Претражи Живе Речи Утехе

Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије служио је данас Свету архијерејску литургију у манастиру Светог Николе на Озрену поводом празника Велике Госпојине, у оквиру традиционалног црквено-народног збора. Владика Фотије је током бесједе поручио да је задовољан што се традиција сабора и саборности код ове светиње одржала вијековима - током мира, рата, болести. "Много људи данас тражи помоћ од својих светитеља", изјавио је владика Фотије и поручио да Срби буду народ Божији, вјере и љубави јеванђељске. Владика је указао на бројна страдања Срба само зато што су православни и да та страдања нису наилазила на осуду код других народа, те истакао потребу искреног јединства Срба и живота у љубави према Богу. Епископу Фотију је саслуживало монаштво и свештенство Епархије зворничко-тузласке, као и гости из других епархија уз молитвено присуство архимандрита Гаврило, игумана Озренске свете обитељи. Кум славе за наредну годину је Хаџи Мирослав Мићановић из добојског насеља Бољанић. Светој архијерејској литургији присуствовали су и командант Шесте пјешадијске бригаде Оружаних снага БиХ Радован Јовић, начелник општине Петрово Озрен Петковић и градоначелник Бањалуке Драшко Станивуковић. Након литургије предвиђено је свечано откривање спомен-кипа Споменка Гостића, најмлађег борца Војске Републике Српске који је са 14 година погинуо 20. марта 1993. у Јовићима код Маглаја. Спомен-кип је у уторак, 24. августа, постављен у порти манастира Светог Николе. Иницијатор и организатор пројекта је Миле Савић, аутор документарног филма "Споменко на вјечној стражи" и књиге "Споменко и Озрен", а кип је исклесао Жељко Алексић из Требиња. Према народном предању, манастир на Озрену је задужбина краља Драгутина Немањића, који је овим крајевима владао крајем 13. и почетком 14. вијека. Манастир је посвећен светом Николају, архиепископу Мириклијском, а од 2003. године проглашен за национални споменик БиХ. Велика Госпојина или Успење Пресвете Богородице је један од највећих хришћанских празника, успомена на дан када се Пресвета Богородица вазнела на небеса. О Великој Госпојини манастир Озрен традиционално организује велики народни сабор. Сабор почиње у предвечерје празника и траје сутрадан, а велики број окупљених вјерних свједоче нераскидиву везу и неуништивост духа, који овај манастир има са побожним народом овог краја. Извор: Епархија зворничко-тузланска

-Патријарх Порфирије: Љубав и пажња су једини аутентични контекст нашег постојања у којем можемо да нађемо смисао живота- Доносимо предавање Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија (тада Епископа јегарског, викара Епископа бачког) о хришћанској љубави. Предавање је у присуству Његовог Преосвештенства Епископа рашко-призренског г. Теодосија, одржано у Дому културе Грачаница, 27. марта 2014. лета Господњег. Није могуће волети Бога ако немамо љубави према ближњем. Ко је наш ближњи? Ближњи је сваки човек, зато што је сваки човек створен по слици и прилици Божјој, у том смислу, ми смо призвани да јасно и чисто волимо свакога човека, истакао је Патријарх Порфирије. Патријарх је том приликом јасно поучио сабране како да поступају према људима који их одбијају и чине им неправду, рекавши: Ако нам неко чини неправду, зло и одбија нас и нашу љубав, ми смо тада позвани да будемо исправнији и да усрдније испуњавамо заповест о љубави коју нам Господ даје, јер ћемо тако у љубави Христовом љубављу преображавати све око себе. Најлепши пример су нам светитељи Божји који љубављу Христовом преображавају све, у чијој близини зверови постају питоми, и у чијој близини стихије се умирују. Наша љубав према Богу се потврђује и показује у односу на ближње, јер је љубав према Богу покретач нашега живота, она се на свакоме месту потврђује, а нарочито у нашем односу према свакоме човеку, поучио је патријарх Порфирије. Све што чинимо у овоме свету и животу, а тиче се наших ближњих, ми чинимо Богу. Ако смо речју увредили свога брата, ако смо му мислима завидили, ако смо му желели зло, ако смо било шта лоше учинили било ком човеку, ми смо Христу учинили, зато што је сваки човек Његова икона, закључио је свјатјејши владика. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Интервју катихете Бранислава Илића за Радио "Глас", Епархије нишке, емитован 22. јула 2021. лета Господњег. Разговор је водила Сандра Момчиловић, новинар Радија "Глас". *Разговарамо са господином Браниславом Илићем, представником за медије Православног мисионара, који у сарадњи са Радијом Глас учествује у заједничком пројекту приближавања садржаја црквених часописима слепим и слабовидим особама. Помаже Бог, Браниславе. Бог Вам помогао, заиста се радујем и дугујем једну благодарност, како редакцији вашег радија, тако и Вама драга Сандра, на овом позиву и на овој прилици да са своје скромне стране дам скромни допринос у погледу ове изузетне теме, која за нас јесте права благовест, јер када смо добили позив вашег уредника да се и наш часопис укључи у ово, слободно можемо рећи јеванђелско дело, то је за нас била једна врсна благовест, особито јер се ради о плодној сарадњи која побуђује, не само нас као припаднике медија, или нас који се бавимо мисијом цркве кроз наш часопис, него побуђује свакога човека Хришћанина да гледајући ово што ми предочавамо и чинимо, да и они на тај начин упућују своје духовне кораке и да делатно показују своју Хришћанску љубав. Јер ово што Радио Глас чини у сарадњи са црквеним гласилима, превасходно мислим ту на часописе, било да је то Православље или Православни мисионар, Светосавско звонце и тако даље, превасходно мислим да је то дело Хришћанске љубави и то оне конкретне Хришћанске љубави – на делу, на личном примеру и заиста се са љубављу присећам речи Преподобног Порфирија Кавсокаливита, који каже да су Хришћани људи дела и да су Хришћани људи који су позвани на мисију превасходно својим делима, а тек потом речима, јер када су наша дела конкретна и јасна, онда ће и наше речи имати јак одјек и увек бивати и нама самима на корист, али и онима који буду слушали ту нашу реч. Заиста се радујем и благодарим вам на овом позиву. *Како је дошло до сарадње Православног мисионара и Радија Глас? Морам да признам и да истакнем једну велику истину када је реч о нашој сарадњи, да она датира много пре од овог пројекта, јер се сваки број Православног мисионара представља на таласима, мени драгог Радија Глас Епархије нишке, зато та наша сарадња датира већ неколико година и има већ своје плодове, тако да у овом пројекту учешће Православног мисионара било је, рекли бисмо, сасвим органски повезано за ту нашу пређашњу сарадњу. Дозволите ми једну малу дигресију у погледу тога, да само напоменем нешто што ми, на жалост, изузетно добро знамо и осетимо свакога дана – да живимо у времену великог отуђења у времену када смо спремни олако да осуђујемо, да пресуђујемо, да одбацујемо друге људе, неким нашим људским мерилима. Међутим кад све меримо Христом и када све меримо еванђелским начелима, која врхуне управо у Хришћанској љубави, делатној љубави, онда нам неће бити ни допуштено, нити ћемо имати смелости да било кога одбацимо, а поготову не наше ближње, нашу браћу и сестре у Христу, а да не кажем да, не дај Боже, одбацимо оне који су потребити, било да су то слепи и слабовиди људи, или да су то људи који су потребити на било који начин. Дакле позвани смо да увек и на свакоме месту будемо делатници љубави. Зато је овај позив вашег уредника и ваше целокупне редакције да Православни мисионар узме учешће у овом делу, заиста за нас био органски, јер се Православни мисионар већ пуних шездесет година труди да пре свега у свом тематском делу часописа, али и у осталим рубрикама допире до сваког Православног Хришћанина, па чак, како је једном приликом наш уредник посведочио, да дође до свакога човека, па чак и до онога човека који није спознао радост заједнице са Господом нашим. И у томе се испуњавају речи апостола Павла, који каже да је „свима био све, не би ли некога бар придобио за Христа“. Тако и ово дело јесте велико дело љубави, дело које управо актуелизује, могли бисмо рећи, ове речи апостола Павла, да морамо свима бити све, не би ли некога придобили за Христа и да на тај начин посведочимо да су Хришћани људи који све мере Христоликом љубављу и да је нама Хришћанима страно да било кога у своме овоземаљском животу одбацујемо, него да свакога човека грлимо оном Христоликом љубављу и да по тој љубави живимо и деламо. Тако Богу угађамо и већ овде и сада предокушавамо радост Царства Небеског. *Шта нам можете рећи о значају ове заједничке акције, овог пројекта између црквених часописа и Радија Глас? Ово је једна снажна порука коју ми, овако заједнички, саборно шаљемо, поготову људима којима је ово упућено, да им поручимо да они нису сами и препуштени самима себи, него да је Црква увек уз њих, увек и на свакоме месту. Не само Црква као заједница, него, ето видите и овај мисионарски сегмент Цркве, а можемо рећи и информативни сегмент Цркве, да је увек са њима. Ова реч која се њима прилагођава и постаје доступна њима јесте само, да тако кажемо, делатно показивање онога на шта је позван сваки онај човек који себе назива Хришћанином, а то је да пред Господом нема Грка и Јелина, да нема мушког и женског, него да смо сви једно пред Господом. Тако да нема чак ни ових подела на нас који смо, условно речено, здрави и потпуни (мислим да нема човека који је целокупно здрав и потпун, ако ништа – грех је тај који нас чини да смо увек и свагда, у том духовном смислу болесни; али са друге стране љубав Божија је та која нас свагда исцељује). Ова сарадња руши сваки вид поделе, чини једну велику заједницу, али превасходно, наглашавам, чини нас да будемо једно у Христу у тој Христоликој љубави. Да будемо пре свега молитвено једно пред Господом и да се та реч Православног мисионара у овом смислу, прошири и на те људе који можда до сада нису могли да прате ток Православног мисионара, тог заиста драгоценог часописа, чији плодови одишу на најразличитије начине, било да су то млади људи, било да су то људи средњих година, или чак у познијим годинама, свако од њих би могао да каже своје утиске када је реч о Православном мисионару, који је часопис, то волим често да кажем, раван једној ливади, која је пуна мириснога цвећа и свако на тој ливади може да нађе цвет који је њему потребан и који њему у том тренутку одговара. Зато се искрено радујем и преносим велику благодарност нашег уредника, али и сам бивам учесник те велике благдарности вама и вашем уредништву, што сте нам дали прилику да будемо учесници, а надамо се да ћемо то поверење које сте нам указали, да оправдамо и да покажемо да су Хришћани људи који живе љубављу и који делују љубављу. *Како би сте ви представили Православни мисионар слепим и слабовидим особама? Представити Православни мисионар у неколико речи свакако није лако, јер је то часопис који постоји више од шездесет година, часопис који има дугу традицију и часопис на чијем челу су се увек налазили велики људи. Само да напоменем да је први уредник Православног мисионара био знаменити Епископ браничевски Хризостом (Војиновић), који је и најдуже био уредник нашега часописа, који је у великој мери, слободно могу рећи, трасирао пут и трасирао мисионарске стазе којима би требало да се креће Православни мисионар. Затим, садашњи Епископ новосадски и бачки др Иринеј, као јеромонах, био је уредник Православног мисионара и оставио је један неизбрисиви траг и неизбрисиви печат у овом званичном мисионарском гласилу, али да одмах напоменем да је Епископ Иринеј и сада присутан у Православном мисионару, као члан Светог архијерејског Синода, који је задужен за праћење рада Православног мисионара. Након њега долази на чело Епископ шабачко-ваљевски (тада), а данас шабачки господин Лаврентије и њега наслеђује 2008. године садашњи уредник, тада ђакон, данас презвитер др Оливер Суботић, који својим доласком уноси једну нову свежину. Православни мисионар постаје тематски часопис, формат часописа бива промењен, имамо сталне рубрике, дакле у великоме се мења та концепција часописа, али часопис пуних 60 година сведочи и потврђује да је он намењен свима. Иако у његовом наслову стоји да је то часопис званично мисионарско гласило за младе, ипак је он намењен свима, свакоме човеку, независно од узраста, независно од духовнога стања, независно, па чак ето видимо и од положаја у којем се налази, па чак независно и од здравственога стања, да тако кажем, када говоримо о слепим и слабовидим људима. Дакле видимо да Православни мисионар и његов садржај свакоме нуди оно што је потребно, пре свега наставља оно еванђелско дело које је Господ упутио апостолима – да иду и да проповедају целоме свету реч љубави Божије и тако та апостолска заповест, односно Спаситељева заповест упућена апостолима, до наших дана бива пренесена и кроз беседе наших епископа, свештеника, али ето видимо, већ пуних 60 година на страницама Православног мисионара. Слушаоци вашег радија изузетно добро знају које су то рубрике које чине Православни мисионар и не бих се на томе задржавао, али довољно је да кажем да је Православни мисионар часопис у којем има места за свакога, који је упућен свима и свакоме човеку и који јесте најдивније сведочанство тога да када се у тај Богоугодни труд и у то Богоугодно дело нас који изграђујемо сваки нови број Православног мисионара, када се улаже не само труд и подвиг, већ превасходно када то чинимо са љубављу и са вољом и уз помоћ Божију, онда се та љубав шири и на наше читаоце, који често шаљу своје коментаре, често шаљу своје утиске о сваком новом броју, што нам јесте заиста један најбољи, најлепши, најдрагоценији вид сарадње и зато често волимо да кажемо да су наши највернији сарадници, управо наши читаоци, који тако дивно приступају сваком новом броју Православног мисионара, увек бивајући слободни да нам пошаљу мејл, да кажу своје мишљење и да, можда бих поделио са вама и нешто лично у овом тренутку, да сам недавно, пре неколико месеци срео једну девојчицу у Новом Саду, она је мене препознала и каже: „Опростите, желим само да вам кажем да ја не могу да замислим свој живот без Православног мисионара“. „Док нисам знала да читам, ја сам тако гледала само фотографије, слике у часопису и прво што сам у животу прочитала био је…“, рекла је чак и који текст у Православном мисионару, и да је Православни мисионар од тада до данас саставни део њенога живота. Дакле, прва спознаја Цркве, прва спознаја заповести Христових, прва спознаја свега онога што би један православни Хришћанин требало да зна, за ту малену девојчицу био је управо Православни мисионар. Мислим да је то најлепши могући пример и најлепше могуће сведочанство и, слободно могу рећи, најлепши могући одговор на ваше питање. *По ком критеријуму ћете бирати текстове које ћемо ми путем радија представљати слепим и слабовидим особама? Свакако ви знате да Православни мисионар има своју редакцију, на чијем челу се налази наш отац Оливер Суботић и неколико нас, који смо чланови уређивачког одбора. Ми ћемо увек заједно доносити одлуку који ће то бити текст, али ћемо се увек трудити да критеријум одабира текста буде што приближнији том слоју људи, да њима буде утеха и да увек знају да је Црква са њима, да је Господ увек тај који их надахњује и да је Господ тај који увек прегаоцу даје махове и да у животу све бива по вољи Божијој и да Господ никога не оставља да пропадне, него да жели да се сви људи спасу и да дођу у познање Истине, како је и сам рекао, а како ми читамо у Светоме Писму. Зато ћемо се трудити да то буду некада и актуелни текстови. Ето, у разговору са вашим уредником, он је дивно донео одлуку да, на пример, из Православља буде текст који је изузетно (на жалост)… актуелна тема – Хришћански поглед на самоубиство. Трудићемо се и ми, да увек предочавамо текстове који су актуелни, али који са друге стране подстичу на усрдно Хришћанско делање јер је то централни смисао постојања Православног мисионара. Рекао сам да је Православни мисионар тематски часопис и стога ћемо се трудити да акценат ставимо на те тематске текстове. Дакле, ево – претходни број је био посвећен ликовима жена у Светоме Писму и ми ћемо већ из тог броја, то ће бити први вид наше сарадње, издвојити један текст који ћемо вама доставити, а који ћете ви на већ адекватан начин прилагодити слепим и слабовидим људима, али већ овај број, који је сада ових дана у припреми и готово да ће кроз неких можда десетак дана да изађе из штампе, посвећен је Богомољачком покрету Светог Владике Николаја. Тако да су све то драгоцене теме и ми ћемо се потрудити, опет кажем, да ставимо акценат на тај тематски део часописа, јер то су текстови које пишу стални сарадници Православног мисионара, дакле стални аутори, који су стално присутни, неки чак и више од једне деценије у Православном мисионару, оно што можемо овако да обећамо, а то је да ћемо увек да приступамо овој сарадњи трудећи се да то не постане некаква рутина, да ми само вама пошаљемо текст и да на тај начин одрадимо оно што се тиче нас, него да заиста уложимо једну делатну љубав, један напор, можемо рећи, али не онај напор који чини тешкоћу у човеку, него да тај напор буде онај дивни благословени напор који ће нас чинити радоснима. *Која је Ваша порука за слепе и слабовиде особе? Порука не би била упућена само њима, можда бих искористио прилику да овај разговор буде упућен и свим слушаоцима Радија Глас, па и Вама Сандра, па и мени самоме, да се вођени и руковођени овим дивним делом које сте покренули мало запитамо – како приступамо другим људима? Да ли по својим слабостима можда делимо људе на ове или оне, или у свакоме човеку видимо лик Божији. Јер, како је говорио и отац Александар Шмеман, да је наш однос са ближњима, односно наш однос са сваким човеком кога сретнемо у животу, управо садржан у Хришћанској љубави, која је, како је он рекао, „могућа немогућност“. А та „могућа немогућност“ није ништа друго него да се у свакоме човеку види Христос, али без обзира ко је он. Није случајно што ми једни друге срећемо у животу. Ми кажемо да ми не верујемо у случајност или, не дај Боже да поменемо ту реч, да не верујемо у судбину, него ми верујемо у промисао Божију, вољу Божију. И Бог по својој вољи у наш живот шаље људе, по свом вечном и тајновитом плану и он одређује ко ће да уђе у наш живот. Бар за један мали тренутак. И зато смо ми позвани да свакога човека волимо, да свакоме показујемо ту делатну Хришћанску љубав и да заиста увек и на свакоме кораку имамо на уму оне речи на које нас позива текст Свете Литургије, а ви то добро знате, да пред Исповедање вере на Светој Литургији чујемо оне речи: „Љубимо једни друге, да бисмо једнодушно исповедали“. У првој Цркви, у древној Цркви, када су се служиле оне древне Литургије… ми данас видимо да се у том моменту само свештенослужитељи целивају. Али у та прва времена Цркве и Хришћани су се међусобно у том тренутку целивали. Ми данас немамо ту праксу у Богослужењу да се Хришћани међусобно целивају у том делу Литургије, већ само свештенослужитељи, али то заправо значи да ми у своме срцу, у својој души требамо да целивамо једни друге и да никога не одбацујемо. Да свакога прихватамо као свог вечног и непролазног брата, било да је он ту поред нас, или да је у некој физичкој даљини, али у срцу нашем у близини. Дакле, позвани смо на љубав, јер Света Литургија и учешће у њој за нас јесте мерило Хришћанскога живота. Јер, како нас и Свети оци упућују и подсећају непрестано, да је спремност на Хришћанску љубав и на праштање и на тај подвиг делатни, изнад поста и молитве. Јер тамо, у правилу за свештенослужитеље, а то правило се односи и на нас, који нисмо свештенослужитељи, дакле, на свакога човека Хришћанина, стоји – да би приступио Светој Тајни Причешћа један од основних и, могли бисмо рећи, највећи предуслов јесте да буде у љубави са свима и да свакога човека воли, јер тамо се и каже у Светоме Писму – „Ако си пошао да принесеш дар свој Богу, а успут, ходајући ка храму, сетиш се да брат твој нешто има против тебе, или ти против њега, остави свој дар, иди прво измири се, па тек онда принеси дар свој Богу.“ И заиста, ова сарадња, јесте највидљивији и најлепши могући израз Хришћанске љубави, заиста се радујем и велику благодарност дугујем и Вама Сандра, на овом позиву, на прилици да ових неколико скромних речи поделим са Вама, али и у име уређивачког одбора упућујем велику благодарност редакцији Радија Глас на овој изузетној идеји, која није ништа друго, него идеја која је проистекла из еванђелског живота, из врлинослова и заиста се искрено надам да ће она не само да заживи, него да ће трајати на многа и блага лета, да ће нама бити на радост, али и свима онима до којих буде долазила реч Православног мисионара на овај начин, преко Радија Глас. *Хвала Вам на овом разговору.  Хвала Вама и заиста се искрено радујем и остајемо увек отворенога срца за сарадњу са вама и за спремност да заједно корачамо овим путем којим смо кренули, јер када све чинимо заједно, онда је све много лакше, лепше и Богу угодније. Свако добро. Разговор водила: Сандра Момчиловић, новинар Радија Глас Извор: Радио Глас *Транскрипт разговора: Редакција Радија Глас

Највеће стратиште српског народа у 21. веку, концентрациони логор Јасеновац, добија свој виртуелни музеј. Реч је о порталу на коме је синтетизована историјска грађа о стравичним злочинима, али и апликацији која доноси исповести жртава на до сада на овим просторима невиђен начин. Музеј ће бити представљен изложбом у галерији “Прогрес” у Београду. Аутори музеја су теолог Дарко Николић и сценариста Богдан Шпањевић, који се успешно бави дигиталним представљањем музејских експоната у свету. „Портал је једна врста хрестоматије, читанке о Јасеновцу у којој смо покушали да саберемо релевантну историјску грађу и да је систематизујемо. Што се тиче апликације, иновација је приступ у коме ангажујемо гледаоца путем звука, специјалног звучног дизајна. Када се каже виртуелно, мисли се на стварност креирану путем рачунара и софтвера, музеј је условно речено виртуелан, користимо софтвер, али слике које стварамо су звучне. Веома су пажљиво дизајниране“, објашњава Шпањевић. Јасеновац – Земља живих Музеј „Јасеновац логор смрти – земља живих“ даје слику о томе шта се заправо у Јасеновцу догодило, због чега, односно, шта је претходило убијању на најсвирепији начин, али и шта се десило по престанку рата. Објашњава какав је био однос власти према стравичном злочину, какав је данас и какав би требало да буде. Међутим, главна вредност пројекта је нови поглед на смрт у стравичном систему логора, перспектива за коју, као теолог Николић сматра да је једина могућа – новозаветна, јер је она и темељ наше културе. Прича о Јасеновцу подељена је у десет великих поглавља, првих девет алудира на кругове пакла, а због последњег су се аутори и упустили у овај сложени подухват. „У последњем поглављу, које смо назвали „Земља живих“, заправо свему дајемо јеванђељски тон, то што се догодило посматрамо из есхатолошке перспективе Царства Божијег, када све почиње да добија другу димензију. Ти догађаји одједном се доживаљавају у потпуно новом светлу, у светлу васкршње радости. Осећа се да све то, колико год да је било страшно, почиње да има потпуно нови смисао за свакога од нас“, каже Николић. Сведочанства жртава Да би се то постигло, пред посетиоцима музеја су сведочанства жртава представљена на до сада код нас невиђен начин. Шпањевић каже да је користио низ искустава оваквих пројеката који су реализовани по свету. Суштина је у томе да посетоци оно што музеј представи доживе на што личнији начин. „Покушали смо да повежемо наше, са животима људи који су нестали у Јасеновцу, да пронађемо те везе и осетимо њих као људе, као личности, као непоновљиве феномене на Земљи, као што је то свако од нас. То је управо супротно перцепцији тих људи као бројева, као сумарних статистика којима калкулишемо у тој математици злочина, да ли их је било оволико или онолико. Заправо, када доживите једног човека као непоновљиви свемир који се родио на земљи, осетите њега, његов живот, његова осећања – он за вас постаје брат или сестра, он постаје неко заиста ваш“, каже овај сценариста. Историјски материјал пажљиво је распоређен у више целина, па тако посетиоци сајта по први пут на једном месту могу да виде и топографију логора смрти и на тај начин осете размере устачког злочина. Топографија злочина „Јако је важно да се упознамо са географијом и топографијом овог ужаса, са сваким местом страдања, али с друге стране, она није само то, то је географија светости. То је земља живих, то је за нас Света Земља. Када се упознате са њом, упознате простор светости у коме би човек могао да осети потпуно нову димензију живота, потпуно нови дух који је у стању да човека мења“, каже Николић. Виртуелни музеј Јасеновца биће представљем и интерактивном изложбом која ће бити отворена вечерас, 21. априла, у 19 часова у галерији „Прогрес“ у Београду. “Гвоздена књига” стигла из Јасеновца Посетиоци ће имати прилику да додирну једину скулптуру коју овај пројекат има, реч је о „Гвозденој књизи”, која је поред портала и апликације трећа компонента вирутелног музеја о страдању у НДХ. Неопходно је да са собом понесу мобилни телефон, јер ће, док прегледају “Гвоздену књигу”, слушати сведочанства логораша. Експонат је специјално за ову прилику допремљен из Јасеновца. „Не желимо да откривамо друге детаље, посетиоци ће се осетити гануто, али ће осетити и љубав према животу. Јасеновац нас учи животу, да га волимо, да љубимо једни друге, грлимо једни друге, не упућује нас да будемо загледани у смрт и мржњу. То су лекције које ми покушавамо да научимо из ужаса Јасеновца“, каже Шпањевић. „Ми смо се заправо бавили житијем светих. Сви јасеновачки мученици су проглашени светим, ми смо се бавили управо том темом“, додаје Николић. Виртуелни музеј Јасеновца има подршку Министарства културе и информисања, Музеја жртава геноцида и Епархије пакрачко – славонске, односно владике Јованa Ћулибрка који је ауторима као стручњак за питање геноцида дао оквир у коме ће прича бити испричана. Извор: Спутњик

Његово Преосвештенство Епископ г. Лонгин служио је свету Литургију у манастиру Новој Грачаници у Недељу месопусну, припремну недељу пред Васкршњи пост. Саслуживали су архимандрит Тома (Казић), свештеник Петар Саиловић, протођакон Милован Гогић и јерођакон Макарије, у молитвеном присуству умировљеног Епископа славонског г. Саве, протосинђела Филотеја (Петровића) и проте Марка Пантића. Звучни запис беседе Архијерејски хор под диригентском палицом Марије Миличић као и увек молитвено је одговарао на све прозбе из црквених јектенија. Доста верних и деце приступило је светој Чаши, а међу њима и прослављени кошаркаш Никола Јестратијевић са породицом. Беседио је владика Лонгин: -Црква верује и проповеда, базирајући се на Божанско Откровење, о крају света! У спису Дидахи, учење дванаесторице Апостола један возглас гласи: Да дође Царство Твоје и прође овај свет. У Откривењу Светог Јована Богослова се каже да ће небо и земља проћи кроз огањ (Јн. 21,1). Модерна наука третира ову тему и опомиње о несразмерном трошењу овога света. За нас вернике није толико важно када ће се то десити већ да ће затим, кад свету дође крај, уследити страшни суд на коме морамо одговорити за свој живот и поступке. Критеријум по коме ћемо се мерити биће љубав према ближњем. На путу ка Богу управо стоји човек и како се према њему односимо тако ће и Господ према нама. Господ жели да се ми, љубећи Бога, односимо према другом као нашем најзначајнијем дару, од кога зависи наше спасење. Дао нам је заповест да се више од свега бојимо греха, који нас одваја од Бога и ближњих. Зато за истинске хришћане Суд није страшан, они га доживљавају као сусрет са Спаситељем и убеђени су у Његово очинско милосрђе. Зато на сахранама читамо: Души их во благих водворјатсја. Извор: Инфо-служба СПЦ

Ако у другоме препознајемо свог ближњег онда ће и све тешкоће, ма какве биле, у најмању руку бити лакше, а и у пракси ће се лакше превазилазити, рекао је Митрополит Порфирије приликом сусрета са Надбискупом Јосипом Бозанићем. Митрополит загребачко-љубљански Порфирије и Надбискуп загребачки Јосип кардинал Бозанић сусрели су се у Надбискупији у Загребу у уторак, 12. јануара 2020. године. Обишли су загребачку Катедралу Узнесења Блажене Дјевице Марије и Саборни храм Преображења Господњег. Обје цркве су, као и просторије Надбискупије и Епархије загребачко-љубљанске, које се уз њих налазе, тешко оштећене у земљотресу од 22. марта, а додатно и у новијим потресима који су погодили Банију. Надбискуп и Митрополит су, у срдачним разговорима који су вођени у Надбискупском двору и просторијама Црквене општине Загреб, размијенили мишљења о суочавању са пандемијом коронавируса и њеним посљедицама, али и о подршци банијским породицама чија је егзистенција угрожена недавним земљотресима. За медије је испред Катедрале Митрополит Порфирије изјавио да са Надбискупом Бозанићем дијели осјећај саучешћа са породицама оних који су изгубили људске животе приликом земљотреса који је 28. и 29. децембра погодио Банију. Казао је да је, и поред тога што је страдало много храмова, у овом тренутку много важније да се обезбиједи смјештај људима који су изгубили кров над главом и да ће обнова храмова бити остављена за будућа времена, након што људи на Банији буду збринути. Католичка и Православна Црква имају много заједничког То да је на првом мјесту збрињавање људи, а послије све остало, рекао је и Надбискуп Бозанић. ”Као бискупи, у исто вријеме гледамо на потребу и патње људи, али и на помоћ која долази”, казао је и апеловао да ”сви учине све што је у њиховој моћи, особито за оне који немају кров над главом”. Митрополит је рекао да је ”прозивка Божја”, како је Надбискуп у разговору који су претходно водили назвао пандемију коронавируса, пробудила у нама одговоре и искораке једних према другима. Надбискуп је указао на чињеницу да се сусрет одиграо уочи Молитвене осмине за јединство хришћана, која се, подсјетимо, одвија сваке године крајем јануара. Подвукао је да подупире екуменизам и заједништво свих и да ”Католичка црква с вјерницима српске националности и Српском Православном Црквом има много тога заједничког”. Чак и „немуште силе овога света нам казују да смо позвани да будемо једно у различитости и да је човеку потребан човек. Ако у другоме препознајемо свог ближњег онда и тешкоће, ма какве биле, у најмању руку биће лакше, а вероватно ће се и у пракси лакше превазилазити”, рекао је Митрополит. Најважније је помоћи конкретним људима Након обиласка Катедрале и надбискупског двора, Митрополит је казао да је штета огромна. Апеловао је на државу да обрати пажњу на тај ”велелепни храм који је истовремено и споменик културе који надилази границе Хрватске”. Митрополит је казао да су страдали многи православни храмови на Банији, а да су два у потпуности срушена. Поновио је да је у овом тренутку најважније да се помогне конкретним људима, да остану сви у својим мјестима, а да ће се храмови обнављати када људи буду збринути. Надбискуп Бозанић је казао да је на простору Загребачке надбискупије оштећено осамдесетак цркава и 69 других црквених објеката. Сусрету су присуствовали и помоћни бискупи загребачки Иван Шашко и Мијо Горски, те протонамесник Богољуб Остојић и ђакон Петар Козакијевић. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

Са портала "24 sedam" преносимо Божићни интервју са младом уметницом Јеленом Томашевић која је говорила о Божићу као празнику породице и делатно показане љубави према Богу и ближњима. Певачица Јелена Томашевић и њен супруг, глумац Иван Босиљчић, одувек су изузетно поштовали празничну традицију, којој уче и ћерку Нину, па ће и ове године за Божић испратити радосне обичаје, пре свега у духу породице и молитве. Међутим, овај 7. јануар неће провести ван Београда са својим родитељима, због ситуације са коронавиром, али се Јелена зато у разговору за 24седам подсетила празника из детињства, као и утицаја који су на њу имали колико родитељи, толико и бака и дека. – Увек сам прослављала Божић са својим родитељима, старијим братом Дарком и са својим деком и баком. Поштовали смо све обичаје, а заувек ћу памтити бакину цицвару, јело које је обавезно спремала за сваки Божић. Са Нином прослављамо сваке године, учимо је да своју веру чува и слави, а туђу да поштује. *Шта вам је најлепше на Бадње вече и Божић? – Најлепше ми је породично окупљање на Бадње вече, уношење бадњака и сламе у кућу, а на Божић – литургија и сви обичаји у кући. *Kолико сматрате да су верски празници важни за породицу? – Сматрам да су верски празници битни не само због окупљања породице, већ и да би се у тим данима посебно сетили нашег предачког наслеђа. Свети оци кажу да на наш духовни живот поред различитих фактора, утичу и животи наших предака и да су они уткани у нас, зато је битно да се молимо за њих исто колико и за живе и да одржавамо оно што нам је записано у генима *Kо је вас највише научио вери, верским обичајима и одласку у цркву? – Моји родитељи и бака и дека су прослављали све православне празнике и то је био најлепши утицај који су имали на мене. Kако сам одрастала, сама сам наставила да продубљујем свој однос према духовности, молитви и према Богу. Труд да се уреди духовни живот је највећи знак поштовања и љубави према самом себи, а самим тим и према целом свету. *Да ли је Иван укључен у спремање божићне трпезе? Да ли ви месите чесницу? – Нина ми је највећи помоћник у кухињи када месимо чесницу. Осим што меси са мном, она воли да стави новчић, дрен, пшеницу… *Да ли ћете негде путовати? С ким се дружите током празника? – Волимо да за Божић будемо са нашим родитељима. Тако се вратимо у детињство, а Нина ужива када смо сви заједно. Ове године ћемо ипак прославити сами код куће, због актуелне ситуације, у нади да ћемо већ Васкрс славити заједно. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У недељу 28. по Духовдану, 20. децембра 2020. године, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије служио је Божанску Литургију у Саборном храму Светог Василија Острошког Чудотворца у Пријепољу. Саслуживали су парох андријевички из Епархије будимљанско-никшићке протојереј-ставрофор Боро Врховац, старешина Саборног храма јереј Горан Крстић и ђакон Иван Савић. Звучни запис беседе Тумачећи прочитани одељак из Светог Јеванђеља Преосвећени Епископ Атанасије је указао на свима знану чињеницу да је Божија доброта безгранична, безмерна. И о тој доброти је Епископ Атанасије поближе говорио у својој беседи присутнима у храму: – Данас смо више окусили од Божије доброте, од Његових дарова, овде у божанскоме храму на Светој Литургији. И читали, и певали, и кушали храну Божанску. Причестили се самим Телом и Крвљу Господа нашега, Животом Његовим. Јер то је што нам Он даје, Његов Живот. Господ наш каже: Ја хоћу да имају Живот и да га имају у изобиљу. То је намера Божанског присуства са нама и Он непрестано уготовљава своју трпезу. Све ово што имамо од Бога смо примили. Али, као да је мало Богу у Његовој доброти то што нам даје па хоће да нам да и бескрајно више дарова него што можемо очима видети. Он жели да живимо у Вечности, та трпеза коју нам Он даје да буде вечна трпеза Вечног Живота. Зато смо се причестили Његовим Телом и Његовом Крвљу. – У својој доброти Бог је сличан једном домаћину који је богат и не може сам да учествује у својим добрима него жели да све што има подели са другима. Сви који дођу за Божанску трпезу искусиће божанску доброту и божанску љубав. Људи се односе према божанској доброти различито, али, како се према божанској доброти односимо од тога зависи колико ћемо имати користи од божанске доброте. Од нас се тражи само да будемо отворени према Богу, према Његовим даровима, да их прихватимо, примимо. И ако будемо отворени према њима, према божанској доброти, према божанској љубави, онда ће бити и одговор исправан, онда ћемо одговорити у захвалности. Ако смо отвореног срца прихватили божанске дарове, божанску љубав, онда ће сама од себе из нас произаћи захвалност Богу. Без икаквог усиљавања, спонтано, одговорићемо и ми љубављу према Богу. – Ако будемо разумевали ове детаље, ово што је описано у Јеванђељу, па то настојимо применити у нашим животима много тога ће нам постати јасније, успећемо много тога и својим слабим умом да схватимо и да разјаснимо јер је све тако фино описано и протумачено. Схватићемо и зашто ми сами оболевамо, зашто долазе невоље у наше животе, и видећемо да је то из те недовољне отворености према Богу, нагласио је Епископ Атанасије. Након Божанске службе Преосвећени је честитао свој деци њихов празник – Детињце а братство храма Светог Василија Осторшког им је припремило и поделило слаткише уз честитку. Извор: Епархија милешевска

Модерно друштво прожето је табуом на себичност. Уче нас да је грешно бити себичан, а морално волети друге. Та је доктрина у флагрантом противречју с праксом модерног друштва које се држи становишта да је најснажнији и најлегитимнији порив у човеку себичност и да појединац највише доприноси општем добру ако следи тај императив. Међутим, и доктрина која себичност проглашава за врхунско зло, а љубав за друге највећом врлином још увек је снажна. Себичност се овде употребљава готово као синоним за љубав према самом себи. Алтернатива гласи: или волети друге друге, што је врлина или волети себи, што је грех… Мада никакав приговор не изазива то што се појам љубави примењује на различите објекте, широко је распрострањено мишљење да је љубав према другима врлина, а љубав према себи грех. Претпоставља се да у оној мери у којој волим себе, не волим друге, да је љубав према себи исто што и себичност. Ово гледиште нас враћа далеко у прошлост западног мишљења. Калвин о љубави према себи говори као о „покварености“. Фројд о љубави према себи говори језиком психијатрије, па ипак, његов вредносни суд је исти као и Калвинов. За њега је љубав према себи исто што и нарцизам, окретање либида ка самом себи. Нарцизам је најранији степен људског развоја, а особа која се у каснијем животу вратила на нарцисоидни степен неспособна је за љубав; у екстремном случају, она је луда. Фројд је претпоставио да је љубав испољавање либида (либидо окренут према другима је љубав, а према себи – нарцизам). Тако се љубав и љубав према себи узајамно искључују – што је више једне, то је мање друге. Ако је љубав према себи рђава, онда је несебичност врлина. Поставља се питање: да ли психолошко посматрање подржава тезу о темељној противуречности између љубави према себи и љубави према другима? Да ли је љубав према себи исто што и себичност или су оне у супротности? Штавише, да ли је себичност модерног човека заиста брига за себе као појединца са свим његовим интелектуалним, емоционалним и чулним могућностима? Зар „он“ није постао привезак своје друштвено – економске улоге? Да ли је његова себичност исто што и љубав према себи или је изазива баш њено одсуство? Пре него што почнемо расправу о психолошком погледу на себичност и љубав према себи, треба указати на логичку грешку у схватању да се љубав према другима и љубав према себи узајамно искључују. Ако је врлина волети свог ближњег као људско биће, онда је и врлина волети себе, јер сам и сâм људско биће. Не постоји појам човека у који нисам укључен и ја сам. Учење које заговара такво искључивање доказује да је у себи противуречно. Идеја изражена у Библији „љуби ближњег свога као самог себе“подразумева да се поштовање сопственог интегритета и јединствености, љубав према себи и разумевање сопствене појединачности, не може одвојити од разумевања другог појединца, поштовања и љубави према њему. Љубав према сопственом Ја неодвојиво је повезана са љубављу према сваком другом бићу. Ако прихватимо да су љубав према себи и према другима у принципу повезане, како да објаснимо себичност која очигледно искључује сваку истинску бригу за друге? Себична особа је заинтересована само за себе, жели све за себе, никакво задовољство не осећа у давању, већ само у примању. Спољашњи свет гледа само из угла могућности да из њега нешто извуче; њој недостаје интерес за потребе других и поштовање њиховог достојанства и интегритета. Она не може да види ништа осим себе; сваку особу и сваку ствар процењује на основу тога колико јој користе; она је суштински неспособна да воли. Зар то не доказује да су брига за друге и брига за себе неизбежна алтернатива? Било би тако када би себичност и љубав према себи били исто. Али, управо је таква претпоставка грешка која, у бављењу нашим проблемом, води многим погрешним закључцима. Себичност и љубав према себи далеко од тога да су идентичне, у ствари су супротности. Себична особа не воли себе превише, веч премало; у ствари, она себе мрзи. Овај недостатак праве наклоности и бриге за себе који је само израз њене непродуктивности, оставља је празну и фрустрирану. Она је нужно несрећна и тескобно заокупљена тиме како да од живота уграби задовољства у чијем постизању сама себе спречава. Чини се да она превише брине о себи, а у ствари, она само безуспешно покушава да прикрије и компензује свој неуспех у вођењу бриге о свом стварном појединству. Фројд држи да је себична особа нарцисоидна – повукла је своју љубав од других и усмерила је на сопствену особу. Истина је да су себичне особе неспособне да воле друге, али оне нису способне да воле ни себе. Себичност ћемо лакше разумети ако је упоредимо са страсном бригом за друге коју нпр. налазимо код сувише брижне мајке. Она је сувише брижна не зато што своје дете воли сувише, већ зато што мора да компензује свој недостатак способности да га уопште воли. Ова теорија о природи себичности рођена је из психоаналитичког искуства са неуротичном „несебичношћу“, симптомом неурозе који је посматран на не малом броју људи. Њих обично не мучи баш тај симптом, већ други који је с њим у вези, као нпр.депресија, умор, неспособност за рад, неуспех у љубавним везама итд. Није у питању само то што се „несебичност“ не осећа као симптом; она је често искупљујућа карактерна црта којом се такви људи поносе. „Несебична“ особа „не жели ништа за себе“; она „живи само за друге“, поноси се тиме што себе не сматра важном. Збуњена је што је несрећна упркос својој несебичности и што су њени односи са најближима незадовољавајући. Аналитички рад показује да њена несебичност није нешто одвојено од других симптома, већ је један од њих, у ствари, најважнији; да је парализована у својој способности да воли или да у било чему ужива, да је прожета непријатељством према животу и да се иза фасаде несебичности скрива суптилна, али ништа мање снажна егоцентричност. Ова се особа може излечити само ако се њена „несебичност“ протумачи као симптом међу осталим симптомима. Тек тада се може исправити њен недостатак продуктивности у коме је корен како њене „несебичности“, тако и њених других невоља. Природа „несебичности“ постаје нарочито јасна преко свог дејства на друге, у нашој култури најчешће преко дејства што га „несебична“ мајка има на своју децу. Она верује да ће путем њене „несебичности“ њена деца искусити шта значи бити вољен и за узврат научити шта значи волети. Резултат њене „несебичности“, међутим, уопште не одговара њеним очекивањима. Деца не показују срећу особа које су уверене да су вољене; она су забринута, пренапрегнута, у страху од мајчиног неодобравања и у бризи да не живе према њеним очекивањима. Она су обично заражена мајчиним скривеним непријатељством према животу које више осећају, него што га јасно препознају, а најзад и сама бивају њиме преплављена. Све у свему, утицај „несебичне“ не разликује се много од утицаја себичне мајке; у ствари, често је и горе, јер мајчина „несебичност“ спречава децу да је критикују. Њихова је обавеза да је не разочарају: под маском врлине њих уче да презиру живот. Ако неко има прилику да проучи утицај мајке која себе истински воли, може видети да у дететовом стицању искуства шта је љубав, радост и срећа није ништа поучније од мајке која воли и себе… Неуспех модерног друштва не лежи у његовом принципу индивидуализма, не у идеји да је морална врлина исто што и тежња за властитим интересом, већ у изопачавању значења појма властитог интереса, не у чињеници да су људи превише заузети властитим интересом, већ у томе што нису довољно заузети интересом властитог ја, не у чињеници да су сувише себични, већ у томе што не воле довољно себе и своје могућности… Ерих Фром, „Човек за себе“

Поводом храмовне славе, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је 26. јула 2020. године свету архијерејску Литургију у цркви Светог архангела Гаврила у Београду. Звучни запис беседе Саслуживали су архијерејски намесник београдски први протојереј-ставрофор др Владимир Вукашиновић, декан Православног богословског факултета Универзитета у Београду јереј др Зоран Ранковић, протонамесник Горан Митић, јереј Дејан Вујић и протођакон Милан Ковачевић, у молитвеном присуству старешине храма протојереја-ставрофора Илије Шмигића, домаћина славе г. Милована, г. Хаџи Александра и гђе Љиљане Ђуровић Хабјановић и благочестивог народа престонице. „Господ жели да види свој народ у своме дому, а дом Божији јесте храм“, рекао је Патријарх Иринеј говорећи о Анђелима Божијим и архангелу Гаврилу као гласнику Божијем, који се људима јављао још у Старом завету. Св. архангел Гаврило јесте гласник Божији који је Пресветој Богородици јавио да ће она бити мајка Сина Божијега. Тако је архангел Гаврло учесник у догађају који је задивио не само људе већ и све анђеле и сву природу Богом створену: „јер да створи свет и оно што је на свету, нас људе и друга бића, то је дело благодати и силе Божије. Али да Господ дође људима, као човек у нашем телу, то је дело велике љубави Божије. Ми нисмо никада довољно свесни колико нас је љубави своје Господ удостојио тиме што нам је послао Сина Свога, Спаситеља нашег Исуса Христа.“ Празник Св. архангела Гаврила установљен је у цркви поводом чудесног објављивања на Светој Гори песме којом анђели славе Богородицу: „Достојно јест...“. Поред тога, на данашњи дан славимо све оне чудесне догађаје у којим су учествовали анђели Божији, још од оног догађаја на Синају, када се Господ јавио Мојсију у виду пламена који не сагорева купину и када је Мојсије чуо речи: „Мојсије, Мојсије изуј обућу своју, јер ту где стојих света је земља“. Та многобројна друга чудеса која су се јавила у Старом и Новом завету, а у којима су учествовали и анђели Божији, сведоче нам да ми никада нисмо сами, истакао је Патријарх Иринеј и нагласио да „никад не помислимо, када нешто смерамо да учинимо, да нас нико не види“. „Када би нам Господ дао те духовне очи да видимо, ми би се изненадили ко нам чини друштво наше“, истакао је Патријарх наглашавајући да је управо у томе важност крштења. Јер приликом крштења ми добијамо анђела чувара. Зато је важно да се крстимо у Име Оца и Сина и Светога Духа, јер „наш анђео хранитељ учествује у свим нашим добрим делима“. Данас, када славимо анђеле Божије који следе вољу Божију, живимо у времену тешке болести која је снашла цео свет. А разлог за то је управо што су се људи удаљили од воље Божије и Његове благодати. Ми ни невидимо крај те болести. Она jе код нас после малог затишја поново букнула. Међутим, ми морамо знати „да је све то опомена Божија и позив Божији да се вратимо Богу. А када се враћамо Богу враћамо се самоме себи“, истакао је Патријарх Иринеј позивајући народ да као блудни син из Јеванђеља испитамо сами себе. Да сагледамо своје слабости и немоћи и тако се вратимо Богу и самима себи. Јер само је ту наше спасење од сваког зла које нас снађе у животу, поручио је Патријарх. На крају, Патријарх Иринеј се осврнуо и на догађаје око поновног претварања Свете Софије у Цариграду у џамију, истакавши да се данас поново јављају неке нове османлије које мисле да поново освајају свет. Таквом стању, које нас је задесило и, ми криви и много смо допринели: „јер смо се охладили у вери својој и храмовима својим светим. И према свему ономе у чему се види и прославља Бог“, закључио је на крају Патријарх Иринеј, позивајући све да се вратимо нашим истинским коренима и путу Светога Саве и свих наших светих угодника Божијих. Извор: Инфо-служба СПЦ

После свега што је досад речено, потребно је да размотримо и ово што следи. Наиме, ако су ови Дарови посвећени Богу, а освећују оне којима је освећење потребно, зашто онда верујемо да приношењем тих Дарова чинимо част и онима који су већ освећени и који су у свему савршени? И зашто кад нам је нешто потребно и кад њих призивамо у помоћ, обећавамо да ћемо им принети службу ових Дарова, као да ћемо их принети њима или за њих? Да би они били бољи? 2. То се збива зато што постоји и друго значење приношења Дарова, као што смо раније напоменули; сходно том значењу, ови Дарови припадају и светитељима онда кад се приносе Богу као благодарност за славу којом их је Он прославио и за савршенство којим их је усавршио. Дарови, дакле, припадају Богу, јер су Њему намењени, а као испомоћ припадају и верницима, којима је помоћ потребна, али припадају и светима, јер се за њих приносе Богу. 3. Све што је мени даровано, ја добијам безобзира на то ко је дар у моје име примио; јер свешто нам је однекуд дато, не примамо само властитим рукама, већ и рукама својих пријатеља и сродника, и уопште, рукама свих оних којима Дародавац дарује да би нас задовољио. Због тога Господ и вели да Он Сам прима кад сиромаси примају, јер они који њима дају, чине то ради Њега. Тако и светитељи примају ове Дарове јер се за њих приносе Богу. Наиме, као што оно бива због љубави према Христу, тако и ово бива због љубави према светитељима. Пошто их силно љубимо, сва њихова добра сматрамо својима и радујемо се због њиховог изобиља, као да и ми у њиховим добрима заједничаримо. И тако, радујући се због дарова којима их је Господ наградио, благодаримо Даваоцу и приносимо Му захвалне Дарове. 4. Но, светитељи примају Дарове не само зато што их ми приносимо из љубави према њима, већ и стога што им је нарочита пријатност и велико задовољство да, захваљујући њима, Бог прима благодарност и бива слављен. Јер, као што је највећи грех неваљалих људи у томе што се преко њих хули на име Божије, тако је за светитеље највећи и најзначанији успех то што се кроз њих прославља Бог. То је, још док су у телу живели, био њихов непрекидни подвиг, а сада, кад су се на небо преселили, то је њихово непрекидно дело и ужитак и врхунац њиховог блаженства. Ако су тада, кад су добра за њих била само надање, живели тако што су благодарили Богу за све, и што су све чинили у славу Његову, шта би требало да о њима помислимо сада кад је њихова благодарност много већа, јер су већ постали савршени у свакој врлини, и када добра не представљају више само надање, него су они својим властитим искуством већ осетили дарежљивост Господњу? Јер, сада могу да сагледају себе и да виде шта су били, а шта су постали: од земљаних постали су сунчани; од убогих слугу постали су часни синови и наследници Царства небеског; некада су били кривци, а сада су у стању да, због своје блискости и одважности пред Судијом, и друге ослободе кривице. Стога се никада неће заситити да певају у славу Божију, нити сматрају да су сами довољни за благодарење Њему. Зато и желе да сва бића – и анђели и људи – заједно са њима учествују у слављењу Бога, како би њихов дуг био што ближи Његовом достојанству; а то ће постићи тако што ће тај дуг, односно благодарност Богу, увећати придодавањем и других који ће певати у славу Његову. 5. Сведоци тога су света три младића уз Азарију, који су ватру надвладали и примили од Бога ову благодат. Па кад је требало да изразе благодарност Богу због свог чудесног спасења и да певају у славу Спаситељеву, није им се свидело да Га само они славослове и чинило им се да није довољно само њихово појање, него су сабрали и анђеле, и сав род људски, и само небо, и Сунце, и звезде, и горе, и све бесловесне животиње, и сву неживу природу, и сву творевину уопште. Толико је велика жеља у светитеља, док још живе у телу, да се Бог песмом прослави – а много је већа кад се тела ослободе. 6. Према томе, онај ко, имајући на уму светитеље и њихов углед и блаженство и славу, пева у славу Бога, Који је њих овенчао, тај њима доноси радост од свих најузвишенију; и то нарочито онда када своје слављење не изражава само речима, него и приношењем евхаристијских Дарова – а то су Дарови које Бог толико радо прихвата и који за Њега имају највећу вредност. Па као што Сам Спаситељ благонаклоно прима ове Дарове, који надилазе свако жртвоприношење старога Закона, и као уздарје даје нам Своје Тело и Своју Крв, тако се и светитељи радују овим Даровима више него било чему другоме чиме мислимо да им угађамо; и тада се нуде да нам буду од помоћи у свему што нам је на корист. Јер, у свему се угледају на свога Владику. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Ризница литургијског богословља и живота: Свети Никола Кавасила: Зашто кроз ове Дарове изражавамо почаст и поштовање и према светитељима BRANISLAVILIC.BLOGSPOT.COM

Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј служио је Свету архијерејску Литургију на празник Светих апостола Вартоломеја и Варнаве у среду 24. јуна 2020. године, у храму у Раковици који је посвећен овим светитељима. Звучни запис беседе Данас славимо два апостола који су имали ту част да виде Господа својим очима и да чују речи којих није било ни пре ни после тих речи. Речи које су доносиле благост и радост слушаоцима. Речи које су исцељивале многе болести. То су биле речи нашега Господа“ рекао је Патријарх Иринеј у беседи о светим апостолима Ватроломеју и Варнави. Патријарх је додао и да су св. Ватроломеј и Варнава „чули реч Господњу и позив Његов на који, као и други Апостоли, нису могли одолети. И пошли су да пренесу те речи кроз цео свет. Они су тиме посејали семе науке Христове. И то семе расте и доноси подове до наших дана“. „Ту реч, коју су Господ и Апостоли проповедали, данас Црква проповеда“ закључио је Патријарх говорећи о предању Цркве кроз које су сви светитељи живели кроз све векове Цркве. Говорећи о дешавањима у Црној Гори Патријарх Иринеј је рекао: „То све што се дешавало Св. Апостолима и данас се то исто дешава. Сви ми знамо за св. Василија Острошког тамо где се дешавају чудесни догађаји. Тамо где се нажалост Србин одрекао српства. Вере своје, православља свога и свега онога што нас је красило. А св. Василије Острошки је један од највећих чудотвораца у хришћанском свету. Али није он једини. Где год је вера и наша љубав према Господу тамо се и чуда дешавају. На крају, после литије око храма и резања славског колача, Патријарх Иринеј је на предлог старешине храма протојереја - ставрофора Радослава Савовића доделио је грамату г. Дарку Спајићу, предузетнику из Раковице. Свјатјејшем су саслуживали протојереј-ставрофор Бранко Митровић и протонамесник Миле Суботић, протођакон Стеван Рапајић и протођакон Дамјан Божић, уз појање храмовног хора „Свети Прохор Пчињски“, под управом диригента Милене Јанковић. Извор: Радио Слово љубве

У сриједу 3. јуна 2020. године, на празник када наша Света Црква прославља Светог цара Константина и његову мајку - царицу Јелену, одслужена је Света Литургија у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, којом је началствовао протојереј Мирчета Шљиванчанин. Оцу Мирчети саслуживали су: протојереј-ставрофор Далибор Милаковић, као и протојереји Миладин Кнежевић, Предраг Шћепановић, Бранко Вујачић и ђакон Павле Божовић. Током Свете Литургије пјевала је мјешовита пјевница при Саборном храму Христовог Васкрсења. Свима сабранима коју су се стекли у Саборни храм Христовог Васкрсења да торжествено и саборно прославе овај празник, надахнутим пастирским словом обратио се началствујући протојереј Мирчета Шљиванчанин. У свом пастирском обраћању отац Мирчета се дотакао значаја лик, дјела и самог животописа цара Константина који је 313. године донио чувени, епохални Милански едикт, којим је подарио слободу вјероисповједања вјере Хришћанске на територији цијелог Римског царства: ,,Историја цркве се дијели на период прије цара Константина и након њега, будући да је тај велики и благочестиви цар дао слободу хришћанима. Дао је могућност својим чувеним Миланским едиктом да могу слободно вјерујући људи да исповиједају своју вјеру хруишћанску. До тада је хришћанска вјера била прогоњења мање или више. Али, од цара Константина, његовим чувеним Миласнким едиктом који је донио са својим савладарем Ликинијем 313. године, вјера Хришћанска је постала слободна вјера и то је један од највећих догађаја у историји човјечанства, нарочито у историји Цркве хришћанске.'' Отац Мирчета се посебно осврнуо на чињеницу да прије цара Константина хришћани нису имали права на своју имовину, својину нити слободу вјероисповиједања: ,,Зато је велико дјело тог великог цара и зато га зовемо равноапостолним. Зовемо га тако, зато што је дозволио хришћанима да могу слободно живјети и исповиједати своју вјеру и да могу градити своје храмове, да се окупљају на светим службама као што то и ми данас чинимо. Прије њега, многи су прогонили хришћане, убијали их, отимали су њихову имовину и разарали њихове храмове. Цар Константин је све то прекинуо и зато му припада велика слава.'' ,,Цар Константин је имао осим овога и друга велика дјела. Наиме, он је сазвао Први васељенски сабор 325. године који је одржан у Никеји. Такође, изградио је престони град - Константинопољ - Цариград и у њега пренио престоницу Римског царства, а тај град је Божији град који је он посветио управо истинитом Богу.'' - подсјетио је он. У другом дијелу свог обраћања, отац Мирчета је изразио наду да ће дјело и дух цара Константина, дух слободе и владавине права завладати и у Црној Гори, да ће се црногорска власт и законодавство угледати на овај свијетли примјер великог цара Римског царства: ,,Највеће његово дјело је слобода коју је даривао Цркви. Слобода којом је омогућио да имамо своје светиње и своје Храмове. Нека би тај дух, дух цара Константина, дух слободе према хришћанима и цркви православној и хришћанској преовладао и овдје код нас у Црној Гори. Да они који одлучују овдје код нас о тим стварима се угледају на цара Константина и ако је живио у IV вијеку, он је имао осјећај да Цркви треба дати слободу, да хришћанима треба дозволити да имају своје храмове и своју имовину и да треба дозволити да се у њима Богу моле. То је оно што ми и данас тражимо, што искрено желимо и за шта се боримо. Боримо се дакле у 21. вијеку за те вриједности које је цар Константин поштовао прије равно 1,707 година.'' ,,Ништа више не тражимо од тога, нити нам треба више, желимо да слободно исповиједамо нашу вјеру, да нам то нико не брани и да нико не атакује на наше светиње.'' - поручио је отац Мирчета. ,,Дај Боже да будемо они који чувамо и живимо својом светињом. Да би човјек чувао светињу, најважније је да живи светињом, да живи светињом вјере, да живи светињом људског живота, онако како је Бог то замислио и како нам је Бог то даровао.'' - закључио је прота Мирчета Шљиванчанин. Извор: Саборни храм у Подгорици

Обасјани пасхалном радошћу у „Православљу“ - новинама Српске Патријаршије (бр. 1276, 15. мај 2020), објављен је разговор са Његовим Преосвештенством Епископом милешевским Г. Атанасијем (Ракитом). Са преосвећеним владиком разговарао је катихета Бранислав Илић, сарадник новина Српске Патријаршије. Разговор у pdf формату Пре него што се било ко од нас одлучи да каже неколико скромних речи о Празнику над празницима, о Пасхи Господњој, дах му застаје будући свестан да је свака људска реч недовољна и премала да би у потпуности исказала суштину и сверадосни и свеспасоносни значај празника Васкрсења Господа нашег Исуса Христа. У попразништву празника Васкрсења Господњег разговарамо са Његовим Преосвештенством Епископом милешевским г. Атанасијем (Ракитом). *Ваше Преосвештенство, Васкрсење Христово, као блага вест и као непобитна чињеница, постало је постојани темељ и срце хришћанске вере. Оно је постало ново рођење човека за вечни живот и врата која га воде у свет нове, преображене реалности, реалности славе Царства небеског. То најсадржајније сведоче речи светог апостола Павла, који каже: „... Заиста је Христос устао из мртвих, те постаде првенац оних који су умрли“ (I Кор. 15, 20). У духу наведене свештене истине, поучите нас о значају Васкрсења и победе живота над смрћу? Васкрсење Господа Исуса Христа је најкрупнији историјски догађај и најефектнији догађај, догађај са највише позитивних плодова. Васкрсење Христово направило је прекретницу у историји човечанства и наш православни род има ту срећу да се управо управља и надахњује тим догађајем, Васкрсењем Христовим, и отуда црпи снагу, радост. Да би смо прославили овај догађај и ове године потребно је загледати се у њега. Мислим да би смо најбоље приближили овај догађај нашој свести ако бисмо погледали у историју изабраног народа Божијега, јеврејског народа, подсетили се његовог искуства, ослобођења из египатског ропства, јер тема Васкрса јесте управо тема ослобођења, тема живота. Да би Мојсије, изабраник Божији, довољно нагласио израиљском народу значај изласка из Египта он је после преласка преко Црвеног мора када је Израиљ ступио на обалу, ослобођен и од морских таласа и од египатске потере, Мојсије је наредио да се Израиљ осврне па да погледа шта је за собом оставио. И када је ослобођени народ погледао видео је египатску војску, фараонову војску, која је била у потери, како се дави у таласима морским. Они застрашујући коњаници, убојити, који су јуришали на обичан народ, били су поражени. И више нису ништа могли да науде Израиљу. Било је неопходно да се Израиљ подсећа на тај догађај, и било је одређено сваке године опет и опет да се подсећају, управо на тај призор. Пред Васкрс, о Васкрсу, около Васкрса, сваке године, први задатак нас хришћана, јесте да се подсетимо од чега смо то ми ослобођени, од чега нас Господ ослободи. Површност је оно што је најопасније јер површан приступ и великим догађајима велике догађаје оповршњује умањује, тако да они не бивају више, не остају више велики догађаји. И овај најкрупнији догађај у историји Васкрсења Господа Христа – победа над смрћу, ако се не би правилно схватао сваке године, могао би оплићати и не би више бивао тако значајан и тако подстицајан. *Долазимо до тога да наша вера и васцело наше постојање бива утемељено на Васкрсној радости, и Васкрсној непоколебивој вери, нелицемерној љубави и чврстој нади да ће Господ и нас Васкрснути и Саваскрнути у незалазном дану Царства свог, је ли тако? Тако је. Да бисмо схватили природу Васкрса, морамо погледати како је настао тај празник, а настао је пре Христа. Он има свој праобраз и наговештај хиљаду година пре Христова доласка у ослобођењу изабраног израиљског народа из египатског ропства. Дакле, израиљски народ је прешао преко Црвеног мора а сам Бог је интервенисао и пропутио га кроз воду. И онда је Бог рекао Мојсију да се окрене и да махне руком са десна и са лева тако да је вода која је била растављена поново састави и потопи фараонову војску. Потом је наредио Мојсију да сваке године обнавља сећање на тај призор и да се запамти и обнавља у памћењу од чега је Бог ослободио свој народ. Дакле, ради се о ослобођењу, о памћењу од чега је народ ослобођен и о томе ко је ослободио изабрани народ. На крају, долази Господ Христос ради главне божанске интервенције и главног чина ослобођења у времену и међу људима. Христос је, као син Божији дошао да исцели наш целокупан живот и људску егзистенцију од свих аномалија. *Које су то аномалије које муче савременог човек? Ми сад говоримо о неком вирусу корона, али има и других вируса. Сваки грех је вирус, он је главни, а ово чему сведочимо је слика тог главног вируса. Вируса мржње, неправде, себичности, похлепе… То су основне аномалије живота. Из тих аномалија се јављају обољења и тела и природе људске, укључујући и најобичније болести. Погрешно живљење изазива поремећаје, а грех јесте погрешно живљење. Опет ми на то погрешно гледамо и не идемо у дубину ствари. Реч је о уму људском, о његовом срцу из кога се рађају зле мисли и потребно је да се темељно преиспитамо и видимо од чега смо ми то оболели. Христос долази да нас исцели у нама самима, како у телу тако и у души. Kад читате јеванђеља видите да се он тиме и бави: слепоме даје вид, глувоме да чује, али најбитније је да нас ослобађа од власти ђавола, а ми јесмо поробљени од злих сила и он нас отима из тих чељусти. Сада смо сви жртве, јер је Бог дозволио да страда цела планета и време је да размислимо и сагледамо где стојимо и од чега је сада потребно нас ослобађати. Онда је било јасно: Мојсије је ослобађао од тлачитеља, из ког ропства се ми сада ослобађамо? Запитајмо се колико смо Васкрса прославили, а да није било ефекта? Славили смо, певали и гостили се, богати више него сиромашни, а на суштину нисмо обраћали пажњу. Васкрс није један у низу дана. Ми смо дозволили да тај величанствени догађај оповршимо и да нам пролази без плодова. И потребно је да нас Бог подсети шта је то оболело у нама и шта треба лечити, ко нас може лечити и шта је потребно предузети да се обједини човечанство у љубави и у жељи да постанемо солидарни, имамо обзира једни према другима и да се не надгорњавамо. Изгледа да нас је још потребно ударати. Ми сад заједнички страдамо, имамо исте патње, умиремо и опет настојимо да злоупотребимо ову ситуацију и на неки начин, себе промовишемо и рекламирамо. Значи још нисмо дошли памети. *Ових дана који су заодевени пасхалном радошћу над радостима видимо да искушење које нас је задесило различито утиче на људе; у некима побуђује јачу веру, али код неких изазива осећај усамљености и страха. Какав је Ваш поглед да ову чињеницу? Могуће је да неки и губе веру, али оно што сам ја приметио да је код многих вера пробуђена и ојачала. Пажња многих је упућена ка Господу Исусу Христу и ка јеванђељима. Да се подсетимо на апостола Павла и његов усклик „Ништа вас не може раставити од љубави Христове“. Најбитније је да осећамо ту љубав према Христу, односно Његову љубав према нама и да смо те љубави свесни. Kао и Христа васкрслога који је нама пропутио пут, а ово време и ово што нам се догађа дају нам подстицај да будемо са таквим Христом, Христом победником. Упућују нас да се концентришемо у својој соби, својој клети и да се удубимо у себе и да у себи саберемо оно што је најбитније и најбоље. Расплинути се је опасно, човек се тако губи и залута, земља га попије. Мој пастирски савет јесте да у тој сабраности читамо баш о Христу, дакле да читамо Свето Писмо. Наши верници јако мало, у сваком случају недовољно, познају садржај Светога Писма. Ево шансе да то познавање поправимо и нема сумње да Господ жели да нас у том смеру упути и подстакне. Верујем да је управо овакво, у формалном погледу, крње прослављање Васкрса било садржајније од оних раскошних јер смо из њега изашли јачи. *Преосвећени Владико кажете да је овогодишња прослава Васкрса имала и видно исцелитељно дејство на све нас. На шта конкретно мислите? Тема Васкрса, рекосмо, јесте живот, али ова лекција је веома садржајна, коју је допустио Божији промисао. Треба да видимо колико смо рањиви, цео људски род. Да будемо свесни Христових речи: Без мене не можете чинити ништа. Рекао је Господ да без Њега не можемо чинити ништа, и заиста смо немоћни без Њега. Господ хоће да будемо активни делатељи у историји, и да би смо били конструктивни у нашој историји Господ нас позива преко апостола Павла да се наоружамо свеоружјем Божијим. А свеоружје Божије јесу оне особине које красе Господа Христа, његове апостоле, Свете учитеље Цркве. То су врлине, оне крунске врлине: мудрост, љубав, доброта, трпљење, подношљивост, истрајност, правда, чистота, светост. Апостол Павле нас позива да се тим оружјем наоружамо и да тако активно и конструктивно водимо овај живот. И подсећа нас да је наш рат веома сложен. Не ратујемо, каже апостол Павле, против крви и меса него против поглаварстава у поднебесју, духова таме, против Сатане и његових војски, и против свега оног поретка који Сатана ствара, који Сатана инспирише, и у који жели да зароби људски род. Јер Сатана је и даље активан и он има своје зле путеве, а плод послушности Сатани јесте смрт. Апостол нас позива да избегавамо зле путеве, а да се наоружамо оружјем Христовим. И да се богатимо Духом Светим. Све то сагледавамо о празнику Васкрса и његовог исцелитељног дејства на нас. *Ове године Празник над празницима дочекујемо у нешто другачијим околностима, услед искушења које нас је задесило - пандемије вируса корона. Према Вашем мишљењу, како да у својим душама сачувамо радост Васкрсења, када смо суочени са пандемијом која у многим људима побуђује бригу и страх? Бог је с нама и сада када ова нова болест против нас води офанзиву на целој планети. Он нам и сад може и жели помоћи. Треба да га позовемо. Проглашено је ванредно стање код нас и у многим земљама света. Цела планета је у рату са опаком болешћу која убија човека – вирусом корона. Од ове борбе нико није изузет, сви у њој учествују, било активно, било пасивно. Али да ли се правилно боримо? Посматрајући до сада ову ратну сцену, стиче се утисак да је наша борба непотпуна, јер у њу нисмо довољно укључили најјачега – Бога. Људи желе да се у овој бици изборе сами. Но, историја нам говори да је та одвојеност човекова од Бога основна човекова погрешка и извор свих његових пораза. По учењу Светог Писма, неразумно је одбацивати и апстраховати Бога. Одвојеност од Бога чини човека слабим и немоћним пред болешћу и свима недаћама овог света. Зато, и да бисмо се успешно борили против коронавируса, биће неопходно да наш први корак буде употпуњавање наше слике света, тј. да у свој свет укључимо Бога, и то да њему дамо главно место, а не да нам он буде само као неко споредан, кога бисмо тек онако помињали као небитног и неважног. Богу је стало до нас, и зато је он увек са нама. Бог је са нама и сада када ова нова болест против нас води офанзиву на целој планети. Он нам и сад може и жели помоћи. Треба да га позовемо. Укључујући се и сами у ову борбу против новог смртоносног непријатеља, ми смо на нашем црквеном простору нарочито нагласили ту потребу да се подсећамо на Бога. Зато смо увели праксу да се оглашавају звона с наших храмова много пута на дан, свака два сата, јер је звук звона знак Божјег присуства. Имајући Бога за предводника у овој борби, ми настојимо да будемо његови добри следбеници и по упутству ап. Павла настојимо да се добро наоружамо „свеоружјем Божјим“, то јест пре свега љубављу, храброшћу, подношењем, истрајношћу… Неопходно је да, предвођени Богом, и сами постанемо јаки, јачи најпре од себе, а то је пут да постанемо јачи и од болести. Нарочито треба да му се обраћамо у молитви да нам припомогне, за ту сврху препоручујемо ову молитву, усмерену посебно против короне, као и против сваке друге људске несреће. Уверени смо да ћемо обраћајући се Богу постати јачи, изборити се за здрав поредак у себи и у свету и све довести у здраво стање. Тек тада ванредно стање ће само од себе нестати. *Да ли је ово искушење које је Господ допустио, прилика да дубље проникнемо у суштину Празника над празницима и да свеобухватније учинимо смотру над својим животом? Христос је победио, али рат није завршен, битке нису завршене. Христос је устао из мртвих, Христос се показао надмоћнији у односу на оне који су били против Њега, и Он је јачи од оних који су против Њега у свима временима. Али нама то није довољно. Није зато што ми треба да се такође покажемо јачи од свакога зла, од свакога искушења. Да се ми покажемо јачи од греха, јачи од смрти. Како то треба бити надмоћан у односу на зло можемо видети читајући о нашем Господу. Читајући Јеванђеље видимо да је Он надмоћан у односу на оне који га нападају. Нај- пре се показао надмоћан у односу на сатану који га је кушао у пустињи, настојећи да га заведе, као што је завео наше прародитеље. Господ наш се показао надмоћним и у односу на смрт, прошао је кроз смрт. Прошавши кроз њу, и њу је преобратио, преобразио, и показао да када се остаје са Оцем небеским у заједници, у љубави, онда смрт нема дејства над оним који тако кроз њу пролази, надмоћно. И многи други који су веровали у Господа Христа исправно и за- једницу са Њим имали, надмоћно су прошли и кроз смрт. Међутим, глава Цркве је прошла победоносно, Христос је прошао победоносно, али тело Његово, које ми сачињавамо, још је у борби. Тело Христово, дакле ми који смо у овом свету, треба да покажемо, да постигнемо и покажемо надмоћ у односу на оно што нас сада разара, у односу на грех, у односу на свако зло и сваку немоћ, то би била истинска смотра и преображај. *Ваше Преосвештенство, замолио бих Вас да на крају читаоцима Православља упутите Васкршњу поруку. Потребно је да активирамо љубав према Богу и према другима, да појачамо солидарност, да се излечимо од себичности и обратимо Богу као заједничком родитељу, а једни другима као браћи и сестрама. Ова ситуација нас упућује на то да се саберемо, да сву памет и доброту и цело човечанство осетимо и доживимо као једну породицу. Васкрс је стваралачки празник и стваралачки чин и није само сад, већ је свака недеља отпразновање васкрса, један мали васкрс. Васкрс понављамо, живимо, носимо га у себи и то је настојање човека ка самообнављању. Човек има жељу да поправи неку зграду, дом у коме живи, па и да обнови себе. Има једна јеванђеоска реч која све то означава а зове се покајање. Управо највећа сврха Васкрса је то лично поправљање и обнова а то се може покајањем. Потребно је да се поправимо и исцелимо, а много можемо и сами допринети исцељењу – како душе и тела, тако и простора у којем живимо. Очигледно је да највише грешимо у тим односима, укључујући и однос према природи. Ова корона нас и на то подсећа. Нешто се отело човеку, претерали смо у тој себичној жељи и похлепи да максимално искористимо природу, заборављајући да је и она светиња и Божији дар. Очигледно је да смо се о све то огрешили и кад поправимо тај однос према природи и према Богу, онда ћемо бити бољи и једни према другима, све би се исцелило па би и ова корона нестала. Честитам Васкрс свима и поздрављам победним поздравом: Христос васкрсе! Разговарао: Катихета Бранислав Илић *Објављено у "Православљу" - новинама Српске Патријаршије (бр. 1276. 15. Мај 2020, стр. 9-12) Извор: Православље

Након вечерњег богослужења, окупљенима се обратио Владика будимљанско-никшићки Јоаникије. “Никшићку литију је установио сам Свети Василије Острошки када је својим моштима походио овај град прије више од 20 година”, додајући да се народ који се сакупља у овом граду, сакупља око Светог Василија који благосиља овај град. “И када идемо за Светим Василијем у ову литију, он нас приближава Богу, сједињује нас са њим и призива благослов и на нас и на наше домове и на овај град”, рекао је Владика Јоаникије. Осврнуо се и на овогодишње околности услед пандемије: “Ове године овај празник прослављамо мало скромније, али опет је све лијепо и свечано, има нешто узвишено у тој скромности.” “Ми смо испоштовали све мјере које је прописала медицина”, рекао је владика, напоменувши да је и сам био 28 дана у кућној изолацији. Владика је такође казао да је Црква позивала народ да поштује мјере, али такође и да приступа светињ, јер је спасење најважније, а онда здравље. “Свака кућа у Црној Гори зна и свједочи да је Свети Василије највећи видар”, рекао је Владика Јоаникије и додао да то такође знају и они којима је ових дана била дужност да легитимишу и заустављају оне који су ишли на поклоњење Светитељу. Владика је изразио наду да ће прослава 350 година од прослављења Светог Василија бити у много ширим размјерама. “Наше литије нису ни инат ни пркос, а нарочито данас. Ми данас идемо да покажемо и потврдимо свенародну љубав према Светом Василију”, нагласио је Владика, рекавши да ова литија треба да се обиљежи само вјером, као и љубављу према Светом Василију. Такође је нагласио да у литији нема политике, нема подјела и странака, већ само јединствени народ божији и да је свако добродошао. Владика је такође изразио радост што литију предводи Његово високопреосвештенство Митрополит Амфилохије, који је служио Свету архијерејску литургију у Острогу и доноси благослов ћивота Светог Василија. “Да да Бог да Свети Василије прогна ову заразу из овог града и из Црне Горе и из сваког града да се више никад не врати”, поручио је Владика Јоаникије те је литија молитвено кренула улицама Никшића. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Интервју са Митрополитом загребачко-љубљанским др Порфиријем: Човек је односом према другима, природи и Богу постао родитељ и произвођач свих вируса! Литургијско време Васкрса и седмице која му претходи најбогатије је ритуалима и обредима који евоцирају Христову муку, смрт и васкрснуће. Kако сте се ове године припремали и како доживљавате те дане уз празне цркве, како католичке, тако и православне? Сигуран сам да нема свештеника, па ни верника, коме у овим данима осећања нису помешана. Са једне стране свесни смо да хришћанство није тек једна од многих религија него је космичка и васељенска истина која почива на неразоривом сусрету Бога и човека у личности Богочовека Господа Исуса Христа. Та истина је, рекох неразорива, непроменљива, стална и трајна. Из те перспективе лакше се суочавамо са чињеницом да смо, ево тек пре који дан Цвети, раскошан празник сав у сусрету и прожимању Бога са људима, са децом, цвећем, животињама, свим живим бићима, са васцелом природом, која је исто као и човек створена за вечно постојање, да смо на такав празник, служили без учешћа верника, чак без хора. Али, са друге стране, ми знамо да су се са нама молили не само наши верници, него да целокупна творевина слави Господа и учествује у ономе што је Свети Максим Исповедник назвао „космичком литургијом“. Целокупна творевина Божија тежи сусрету са својим Творцем, и не само Творцем, него и загрљајем Оца који грли својим рукама, по Светом Иринеју Лионском, творевину која је створена за бесмртност. Ове године, као и прошлих, уз редовна литургијска богослужења, пазили смо на време у нади да га искупљујемо Литургијом, истовремено свесни комплетне флуидности постмодерног света, јер по мом дубоком уверењу данас ситуација изгледа као кад слеп човек додирује сурлу слона и каже да је слон змијолик. Мислим да нам измиче стварност, догађаји смењују друге догађаје, треба нам много Соломонове мудрости у овој стварности. Тешко доживљавам празне цркве, како православне, тако и католичке. Молим се Богу да превазиђемо ову пандемију и да поново будемо еклисија, што значи сабор, скуп и радост. Између осталог добар сте познаватељ црквене историје. Пада ли Вам на памет иједна ситуација из црквене прошлости слична овој данашњој? Не треба дубоко ронити по дубоком кладенцу прошлости, како би то рекао Томас Ман у свом делу Јосиф и његова браћа. Сетимо се само да су време власти совјета, не само храмови били затворени и да није служена света Литургија, него су свештеници робијали у Сибиру, мучени, стрељани. Слично је страдала Српска Црква у појединим периодима и областима у време ропства под Турцима, затим за време тзв. НДХ и слично. Или дубље у историји, због куге је у време цара Јустинијана била затворена црква Христовог гроба, што се поновило и у XIV веку. У многим епидемијама, али и ратовима је било тако. Црква је распета током историје, а то је њен modus vivendi и modus cognoscendi. Свети Максим Исповедник каже: „Све видљиво везано је за крст“. Она је, како каже Блез Паскал, у агонији од краја света и века. Сам Христос је рекао: „А када дође Син Човечији, ко зна да ли ће наћи веру на земљи“? А опет у Еванђељу стоји и да „што је човеку немогуће, Богу је све могуће“, тако да нам остаје поуздање и жива вера у живога Бога. У католичкој цркви су особито присутни и снажни обреди и обичаји везани уз Христов гроб, крсни пут, клањање крсту... У Новом завету сви су се његови најближи ученици, осим једног, разбежали и никога није било под крстом. Верници се овог пролећа нису разбежали, него им је саветовано, па и наређено од световних и црквених власти да остану у својим кућама. На какве Вас мисли потиче та симболика? Не бих упоредио узвишене пасије Господње са ситуацијом која нас је задесила. Радије бих искористио прилику коју сте ми љубазно дали да изразим понос што се наше друштво или наша друштва, све оне државе у којима ја живим, радим, Богу се молим и која пламено волим, што смо се ми Срби, Хрвати, Словенци, браћа наша муслимани у Босни, и друга наша браћа и сестре са овог подручја, веома свесно, одговорно, човекољубиво, што значи и богољубиво суочили са овом пандемијом, коју ја и не само ја, доживљавам као прави рат са невидљивим, подмуклим и опасним непријатељем. И зато што смо имали такав приступ, зато што разумно извршавамо препоруке и наређења медицинске струке и политичких власти, сви заједно и свако посебно веома, веома добро пролазимо. Жртве су, у односу на друге земље, које углавном имају боље развијену медицинску инфрастркутуру, битно, битно мање. Мени, и свима нама у Српској Правосланој Цркви је тешко, зато што се упокојио веома нам драги владика ваљевски Милутин, скромни, љубазни монах, аскета али и врли и достојанствени организатор живота Цркве. Умро је и један вероучитељ из Ваљева, млад, снажан човек. Са друге стране са великом тугом примам вести о трагедији коју доживљајвају Италијани, Французи, Шпанци... Преминуо је и умировљени љубљански надбискуп. Наше државе су, упркос материјалним ограничењима и тешком наслеђу, ипак веома одговорно и спремно заштитиле своје становништво. То ме чини срећним и поносним. Иако је „лудост за овај свет“ који у злу лежи, хришћанство није само јуродство, него откривена Премудрост Божја. Није се узалуд Црква дистанцирала од, иначе, песника и паметног човека Аполинарија Лаодикијског, који нам је сервирао антрополошки минимализам и негацију ума и разума код човека у његовој историјској делатности. Саветујемо заиста мере опреза према коронавирусу. Свако време има своје бреме. Зараза, потрес, хладноћа... па онда још и некаква пустињска прашина у ваздуху... има људи који су склони библијским асоцијацијама, виде у свему знакове апокалипсе која се ближи или је већ почела. Што кажете верницима који тако размишљају? Шаље ли Бог још увек - као у Старом завету када му то није било страно - од спржене Содоме и Гоморе и "египатских зала" до опшег потопа - пошасти на земљу као казне и опомене? Познато је да се различита најсложенија општедруштвена и лична егзистенцијална питања у заоштреном виду јављају у доба великих криза, каква је садашња. У нашем поколењу се први пут сусрећемо са тако наглашено израженим феноменом, а томе је допринео више од другог карактер кризе – суочавање са непознатим, нечим што сеје смрт, а уз то невидљивим непријатељем. Страх човеков, као хајдегеровска онтичка категорија, страх од смрти, болести, немаштине, страх од понављања већ преживљених криза, страх за децу и младе нараштаје и многа друга питања и трауме које се у народу сасвим природно и законито пројављују, код оних духовно можда преосетљивих пројављују апокалиптична предвиђања краја света, и слично. Појединци пак, све што се дешава доживљавају као да су у узбуркано море бачени без појаса за спасавање. Пре бих рекао да је реч о опомени него о казни. Опомене су, пак, израз изричите бриге, љубави и старања Божијег о човеку. Међутим, Бог је после Потопа дао ону прелепу дугу као наду, симбол и завет. И сами знате да иза свега тога постоји егзодус, али ако се дотакнемо књиге пророка Исаије видећемо она дивна, продуховљена обећања Боија у 54. глави која говори о страдалном слузи Јахвеовом: „Весели се, нероткињо која не рађаш, запјевај и покликни ти, која не трпиш мука од порођаја, јер пуста има више ђеце него ли она која има мужа, вели Господ“. Бура великих и утопијских је било, и не можемо олако да говоримо о крају историје. Френсис Фукујама је олако, као што и видите, означио крај историје. Ако је ово крај историје или „задњег ђаво носи“, последњи стадијум историјског развоја, онда нисмо духовна цивилизација. С друге стране, већина осталих Божјих створења и сама планета Земља као да је одахнула у тренутку када су се људи умирили, зауставили или барем успорили своје свакодневне, а често за читав еко-систем погубне интервенције и експлоатацију... Kолико је у православном свету присутна "еколошка теологија" какву особито од почетка свог понтификата афирмише папа Фрањо? То што сте поменули да је пандемија помогла природи да одахне од људске експлоатације, заправо терора, је веома драгоцен путоказ људском роду за будућност. То говори да Ви јасно уочавате да у овим невољама треба да препознамо Божје допуштење и промисао који нас упућује на промену понашања, деловања, на преумљење. Вирус корона и сваки други вирус је у најмању руку и педагогија Божја. Опомена да смо изопачили своје достојанство. Kако? Мало би нам било страница да побројимо све. Једном речју, ми људи смо својим начином живота, својим међусобним односима као и односом према природи, суштински постали једини вирус у величанственој хармонији творевине Божје. Свима и свему наносимо неправду, све реметимо. Природи узимамо душу, отимамо јој елементарне састојке без којих она престаје бити предивно, мирољубиво наше станиште. Брани се, свети нам се, опомиње нас, позива на промену става, да се опаметимо. Међусобно смо, уместо браћа, људи, један другоме сметња, непријатељ, вук. Ми смо родитељи и произвођачи свих нама непријатељских вируса. Заборавили смо Бога, заборавили смо чак и да смо Га заборавили. Ево још једне прилике да се вратимо себи, једни другима и Богу. Бојим се да лекцију нећемо научити. Папа Фрања, али и Васељенски патријарх Вартоломеј и не само они, с правом упозоравају на страхоту еколошке катастрофе. Папа нам указује на борбу за социјалну правду, за очување творевине, која се води у Латинској Америци, која је под јаком стегом империјалистичког капитализма. Мало су познати они интелектуалци из језуитског реда који су уклоњени, па и страдали у Латинској Америци. И у томе, поред осталог, видим значај и допринос данашјег римског епископа. Папа стоји сам на огромном и празном Тргу Светог Петра. Осим хршћанских, празне су муслиманске и једрејске богомоље. Али, нису суспендоване иране само све јавне манифестације религијског живота, него су затворене и све културне институције, дакле и сви "цивилни" облици духовног живота. Све се то сада одвија само на телевизији и у виртуалним "катакомбама". "Допуштено" је само оно што служи очувању голе људске физичке егзистенције. Је ли пандемија довела до тријумфа голог разума и науке? Игра ли "духовна надоградња" икакву улогу у борби за голи живот? Бојите ли се последица и закључивања како се, ето, очито може без свега што нам је сада ускраћено? Вреди ли уопште још увек она библијска изрека "не живи човек само о хлебу..."? Привремена је празнина тргова и места где се људи окупљају. Све ће то поново оживети, јер Бог може и од камења „подићи децу Аврааму“. У овом тренутку, до даљег, разумно је састајати се у Виртуелној Агори, јер се и на интернет, друштвене мреже и сви облике општења односе оне речи из Постања, виде Бог да је добро. Наравно уколико их користимо на добро. Јасно је да ништа не може заменити поглед очи у очи, додир. Ништа не може заменити свету евхаристију. Литургија и свето причешће, не могу се доживети у виртуленој сфери. Још је један од старих пустињака из древноотачког Патерика рекао: „Видео си лице брата свог, видео си Бога свог“. Не видим да би нешто могло да замени живу интерперсоналну и међуљудску комуникацију. Али, морамо препознати мере Божје педагогије, како бисмо што пре могли да заборавимо на појмове као што је социјална дистанца који ми се узгред буди речено не допада. Физичка дистанца да, али и на тој дистанци срцем морамо остати близу једни другима, носити бремена једни другима, ако хоћете бити солидарни, што социјална дистанца нужно не подразумева. Kатолици су добили на ХРТ-у свакодневни термин за телевизијско богослужење. Јесте ли размишљали или можда предлагали такву могућност барем недељом за православне вернике у Хрватској? Настојимо да, за сада скромним техничким средствима преко интернета омогућимо верницима да свакодневно учествују у богослужењима. Сада, пошто је Саборна црква на Цвјетном тргу веома оштећена у земљотресу, богослужења обављамо у капелици у склопу црквене гимназије на Светом Духу. Са истог места, уз Божју помоћ, својим ограниченим снагама упућујемо и реч наде и утехе. Снимамо једном камером и емитујемо на интеренту. Задивљујуће је колико људи прати богослужења и нашу скромну реч. То сведочи да смо жедни Бога. Поготово у оваквим критичним и турбулентним периодима. Наравно, увек смо спремни за сарадњу са јавним медијима. ХРТ-ом и другим. Захваљујем Вам на овом питању. С друге стране, некада су људске и верске заједнице у оваквим ситуацијама редовно тражиле и проналазиле кривце за колективне несреће у појединим мањинским групама. Због епидемија куге често су широм Еуропе страдали Јевреји. Kако је данас? Јесмо ли просвећенији, напреднији и хуманији? То је питање које свако треба себи да постави. Надам се да смо напреднији и хуманији. Жао ми је због свих хришћанских погрешака, од убиства неоплатоничарке Хипатије, па на даље кроз већ поменути дубоки кладенац даље и ближе прошлости. Што се тиче колективне кривице мањина, увек постоји један мали тамни брат у нама, како каже Kарл Густав Јунг, који пројектује сопствене фрустрације и недостатке на друге. Антисемитизам постоји и тамо где нема Јевреја. По реплици из филма Брод лудака, уз бициклисте су негде кривци Јевреји, а негде други мањински народи или верске групе. Зиновјев је 1999. године, у свом чувеном интервјуу Фигароу приметио да у савремено доба по одлуци светских моћника читави народи и државе могу бити уништавани, па и уништени, уколико медији од њих направе такве дежурне кривце, какви су Јевреји били у време нацизма. Чини ли вам се да ауторитарности склони политичари и политике без превише отпора, па чак и уз аплаузе, прелако успевају у суспензији многих основних људских права и грађанских слобода? Питање има много, много слојева. Одговор зависи од друштвеног и историјског контекста који посматрамо. Одговор на Ваша два реда захтевао би не једну дисертацију. На многа питања би требало претходно одговорити. Да ли је, опет по Зиновјеву, пад комунизма означио и пад демократије? Следствено: да ли живимо у демократском или постдемократском друштву и где су ту људска права, која ја не занемарујем у пракси. Али, да не околишам, у односу на актуелну пандемију и мере државних власти ради заустављања заразе и мање жртава, бићу задовољан ако ме приметите у маси која аплаудира Пленковићу и Јанши и њиховим владама и свакоме ко одговорно настоји и успева да, у складу са медицинским препорукама, заштити народ. Са тим немам никакав проблем, иако још једанпут морам да нагласим да са великим духовним болом служим литургију без присуства народа. Јасно је да ограничавање кретања ограничава привремено и грађанске слободе. Али, реците ми које решење је боље. Можда нам у Ломбардији могу нешто препоручити. Kако се ваша помесна Црква припрема за потпуно извесну економску кризу која следи? Припремате ли и ви неке социјалне мјере? Социјалне и привредне последице пандемије тешко је предвидети. Наша Црква у Загребу је у земљотресу претрпела велику штету на храму и другим непокретностима од којих се издржавају све наше активности, гимназија итд. Дакле, за нас Загрепчане је double trouble, дупла невоља, као у оној старој блуз композицији коју Клептон сјајно изводи. Моји свештеници нису чекали процене штете, ко ће, а ко неће остати без посла. Само су наставили да већ четврту годину за редом онима који су најугроженији достављају помоћ. У тренутном контигенту распоређујемо десет тона хране и средстава за хигијену. Борићемо се и даље. И нама ће требати помоћ, пре свега да поправимо храм на Цвјетном тргу, друге непокретности. Полако. Ми често кажемо: Даће Бог! И тако буде! Очекујете ли да ће се у свету уопште, па тако и у црквама променити однос према материјалном богатству и сиромаштву, солидарности, социјалној политици? Ми морамо да постанемо бољи. Ми морамо да се вратимо неким вредностима које су незаменљиве, као што је састрадална љубав, или, ако хоћете, емпатија. Потребна нам је једна нормална социјална политика, о којој су говорили руски религиозни мислиоци, као што је Владимир Соловјов, отац Сергије Булгаков и други, посебно римска катедра која је у својој еванђелској експликацији увек обраћала посебну пажњу према социјалној политици и једнакости. Откровење и Црква су упућени на свет, и треба водити једну хришћанску политику, јер изворне хришћанске вредности су афирмација људске личности и његових економских и духовних права. Требало би да се чешће враћамо на Лукино Јеванђеље које се, више него остали новезаветни текстови, осврће на социјалне теме. Верујем да је у њему одговор на Ваше питање. Вирус се понаша врло "екуменски" и не прави ама баш никакве разлике међу људима ни по једној основи, па ни националној и верској. Очекујете ли да ће пандемија помоћи да дуготрајније завлада осећај једнакости и солидарности међу људима и да ће се побољшати однос према мањинама, а Вас питам посебно за хрватске грађане српске националности? Сматрам да нас невоље уједињују, како је рекао и Ернст Ренан. Притом је мислио на националну државу. Волео бих да је осећај једнакости и солидарности непрестано присутан свуда па и у нашој земљи и да нам није потребан некакав тамо вирус да бисмо то освестили. Такође бих волео да је осећај једнакости и солидарности непрестано присутан. Волео бих да хрватски грађани српске националности увек буду третирани као суграђани без икакве предрасуде и дискриминације. Све ране рата дају се зацелити уколико нам је будућност а не прошлост приоритет. Молим се да живот крене даље, тамо где небо и земљу спаја хоризонт, где се додирујемо, а знамо ипак да је нама потребна држава која ће бити сервис личних и индивидуалних слобода, а самим тим и среће појединца и заједнице. Што мислите, је ли једна оваква (пан)демија могла угасити сву ону мржњу, страхове преточене у агресију и напослетку ратове деведесетих међу нашим народима и државама, кад већ хршћанска љубав није помогла? Жао ми је због ратова 90-их година међу нашим народима и државама. Бојим се да смо тражили много пута основе у међусобним односима у ономе што је архајско и примитивно, а не у хришћанској љубави. Мислим да нам хришћанска љубав налаже ону доцта спес (учену наду) да превазиђемо националне, верске, па и друге поделе, и да узгајамо онај идеал јединства у различитости. Да нам Јеванђеље и љубав били основни животни покретач не бисмо се са болом освртали на 20. век и све оно што нам је донео и однео. Можда је и пандемија неки знак, путоказ, паримеј ка некој бољој будућности. Kоје поуке извлачите из ове пандемијске непогоде, ви лично као човек и верник и као црквени пастир, епископ и митрополит? Kао што Тојнби каже да је историја истовремено изазов, ову непогоду такође схватам као изазов за све људе, она изазива на видело све што у нама вреди или не вреди, да постане видљивије, јасније. Ако смо добри, да будемо још бољи, ако, пак, нисмо, да се покајнички суочимо са својим манама, ако смо верни, да додатно по љубави постанемо христолоики. Црква се често посматра као заједница која има пирамидалну структуру. Ја као верник и као црквени пастир, дакле, епископ и митрополит, волео бих да та пирамидална структура буде окренута, да ја служим, а да моји верници уместо мене дају одговоре у вашим гласилима. Волео бих да, као што се каже у Литургији, дамо добар одговор на величанственом Христовом Суду који ће бити коначна процена како нас појединачно тако и света у целини. Извор: Инфо-служба СПЦ

На дивни и велики Празник Благовести Пресвете Богородице, 7. априла 2020. године у манастиру Милешеви, у параклису Свете Касијане, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије био је предстојатељ литургијског сабрања, уз саслужење јерејa Горанa Крстићa и протођаконa Николe Перковићa. Сестринство манастира Милешеве предвођено игуманијом Аквилином одговарало је на прозбе. Звучни запис беседе Указујући на значај догађаја из града Назарета за спасење рода људског, Епископ Атанасије је рекао: – Данас славимо празник радости. Прослављамо догађај који је преокренуо људску историју. Славимо догађај којим се отворило небо, засијало Сунце на земљи, разагнала тама. Празник који Црква Божија прославља преко 2000 година и у коме ми, према својој снази, настојимо да учествујемо. Колико смо у снази да учествујемо у овом догађају и у овој радости, може се мерити колико смо живи, колико живота има у нама. Радовати се Богу и оном што Бог чини, оном што Бог говори, у томе је срећа човекова. – Разумети овај догађај правилно, довољно, могу они који су у Цркви, потпуно посвећени Богу, који имају поверења у Цркву и у њену реч. Овај догађај не могу разумети они који су изван Цркве. Црква у раним временима била је свесна тога да њене истине, њену веру, не могу схватити незнабошци, људи који су непросвећени Јеванђељем, непросвећени Духом Светим, непреображеног живота, људи који су у греху. Не могу разумети истине Божије, тајне Божије. За разумевање истина Божијих, Његових тајни, за разумевање онога што Бог чини и што Бог говори потребан је преображај ума. Зато је Црква постепено уводила у своју заједницу оне које је крштавала. А ово је данас тајна коју ни многи у Цркви не могу довољно да схвате. Надумна тајна. Владика је затим укратко препричао део из Јеванђеља који је данас прочитан и који говори о догађају који данас прослављамо, и продужио: – Када хоћемо да разумемо што више од овог догађаја треба да се сетимо пре свега ових двеју ствари, да је то надуман догађај и да Архангел Гаврило није послан било коме него једној јединственој личности, јединственој у историји рода људскога, Пресветој Дјеви Марији. Њој нема равне у роду људскоме. Она се једина удостојила да споји небо и земљу. – Пресвета Дјева је прихватила вољу Божију из поверења према Богу. Она није имала потребу да даље било шта испитује. Чим је чула да је то од Бога у кога она верује, у кога има поверење, према коме има љубави, њој је то било довољно да прихвати тај план Божији и да се у тај план укључи. Зато је она прва послушница Божија. Овај свет и даље постоји захваљујући само томе што има послушника Божијих, који се угледају на Пресвету Богородицу. – Ову радосну вест прослављамо ове године у време велике светске туге, у време помора у целом свету, у време када једна болест искаљује своју моћ над човеком. Управо то што се догађа данас у свету може нам помоћи да више схватимо и природу и значај данашњег славља, када Бог разведрава наше животе. Јер страдања и помрчина долазе од људских погрешака, од греха. А грех је погрешан однос човека према Богу, неправилан однос човека према другим људима, према себи самоме, неправилан однос човека према природи. А исправан однос би био онај који је Бог назначио на самом почетку – однос љубави, подсетио је и нагласио Епископ Атанасије. Извор: Епархија милешевска

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је јутрос Свету архијерејску литургију у манастиру Ћелија пиперска. У току литургије Владика је у презвитерски чин рукоположио ђакона Ранка Радоњића. У литуријској проповиједи рекао је да нас лествица светога поста постепено уздиже према небесима. Звучни запис беседе “У исто вријеме она нам указује на ону другу лествицу, коју смо чули из Светога Јеванђеља – лествицу блаженстава, која је пут човјеков, који започиње смиреноумљем”, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да је ту лествицу на један другачији начин описао Свети Јован Лествичник. “Са она тридесет и три степана равна годинама Христовога живљења овдје на земљи”, подсјетио је Владика и закључио да преко лествице, тј. подвига труда, од смиреноумља се пењемо према Господу и према Царству Његовом. Митрополит Амфилохије је синоћ замонашио искушеницу ове монашке обитељи Милицу, којој је дао име Никодима. Рекао је да је новој монахињи Свети Никодим, светогорски пустињак и подвижник, заједно са Никодимом, игуманијом ормилијском подарио ово свето име. “Да га носи, да се њиме поноси и да се, преко тога имена, угледа на Светога Никодима Светогорца и на игуманију Никодиму”, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски и игуман острошки г. Амфилохије служио је јутрос у цркви Свете Тројице у Доњем манастиру Острогу Свету архијерејску литургију. Након литургије, којој због епидемије вируса корона није присуствовао вјерни народ, Владика је рекао да Света служба Божија извире из Христове тајне вечере. “То је служба Божија у којој се подсјећамо на све оно што се догодило од настанка свијета. Подсјећамо се на стварање свијета и човјека, и Божје творевине, подсјећамо се на Адама и Еву, наше праоце и њихово изгнање из раја, али и на обећање њима да ће доћи Син Божји, који ће бити спаситељ свијета, од рода Евинога. И тако редом, кроз вјекове”, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Рекао је да на свакој служби Божијој прослављамо Њега, Сина јединородног, од Оца рођеног прије свих вјекова, који се родио од Духа Светога и Марије Дјеве ради нас и нашега спасења. “И који нас није оставо саме када се тјелесно вазнио на небеса него је послао и оставио Духа свога Светога да нас уводи у сваку истину”, подсјетио је он. Додао је да Црква Божија никога и ништа не заборавља – од искони до данас. “Она све памти, на све подсјећа и све се у њој и кроз њу обнавља и препорађа силом Духа Светога и присуством живога и живоноснога Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа”, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Митрополит Амфилохије је нагласио да се на литургији нарочито у ово вријеме молимо за оне који страдају од “ове пошасти која је напала сав људски род”. “Није први пут, али на овакакв начин можда је и по први пут. Напала је та пошаст на све људе и све земаљске народе. И ми на овој Светој служби призивамо живога, животворнога Господа да свима подари здравље и спасење и свима да подари просвећење свјетлошћу истине Божје. И мудрошћу Божјом, правдом и љубављу Божјом да све испуни, да све препороди, да све преобрази. Да се свега дотакне сила Божја, животворна”, казао је Владика. Рекао је да се моли и за све оне који данас нијесу могли да буду у овом храму и у осталим храмовима да их Господ укријепи. “Јер, гдје год се налазили, ако су испуњени духа покајања и духа молитве и вјерности живоме и вјечноме Богу, ту је и Господ заједно са њима, без обзира да ли су или нијесу на Служби”, поручио је он. Рекао је да и садашња невоља, која је притисла свијет није случајна. “И то је да би се у нама пробудила истинска и права љубав и вјерност живоме Богу, и у исто вријеме да би се у нама пробудила љубав једних према другима. Ми заборављамо да смо призвани на ту вјечну и непролазну љубав, па онда кад дођу невоље као што је ова, то нас подсјећа на бригу, не само о себи и о најближима својима него и о сваком људском бићу”, поручио је Владика Амфилохије. Митрополит Амфилохије је на крају прочитао молитву Патријарха румунског Данила против вируса корона који хара читавим свијетом. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Одговор Светог Василија Великог у Опширним правилима изложеним у питањима и одговорима на питање 55: Да ли се лечничка нега слаже с циљем благочашћа? “Бог је сваку вештину дао као помоћ немоћи наше природе. На пример, земљорадња нам је дата стога што оно што само ниче из земље није довољно да подмири наше потребе; ткачки занат, а такође и неимарски – стога што нам је неопходна употреба покривала ради пристојности и ради штетности ваздуха. Тако нам је потребна и лечничка вештина. Наше немоћно телу је изложено најразличитијим повредама које долазе споља и изнутра, од хране. Оно, наиме, страда и због сувишка и због недостатка. Стога нам је Бог, који управља читавим нашим животом, допустио употребу лечничке вештине, која, као образац душевног лечења, има за циљ да избави од сувишног, и да допуни недостатак. Да још увек живимо у рају сладости, ми не бисмо имали потребу ни за земљорадничким вештинама, ни за трудом. Исто тако, да смо истрајали у бестрашћу, тј. у дару који нам је пружен приликом стварања и који се одржавао до пада, ми не бисмо имали потребу за лечничком вештином, која нам иначе служи на олакшање. Међутим, после изгнанства на ово место, и пошто нам је речено: У зноју лица свога јешћеш хлеб свој (Пост.З, 19), ради олакшања горких последица проклетства, дугим искуством и многим трудом око земље, образовано је искуство земљорадње. Наиме, Бог нам је даровао схватање и способност да стекнемо ту вештину. Исто тако, пошто нам је заповеђено да се опет вратимо у земљу, од које смо узети, и пошто смо сједињени са паћеничким телом, због греха осуђеним на распадљивост, због чега и страда, пружена нам је бар делимична помоћ лечничке вештине. Јер, траве које су корисне за једну или другу болест нису никле саме од себе, него су очевидно, по вољи Саздатеља, створене са циљем да нам буду од користи. Својства која се садрже у корењу, цвећу, лишћу, плодовима и соковима, а такође и у металима и морима, служе на корист нашем телу, исто као и оно што се пронашло као корисно за јело и пиће. Међутим, оно што је измишљено ради избирљивости, што је сувишно и што захтева много старања, што готово читав наш живот обраћа у старање о телу, Хришћани треба да избегавају. Међутим, ми треба да се постарамо да, у случају потребе, ту вештину не сматрамо узроком здравља или болесног стања, те да начине које она предлаже користимо у славу Божију и као образац старања о души. Не нађе ли, пак, лечничку помоћ, човек не треба сву своју наду на олакшање болова да полаже само на њу, него ваља да зна да Господ неће пустити да се искушамо већма него што можемо (1. Кор.10,13). Једном приликом је Он начинио блато, помазао човека и наредио му да се умије у Силоаму (Јн.9, 6-7), а једном се ограничио само на произвољење, рекавши: Хоћу, очисти се (Мт. 8, 3). Другима је, опет, попустио да се боре са тешким болестима, како би кроз испитивање постали искуснији. Тако се понекад и нас Он дотиче невидљиво и неприметно, уколико нађе да је посета корисна за наше душе, а понекад налази да је погодно да се у нашим страдањима послужимо вештаственом помоћу, дуготрајношћу лечења укорењујући у нама сећање на благодат, или, као што сам рекао, указујући на образац старања о души. Телу је неопходно одстрањивање оног што му је страно, а додавање оног што му недостаје. Тако и од наше душе треба одстранити оно што јој је туђе, а пружити јој оно што одговара њеној природи. Јер, Бог је човека створио правим (Проп.7,30), и сачинио нас да ходимо у добрим делима (Еф. 2,10). Као што ради лечења тела понекад прихватамо резање, спаљивање и узимање горких лекова, тако и ради лечења душе треба да прихватамо оштрину прекорне речи и горке лекове кажњавања. Онима, пак, који се ни тиме не уразуме, пророчка реч са прекором каже: Зар нема мелема у Галаду? Или, зар тамо нема лекара? Зашто није исцељена рана кћи народа мога (Јер. 8,22). Код запуштених болести ми смо спремни да дуго време чекамо исцелење од мучних и разноврсних дејстава. То нам даје пример да грехе у души треба да изглађујемо трудољубивом молитвом, дуготрајним покајањем и строгим држањем, које је у стању, као што је наша реч довољно показала, да пружи исцелење. Иако лечничку вештину не употребљавају сви како треба, ми је нећемо у потпуности избегавати. Измишљајући повод за раскош, неумерени у насладама злоупотребљавају и куварску, и пекарску или ткачку вештину. Њихово прекорачивање потреба не треба да нас наведе да потпуно одбацимо вештине. Напротив, њиховом правилном употребом ми треба да изобличимо оно што је изокренуто. Исто тако, лечничкој вештини не треба порицати дар Божији због тога што је неки злоупотребљавају. Међутим, било би скотски [неразумно] сву наду за своје здравље положити у руке лекара, што видимо код извесних окајаних људи, који се не устежу да их називају својим спаситељима. Избегавати, пак, сваку корист од лечења, значило би бити свадљив. Језекија није сматрао да је прегршт смокава главни узрок његовог здравља (4. Цар. 20,7), нити је њему приписивао исцељење свога тела, него је прослављању Бога додао и благодарност за стварање смокви. Тако и ми, примајући ударце од Бога, који са благошћу и премудрошћу устројава наш живот, најпре иштимо да нам пружи познање узрока због којих нас кара, а затим да се избавимо од скорби и да учини крај са искушењем да бисмо могли поднети (1. Кор. 10,13). Благодат исцелења, која се даје било преко вина и јелеја (као код онога који је запао међу разбојнике – Лк. 10, 34), било преко смокви (као код Језекије), ми треба да примимо са благодарношћу. Ми и не треба да правимо разлику у томе да ли се Божије старање на нама пројавило невидљиво или преко нечег телесног (што нас често заправо још снажније приводи познању милости Господње). Често пута се дешава да смо, павши у болести (које у ствари представљају казну), осуђени да издржимо лечење користећи мучна средства. Прав разум нам налаже да не одбијамо ни резања, ни паљења, ни горчину од љутих и мучних лекова, ни оскудицу у јелу, ни строго придржавање свега прописаног, ни уздржање од свега што шкоди здрављу. Уосталом (опет кажем), не треба да губимо из вида ни циљ, тј. корист душе, будући да она у свему, као у примеру, учи да има бригу о самој себи. Није, међутим, мала опасност да разум почне да машта да је свакој болести потребна лечничка помоћ. Јер, не долазе све болести од природе, нити од неправилне исхране, нити од каквих других телесних узрока, за које је, иначе, лечничка вештина понекад корисна. Болести су често и казне за грехе, које треба да нас преобрате. Речено је: Господ кара онога кога воли (Прич.3,12), и још: Зато су међу вама многи слаби и болесни, и доста их умире. Јер, да смо сами себе испитивали, не бисмо били осуђени. А кад нам суди Господ, кара нас, да не будемо осуђени са светом (1. Кор.11,30-32). Такви људи треба у безмолвију и без лечничке неге да претрпе болест која је послана на њих, свесни својих погрешака, по примеру онога који је рекао: Понећу гнев Господњи, јер сам му згрешио (Мих. 7,9). Они треба да покажу поправљање, да донесу плодове достојне покајања, и да се сећају Господа који је рекао: Ето постао си здрав, више не греши, да ти се што горе не догоди (Јн. 5, 14). Понекад се дешава да, на настојање лукавог, човекољубиви Владика неког великог подвижника пушта у борбу [са непријатељем], како би његово велико хвалисање оборио крајњом трпељивошћу својих слугу. То знамо из онога што је било с Јовом (Јов 2,6). Осим тога, као пример нетрпељивима Бог [понекад] изводи људе који подносе невоље све до смрти. Такав је био Лазар, који је био покривен многим ранама. О њему није написано да је било шта тражио од богаташа, нити да је био незадовољан својим положајем: стога је и удостојио упокојења у Аврамовом наручју, примивши зла у животу своме (Лк. 16, 22-25). Можемо видети да се болести код светитеља јављају и из других разлога. Имамо случај апостола: да се не би помислило да превазилази границе људске природе, да се не би закључило да у свом природном саставу има нешто нарочито (што се десило Ликаонцима, који су донели венце и јунце – Дап.14,13), те да би се нагласило да има човечију природу, њега је стално пратила болест. Какву би, дакле, ти људи имали корист од лечничке вештине? Зар они пре неће бити у опасности да се уклоне од правог разума, скренувши ка бризи за тело? Они, пак, који су погрешном исхраном навукли болест треба да се служе телесним лечењем, као што сам напред рекао, имајући уједно и образац за бригу о души. Јер, и нама је корисно уздржање од штетних ствари, претпостављање онога што је благотворно и држање прописаног. И сама промена болести у здраво стање тела треба да нам послужи као утеха како не бисмо очајавали, помишљајући да се душа из греховног стања кроз покајање не може вратити у својствену јој целовитост. Према томе, као што не треба сасвим избегавати лечничку вештину, тако не приличи ни да сву своју наду полажемо на њу. Ми се користимо земљорадњом, али од Господа иштемо плодове, и кормило препуштамо кормилару, али Бога молимо да нас сачува од бродолома. Исто тако, доводећи лечника, кад се појави разлог, ми не одустајемо од уздања у Бога. Осим тога, мени се чини ова вештина прилично помаже уздржање. Јер, ја видим да она одсеца сластољубље, да не одобрава ситост и да, као нешто некорисно, одбацује раскошну храну и излишно старање око укусности. Уопште, она оскудицу назива мајком здравља. И због тога нам њен савет може бити користан. Према томе, било да се користимо прописима лечничке вештине, или да их одбијамо из неког од наведених разлога, увек чувајмо свој циљ, тј. угађање Богу, пазимо на душевну корист и испуњавајмо заповест апостола, који је рекао: Ако, дакле, једете, ако ли пијете, ако ли што друго чините, све на славу Божију чините (1. Кор.10,31). Свети Василије Велики, Опширна правила, у Трагом јеванђелског подвига, Манастир Хиландар, 2009, стр. 171-174. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Сходно новонасталој ситуацији везаној за нагло ширење корона вируса, обавјештавамо чланове Православне Цркве који живе на подручју Епархије загребачко-љубљанске да ће Епархија, односно њене парохије, поштовати све препоруке надлежених органа Републике Хрватске и Републике Словеније које се тичу превентивног спрjечавања даљег ширења заразе. Позивамо све православне вјернике да се трезвено и озбиљно поставе према новонасталој ситуацији, чувајући се од лакомислене неодговорности према себи и ближњима. У исто вријеме позивамо и на умножење наших личних молитава за искорјењивање ове пошасти, јер, као што нас учи покајни Канон светог Андреја Критског, који смо читали у првој недјељи Часног поста, гдје Бог хоће побјеђује се поредак природе, јер Он чини све што хоће. Канцеларија Митрополије загребачко-љубљанске Извор: Митрополија загребачко-љубљанска