног свима нама познатог и савременог учитеља Цркве, оца Александра Шмемана, које ћу покушати да учиним и ријечима свих нас овдје сабраних. Свако ко је способан да благодари, достојан је спасења и вјечне радости. Благодаримо Теби, Господе, што си изволио да примиш службу ову, Евхаристију, која се приноси Светој Тројици, Оцу и Сину и Светоме Духу, и која испуњава наша срца радошћу, миром и праведношћу у Духу Светоме (Рим. 14,1). Благодаримо Теби, Господе, што си нам открио Себе и дао нам предукус Твога Царства. Благодаримо Теби, Господе, што си нас сјединио једне са другима у служењу Теби и Твојој светој Цркви. Благодаримо Теби, Господе, за све наше претходнике кроз историју, за мученике, свештенике, монахе, ратнике, раднике, задужбинаре и домаћине, честите и марљиве домаћице, заточнике слободе, правде и поштења, који су и нама пропутили и показали пут Богочовјека. Благодаримо Теби, Господе, за обнављање ове епархије крајем прошлог вијека, и за двојицу архијереја Атанасија и Григорија, мојих љубљених отаца и претходника из тог времена; они су нас кроз ријечи, а највише кроз примјер, поучили да смо сви слуге, али и да сви имамо одговорност за ову велику Тајну Сабрања у коме стојимо, која је Христос у нама – нада славе (уп. Кол. 1, 27). Благодаримо Теби, Господе, што нам помажеш да надвладавамо све тешкоће, напоре, страсти и искушења, установљавајући међу нама мир и узајамну љубав у заједници Светог Духа. Благодаримо Теби, Господе, и за допуштена страдања кроз која пролазимо; она нас очишћују од себичности и подсећају на „једино потребно“, на Твоје вјечно Царство. Благодаримо Теби, Господе, што си нам дао ову земљу гдје можемо слободно да Ти служимо и славимо Свето Преображење у овом храму у Требињу, Вазнесење у Чапљини, Педесетницу у Мостару и Гацку, Благовијести у Дубровнику и Житомислићу, Мајку Божију у Тврдошу, Завали, Добрићеву и на Корчули, Свете Апостоле у Петропавлову, Светог Василија, заштитника Херцеговине, у Мркоњићима, Светога Саву у Билећи, Светог Димитрија у Невесињу, Светог Лазара Косовског у Дабру, Божић у Љубињу, а Васкрс у мученичким Пребиловцима. Благодаримо Теби Господе, и за живу Цркву расијану по свим овим мјестима – скупа свештенство и народ. Као што је хлеб овај који преломисмо био расијан по горама а сабран постаде један, тако нека се сабере Црква Твоја са свих крајева земље у Царство Твоје! (Дидахи, ΙΧ, 4) Благодаримо Теби, Господе, за наше породице – за наше родитеље: за њихову жртву, за љубав али и за њихову пажљиву строгост. Благодаримо Ти за очински савјет и братски загрљај, за сестринску сузу и мајчинску бригу, а нарочито Ти благодаримо за дјецу, која нас уче како да славимо име Твоје у радости, покрету и светој граји. Благодаримо Теби, Господе, за све пријатеље које смо срели на нашем животном путу. Нека би наша узајамна оданост и поштовање остали неокрњени у времену и постали извор наше вјечне радости. Благодаримо Теби, Господе, за наше монашке породице, за сабраћу монахе, јер као облуци у мору, вођени промислом и љубављу Божијом, обликовали смо и обликујемо једни друге едаби се и Христос у нама уобличио (Гл. 4, 17). Благодаримо Теби, Господе, за сестре монахиње; њихова служба Цркви, љубав према свима и мјера у свему открива нам једну скоро заборављену, а у њима опет обновљену, аутентичну господственост и племство духа. Благодаримо Теби, Господе, због свега и за све. Велики си Господе, и чудесна су дјела Твоја, и нема ријечи достојне да опјева сва чудеса Твоја! Господе, добро нам је овдје бити. Амин. Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска View full Странице

Његово Преосвештенство Епископ тимочки Господин Иларион, током септембра месеца богослужиће у следећим храмовима Богом чуване Епархије тимочке: · 2. недеља – Саборна црква у Зајечару, 8:30 · 9. недеља – Молебан на почетку школске године, Бор 9:00 · 11. уторак – Усековање главе Св. Јована – манастир Буково, 8:00 · 21. петак – Рођење Пресвете Богородице – Зајечар, 8:30 · 27. четвртак – Воздвижење Часног Крста – Литургија на темељима ранохришћанске базилике на Феликс Ромулијани, 8:30 · 30. недеља – Саборна црква у Зајечару, 8:30 Извор: Епархија тимочка View full Странице

Беседа Преосвећеног Епископа диоклијског господина г. Методија на отварању Трга од ћирилице: Драга браћо и сестре, даме и господо, преносим вам најсрдачније поздраве и најљепше жеље и благослове Његовог Високопреосвештенства митрополита Амфилохија и да благослов Божији буде са свима нама. Хвала митрополиту, хвала вама свима што сте ме позвали и уприличили ми част и радост да вечерас будем са вама. Ако дозвољавате, искористио бих мало ваше пажње, времена и добре воље, да у овој јединственој прилици и на овом мјесту подијелим са вама једну причу. „Зову ме обично Робинзон Крусо и вјерују да је то моје име и презиме. Али није тако. Робинзон је породично име моје мајке, а Крусо мога оца. Али тако су ме прозвали по обичају у нашој породици, и под тим ћу именом, нема сумње, остати познат свима не само до краја свог живота него и доцније, у успомени оних који буду читали овај опис мојих необичних пустоловина.“ Тако, са поднасловом ,,Бјекство од куће“, почиње један од омиљених романа свих нас који смо као дјеца вољели и читали, роман Данијела Дефоа, Робинзон Крусо. И ја сам, као и многи дјечаци, сањао да ћу постати Робинзон и да ћу једном пронаћи неко своје пусто острво. Сан о пустом острву било је све што смо тада, ми дјечаци, моји другови, жељели. Зар није чудно да дјечија душа толико иште пустињу. Душа нема вријеме, она је безвремена, само тада је боље и јасније чујемо. Завршава се тај роман: „Преузео сам послије очеву радњу, научио Петка да пише и рачуна, па заједно радимо. Петка сва дјеца зову Црни Чика. Воле га дјеца јер он њима прави лукове и стријеле, ножем реже мале чамце и друге лијепе ствари. Добро се осјећа у Енглеској, само зими сједи крај пећи и нико га не може наговорити да изиђе на улицу. Нас двојица често разговарамо о животу на острву. Наумили смо да се једанпут вратимо и видимо како сада изгледа наше острво. Срећни смо и задовољни.“ Срећни смо и задовољни, то су последње ријечи овог великог романа. Робинзон као персонификација наде, спокоја, мира, послушности, прихватања, љубави. И тај роман који је рођен у 18. вијеку остварио је невјероватно потомство. Читава констелација сјајних писаца се опробавала на тој теми, од Жила Верна кога смо сви читали, до једног од последњих робинзоноваца Умберта Ека и његовог дјела ,,Острво дана пређашњег“, модерног Робинзона на кога се Умберто Еко угледао и гдје је главни протагонист Роберто, италијански племић, на насуканом, напуштеном броду у Тихом океану и, иако може да види копно, његово неумјеће у пливању оставља га насуканог на броду и он почиње да се присјећа свог живота, лоших избора и разочарања. Робинзон и пусто острво као мустра и образац за потоња многа дјела и само је образац великог дјела Сина Божијег, Маријиног сина, што собом носи имена Оца и Мајке, у пустињи 40 дана боравећи и пустињу свугдје собом носећи. Све исто, све лијепо. Све повезано и умрежено, преплетено. По Божијем плану који нам се открива и отвара спрам наше сопствене мјере слободе и љубави. Умберта Ека знамо као највећег стручњака за естетику Средњег вијека и све што ради из модерне науке, он повезује са Средњим вијеком. И његова књига есеја старомодног назива ,,Списи о моралу“, танушна књига од пет есеја који кореспондирају са нашом актуелном стварношћу, подједнако оном далеком као и овом садашњом. И ове старе херцегновске куле и тврђаве које сједе с нама вечерас на овом прелу чине га достојанственијим и узвишенијим, а чине и нас достојанственијим и узвишенијим – ближима Непролазном и Вјечном. У заједници. Сједе наши стари с нама. Сједеће и с нашом дјецом. И њиховом дјецом. Славна прошлост се не заборавља и не препушта иновацијама и помодарству, него се чврсто држи традиције. Вриједности долазе из дубине, из ризнице великог блага. Континуитет који оплемењује, који надограђује, који сарађује, који је у вјечном дијалогу. У вјечној перформативности, попут иконе и молитве. Бога љубави који од сваког дивљег предјела и дивљег човјека прави питоми врт и Сина славе. Позвање у племство духа, у духовну отмјеност је позив који непрестано стоји пред нама. Наш народ, наша традиција, наша прошлост, су оплемењени са Извора великог богатства. Ту чашу меда духовнога испијамо непрестано. Тај трајни и непрестани дослух у тајности који од дјечијих дана отвара нас и ослобађа сваког страха да будемо људи слободни за слободну ријеч и слободну мисао. То је споразумијевање готово на граници неизрецивог, то је прелијепи сан о острву који нас никада не напушта, тај сан о Царству, то Исто што читамо и љубимо на много начина и имена. Зато, сваку недостојност нашег лијепог језика и лијепог народа и лијепог Бога удаљимо од себе, и будимо без хромости духа, јер наш Бог није хроми, па ни наш језик ни дух не смију бити такви. Будимо и ми као и наша дјела – дјела чисте љубави по естетско-духовном критеријуму, управо оно што краси племство духа. Приврженост племенитом и узвишеном, отменом код нашег и код свих других народа исто, што нас је красило и што нас краси. Језик је сабирно мјесто свих знања једног народа, то је још у Упанишадама записано, та дубока мисао, и највиша вриједност једне етничке заједнице. Ми се према језику често односимо с нашим немаром, а језик је у модерној лингвистици дефинисан као Институција свих институција, институција над институцијама. Ризница и чувар свих знања, комплетне културе и историје једног народа. Ми данас својим језиком често говоримо као да је туђ. Тако, онда, нажалост, буде и све друго туђе и отуђено, и историја, и култура и народ. И веза са другим народима у истом корјену и истом трајању и оном преплитању у истој мустри племенитости и узвишености. Примитивизам и снобизам, бесловеност, аљкавост, не смију бити дио нас, тај одраз и последица историјске фрустрације гдје смо изгубили способност да јасно мислимо и да се течно изражавамо. По оној народној „Говори јасно да те цио свијет разумије“ како би се избјегли непотребни неспоразуми, нејасноће, сукоби, раздори и најважније, несвјесно осиромашивање и пад, и потонуће у једну врсту самозаборава, у плитку свијест нације, управо запостављајући језичко наслеђе и језичко благо. Јер, језик којим говоримо нисмо ми створили, ми смо га наслиједили као једно колективно благо, и то благо сачувано треба да предамо нараштајима који долазе после нас. Не да га нетакнутог вратимо и укопамо као талант, већ да га умножимо у вјери и љубави међусобној. Ми смо само једна карика у ланцу, духовном и генетском, и ми не смијемо да изневјеримо Дух цјелине. И поново се вратимо дјеци и души дјечијој с почетка ове приче. Дјеца имају највећу моћ фузије и вјере, они су најбољи лијек против кризе, против кризног менталитета. Кад кажем дјеца ја мислим на све нас који смо млади Младенцем. Будимо као дјеца ова. Пробудимо се из идеолошких снова и вратимо се молитви, себи, заједништву, језику, трезорима културе и историје и острву у Вјечности. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

Благодарећи Телевизији Храм доносимо видео запис беседе Његове Светости Патријарха српског г Иринеја на хиротонији Његовог Преосвештенства Епископа диоклијског г Методија (Остојића), викара Митрополита црногорско-приморског. View full Странице

У целости доносимо приступну беседу Његовог Преосвештенства Епископа диоклијског г Методија (Остојића), викара Митрополита црногорско-приморског. У Име Оца, и Сина и Светога Духа, Свима љубљенима од Бога, позванима светима, благодат вам и мир од Бога Оца нашега Који нас избави од власти таме и пренесе у Царство Сина љубави своје Господа Исуса Христа. Ваша Светости, Ваша Високопреосвештенства и Преосвештенства, часни оци презвитери и ђакони, браћо монаси, сестре монахиње, представници Владе Црне Горе и Владе Србије, даме и господо, сви ми драги у Христу, браћо и сестре. Неизмјерна благодат Светога Духа довела је мене последњег и најмањег међу вама до овога најсвештенијег ми дана да љубављу Божијом и љубављу Вашом будем уведен у чин епископа и положивши Ваше часне и свете руке на моју главу будем дарован Духом животоворним, Духом управљања, Духом благодати и савјета, Духом ревности, Духом утјешитеља и Духом истине. Благодарим Вашој Светости из чијих сам свештених руку данас примио овај жезал викара диоклијског, благодарим и свима Архијерејима са свештеним Сабором који сте ме силом Духа Светога у овај дан Господњи произвели у епископа и предали ми ову свету службу пред народом Божијим да свједочи у вјечности моју достојност. Титулом викара диоклијског потврђује се данас континуитет и непрекинуто трајање древне епископије на овим просторима и њених насљедница Светосавске епархије зетске, односно Митрополије црногорско-приморске. Потврђује се непрекинуто трајање у истом Духу, у истом Извору, на истом путу и ка истом Увиру Који је Христос. Континутитет који упућује на бескрај, на вјечно трајање, на инфинитив који је Бити и који вјечно Јесте. Континуитет историје једног народа и свих народа је, првенствено, духовни идентитет, тајни, откровењски, а не биолошки, јер биологија је реалност смрти и прекид континуитета. Само у Духу светоме можемо стећи идентитет и одржати континуитет са покољењима која су живјела прије нас, са светопетровићевским и световасилијевским периодом, и даље, са Зетом, и даље, са Косовом и косовским завјетом, и даље, са Светим Савом, и даље, са Диоклијом, и даље, са Јерусалимом и Назаретом Христовим, и даље, са Богом Тројединим – вјечни свети хришћански идентитет. Уз континуитет и јединство Духа у љубави, ниједан народ не може нестати нити постати мали, управо непрекинутим трајањем у Духу један народ постаје и јесте велики народ. Но, и када човјек заборавља, језик памти. Језик ћириловског племена кроз који непрестано струји молитвена енергија жив је језик, попут бање новога рођења и обновљења Духом Светим јер у Почетку, не случајно, бјеше Ријеч. Ваша Светости, оци архијереји, богољубиви народе, најприје желим љубављу својом заблагодарити Господу који ме је из Превјечног плана свога извео у овај свијет и створио, водио и даривао, из сваке буре у тихо пристаниште славе Његове уводио, од младости моје до данашњег дана и сваког дана Божијег. Љубим те Господе Крепости моја Љубим те Господе Крепости моја који си ме својим неизрецивим промислом изабрао да будем син најљубавнијих ми и честитих родитеља, Милинка и Драгице. Хвала Вам, родитељи моји, за сву љубав и жртву коју сте због мене поднијели до данашњег дана. Хвала Вам за живот лијепи који сте ми пружили од Сарајева и Нишића до Жабљака и Мартинића. Хвала вам за радосну кућу у којој сам растао са братом Велибором и сестром Оливером, у монаштву Георгијом. Хвала вам за љубав и слободу коју смо преко Вас завољели. Нека Вам Господ подари добро здравље и мирну старост. Љубим те Господе Крепости моја и хвала ти за сва кумства, пријатељства, братства, познанства и доброте Божијих људи Твојих које изобилно на мене изливаш. Хвала ти за градове у којима сам живио, за људе у тим градовима, за пјесме, за гусле, за књиге и коње, хвала ти за шуме и ријеке, птице и звијезде, хвала ти за путеве којима си ме водио и за бескрај у душама нашим. Љубим те Господе Крепости моја и хвала ти за све уснуле претке моје чија крв преиспуња тијело моје и чији свети благослов носим и који се радују данас заједно са свима нама и свим Небеским обитељима овој тајни што се данас нада мном зби. Љубим те Господе Крепости моја који си ме својим неизрецивим промислом привео на духовно старање мојим светим учитељима који су, сваки понаособ, оставили свети и благословени печат на мојој души и у васцијелом мом бићу и због којих сам ја данас овдје пред Вама. Од преподобног лика и живота оца Лазара Острошког до блаженопочившег Патријарха српског г.Павла, од братства подгоричког и нашег дивног о.Драгана Митровића, до Цетињског мог милог братства и нашег блаженог спомена игумана Луке. Па преко њих и кроз њих безброј боготражитељских лица, имена и душа која су ме кријепила и питала љубављу Оца нашег Небеског. Сваком од њих благодарим за сву хришћанску, очинску, братску љубав и пажњу, хвала им за њихове свете и пламене молитве. хвала им за тајне у које су ме упутили, хвала им за љубав према богослужбеном поретку и подвигу. Љубим те Господе Крепости моја и нека се помене пред престолом Свете Тројице премудра личност мог духовног оца, Архипастира и Учитеља, Митрополита Црногорско-приморског г.Амфилохија. Хвала благоме учитељу христочежњивости и молитвољубља у Богословљу нашем насушном у чијем се чистом срцу родих као дијете његове љубави, као син вјерни кога данас одјену у порфиру Бога Великога. Нека свјетлост Његовог живота и подвига свијетли пред народом Божјим у древној и апостолској Црној Гори, на много, и много година. Благослови Господе нашег владику Јоаникија и мог брата владику Кирила који су моје утврђење, стубови вјере, братске љубави и подршке у подвигу који је Господ мени најмлађем и последњем од свих намјенио. Зато, браћо и сестре не будимо ништа дужни осим да љубимо једни друге; јер који љуби другога испунио је закон. Љубав је, дакле, пуноћа закона. Јер се сав Закон испуњава у једној ријечи: Љуби ближњега својега као себе самога. А циљ заповијести јесте љубав од чиста срца и савјести добре и вјере нелицемјерне. Што око не видје, и ухо не чу, и у срце човјеку не дође, оно припреми Бог онима који га љубе. Драга браћо и сестре, молим вас, ради Господа нашег Исуса Христа, и љубави Бога и Оца, и заједнице Светога Духа, будите ми саборци у молитвама Богу за мене. Нека Господ Бог, вашим молитвама, покаже архијерејство моје украшеним сваком врлином и оправданим у љубави према повјереном ми народу и вјерним према Оцу мом духовноме. Благодарим и нашој браћи архијерејима који данас нису могли бити са нама, али смо увијек једно и заједно у Христу Исусу и љубави непролазној. А Ти Господе не удаљи милосрђе Твоје од мене; милост Твоја и истина Твоја нека ме увијек заштићују. Помоћник мој и избавитељ мој јеси Ти. Нека је благословено име Господње од сада и до вијека. Захвалност Богу за вјеру, љубав и наду, у славу Христа као Творца и Главе тијела Цркве, Благодат Господа нашега Исуса Христа с вама и љубав моја са свима вама у Христу Исусу. Амин. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј началствовао је јутрос у Саборном храму Христовог васкрсења у Подгорици Светом архијерејском литургијом и свечаном хиротонијом нареченог високодостојног архимандрита Методија (Остојића), досадашњем игумана Цетињског манастира у чин Епископа диоклијског, викарног Епископа Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија. Прилог радија Светигоре ТВ Храм: Хиротонисан викарни Епископ диоклијски Методије (Остојић) Беседа Његове Светости Патријарха српског г Иринеја на хиротонији Његовог Преосвештенства Епископа диоклијског г Методија (Остојића), викара Митрополита црногорско-приморског Приступна беседа Његовог Преосвештенства Епископа диоклијског г Методија (Остојића), викара Митрополита црногорско-приморског Његово Преосвештенствао викарни Епископ диоклијски Методије узео гусле и показао како се гусла Животопис Његовог Преосвештенства Епископа диоклијског г Методија (Остојића), викара Митрополита црногорско-приморског -ФОТОГАЛЕРИЈА- Повезана вест: Наречење архимандрита Методија (Остојића) за Епископа диоклијског, викара Митрополита црногорско-приморског Његовој Светости саслуживали су Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије и господа Епископи: будимски Лукијан, британско-скандинавски Доситеј, шумадијски Јован, милешевски Атанасије, будимљанско-никшићки Јоаникије, захумско-херцеговачки и приморски Григорије, рашко-призренски и косовско-метохијски Теодосије, пакрачко-славонски Јован, бихаћко-петровачки Сергије, нишки Арсеније, далматински Никодим, осјечко-пољски и барањски Херувим, моравички Антоније, ремезијански Стефан, мохачки Исихије, умировљени захумско-херцеговачки Атанасије, архимандрит Димитрије, изабрани Епископ захумско-херцеговачи и приморски и многобројно свештенство и свештеномонаштво. На Литургији су одговарали чланови подгоричког Црквеног хора „Свети апостол и јеванђелист Марко“ под управом Људмиле Радовић. Молитвено су учествовали игумани најзначајнијих српских манастира, многобројно свештенство и монаштво Српске православне цркве. Присуствовали су амбасадор Србије у Подгорици Зоран Бингулац, Босне и Херцеговине Винко Радовановић, представници амбасада Русије и Грчке, директор Управе за сарадњу са Црквама и вјерским заједницама Владе Србије Милета Радојевић, представници црногорских политичких странака, родитељи Епископа Методија Милинко и Драгица, као и многобројна родбина и пријатељи. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј рекао је на крају Литургије новом Епископу Цркве Христове да је епископско достојанство највећа духовна част у Цркви Божјој. „Ви сте дуго, релативно дуго, у Цетињском манастиру и овој средини. Имали сте прилике да упознате овај народ и све прилике у Црној Гори. Зато вас је наша Црква изабрала у највише достојанство, са жељом да, као што сте мудро управљали манастиром, тако мудро управљате као епископ у епархији, као викар Митрополита црногорско-приморског. Да својом службом послужите Господу и ономе што Господ жели од свих нас“, рекао је Свјатјеши Патријарх Иринеј. Подсјетио је да је Владика Методије једно вријеме предано послужио болесном Патријарху Павлу. „Стекли сте једно опште поштовање због тог вашег подвига“, казао је Патријарх српски Додао је да је Владика Методије изабран за викара славне Епархије која је родила Црну Гору. „Она је дала велике личности наше црквене историје. Да не помињемо све, само Светог Василија и Светог Петра Цетињског и Петра Другог Његоша, који су блистали својим умом и својим животом своме народу. Нама су оставили примјер да се угледамо на њих“, истакао је он. Патријарх српски је нагласио да Владика Методије сада има велику дужност и обавезу да чува свој народ у вјери православној. „И да га сачувате у народном јединству, јер је пред великим искушењем да се раздели и одели од своје браће из Србије. Надамо се да Господ неће то допустити и да ће учинити да наш народ остане јединствен. Желимо вам да заједно са својим Митрополитом, који је достојни наследник својих великих предака, сачувате то јединство. Да му ви помогнете у том светом и великоме делу“, рекао је Патријарх српски г. Иринеј предајући архијерејски жезал новохиротонисаном Епископу диоклијском г. Методију. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

Његова Светост Патријарх српски господин Иринеј служио је у недељу, 24. јуна 2018. године, у новосадској Саборној цркви, свету архијерејску Литургију и свечани чин хиротоније архимандрита Исихија (Рогића) у чин Епископа мохачког, викара Епископа бачког. Животопис Његовог Преосвештенства Епископа мохачког Исихија (Рогића), викара Епископа бачког -ФОТОГАЛЕРИЈА (1)- -ФОТОГАЛЕРИЈА (2)- Повезана вест: Наречење високодостојног архимандрита Исихија (Рогића) за Епископа мохачког, викара Епископа бачког Светејшем су саслуживали Блажењејши Митрополит Чешких земаља и Словачке г. Растислав, Епископ росошански и острогошски г. Андреј, Високопреосвештена господа митрополити: црногорско-приморски Амфилохије, загребачко-љубљански Порфирије и прашки Михаило, Преосвештена господа епископи: будимски Лукијан, банатски Никанор, врањски Пахомије, шумадијски Јован, браничевски Игњатије, зворничко-тузлански Фотије, милешевски Атанасије, горњокарловачки Герасим, брегалнички Марко, славонски Јован, бихаћко-петровачки Сергије, тимочки Иларион, нишки Арсеније, далматински Никодим, осечкопољски и барањски Херувим, моравички Антоније, буеносајрески и јужно-централноамерички Кирило, бачки Иринеј, и архимандрит Исихије, новоизабрани Епископ мохачки. Саслуживали су и високопреподобни архимандрити: Димитрије, изабрани Епископ захумско-херцеговачки, Методије, изабрани Епископ диоклијски, Методије, игуман Царске Лавре Хиландара, Прокопије из Православне Антиохијске Патријаршије, Тихон, игуман манастира Студенице, Сава, игуман манастира Високих Дечана, Козма, игуман манастира Букова, Иларион, игуман манастира Драганца, свештенство из Православне Цркве Чешких земаља и Словачке и Епархије бачке, заједно са четири ђакона. Молитвеног учешћа узео је умировљени Епископ зворничко-тузлански Василије. Појали су хор Саборне цркве Свети Георгије и хор Светоархангелске обитељи из Ковиља заједно са полазницима Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин, под управом јерођаконa Јеротејa. Мноштво народа Божјег дошло је у Саборни храм, да својим молитвама саучествује у овом, за читаву Цркву Христову, великом и значајном догађају. Поред сестре, брата и пријатеља Епископа Исихија, многобројног свештенства, монаштва и верног народа Епархије бачке, богослужењу су прусуствовали г. Милош Вучевић, градоначелник Новог Сада, директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама др Милета Радојевић, Његова Екселенција надбискуп Лучијано Суријани, апостолски нунције Свете Столице у Србији, угледне личности јавног и културног живота, и представници медија. Предајући жезал у руке новорукоположеног Епископа мохачког, Патријарх српски г. Иринеј пожелео је свако добро од Господа новом Епископу и да с љубављу и вером напаја поверено му стадо Христово. Данас се понавља и обнавља света Педесетница. Дух Свети који је Апостоле некада изабрао и надахнуо благодаћу Божјом да буду учитељи свега рода људскога, добили су дар да истину коју је Господ Христос објавио речју и животом својим, објаве роду људскоме, тај исти Дух Свети који је некада апостоле учинио апостолима, сада је изабрао и посветио новога Епископа, нашег драгог брата Исихија, да буде проповедник благе вести јеванђељске. Ту истину коју су апостоли проповедали, задатак је и обавеза свих нас епископа, и новога Епископа Исихија, да објављује и да учвршћује у нашем народу, навео је поглавар Српске Православне Цркве. Патријарх је подсетио да је реч људска успешна, али да је најуспешније дело људско. Реч проповедана народу Божјем и потврђена својим личним животом јесте најбоља потврда саме истине коју смо сви ми позвани да прихватимо и да учинимо темељем нашега живота. Народ очекује реч од Цркве. Многи данас говоре али се очекује да се чује реч Цркве Христове, јер је то реч не једног времена или нараштаја него реч Божја. Нека вам Господ, Који вас је изабрао, Дух Свети, надахне вером Својом, да Христову Цркву учвршћујете. Драги Владико, прими жезал овај, да напасаш поверено ти стадо Христово. Послушнима нека буде за ослонац и укрепљење, а непослушне и непокорне упућуј карањем и кротким васпитавањем у Христу Исусу Господу нашем, казао је у беседи Светејши. Уследило је обраћање новоустоличеног Епископа мохачког, Његовог Преосвештенства г. Исихија, који је истакао да са страхом и трепетом посматра свештенодејство које се данас одвија. Моје срце је испуњено радошћу и трепетом јер сам промислом, благовољењем и милошћу Божјом удостојен ове надумне духовне и неизрециве Тајне епископскога достојанства. Много пута и на много начина сам током свога живота био обдариван безбројним доброчинствима Божјим и благодатним даровима Цркве Његове. Стога, благодарност и славословље узносим Једном у Тројици Богу, Оцу, Сину и Духу Светоме, Дародаваоцу свих добара, што је својим неизрецивим снисхођењем погледао на моју недостојност и благоизволео да ја, најмањи и најслабији међу браћом, будем удостојен овог благословеног служења. Та иста божанска благодат, која свагда немоћи исцељује и недостатке допуњује, заједно са вашим часним гласовима браћо архијереји, и полагањем ваших благословених руку на моју убогу главу, моју смерност и недостојност увела је у епископску службу, позивајући ме да умножим и пренесем пламен духовне ризнице коју сам у изобиљу наследио од благородних и светих личности, које су својим етосом освештале и прославиле свештену Светоархангелску обитељ ковиљску, и нашу помесну Светосавску Цркву, навео је Епископ мохачки. Владика Исихије је подсетио на значај епископске службе. Благодаћу Божјом и просветљењем Духа Светога, трудићу се да у сваком човеку кога будем сретао и упознавао током свога служења, препознам Сина човечјега и да свакоме служим као једноме од најмање Христове браће. Ова служба не значи давати много него ништа не задржавати за себе, непрестано се ломити и изливати, увек се дајући, а никада не нестајући, уз чврсту сигурност присуства Духа Утешитеља, нагласио је викар Епископа бачког. Свечаност поводом хиротоније Епископа мохачког, настављена је трпезом љубави у новосадском хотелу Шератон. Извор: Епархија бачка Видео: Телевизија Храм View full Странице

„Иди из земље своје и од рода својега и из дома Оца својега у земљу коју ћу ти ја показати” (Пост. 12, 1). Ваша Светости, Ваше Блаженство, Ваша Високопреосвештенства и Преосвешенства, драга у Христу браћо архијереји, Господо великодостојници државе и друштва, часни оци презвитери и ђакони, најпреподобнији монаси и монахиње, драга браћо и сестре, благословени народе Божји! У овоме благословеном и свештеном педесетничком тренутку, док са страхом и трепетом посматрам свештенодејство, које се управо одвија пред нама, моје срце испуњено је радошћу и трепетом, јер сам „промислом, благовољењем и милошћу Божјом“ удостојен ове надумне и неизрециве духовне Тајне – Тајне епископскога достојанства. Много пута и на много начина (Јев. 1, 1) сам, током свога живота, био обдариван безбројним доброчинствима Божјим и благодатним даровима свете Цркве Његове. Стога, благодарност и славословље узносим Једном у Тројици Богу, Оцу, Сину и Духу Светоме, Дародавцу свих добара, што је Својим неизрецивим снисхођењем погледао на моју недостојност и благоизволео да ја, најмањи и најслабији међу браћом, будем удостојен овога благословеног служења и достојанства. Та иста Божанска благодат, „која свагда немоћи исцељује и недостатке допуњује“, заједно са Вашим часним гласовима, браћо архијереји, и полагањем Ваших благословених руку на моју убогу главу, моју смерност и недостојност увела је у епископску службу, позивајући ме да умножим и пронесем пламен духовне ризнице који сам у изобиљу наследио од благородних и светих личности које су својим етосом и животом освештале и прославиле свештену Светоархангелску обитељ ковиљску и нашу помесну Светосавску Цркву. Сећајући се тих дивних светих ликова, испуњен сам духовном радошћу и весељем, али истовремено, обузет страхом, падам ничице слушајући, као некада велики Мојсеј, небески глас Господа Бога свог на гори Синај: „Изуј обућу своју с ногу својих, јер је место где стојиш света земља“ (2 Мој. 3, 5). Уплашен стојећи, јер сам „земља и пепео“, свестан подударности Тајне епископске службе са Тајном Крста и самоодрицања, али исто тако и своје недостојности и слабости, клањајући се благочестиво пред Вама, Ваша Светости и Свети Оци архијереји, искам Вашу подршку и молитве у предстојећем ми тешком, али благословеном служењу. И надасве, у мојим ушима утешно одзвања глас Божји који се кроз Мојсија обраћа верном Израиљу: „буди слободан и храбар, и не бој се и не плаши се; јер Господ Бог Твој иде с тобом, неће одступити од тебе, нити ће те оставити“ (5. Мој. 31, 6). Тога ради, охрабрен и уверен, из дубине свога срца „исповедајући благодат, проповедајући милост и не скривајући доброчинство“, приклањам благочестиво врат свој пред Господом славе и свесно се прихватам овога служења и Крста. Прихватам се архијерејског служења како бих служио благочестивоме народу Божјем, а не како бих, не дао Бог, користио почасти које овај чин са собом носи. Јер, у Цркви Христовој не постоји никаква висина узвишенија од висине смирења и служења људима; нити постоји каква друга висина до висине Крста. И зато је епископска служба – Крст и кеноза. Свети Велики Василије наглашава да се онај који управља душама „бори с јакима, немоћнима носи болести, и све чини и говори на духовно утврђивање оних који су му поверени“. Он је дужан „да негује и чува душе које су крвљу Христовом откупљене“, јер ће тада, по речима апостола незнабожаца, божанственога Павла, „бити суд за част, освећен и користан домаћину, припремљен за свако добро дело“ (2. Тим. 2, 21). Архијерејска служба није, превасходно, власт – него служење душама „за које је Христос умро“; није превасходно седење на првим местима – него жртва и прање ногу словесноме стаду Христовом; није, превасходно, удобност и комфор, него даноноћна брига и старање за потребе и проблеме благочестивога народа Божјег. Није ова служба само част и слава – него и трнов венац који је епископ позван трпељиво да носи, угледајући се на Господа нашег Исуса Христа, Цара Славе; није само радост – него и туга, све „док се Христос не уобличи“ (Гал. 4, 19), по речима Светог апостола Павла, у душама људи које су епископу поверене. Данас започињем епископску службу не ослањајући се, притом, на своје личне способности или научена знања, нити у световне вештине и управљачко искуство, које сам, можебити, стекао током свога досадашњега живота – у првих двадесет шест година шареноликог и разноврсног живота у свету, са мноштвом познанстава, пријатељстава и доживљаја; а тако и у других двадесет шест година, у благодатном монашком подвигу, боравку у манастиру и труду у службама које ми је Црква на челу са Владиком бачким поверавала. То су све, наравно, елементи на којима се обично утемељује, и које поштује и уважава, световно поимање живота. Заиста, они могу да буду од користи спољашњем, тзв. добром сведочанству црквених пастира; међутим, ма колико значајни били, они засигурно не представљају суштинско обележје архијерејскога служења које ми предстоји следећих, можда опет двадесет и шест, година, – према, изгледа врло примереном, тројичном обрасцу који се овде јавља – или колико год у Своме промислу Бог благоизволи. Служба епископа се састоји у томе да он пребива у Истини и проповеда Исуса Христа, Распетог и Васкрслог, и Јеванђеље Божје, свим својим бићем, животом и дахом савременом човеку који трага за миром и смислом; човеку, често удаљеном и отуђеном од Бога и било чега божанског. Епископ се, по речима Светог Игнатија Богоносца, налази на „месту” и „по обличју” Христовом. Обличје јесте распети Христос, а место – Голгота. Не Голгота неправде, него Крст љубави. Зато се епископ дарује у потпуности свима и за све. На том и таквомe месту позван је епископ да служи свима, и да се разапиње за многе, по речима Господњим: „Син човечји није дошао да му служе, него да служи и даде живот свој у откуп за многе” (Мат. 20, 28). Благодаћу Божјом и просветљењем Духа Светога, трудићу се да у свакоме човеку кога будем сретао и упознавао током свога служења, препознам Сина човечјег и да свакоме служим као „једном од [Христове] најмање браће ” (Мат. 25, 40). Ова служба не значи давати много, него ништа не задржавати за себе; непрестано се ломити и изливати, „увек се давајући, а никада не нестајући”, уз чврсту сигурност, извесност присуства Духа Утешитеља који „раздељује дарове“ (стихира Педесетнице). У овом свечаном часу молитвено благодарим Господу за незаборавне родитеље своје, оца Милутина и мајку Јелену, који су ми својим племенитим личностима, у своме браку и у нашој породици, пројављивали и сведочили пре свега љубав, затим доброту, пажњу, посвећеност, аутентичну господственост... Мога брата Предрага, сестру Звездану и мене, подизали су они и васпитавали са стрпљењем и поштовањем наше слободе до неизмеривих граница, пре свега, личним примером и благим ненаметљивим речима. Нека им је вечан спомен! Моји брат и сестра, примивши на најбољи начин ово изврсно васпитање и сами су многоструко умножили подарене им таланте. За мене су они увек представљали пример и подстрек. Благодаран сам Богу што ме је удостојио да заједно са Вашом светињом, Владико бачки господине Иринеје, служим као викарни Епископ – као заменик, помоћник – носећи титулу древне Епархије мохачке, и што ћу моћи и даље да се учим и духовно узрастам поред Вас; да се напајам Вашим дубоким и изоштреним расуђивањем и василијанским старањем о Цркви. Благодарност Богу и Оцу свагда узносим за духовно очинство вазљубљеног ми игумана и владике Порфирија – који ме је у Христу родио – за његову љубав и уважавање, које излива на сваку живу душу. Богомудро и са дуготрпљењем као младице, засадио је и одгајао нас, ковиљско братство, које је израсло у дивну општежитељну обитељ. Благодаран сам старијој браћи ковиљској, потоњим архијерејима и пастирима Цркве, уз које сам стасавао и који су ми показивали и даривали многе врлине: Фотију, просветљеном – за истанчано благодушије, молитвеност и смирење; Андреју, мужу одважном – за ведрину духа, прецизност и изгарање; и блаженопочившем Јерониму, свештеноименом – за љубав према богослужењу, благољепију и поретку. Благодарим и мојој најдражој братији ковиљској; у братском заједништву, закриљени невештаственом архангелском славом и омофором Светога Саве, узрастали смо и узрастамо у духу општежића, и сваки понаособ, у монашком подвигу. Ако за данашњу хиротонију и произилазећу службу икаква хвала може да припадне коме од људског рода земнородног, онда она свакако у потпуности припада вама. Нека вас поживи Господ Подвигоположник! И ко је у стању ишчитати и побројати сваки бисер и драги камен врлине и доброте којим су моју недостојност обдаривали богољубиви и Богом-љубљени људи из сва три наведена периода мог живота – јуче, и данас, и сутра? Нека их све, знане и незнане, погледа Господ Срцезналац! Коначно, обраћам се свима који сте данас дошли да искажете своја добра осећања према мојој недостојности, и да заједно учествујемо у данашњој Тајни. Молим вас све да се молите за мене, да Христово стадо напасам и чувам са љубављу и праведношћу. Пре свега и изнад свега, заблагодаримо и поклонимо се Триипостасном Божанству: Сину у Оцу са Светим Духом. Тројице Света, слава Теби! Извор: Епархија бачка View full Странице

Епископ Стефан носиће титулу Епископа ремезијанског – Чин хритоније обављен уз учешће великог броја архијереја наше Цркве – Присуствовали су председник Републике Српске Милорад Додик са председником Скупштине Недељком Чубриловићем, изасланик Председника Србије Никола Селаковић и престолонаследник Александар Карађорђевић - На богослужењу су били и нунције Лучијано Суријани и београдски надбискуп Станислав Хочевар. "Зато пошаљи благодат Своју брзо на помоћ мени, и она ће наситити глад моју, и утолити жеђ моју, јер неутољиво Те желим, Владико". (Свети Јефрем Сиријац) Животопис Његовог Преосвештенства Епископа ремезијанског г Стефана (Шарића), викара Патријарха српског Повезана вест: Наречење високодостојног архимандрита Стефана за Епископа ремезијанског У Трећу недељу по Духовима, на празник светих мироносица Марте и Марије, 17. јуна 2018. године, у крипти Спомен-храма Светог Саве на Врачару, Његова Светост Патријарх српски Иринеј, началствовао је светом архијерејском Литургијом и свечаним чином хиротоније богољубезњејшег Изабраног и Нареченог, Високодостојног архимандрита Стефана (Шарића), досадашњег настојатеља Светосавског храма, у чин Епископа ремезијанског, викарног Епископа Патријарха српског Иринеја. Обилну благодат Животворног Духа Светог, која се излила на новоизабраног Епископа Стефана, осетио је и многобројни благочестиви народ сабран у Крипти, подкуполом Светосавског Храма, посвећеној Светом Кнезу Лазару косовском мученику, који је дошао да својим молитвама учествује у овом, за читаву Цркву Христову, великом и значајном догађају. Предстојатељу Српске Православне Цркве на божанственој Литургији саслуживали су: Високопреосвећени Митрополит загребачко-љубљански Порфирије; и Преосвећена господа Епископи: бачки Иринеј; британско-скандинавски Доситеј; врањски Пахомије; шумадијски Јован; браничевски Игњатије; зворничко-тузлански Фотије; милешевски Атанасије; будимљанско- никшићки Јоаникије; горњокарловачки Герасим; бихаћко-петровачки Сергије; нишки Арсеније; далматински Никодим; осијечко-пољски и барањски Херувим; викарни Епископи: моравички Антоније и буеносајрески и јужно-централно амерички Кирило, као и изабрана господа Епископи: захумско-херцеговачки Димитрије; мохачки Исихије и диоклијски Методије. На овом торжественом сабрању саслуживали су и игумани манастира, ректори богословија и више старешина цркава. Поред родбине и пријатеља Епископа Стефана, многобројног свештенства, монаштва из многих епархија наше помесне Цркве, братства Храма, и благочестивог верног народа, богослужењу су прусуствовали: генерални секретар председника Републике Србије Никола Селаковић; министар спољних послова Републике Србије Ивица Дачић, председник Републике Српске Милорда Додик и Народне скупштине Републике Српске Недељко Чубриловић; директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама др г. Милета Радојевић; Његово Краљевско Височанство Престолонаследник Александар са супругом; Његова Екселенција Лучијано Суријани, апостолски нунције у Србији; надбискуп београдски Станислав Хочевар, и угледне личности јавног и културног живота Републике Србије као и представници медија. Светосавски хор "Мокрањац" под диригенстском палицом др Катарине Станковић увеличао је својим богослужбеним појањем свечану Литургију. Архијерејска служба кроз све векове била је постојано ношење Крста, и захтевала је од оног који га носи усрдну забринутост за Божији народ и ревност за правду Господњу. Новохиротонисаном Архијереју Стефану нека Господ Васкрсли подари снаге, љубави, и кротости у ношењу Крста Христовог, како би кроз ношење свога Крста стекао вечно блаженство Царства небеског! Аксиос! - Достојан! Извор: Српска Православна Црква Видео: Телевизија Храм View full Странице