Претражи Живе Речи Утехе

Ако одрасли почну да вређају дете, на њега ће се обрушити службе заштите, друштвене организације и полиција. Ако човек удари пса на улици, изазваће праведни гнев месних бака и пролазника са слабим срцем. Ако пред градњу почну да секу дрвеће, становници околних кућа пишу петиције, позивају телевизију и шаљу писма државним установама. Штавише, ако сте само заборавили да полијете један прости цвет, ваша савест ће вас мучити цео дан. Но, ако се жестоко односите према соби, нико вам неће ни речи казати. Нема никакве душевне полиције, која би излазила на терен због преступа против себе. Можете своју душу лишити хране, још у заметку убијајући стваралачке идеје у вама. Можете да уништавате себе саморазрушујућим (деструктивним) односима, који ће да сахране ваша достојанство под хумком уступака одишућих страхом. Колико хоћете пута можете да се назовете и да се осећате потпуним ђубретом, и нико вам у томе неће правити сметње. Можете се дати у ропство новцу, послу, ждерању, другом човеку, и на крају крајева, – нико вас неће спалити на ломачи за трговину човечијом слободом.

Љубав је изнад свега. Оно што треба да заокупља нажу пажњу, децо моја, јесте љубав према другом човеку, јесте његова душа. Што год да чинимо, - молитва, савет, опомена - све чинимо са љубављу. Без љубави од молитве нема користи, савет вређа, опомена шкоди и упропашћује другог, који осећа да ли га волимо или не волимо и реагује на одговарајући начин. Љубав, љубав, љубав! Љубав према брату нашем припрема нас да више заволимо Христа. Зар то није дивно? Несебично дарујмо своју љубав свима, ни најмање не гледајући на њихово држања према нама. Кад у нас уђе благодат Божја, више се нећемо занимати за то да ли нас други воле или не воле, или да ли нам се обраћају са добротом или без ње. Осећаћемо потребу да ми волимо све. Егоизам је када хоћемо да нам се други обраћају са добротом. Нека нас не жалости супротна појава! Препустимо другима да нам се обраћају онако како сами осећају. Немојмо да просјачимо љубав. Ако ти брат твој досађује и замара те, помисли у себи: сад ме боли моје око, моја рука, моја нога; морам да је негујем својом љубављу (ср. I Кор.12, 21). Али немојте да размишљате нити о томе да ћемо бити награђени за наша тобожња добра дела нити пак о томе да ћемо бити кажњени за зла која смо учинили. Долазиш до познања истине када волиш љубављу Христовом. Тада не тражиш да те воле; то је зло. Ти волиш, ти дајеш своју љубав; то је исправно. Од нас зависи да ли ћемо се спасти. Бог жели наше спасење. Извор: Ризница литургијског богословља и живота View full Странице

У наше време људи се врло често варају, мислећи да је потребна само жеља и мало напора да би почели да воле своје ближње хришћанском љубављу. Много се и красноречиво у наше дане у целом свету говори о љубави, сви позивају једни друге да се уједине под заједничком заставом љубави, читав свет је опијен идејом апстрактне човечанске љубави и нада се да ће, на тај начин, разрешити све своје ужасне противречности. У хришћанском учењу се, такође, много говори о љубави према ближњима: Сам Господ је заповест о љубави према ближњем ставио одмах поред прве заповести о љубави према Богу, а сви Оци Цркве једнодушно тврде да без љубави према ближњем нема љубави према Богу. Међутим, да ли је љубав на коју позива свет и којој учи Црква једна иста? Не! Оне не само да нису сличне, већ су потпуно различите. Занимљиво је то да што више свет узноси своју љубав, љубав људи једних према другима, тим више мрзи љубав коју проповеда Православље. И, будући да у свету влада крајње изопачено схватање љубави према ближњем, човек данас лако може да се превари и да осећања која су веома туђа истинском Хришћанству прихвати као нешто светло, узвишено и богоугодно. Откуда то? Отуда што људи, чувши за узвишеност љубави, за њену светост, за то да је она изнад свих врлина и да је без ње све мртво, почињу да траже љубав у себи самима, покушавајући да је на силу исцеде из себе у „готовом облику“ а не схватајући да су наш пад, наше удаљавање од Бога, све болести, страсти и навике душе које смо стекли, тј. зло у нама, највише погодили управо ову нашу способност – да волимо. Никакве узвишене речи и идеји о љубави сами по себи нису довољне да би се у нама овај недостатак сам од себе отклонио. „Када би се Хришћанство ограничавало само на пуко учење о љубави, оно би било бескорисно зато што је све што постоји у људској природи унакажено грехом, и човек нема снаге да у таквом стању ово учење спроведе у живот. О љубави је говорио и Стари Завет, чак и пагани, али све је то било мало. Разум признаје да је заповест о љубави добра, али човек ће стално у себи самом сретати са оним о чему ап. Павле сведочи овако: „Али видим други закон у удима својима, који се бори против закона ума мојега, и поробљава ме законом гријеха који је у удима мојима“ (Рим.7,22-23). Онај ко будно прати кретања у својој души, добро зна како се грех и страсти боре против разума и како га често побеђују. Разум се погиње под тежином страсти: грех као нека магла скрива од нас сунце истине, спутава све добре силе наше душе. Може ли нам у тако жалосном стању помоћи пуко учење о љубави? Но, сила и значај Христовог дела и јесте у томе што се оно не ограничава само на објаву учења. Роду људском су у Христу дате нове снаге. Христово дело је стварање „нове твари“, тј. Цркве. Дух Божији Који живи у Цркви даје снагу за остваривање хришћанског учења у живот. Без Цркве нема Хришћанства, остаје само пуко учење, које само по себи не може да обнови палог Адама“. Дакле, тражење љубави ван Православне Цркве, међу људима који уопште не верују у Бога или јеретика који погрешно верују јесте дубока заблуда. Међутим, ни ми сами, православни Хришћани не смемо да мислимо да наше срце пристаје на испуњавање ове заповести. Не, треба пролити многи зној и сузе, много се потрудити и пострадати пре него што се појаве макар и слаби знаци да је наше срце постало мекше и милостивије према ближњем. Ако почнемо пажљиво да се загледамо у своју душу, ако стварно ради заповести Божије пожелимо да волимо свог ближњег, открићемо у срцу жестоко противљење: оно ће се час испољавати као камена безосећајност, час ће се једити и рикати као грабљива звер, час ће пројављивати мржњу, час клевету, час осветољубивост и завист, час подсмех, час осуду, час ће се подсмевати греху и спотицању ближњег, час ће бити огорчено његовим успесима. Такво је наше срце док се не очисти дугим трудом самопрекоревања, молитвама и многим унутрашњим и спољашњим подвизима, трпљењем туге, увреда, неправде итд. Не смешта узалуд преп. Јован Лествичник љубав на највишу степеницу своје лествице врлина. Како се ми уопште усуђујемо да маштамо о томе да ћемо је достићи, прескочивши свих двадесет и девет које јој претходе? Какве само страсти, какве све извитоперене душевне особине могу да се заодену у одежду љубави према ближњем. Многе најодвратније страсти делују у нама, скривајући се под маском хришћанске љубави. Од Христа нас највише и удаљавају управо разне склоности и страсне везаности за људе, јер људи се везују једни за друге, руководећи се свим могућим страстима и лошим наклоностима. Започињући побожни, хришћански живот највећи напор морамо да уложимо да бисмо ослободили срце од мноштва таквих болесних душевних наклоности према људима. И овде се лукави демони труде да нас прелесте сентименталном причом о љубави према свим људима, о милосрђу, о самопожртвовању… На овај начин човек наставља да одржава нечисте односе са људима, који скрнаве његово срце, мислећи да је почео да живи потпуно другачијим животом, као и да то што њега вуче ка општењу са другим људима јесте знак љубави према ближњима, која се наводно у њему родила. Због неразумевања природе страсти, човекоугодништво, лажно смирење које је засновано на уживању у себи, лажна скромност, блуд у својим најистанчанијим и скривеним облицима и томе сличне страсти, могу да човеку изгледају као светли извор из којег наводно произлази милосрђе. За спасење душе је веома важно да човек уклони из ње све што је вештачко, лажно и страсно. Ми не треба да глумимо хришћанску љубав него да чинимо све да бисмо стварно стекли истинску љубав према ближњима. Морамо да разликујемо оно што је душевно и телесно од онога што је духовно. Све оно што је истински јеванђељско, испуњавање сваке Христове заповести Бога и вечности ради, а не по страсној склоности, увек је скопчано са великом борбом, са напором, са самопринудом. Осећање мира и лакоће ће наступити после победе, после извршења самог подвига. А страст, напротив, одушевљава човека на дела лажне љубави и ако се човек кога покреће таква „љубав“, у свом одушевљењу, сусретне са препрекама у виду црквених правила или одредаба Светих Отаца, он их раздражено одбацује као наводно застарела или „неправилно схваћена“, и жури да испуни дело своје „љубави“. Истинска хришћанска љубав се не труди да се покаже споља, она је уздржана и тражи да стварно помогне ближњем, не само у телесној невољи, него се увек брине и о души, а телесна љубав не размишља о вечности, за њу се све што је битно налази у овом животу, потребни су јој снажна осећања, ефекти, утисци, реклама. Душевна љубав је егоистична, она не воли ближњег него саму себе, утврђујући се у себи самој преко ближњег. И опет се у души подиже идол – „Ја милосрдни и братољубиви“, који присваја себи славу за спољашња милостива дела која човек чини. Несрећа је када се човек везује за ближњег похотном, телесном страшћу, неком тамном и нејасном везаношћу, мислећи да је то духовна веза. А на суду ће се показати да је много од онога што смо ми сматрали светлошћу – тама. Управо о овоме, Св. Игнатије пише: „Немој, вољени брате, мислити да је заповест о љубави према ближњем тако блиска нашем палом срцу: заповест је духовна, а нашим срцем су завладали тело и крв, заповест је нова, а наше срце је старо. Наша природна љубав је рањена падом. И њу, по заповести Христовој, треба умртвљавати, да бисмо могли да из Јеванђеља захватимо ону праву, свету љубав према ближњем, љубав у Христу. А пред Јеванђељем љубав која настаје од крви и телесних осећања је ништа. Јеванђеље одбацује љубав која зависи од унутарње узбурканости, од осећања телесног срца. Јеванђеље нас учи: „Не мислите да сам дошао да донесем мир на земљу; нисам дошао да донесем мир него мач. Јер сам дошао да раставим човјека од оца његовог и кћер од матере њезине и снаху од свекрве њезине. И непријатељи човјеку постаће домаћи његови“ (Мт.10,34-36). Свети Дух нас учи како да свето волимо ближње. За онога ко је по природи обдарен да ватрено воли ближњег, потребна је нарочита самопринуда да би ближњега волео онако како Јеванђеље заповеда да се воли. Срце којим је завладала пристрасност способно је за сваку неправду, за свако безакоње само да би задовољило своју болесну љубав“ (9, т. 1, стр. 123-124). „Умримо за природну љубав према ближњем и оживимо новом љубављу према њему, љубављу у Богу.“ „Смирење умртвљава природну љубав. Она умире од смирења, јер њен живот прожет гордошћу… Природном љубављу влада идол онога „ја“, устоличен на престо охолости, која се попут лопова ушуњала у душу, заклањајући се иза завесе тобожње врлине“ (10, писмо 86). „Воли ближњег онако како заповедају јеванђељске заповести, а никако не по склоности свога срца. Љубав коју је Бог усадио у нашу природу рањена је падом и не може да делује правилно. Никако се немој предавати дејствима греховне љубави! Њена дејства су пуна порочности, одвратна су пред Богом, и као оскрнављена жртва, плодови њеног дејства су погубни по душу и убиствени. Заволи ближњег на следећи начин: немој се гневити на њега и немој бити злопамтило, немој му се светити ни директно ни индиректно, у свему у чему му можеш попустити – попусти му, одучи се од расправа и свађе, одбаци их као плод гордости и самољубља, говори добро о онима који о теби лоше говоре, узвраћај добром на зло, моли се за оне који ти смишљају различите срамоте, увреде, искушења и прогоне. Господ нас учи: „Чули сте како је казано старима: Не убиј; јер ко убије, биће крив суду. А Ја вам кажем да ће сваки који се гњеви на брата свога ни за што, бити крив суду; а ако ли ко рече брату своме: „Рака!“ биће крив синедриону; а ко рече: „Будало!“ биће крив паклу огњеноме. Ако, дакле, принесеш дар свој жртвенику, и ондје се сјетиш да брат твој има нешто против тебе, остави ондје дар свој пред жртвеником, и иди те се најприје помири са братом својим, па онда дођи и принеси дар свој. Мири се са супарником својим брзо, док си на путу са њим, да те супарник не преда судији, а судија да те не преда слуги и у тамницу да те не вргну. Заиста ти кажем: Нећеш изићи оданде док не даш до посљедњега новчића… Чули сте како је казано старима: Не чини прељубу. А Ја вам кажем да сваки који погледа на жену са жељом за њом, већ је учинио прељубу са њом у срцу своме“ (Мт.5,21-28). Никако и ни под каквим изговором немој ни о коме да судиш, чак, немој ни о коме да судиш да ли је добар или лош, имајући свагда пред очима само једног лошег човека за којег треба да даш одговор пред Богом – себе самога. Поступај према ближњима онако како би желео да се према теби поступа „Де судите, да вам се не суди; Јер каквим судом судите, онаквим ће вам се судити; и каквом мјером мјерите, онаквом ће вам се мјерити. А зашто видиш трун у оку брата свога, а брвно у оку своме не осјећаш? Или, како ћеш рећи брату своме: стани да ти извадим трун из ока твога; а ето брвно у оку твоме ? Лицемјере, извади најприје брвно из ока свога, па ћеш онда видјети извадити трун из ока брата свога. Не дајте светиње псима; нити бацајте бисера својих пред свиње, да их не погазе ногама својим, и окренувши се, не растргну вас. Иштите, и даће вам се; тражите, и наћи ћете; куцајте, и отвориће вам се. Јер сваки који иште, прима; и који тражи, налази; и који куца, отвориће му се. Или који је међу вама човјек од кога ако син његов заиште хљеба, камен ће да муда?Или ако рибе заиште, да му да змију? Када, дакле, ви, зли будући, умијете даре добре давати дјеци својој, колико ће више Отац ваш небески дати добра онима који Му ишту? Све, дакле, што хоћете да чине вама људи, тако чините и ви њима: јер то је Закон и Пророци. Отпуштај и праштај, из дубине срца, људима њихове грехе према теби да би и Отац Небески теби опростио твоје безбројне грехе… На крају, немој своме брату наносити штету многословљем, празнословљем, превеликом блискошћу и слободним опхођењем према њему. Понашајући се тако према ближњем, показаћеш и стећи ћеш љубав коју је Бог заповедио и која је Богу угодна; њоме ћеш отворити себи улаз у љубав Божију…“ (9, т. 5, стр. 66). „Поштуј ближњег као образ Божији… – поштовањем у својој души, невидљивим за друге и видљивим само твојој савести. Поштуј ближњег без обзира на узраст, пол, сталеж и постепено ће у твом срцу почети да се рађа света љубав. Разлог за ову свету љубав нису тело и крв, и није осећање наклоности, него Бог…“ (9, 7.1, стр. 127). Поредећи ово учење Цркве о љубави према ближњем са ружном и извитопереном маском љубави коју свет данас прокламује, човек се ужасава пред наказношћу световне љубави. Јасно је да се истинска љубав у срцу може одгајити само у крилу Православне Цркве, под условом најдоследнијег испуњавања њеног учења и устава, уз стално очишћење, освећење и примање благодати Божије кроз Свете Тајне, и никако другачије. Због тога што људи све више одбацују смиреномудрено отачко учење о покајању, препуштајући се самооправдању и самоузношењу, они све више губе, чак, и сам појам о истинској љубави, замењујући је извештаченом и лажном љубављу. Поменимо овде још неколико заповести Господњих о милосрђу. Навешћемо још једну поуку Св. Игнатија из његових писама: „Разматрам милосрђе које нам је заповедио Господ: видим бездан неизмерни, видим висину која измиче погледу. Он нам заповеда „Будите, дакле, милостиви као и Отац ваш што је милостив“ (Лк. 6, 36). Да би се испунила ова заповест човек мора да постане милостив колико је милостив бесконачно милостиви Господ (Пс.119). Ко ово у стварности може, заиста, да испуни? Али, ја, грешник, мрачни грешник, кад год погледам у себе увек видим у себи мешање добра са злом, које су људи наследили од праоца Адама, који је дрско и грешно окусио са дрвета познања добра и зла. људима изгледам милостив, међутим проверивши себе темељно и испитавши себе, налазим у себи само подлу маску милосрђа. Милосрдна дела у мени чини моја таштина. Милосрдна дела чини у мени пристрасност. Милосрдна дела чини у мени моја страст, а не налазим у себи да ме на милосрђе покреће заповест Христова, чиста и света. Када се ја, мрачни грешник, дозовем к себи на кратки трен и пожелим да будем милосрдан по заповести Христовој, видим да над својим срцем треба да учиним ужасно насиље. Света заповест разобличава болест мог срца! Пошто ме она убеди у то, ја видим себе, који сам по природи људски милосрдан, као немилосрдног човекомрсца у спрам Јеванђеља. Моје срце пристаје да буде милосрдно по мојој страсти, али за њега представља разапињање да буде милосрдно по заповести Христовој. Морам да приморавам себе на милосрђе у складу са заповестима Јеванђеља без обзира на то што је то повезано са насиљем над срцем, које у себи носи заразу греха, заједничку свим људима. Природно милосрђе, као производ тела и крви, не може бити Богоугодна врлина. И то није све! Оно је супротно са јеванђељским заповестима! Да би оно стекло благодат Божију и било умртвљено, Христос је на земљу донео јеванђељски мач. Они, пак, које води природно милосрђе остају у мраку под влашћу љутог свезлобног владара света ђавола. Господ Спаситељ света је за време Свог боравка на земљи објавио Својим ученицима да мора да иде у Јерусалим, да ће тамо много да пострада, да ће да буде убијен и да ће у трећи дан да васкрсне. Тада је први по части међу апостолима, свети Петар, покренут природним милосрђем, почео да противречи Господу. „Боже сачувај!“ говорио је, „то неће бити од Тебе.“ На овај излив природне самилости и милосрђа Господ је светом ап. Петру одговорио: „Иди од мене сатано; ти си ми саблазан, јер не мислиш што је Божије него што је људско“ (Мт.16,23). Зар је у устима Богочовека реч „сатана“ била само реч прекора? Сачувај Боже од таквог богохулства! Овом речју Господ показује да су мисли и осећања палог човека у власти сатане, иако су наизглед добра. Оно што човек чини по жељи свог огреховљеног срца слива се у једно са дејствима сатане. Тако је жалосни грехопад унаказио нашу природу! Треба да умртвимо милосрђе које је проузроковано палошћу и треба да нађемо оно милосрђе чији је узрок, и извор светла и света заповест Христова. Она је Дух, она је живот вечни. Тада ће се пред нама открити непрегледно поприште духовног подвига. Ма колико да успете у природном милосрђу, оно ће вам изгледати као ништа у поређењу са милосрђем чија је слика дата у Јеванђељу. Онај ко се не одрекне себе, ко не изгуби живот свој (Лк.17,33), живи по греховним жељама срца и по кретању крви, и остварује искључиво своје „ја“, видећи добро у свим својим активностима, постепено стичући високо мишљење о себи. Такав човек, мислећи да духовно напредује, напредује само у свом љутом паду…“ Ове речи Светог Оца су за нас посебно драгоцене, јер се могу применити и на испуњавање свих других заповести, и остварење свих хришћанских врлина. Овде је јасно указано на главни предуслов за њихово правилно испуњавање и узрок настанка прелести. Овде је кратко и тачно исказано све оно о чему смо већ говорили. Из књиге: "Како излечити болести душе". Архимандрит Лазар Абашидзе

Патријарх Иринеј у Бања Луци: За Србе најважније јединство, вера у Бога и љубав према отаџбини Његову Светост Патријарха српског г. Иринеја дочекали су 8. јануара 2020. године испред Владичанског двора у Бања Луци Његово Преосвештенство Владика бањалучки г. Јефрем, председник Владе Републике Српске г. Радован Вишковић и српски члан Председништва Босбе и Херцеговине г. Милорад Додик. (фотогалерија) Дочеку Патријарха српског присуствовали су Преосвећена господа Епископи зворничко-тузлански Фотије и бихаћко-петровачки Сергије, министар унутрашњих послова Републике Српске г. Драган Лукач, директор Републичког секретаријата за вере г. Драган Давидовић, градоначелник Бањалуке г. Игор Радојичић,шеф Српског клуба у Представничком дому Парламентарне скупштине Босне и Херцеговине г. Ненад Стевандић као и бројни верници. У цркви Свете Тројице свечану доксологија у част Патријарха српског г. Иринеја су служили протојереј-ставрофор Војо Балабан, протођакон Чедо Вранић и ђакон Зоран Ђуриђ. Том приликом Патријарх српски г. Иринеј је поручио: -За српски народ је најважније јединство, вера у Бога и љубав према отаџбини. Драго ми је што сам и ове године у Бања Луци, у Републици Српској, да заједнички прославимо Дан Републике. Најпотребније нам је заједништво, а Република Српска превладава све тешкоће зато што је стала уз Господа Бога. Патријарх је истакао да је веома важно то што су млади људи посвећени Богу. -Република Српска је српска држава, а у нашим срцима куца љубав према српству и Светом Сави, рекао је патријарх Иринеј. Он је окупљеним верницима и функционерима Српске пожелио срећан Дан Републике. Владика бањалучки г. Јефрем је изразио задовољство што је патријарх Иринеј и ове године са српским народом у Републици Српској.-Ваша Светости, добро дошли у Бањалуку и Републику Српску. Осјећамо се привилегованима што се молите за нас у Српској, што нас учите и водите, рекао је владика Јефрем и нагласио да је српски народ у Републици Српској уверен да није сам и остављен. Председница Републике Српске гђа Жељка Цвијановић у част патријарха Иринеја је организовала свечану вечеру. -Морамо бити поносни на све што је Српска остварила. Хвала Вам што сте дошли у Републику Српску да заједно обиљежимо Дан Републике. Желимо овај дан да прославимо у миру, опредијељени да радимо заједно, сарађујемо и јачамо Републику Српску и везе са Србијом, као и да водимо рачуна о нашим грађанима, рекла је гђа Цвијановић на свечаној вечери у част Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја и нагласила: -Република Српска је много изазова оставила иза себе, али и је и много њих чека. Не постоји проблем који не можемо савладати ако нисмо заједно. Поносна сам на Републику Српску и што су наше институције са грађанима оствариле много добрих ствари. Важно је да се радујемо свакој нашој новој години, радимо одговорно послове и да славимо живот. Славећи живот Републике Српске шаље се порука да се вјерује у њену будућност. Знам да дубоко вјерујемо у будућност. Зато смо успјели створити Републику Српску, одбранити је, изграђивати, развијати и морамо на ово бити поносни. Многи народи би пожељели да имају мјесто које воле као што ми волимо Републику Српску. Нека је свима срећан Дан Републике! Свечаној вечери присуствовали су српски члан Предсједништва Босне и Херцеговине г. Милорад Додик, председник Народне скупштине Српске г. Недељко Чубриловић, премијер Српске г. Радован Вишковић, предсједавајући Савета министара г. Зоран Тегелтија, министар одбране Србије г. Александар Вулин, министри у Влади Републике Српске и у Савјету министара, посланици у Народној скупштини и у Парламенту Босне и Херцеговине, архијереји и свештенство Српске Православне Цркве, амбасадори Русије и Србије г. Петар Иванцов и г. Александар Ђорђевић, представници дипломатског кора, званице из јавног, друштвеног и политичког живота. Српски члан Председништва Босне и Херцеговине г. Милорад Додик је рекао да је Република Српска стабилна, упућена ка својој будућности и опредељена за мир и стабилност. -Желимо да уважавамо све друге и другачије, али смо спремни да прослављамо своје празнике и датуме. Сви знамо да је 9. јануар неспоран и тако ће бити, рекао је г. Додик на свечаној вечери у част Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја у Бањалуци. Он је захвалио патријарху Иринеју за љубав коју има према Републици Српској. -Мало је народа који имају прилику да прослављају два дана републике. Један је у Србији, а други у Републици Српској и то треба да буде наше богатство. Наш народ уважава друге и другачије, али прије свега мора да води рачуна о себи и да са другима живи у миру, додао је г. Додик. Према његовим речима, Република Српска је показала виталност коју не би могли да издрже већи народи. -Република Српска је настала у вријеме мира и била је политичка и животна воља српског народа. Овдје сам један од ријетких који је 9. јануара 1992. године дигао руку за Републику Српску. То су била тешка и изазовна времена и морамо да одамо признање људима тог времена који су нашу Републику створили. Имали смо намјеру да будемо независна држава и зато смо гласали за њено формирање, нагласио је г. Додик и најавио обележавање 30 година од формирања Републике Српске. Патријарх српски г. Иринеј сутра од 9 часова у храму Христа Спаситеља предводиће свету Литургију, а потом присуствовати свечаној академији поводом Дана Републике Српске. Извор: РТРС Патријарх Иринеј у Бања Луци: За Србе најважније јединство, вера у Бога и љубав према отаџбини | Српскa Православнa Црквa [Званични сајт] WWW.SPC.RS

Синодски одбор за међуправославне и међухришћанске односе, којим имам част да председавам, дословно је следио мандат Сталног Светог синода Цркве Грчке. У светлу тога, желео бих да сумирам преовлађујућа гледишта у дискусијама у Одбору, усмеравајући вашу пажњу на следећих пет тачака. 1. Украјински православни народ Као што је Његово Блаженство у свом уводном обраћању истакао, ми смо забринути за православни народ једне независне државе, каква је данашња Украјина. Према томе, ради се о милионима душа православних верника, који су кроз историју па до данашњег дана страдали због политике, било од стране Пољске или од Русије. Стога, фокусирање наше дискусије на ваљаност рукоположењâ и понашње појединих епископâ морају узети у обзир постојање милиона верних душа за које и ми имамо одговорност. Као што је Архиепископ Атински и све Грчке нагласио, одмах после пропасти Совјетског Савеза и проглашења независности државе Украјине, ова држава је тражила да се њеној помесној Цркви додели статус аутокефалије, по угледу на остале Аутокефалне Цркве. Овај првобитни захтев је био легитиман и аутентичан. Чињеница да га је потписао чак и садашњи Митрополит Онуфрије представља снажан показатељ да је то био један општи захтев, у смислу да је одражавао жељу свеукупног народа и јерархије, како би постигли независност од потчињености руској јерархији. Нажалост, на овај општи захтев није адекватно одговорено и питање је остало на чекању. И сваком случају, овде се бавимо једном независном државом, Украјином, са једним народом засебног идентитета, у који је уткана и православна вера. 2. Улога Руске Православне Цркве Мислим да је сврсисходно проучити улогу Руске Православне Цркве. Инсистирам на изразу „Руска Православна Црква“, пошто је, нажалост, искуство показало да наша браћа дају предност придеву „Руска“ у односу на придев „Православна“. Овај феномен је приметан још од пада Цариграда. Док је Руска Православна Црква имала сваку могућност да реши то питање довевши ствар до аутокефалије, или макар предлагањем решења које би било прихватљиво за украјински народ, она је нажалост пропустила да то учини. Упркос дуготрајном дијалогу о овој ствари, скоро тридесет година, Руска Православна Црква није хтела да омогући решење. У међувремену, Васељенска Патријаршија је допринела том дијалогу у настојању да покаже своју подршку. Међутим, после руске инвазије на Крим, сви ти напори су пропали. И зато данас више нико не верује да би Руска Православна Црква било када могла пружити било које решење задовољавајуће за украјински народ. Таква могућност је бесповратно изгубљена. Са те стране се никада неће појавити решење. Уз све то, не само да је Руска Православна Црква пропустила да понуди решење, него је поврх тога и њен став током фазе припреме за Свети и Велики Сабор 2016. био потпуно негативан. И то је била грешка, како се показало. Као што је свима познато, аутокефалност је била међу питањима која су дискутована током те припремне фазе за Велики сабор. Током 1980-их година, изгледало је да Васељенска Патријаршија снисходи у правцу релативизовања својих властитих привилегија. Држећи се стриктне процедуре, Васељенска Патријаршија је затражила свеправославни консензус за давање аутокефалије. Током предсаборских конференција и сусрета који су претходили Светом и Великом Сабору, били смо позвани да се суочимо са питањем потписа оних који су сагласни са аутокефалијом [то јест са начином додељивања аутокефалности, прим. прев.]. Сам текст је већ био усаглашен и о њему није било даље расправе. И управо на овој тачки јасно се показало неслагање Руске Православне Цркве и њено опсесивно инсистирање да одбије један предлог Васељенске Патријаршије. Он је проистицао из процедуре на основу које је дата аутокефалија Цркви Грчке, са изразима „одлучује“ и „саодлучује“ (ἀποφαίνομαι и συναποφαίνομαι). Предлжено је да „одлучује“ припада Васељенском Патријарху, а „саодлучује“ осталим предстојатељима. Представницима Руске Православне Цркве смо покушали да објаснимо да пошто Васељенски Патријарх једном потпише одлуку, она се више не може оспорити. Аутокефалија би [тиме] већ била одобрена. Ипак, термин „саодлучивање“ и даље подразумева снажно деловање, зато што указује на учешће у актуелном одлучивању. [Поједини српски делегати су Русима покушали да објасне да „саодлучује“ има исто значење као и „одлучује“, по примеру осмог члана Символа вере где изрази συμπροσκινούμενος, συνδοξαζόμενος указују на потпуну равночасност, што ипак није задовољило руске делегате – прим. прев.]. Упркос томе, упорно оспоравање од стране руске делегације било је несхватљиво. Дозволите ми да са вама поделим то да сам лично подсетио старијег представника Руске Православне Цркве – „Украјинско питање је актуелно. Зар Ви то не видите? Зар не можете схватити шта ће се догодити?“ Као одговор, он се позвао на инсистирање свог Патријарха да он не жели да преиспитује своју позицију у вези са овом проблематиком. После свега, нисам сасвим сигуран да ли је његова тврдња била истинита. Данас би се то чак могло довести у питање. Руско противљење настаје у контексту међународног дијалога између Православне и Римокатоличке Цркве. У вези са тим, оно [противљење] проистиче из одсуства воље дела руске стране да прихвати било који концепт првенства у Источној Цркви. Ово је суштина проблема. Јер изгледа да представници Руске Православне Цркве верују, ако би Васељенски Патријарх потписао Томос о аутокефалности на одређен начин[1] током процеса давања аутокефалије, да би онда они на неки начин прихватили да „постоји Примат“. Ово остаје проблематична тачка за Руску Православну Цркву. Као последица тога, тема додељивања аутокефалије није била разматрана на Светом и Великом Сабору 2016. године. Да је тамо било разматрано, данас не би било спорног питања. И не само да оно није било укључено у дневни ред, него је Руска Православна Црква одлучила и да уопште не учествује у Сабору, позвавши се на одсуство Антиохијске патријаршије. Знамо врло добро да је она могла играти улогу по питању антиохијског учешћа на Сабору. Да је Руска Православна Црква учествовала на Сабору, чврсто верујемо да је било могуће обезбедити да у саборским актима остане забележено обећање Васељенског Патријарха да неће отпочети са давањем аутокефалије без њихове сагласности. Ми смо својим присуством на Великом Сабору на Криту постигли две ствари. У текстове смо увели реч „унија“, за шта су се залагали Руси, иако није постојала у предсинодским текстовима. Постигли смо да се питање „уније“ јасно помене у једном саборском тексту. Друго што смо постигли јесте обећање Васељенског Патријарха да никада неће поставити питање „Нових Земаља“ (ζήτημα Νέων Χωρῶν). 3. Васељенски Патријарх и његове обавезе Васељенска Патријаршија сматра да је била у обавези да реагује. Свако признаје да је она имала и још увек има право давања аутокефалије, што је привилегија коју Свети и Велики Сабор свакако није негирао. Васељенска Патријаршија је забринута за црквени и духовни живот верујућих које сам поменуо. Из тог разлога, приправила је решење проблема који другачије не би било могуће решити. Тако је деловала јер је управо то служба Патријаршије, њен задатак унутар Православља. Давање аутокефалије је искључиво право Васељенске Патријаршије, која у случају Украјине не негира еклисиолошки ентитет на челу са Митрополитом Онуфријем и руско православно присуство у Украјини. Њихов статус није промењен; они нису нити изопштени, нити су доведени у раскол. Васељенска Патријаршија није прекинула општење са њима. Васељенска Патријаршија наставља да помиње Патријарха Кирила сходно диптисима, па тиме и да бива у општењу са Онуфријем, док у исто време пружа могућност спасење душа и црквеног општења оним Украјинцима који припадају Украјинској Православној Цркви. Нико не може оспорити ово искључиво право Васељенског Патријарха. 4. Црква Грчке и њено јединство Да се сада окренемо нашој Цркви Грчке. Ваше Блаженство, ово представља најважнију тачку. Слажем се са Вама када наводите члан 3 Устава Грчке (који се бави односима Цркве и Државе), који јемчимо и не желимо да га мењамо. Како је председник грчког Парламента са правом истакао, члан 3 се не тиче само односа између Државе и Цркве, већ се такође односи и на јединство наше Цркве са Васељенском Патријаршијом. То је јединство које ми не смемо доводити у питање или допустити да на било који начин буде угрожено зато што оно подразумева јединство Тела наше Цркве и наше јерархије, посебно зато што знатан број наших јерараха у тзв. „Новим Земљама“ духовно припада Васељенској Патријаршији Цариграда а административно Цркви Грчке. Подсећам да је део наше јерархије, онај који припада „Новим Земљама”, учествовао, уз наше одобрење, на чувеном Синаксису у Цариграду, где им је представљена целокупна процедура која је и спроведена, и они су је правилно прихватили. Не би требало да се икада упуштамо у сукоб са Васељенском Патријаршијом због украјинског питања зато што би то водило до наше властите поделе, наших властитих проблематичних односа са Васељенском Патријаршијом. Зашто бисмо чинили тако нешто? 5. Геополитички развоји и наша национална питања Садашња ситуација, без сумње има и геополитичке димензије. Данас препознајемо и нашу властиту одговорност. Независно од околности, аутокефалија никада није давана само у склопу унутарцрквених фактора. Она је увек рачунала и на геополитичке развоје. Жао ми је ако неки не разумеју догађања нашег времена: где припадамо и колико смо одговорни за последице. Шта ће Руска Православна Црква урадити после признања Украјинске Православне Цркве од стране Цркве Грчке ствар је Руске Цркве. У сваком случају, она поступа на начин непримерен црквеном етосу што се види из начина на који врши уплив у наш рад и у нашу аутокефалност. Ово ће бити показано ако одлучи да прекине општење са нама, што ће за узврат прецизно потврдити то да ми морамо одржати наше властито јединство, подржати Васељенску Патријаршију и као што сте, Ваше Блаженство, исправно образложили – признати Украјинску Православну Цркву. Сједињени на тај начин, моћи ћемо да надвладамо евентуалне пропусте или грешке. Ако ли пак будемо подељени, Блажењејши архиепископе, ми никада нећемо моћи да дамо допринос ономе што сви ми желимо, а то је истинско јединство Православне Цркве. Извор: Δημητριάδος Ιγνάτιος: «Η ουκρανική αυτοκεφαλία και η ευθύνη των ψυχών» и Ukrainian Autocephaly and Responsibility toward the Faithful. Превод: Александар Милојков [1] То јест, Васељенски Патријарх би се потписао испод речи „Васељенски Патријарх одлучује“, док би остали првостојатељи, сваки појединачно, потписали документ, додавши реч „саодлучујем“. Украјинска аутокефалија и одговорност према верујућим душама TEOLOGIJA.NET Текст који следи представља изводе из обраћања Његовог Високопреосвештенства Митрополита Игњатија (Димитријадског), Председавајућег у Синодском одбору за... View full Странице

Владика западноамерички Максим дао је интервју новинарки Драгани Николетић и главном и одговорном уреднику НИН-а Милану Ћулибрку, који је објављен на шест страница овог магазина. На почетку интервју је разјашњено да је "крајем септембра декан ПБФ, епископ браничевски Игнатије, обавестио "црквену владу" да не може да спроведе (јулску) одлуку Синода." Како за НИН каже владика Максим: Декан је уважио мишљење Синода, али и указао да је оно не само неосновано, него и у несагласности са Статутом Универзитета, Законом о високом образовању и Законом о раду." Сходно Уставу наше свете Цркве, наставља владика Максим, Свети Архијерејски Сабор има власт да контролише рад Синода, као и да решава несугласице међу архијерејима. Због тога је владика потписао захтев да се одржи редовно јесење заседање Сабора. Иако се не слаже са одлуком Синода о свом разрешењу професорске дужности, владика Максим, наглашава да ту одлуку поштује, али очекује од Сабора да да коначну одлуку, коју ће "као и увек до сада" поштовати. Владика Максим је опширно говорио о статутарности свог наставничког рада на Универзитету, а осврћући се да је Синод у свој одлуци навео и неке теолошке разлоге "сматрајући да је моје учење у неком смислу проблематично", владика је рекао: "Желим да верујем да је и овде реч о неспоразуму који ће се веома лако отклонити на предстојећем Архијерејском сабору." На питање новинара о вези питања Косова, односа према косовској политици председника Србије А. Вучића и ставу архијереја по тим питањима, епископ Максим је приметио да се у медијим инсистира на тој вези, али је понови став епископа бачког Иринеја "да у Цркви нема деликта мишљења". Још је навео: "Могу одговорно да тврдим да по том питању (Косова и Метохије -прим-приређ.) сви епископи имају неподељено мишљење, тако да ми не знамо ни за "меко" ни за "тврдо" решење. На питања о односу Цркве и државе, владика Максим је рекао " У Цркви је често заступљена једна превазиђена и доста наивна вера у симфонију цркве и државе по узору на средњи век, заснована на тренутној процени односа снага. Упркос свему, надам се да пред долазећим нараштајима нећемо црвенети због садашњег односа према власти." Он је поводом додељивања Ордена Светог Саве председнику Вучићу рекао да када орден као симбол фунционише на прави начин он тада и обједињује, а да је у овом случају дошло до превида. "И док садашњи председник Србије непрекидно понавља да је за разграничење и поделу, дотле Сабор Српске цркве трајно инсистира да разграничење и подела представљају издају. Како сада то двоје помирити? Ето, тај парадокс не може да појми најмање половина српских архијереја, а ни велики део наше Цркве". Епископ Максим опширно је говорио о томе зашто је потписао петицију групе наставника и сарадника ПБФ о теорији еволуције. Говорио је и о томе да му је замерена благонаклоност према таоизму, а он је у свом тексту на ту тему само цитирао трећег аутора. Епископ Максим је навео и да је потребно да се отклоне сумње, настале због лоше информисаности, о новој верзији Устава СПЦ у САД. Изразио је очекивање да ће чланови Синода у томе да помогну. У интервју НИН-у доста је речено и о стању српске мисије у дијаспори, задацима Српске цркве итд. Цео интервју епископа Максима за НИН - Видовдан Магазин VIDOVDAN.ORG View full Странице