Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'преображај'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Људска мисао одувијек је тежила разрјешењу комплексног проблема времена. Разбијеност на прошлост, садашњост и будућност претвара вријеме у привид и тајну која не може бити освијетљена философским спекулацијама или религиозним слутњама већ једино Божијим откривењем. Хришћанско искуство времена је јединствено јер оно не третира вријеме као неки филсософски, па чак и богословски проблем, већ, по ријечима А. Шмемана, у односу на вријеме предлаже дар. Суштина црквеног искуства времена разоткрива се у Литургији и богослужбеном освећењу дана, недјеља, мјесеци и године. У изостанку богослужбеног доживљаја времена, појављују се двије опасности, чак и међу хришћанима. С једне стране, јавља се саблазан одбацивања и бјекства од времена као елемента пропадљивог свијета, а с друге стране стоји саблазан обоготворења расцрквењеног, секуларног времена. Бог се оваплотио у одређеном моменту људске историје који апостол Павле назива „пуноћом времена“ (Еф. 1,10). И све што је Христос чинио, чинио је у времену и у односу на вријеме, испуњавајући га новим смислом и новом силом. Тиме већ постаје јасно да се велика тајна времена открива у Личности Исуса Христа. Дакле, историја иде ка факту појаве Христа и иде од факта појаве Христа. Као таква она има свој унутрашњи смисао, има почетак и крај, свој центар и своје дејство. Стога се црквено осмишљавање времена темељи на Христовом Оваплоћењу и кроз њега јављању нове твари и ”новог времена.” Од самог почетка живота Цркве, хришћани су прослављали недјељу као први дан ”нове твари” у нашем палом и разбијеном времену ради њеног усхођења у незалазни дан Царства Божијег. Још у старозавјетним списима срећемо наговјештаје Дана Господњег који се у Новом завјету, тј. у Цркви Христовој назива уједно и Дан први и Дан осми. Књига постања описује Божије шестодневно стварање свијета и седми дан као дан у који Господ почину од дјела Својих (Пост. 1,25). Отуда је у Старом завјету број седам представљао савршенство и пуноћу јер је празновање седмог дана значило улажење у оно што је ”врло добро”, у савршенство и пуноћу свијета Божијег и кроз то у дјелатно учешће у Божијем стварању. Међутим, тај свијет који се показао као „врло добар“ и који је требало да буде благосиљан у седми дан, на дјелу се показао као пали свијет. Потчинио се гријеху и његов удио су постали смрт и распадање. Ипак, то пало вријеме Христос је учинио „временом и историјом спасења“. Црква и даље остаје да живи у старом времену палог свијета али не остаје потчињена њему. Сваке недјеље, дана Господњег, Црква излази из времена старог свијета и усходи у невечерњи дан, у Царство Божије. Овај дан се назива „првим“ стога што од њега започиње ново вријеме нове творевине, а „осмим“ стога што он представља ново вријеме изван времена које је потчињено броју седам, што је то вјечно, невечерње вријеме које се не ослања на смрт. Христос је распет у петак, а у суботу је починуо у гробу ”од свих дјела Својих”, од новог стварања које је завршено Крстом и смрћу. Васкрсао је у први дан недјеље, рекавши мироносицама: Радујте се! Он тако разбија историјски континуум али не укида вријеме, само га отвара. Као тијело, он је потчињен континууму: „Дијете растијаше и јачаше“ (Лк. 2,40). Али као Логос он је доступан само за вјеру. Тако вријеме проналази своју осовину у Христу. Прије Христа оно је бременито, напрегнуто вријеме усмјерено ка Месији, а од Оваплоћења све се интериоризује, све се креће ка довршењу времена, које је истворемено „већ сада“ и које ће бити на крају. Тако је тај први и осми (невечерњи) дан постао дан Цркве и извор њеног светотајинског живота. Једино Црква која врши Евхаристију препознаје тај дан као осми дан. Зато и ученици нису препознали Господа по Његовом васкрсењу јер тада Његово присуство није имало „емпиријску увјерљивост.“ Познали су Га тек при ломљењу хљеба, у небеској реалности Осмог дана. Дакле, у хришћанском искуству, вријеме је ишчекивање, али је иствовремено и испуњење. Ми се у Литургији сјећамо Другог доласка јер је Евхаристија наговјештавање краја и његовог претварања у почетак. Кроз крштење, новокрштени пролази кроз погружење и кроз смрт исквареног времена и улази у вријеме спасења. Зато онај који је крштењем утјеловљен у Цркву и једе Тијело Христово и пије Крв Његову већ има живот вјечни и живи у посвећеном времену. Према дивном изразу П. Евдокимова, Литургија јесте „света тајна вјечности“ која вријеме интегрише у Ријеч која је Господар врeмена. Када Св. Јован Богослов види у Апокалипсису свршетак историје, он види да с неба силази на земљу Небески Јерусалим и земља постаје Царство небеско. Свети Симеон Нови Богослов каже: „У моменту сурета човјека са Христом, кад човјек доживљава јављање Божије, у том моменту за тог човјека долази крај овога свијета и почетак вјечности – Царства небеског“ . Према томе, само је у христолошкој и светотајинској перспективи могуће изградити исправан и спасоносан однос према времену. Ми данас живимо у веома напрегнутој историјској епохи испуњеној догађајима који често намећу једну искривљену перспективу времена. Тако је једна од најчешће понављаних реченица од почетка актуелне пандемије та да „послије овога више ништа неће бити исто“. При чему се долазећа промјена доживљава као нешто негативно, а самим тим досадашњи поредак као позитиван и пожељан. Чак се иде и даље и наступајући преломни моменти се означавају као наговјештај „краја свијета“. Црквено искуство показује да смисао историјског тока и јесте у томе што ће се он завршити. Заборавља се истина да се заправо у свакој Литургији одвија и ”крај овог свијета и времена” и улазак у будуће Царство. У свјетлости хришћанства показује се да се вјечно појављује у временском, тј. да вјечно може да се оваплоти у времену. У том контексту историја представља борбу вјечног с временским, непрекидну тежњу да вјечно надвлада временито, не у смислу одрицања времена, већ побједу вјечности унутар историјског процеса. Зато историја претпоставља Богочовјечанство, тј. Богочовјека. Откривање историје постаје схватљиво за нас само кроз Исуса Христа, савршеног Бога и савршеног човјека, као рођења Бога у човјеку и рођења човјека у Богу. Апсолутни човјек, Христос, Син Божји и Син Човјечји, стоји у средини и небеске и земаљске историје. Он је, по ријечима Н. Берђајева, унутрашња духовна веза ове двије равни. Изван Њега је несхватљива веза између свијета и Бога, између мноштва и једног, између свијета стварности, стварности човјечје, и стварности апсолутне. Историја само зато и постоји што у њеној сржи постоји Христос. Наша боголикост омогућава нам да слободно прихватимо дар Христом осмишљеног и искупљеног времена, а прихватање тог дара и значи спасење и обожење човјека и цијеле творевине. Христос је унио Бога у овај свијет, у наш живот и вријеме и само у Њему човјек открива тајну да је створен да буде бесконачан и, по парадоксалном изразу Св. Максима Исповиједника, открива истину да уласком у токове божанског нествореног живота, он постаје и беспочетан. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  2. арко Видовић (18. мај 2016 – 18. мај 2020) Васпитаван сам највише од своје баба Марте, која је знала целу литургију напамет и која је мислила да је то најважнија ствар коју и ја треба да научим. Пре Првог светског рата деду су ми одвели и никад се није вратио. Мој отац је добио премештај у Нови Сад, тако да сам тамо завршио четири разреда основне школе, а затим ишао у гимназију осам година. Свих тих осам година имали смо веронауку два часа недељно. Затим сам отишао на студије у Загреб зато што се тежило да се Срби што више шаљу тамо како би ојачали српски елемент међу студентима, а и да се не развија антисрпски покрет. Такође, родитељи су се бојали да шаљу децу у Београд јер је тамо био јак комунистички покрет, док је у Загребу био националистички. Мој отац је говорио: „Некa иде у Загреб па да ми се врати као Србин, јер ако оде у Београд вратиће се као комуниста“. Моја генерација је била у сукобу не са црквом него са клиром – клерикализмом. Јер клерикалци су, по обичају који је настао у Срба после сеобе 1690. године, прихватили привилегије аустријских жупника – римокатоличких свештеника, који су сматрали свој чин важнијим од вере. Ми смо у тој веронауци, коју није писао макар ко, схватили да је вера ипак важнија од свештеника. На државном Универзитету у Загребу сам уписао медицину, положио биологију, хемију и физику и сместа прешао на филозофију, зато што је у Загребу био велики сукоб – такозвани „Сукоб на левици“. То је био спор између СКОЈ-а и Партије. Скојевци су били југословенски расположени – добровољачка деца, фанатични Југословени, док је КПЈ била националистичка. То је било после пропасти конкордата, када је Комунистичка партија Хрватске стала на страну Мачека и кардинала Степинца. Устали су тада против Светог Саве, Видовдана, Косовског завета – уопште против српске националне свести, која је заправо била верска. Априлски рат Када се јави истински осећај патриотизма то више није партијска ствар, и ја сам морао, као и отац који је био официр, а и старији брат, који је био поднаредник, да се јавим као добровољац у Петроварадину. Брзо је потписана капитулација, и 1941. Мађари су ушли у Нови Сад. Моја мајка је покупила све ствари и возом дошла у Сарајево. Ту сам ушао у покрет са Валтером, који је био поцепан од раније, на страни оних који су остали Југословени. Ушао сам у Одбор народног спаса и постао главни секретар за први рејон, а Валтер је обилазио центар и први рејон, па је тако обилазио и мене. Био је старији од мене једно две године. Кад су Немци ушли у Сарајево, постојао је пакт совјетско-немачки, који су Совјети склопили са Немцима, препуштајући Енглезима да ратују против Хитлера. Енглези су 1939. склопили споразум са Немцима да им отворе пут кроз Украјину за напад на Русе. Они су знали да је то споразум три земље против њих и зато су склопили споразум са Немцима о ненападању. У Сарајево су 1941. ушли аустријски војници, тј. Немци из Аустрије, и хтели да грађане Сарајева увере да обнављају културу Аустроугарске под аустријском управом. Понашали су се према Србима крајње толерантно. Сви смо се чудили зашто су истакли на згради Командантуре велики плакат којим се забрањује сваки терор над Србима. Тако да усташе нису смеле ништа током априла, маја и све до 22. јуна, кад је извршен напад на Совјетски савез, што је било огромно изненађење за све нас. Логоровање Ухапсили су ме потом на пијаци. Пошто сам био у Одбору за народни спас, а то није био одбор партизански него патриотски, и пошто се четници и комунисти у Босни нису сукобљавали, из усташког преместе ме у немачки затвор. Немачки затвор је био по свим правилима Аустроугарске, тако да мени дође адвокат Капетановић и каже: „Поручио ти отац, да кад те изведу на суд не би случајно причао којекакве глупости, него реци да си Србин, да си се борио за одбрану отаџбине, да су они победили а да си ти вршио своју дужност, а суд је војни и поштоваће тај став.“ Тако ме изведу пред војни суд и будем ослобођен као војни, а не политички обвезник који је бранио земљу. Како сам изашао из затвора, чекала су ме два усташка агента која ме поново хапсе. То је било 3. априла 1942, а 6. маја формира се огроман транспорт у возу дугачком два километра за Јасеновац. У том возу сам био и ја и Вукашин Мандрапа (Св. Вукашин Јасеновачки). Путовали смо од Ђурђевдана до Марковдана у том возу. На вагонима је писало 7 коња – 40 војника, а нас је било 200 људи у вагону. Били смо толико стиснути да нисмо могли нужду да вршимо. У Славонском Броду су нас претоварили у вагоне широког колосека. Кад смо стигли у Јасеновац, у тај спољни круг логора, Немци су ту тражили свежу радну снагу, за тешке стратешке послове. Из самог логора нису могли да узму ни једног човека јер тамо нико није могао да стоји на ногама. Нас су од усташа заправо спасили есесовци. Постројили су нас на једној ледини и онда нас је есесовац чизмама ударао испод колена. Па ко остане на ногама њега узимају и воде за Немачку, односно за Норвешку. До логора Сајмиште ишли смо путничким купеом од 6 до 8 људи, а онда бродом, па возом, па опет бродом до северног поларног круга. Након бекства, које су нам организовали Норвежани, побегли смо у Шведску, јер су тамо бежали и сви њихови. Шведска је била неутрална земља. Тако смо отишли у Стокхолм да се јавимо свом посланству и совјетском, јер смо хтели да идемо да се боримо. У совјетском посланству нас је примила мадам Колонтај, и кад смо јој рекли да смо нас тројица српски заробљеници и да хоћемо да идемо да се боримо за Црвену армију, она је рекла: „Будале, седите овде и школујте се!“ Ми опет хоћемо да идемо, а она каже: „Хоћете да вас Тито искористи?“ То је за нас било изненађење, да Тито није добар са Русима. Ипак смо у то изненађење поверовали и тако је дошло до тога да пишемо и мислимо о томе, а и већина међу нама су били четници. Кад сам држао предавање о логору пред хришћанском омладином, преводио сам шта моја два другара причају, док су Швеђани говорили: „Ови су луди“, и нису веровали да је то могуће. Ја се због тога наљутим и нећу више да држим предавање. Потом дође један протестантски свештеник и одведе ме на вечеру код себе кући. Кад ме испитао шта сам студирао, устане па ме упита показујући фотографију: „Познајете ли овог овде?“ Ја рекʼо: „Познајем, то је професор Перовић из Загреба“, а он каже: „То је мој колега“. Испитао ме још које сам вере и где сам завршио гимназију па ми рекао да упишем шта хоћу, а да документа донесем по завршетку рата. Тако ја добијем стипендију шведског краља на препоруку протестантског свештеника. Ослобођење Кад се завршио рат, појурио сам у Југославију жељан своје породице, у нади да ћу провести месец дана кући, узети документа и вратити се назад да наставим студије, кад већ имам стипендију велику као професорска плата на факултету. Међутим, кад је требало да се вратим са документима, био сам опет ухапшен у Загребу 6.9.1945. године. На моју срећу отпремили су ме у Сарајево, јер су слали притворенике тамо где су били рођени. У Сарајеву су ме знали од 1941. године, и знали су да ни под батинама нисам никог одао, чак ни неке тада водеће који су ме посетили у затвору. Они су и сами завршили касније на Голом отоку. Док сам лежао у затвору у току суђења читао сам Толстоја и тако дочекао ослобађајућу пресуду. Кад сам изашао из затвора одем прво у посету кући Светог Вукашина кога сам знао од ʼ41. године из цркве као појца. Он је иначе био један образован грађанин, али га је његов стриц Ђорђо Мандрапа саветовао те ʼ41. године да бежи у Херцеговину. Он га је послушао, обукао сељачко одело, па су га у њему и ухватили. Међутим, ипак је он био један грађанин који је знао и лептир машну да свеже. Ја сам затворен управо зато што сам тражио да се организује посебна заједница, јер ми Срби нисмо ни четничка ни партизанска нација него логорашка. Ни партизана ни четника није било више од 10% жртава, а 90% жртава су били логораши. Прво запослење По завршетку студија запослио сам се у Сарајеву на препоруку Смиље Кршић, секретара Сарајевског универзитета. Пријавио сам се на расписаном конкурсу за асистента за историју уметности, али она је рекла како им је потребан предавач за историју цивилизација, а то је комбинација историје уметности, културе и цивилизације, и да пређем боље на Архитектонски, па да тамо предајем тај предмет. Тако сам од 1952. године предавао у Сарајеву, па у Загребу, где су ме по позиву изабрали на Филозофском факултету. У Загребу сам радио до 1967. године, кад су ме отпустили као редовног професора, што је могуће једино преко суда, који је утврдио да сам направио антидржавни испад. Тај испад сам направио кад је у Загребу пред студентима наступио Киро Хаџивасилев говорећи о неравноправности југословенских нација са великосрпском југословенском влашћу. Ја сам рекао да то није истина и да су Срби последњи добили Партију, а да нису имали могућност ни да се изјасне по завршетку рата, према томе, ако говоримо о привилегованим нацијама то једино можемо рећи за хрватску. Тито није дао да будем ухапшен јер сам тада био ипак мањи националиста него многи Хрвати. Међутим, ипак ме баце, да се о мени ћути. Враћам се у Београд и бивам две године без сталног запослења. По Никезићевом упутству, Предраг Палавестра, који ме је знао из Сарајева, а на молбе Бранка В. Радичевића и Душка Радовића, даје ми запослење да уређујем свеске за естетику и теорију уметности, које пописују све есеје на основним језицима света. Тако формирам редакцију и радим на Институту за књижевност све до пензије, 1986. године. (Животопис написан према казивању Жарка Видовића у емисији Радио Београда 2 Говори да бих те видео, 11. и 18. фебруара 2016. године.) stanjestvari.com
  3. арко Видовић (18. мај 2016 – 18. мај 2020) Васпитаван сам највише од своје баба Марте, која је знала целу литургију напамет и која је мислила да је то најважнија ствар коју и ја треба да научим. Пре Првог светског рата деду су ми одвели и никад се није вратио. Мој отац је добио премештај у Нови Сад, тако да сам тамо завршио четири разреда основне школе, а затим ишао у гимназију осам година. Свих тих осам година имали смо веронауку два часа недељно. Затим сам отишао на студије у Загреб зато што се тежило да се Срби што више шаљу тамо како би ојачали српски елемент међу студентима, а и да се не развија антисрпски покрет. Такође, родитељи су се бојали да шаљу децу у Београд јер је тамо био јак комунистички покрет, док је у Загребу био националистички. Мој отац је говорио: „Некa иде у Загреб па да ми се врати као Србин, јер ако оде у Београд вратиће се као комуниста“. Моја генерација је била у сукобу не са црквом него са клиром – клерикализмом. Јер клерикалци су, по обичају који је настао у Срба после сеобе 1690. године, прихватили привилегије аустријских жупника – римокатоличких свештеника, који су сматрали свој чин важнијим од вере. Ми смо у тој веронауци, коју није писао макар ко, схватили да је вера ипак важнија од свештеника. На државном Универзитету у Загребу сам уписао медицину, положио биологију, хемију и физику и сместа прешао на филозофију, зато што је у Загребу био велики сукоб – такозвани „Сукоб на левици“. То је био спор између СКОЈ-а и Партије. Скојевци су били југословенски расположени – добровољачка деца, фанатични Југословени, док је КПЈ била националистичка. То је било после пропасти конкордата, када је Комунистичка партија Хрватске стала на страну Мачека и кардинала Степинца. Устали су тада против Светог Саве, Видовдана, Косовског завета – уопште против српске националне свести, која је заправо била верска. Априлски рат Када се јави истински осећај патриотизма то више није партијска ствар, и ја сам морао, као и отац који је био официр, а и старији брат, који је био поднаредник, да се јавим као добровољац у Петроварадину. Брзо је потписана капитулација, и 1941. Мађари су ушли у Нови Сад. Моја мајка је покупила све ствари и возом дошла у Сарајево. Ту сам ушао у покрет са Валтером, који је био поцепан од раније, на страни оних који су остали Југословени. Ушао сам у Одбор народног спаса и постао главни секретар за први рејон, а Валтер је обилазио центар и први рејон, па је тако обилазио и мене. Био је старији од мене једно две године. Кад су Немци ушли у Сарајево, постојао је пакт совјетско-немачки, који су Совјети склопили са Немцима, препуштајући Енглезима да ратују против Хитлера. Енглези су 1939. склопили споразум са Немцима да им отворе пут кроз Украјину за напад на Русе. Они су знали да је то споразум три земље против њих и зато су склопили споразум са Немцима о ненападању. У Сарајево су 1941. ушли аустријски војници, тј. Немци из Аустрије, и хтели да грађане Сарајева увере да обнављају културу Аустроугарске под аустријском управом. Понашали су се према Србима крајње толерантно. Сви смо се чудили зашто су истакли на згради Командантуре велики плакат којим се забрањује сваки терор над Србима. Тако да усташе нису смеле ништа током априла, маја и све до 22. јуна, кад је извршен напад на Совјетски савез, што је било огромно изненађење за све нас. Логоровање Ухапсили су ме потом на пијаци. Пошто сам био у Одбору за народни спас, а то није био одбор партизански него патриотски, и пошто се четници и комунисти у Босни нису сукобљавали, из усташког преместе ме у немачки затвор. Немачки затвор је био по свим правилима Аустроугарске, тако да мени дође адвокат Капетановић и каже: „Поручио ти отац, да кад те изведу на суд не би случајно причао којекакве глупости, него реци да си Србин, да си се борио за одбрану отаџбине, да су они победили а да си ти вршио своју дужност, а суд је војни и поштоваће тај став.“ Тако ме изведу пред војни суд и будем ослобођен као војни, а не политички обвезник који је бранио земљу. Како сам изашао из затвора, чекала су ме два усташка агента која ме поново хапсе. То је било 3. априла 1942, а 6. маја формира се огроман транспорт у возу дугачком два километра за Јасеновац. У том возу сам био и ја и Вукашин Мандрапа (Св. Вукашин Јасеновачки). Путовали смо од Ђурђевдана до Марковдана у том возу. На вагонима је писало 7 коња – 40 војника, а нас је било 200 људи у вагону. Били смо толико стиснути да нисмо могли нужду да вршимо. У Славонском Броду су нас претоварили у вагоне широког колосека. Кад смо стигли у Јасеновац, у тај спољни круг логора, Немци су ту тражили свежу радну снагу, за тешке стратешке послове. Из самог логора нису могли да узму ни једног човека јер тамо нико није могао да стоји на ногама. Нас су од усташа заправо спасили есесовци. Постројили су нас на једној ледини и онда нас је есесовац чизмама ударао испод колена. Па ко остане на ногама њега узимају и воде за Немачку, односно за Норвешку. До логора Сајмиште ишли смо путничким купеом од 6 до 8 људи, а онда бродом, па возом, па опет бродом до северног поларног круга. Након бекства, које су нам организовали Норвежани, побегли смо у Шведску, јер су тамо бежали и сви њихови. Шведска је била неутрална земља. Тако смо отишли у Стокхолм да се јавимо свом посланству и совјетском, јер смо хтели да идемо да се боримо. У совјетском посланству нас је примила мадам Колонтај, и кад смо јој рекли да смо нас тројица српски заробљеници и да хоћемо да идемо да се боримо за Црвену армију, она је рекла: „Будале, седите овде и школујте се!“ Ми опет хоћемо да идемо, а она каже: „Хоћете да вас Тито искористи?“ То је за нас било изненађење, да Тито није добар са Русима. Ипак смо у то изненађење поверовали и тако је дошло до тога да пишемо и мислимо о томе, а и већина међу нама су били четници. Кад сам држао предавање о логору пред хришћанском омладином, преводио сам шта моја два другара причају, док су Швеђани говорили: „Ови су луди“, и нису веровали да је то могуће. Ја се због тога наљутим и нећу више да држим предавање. Потом дође један протестантски свештеник и одведе ме на вечеру код себе кући. Кад ме испитао шта сам студирао, устане па ме упита показујући фотографију: „Познајете ли овог овде?“ Ја рекʼо: „Познајем, то је професор Перовић из Загреба“, а он каже: „То је мој колега“. Испитао ме још које сам вере и где сам завршио гимназију па ми рекао да упишем шта хоћу, а да документа донесем по завршетку рата. Тако ја добијем стипендију шведског краља на препоруку протестантског свештеника. Ослобођење Кад се завршио рат, појурио сам у Југославију жељан своје породице, у нади да ћу провести месец дана кући, узети документа и вратити се назад да наставим студије, кад већ имам стипендију велику као професорска плата на факултету. Међутим, кад је требало да се вратим са документима, био сам опет ухапшен у Загребу 6.9.1945. године. На моју срећу отпремили су ме у Сарајево, јер су слали притворенике тамо где су били рођени. У Сарајеву су ме знали од 1941. године, и знали су да ни под батинама нисам никог одао, чак ни неке тада водеће који су ме посетили у затвору. Они су и сами завршили касније на Голом отоку. Док сам лежао у затвору у току суђења читао сам Толстоја и тако дочекао ослобађајућу пресуду. Кад сам изашао из затвора одем прво у посету кући Светог Вукашина кога сам знао од ʼ41. године из цркве као појца. Он је иначе био један образован грађанин, али га је његов стриц Ђорђо Мандрапа саветовао те ʼ41. године да бежи у Херцеговину. Он га је послушао, обукао сељачко одело, па су га у њему и ухватили. Међутим, ипак је он био један грађанин који је знао и лептир машну да свеже. Ја сам затворен управо зато што сам тражио да се организује посебна заједница, јер ми Срби нисмо ни четничка ни партизанска нација него логорашка. Ни партизана ни четника није било више од 10% жртава, а 90% жртава су били логораши. Прво запослење По завршетку студија запослио сам се у Сарајеву на препоруку Смиље Кршић, секретара Сарајевског универзитета. Пријавио сам се на расписаном конкурсу за асистента за историју уметности, али она је рекла како им је потребан предавач за историју цивилизација, а то је комбинација историје уметности, културе и цивилизације, и да пређем боље на Архитектонски, па да тамо предајем тај предмет. Тако сам од 1952. године предавао у Сарајеву, па у Загребу, где су ме по позиву изабрали на Филозофском факултету. У Загребу сам радио до 1967. године, кад су ме отпустили као редовног професора, што је могуће једино преко суда, који је утврдио да сам направио антидржавни испад. Тај испад сам направио кад је у Загребу пред студентима наступио Киро Хаџивасилев говорећи о неравноправности југословенских нација са великосрпском југословенском влашћу. Ја сам рекао да то није истина и да су Срби последњи добили Партију, а да нису имали могућност ни да се изјасне по завршетку рата, према томе, ако говоримо о привилегованим нацијама то једино можемо рећи за хрватску. Тито није дао да будем ухапшен јер сам тада био ипак мањи националиста него многи Хрвати. Међутим, ипак ме баце, да се о мени ћути. Враћам се у Београд и бивам две године без сталног запослења. По Никезићевом упутству, Предраг Палавестра, који ме је знао из Сарајева, а на молбе Бранка В. Радичевића и Душка Радовића, даје ми запослење да уређујем свеске за естетику и теорију уметности, које пописују све есеје на основним језицима света. Тако формирам редакцију и радим на Институту за књижевност све до пензије, 1986. године. (Животопис написан према казивању Жарка Видовића у емисији Радио Београда 2 Говори да бих те видео, 11. и 18. фебруара 2016. године.) stanjestvari.com View full Странице
  4. “Васкрсење Христово је темељ и основа свеукупног људског живота и призив свој васиони и свим створењима на преображај и васкрсење. Смисао васионе, смисао људскога рода, рађања и умирања, открива се и дарује кроз смрт и голготу Христа Бога нашега, али и кроз Његово васкрсење а свједок тога је управо Свети отац Василије и сви они који вјерују у Христа Бога”, поручио је данас Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије у литургијској васкршњој бесједи у манастиру Острог. Митрополит црногорско-приморски Амфилохије на празник Васкрсења Христовог служио је Свету архијерејску литургију у Цркви Ваведења Пресвете Богородице у Горњем Острогу, којој због епидемије ковида-19 нису присуствовали вјерници. Васкршњу литургију поред ћивота Светог Василија Острошког директно је преносио Острог ТВ студио на Јутјуб каналу, као и Портал Митрополије. Сигнал су преузимале и директно преносиле телевизије А1 и Нови ТВ, док је и овог пута, и поред захтјева Митрополије, изостао пренос Литургије на Јавном сервису (РТЦГ). У току Свете службе Божије, Васкршњу поруку Митрополита Амфилохија је прочитао протосинђел Сергије (Рекић), намјесник острошке светиње. Након Светог причешћа, Високопреосвећени Митрополит Амфилохије је освештао васкршња јаја. Бесједа Његовог високопреосвештенства Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија изговорена поред ћивота Светог Василија Острошког на Васкрс 2020. љета Господњег: “Поклањамо се Христовом тродневном Васкрсењу, цјеливајући Тијело Његово и Крв Његову на овој Светој служби Божијој, Њиме се причешћујући и цјеливајући мошти овдје свеца Божијега и угодника Христовога са Њим сараспетог и са Њим васкрслога, Светога оца нашега Василија Острошкога, живога свједока Христа Васкрслога. Свеци Божији су се распели са Христом и са Њим вјечно живе и дарови које они имају су дарови које им је Бог подарио и свједок тога је Свети Василије Острошки. Није он људском силом, нити балсамовањем, нити људском мудрошћу, сачувао себе и своје свете мошти, него управо силом Христа васкрслог којим је живио, којим је дисао, коме се молио, коме је жртвовао свој живот овдје у овој острошкој пустињи, острошкој светињи. И зато је Господ благословио све нас и Собом а посебно Његовим живим свједоком Светим Василијем, чије мошти ми данас овдје цјеливамо. Диван и чудесан Божији дар ова острошка светиња и за нас који смо данас овдје а исто толико и за оне који нијесу могли због ове савремене несреће које је притисла род људски бити данас заједно са нама на овој Светој служби. Али Света служба који смо служили овдје код ћивота Светог Василија, она се приноси “за све и за сва”. Она се дарује свима, за сву васељену, за читав свијет, за једну Свету саборну и апостолску цркву широм васељене, за све оне који су крштени у име Оца и Сина и Духа Светога приносе се ови Свети дарови. А у исто вријеме приноси се нарочито за поклонике који су долазили и клањали се у овој светињи, овдје Богу себе приносили, служили, причешћивали се Тијела и Крви Христове, као и за оне који данас нијесу могли овдје бити због оправданих разлога. Благослов Божји, благослов ове светиње Тијела и Крви Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа и моштију Светог Василија је са њима овдје гдје се налазе у молитви. Нека своје домове и своја срца претворе у олтаре Божије! На то смо сви призвани овом светињом острошком, прије свега и изнад свега јер васкрсење Христово није просто обичај некакав овоземаљски и људски, него је васкрсење Христово темељ и основа свеукупног људског живота, темељ и основа васионе, призив свој васиони, свим створењима на преображај, на васкрсење и на вјечни живот. Свједок тога је управо и наш Свети отац Василије и сви они који вјерују у Христа Бога, вјерујући тиме у вјечни живот, вјечно људско достојанство. То је једина вјера која је разумна, спасоносна, која је темељ свега. Има и ова друга вјера која одриче Бога и која одриче светиње Божије, која одриче Тијело и Крв Господњу – Свето причешће одриче. То је друга вјера, то је лажна вјера, то је безбожна вјера, то је вјера којом се губи смисао и црва и мрава и Звијезде и Сунца и Мјесеца и васионе, и којом се губи смисао свеукупног људскога рода од почетка до данас, до краја свијета и вијека. Тај смисао васионе, тај смисао човјека, тај смисао Земље и Неба, смисао људскога рода, смисао рађања и смисао умирања, он се открива и дарује кроз ово умирање, кроз смрт и голготу Христа Бога нашега, али и кроз Његово васкрсење. Његовим васкрсењем свијет добија тај квасац вјечнога и непролазнога, бесмртнога живота. Ево живога сведока тога вјечнога и бесмртнога живота који нас позива на ту вјеру, ослобађајући нас од обмана и од лажи и од заблуда земаљских, приводећи нас кроз распеће и своје, али и кроз своје васкрсење Христу распетоме и васкрслом. И Свети Василије Острошки је разапет био и распеће Његово је овдје и прикивање у ову острошку стијену и кроз то распеће заједно са Христом, он је задобио и силу васкрсења, сачуване његове свете мошти којима се и ми данас исцјелујемо и радујемо и преко њих свједочећи живога Господа васкрслога из мртвих – Христа Бога нашега коме нека је слава и хвала у вјекове вјекова. Христос Воскрсе! Ваистину Воскрсе!” Извор: Митрополија црногорско-приморска
×
×
  • Креирај ново...