Претражи Живе Речи Утехе

Но када схватиш, да као што ти биваш кушан, да се тако и твој брат искушава, тада кушаноме опраштај. Кушачу пак, који је хтео да те наведе на мржњу према искушаваноме брату, противи се, не подавајући се његовом лукавству. То је оно што говори и Јаков брат Божији у саборној посланици: “Покорите се, дакле, Богу, а успротивите се ђаволу, и побећи ће од вас“ (Јак 4, 7). Ако, дакле, као што је речено, будеш имао трезвено ревност за све напред изнето, моћи ћеш да познаш пут Господњи и апостола Његових, и да, с једне стране, љубиш људе и саосећаш им када греше, а с друге стране, да се непрекидно противиш лукавим демонима љубављу. Ако смо пак охоли, безбрижни, немарни и мисао своју прљамо телесним насладама, тада се боримо не против демона, него против себе (самих) и против браће (своје), а демонима чак угађамо, војујући за њих са људима. Извор: Српска Православна Црква View full Странице

Једна постарија жена, дошла је код мене у храм и рекла: "Баћушка! Не могу више трпети мужа! Радије бих умрла и отишла у рај, само да га више не видим". Ја јој одговарам: "Драга моја! Једина могућност за вас да доспете у рај је – заједно са мужем. Без мужа ви можете рачунати једино на ад." Тада је она казала: "Нећу у рај с њим. Било куда – само подаље од њега!" Често људи мисле да је могуће наћи се у рају и притом се избавити других људи, да је могуће бити са Богом, а притом заборавити на ближњег. Многи се према Цркви односе као према месту где је могуће склонити се, сакрити, уклонити се у тихи угао, и не бити примећен. Али разлика између Цркве и света се састоји у томе да су у Цркви људи окренути лицем један другоме, они су отворени један другом, док у свету они могу бити завађени, мрзети или просто игнорисати један другог. И разлика између раја и ада је у томе што у рају све постоји заједно, обједињено љубављу према Богу и једних према другима, док је у аду сваки одсечен од Бога и од других људи, сваки се мучи у изолацији, у самоћи и остављености. Како заволети ближњег? У првом реду треба се трудити да се испод спољашњег изгледа човека види његова унутрашњост, дубина и суштина. Треба се потрудити да се прозре тамо где је у сваком човеку сакривен лик Божији. Често ми видимо само спољашњег човека, наруженог грехом, који се дави у страстима, а не примећује онај лик Божији који се скрива под спољашњим слојевима. А управо је њега потребно да видимо и њему да се поклонимо у свакоме од наших ближњих. Веома распрострањена грешка која је корен многих конфликата међу људима, састоји се у томе, да ми не примамао човека онаквог какав он јесте, већ желимо да га видимо другачијег: са наше тачке гледишта њему то и то не приличи, он би у томе и томе могао бити бољи. Правимо вештачку шему и желимо да се човек уклопи у њу, а ако се он не смести у њу, ми живимо у непрестаном конфликту између наше представе о томе какав он треба да буде и реалности. Када би научили да се темељимо на томе што нам је дато у сваком човеку, а не на томе што желимо да видимо у њему, наш однос према људима би се променио на кардиналан начин. Треба напоменути да Бог љуби сваког човека управо таквог какав он јесте. Да, Бог чека док се грешник не покаје, не исправи, не обрати Њему; Бог жели да сваки човек постане бољи него што јесте; Бог страда од несавршенства човека, од његових грехова, од тога што Га човек оставља и заборавља. Али све то не смета Богу да љуби човека све дотле док се човек не обрати, покаје и исправи. По учењу преподобног Исака Сирина, Љубав Бога према човеку се не умањује чак ни онда када не наилази на узајамност. Поменимо оца из приче о блудном сину: чак и када га је син оставио и отишао у "далеку земљу", отац је наставио да га воли и чека. Често чланови једне породице живе у непрекидном конфликту због тога што један другог криве за недостатак љубави. На пример, мужу се почиње причињавати да га жена недовољно воли; на тој основи он према њој осећа нетрпељивост, распаљујући свађе. И његова љубав слаби због тога што, како му се чини, не наилази на узајамност ... Али конфликт може изникнути и од "преизобиља" на љубави: када љубав постане страсна, слепа, егоистична, када се човек према другоме почне односити као према својој својини. Одавде се рађа ревност, изничу неоправдана подозрења, незаслужени прекори. Породица се разара како од недостатака, тако и од преизобиља љубави. Неретко, родитељи бивају незадовољни својом децом, сматрају да се деца не занимају оним чиме треба, нису послушна, не пројављују потребну пажњу и бригу. Да, деца треба да слушају родитеље и брину се о њима. Да, родитељи носе одговорност за своју децу и у неким случајевима су обавезни да се умешају, да би помогли, да би с висине свога већег искуства указали деци на оно што они по својој незрелости не виде. Али родитељи не треба да забораве да је њихово дете слободна личност, која има право да самостално изабере свој пут, одреди своја интересовања, круг пријатеља. Често мати држи дете у строгости, лишавајући га разоноде, контролишући круг његовог кретања, претећи му да се сусреће са овим или оним непријатељима. Бива да из моралних разлога верујући родитељи забрањују деци да гледају телевизор, иду у биоскоп, да се играју на улици. При томе они не умеју да увек објасне у чему је смисао таквог уздржања, не дају деци позитивно испуњење живота, већ само забрањују ове или оне ствари. Никаква забрана, никакво ограничење не може да постане стожер духовног живота. И дете трпи до некго тренутка, а онда одједном (у 16, 12 година или чак и раније) збацује са себе то бреме, а заједно са њим губи и веру). Некада хришћанин који живи у породици где не деле сви његова религиозна убеђења, отежава живот других чланова породице, бранећи им да се занимају оним што је с његове тачке гледишта достојно прекора и нехришћански. На пример, у породици је дубоко верујућа мати, неверујући отац, и деца која премда иду у цркву заједно са мајком, ипак не деле толико њена интересовања, да се сасвим одрекну од забаве. Приближава се Нова година; муж и деца желе да празнују. Али мати, сматрајући тај празник "незнабожачким", забрањује деци да се веселе, храни их посном храном (јер Нова година улази у Божићни пост). Можда би било боље да се у овом случају учини жртва собом и својом побожношћу, и спреми мужу и деци долазећи празник, а онда још један празник – на Божић. Затим – даље и даље, док се читав живот породице не претвори у непрекидан, непрестајући празник. Јер се управо у томе и састоји хришћанство, у томе се пројављује највећа љубав према ближњем – заборавити себе и живети за друге, старати се да им се учини радост. Често љубав родитеља према деци постаје бреме од кога се деца не могу ослободити читавог живота. Љубав не треба да прерасте у насиље над личношћу. Сећам се страшног, трагичног случаја, који се догодио са 13-дишњом девојчицом. Мати је од ње захтевала апсолутну искреност, сматрајући да она са ћерком има "посебан" однос и да ова нема право ништа да крије од ње. Једном је девојчица добила двојку, али се бојала да то каже мајки. Ова је на неки начин све сазнала и дошла у школу да би разјаснила понашање са ћерком и наставницима. Девојчица која се оптерећивала (мучила) страхом да ће је открити, видела је кроз прозор мајку која иде у школу. Сачекавши да она уђе у зграду, девојчица је трчећи изашла из зграде и на очиглед друге деце бацила се под точкове првог аутомобила који је наишао. Умрла је у болници након неколико часова. Освестивши се пред смрт, девојчица је рекла да уопште није желела да заврши са собом, већ само да "уплаши" мајку, одвуче њену пажњу ... Није увек и није сваки човек спреман на апсолутну узајамност, апсолутну верност, апсолутну честитост. И не може се од човека тражити оно што он не може дати, чак и ако је то ваш син или кћер, брат или сестра, муж или жена, пријатељ или пријатељица. Нека вам се сваки човек отвори у оној мери у којој хоће и може то да учини. Не може се "продрети у душу" човека, јер душа – то је светиња светих и ту се може ући само ако вам отворе и позову вас унутра. Понекад се може стојати пред вратима и куцати, као што Христос куца у људским душама, али тихо и ненаметљиво. А ако се врата не отворе, боље је отићи. Љубав према ближњем треба бити мудра. Она треба бити жртвена, као љубав Христа, Који нас је заволео такве какви јесмо. Она треба да причињава радост ближњима, а не да за њих буде "бреме које није лако понети". Она треба да буде апсолутна, али не треба да тражи адекватну љубав од стране ближњих. Она не треба да прерасте у ревност, да доводи до свађе и зависти, ограничава слободу ближњих, не треба да буде егоистична, не треба да се умањује уколико не наилази на одговор. Апостол Павле говори: "Љуба дуго трпи, милосрдна је, љубав не завиди, не иште своје, све покрива, све верује, свему се нада, све трпи. Љубав никада не престаје." Извор: Саборни храм Светог Архангела Михаила у Београду View full Странице

Ми поистовећујемо грех било ког човека са њим самим и са његовим назначењем. Ми треба да га будимо, а не да му претимо. Најлакше је да претимо... И, у том контексту ми заклањамо љубав Божију. Најстрашније стање у које један верник може да дође је да заклони Христову љубав другоме човеку. Да просто сам себе убеди да Христа више воли ако не воли неког човека који богохули, делима, речима... Не сме ничије зло да буде јаче од наше љубави, од нашег човекољубља. Нема тог греха који је већи од љубави Божије. И зато је врло важно управо тако посматрати сваког човека. И зато је врло важно своју добродетељ не наметати као образац понашања, него Христову љубав као неисцрпни Извор, где има места за сваког човека. Ми понекад делујемо својим савременицима тако као да кажемо: само сам ја освојио ту Христову љубав, ти тешко можеш стићи до ње... Не кажемо ми баш тако буквално, али тако делује. И зато је врло важно на прави начин осмислити све релације и живети свој хришћански живот изнад свог порекла и припадности, не сводити га само на породичне обичаје и традицију, на једно племе, једну нацију, једно време, него осмишљавати га /.../ То је пут ка Царству Божијем... /.../ Исповест није само признање и чекање казне. Исповест је одлука да се живи на други начин и један бољи начин. И да се, оно што апостол Павле каже, оно што је иза мене остави и да се иде ка новом и бољем животу. Али, ми, просто, не дамо једни другима. Први проблем је: попуштамо најближима, а сад, онај ко ми није по вољи, кога нећу да волим: "Знаш ти какав је он био! Знаш ти каква је његова прошлост!" Погледајте у својој свакодневици: скоро свака снајка која долази у кућу носи тај терет, сваки зет тај терет носи, сваки нов човек који дође на неко радно место, увек носи тај терет: "Знаш ти каква је његова прошлост!" Па, дај да видимо каква нам је будућност заједничка! Тај терет греха другога стално товаримо јер нећемо да волимо другога. Ми се изговарамо: он нас мрзи, а у ствари: ми њега мрзимо. Кад човек каже: "Мене мрзе сви", у ствари, рекао је: "Ја мрзим све". Ја сам нашао разлог зашто мрзим све: зато што мене сви мрзе. Погледајте каква нам је свакодневица. Како смо под једним теретом, несносним теретом, који свакога дана постаје све већи, у кући свакој, на радном месту, у фирмама, свугде терет. И свугде је решење само: дај, хватај кривца, да га казнимо. И онда кажемо: ми хришћани имамо једно још боље решење – он ће горети у паклу. Као да је Христос дошао да отвори пакао и да све људе пошаље тамо, а не да отвори Царство Небеско. И гле апсурда: први улази разбојник на крсту! "Сети ме се, Господе, у Царству Твоме..." Е, то је оно, што сада треба да пробудимо тај покајни оптимизам код себе. Да просто схватимо да има нешто када је у питању одлука да се промени живот, што је скупље од оних пет милиона које још нико није добио... Да је, у ствари, одлука "Хоћу да променим живот", идем у цркву да се покајем, код свог свештеника, код духовника, у манастир, било где, и хоћу сад да кажем: е, то сам ја; и да одлучим да живим боље. Сви негде калкулишемо. Као да негде нисмо довољно сигурни да нас Бог воли, да ће Бог ту сад нешто, ко зна шта ће да се деси... И стално носимо тај терет испаштања, "сад ће Бог ту нешто да...", а и ми носимо грехе наших предака... Па, ту смо нагомилали свашта, па се ту појављују разни "чаробњаци" и "видовњаци" – никако да дођемо до себе. Е, кад би човек одлучио ТО, да каже: е, нећу више тако, одлучио сам да сада живим једним животом који је пун љубави и баш ме брига, нека ме мрзе сви, ја нећу да мрзим никог. И кад се човек покаје, па се олакша на исповести, па види да ту има нешто што се не може парама купити – Царство Божије, па каже: па, да, што бих се ја сада бавио питањем колико људи мене мрзи, зашто не бих окренуо, па се питао: зашто бих ја било кога мрзео? /.../ Како ћемо осетити радост Царства небескога? Како ћемо осетити радост вере? Како ћемо разумети лепоту праштања и незлопамћења? Како ћемо избећи злурадост? Па, за то мора свако од нас да донесе одлуку у себи. То је оно најлепше. То је онај свети тренутак истине, који човек треба да просвети у себи. Не да каже: ја сам био, него: ја ћу од данас бити бољи. Ја од данас одлучујем да ћу бити бољи. Ја нећу да се уопште бавим мржњом других да бих оправдао своју мржњу. Верујте да докле год човек има у себи тај набој, тај нагон да анализира колико људи њега мрзи, зашто га људи мрзе, или колективно, као национални идентитет, као верски, "зашто нас мрзе они неки други?" – значи, тражимо разлоге да своју мржњу утемељимо, и то није добро. Трáжимо разлоге за љубав. Који је једини разлог? Христос, ако смо хришћани, а јесмо хришћани. Он, на Голготи, док Му се ругају, моли се Оцу: " Оче, опрости им, не знају шта чине", и даје нам пут како да се опходимо према злу других, и при том их не мрзимо, да их не проглашавамо за своје непријатеље. Јер, највећи непријатељ самом себи сам ја. Нико не може мени бити већи непријатељ од мене. То је илузија, то је фантазија, то је изговор. Сви смо негде у том тешком стању, где свако од нас има у својој непосредној околини много непријатеља, које смо ми измислили, па нам онда дође нека "видовита" жена и каже: "Нека црна жена у породици вам је лоша, или у комшилуку", па ми кажемо: "А, да, то је та..." И онда стално зазиремо од нечега, стално смо у некој пакости, у неком хаосу, у ничему... И пролази један пост, други пост, причешћујемо се, исповедамо се: "ништа нисам урадио..." А, да ли мрзиш? "Па, то је људски". Па, није... Хришћанство нас уводи у богочовечанску динамику, изводи нас из тих људских релација. И осмишљава те људске релације, да на прави начин волимо, и свога брата, и своју сестру, и оца, и мајку, и пријатеља, и кума, у исто време, и сваког другог човека, који је опет нечији отац, нечија мајка, нечије дете. Не можемо ми са целим светом бити у комуникацији, не можемо са свима остварити исте нивое љубави: родбинске, породичне, брачне и све остале. Али, човекољубље је хришћанска стварност. Не идеал, не само идеал, него стварност. Увек када се суочимо са вешћу о неком злом делу, увек треба да човекољубље буде изнад свега тога. Видимо, свакога дана, слушамо тешке вести. Велика је трагедија што ти људи чине многа безакоња, али има и лепих ствари. Ми смо већ свикнути на да ујутру, кад упалимо телевизију, чујемо: ухапшен овај, убијен онај, онај урадио то. Мислим да би код појединаца било страшно кад би устали и чули: овде се догодило нешто лепо, брат је помогао брату, комшија је помогао комшији, иградио кући, изградио ово, изградио оно, помогао... Морамо то стање мењати. Морамо ту напетост превазилазити, не само да бисмо читали лепе вести и монтирали лепе вести, него да бисмо стварно чинили добро, које би стварало једну лепу нашу стварност. И кад се сусретнемо и питамо: "Шта има ново?" – ретко ће ко да прича о лепим стварима. /.../ Крећемо од лоших вести. Просто, то је постала наша навика да причамо лоше вести /.../ И уби нас та лоша слика коју прихватамо као нашу реалност. А, ако бисмо ситуацију обрнули и потражили лепе ствари, не да бисмо себе лагали, не да бисмо правили неку илузију, него да бисмо показали да имамо капацитет за добро. И онда бисмо се упитали: а шта ја радим? Да ли ја волим све? /.../ Окренимо причу, упитајмо се: зашто ја било кога мрзим? Шта значи волети? Волети значи праштати, не осуђивати. Имати најнепосреднију заједницу и са ближњим, тако што ћемо истину говорити, што нећемо попуштати. Што ћемо се отварати за све и нећемо се трошити у тој заједници, него ћемо, сходно оним речима Христовим, бити "со земљи и светлост свету", и ширити ту Благовест Јеванђеља, ту радост живљења по целој васељени. Не можемо са свима људима, са којима смо се срели случајно, у неком послу, остварити живу животну заједницу, али можемо показати према свима љубав. Наравно, можемо остварити љубав на различитим релацијама, у својој породици, у својој заједници, али не треба да дозволимо да нас зло које неко други чини подстакне да будемо песимисти, да будемо нихилисти. Морамо увек бити оптимисти. Само одговорни оптимиста, који стварно верује, може да воли све и да не тражи љубав, него да је даје несебично. И онда ће је и добити. А, ако чекамо, онако статично, да нас заволи свет, да нас разуме свет, просто ћемо се изгубити у том лавиринту и онда ћемо престати да волимо и себе. А, речено је: "Љуби ближњег свог као себе самог ", а ближњи нам је сваки човек који чини добро дело. Дакле, могуће је волети сваког човека. Није могуће са сваким човеком остварити исти ниво комуникације и заједнице те љубави, али није добро бити само неко на дистанци, него увек уноси себе. И, оно што каже Василије Велики: "Вести из света примајмо, али немојмо да судимо, него молимо се за спасење света". Не смемо заборавити ми хришћани колика је моћ молитве, колика је моћ праштања. И, ону основну чињеницу да љубав увек остаје, како би рекао апостол Павле у Химни љубави. Јер је гарант те љубави – Бог, и она је неистрошива. И, немојмо да сумњамо да ћемо, тиме што волимо и оне који нас не воле, бити наивни, истрошени, испражњени, да ћемо бити неки слабићи. Да би човек могао да воли и оне који њега не воле, он треба да буде много храбар, сигуран и остварен. Само остварен човек, који је сигуран и спреман да се до краја несебично дâ, може да воли безусловно, безрезервно и неизмерно. То није оно слепило, како кажу људи: "љубав је слепа"; та љубав није слепа. Она је свевидећа: она види и зло, и промашај, али не мрзи, него тражи начина како да поправи то зло. Дакле, та љубав није слепа, она је свевидећа. Потрудимо се управо да у том контексту, такве љубави, на прави начин се суочимо са свим својим савременицима, са свим проблемима, знајући једно: у мени је највећи проблем. Кад решим проблем мене, онда сам покушао да решим проблем овога света. Бекством од себе, непрестаним јурењем за другим, не стижем нигде, а изгубио сам себе. Зато је врло важно да човек освести себе, да се пита: ко сам ја? где сам ја? шта се догађа са мном? зашто се трошим у осуђивању другога? зашто сам себичан? зашто ми је интерес важан, а не човек као такав? зашто мало верујем у себе? Не: зашто мало верујем у Бога – сви ми који смо хришћани, верујемо у Бога. Али, зашто мало верујемо у себе? Зашто мало верујемо у своје капацитете? Да се нећемо истрошити тиме што волимо и када нисмо вољени, него ћемо, на тај начин, још више да узрастамо и да успевамо и да се умножавамо у добродетељи. Зато Христос управо и каже: "Ко чува свој живот, изгубиће га", а ко га дâ – а то није неки мазохизам, већ изграђивање себе; то је то давање себе и свог живота, то несебично давање, кад волимо и кад нисмо вољени, кад волимо људе око себе. То није нешто наивно, неко слепо предавање, препуштање пред злом: нека злочинци сад раде шта хоће – не! Јер, само онда кад ти волиш, можеш да разобличиш зло, да подстакнеш човека, али не можеш да га натераш. Можеш да га покренеш да се поправи и да се исправи. Али, немој да оптужујеш никога да је крив сада за те лоше релације, него тражи решење. А, решење је у несебичној љубави. Нека би Бог дао да та несебична љубав непрестано у нама узраста, да се умножава, да је ми умножавамо својом слободом, у истини, и да кренемо управо од тих добрих релација у свом дому, са својим најближим, па да се полако ширимо на том васељенском плану и да, у тој богочовечанској стварности, видимо да је гарант свега тога Богочовек Христос, Који је Себе дао за свет. Не само ја, не само ти, не било ко од нас, него сви ми заједно у Христу. Како би рекао апостол Павле: "Све могу у Христу, Који ми моћ даје". "Живим не више ја, него Христос живи у мени". То није обезличавање, него је то охристоличење, и то је управо оно што у крштењу добијамо као почетак, узрастамо и непрестано понављамо у радости причешћивања. И, баш као што је Христос дао Себе за нас, и ми дајемо себе једни за друге и не питамо се: колико мене неко други воли, него се питамо: колико ја могу да волим? Не: колико сам вољен, него: колико могу да волим. И, онда, човек који може много да воли, и када је мало вољен, он то доживљава као љубав, и умножава је и додаје, баш као што је и Христос учинио. Он је дошао, Он је Љубав, Он је Себе дао за свет, није питао колико Њега свет воли, него је Он показао љубав. И, управо ми који смо хришћани треба да будемо неко ко продужава ту љубав, а не ко се сукобљава са овим светом. Ничије зло се не може победити насиљем и мржњом. Али, љубав, "савршена љубав" – како каже апостол Павле, изгони страх напоље. Не треба да имамо страх од било чега у овоме свету, од зла, од ма чега, морамо да имамо ту савршену љубав која изгони страх напоље, и ту веру, којом побеђујемо, а не поражавамо. Зато смо ми хришћани трећег миленијума управо пред једним великим изазовом да своје савременике убедимо да их Бог безрезервно воли. Чак и кад они Њега не воле. Како да их убедимо? Тако што ћемо их ми волети и показати ту љубав, а не само причати о њој. Нема човека који није жељан те љубави, који није жедан те љубави, само не може да дође до ње. Покушајмо и потрудимо се бар да им не заклањамо Христа, и да не заклањамо једни другима Христа. И, када сви заједно дођемо у ту пуноћу христоличја и христоношења, онда ћемо разумети да човек који безрезервно и безусловно воли управо је побожан, управо је боголик и слободан. Дај Боже тако да буде. Из предавања протојереја др Љубивоја Стојановића "Како волети оне који нас не воле" Извор: Саборни храм Светог Архангела Михаила у Београду View full Странице

У недељу, 13.маја 2018. године, у оквиру пролећног семестра предавања Школе православне духовности при Црквеној општини новосадској, презвитер Велимир Врућинић, настојатељ храма светих Крила и Методија на Телепу, одржао је предавање у Гимназији Јован Јовановић Змај, на тему: „Став савременог друштва према институцији брака“. На видео и звучном запису предавања благодаримо Радију Беседа View full Странице

У наше време људи се врло често варају, мислећи да је потребна само жеља и мало напора да би почели да воле своје ближње хришћанском љубављу. Много се и красноречиво у наше дане у целом свету говори о љубави, сви позивају једни друге да се уједине под заједничком заставом љубави, читав свет је опијен идејом апстрактне човечанске љубави и нада се да ће, на тај начин, разрешити све своје ужасне противречности. У хришћанском учењу се, такође, много говори о љубави према ближњима: Сам Господ је заповест о љубави према ближњем ставио одмах поред прве заповести о љубави према Богу, а сви Оци Цркве једнодушно тврде да без љубави према ближњем нема љубави према Богу. Међутим, да ли је љубав на коју позива свет и којој учи Црква једна иста? Не! Оне не само да нису сличне, већ су потпуно различите. Занимљиво је то да што више свет узноси своју љубав, љубав људи једних према другима, тим више мрзи љубав коју проповеда Православље. И, будући да у свету влада крајње изопачено схватање љубави према ближњем, човек данас лако може да се превари и да осећања која су веома туђа истинском Хришћанству прихвати као нешто светло, узвишено и богоугодно. Откуда то? Отуда што људи, чувши за узвишеност љубави, за њену светост, за то да је она изнад свих врлина и да је без ње све мртво, почињу да траже љубав у себи самима, покушавајући да је на силу исцеде из себе у „готовом облику“ а не схватајући да су наш пад, наше удаљавање од Бога, све болести, страсти и навике душе које смо стекли, тј. зло у нама, највише погодили управо ову нашу способност – да волимо. Никакве узвишене речи и идеји о љубави сами по себи нису довољне да би се у нама овај недостатак сам од себе отклонио. „Када би се Хришћанство ограничавало само на пуко учење о љубави, оно би било бескорисно зато што је све што постоји у људској природи унакажено грехом, и човек нема снаге да у таквом стању ово учење спроведе у живот. 0 љубави је говорио и Стари Завет, чак и пагани, али све је то било мало. Разум признаје да је заповест о љубави добра, али човек ће стално у себи самом сретати са оним о чему ап. Павле сведочи овако: „Али видим други закон у удима својима, који се бори против закона ума мојега, и поробљава ме законом гријеха који је у удима мојима“ (Римљ. 7, 2223). Онај ко будно прати кретања у својој души, добро зна како се грех и страсти боре против разума и како га често побеђују. Разум се погиње под тежином страсти: грех као нека магла скрива од нас сунце истине, спутава све добре силе наше душе. Може ли нам у тако жалосном стању помоћи пуко учење о љубави? Но, сила и значај Христовог дела и јесте у томе што се оно не ограничава само на објаву учења. Роду људском су у Христу дате нове снаге. Христово дело је стварање „нове твари“, тј. Цркве. Дух Божији Који живи у Цркви даје снагу за остваривање хришћанског учења у живот. Без Цркве нема Хришћанства, остаје само пуко учење, које само по себи не може да обнови палог Адама“ (17). Дакле, тражење љубави ван Православне Цркве, међу људима који уопште не верују у Бога или јеретика који погрешно верују јесте дубока заблуда. Међутим, ни ми сами, православни Хришћани не смемо да мислимо да наше срце пристаје на испуњавање ове заповести. Не, треба пролити многи зној и сузе, много се потрудити и пострадати пре него што се појаве макар и слаби знаци да је наше срце постало мекше и милостивије према ближњем. Ако почнемо пажљиво да се загледамо у своју душу, ако стварно ради заповести Божије пожелимо да волимо свог ближњег, открићемо у срцу жестоко противљење: оно ће се час испољавати као камена безосећајност, час ће се једити и рикати као грабљива звер, час ће пројављивати мржњу, час клевету, час осветољубивост и завист, час подсмех, час осуду, час ће се подсмевати греху и спотицању ближњег, час ће бити огорчено његовим успесима. Такво је наше срце док се не очисти дугим трудом самопрекоревања, молитвама и многим унутрашњим и спољашњим подвизима, трпљењем туге, увреда, неправде итд. Не смешта узалуд преп. Јован Лествичник љубав на највишу степеницу своје лествице врлина. Како се ми уопште усуђујемо да маштамо о томе да ћемо је достићи, прескочивши свих двадесет и девет које јој претходе? Какве само страсти, какве све извитоперене душевне особине могу да се заодену у одежду љубави према ближњем. Многе најодвратније страсти делују у нама, скривајући се под маском хришћанске љубави. Од Христа нас највише и удаљавају управо разне склоности и страсне везаности за људе, јер људи се везују једни за друге, руководећи се свим могућим страстима и лошим наклоностима. Започињући побожни, хришћански живот највећи напор морамо да уложимо да бисмо ослободили срце од мноштва таквих болесних душевних наклоности према људима. И овде се лукави демони труде да нас прелесте сентименталном причом о љубави према свим људима, о милосрђу, о самопожртвовању… На овај начин човек наставља да одржава нечисте односе са људима, који скрнаве његово срце, мислећи да је почео да живи потпуно другачијим животом, као и да то што њега вуче ка општењу са другим људима јесте знак љубави према ближњима, која се наводно у њему родила. Због неразумевања природе страсти, човекоугодништво, лажно смирење које је засновано на уживању у себи, лажна скромност, блуд у својим најистанчанијим и скривеним облицима и томе сличне страсти, могу да човеку изгледају као светли извор из којег наводно произлази милосрђе. За спасење душе је веома важно да човек уклони из ње све што је вештачко, лажно и страсно. Ми не треба да глумимо хришћанску љубав него да чинимо све да бисмо стварно стекли истинску љубав према ближњима. Морамо да разликујемо оно што је душевно и телесно од онога што је духовно. Све оно што је истински јеванђељско, испуњавање сваке Христове заповести Бога и вечности ради, а не по страсној склоности, увек је скопчано са великом борбом, са напором, са самопринудом. Осећање мира и лакоће ће наступити после победе, после извршења самог подвига. А страст, напротив, одушевљава човека на дела лажне љубави и ако се човек кога покреће таква „љубав“, у свом одушевљењу, сусретне са препрекама у виду црквених правила или одредаба Светих Отаца, он их раздражено одбацује као наводно застарела или „неправилно схваћена“, и жури да испуни дело своје „љубави“. Истинска хришћанска љубав се не труди да се покаже споља, она је уздржана и тражи да стварно помогне ближњем, не само у телесној невољи, него се увек брине и о души, а телесна љубав не размишља о вечности, за њу се све што је битно налази у овом животу, потребни су јој снажна осећања, ефекти, утисци, реклама. Душевна љубав је егоистична, она не воли ближњег него саму себе, утврђујући се у себи самој преко ближњег. И опет се у души подиже идол – „Ја милосрдни и братољубиви“, који присваја себи славу за спољашња милостива дела која човек чини. Несрећа је када се човек везује за ближњег похотном, телесном страшћу, неком тамном и нејасном везаношћу, мислећи да је то духовна веза. А на суду ће се показати да је много од онога што смо ми сматрали светлошћу – тама. Управо о овоме, Св. Игнатије пише: „Немој, вољени брате, мислити да је заповест о љубави према ближњем тако блиска нашем палом срцу: заповест је духовна, а нашим срцем су завладали тело и крв, заповест је нова, а наше срце је старо. Наша природна љубав је рањена падом. И њу, по заповести Христовој, треба умртвљавати, да бисмо могли да из Јеванђеља захватимо ону праву, свету љубав према ближњем, љубав у Христу. А пред Јеванђељем љубав која настаје од крви и телесних осећања је ништа. Јеванђеље одбацује љубав која зависи од унутарње узбурканости, од осећања телесног срца. Јеванђеље нас учи: „Не мислите да сам дошао да донесем мир на земљу; нисам дошао да донесем мир него мач. Јер сам дошао да раставим човјека од оца његовог и кћер од матере њезине и снаху од свекрве њезине. И непријатељи човјеку постаће домаћи његови“ (Мт. 10, 3436). Свети Дух нас учи како да свето волимо ближње. За онога ко је по природи обдарен да ватрено воли ближњег, потребна је нарочита самопринуда да би ближњега волео онако како Јеванђеље заповеда да се воли. Срце којим је завладала пристрасност способно је за сваку неправду, за свако безакоње само да би задовољило своју болесну љубав“ (9, т. 1, стр. 123124). „Умримо за природну љубав према ближњем и оживимо новом љубављу према њему, љубављу у Богу.“ „Смирење умртвљава природну љубав. Она умире од смирења, јер њен живот прожет гордошћу… Природном љубављу влада идол онога „ја“, устоличен на престо охолости, која се попут лопова ушуњала у душу, заклањајући се иза завесе тобожње врлине“ (10, писмо 86). „Воли ближњег онако како заповедају јеванђељске заповести, а никако не по склоности свога срца. Љубав коју је Бог усадио у нашу природу рањена је падом и не може да делује правилно. Никако се немој предавати дејствима греховне љубави! Њена дејства су пуна порочности, одвратна су пред Богом, и као оскрнављена жртва, плодови њеног дејства су погубни по душу и убиствени. Заволи ближњег на следећи начин: немој се гневити на њега и немој бити злопамтило, немој му се светити ни директно ни индиректно, у свему у чему му можеш попустити – попусти му, одучи се од расправа и свађе, одбаци их као плод гордости и самољубља, говори добро о онима који о теби лоше говоре, узвраћај добром на зло, моли се за оне који ти смишљају различите срамоте, увреде, искушења и прогоне. Господ нас учи: „Чули сте како је казано старима: Не убиј; јер ко убије, биће крив суду. А Ја вам кажем да ће сваки који се гњеви на брата свога ни за што, бити крив суду; а ако ли ко рече брату своме: „Рака!“ биће крив синедриону; а ко рече: „Будало!“ биће крив паклу огњеноме. Ако, дакле, принесеш дар свој жртвенику, и ондје се сјетиш да брат твој има нешто против тебе, остави ондје дар свој пред жртвеником, и иди те се најприје помири са братом својим, па онда дођи и принеси дар свој. Мири се са супарником својим брзо, док си на путу са њим, да те супарник не преда судији, а судија да те не преда слуги и у тамницу да те не вргну. Заиста ти кажем: Нећеш изићи оданде док не даш до посљедњега новчића… Чули сте како је казано старима: Не чини прељубу. А Ја вам кажем да сваки који погледа на жену са жељом за њом, већ је учинио прељубу са њом у срцу своме“ (Мт. 5, 2128). Никако и ни под каквим изговором немој ни о коме да судиш, чак, немој ни о коме да судиш да ли је добар или лош, имајући свагда пред очима само једног лошег човека за којег треба да даш одговор пред Богом – себе самога. Поступај према ближњима онако како би желео да се према теби поступа „Де судите, да вам се не суди; Јер каквим судом судите, онаквим ће вам се судити; и каквом мјером мјерите, онаквом ће вам се мјерити. А зашто видиш трун у оку брата свога, а брвно у оку своме не осјећаш? Или, како ћеш рећи брату своме: стани да ти извадим трун из ока твога; а ето брвно у оку твоме ? Лицемјере, извади најприје брвно из ока свога, па ћеш онда видјети извадити трун из ока брата свога. Не дајте светиње псима; нити бацајте бисера својих пред свиње, да их не погазе ногама својим, и окренувши се, не растргну вас. Иштите, и даће вам се; тражите, и наћи ћете; куцајте, и отвориће вам се. Јер сваки који иште, прима; и који тражи, налази; и који куца, отвориће му се. Или који је међу вама човјек од кога ако син његов заиште хљеба, камен ће да муда?Или ако рибе заиште, да му да змију? Када, дакле, ви, зли будући, умијете даре добре давати дјеци својој, колико ће више Отац ваш небески дати добра онима који Му ишту? Све, дакле, што хоћете да чине вама људи, тако чините и ви њима: јер то је Закон и Пророци. Отпуштај и праштај, из дубине срца, људима њихове грехе према теби да би и Отац Небески теби опростио твоје безбројне грехе… На крају, немој своме брату наносити штету многословљем, празнословљем, превеликом блискошћу и слободним опхођењем према њему. Понашајући се тако према ближњем, показаћеш и стећи ћеш љубав коју је Бог заповедио и која је Богу угодна; њоме ћеш отворити себи улаз у љубав Божију…“ (9, т. 5, стр. 66). „Поштуј ближњег као образ Божији… – поштовањем у својој души, невидљивим за друге и видљивим само твојој савести. Поштуј ближњег без обзира на узраст, пол, сталеж и постепено ће у твом срцу почети да се рађа света љубав. Разлог за ову свету љубав нису тело и крв, и није осећање наклоности, него Бог…“ (9, 7.1, стр. 127). Поредећи ово учење Цркве о љубави према ближњем са ружном и извитопереном маском љубави коју свет данас прокламује, човек се ужасава пред наказношћу световне љубави. Јасно је да се истинска љубав у срцу може одгајити само у крилу Православне Цркве, под условом најдоследнијег испуњавања њеног учења и устава, уз стално очишћење, освећење и примање благодати Божије кроз Свете Тајне, и никако другачије. Због тога што људи све више одбацују смиреномудрено отачко учење о покајању, препуштајући се самооправдању и самоузношењу, они све више губе, чак, и сам појам о истинској љубави, замењујући је извештаченом и лажном љубављу. Поменимо овде још неколико заповести Господњих о милосрђу. Навешћемо још једну поуку Св. Игнатија из његових писама: „Разматрам милосрђе које нам је заповедио Господ: видим бездан неизмерни, видим висину која измиче погледу. Он нам заповеда „Будите, дакле, милостиви као и Отац ваш што је милостив“ (Лк. 6, 36). Да би се испунила ова заповест човек мора да постане милостив колико је милостив бесконачно милостиви Господ (Пс. 119). Ко ово у стварности може, заиста, да испуни? Али, ја, грешник, мрачни грешник, кад год погледам у себе увек видим у себи мешање добра са злом, које су људи наследили од праоца Адама, који је дрско и грешно окусио са дрвета познања добра и зла. људима изгледам милостив, међутим проверивши себе темељно и испитавши себе, налазим у себи само подлу маску милосрђа. Милосрдна дела у мени чини моја таштина. Милосрдна дела чини у мени пристрасност. Милосрдна дела чини у мени моја страст, а не налазим у себи да ме на милосрђе покреће заповест Христова, чиста и света. Када се ја, мрачни грешник, дозовем к себи на кратки трен и пожелим да будем милосрдан по заповести Христовој, видим да над својим срцем треба да учиним ужасно насиље. Света заповест разобличава болест мог срца! Пошто ме она убеди у то, ја видим себе, који сам по природи људски милосрдан, као немилосрдног човекомрсца у спрам Јеванђеља. Моје срце пристаје да буде милосрдно по мојој страсти, али за њега представља разапињање да буде милосрдно по заповести Христовој. Морам да приморавам себе на милосрђе у складу са заповестима Јеванђеља без обзира на то што је то повезано са насиљем над срцем, које у себи носи заразу греха, заједничку свим људима. Природно милосрђе, као производ тела и крви, не може бити Богоугодна врлина. И то није све! Оно је супротно са јеванђељским заповестима! Да би оно стекло благодат Божију и било умртвљено, Христос је на земљу донео јеванђељски мач. Они, пак, које води природно милосрђе остају у мраку под влашћу љутог свезлобног владара света ђавола. Господ Спаситељ света је за време Свог боравка на земљи објавио Својим ученицима да мора да иде у Јерусалим, да ће тамо много да пострада, да ће да буде убијен и да ће у трећи дан да васкрсне. Тада је први по части међу апостолима, свети Петар, покренут природним милосрђем, почео да противречи Господу. „Боже сачувај!“ говорио је, „то неће бити од Тебе.“ На овај излив природне самилости и милосрђа Господ је светом ап. Петру одговорио: „Иди од мене сатано; ти си ми саблазан, јер не мислиш што је Божије него што је људско“ (Мт. 16, 23). Зар је у устима Богочовека реч „сатана“ била само реч прекора? Сачувај Боже од таквог богохулства! Овом речју Господ показује да су мисли и осећања палог човека у власти сатане, иако су наизглед добра. Оно што човек чини по жељи свог огреховљеног срца слива се у једно са дејствима сатане. Тако је жалосни грехопад унаказио нашу природу! Треба да умртвимо милосрђе које је проузроковано палошћу и треба да нађемо оно милосрђе чији је узрок, и извор светла и света заповест Христова. Она је Дух, она је живот вечни. Тада ће се пред нама открити непрегледно поприште духовног подвига. Ма колико да успете у природном милосрђу, оно ће вам изгледати као ништа у поређењу са милосрђем чија је слика дата у Јеванђељу. Онај ко се не одрекне себе, ко не изгуби живот свој (Лк. 17, 33), живи по греховним жељама срца и по кретању крви, и остварује искључиво своје „ја“, видећи добро у свим својим активностима, постепено стичући високо мишљење о себи. Такав човек, мислећи да духовно напредује, напредује само у свом љутом паду…“ Ове речи Светог Оца су за нас посебно драгоцене, јер се могу применити и на испуњавање свих других заповести, и остварење свих хришћанских врлина. Овде је јасно указано на главни предуслов за њихово правилно испуњавање и узрок настанка прелести. Овде је кратко и тачно исказано све оно о чему смо већ говорили. Извор: Православие.ру View full Странице

Ради се о још једном србизовању једног новијег хрватског превода који је добио високе оцене и рађен је реч за реч. Речи које су у оргиналу у курзиву овде неће бити истакнуте. Моја лична препорука је да при молитвеном читању тамо где стоји опак читате безбожник и сл. Исто препоручујем и за КЈВ.

Србизован превод, биће постављен у наставцима, који су Хрвати урадили из најпознатије Библије на енглеском језику - Библије краља Јакова тј. Џејмса Првог: https://ru.wikipedia.org/wiki/Библия_короля_Якова https://hr.wikipedia.org/wiki/Biblija_kralja_Jakova https://en.wikipedia.org/wiki/King_James_Version

На Скупштини Лекарске коморе Србије, одржаној 14.12.2017. због учешћа појединог броја лекара у антивакционалној кампањи или не придржавања календара имунизације у пракси, на предлог Посебног одбора ЛКС за јавно здравље и примарну здравствену заштиту, донета је следећа одлука: Одлука Посебан одбор за јавно здравље и примарну здравствену заштиту у државној пракси ЛКС, са забринутошћу прати однос медија према струци и науци, нарочито када је реч о превентивној медицини а имајући у виду озбиљност ситуације и растући ризик појаве епидемије заразних болести које се могу спречити имунизацијом, неопходно је да све институције здравственог система, у оквиру својих овлашћења утичу на повећање обухвата вакцинисања. Посебан одбор је дужан да на основу чл. 20. тачка 4. Статута Лекарске коморе Србије, упозори органе Коморе и све своје чланове да је : • Одлагање или неспровођење имунизације деце без индикације је потпуно супротно медицинској науци и етици • Чланови Лекарске коморе Србије немају право да супротно медицинској науци и етици иступају и саветују против имунизације • Члан Коморе у обавези је да се у свом раду придржава начела савесности, да се стара о угледу и достојанству професије и да поштује професионалне стандарде и нормативе здравствене делатности. Стручњаци који професионално и посвећено спроводе сва најсавременија научна и стручна сазнања, као и одредбе свих законских прописа из области заштите здравља становништва, континуирано су изложени нападима појединаца и организованих група. Јавни наступи и пропаганда противника вакцинације довеле су нас у ситуацију да смо, нарочито када се ради о ММР вакцини, достигли само дно обухвата у европским размерама. Дошли смо у ситуацију да део грађана прихвата поруке које су супротне медицинској науци и струци, што има озбиљне негативне последице по јавно здравље. Имајући те околности у виду, Посебан одбор за јавно здравље и примарну здравствену заштиту у државној пракси ЛКС, предлаже Управном Одбору и Скупштини ЛКС да предузме следеће кораке: 1. Покрене иницијативу код надлежних државних органа за праћење и сузбијање активности и утицаја појединаца и група које јавно износе и пропагирају ставове који су у супротности научним и стручним сазнањима, као и одредбама свих важећих законских прописа у вези вакцинације. 2. Позове Одбор за здравље и породицу Народне Скупштине, Министарство здравља Србије, САНУ, СЛД и све друге стручне и научне установе, друштва и удружења лекарa и остале здравствене раднике, Медицинске факултете и школе здравствене струке, као и све здравствене установе и приватну праксу, на заједничко деловање у изградњи позитивних ставова према вакцинацији као једном од највећих достигнућа савремене медицине. 3. Позове медије, како штампане тако и електронске, да објективно информишу о ефектима вакцинације и покрену широку здравствено-едукативну медијску кампању о значају имунизације. 4. Да у складу са својим овлашћењима, реагује на активности колега који јавно износе и пропагирају ставове који су у супротности са научним и стручним сазнањима, одредбама свих важећих законских прописа као и етичким кодексом и у складу са статутом ЛКС, кроз органе и тела предузме одговарајуће мере. 5. Инсистира на стриктном поштовању Закона о заштити становништва од заразних болести посебно члана. 32. и да се захтева од Министарства здравља и одговарајућих релевантних институција, онемогућавање уписа невакцинисане деце у предшколске и школске установе, осим у случају постојања медицинских контраиндикација које утврђује доктор медицине одговарајуће специјалности или стручни тим за контраиндикације. 6. Да захтева од Министарства здравља благовремено и континуирано обезбеђивање вакцина из календара обавезне имунизације, установама које спроводе имунизицију. 7. Проширење права из обавезног здравственог осигурања и на препоручене вакцине, чиме би се дала јасна подршка процесу имунизације и допринело даљем оснаживању процеса имунизације против заразних болести које представљају велико оптерећење друштава, пре свега на обољења изазвана пнеумококом, хуманим папилома вирусом, вирусом варичеле. Председник ПО за ЈЗ и ПЗЗ у ДП ЛКС Спец. др мед. Др Сергеј Ив Лазаров View full Странице

Ево празника наше духовне радости и весеља! Празника који нас сабира и окупља сваке године око Тајне нашега Спасења. Анђео Господњи, као некада пастирима у Витлејему, и нама вијековима и ове године Благости господње јавља ''радост велику'' која би ''свему народу''. Анђео Господњи јави пастирима који чуваше стада своја надомак Витлејема да се ту у њиховој непосредној близини ''родио Спас'' и да је ОН - Спаситељ ''Христос Господ'' (Лк.2,10-11). А они, чивши ову за њих изненађујућу вијест, одлучише да пођу до пећине и провјере да ли је та вијест тачна. ''И дођоше и нађоше Марију и Јосифа и дијете гдје лежи у јаслама. А кад Га видјеше, објавише све што им је казано за то дијете'' (Лк.2,16-17) Ту радосну вијест, рођеног Спаситеља свијета и човјека као круне створења божијих, ми, браћо и сестре, славимо, радујемо се и пјевамо, као некада анђели у Витлејему: ''Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља'' (Лк. 2, 14) Рођење Спаситеља свијета и човјека, који је сам по себи СВИЈЕТ У МАЛОМ - Микрокосмос, уистину је разлог наше радости. Пуноћа те родости је сам Спаситељ - оваплоћена Љубав божија, Љубав божија која се преизобилно излила према нама људима и читавом свијету. Празник рођења Господа Исуса Христа није само празник нас хришћана, како би могао неко помислити, већ је то празник цијелога свијета, - сваког човјека и свих народа. Управо то нам потврђује свети Јован Богослов ријечима да ''Бог тако завоље свијет, да је дао Сина својега Јединороднога, да сваки који вјерује у њега не погине, него да има живот вјечни'' (Јн.3,16). Обратимо пажњу, браћо и сестре, на сваку ријеч ове божанске поруке. Бог воли свијет, којег створи, и којег видје да је веома добар. Овај је свијет - космос, објек трајне божанске љубави. Бог га је нама повјерио да га благословено као мудри економи божанског добра, обдјелавамо, чувамо и користимо, а све ради спасења свих и свега, али не и да га уништавамо. Божић је празник да се сјетимо те преизобиљне љубави божије, али исто тако и наших обавеза како према себи-самима, тако исто и према другима који су са нама и око нас, али и о нашем односу према свеукупној творевини божијој. Браћо и сестре, Дочекајмо Богомладенца Христа Емануила. Припремимо срца своја за Њега и смјестимо Га у срца наша како би Он постао и био Срце наших срца, Душа наших душа, Живот наших живота. Само тако ће Он уистину бити Емануил, а што преведено на српски језик значи -Бог је снама-! Осим наших празничних славља и весеља Он Емануил очекује да нашу љубав према Њему подјелимо са нашима ближњима, али не у контексу само наше уже или шире породице и родбине, већ свих људи који са нама живе у нашим селима, насељима, градовима, Држави и свијету. То је смисао наше хришћанске улоге и мисије како би се испунила божанска и вјечна порука свима и свакоме ''Слава на висини Богу, на земљи мир, међу људима добра воља'' (Лк. 2, 14) Ми, православни Срби, имамо диван божићни обичај, а то је мирбожење. Суштина мирбожења јесте да свима и свакоме благовјестимо РАДОСНУ ВИЈЕСТ о рoђењу Спаситеља свијета, и да подјелимо са свима оно што нам је СПАСИТЕЉ донио, а то је МИР БОЖИЈИ НА ЗЕМЉИ. Затим, да молимо Господа да Љубав и Добра воља буду и владају међу људима. Ово нам је као свом Наслијеђу оставио као богатство наше вјере Господ наш Исус Христос. Окупљени око Богомладенца Христа у нашим црквама, нашим домовима познајмо Га и славимо Га као некада анђели, пастири и мудраци са Истока и објавимо Га свима. Да би нам вјеровали они којима јављамо ову радосну вијест обратимо пажњу на све што и како чинимо и радимо, да не би, не дао Бог, недостојно славећи Христа били попут Адама и Еве избачени ван - из Царства небеског. Мир Божији и Срећан празник рођења Господа Исуса Христа желимо браћи свештеницима, монасима и монахињама, свим православним Србима наше Дабро-босанске митроплије, свим прогнаним са њихових вјековних огњишта, свим избјеглим и интерно расељеним нашим епархиотима. Посебно се данас пред Богомладенцом Христом молитвено сјећамо свих обесправљених у овој и оваквој напаћеној Земљи, свих сиромашних, гладних, жедних, болесних и неправедно заточених. Срдачно их поздрављамо и желимо да сву своју наду положе у Боголаденца Христа, али и у људе добре воље и пуних љубави божије. Истовремено, као Митрополит ове древне Светосавске митрополије молимо Власти ове Државе: правду за обесправљене, државни социјални програм за сиромашне, гладне, бескућнике и болесне, за незапослене. Све ове и овакве појаве тешко компромитују како нас грађане ове земље тако исто и још више саму Државу. Зар је могуће да у овој Земљи поред оволиких природних богатстава и ресурса, које благословом божијим има ова земља, у њој има толико гладних, сиромашних, незапослених и социјално поврјеђених људи. Апелујемо и молимо, да се чим прије Држава окрене својим грађанима и да постоји за њих, да раде за њих. У име великог празника Љубави божије према свима и свакоме очекујемо и захтјевамо од Власти ове Државе да укину све облике дискриминације и сегрегације по било којој основи, а прије свега по основи вјере и нације. Жалосна је чињеница да ми у 21. вијеку морамо помињати и говорити о овим неприхватљивим друштвеним, а прије свега политичким девијација. Управо, Христос Господ - Спаситељ и Искупитељ свијета својим рођењем, својим животом и науком својом показао нам је да се овај свијет увијек и непрестано мора мијењати и обнављати Љубављу и Добротом, Истином и Правдом Божијом да би био по мјери Бога и човјека истовремено! Срдачно честитамо Божић и свим неправославним хришћанима, који су га већ прославили по грегоријанском календару, молећи се Милостивом и Човјекољубивом Богу нашему да нам Он отвори путеве хришћанског зајеништва у сваком погледу. Срећан Божић и свима онима који се осјећају или изјашњавају као агностици, и онима који због страхова од овога и оваквог свијета дискриминације и сегрегације бораве скривени у својим скровиштима, који пате и страдају у својим самоћама. Позивамо их да се охрабре и изађу и да нам се придруже у слободи којом нас је Христос ослободио својим рођењем и васкрсењем. И још једанпут желимо срећан и благословен Божић свима Вама браћо и сестре радосним поздравом: МИР БОЖИЈИ - ХРИСТОС СЕ РОДИ! ВАИСТИНУ СЕ РОДИ! Истовремено желимо Срећну и благословену Нову 2018. годину Благости Господње! Нека буде срећна и благословена свима људима и читавом свијету. Амин Боже! На многа и благаја љета! +Митрополит Хризостом дабро-босански У Сарајеву, О Божићу, 2017 (2018). године Извор: Митрополија дабробосанска View full Странице

Човек страда због туге, умора и проблема. На који начин можемо да се избавимо од сталног стреса, да пронађемо душевни мир и спокој? Господ Исус Христос нас призива: "Ходите к Мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити." (Мт 11:28). Редакција портала "Руски Атос" одабрала је десет поука светогорских стараца о поверењу према Богу. 1. Најчешће људи прво траже саосећајност и помоћ од других људи, а када не добију оно на шта су рачунали, тек онда се обраћају Богу. Међутим, страдање је могуће избећи само кад притрчавамо Божанској помоћи, јер је једино она истина. Није довољно веровати у Бога, потребно имати поверења у Њега. Добијамо Божију помоћ, захваљујући нашем поверења према Њему. Верник, када предаје целог себе Господу, чак и пре смрти, осећа на себи спасоносну десницу Божију. (Преподобни Пајсије Светогорац) 2. Човек који се, оставивши своје планове, у потпуности преда Господу, живи по Божијем плану. У коликој се мери човек узда у себе самог, толико је одбачен уназад. Он не напредује духовно, јер омета Божанско милосрђе. За узнапредовање, неопходно је без остатка веровати Богу. (Преподобни Пајсије Светогорац) 3. Онај ко нема поверења у Бога и планира свој живот другачије, а после већ утврђује шта је то воља Божија, бесовски уређује своја дела и увек страда због тога. Не схватамо, до ког степена је Господ моћан и милостив. Не дозвољавамо Му да нам буде господар, да управља свим нашим делима, па се зато и мучимо. (Преподобни Пајсије Светогорац) 4. Када се душа свецело преда вољи Божијој, тада Сам Господ почиње њом да руководи, и душа се непосредно учи од Бога... Ипак, ретко се дешава, да Учитељ душе буде Сам Господ Својом благодаћу Духа Светог, и мало ко зна о томе. Само онај ко живи по вољи Божијој. Горди човек не жели да живи по вољи Божијој: он воли сам собом да управља; не схвата да човеку недостаје разум да би сам, без Бога, руководио собом. И ја, када сам живео у свету и када још нисам познао Господа и Његов Свети Дух, уздајући се у свој разум, нисам знао колико нас Господ воли; али када сам Духом Светим познао Господа нашег Исуса Христа, Сина Божијег, моја душа се предала Богу. Од тада, све тужно што ми се дешава, прихватам и говорим: "Господ ме гледа; чега се бојим?" Раније нисам могао тако да живим. (Преподобни Силуан Атонски) 5. Одлучимо да се бацимо у неизвесност, призвавши Свето Име Исуса Христа, Бога Спаситеља. Шта онда? Уместо да се разбијемо главом о скривене стене у мраку, појављује се нека невидљива рука која нас брижљиво држи изнад пропасти... Најбољи "ризик" је да детиње верујемо Промислу Божијем у потрази за животом, где је прво место уступљено Христу. (Архимандрит Софроније (Сахаров)) 6. Предај се Богу, Ономе чија се створења налазе под Његовим старатељством, јер ни лист са дрвета не пада без Његове Божанске воље. Тим пре човек, Син Његов по благодати, хришћанин, да ли ће бити лишен Његовог Промисла? Не, али ђаво, свестан твоје немоћи, кушаће те како би те ставио на муке. Када смо надом утврђени у Богу, онда основу, која је заложена на камену, све и да почну ветрови или наиђу реке, неће је померити. Када смо надом утврђени у своје напоре, основа је наша песак и ми лако тонемо. (Архимандрит Јефрем (Мораитис)) 7. Зар не знаш да је Исус у сваком случају лек за сваку несрећу? То јест, храна гладном, вода жедном, здравље за болесног, одећа за нагог, глас за појућег, весник молитвенику, свима за све за спасење. Поверуј ми, чедо моје, ма од чега да страдамо, Христос је у свему једнини лекар душе и тела. Довољно је имати потпуно самоотрицање, савршену веру, и преданост Њему без колебања. (Старац Јосиф Исихаста) 8. Простота је свето смирење, то јест потпуно поверење у Христа. Хајдете да предамо Христу сав свој живот! Говоримо за Божанском литургијом: "...сав живот наш Христу Богу предајмо!" И на другом месту: "Теби предајемо сав живот наш и наду, Владико Човекољубче, и просимо, и молимо, и чинимо добро". (Преподобни Порфирије Кавсокаливит). 9. Како Он (Бог) благородно куца на врата наше душе, тако ћемо и ми, благородно, тражити оно што нам је потребно. Ако Господ не одговара, престаћемо да молимо за то. Ако нам Бог не даје оно што тако усилно тражимо, Он има разлог због чега је тако. Бог исто има Своје "тајне" (та мистика), под наводницима. Ако верујемо у Његов благи промисао, ако верујемо у то да је Њему познато све у нашем животу и да нам Он увек жели добро, зашто Му се не препустимо? (Преподобни Порфирије Кавсокаливит). 10. Када смо апсолутним поверењем везани за Христа, тада смо срећни и радосни. Онда пребивамо у рајској радости. То је тајна (мистична). Она се састоји у поверењу. И тада говоримо са апостолом Павлом: "Јер Христос је за мене живот, а смрт добитак" (Флп. 1, 21). " А живим - не више ја него живи у мени Христос " (Гал. 2, 20).(Преподобни Порфирије Кавсокаливит) Са руског Ива Бендеља Извор: Православие.ру View full Странице

Прича о богаташу и Лазару носи собом вечно актуелну тему нашег односа према имовини и према ближњима. Правилно употребљено богатство може бити добро средство спасења. Протонамесник Миодраг Андрић тумачио је ову јеванђељску причу у контексту наших животâ. Отац је позвао и на мање површан однос према заштитницима наших породица, обзиром на то да је отпочео период слава у Срба. Извор: Радио Беседа View full Странице

Ноћ вештица је светковина која се обележава 31. октобра, на дан када наша Света црква прославља светог апостола Луку и светог Петра Цетињског. У данашњем времену лако је убедити многе, а младе поготово, да је порекло оваквих светковина безначајно. Међутим, да ли је баш тако? На ову тему разговарали смо са презвитером Игором Игњатовим, парохом ветерничким. Извор: Радио Беседа View full Странице

Свако ко иоле познаје Његову Светост патријарха српског Господина Иринеја, познато је да је он лично далеко од сваке егоманије, ближи познаваоци знају и да не прати сајт СПЦ и воли да се шали да је за грешке на њему "Ракић крив" (протођакон др Радомир Ракић, ветеран црквених медија и уредник Инфо-службе СПЦ), а чак и они који не познају патријарха имају у мемоарској грађи наших интелектуалаца доста свједочења о његовом великом дипломатском такту који је показивао и као епископ нишки (и у превазилажењу америчког раскола, и са страним амбасадама и инославним лидерима у вријеме настојања да се некако пробије изолација Србије, и са завађеним политичарима нишким). Због тога патријарху није потребна никаква одбрана или туторисање, што је он једном духовитом реченицом показао и у случају прозивке пп владе и министарке Зоране Михајловић. Али Pатријарaшка служба, његов Крст, у чијем смо ношењу дужни да му помогнемо, обухвата и дипломатске активности у једном изузетно тешком по Цркву и народ времену, што заслужује и да се осврнемо, још једанпут, на саопштења из Његовог кабинета, која по немарности тешко да имају равних у историји СПЦ. Чиним то тешка срца, али како је сада ријеч не о усамљеним примјерима, него, показаћу, узнапрједовалој пракси, која отвара и многа питања јавног представљања Светосавске цркве, сматрам синовском дужношћу да то учиним. У помало шаљивој теми од првог септембра о.г. : Ко је био код патријарха амбасдор СкАт или Скот: примјетио сам да је вијест чудно формулисаног наслова. Цитирам: Занимљива је и формулација наслова: није патријах примио амбасадора САД, него је "Амбасадор САД на пријему код Патријарха српског", као да је патријарх приређивао неки групни пријем, па дошао и г. Скат, или је у питању хроника рада амбасадора САД. Међутим, насупрот лијепој пракси Блаженопочившег Германа да се води хроника "Служења, пријемa и посетa патријарха" (која је сада важан историјски извор), наставило се са овим, у најмању руку, чудно формулисаним насловима: Тако је насловљено: "Председник Грчке на пријему код патријарха српског" (заправо патријарх је примио грчког председника, в:http://www.spc.rs/sr/predsednik_grchke_na_prijemu_kod_patrijarha_srpskog ), да би се то јуче наставило и са шефом делегације ЕУ у Србији, екселенцијом Фабрицијом: http://www.spc.rs/sr/shef_eu_delegacije_na_prijemu_kod_patrijarha_srpskog) Ове граматичко-информативне грешке сигурно нијесу по патријарховој шали ни "Ракићева кривица", нити кривица патријарховог шефа кабинета др Александра Прашчевића, који је код митрополита Илариона Алфејева на докторским студијама мора добро да изучи црквену дипломатику и стару и савремену. Кривца откривамо лако обичном "анализом садржаја" саопштења, јер је у оба дословно поновљена иста фраза: Патријарх српски г. Иринеј је захвалио уваженом госту на посети и указаном поштовању, пожелевши му свако добро од Господа. Тако се, наводно, грчком председнику обратио Свјатејши, а по фотографијама се види и да су се загрлили, а по стилу обраћања Његове Светости сасвим је јасно да је тешко могао да превали преко уста тако празну фразу, тим више што се зна да су грчки председници још у доба комунизма, па послије током ратова и санкција били драги гости патријараха, који су као и сада изражавали братска осећања ка Грчкој свију нас. В: http://www.spc.rs/sr/predsednik_grchke_na_prijemu_kod_patrijarha_srpskog Али, да "чудо" буде веће иста формулација се понавља и приликом пријема шефа делегације ЕУ: Патријарх српски г. Иринеј је захвалио уваженом госту на посети и указаном поштовању, пожелевши му свако добро од Господа. В: http://www.spc.rs/sr/shef_eu_delegacije_na_prijemu_kod_patrijarha_srpskog Очигледно је да се неки ревносни нижи службеник, како им тепамо у Црној Гори "блавор", досјетио да потпуно истом реченицом испуни два саопштења у размаку од три дана (При томе је ово друго чак са већим политичким амбицијама изгледа писано пуних 20 сати!). Ако је она и прикладна за први пријем новог амбасадора ЕУ, за пријем грчког председника је потпуно неадекватна и унижавајућа и за Његову Светост и за све нас. Сама чињеница да се у овим случајевима примјењује оно што се у гимназијама погрешно звало "ресавска школа", потпуно је незамислива у нпр. Васељенској или Руској патријаршији, о Ватикану и саопштењима о папиним аудијенцијама да и не говорим. Још се поставља питање што, када то чине и лидери свјетских сила, па и поглавари Цркава, почетак сусрета, очигледно топлог и братског са грчким председником није снимљен? Сад бар имамо ТВ Храм, не можемо стално да се жалимо на индиферентност до недобронамјерности свјетовних медија према Цркви.

Током 1980-их и 1990-их Руси су обично мислили да праве размере Стаљинове велике чистке (1936-1938) никада нису биле видљиве. Тада је много пута поновљено да је далеко више људи побијено него што пише у званичним извештајима. Прошло је 80 година од тих злокобних репресија које су нанеле штету Совјетском Савезу и сад је право време да се осврнемо на руско друштво с краја 20. века и погледамо како се оно суочавало са суровом истином о својој прошлости. „Ја сам почетком 1990-их доста долазио у додир са статистиком везаном за совјетски терор. Према мојим проценама, током читавог периода совјетског режима безбедносне службе су ухапсиле 7,1 милион људи. Руско јавно мњење је, међутим, сматрало да је само у периоду 1937-1939. године ухапшено око 12 милиона људи. Због тога сам ја дигао руке од својих процена и дуго се нисам тиме бавио.“ То је испричао Арсениј Рогински, директор невладине организације „Меморијал” која се бави историјом и грађанским правима и тежи да „пружи допринос откривању истине о историјској прошлости и да овековечи сећање на жртве политичких репресија“. Као један од оснивача „Меморијала“ Рогински је свакако учинио много када је реч о прикупљању и ширењу информација о жртвама политичких прогона у СССР-у. Са друге стране, његове процене сведоче да је мишљење о броју „Стаљинових жртава“, које је било популарно крајем 1980-их и почетком 1990-их, ипак под знаком питања. Тада је атмосфера у друштву била толико усијана да чак ни угледни историчари нису хтели да објављују „неугодне“ резултате својих истраживања, иако су ти резултати били добро проверени и засновани на чењеницама. Ако се погледа број „Стаљинових жртава“ који је тада био у оптицају и коме се веровало, јасно је зашто Рогински није журио са објављивањем својих података. Нестварне бројке Александар Солжењицин, познати дисидент чија је књига „Архипелаг ГУЛАГ“ била популарна за време Горбачовљеве перестројке, један је од оних људи који су највише утицали на ставове по овом питању. У тој својој књизи он је поменуо 66,7 милиона жртава совјетског режима од 1917. до 1959. Александар Солжењицин излази на слободу. Коктерек, Казахстан, март 1953. Солжењицин је 1945. године осуђен на 8 година тешке робије, а затим на прогонство. / Непознати аутор Највећи совјетски лист „Комсомольская правда“ објавио је 1991. године Солжењицинов интервју за шпанску телевизију где је овај већ поменутој бројци додао још 44 милиона жртава. То су били совјетски грађани који су изгубили живот током Другог светског рата. Тако је број Стаљинових жртава порастао на 110 милиона. Међутим, у Совјетском Савезу је пре Другог светског рата било укупно 170 милиона становника, о чему сведочи попис из 1939. године. Јасно је и очигледно да су те бројке контрадикторне. Совјетску јавност су тим бројкама хранили дисиденти, али и чланови Комунистичке партије. Историчар Рој Медведев је 1990. године постао члан Централног комитета КПСС-а. Он је тврдио да је у Совјетском Савезу од 1927. до 1953. године у политичким репресијама побијено 40 милиона људи. Поред дисидената и званичника Комунистичке партије, жртве Стаљинових репресија су рачунали и професионални историчари на Западу. Научник Роберт Конквест је увео термин „велики терор“. Он тврди да је у СССР-у крајем 1939. године у затворима било око 9 милиона људи. Последња фотографија песника Осипа Мандељштама, 1938. / Архивска фотографија Ова бројка је мања од претходних, али је и она пет пута већа од стварног бројног стања. Историчар Виктор Земсков, који се сматра једним од водећих стручњака у овој области, проучио је статистичке податке совјетског затворског система (Рогински каже да су совјетске власти пажљиво документовале сва хапшења) и израчунао да је 1940. године у совјетским затворима и логорима за ратне заробљенике било око 1,9 милиона људи. Некадашње политичке репресије данас доносе политичке поене Тадашњи шеф КГБ-а Владимир Крјучков је 1990. године рекао да је од 1930. до 1953. године затворено скоро 3,8 милиона људи, а 786.000 је осуђено на смрт. Професионални историчари нису доводили у питање прецизност ових бројки. Затворска фотографија Григорија Зиновјева. / Getty Images Земсков прича како тадашња јавност једноставно није хтела да поверује Крјучкову сматрајући да је тај број фалсификован, и радије се по том питању ослањала на „Архипелаг Гулаг“ са његовим фантастичним десетинама милиона жртава. С обзиром на чињеницу да су совјетске власти за само две године (1937-1939) потписале преко 600.000 смртних пресуда, бројке које је изнео шеф КГБ-а делују прихватљиво и веродостојно. То, међутим, није било довољно јавности, и поставља се питање како је то уопште могуће? Зашто је народ био склон да верује преувеличаним проценама и да одбацује чињенице? Сергеј Корољов у затвору, 1938. / Архивска фотографија Сергеј Кара-Мурза, социолог совјетске историје, сматра да он има одговор на то питање. Он се слаже да су чистке током 1930-их болан феномен руске историје, али тврди да „по том питању не може бити извршена објективна анализа“. „Бол који је изазван губитком толиких живота још увек је сувише велики, тако да сваки покушај непристрасне анализе делује као нешто неморално. Рођаци, па чак и синови политичара побијених током 1930-их, наставили су да играју важну улогу у политичком животу током перестројке“, пише Кара-Мурза. „И сама представа о репресијама је тако моћан политички инструмент да се средства за њено креирање и њену примену чувају и штите стриктном, мада не увек очигледном цензуром“. Кара-Мурзина мисао о репресијама као политичком инструменту данас се у потпуности подудара са оним што је политиколог Марија Липман написала у листу „Foreign Affairs” о утицају кампање усмерене на дестаљинизацију током перестројке, где је централно место заузимала тема Стаљиновог терора. Наталија Солжењицина, пишчева супруга, не крије узбуђење на отварању Музеја историје ГУЛАГ-а у Москви, 30. октобар, 2015. / АР Дестаљинизација је „радикално делегитимизовала комунистички режим. Пад совјетског комунизма 1991. године праћен је распадом Совјетског Савеза“. Звучи помало парадоксално, али процес дестаљинизације који је пољуљао и на крају оборио Совјетски Савез није увек био заснован на истини и чињеницама. Алексеј ТИМОФЕЈЧЕВ