Претражи Живе Речи Утехе

Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа бачког господина др Иринеја, Црквена општина темеринска организује предавање на тему „Смисао и значај Васкршњег поста за православне хришћане”. Предавање ће бити одржано у дворани Месне заједнице „Старо Ђурђевоˮ у Темерину, у суботу, 25. марта 2023. године, са почетком у 19 часова, а предавач је презвитер Станко Лакетић, професор Богословије Светог Арсенија у Сремским Карловцима. Извор: Епархија бачка

-Патријарх Порфирије поводом престоног празника Светосимеоновског храма: Постојимо и јесмо Љубављу Божијом- "Свети Симеон, владар, знао је да ако хоће да сачува свој живот, своју земљу, вредности које су материјалне, ако хоће да оне имају смисао морају бити утемељене на јеванђељским вредностима. Морају бити укорењен у Христу. И зато је Свети Симеон Мироточиви истински родоначелнки нашег рода. Родио нас је и духом и телом", рекао је Патријарх Порфирије на евхарстијском сабрању 26. фебруара 2022. године у храму Преподобног Симеона Мироточивог на Новом Београду. Повезана вест: Бденије уочи престоног празника храма Преподобног Симеона Мироточивог на Новом Београду; богослужио Епископ Јустин Његова Светост Патријарх српски Г. Порфирије служио је свету архијерејску Литургију у храму Светог Симеона Мироточивог на Новом Београду у суботу 26. фебрура 2022. године када наша света Црква молитвено прославља овог светитеља из рода српског. Патријарху Порфирију саслуживало је свештенство и ђаконство Архиепископије београдско-карловачке у молитвеном присуству верног народа. Патријарх Порфирије је у току свете Литургије у презвитерски чин рукоположио ђакона Александра Прашчевића. После прочитаног јеванђелског зачала Патријарх Порфирије је у својој архипастирској беседи истакао да ми нисмо само пролазна, трулежна материја. Нисмо само земља која се у једном тренутнку обличила у оно што јесмо сада, а исто тако ће у једном тренутку да се распрши и нестане. Ми знамо добро, јер верујемо речи Христовој, да смо саздани по слици и прилици Божијој тј. да јесмо тело, али да чак ни то тело наше, није саздано да би једампут за свагда ишчезло и нестало. У исто време ми смо и духовна бића. Па, баш због тога што смо духовна бића, што смо слика и прилика Божија, све оно што је наше, укључујући и тело, саздано је за вечност. Патријарх Порфирије је у наставку додао да наши ближњи, и све што јесмо, и све што имамо, добија свој пуни смисао када себе и све што је око нас утемељимо на Христу као камену темељцу. Другим речима, одричући се од себе, не у смислу презира себе, не у смислу да нисмо важни и битни, него одричући се вере у то, да можемо без Христа, да постојимо без Њега, и наде у то да човек може својим самосталним дометима и достигнућима спасити свет. Нада у то, без Христа, претвара се у своју супротност. Дакле, Господ хоће да каже да све оно што имамо и што јесмо, итекако је саздано као добро, за лепоту, радост и смисао. Али систем вредности, јерархија, на којој утемељујемо и градимо свој живот, на првом месту мора имати Христа, и када из Њега, све извире, и Њему се све враћа, све добија вечни смисао, трајање и сав бесмисао овога света претвара се у истинску лепоту и радост. На крају свете Литургије поводом храмовне славе Патријарх Порфирије освештао је славске дарове и преломио славски колач. Извор: Телевизија Храм

Епископ бачки др Иринеј: „Заиста, на први поглед, пита се човек како то да крст који је био оруђе за извршење смртне казне, примењиване над највећим разбојницима и злочинцима, сад одједампут, за нас хришћане постаје сила Божја и истинско знамење Божјега чудотворнога присуства и дејства међу нама и у нама.” Повезана вест: Άξιος! Достојан! - Доктор литургијског богословља Милан Бандобрански рукоположен у свештени чин ђакона Наша света Црква у понедељак, 14/27. септембра 2021. године, молитвено прославља празник Воздвижења Часног Крста – Крстовдан. Његово Преосвештенство Епископ бачки господин Иринеј служио је свету архијерејску Литургију у Саборном храму у Новом Саду, а саслуживали су Његово Преосвештенство Епископ мохачки господин Дамаскин, архимандрит Леонтије (Француски), умировљени парох новосадски, протопрезвитер-ставрофор Миливој Мијатов, јереј Станко Лакетић, професор Карловачке богословије, свештенство и ђаконство Епархије бачке. Беседећи после прочитаног јеванђелског зачала, владика Иринеј је нагласио да је празник Воздвижења Часног Крста један од многих празника посвећених Часном Крсту које прослављамо током године, али и сваке седмице: „Као што је и сама чињеница да је у личности Христовој Бог поста човек, не престајући да буде Бог, са једним јединим циљем, да спасе род људски од смрти, од греха, од робовања сатани, тако је и оруђе за постизање тога циља, смрт и васкрсење, било нешто што нико није могао да очекује и што противречи свакој овоземаљској логици људској. Зато апостол Павле каже да то што је пред људима мудрост, пред Богом је лудост и једини и најдубљи смисао. И све је то, од Оваплоћења до Распећа Христовога, и Силаска у ад душом, то је све знак бескрајног смирења и љубави Божје према Његовом створењу. Стога није чудо што хришћани од самога настанка Цркве, поштују и уздижу Часни Крст Христов, што му се клањају и што верују, као и ми данас, и сви до краја векова хришћани, да кроз знак Крста, Господ не само што нас подсећа на историју спасења, на Своје страдање ради нас и ради нашега спасења, него је то реално постао извор благодатне силе, начин на који се и ми приопштавамо и постајемо заједничари благодати Божје. Зато све што се у Цркви врши, врши се знаком Крста Господњега.” У току свете Литургије Епископ бачки Иринеј је рукоположио ђакона др Милана Бандобранског, сарадника Информативне службе Епархије бачке, у чин презвитера. По завршетку свете Литургије, владика Иринеј је честитао празник верноме народу Цркве Божје у Бачкој. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Предавање презвитера Оливера Суботића, свештеника при храму Светог Александра Невског у Београду, на тему: “Значај породичног окружења за духовни лик Николе Тесле”. Предавање је одржано у склопу љетњих духовних трибина у манастиру светог архангела Михаила на Михољској Превлаци код Тивта у недељу 11.07.2021 г. Звучни запис предавања Извор: Радио Светигора

У зајечарском Саборном храму Рождества Пресвете Богородице, у петак 25. јуна 2021. лета Господњег, представљена је нова књига презвитера др Оливера Суботића "Тесла - духовни лик". Својим благословом и уводним словом вече је отворио Његово Преосвештенство Епископ тимочки Г. Иларион. Поред аутора о књизи су говорили ђакон Стеван Јовановић и др Александар Милојков. Повезан садржај: Задужбина која афирмише лик и дело Теслиних предака Како су родитељи од Тесле створили генија? О духовном лику Николе Тесле у Сједињеним Државама Презвитер др Оливер Суботић: Духовни лик Николе Тесле и наше време Подсећамо, у једној међу првим изјавама о својој новој књизи презвитер др Оливер Суботић је указао да је идеја приликом писања ове књиге била да се што је могуће реалније осветли лик Николе Тесле, не његов научни допринос који је итекако добро познат, већ Тесла као личност, у што је више могуће димензија. Оно што је идеја је да се на основу података и докумената који су аутентични, доступни, проверљиви, његови аспекти личности, пре свега религијски, филозофски погледи, животна етика, ставови о друштву, патриотизам, миротворство итд, разјасне и што детаљније опишу. Идеја књиге је, дакле, била да се уради систематизација све те грађе, да се обухвати оно што до сада није било обухваћено или није било довољно истражено и да се да допринос на овом пољу, подсетио је отац Оливер. Сама књига се састоји из два дела. Први је историјског карактера, а други део књиге је синтетичког карактера, нека врста парадигме на основу тих података које смо проучили и представља поруку читаоцу, а то је да на основу живота Николе Тесле можемо много тога да применимо у нашем друштву и да побољшамо, не само наш живот, већ и однос према свету који нас окружује, истакао је аутор овог импозантног дела. Приредио: катихета Бранислав Илић

У петак 25. јуна са почетком од 19ч, у духовно-мисионарском центру Епархије тимочке "Гостопримница", одржаће се представљање нове књиге презвитера др Оливера Суботића "Духовни лик Николе Тесле". Поред аутора о књизи ће говорити ђакон Стеван Јовановић и др Александар Милојков.

У недељу 12. по Духовима, 17/30. августа 2020. године, протојереј Бранислав Мркић, архијерејски намесник новосадски други, началствовао је на светој Литургији у Светониколајевском храму у Каћу. Саслуживали су: протојереји-ставрофори Ђорђе Крстић и Живко Сантовац, протојереј Марко Ђурић и јереји Владимир Марков и Лео Малешевић. После свете Литургије, отац Бранислав је прочитао одлуку Његовог Преосвештенства Епископа бачког господина др Иринеја, којом је јереј Владимир Марков, досадашњи парох силбашки, постављен на упражњену другу парохију при Светониколајевском храму у Каћу. Прота Бранислав је честитао новопостављеном пароху и пожелео му успех у пастирској служби, док је у име братства и сабраног народа Божјег добродошлицу сабрату и новом пароху пожелео протојереј Марко Ђурић, настојатељ Светониколајевског храма. Новопостављени каћки парох, отац Владимир, изразио је захвалност нашем епископу Иринеју на части и указаном поверењу, а сабраном народу на срдачној добродошлици. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

На празник Успенија Пресвете Богородице, 15/28. августа 2020. године, литургијским богослужењем у храму Света Три Јерарха у Кисачу началствовао је протојереј Бранислав Мркић, архијерејски намесник новосадски други, уз саслужење јереја Огњена Верића. После отпуста, отац Бранислав је прочитао одлуку Његовог Преосвештенства Епископа бачког господина др Иринеја од 18. августа ове године, којом је за новог пароха у Кисачу и Степановићеву постављен новорукоположени јереј Огњен Верић. Архијерејски намесник новосадски други пожелео је добродошлицу оцу Огњену, а верни народ је позвао да пружи подршку новом свештенику. Заблагодаривши најпре Господу, отац Огњен је речи благодарности упутио нашем владици Иринеју на благослову, указаној части и на поверењу, оцу Браниславу је захвалио на лепим речима, а верном народу на срдачној добродошлици. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

На празник Успења Пресвете Богородице, у храму Светога Јована Златоуста у Силбашу служена је света Литургија, којом је началствовао протојереј Стевица Илић, архијерејски намесник бачкопаланачки, уз саслужење презвитерâ Владимира Маркова и Слободана Ђурђића. Том приликом, отац Стевица је на основу одлукâ Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког господина др Иринеја, разрешио дужности оца Владимира Маркова, пароха силбашког, који је, по потреби службе, премештен за пароха при Светониколајевском храму у Каћу, а потом новорукоположеног презвитера Слободана Ђурђића увео у дужност привременог пароха при силбашком светом храму и представио верном народу, пожелевши му плодоносан рад на Њиви Господњој и повереној му парохијској заједници. Отац Слободан је заблагодарио Његовом Преосвештенству на указаном поверењу и представио се вернима сабраним на светој Литургији. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Свештеник Живко Ј. Илић, Црква и Византија у иконоборачкој кризи, ИП Филип Вишњић, Београд 2020. Велико освјежење за дио јавности који се интересује за тему односа између световне и духовне власти (или како је данас интересантније, односа између Цркве и државе), а који још увијек зна разлику између неутемељених писања или усмених јавних наступа самозваних „аналитичара“ и научно утемељене студије, представља излазак из штампе књиге свештеника Живка Ј. Илића под насловом Црква и Византија у иконоборачкој кризи. Користећи историјске изворе и анализирајући постојећу литературу која се бави како историјским периодом иконоборства, тако и односом између духовне и световне власти, писац се у својој књизи бави анализом утицаја световних и духовних власти на развој проблема иконоборства, као и анализом утицаја самог проблема иконоборства на даљи развој односа између духовне и световне власти у византијском царству. Потпуно у складу са свим научним принципима, писац приступа анализи односа између световних и духовних власти у периоду који јесте познат, али тек је захваљујући овој студији и сазнат, као период најдубље кризе у односима између световне и духовне власти у историји Византијског царства. Поред централне теме, односа између духовне и световне власти, отац Живко је у оквиру историјске анализе иконоборства у потпуности представио и основне елементе теологије иконе и православног учења о иконопоштовању. Иако би ова књига и без тог елемента представљала велики подухват на пољу разумјевања односа између духовне и световне власти, тиме јој је, без сумње, обезбјеђено мјесто међу најозбиљнијим историјско–богословским научним студијама о односу између духовне и световне власти у нашој помјесној Цркви. Књига Црква и Византија у иконоборачкој кризи настала је захваљујући вишегодишњем прегалаштву једног изузетног пастира Цркве Христове, које је само крунисано одбраном докторске дисертације на Православном богословском факултету Универзитета у Београду 2018. године. Ова књига јесте коначни производ управо те докторске дисертације и самим тим о њеној научној вриједности што се тиче историје Византије додатно говори и састав Комисије пред којом је одбрањена (епископ проф. др Атанасије Јевтић, проф. др Радивој Радић и протојереј-ставрофор проф. др Радомир Поповић – ментор). Међутим, немогуће је у самој књизи не уочити вишеслојност знања коју пројављује њен аутор, а која је производ како потпуно заокруженог образовног циклуса кроз који је прошао у крилу наше помјесне Цркве, тако и дугогодишњег пастирског и катихетског служења у њој. Та вишеслојност знања у овој књизи евидентна је не само на пољу историје, већ и на пољу новозавјетне егзегезе, хришћанске књижевности, догматског богословља и канонског права. Надамо се да ће управо из тог разлога како сама књига, тако и њен аутор у нашој научној, али и широј јавности убудуће бити консултован као истински познавалац односа између духовне и световне власти, гдје га ова књига несумњиво сврстава. протојереј др Борис Милинковић Извор: Инфо-служба СПЦ

Српска Православна Митрополија аустралијско-новозеландска, има част да вам представи уваженог предавача за овогодишњи великопосни циклус предавања - високопречасног презвитера др Оливера Суботића. Извор: Митрополија аустралијско-новозеландска

Кратак животопис почившег презвитера Миленка Јеловца, пароха новосадског Прилог Радио-Беседе: Презвитер Миленко Јеловац, рођен је 23. августа 1961. године у Пљевљима. Од Епископа бачког Господина Иринеја рукоположен је у чин ђакона 7. априла 2001. године, а у чин презвитера 22. априла 2001. године, у новосадском Саборном храму. Од 15. октобра 2001. до 28. фебруара 2013. године био је парох при храму Светих Кирила и Методија на Телепу. Од 1. марта 2013. године, постављен је за пароха новоoсноване треће парохије при храму Вазнесења Господњег на Клиси. Отац Миленко се упокојио у Господу 16. фебруара 2014. године, непосредно пред почетак вечерњег богослужења, у парохијском храму Вазнесења Господњег у Новом Саду. Вечан ти спомен, блаженства достојан, драги наш оче Миленко!

Свети Јован је ову беседу изговорио у Антиохији по рукоположењу у чин презвитера. Рукоположио га је епископ антиохијски Флавијан почетком 386. године по Рождеству Христовом. Насловљсна је као прва, тј. прва у низу свих беседа изговорених са црквене катедре. То је беседа „о себи, и о епископу, и о мноштву народа". Зар је истина оно што се догодило са мном? Зар се одиста испунило то што се испунило и ја се не варам? Зар ово није ноћ и сновиђење, него стварни дан и сви смо ми будни? Ко би поверовао да је дању, када су људи будни и не спавају, смирени и презрени младић узнесен на такву висину власти? Ноћу нимало не би било чудно да се тако нешто догоди. Ноћу су и људи наказног изгледа, који оскудевају чак и у неопходној храни, сањали како су витки и лепи и како се наслађују царском трпезом, али ти прикази су били само сан и обмана сновиђења. Такво је својство снова: они су несвакидашњи и необични, и чудне су њихове забаве. Али дању и у стварности овако нешто се не догађа тако лако. А данас се, као што видите, догодило. Збило се и испунило нешто што је невероватније од сновиђења. И град, толико велик и пун народа, и народ, толико диван и велик устремио се према мојој маленкости као у нади да ће од мене чути нешто велико и важно. Али, ако би моје речи текле као непресушне реке, и ако би у мојим устима били извори речи, и тада, при таквом мноштву окупљених слушалаца, тај би се ток од страха код мене одмах зауставио и воде би се повукле. А ја не само да немам реке и изворе речи, него немам ни довољно оскудних капи. Како онда да се не бојим да и тај мали млаз не пресуши од страха и да не буде оно што обично бива са телима. А шта то бива са телима? Често када држимо у руци много ствари и стежемо их у шаци, ако се уплашимо испустимо све због слабљења наших нерава и телесних снага. Бојим се да се исто то данас не догоди и са мојом душом, те да оно мало оскудних мисли, које сам са великим трудом скупио за вас, од страха не падну у заборав, да не ишчезну и не одлете, а мој ум да остане пуст. Због тога молим све вас, и старешине и подчињене, колико сте ми улили страха својим доласком и слушањем, да улијете у моју душу исто толико смелости усрдношћу у вашим молитвама, те да измолите Онога Који дарује реч свима који благовесте са великом силом (Пс. 67,12) да и мени даде реч кад отворим усша своја (Еф. 6,19). Вама, који сте толико многобројни и толико велики, разуме се, није тешко да опет окрепљујете душу једнога младића, скрхану страхом. И било би праведно када би сте испунили ову моју молбу, јер ради вас ја сам се одлучио да примим овај удео, ради вас и ваше љубави, од које ништа није силније и моћније, која је и мене, не толико искусног у беседништву, убедила да говорим и приморала да ступим на поприште учења, мада никада раније нисам ступао на такво поприште, него сам увек био међу слушаоцима и наслађивао се спокојним ћутањем. Али зар постоји тако суров и недружељубив човек који би могао вашем скупу одговорити ћутањем и на вашу пламену жељу да слушате не би рекао ништа, макар био ћутљивији од свих људи? Дакле, намеравајући да први пут говорим у Цркви, хтео бих прве плодове да посветим Богу Који нам је дао овај језик. Тако је и ред Јер Речи (Логосу) не треба посвећивати само прве плодове са гумна и из бачви, него и прве плодове речи. Штавише, на плодове речи се то односи у далеко већој мери него на плодове који се добијају од снопова. Уз то, овај плод је и нама више својствен, а и Самоме Богу је пријатнији. Гроздове и класје изнедри земља, отхране их потоци и кише, а обраде их руке земљорадника, док свештену песму рађа побожност душе, васпитава је добра савест, а прима је у небеске ризнице Сам Бог. И колико је душа боља од земље, толико је боље и оно што из ње израста. Због тога иједан од пророка, дивни и велики муж, Осија му је име, саветује онима који су увредили Бога и желе да га умилостиве, да не приносе као жртву ни стада волова, ни одређену меру брашна, ни грлицу нити голуба, нити било шта слично. Него шта им саветује да принесу? Узмите, каже, са собом речи (Ос. 14, 3). Зар је реч жртва? - питаће неко. Јесте, љубљени моји, највећа и најдрагоценија, и боља од свих других. И ко то говори? Онај који свакако најбоље то зна: храбри и велики Давид. Приносећи у своје време жртву благодарности за победу у рату, овако је говорио: Славићу име Божије у песми, величаћу га у хвали (Пс. 68, 31). Затим, показујући нам преимућство ове жртве, додаје: То је Богу милије од вола, од телета с роговима и с папцима (ст. 32). Тако сам и ја данас хтео да принесем ове жртве и окропим духовни жртвеник крвљу овога приноса. Али како то да учиним? Један премудри муж заграђује ми уста и улива ми страх речима: Није пријатна похвала у устима грешника (Сирах. 15,9). Као што у венцу не треба да буде чисто само цвеће, него и руке које га сплићу, тако у свештеним песмама не треба да буду благочестиве само речи, него и душа која их сплиће. А моја душа није чиста, нема смелости и пуна је многих грехова. Али људима попут мене не заграђује уста само овај закон, него и други, старији, којије пре овога установљен. А тај закон је увео Давид, који нам је управо говорио о жртвама. Он је рекао: Хвалите Господа на небесима, хвалите га на висини, а мало затим: хвалите Госиода на земљи (Пс. 148,1,7). Позвавши и једну и другу твар, горњу и доњу, умну и чулну, невидљиву и видљиву, ону што је на небу и ону под небом, и саставивши их у један хор заповеди им да хвале Цара свију, али у тај хор не позива грешника, него и овде затвара пред њим врата. 2 А да би вам моје речи биле јасније, прочитаћу вам најпре сам псалам. Хвалите Госиода на небесима, каже он, хвалите га на висини. Хвалите га сви анђели његови, хвалите га све силе његове (ст. 1-2). Видиш ли анђеле како га хвале? Видиш ли арханђеле? Видиш ли херувиме и серафиме? Видиш ли горње силе? Јер када каже: све силе његове, он мисли на читав лик небеских сила. А видиш ли ту грешника? Како може грешник бити на небу, рећи ћеш? Сиђимо онда на земљу и пређимо у други део хора. Али ни ту га нећеш наћи. Хвалите Госиода на земљи, велике рибе и сви бездани... Звери и сва стока, бубе и птице крилате (ст. 7,10)... Нисам узалуд и без разлога код ових речи заћутао. Смутише се мисли у моме уму и дође ми да горко заплачем и тешко уздахнем. Шта може бити јадније, реци ми? Шкорпиони, змије и гмизавци се позивају да хвале свога Творца, само се грешник искључује из овог свештеног хора. И то је праведно. Грех је зла и свирепа звер која се не устремљује само на творевину, него отров своје злобе бљује и на славу Господњу: Јер се име Божије због вас хули међу незнабожцима (Ис. 52,5; Рим. 2,24). Зато је пророк и изгнао грешника из васељене, као из свештене отаџбине, и отерао га у прогонство. Тако добар музикант са подешеног инструмента кида растегнуту струну да не квари хармонију осталих звукова. Тако умешни лекар одсеца иструлели део руке или ноге да се од њега зараза не би проширила на остале здраве делове тела. Тако је учинио и пророк, одсекавши грешника од целог тела творевине као истегнуту струну и као иструлели орган. А шта ја да чиним? Пошто сам и ја одбачен и одсечен, онда, разуме се, треба да ћутим. Реците ми шта да чиним. Да ћутим? Зар ми нико неће дозволити да хвалим нашега Господара? Зар сам узалуд од вас молио да се помолите за мене? Зар сам узалуд прибегао вашем покровитељству? Не, није узалуд. Нашао сам друкчији начин за хвалоспев, и то по вашим молитвама које усред овог мог недоумевања заблисташе као муње у мраку: хвалићу своје саслужитеље. Могу се хвалити и саслужитељи, а када они буду хваљени, њихово прослављање ће свакако прећи и на Владику. А да се Он и на тај начин прославља, о показује и Сам Христос речима: Тако да се светли свешлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и ирославе Оца вашега којије на небесима (Мт. 5,16). Ето другог начина за хвалоспев који и грешник може применити, а да не наруши закон. 3. Дакле, којега међу саслужитељима да хвалим? А кога другог, ако не заједничког учитеља наше отаџбине (Флавијана, епископа антиохијског), а кроз отаџбину и читаве васељене? Као што је он вас научио да се борите за истину до смрти, тако сте и ви друге људе научили да се радије растану са животом, него са побожношћу. Хоћете ли да му од овога сплетемо венце похвале? Хтео бих то и ја, али видим бескрајну дубину подвига и бојим се да реч, потонувши у ту дубину, неће имати снаге да се врати назад. Требало би набројати старе подвиге: путовања, бдења, старања, савете, борбе, трофеје за трофејима и победама, дела која не превазилазе само мој, него и сваки људски језик, дела која траже апостолску реч, надахнуту Духом Који може све да исприча и свему да научи. Зато ћемо мимоићи ову област и окренути се другој, безбеднијој, која се може препловити и на маленој лађи. Усмерићемо беседу на уздржање и испричати како је он потчинио стомак, како је презрео раскош, какоје одбацио богату трапезу, иако био васпитан у угледној кући. Нимало не чуди када се на такав убоги и сурови живот одлучује неко које живео у сиромаштву. Њему је сама оскудица сапутник и друг који му свакодневно олакшава ово бреме. Али ко је поседовао богатство, њему није лако да се истргне из таквих окова. Његову душу обузима велико мноштво болести, тј. страсти, које попут некаквог густог и тамног облака заклањају ум и не допуштају му да погледа на небо, него га приморавају да обара поглед и гледа у земљу. Заиста, нема ничега што би толико спречавало узлажење на небеса као богатство и све невоље које из њега произилазе. Нису то моје речи, него пресуда којује изрекао Сам Христос: Лакше је камили ироћи кроз иглене уши неголи богатоме ући у Царство Божије (Мт. 19,23-24). Али ево, оно што није лако, а још боље рећи оно што је немогуће, постало је могуће. Оно због чега је Петар био у недоумици пред Господом и што је хтео да сазна, то смо сви ми видели остварено, и чак више од тога. Јер овај муж не само што је сам узишао на небо, него и уводи онамо толики народ. Поред богатства ништа мање препреке нису биле његова младост и превремена смрт родитеља. То још више може омрачити душу свакоме човеку, јер колико је у томе чари, колико отрова! Али он је и ту извојевао победу и устремио се према небесима, прионуо уз тамошњу љубав према мудрости. Није ни помислио на сјај овоземаљског живота, није се обазирао на углед својих предака, боље рећи управо се обазирао, али не на оне који су му преци по телу, него на оне који су му блиски по благочестивом расположењу. Због тога је и постао такав. Обазрео се на патријарха Аврама, на великога Мојсија који је био васпитан у царскоме дому, наслађивао се раскошном трпезом и кретао се усред жамора египатског (а ви знате какви су варвари, каквом су гордошћу и таштином испуњени), али је све то занемарио и добровољно прешао на глину и цреп. Цар и царски син пожелео је да буде један од робова и заробљеника. Због тога се и вратио у много већем сјају од оног којије одбацио. После бекства и служења код таста, после невоља у туђини, вратио се цару као да му је господар, или боље рећи као да му је бог: Ево, говори Господ, поставио сам те да будеш бог фараону (Излазак 7, 1). Био је славнији од цара, мада није имао дијадему и није се облачио у пурпур, нити се возио у златној двоколици, него је презрео сву ту раскош, јер као што каже (Писмо): сва је украшена кћи царева изнутра (Пс. 44,14). Он се вратио са жезлом којим је заповедао и људима и небесима, и земљи, и мору, и природи ваздуха и воде, језерима, изворима и рекама. Јер са стихијама је бивало све што је пожелео Мојсије. У његовим рукама творевина се преображавала и као некаква покорна робиња, видећи да је дошао пријатељ њеног господара, у свему га је слушала и повиновала му се као Самоме Владици. На њега се обазревши и овај муж је постао исти такав, а уз то је још био и млад, ако је уопште икада био млад, у што ја не верујем, јер такав стваралачки ум је имао од самога рођења. Али био је још млад по годинама, па и поред тога је обухватио сву мудрост према љубави и спознао да је наша природа слична пољу зараслом у шипражје, те је лако одсецао душевне болести благочестивим речима као некаквим српом, остављајући земљораднику чисту њиву за сетву, а посејана семена је опет усађивао у дубину да се укорене одоздо и не страдају од сунчевих зрака, и да их не загуши трње. Тако је он обрађивао своју душу, а похоту тела кротио је лековима уздржања. Своје тело, као некаквог непослушног коња, зауздавао је постом и толико га је уздржавао да је и сама уста похоти окрвавио. Додуше, у свему томе се држао неопходне умерености. Није сувише напрезао тело, јер ако се коњ сувише спута, није подесан ни за какву службу. Али није му допуштао ни да се прекомерно ухрани, јер кад се тело угоји, оно устаје на ум и бори се против свога господара. Уместо тога, он се истовремено бринуо и за здравље и за пристојност свога тела. Али није био такав само у својој младости, него и кадаје прошао тај узраст, он није занемарио ово старање. Напротив, чак и сада, када се налази у старости као у тихом пристаништу, наставља да се о свему томе брине као и раније. Заиста је младост, љубљени моји, слична разјареном мору, препуном свирепих таласа и бурних ветрова. А седа старост уводи душу као у некакву тиху луку, дозвољавајућијој да се наслађује безбедношћу овога узраста. Наслађујући се сада њоме и налазећи се, као што већ рекох, у пристаништу, овај муж се и даље брине за оне које витлају буре усред мора. Таквоме страху он се научио од Павла који се узнео на небо, затим прошао друго и достигао чак до трећега неба, али је и после тога говорио: бојим се да проповедајући другима не будем сам одбачен (1 Кор. 9, 27). Због тога и овај муж држи себе у сталноме страху, да би могао непрестано пребивати у безбедном стању и седети крај кормила, али не пазећи на положај звезда нити на подводно камење и гребење, него нападајући демоне, уклањајући ђавоље замке и борећи се против злих помисли. Обилазећи читаву своју војску он се брине за свачију безбедност. Он не само што води рачуна да лађа не потоне, него још предузима и све мере да нико од путника на броду не доживи некакву непријатност. Захваљујући њему и његовој мудрости сви ми пловимо без опасности, пуним једрима. 4. Када смо изгубили претходног оца (Св. Мелетија, Флавијановог претходника на епископској катедри у Антиохији), који нам је родио и овога, наш положај је био тежак. Због тога смо и плакали горко, као без наде да ће овај престо добити другога таквог мужа. Али када се појавио овај муж и стао на средину, одагнао је сву нашу потиштеност као облак, распршио жалост и прекинуо плач, и то не постепено, него одједном, као даје његов блажени претходник устао из гроба и опет узашао на овај престо. Али ево, занео сам се подвизима нашега оца и неприметно одужио беседу преко мере, али не преко мере његових подвига, јер о њима нисам ни почео да говорим, него преко мере која приличи мојој младости. Зауставимо беседу ћутањем, као да смо стигли у пристаниште. Она, додуше, неће да се заустави, него са роптањем и негодовањем жели да се у потпуности наслади цвећем (красноречивости), али љубљени моји, то је немогуће. Престанимо стремити ка недостижном. За нашу утеху довољно је и оно што је речено. Тако бива и са драгоценим мирисним уљима. Не само када их неко пролије из посуде, него и када прстом само додирне њихову површину, оне се растварају у ваздуху и на све присутне шире свој дивни мирис. Исто се догодило и сада, али не силом мојих речи, него одважношћу подвига овога мужа. Удаљимо се, удаљимо се и обратимо се молитвама: помолимо се да заједничка наша мати (Црква) остане непоколебљива и чврста, и да овај отац, учитељ, пастир и кормилар поживи много година. Ако ви обраћате некакву пажњу и на мене (не осмељујем се да себе поставим у исти ред са свештеницима, јер недоношче не треба сматрати једнаким са онима који су рођени у своје време), ако дакле и мени удељујете неку пажњу, макар као каквом недоношчету (1 Кор. 15, 8), помолите се да ми се пошаље велика помоћ са висине. Раније, када сам сам за себе живео спокојно, није ми била потребна заштита. Али сада када сам изведен на средину, како год да се то догодило, било људским старањем или Божанском благодаћу (о томе и не говорим са вама да неко не би рекао како говорим неискрено), дакле када сам изведен и пошто сам примио на себе ово велико и тешко бреме, потребно ми је много руку које ће притећи у помоћ, потребне су ми безбројне молитве како бих у онај дан могао у целини вратити Владики залог који мије дао, јер тада ће сви који су добили таланте бити позвани и доведени, и мораће да положе рачун за оно што су добили. Дакле, помолите се да не будем међу онима који су везани и бачени у таму (најкрајњу), него међу онима који ће добити бар мало снисхођење, благодаћу и човекољубљем Господа нашега Исуса Христа, Коме нека је слава, и моћ, и поклоњење у векове векова. Амин. Преузето из књиге: Свети Јован Златоусти ШЕСТ КЊОГА О СВЕШТЕНСТВУ Друго издање Епархија банатска Вршац 2001. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Промоција књиге 'Нешто за успут - offline беседе' аутора о. Ненада Илића је одржана 13. новембра 2019. године у Свечаној сали Гимназије у Чачку. У својој новој књизи о. Ненад Илић на једноставан и модеран начин објашњава смисао живота у Цркви, пратећи њену годишњу динамику и празнике које сви славимо или некоме честитамо. Организатори промоције су Удружење Ирмос и Издавачка кућа 'Catena Mundi'. Извор: Удружење Ирмос

Црквена општина младеновачка при храму Успења Пресвете Богородице Вас позива на ДУХОВНУ ТРИБИНУ. Тема: Хришћанска порука у ери савремених комуникација са освртом на проблем електронског насиља. Предавач: јереј др Оливер Суботић, четвртак 3. октобар 2019. године у 19 часова у парохијском дому у Младеновцу. Извор: Храм Успенија Пресвете Богородице у Младеновцу

Свети Јован је ову беседу изговорио у Антиохији по рукоположењу у чин презвитера. Рукоположио га је епископ антиохијски Флавијан почетком 386. године по Рождеству Христовом. Насловљсна је као прва, тј. прва у низу свих беседа изговорених са црквене катедре. То је беседа „о себи, и о епископу, и о мноштву народа". Зар је истина оно што се догодило са мном? Зар се одиста испунило то што се испунило и ја се не варам? Зар ово није ноћ и сновиђење, него стварни дан и сви смо ми будни? Ко би поверовао да је дању, када су људи будни и не спавају, смирени и презрени младић узнесен на такву висину власти? Ноћу нимало не би било чудно да се тако нешто догоди. Ноћу су и људи наказног изгледа, који оскудевају чак и у неопходној храни, сањали како су витки и лепи и како се наслађују царском трпезом, али ти прикази су били само сан и обмана сновиђења. Такво је својство снова: они су несвакидашњи и необични, и чудне су њихове забаве. Али дању и у стварности овако нешто се не догађа тако лако. А данас се, као што видите, догодило. Збило се и испунило нешто што је невероватније од сновиђења. И град, толико велик и пун народа, и народ, толико диван и велик устремио се према мојој маленкости као у нади да ће од мене чути нешто велико и важно. Али, ако би моје речи текле као непресушне реке, и ако би у мојим устима били извори речи, и тада, при таквом мноштву окупљених слушалаца, тај би се ток од страха код мене одмах зауставио и воде би се повукле. А ја не само да немам реке и изворе речи, него немам ни довољно оскудних капи. Како онда да се не бојим да и тај мали млаз не пресуши од страха и да не буде оно што обично бива са телима. А шта то бива са телима? Често када држимо у руци много ствари и стежемо их у шаци, ако се уплашимо испустимо све због слабљења наших нерава и телесних снага. Бојим се да се исто то данас не догоди и са мојом душом, те да оно мало оскудних мисли, које сам са великим трудом скупио за вас, од страха не падну у заборав, да не ишчезну и не одлете, а мој ум да остане пуст. Због тога молим све вас, и старешине и подчињене, колико сте ми улили страха својим доласком и слушањем, да улијете у моју душу исто толико смелости усрдношћу у вашим молитвама, те да измолите Онога Који дарује реч свима који благовесте са великом силом (Пс. 67,12) да и мени даде реч кад отворим усша своја (Еф. 6,19). Вама, који сте толико многобројни и толико велики, разуме се, није тешко да опет окрепљујете душу једнога младића, скрхану страхом. И било би праведно када би сте испунили ову моју молбу, јер ради вас ја сам се одлучио да примим овај удео, ради вас и ваше љубави, од које ништа није силније и моћније, која је и мене, не толико искусног у беседништву, убедила да говорим и приморала да ступим на поприште учења, мада никада раније нисам ступао на такво поприште, него сам увек био међу слушаоцима и наслађивао се спокојним ћутањем. Али зар постоји тако суров и недружељубив човек који би могао вашем скупу одговорити ћутањем и на вашу пламену жељу да слушате не би рекао ништа, макар био ћутљивији од свих људи? Дакле, намеравајући да први пут говорим у Цркви, хтео бих прве плодове да посветим Богу Који нам је дао овај језик. Тако је и ред Јер Речи (Логосу) не треба посвећивати само прве плодове са гумна и из бачви, него и прве плодове речи. Штавише, на плодове речи се то односи у далеко већој мери него на плодове који се добијају од снопова. Уз то, овај плод је и нама више својствен, а и Самоме Богу је пријатнији. Гроздове и класје изнедри земља, отхране их потоци и кише, а обраде их руке земљорадника, док свештену песму рађа побожност душе, васпитава је добра савест, а прима је у небеске ризнице Сам Бог. И колико је душа боља од земље, толико је боље и оно што из ње израста. Због тога иједан од пророка, дивни и велики муж, Осија му је име, саветује онима који су увредили Бога и желе да га умилостиве, да не приносе као жртву ни стада волова, ни одређену меру брашна, ни грлицу нити голуба, нити било шта слично. Него шта им саветује да принесу? Узмите, каже, са собом речи (Ос. 14, 3). Зар је реч жртва? - питаће неко. Јесте, љубљени моји, највећа и најдрагоценија, и боља од свих других. И ко то говори? Онај који свакако најбоље то зна: храбри и велики Давид. Приносећи у своје време жртву благодарности за победу у рату, овако је говорио: Славићу име Божије у песми, величаћу га у хвали (Пс. 68, 31). Затим, показујући нам преимућство ове жртве, додаје: То је Богу милије од вола, од телета с роговима и с папцима (ст. 32). Тако сам и ја данас хтео да принесем ове жртве и окропим духовни жртвеник крвљу овога приноса. Али како то да учиним? Један премудри муж заграђује ми уста и улива ми страх речима: Није пријатна похвала у устима грешника (Сирах. 15,9). Као што у венцу не треба да буде чисто само цвеће, него и руке које га сплићу, тако у свештеним песмама не треба да буду благочестиве само речи, него и душа која их сплиће. А моја душа није чиста, нема смелости и пуна је многих грехова. Али људима попут мене не заграђује уста само овај закон, него и други, старији, којије пре овога установљен. А тај закон је увео Давид, који нам је управо говорио о жртвама. Он је рекао: Хвалите Господа на небесима, хвалите га на висини, а мало затим: хвалите Госиода на земљи (Пс. 148,1,7). Позвавши и једну и другу твар, горњу и доњу, умну и чулну, невидљиву и видљиву, ону што је на небу и ону под небом, и саставивши их у један хор заповеди им да хвале Цара свију, али у тај хор не позива грешника, него и овде затвара пред њим врата. 2 А да би вам моје речи биле јасније, прочитаћу вам најпре сам псалам. Хвалите Госиода на небесима, каже он, хвалите га на висини. Хвалите га сви анђели његови, хвалите га све силе његове (ст. 1-2). Видиш ли анђеле како га хвале? Видиш ли арханђеле? Видиш ли херувиме и серафиме? Видиш ли горње силе? Јер када каже: све силе његове, он мисли на читав лик небеских сила. А видиш ли ту грешника? Како може грешник бити на небу, рећи ћеш? Сиђимо онда на земљу и пређимо у други део хора. Али ни ту га нећеш наћи. Хвалите Госиода на земљи, велике рибе и сви бездани... Звери и сва стока, бубе и птице крилате (ст. 7,10)... Нисам узалуд и без разлога код ових речи заћутао. Смутише се мисли у моме уму и дође ми да горко заплачем и тешко уздахнем. Шта може бити јадније, реци ми? Шкорпиони, змије и гмизавци се позивају да хвале свога Творца, само се грешник искључује из овог свештеног хора. И то је праведно. Грех је зла и свирепа звер која се не устремљује само на творевину, него отров своје злобе бљује и на славу Господњу: Јер се име Божије због вас хули међу незнабожцима (Ис. 52,5; Рим. 2,24). Зато је пророк и изгнао грешника из васељене, као из свештене отаџбине, и отерао га у прогонство. Тако добар музикант са подешеног инструмента кида растегнуту струну да не квари хармонију осталих звукова. Тако умешни лекар одсеца иструлели део руке или ноге да се од њега зараза не би проширила на остале здраве делове тела. Тако је учинио и пророк, одсекавши грешника од целог тела творевине као истегнуту струну и као иструлели орган. А шта ја да чиним? Пошто сам и ја одбачен и одсечен, онда, разуме се, треба да ћутим. Реците ми шта да чиним. Да ћутим? Зар ми нико неће дозволити да хвалим нашега Господара? Зар сам узалуд од вас молио да се помолите за мене? Зар сам узалуд прибегао вашем покровитељству? Не, није узалуд. Нашао сам друкчији начин за хвалоспев, и то по вашим молитвама које усред овог мог недоумевања заблисташе као муње у мраку: хвалићу своје саслужитеље. Могу се хвалити и саслужитељи, а када они буду хваљени, њихово прослављање ће свакако прећи и на Владику. А да се Он и на тај начин прославља, о показује и Сам Христос речима: Тако да се светли свешлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и ирославе Оца вашега којије на небесима (Мт. 5,16). Ето другог начина за хвалоспев који и грешник може применити, а да не наруши закон. 3. Дакле, којега међу саслужитељима да хвалим? А кога другог, ако не заједничког учитеља наше отаџбине (Флавијана, епископа антиохијског), а кроз отаџбину и читаве васељене? Као што је он вас научио да се борите за истину до смрти, тако сте и ви друге људе научили да се радије растану са животом, него са побожношћу. Хоћете ли да му од овога сплетемо венце похвале? Хтео бих то и ја, али видим бескрајну дубину подвига и бојим се да реч, потонувши у ту дубину, неће имати снаге да се врати назад. Требало би набројати старе подвиге: путовања, бдења, старања, савете, борбе, трофеје за трофејима и победама, дела која не превазилазе само мој, него и сваки људски језик, дела која траже апостолску реч, надахнуту Духом Који може све да исприча и свему да научи. Зато ћемо мимоићи ову област и окренути се другој, безбеднијој, која се може препловити и на маленој лађи. Усмерићемо беседу на уздржање и испричати како је он потчинио стомак, како је презрео раскош, какоје одбацио богату трапезу, иако био васпитан у угледној кући. Нимало не чуди када се на такав убоги и сурови живот одлучује неко које живео у сиромаштву. Њему је сама оскудица сапутник и друг који му свакодневно олакшава ово бреме. Али ко је поседовао богатство, њему није лако да се истргне из таквих окова. Његову душу обузима велико мноштво болести, тј. страсти, које попут некаквог густог и тамног облака заклањају ум и не допуштају му да погледа на небо, него га приморавају да обара поглед и гледа у земљу. Заиста, нема ничега што би толико спречавало узлажење на небеса као богатство и све невоље које из њега произилазе. Нису то моје речи, него пресуда којује изрекао Сам Христос: Лакше је камили ироћи кроз иглене уши неголи богатоме ући у Царство Божије (Мт. 19,23-24). Али ево, оно што није лако, а још боље рећи оно што је немогуће, постало је могуће. Оно због чега је Петар био у недоумици пред Господом и што је хтео да сазна, то смо сви ми видели остварено, и чак више од тога. Јер овај муж не само што је сам узишао на небо, него и уводи онамо толики народ. Поред богатства ништа мање препреке нису биле његова младост и превремена смрт родитеља. То још више може омрачити душу свакоме човеку, јер колико је у томе чари, колико отрова! Али он је и ту извојевао победу и устремио се према небесима, прионуо уз тамошњу љубав према мудрости. Није ни помислио на сјај овоземаљског живота, није се обазирао на углед својих предака, боље рећи управо се обазирао, али не на оне који су му преци по телу, него на оне који су му блиски по благочестивом расположењу. Због тога је и постао такав. Обазрео се на патријарха Аврама, на великога Мојсија који је био васпитан у царскоме дому, наслађивао се раскошном трпезом и кретао се усред жамора египатског (а ви знате какви су варвари, каквом су гордошћу и таштином испуњени), али је све то занемарио и добровољно прешао на глину и цреп. Цар и царски син пожелео је да буде један од робова и заробљеника. Због тога се и вратио у много већем сјају од оног којије одбацио. После бекства и служења код таста, после невоља у туђини, вратио се цару као да му је господар, или боље рећи као да му је бог: Ево, говори Господ, поставио сам те да будеш бог фараону (Излазак 7, 1). Био је славнији од цара, мада није имао дијадему и није се облачио у пурпур, нити се возио у златној двоколици, него је презрео сву ту раскош, јер као што каже (Писмо): сва је украшена кћи царева изнутра (Пс. 44,14). Он се вратио са жезлом којим је заповедао и људима и небесима, и земљи, и мору, и природи ваздуха и воде, језерима, изворима и рекама. Јер са стихијама је бивало све што је пожелео Мојсије. У његовим рукама творевина се преображавала и као некаква покорна робиња, видећи да је дошао пријатељ њеног господара, у свему га је слушала и повиновала му се као Самоме Владици. На њега се обазревши и овај муж је постао исти такав, а уз то је још био и млад, ако је уопште икада био млад, у што ја не верујем, јер такав стваралачки ум је имао од самога рођења. Али био је још млад по годинама, па и поред тога је обухватио сву мудрост према љубави и спознао да је наша природа слична пољу зараслом у шипражје, те је лако одсецао душевне болести благочестивим речима као некаквим српом, остављајући земљораднику чисту њиву за сетву, а посејана семена је опет усађивао у дубину да се укорене одоздо и не страдају од сунчевих зрака, и да их не загуши трње. Тако је он обрађивао своју душу, а похоту тела кротио је лековима уздржања. Своје тело, као некаквог непослушног коња, зауздавао је постом и толико га је уздржавао да је и сама уста похоти окрвавио. Додуше, у свему томе се држао неопходне умерености. Није сувише напрезао тело, јер ако се коњ сувише спута, није подесан ни за какву службу. Али није му допуштао ни да се прекомерно ухрани, јер кад се тело угоји, оно устаје на ум и бори се против свога господара. Уместо тога, он се истовремено бринуо и за здравље и за пристојност свога тела. Али није био такав само у својој младости, него и кадаје прошао тај узраст, он није занемарио ово старање. Напротив, чак и сада, када се налази у старости као у тихом пристаништу, наставља да се о свему томе брине као и раније. Заиста је младост, љубљени моји, слична разјареном мору, препуном свирепих таласа и бурних ветрова. А седа старост уводи душу као у некакву тиху луку, дозвољавајућијој да се наслађује безбедношћу овога узраста. Наслађујући се сада њоме и налазећи се, као што већ рекох, у пристаништу, овај муж се и даље брине за оне које витлају буре усред мора. Таквоме страху он се научио од Павла који се узнео на небо, затим прошао друго и достигао чак до трећега неба, али је и после тога говорио: бојим се да проповедајући другима не будем сам одбачен (1 Кор. 9, 27). Због тога и овај муж држи себе у сталноме страху, да би могао непрестано пребивати у безбедном стању и седети крај кормила, али не пазећи на положај звезда нити на подводно камење и гребење, него нападајући демоне, уклањајући ђавоље замке и борећи се против злих помисли. Обилазећи читаву своју војску он се брине за свачију безбедност. Он не само што води рачуна да лађа не потоне, него још предузима и све мере да нико од путника на броду не доживи некакву непријатност. Захваљујући њему и његовој мудрости сви ми пловимо без опасности, пуним једрима. 4. Када смо изгубили претходног оца (Св. Мелетија, Флавијановог претходника на епископској катедри у Антиохији), који нам је родио и овога, наш положај је био тежак. Због тога смо и плакали горко, као без наде да ће овај престо добити другога таквог мужа. Али када се појавио овај муж и стао на средину, одагнао је сву нашу потиштеност као облак, распршио жалост и прекинуо плач, и то не постепено, него одједном, као даје његов блажени претходник устао из гроба и опет узашао на овај престо. Али ево, занео сам се подвизима нашега оца и неприметно одужио беседу преко мере, али не преко мере његових подвига, јер о њима нисам ни почео да говорим, него преко мере која приличи мојој младости. Зауставимо беседу ћутањем, као да смо стигли у пристаниште. Она, додуше, неће да се заустави, него са роптањем и негодовањем жели да се у потпуности наслади цвећем (красноречивости), али љубљени моји, то је немогуће. Престанимо стремити ка недостижном. За нашу утеху довољно је и оно што је речено. Тако бива и са драгоценим мирисним уљима. Не само када их неко пролије из посуде, него и када прстом само додирне њихову површину, оне се растварају у ваздуху и на све присутне шире свој дивни мирис. Исто се догодило и сада, али не силом мојих речи, него одважношћу подвига овога мужа. Удаљимо се, удаљимо се и обратимо се молитвама: помолимо се да заједничка наша мати (Црква) остане непоколебљива и чврста, и да овај отац, учитељ, пастир и кормилар поживи много година. Ако ви обраћате некакву пажњу и на мене (не осмељујем се да себе поставим у исти ред са свештеницима, јер недоношче не треба сматрати једнаким са онима који су рођени у своје време), ако дакле и мени удељујете неку пажњу, макар као каквом недоношчету (1 Кор. 15, 8), помолите се да ми се пошаље велика помоћ са висине. Раније, када сам сам за себе живео спокојно, није ми била потребна заштита. Али сада када сам изведен на средину, како год да се то догодило, било људским старањем или Божанском благодаћу (о томе и не говорим са вама да неко не би рекао како говорим неискрено), дакле када сам изведен и пошто сам примио на себе ово велико и тешко бреме, потребно ми је много руку које ће притећи у помоћ, потребне су ми безбројне молитве како бих у онај дан могао у целини вратити Владики залог који мије дао, јер тада ће сви који су добили таланте бити позвани и доведени, и мораће да положе рачун за оно што су добили. Дакле, помолите се да не будем међу онима који су везани и бачени у таму (најкрајњу), него међу онима који ће добити бар мало снисхођење, благодаћу и човекољубљем Господа нашега Исуса Христа, Коме нека је слава, и моћ, и поклоњење у векове векова. Амин. Преузето из књиге: Свети Јован Златоусти ШЕСТ КЊОГА О СВЕШТЕНСТВУ Друго издање Епархија банатска Вршац 2001. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

ПОВОДОМ БУРНИХ РЕАКЦИЈА КОЈЕ СУ УСЛЕДИЛЕ НАКОН ОБЈАВЉИВАЊА СНИМКА ПОВОДОМ СНИМАЊА НОВЕ СЕРИЈЕ ГОСПОДИНА РАДОША БАЈИЋА ОСЕЋАМ СЕ ДУЖНИМ ДА ВАМ НАПИШЕМ О ЧЕМУ СЕ ЗАПРАВО РАДИ Као надлежни парох добио сам позив својих парохијана (породице Бајић) да почасно чинодејствујем на почетку снимања серије за коју ми је речено да ће имати етнографским и традиционални карактер. Ја сам поступајући по пастирској и свештеној дужности прихватио позив. Из Требника сам прочитао Молитву на почетку сваког доброг дела која се односи и на освећење простора који ће се користити (у овом случају снимања). Као што смо дужни да освећујемо домове верних и да у требама и молитвословљима призивамо Божију милост, помоћ и напредак тако и овом случају сам се држао строго свога свештенога дела и молитвенога чина. У изјави коју сам дао телевизији Пинк заједно са њеним власником господином Жељком Митровићем само сам указао на садржај онога што молитва у себи садржи. Господин Митровић се у својој изјави нашалио (како се и на приложеном снимку јасно види) да је моје присуство и молитва упућена и на рејтинг тј. гледаност његовог медија. Како сваком човеку тако и њему желим успех у послу којим се бави (да га обавља савесно, часно и поштено пред Богом и пред људима), али моје присуство и чин извршен у овом случају се тицао самог дела, намере и Божијег благослова да почетак буде добар, на само стварлаштво и освећење простора који треба да буде испуњен жељом и свешћу да оно што се чини (у овом случају снима) буде људима који буду гледали на корист. Свако добро у Христу Исусу Господу нашем, свештеник Љубомир Петронијевић

Наставак овогодишњег програма Недеље православља обележила је Духовна трибина. На велику радост свих присутних представљена је књига оца Оливера Суботића под називом О камену одбаченом. О књизи су говорили председник Матице српске проф. др. Драган Станић, главни уредник издавачке куће „Бернар“, Никола Дробњаковић и сам отац Оливер Суботић. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Извор: Радио Славословље

У недељу сиропусну 10. марта 2019. године, у дворани Црквене општине при Светојовановском храму у Бачкој Паланци, презвитер Игор Игњатов, свештеник при храму Светог Симеона Мироточивог у Ветернику, одржао је предавање на тему: Великопосна молитва светог Јефрема Сирина. Извор: Радио Тавор

Српска православна црквена општина у Бачкој Паланци, у недељу 10. марта 2019. године, у дворани Црквене општине при Светојовановском храму у Бачкој Паланци, са почетком у 19 часова, организује предавање на тему: Великопосна молитва светог Јефрема Сирина. Предавач је презвитер Игор Игњатов, свештеник при храму Светог Симеона Мироточивог у Ветернику. Извор: Радио Тавор

Извор: Храм Светих бесребреника и чудотвораца Козме и Дамјана у Кикинди

У оквиру редовних духовних сабрања уторком у Вазнесењској цркви у центру Београда, на дан светог Симеона Мироточивог - 26. фебруара 2019. године, књигу "О камену одбаченом и онима који га одбацише" представиће аутор, свештеник др Оливер Суботић и г. Никола Дробњаковић из Издавачке куће "Бернар". Почетак духовног сусрета заказан је за 18 часова. Отац Оливер ће претходно, од 17 часова, служити Молебни канон св. Деспоту Стефану Лазаревићу у Вазнесењском храму, испред иконе и кивотом са моштима овог Божијег угодника. Извор: Радио Слово љубве