Претражи Живе Речи Утехе

„Жив човек је слава Божија.“ Ова тврдња Св. Иринеја Лионског обухвата теолошко и антрополошко виђење раног хришћанства, по коме постоји стварна и неодвојива веза између Бога и човечанства. Човек је сматран највишим изразом божанског стваралачког процеса, док се Бог сматрао највећом вредношћу, ултимативним критеријумом истине за сва жива бића. Човеков призив је да буде слава Божија, односно, да слави Бога својим животом, речима и делима. Створен по икони и подобију Божијем, човек је призван да и сам „постане Бог“ тако што ће у потпуности следити Божије заповести. Обожење човеково се одвија кроз Исуса Христа, који је „истински Човек“ и „слава Божија“ у апсолутном смислу те речи, који је пут, истина и живот целог човечанства. Библијско и хришћанско виђење човека као иконе и подобија Божијег је потпуно супротно релативизму древних грчких софиста, нарочито Протагоре, по коме је „човек мера свих ствари“. Протагора је познат по свом уверењу да ништа није искључиво добро или лоше, истинито или лажно: оно што је истинито за једну особу, за другу може бити лажно, и обрнуто. Према томе, не постоји општа или објективна истина, не постоји виши критеријум истине од људске личности, човека: сваки појединац је мерило онога што је њему самом истинито. Овакво виђење религију шаље на руб људске егзистенције, чинећи је ирелевантном и непотребном. Заиста, Протагора је тврдио: „Из поштовања према боговима, нисам у могућност да знам да ли они постоје или не постоје.“ Другим речима, није ни важно да ли богови постоје или не, све док је сам човек мера свих ствари. Радикална противречност између антропоцентричног и теоцентричног виђења може се уочити кроз људску историју, али ми се чини да живимо у епохи где је ова разлика актуелнија него икада. У савременој Европи, на пример, антропоцентрична визија добија облик милитантног секуларизма, који се активно супротставља било каквом испољавању религиозности. Конфликт између секуларизма и религије се одражава у борби против помињања Бога у европском уставу, бици коју су изгубиле цркве, а добили секуларисти. Исти конфликт се назире и у дебатама око забране ношења религиозних симбола на јавним местима, који прописује француска држава. У оба ова случаја, милитантни секуларизам избија на површину као једини легитимни поглед на свет, око кога треба градити нови светски поредак и у Европи и изван ње. Прогласити човека за меру свих ствари, искључити Бога из јавног живота, избацити религију из друштва и прогнати је у сферу приватног – то је програм који представници модерног либералног хуманизма покушавају да спроведу. Овај програм је надахнут мишљу раног грчког хуманизма, као и просветитељством са његовим карактеристичним идејама слободе и толеранције. Према овом програму, религију треба толерисати само у оној мери у којој не нарушава захтеве политичке коректности нити оспорава такозване „опште људске вредности“. Све што прекорачи ове границе мора се ограничити, забранити или у потпуности елиминисати. Категорично одбијање значајног броја европских политичара да помену хришћанство у европском уставу и одлучан отпор већине социјалних активиста Француске према свим видљивим манифестацијама вере, заједно са другим сличним појавама на многим подручјима Европе, само су врх леденог брега. У позадини оваквог деловања можемо да разликујемо доследан, систематичан, плански и добро усмерен напад милитантног секуларизма на оно што је остало од европске цивилизације, са жељом да се уништи једном и заувек. Овај напад су извршили заговарачи демократије и либералних вредности и уз гласне повике о одбрани људских права и слобода. Међутим, овај напад на религију, такође, повлачи са собом основно право човеково да отворено исповеда своју веру у Бога, што је под знаком питања. Такође угрожава слободу људских заједница да свој начин живота заснивају на сопственим религиозним погледима на свет. Милитантни секуларизам као псеудо-религија Када су бољшевици дошли на власт у Русији 1917. године, једна од главних тачака њиховог идеолошког програма била је објава рата свим манифестацијама религиозности. Агресија је убрзо прерасла у геноцид током двадесетих и тридесетих година, а рушилачки талас милитантног секуларизма никога није поштедео – ни епископе, ни свештенике, као ни монахе, монахиње и лаике. Горку судбина прогоњених клирика су осетили и њихове жене и деца, који су касније познати као „деца народних непријатеља“, били смештени у посебне интернате како би били одгојени у духу безбожништва. Сви верници: православни, римокатолици, протестанти, муслимани, Јевреји и будисти – једнако су били гоњени, и све се ово одвијало док су слогани борбе за „слободу, братство и јединство“, као наслеђе Француске револуције, узвикивани са највиших врхова. Идеје о слободи, међутим, биле су од врло малог значаја када је у питању религија. Стаљинистички устав из 1929. године дозволио је истовремено постојање религиозних култова као и пропагирање атеизма. Другим речима, било је могуће пропагирати, односно, отворено говорити само о атеизму, јер је проповедање религије званично било забрањено. У пракси, само припадање Цркви, чак иако појединац није проповедао веру, сматрано је велком претњом за совјетско друштво и готово неизбежно је водило ка губитку посла и социјалног статуса. У многим случајевима, нарочито у крвавим деценијама двадесетих и тридесетих година, бити верник је подразумевало ризиковање сопственог живота и живота својих рођака. Према тврдњи Берђајева, мржња руских комуниста према религији је узрокована чињеницом да су комунисти себе сматрали видом религије која је дошла да замени хришћанство.[1] Непомирљиво непријатељство комунизма према вери у Бога се може објаснити његовим полагањем права на монопол при формирању погледа не свет. Пошто је човек, према Берђајеву, „религиозна животиња“, „када одбије једног, истинског Бога, он себи ствара лажне богове и идоле и поштује их“.[2] Тако је руски комунизам постао антирелигија, псеудо-религија, замена за религију милионима људи који су насилно одвраћени од вере својих отаца. Комунизам није створио само идеологију, већ цео култ који је укључивао поштовање идола као саставни део, само што то поштовање није указивано светитељима, већ лидерима светског пролетеријата, чије су „иконе“ висиле у свим собама сваке јавне зграде. Пошто је атеистичка држава видела религиозни симболизам као опасност совјетском друштву, створила је сопствени сет симбола са намером да избрише из јавног сећања симболе засноване на вери: место крстова и икона је дато црвеној петокраки, српу и чекићу. Оваква ситуација је потрајала све до седамдесетих и осамдесетих година. Добро се сећам као школарац крајем седамдесетих година како ми је једна учитељица стргла крст, који је случајно приметила испод оковратника моје блузе. Са истом упорношћу су учитељи терали своје ђаке да носе црвене „пионирске“ мараме, без којих се школарци нису смели појављивати на јавним местима. Примера ради, када је једанаестогодишњи пијаниста Евгеније Кисин, чије је име сада добро познато у свету музике, одржао свој први соло концерт у Великој сали Московске конзерваторије почетком осамдесетих година, седео је за клавиром са пионирском марамом везаном око врата. Милитантни секуларизам, који се проширио модерном Европом, такође је псеудо-религија са сопственим чврстим доктринарним начелима, култом и симболима. Попут руског комунизма 20. века, такође је полагао права на монопол при формирању стоназора и остао нетолерантан када је у питању конкуренција. Зато лидери савременог секуларизма имају непријатну реакцију на религиозне симболе и трзају се када се помене Бог. Волтер је говорио: „Ако нема Бога, човек би морао да га измисли“, наглашавајући значај вере за морално здравље појединца и друштва. Данашњи либерални хуманисти, међутим, инсистирају на томе да „ако има Бога, преко тога се мора прећи ћутке“, верујући да за Бога нема места у јавности. За њих, помињање Бога у документима која су од јавног значаја или ношење религиозних симбола на јавним местима представља кршење права оних који нису верници или су агностици. Међутим, заборављају да забрана помињања Бога и ношења религиозних символа једнако дискриминише вернике којима је ускраћено право да отворено испољавају своја религиозна уверења. Савремени милитантни секуларизам, попут руског бољшевизма, себе сматра Weltanschauung-ом који треба да замени хришћанство. Отуда он није ни неутралан, нити индиферентан према хришћанству, већ отворено непријатељски настројен. Не ретко чујемо идеологе европског секуларизма како са уважавањем говоре о исламу, али готово никад не изговоре неку добру реч о хришћанству. Заиста, један од аргумената који се упућује против помињања хришћанства у уводном делу европског устава је да то представља увреду за муслимане и могућу препреку уласку Турске у Европску унију. Ово је, међутим, псеудо-аргумент, јер је, пре свега, Турска секуларна држава, а не муслиманска, а са друге стране, нико у уставу није одбио помињање ислама, јудаизма, будизма или било које друге традиционалне религије, поред хришћанства. Штавише, историја Турске није баш најбољи пример коегзистенције религиозних вероисповести унутар секуларне државе. У овој земљи је почетком 20. века, више од милион Јермена убијено, десељеници из Грчке и Асирије су готово сасвим избрисани и остале су само рушевине ове древне хришћанске цивилизације. Штавише, и у наше време, када је Турска обзнанила своју жељу да добије чланство у Европској унији, околности у којима се налази религиозна већина – пре свега, жалосни остаци некада моћних хришћанских цркава – остављају много неиспуњених жеља. Забрана ношења црквене одеће се и даље протеже на клирике свих религија, а хришћанске заједнице су стављене под веома строгу контролу власти.[3] Ако Европа, градећи секуларну супер-државу, изабере да уважи напомену у вези са Турском, хришћане чекају тешка времена. Милитантни секуларизам и хришћанство Зашто је владајући став либералних секулариста тако непријатељски настројен према хришћанству? Због чега се, ради политичке коректности, чија су правила понашања изумели и установили као непогрешиве „моралне кодексе градитеља нове Европе“, уздржавају од критике ислама, а очигледно охрабрују клеветање хришћанства? Зашто редовно слушамо о окрутности инквизиције у средњовековној Шпанији и холокаусту нацистичке Немачке, а никада о геноциду над Јерменима или над било којим хришћанским народом у Турској? Који је разлог такве пристрасности и једностраности у казивању историје? Зашто хришћанство увек бива жртвено јагње кад год религија треба да буде одговорна? Чему намерно искључивање хришћанства из европског устава, док су „грчко-римско наслеђе“ и баштина просветитељства одабране у пројекту израде устава као основни елементи европске цивилизације? Мислим да се одговори на ова питања могу наћи у особеностима историјског развоја Западне Европе у другом миленијуму после Христа. За већину западноевропљана, нарочито у земљама у којима доминирају римокатолици, хришћанство се изједначава са Римокатоличком црквом – црквом чија се историја састоји од више мрачних поглавља. Римокатолицизам у средњем веку је имао готово тоталитаран карактер, полажући права на монопол не само у сфери религиозног учења, већ и у другим областима социјалног живота. Западна црква је у идеолошком смислу контролисала уметност и науку, бискупи су се мешали у државне послове, папство је водило војне кампање и узимало активно учешће у политици. Да би оснажили своја уверења и политику, Латинска црква је прогонила дисиденте и сузбијала религиозне мањине. Одговор на апсолутну диктатуру римокатолицизма уследио је у облику снажне антипапске реакције у западном хришћанству, што је изнедрило напредовање протестантизма. Како тада, тако и сада, полемика са римокатолицизмом и напори који су чињени како би се надвладао његов утицај, остао је основа протестантске теологије до данашњих дана. Дру­ги одговор на римокатоличку хегемонију био је брза дехри­стијанизација (или, боље речено „деримокатолизација“) секуларне европске културе. Европска философска мисао се, такође, постепено дистанцирала од утицаја римокатолицизма, све док се, у доба просветитељства, у потпуности није ослободила тих утицаја, полажући тако темеље каснијег постхришћанског (или постримокатоличког) хуманизма. То је било пропраћено слабљењем политичке моћи Римокатоличке цркве. Одлучан ударац политичким амбицијама Рима задали су Француска револуција и Наполеонови ратови. Све што је остало од некадашње свемогуће папске империје, која је владала већим делом Западне Европе, јесте слаба ватиканска држава. Иако је савремено европско антихришћанство, пре свега, укорењено у антиримокатолицизму, оно води борбу против свих хришћанских вероисповести, против хришћанства као таквог. Ово се не буни у толикој мери против постојања хришћанске Цркве, већ против захтевног утицаја Цркве на социјалне процесе, политику, уметност, науку и културу. Милитантни секуларизам може да омогући појединцима унутар уједињене Европе право да исповедају било коју религију или да не припадају ниједној од њих, али оно не препознаје „легитимност религиозног погледа на свет као основу за деловање које је од социјалног значаја“. Ово је управо извор конфликта који траје између секуларног друштва и оних хришћанских заједница које настоје да „потврде хришћанске вредности у процесу доношења одлука у вези са најважнијим јавним питањима како на националном тако и на интернационалном нивоу.“ Религиозне и „основне људске“ вредности Шта подразумевамо под „хришћанским вредностима“ и на који начин се оне разликују од такозваних „основних људских вредности“ које обликују основу секуларног хуманизма? Пре свега, на почетку излагања сам напоменуо да је хришћански систем вредности теоцентричан и христоцентричан. Хришћанство потврђује да је његова врховна и апсолутна вредност, његов основни критеријум истине, један Бог који се свету открио у Исусу Христу. За хришћане, Бог је тај који се сматра извором правних и социјалних норми, а Христове заповести чине непроменљив морални закон. Секуларни хуманизам је антропоцентричан, јер гледа на човека као „меру свих ствари“, као апсолутну вредност и аршин истине. Хришћанство полази од идеје да људска природа, оштећена грехом, захтева исправљање, искупљење и обожење. Због тога Црква „не може да буде наклоњена светском поретку који у центар свега ставља човека затамњеног грехом“. Хуманизам, међутим, негира саму идеју греха. Јер за њега, као и за древне грчке софисте, ништа није искључиво добро или лоше, врлинско или грешно: оно што је грех за једну особу, за другу може бити врлина, и обрнуто. Слобода појединца се сматра универзалном вредношћу, и једино што може да ограничи његову слободу су правне норме које штите слободу других појединаца. Користећи изразе „хришћанин“ и „основне људске вредности“, свестан сам њихове дискутабилности и осетљивости. Можемо ли се разумно односити према основним људским вредностима, када свака цивилизација, култура и народ поседују стандарде који се увек не подударају са ставовима других? Да ли је могуће говорити о хришћанским вредностима у ситуацији када велики број савремених протестантских заједница подривају саме основе хришћанске догматике и моралног учења, модификујући их и доводећи у исту раван са нормама „политичке коректности“? Из тог разлога би било много прихватљивије описати тренутну амбиваленцију као антитезу „традиционалних“ и „либералних“ вредности. Генерализујући даље, могли бисмо да говоримо о конфликту између вере и безверја, основним разликама између религиозног погледа на свет и норми секуларног хуманизма. Многи конкретни примери овог конфликта су изложени у књизи Основи социјалне концепције Руске Православне Цркве, документу који систематски и на различитим нивоима афирмише предност традиционалних над либералним вредностима. Неколико наредних примера, што историјских, што из савременог живота, могли би да илуструју ову разлику. У садашњем секуларном праву, убиство, крађа личне и државне имовине, и ремећење јавног реда и мира се убрајају у најозбиљнија кривична дела – и сходно томе се за њих изричу најстроже казне. Међутим, то исто право које осуђује оне који одузму људски живот, такође штити живот убице, што је засновано на становишту о апсолутном вредношћу људ­ског живота. У религиозној традицији, човеков земаљски живот се не сматра нечим што има апсолутну вредност. Најужаснији злочини нису они који су извршени над другим човеком, већ против Бога и вере. Није случајно што су у древна времена, богохуљење и скрнављење светих места и објеката повлачиле најстроже казне. Примера ради, и у грчко-римској као и у јудејској традицији, криви за скрнављење су по правилу осуђивани на смрт. Истовремено, није непознато у многим културама да криминалци и осуђеници потраже прибежиште у светилишту. Иако то сада звучи готово апсурдно, имунитет криминалцима који би прибегли жртвенику Божијем би био загарантован истим правом које их је осудило на смрт. Штавише, хапшење некога унутар жртвеника се сматрало озбиљним злочином. За овакво изражену противречност нема другог објашњења од чињенице да је правна наука давних времена била заснована на идеји о првенству религиозних над „основним људским вредностима“. У наше доба, осудити некога на смрт због богохуљења или светогрђа сматрало би се варварским и окрутним – казна непомирљива са окрутношћу почињеног злочина. Међутим, наши преци су имали другачији систем вредности. Обесвећивање религиозних симбола се сматрало нечувеним у односу на оно што је најсветије у духовном животу људи – њихове вере, без које се нација није могла сматрати правом нацијом. Због тога се чак ни одузимање људског живота, по средњовековном праву, није сматрало делом исте јачине као насиље према вери. Још један пример се може навести из области просторног планирања. У Византији су се утврђења средњовековног Запада, по правилу, градила тако да црква остане последње упориште одбране: опкољени су ту видели своју последњу шансу, и на том месту су преостали грађани желели да дочекају свој крај. Са полазишта савремене војне науке било би потпуно сулудо имати цркву, грађевину која је сасвим непогодна за ратне услове, на последњем нивоу одбране. Међутим, веровања наших предака су била другачија. Најизванреднија архитектонска дела некада су била посвећена Богу; она су настала као плодови живе и ревносне вере њихових твораца. У периоду док је религиозни поглед на свет био доминантан, градитељи нису подигли ниједну палату која би могла да надмаши величину и раскош тих грађевина у којима се поштовао Бог. Највеличанственија катедрала Византијског царства је била црква Свете Софије, а у сваком руском граду најсликовитија локација је била резервисана за најлепше зграде – цркве. Наши преци су говорили: „најбоље за Бога, најбоље за нас“. Ово дубоко запажање сабира суштину њиховог погледа на свет. Савременом секуларном свету, опседнутом материјалним бла­гостањем и потрошачким култом, постаје све теже да схвати религиозни мотив оних који су одобрили градњу величанствених средњовековних катедрала, које до данашњих дана остају нешто најбоље од европске архитектуре. Иако верске заједнице нашег доба настављају да граде раскошне цркве, ово, по правилу, није случај у Западној Европи, која је ухваћена у канџе милитантног секуларизма, али то јесте случај изван њених граница. Пре десет година у Обали Слоноваче, земљи у којој је проблем глади још увек далеко од решења – саграђена је римокатоличка катедрала већа од катедрале Св. Петра у Ватикану. Њено пројектовање су пратиле узавреле дебате, током којих се расправљало о томе да нема смисла у економском погледу градити тако велику цркву у тако сиромашној земљи. Слични спорови су се водили током градње цркве Христа Спаситеља у главном граду Русије, у земљи у којој су многи дугогодишњи економски проблеми и даље нерешени, где једна четвртина популације чак и сада живи испод границе сиромаштва. Међутим, они који уложе свој труд и новац у градњу ових храмова, не постављају питање економске корисности. Њихова главна покретачка сила била је вера у Бога и жеља да Богу дарују оно најбоље што имају. Људи чије су религиозне вредности непомериве, не налазе се само у Обали Слоноваче и Русији. Приличан број оваквих људи, наравно, постоји и у Западној Европи. Према социолошким истраживањима, од 60% до 95% популације већине западноевропских земаља се и даље сматрају хришћанима. Међутим, број активних хришћана је у сталном опадању. Милитантни секуларизам користи сва могућа средства да хришћанство прикаже као застарело, као „остатак прошлости“, како би се поплочао пут за „прогресивније“ философије. Активно деловање у овом смеру је уперено ка младим људима; савремена култура младих, надахнута секуларним идејама, постала је изузетно непријатељски настројена према Цркви и хришћанству. Због тога социолози, не без разлога, предвиђају значајну стопу опадања броја европских хришћана за једну или две генерације (уз истовремен континуирани раст броја муслимана). Православље и изазови милитантног секуларизма Милитантни секуларизам је, као што сам раније навео, у својим настојањима да умањи утицај религије био инспирисан, пре свега, антиримокатоличким патосом. Римокатоличка црква је данас главни опонент секуларизму и либерализму у Европи. Међутим, на европском континенту живи такође и значајан број протестаната, као и не мање од 200 милиона православних. Жалосно је то што је одговор многих европских протестаната на проблем секуларизма био постепено одвајање од фундаменталних теолошких норми хришћанства, разарање доктринарних и моралних принципа и адаптација секуларном погледу на свет. Какав ће бити одговор Православне Цркве на овај изазов? Ко су наши главни саветници у борби да водимо живот заснован на првенству традиционалних над „основним људским“ вредностима? Дубоко сам убеђен да је Римокатоличка црква наш главни савезник у Европи. Проблеми који су и данас присутни у односима између римокатолика и православних у Украјини и Русији се свакако морају решити, али истовремено треба и да се ограниче и предају у надлежност посебних билатералних комисија. Што се тиче европског друштва, православни и римокатолици заједно морају да пронађу начине за сведочење секуларизованом свету који је одлутао далеко од Цркве. Одиста, конфликт који је у току између Православне и Римокатоличке цркве се мора размотрити у врло незгодном тренутку (да ли је уопште могуће постојање конфликта у право време?), пошто је букнуо у моменту када би удруживање сведока две традиционалне цркве, уједињених заједничком вером и бригом због напада милитантног секуларизма, било неопходно. Представници других традиционалних религија, као што су ислам и јудаизам, у многим стварима које поштују, такође су наши савезници, јер се њихова становишта по бројним питањима (која су предузели ради одбране традиционалних вредности) подударају са нашим. Када је Француска увела забрану ношења религиозних симбола („великих и јако видљивих религиозних обележја“), нарочито су били потенцирани hijab (муслимански вео за жене), yarmulke (јеврејске капе) и велики хришћански крстови. Овај ударац, очито намењен муслиманима, такође је утицао на вернике друге две монотеистичке религије. Није случајно што су хришћански лидери Француске, заједно са представницима јудаизма и ислама, образовали јединствени фронт, како би протестовали против такве одлуке. У светлу ових догађаја, још је очигледнија важност развоја међурелигијског дијалога. Донедавно је утицај православног хришћанства на европске процесе био прилично ограничен. У земљама у којима доминирају римокатоличка и протестантска популација, православље остаје мало познато општој јавности, не играјући неку запажену улогу у друштву, било на националном, било на европском нивоу. Има изгледа да ће се оваква ситуација изменити уласком православних земаља (Кипар, Бугарска, Румунија) у Европску унију. Заједно са Грчком (која је чланица Европске уније од 1981. године), и балтичким државама, као и другим државама са знатном православном мањином, ове државе чланице би могле да формирају „православни лоби“ од значајног утицаја, који би водио пуноправни дијалог са европским политичким структурама. Од виталне важности је да не само политичари, већ и представници православних Цркава ових земаља, учествују активно и одговорно у овом дијалогу. Такав дијалог је изузетно значајан сада када православно хришћанство, заједно са римокатолицизмом, често долази под удар, услед наметања секуларних норми. Почетком 2003. године Европски парламент је гласао у корист укидања забране женама да посећују Свету Гору – Атос, наводећи да ова забрана нарушава „универзално прихватање принципа једнакости полова“, као и законе који се тичу слободе свих грађана Европске уније да путују кроз њену територију. Ова резолуција одражава силовит напад европских политичара на специјални статус Атоса, православне монашке републике, у оквиру које поменута забрана постоји већ 1000 година. Европски делегати нису водили рачуна о томе да би укидање ове древне традиције неизбежно водило ка уништењу вековима старог атонског начина монашког живота, већ су били усредсређени само на сагласност или несагласност верских заједница са нормама које су они створили, које сматрају „општеприхваћеним“. Православна Црква инсистира на неутралности секуларних политичара и ауторитета по питању религије и погледа на свет, и на недопустивости да се влада меша у црквена питања. Позивајући секуларне ауторитете да поштују унутрашње прописе Цркве, она је истовремено спремна да сарађује са секуларним ауторитетима по питањима која служе на добробит саме Цркве, појединца и друштва. Црква поштује принцип секуларне државе, али одбија да тумачи ове принципе из перспективе која подразумева да „религију треба радикално протерати из свих сфера људских живота, да верска удружења треба искључити из процеса доношења одлука о питањима која су од друштвеног значаја“. Нажалост, постоје европски политичари који настоје да униште традиционални, црквени начин живота, јер управо у том светлу сагледавају функционисање секуларне државе – намера им је да раставе Цркву од социјалног попришта. Против оваквог става, Православне Цркве морају да се боре, удружујући своје напоре са свима који су данас спремни да бране традиционалне у односу на либералне ставове, религиозне у односу на „основне људске“ вредности, уједињујући се са онима који су вољни да бране право религија да се испољавају у друштву. У свом чланку претежно сам се фокусирао на процесе који се углавном одвијају у савременој Европи. Међутим, неће ме изненадити уколико је оно што је речено једнако важно и за Аустралију, Америку и друге територије, где секуларни Weltanschauung настоји да се прикаже као једини легитимни систем вредности. Може да се деси да целокупна западна цивилизација, а не само Европа, постане радикално антихришћанска и антирелигијска. У том случају јавља се потреба не само за паневропским, већ и универзалним, заједничким фронтом, формираним од стране традиционалних религиозних конфесија, ради сузбијања агресивног милитантног секуларизма. Извор: Теологија.нет View full Странице

У години када Православни мисионар, званично мисионарско гласило Српске Православне Цркве за младе, са поносом прославља јубилеј 60. година активног и богоугодног постојања и делања на пољу ширења речи Божје, отворена је и нова интернет страница која обилује бројним садржајима. Нова интернет страница доступна је на адреси misionar.spc.rs, као и у ћириличном домену мисионар.спц.срб. Прилог радија Беседе Православни мисионар – срце унутрашње мисије наше Свете Цркве Мисионарење као савршени вид служења у Цркви, заузима посебно и благословено место јер за свој темељ има Спаситељеву заповест коју је упутио својим светим Апостолима, а преко њих и свима нама као припадницима Цркве. Преподобни и богоносни отац наш Порфирије Kавсокаливит, савремени светогорски старац, мисионарење упоређује са литургијским служењем, са заједничким делом многих на добро и на спасење свих. По дубокоj подвижничко-теолошкој мисли овог угодника Божјег, сваки истински мисионар јесте са-литург, онај који ширењем речи Божје саслужује литургу. Српска Православна Црква је као израз пастирске бриге и љубави, давне 1958. године почела са издавањем часописа Православни мисионар који је од својих почетака за циљ имао искључиво мисионарско делање унутар Цркве. Пут овог значајног мисионарског часописа у великој мери трасирали су његови знаменити уредници, врлински архипастири словесног стада Христовог: Блаженопочивши Епископ браничевски Хризостом (Војиновић), Епископ новосадски и бачки др Иринеј (Буловић) и Епископ шабачки Лаврентије (Трифуновић). Година 2008. за Православни мисионар представља један нови почетак. На првом месту, одлуком Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, часопис је проглашен за званично мисионарско гласило Српске Православне Цркве за младе. На предлог блаженопочившег Епископа жичког Хризостома (Столића), Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве именовао је ђакона (данас презвитера) Оливера Суботића за главног и одговорног уредника овог мисионарског гласила. Долазак новог уредника донео је и нову концепцију часописа, те је сваки број добио своју носећу тему. Од 2008. године званично мисионарско гласило наше Свете Цркве добија и нови формат, савременији дизајн и ново усмерење самих текстова. Православни мисионар, поред тематског дела, садржи и мноштво занимљивих, поучних и веома читаних рубрика, које на посебан начин доприносе да реч Божја дође до срдаца свих. Своје заслужно место Православни мисионар налази и у нашим црквеним медијима, у којима је садржај сваког новог броја редовно представљен црквеној и широј јавности. Успешна сарадња је посебно успостављена са црквеним радио станицама Беседа (епархија бачка), Светигора (митрополија црногорско-приморска) и Слово љубве (архиепископија београдско-карловачка). Посебно плодну сарадњу часопис низ година остварује са Центром за проучавање и употребу савремених технологија СПЦ (на челу са ђаконом Александром Савићем и Александром Арсенином), који је реализовао и интернет презентацију нашег часописа. Круна обележавања јубилеја 60 година постојања Православног мисионара је управо отварање интернет странице. Поред најаве сваког броја, звучног записа представљања сваког новог броја и информативних садржаја везаних за часопис, на новој интернет страници налази се богата архива бројева старијих од шест месеци који су потпуно доступни за преузимање у пуној резолуцији у PDF формату. Нека би Господ дао снаге свим делатницима на пољу црквене мисије, да у овом богоугодном, равноапостолном и са-литургијском делу напредују из славе у славу, из силе у силу, изграђујући себе и све оне који примају њихову реч, у меру раста висине Христове (Еф. 4, 13). катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора Православног мисионара задужен за односе са медијима View full Странице

Тумачећи Свето Јеванђеље на Четврту недјељу по празнику Педесетнице отац Миодраг је тумачио јеванђелску причу о исцјељењу капетановог слуге. Отац Миодраг је говорио о значају празника Видовдана, завјетног празника нашег народа. ,,Светитељи на иконама нијесу без осмјеха већ са осмјесима најдубље радости због сазнања да су ступили у Царство небеско и у наручје Самога Господа”-каже он. Звучни запис емисије ,,Треба да његујемо културу слушања да по оним ријечима ,,проговори да те видим“ упознамо и проникнемо у душу свог ближњег”- учи нас отац Миодраг. Да ли је хомосексуализам болест или гријех, било је питање наших слушалаца на које је отац Миодраг дао поучан и отрежњујући одговор. ,,Кад нас ухвати гордост и сујета чини нам се да смо најпаметнији од цијелог свијета, а када то, с помоћи Божјом мало попусти, видимо да је од све наше памети остала само празнина“-каже отац Миодраг у, врло занимљивом, одговору на питање како да се боримо против сујете и гордости. Ово су само неки од одговора, зато топло препоручујемо да послушате цијелу емисију и душекорисне поуке оца Миодрага Тодоровића. Извор: Радио Светигора View full Странице

Владика СПЦ захумско-херцеговачки и приморски, Григорије, рекао је да се данас на дан Светих жена мироносица може слободно рећи да се слави људски род уопште, а у том људском роду највиша бића су жене Он је у беседи верницима након служења Свете архијерејске литургију у Храму Светог Преображења Господњег у Требињу навео да је његов главни утисак када је реч о томе зашто су жене прве виделе васкрслог Христа, чињеница да су оне остале под крстом док су се апостоли разишли. "Ако бисмо описали живот жена усмерних ка Богу, морамо признати да жене имају једну врлину која их ставља испред нас мушкараца а то је спремност на жртву. Ако бисмо хтели да описујемо шта је то жена у овом свету, у нашем народу најтачније би било рећи то је жива жртва. Опет ће неко рећи да је обрнуто, али ако је жена кћерка, супруга, мајка - она није ништа друго него жртва. Ако се сетите своје кћерке, мајке, супруге, сетите се и како оне непрестано служе свима, и како им то није тешко, зато што су оне прихватиле жртву и да буду жртва. И сад неко може рећи како то и није нека велика слава и част бити жртва, али ако гледамо Христовим и хришћанским очима веће части и веће моћи од служења нема. А то нас је Христос научио", истакао је владика Григорије. Он је рекао да су жене у нашем народу и те како спремне да служе, да се жртвују. "Отуда је важно да схватимо како црква Христова и Христос гледају на жену као на узвишено биће због њене спремности на жртву и на служење. Погледајте бројне жене кроз историју цркве, све жене које су показале неизрециву спремност на жртву. Не морате гледати само оне жене које су у (црквеном) календару. Погледајте било коју жену око нас која служи, која је спремна на жртву и видећемо колику је Господ дао снагу и чврстину женама. Њихово служење и њихова спремност на жртву чини их у једном смислу већима од нас мушкараца", додао је владика Григорије. View full Странице http://www.tvhram.rs/vesti/vesti-iz-crkve/266/vladika-grigorije-muskarci-zene-jednaki-pred-bogom

Пилот Војске Србије, мајор Роберт Калоци, погинуо је приликом пада авиона на редовном мирнодопском задатку, две године пред пензију. Као подстанар! На врхунцу каријере, опитни пилот Центра за летна испитивања Техничко опитног центра Војске Србије, инспектор за методику обуке пилота на Војној академији, две године пред пензионисање – подстанар! Још прецизније: пуних 25 година подстанар! Није дочекао пензију, а ни почетак градње ”јефтиних станова за припаднике Војске Србије и полиције”, најављен уочи београдских избора као нешто што ће ”већ у марту 2018.године почети да се реализује широм Србије”… Роберт Калоци надживео је још једно обећање, а погинуо не дочекавши ни неко друго. Његова породица, незапослена супруга и син, машински инжењер, нису дочекали да се њихов супруг и отац жив врати са посла. Сада ће, можда, дочекати да добију стан: – Желим да кажем да је ово страшна и велика трагедија, трагедија за коју нико никада не може да буде спреман. Војска Србије је уз породицу Калоци, као што је читав наш народ и сви ми… – одтуговао пред новинарима Александар Вулин, министар одбране, након што је са начелником Генералштаба ВС, Љубишом Диковићем, посетио дом Калоцијевих. Начелник Генералштаба новинарима није рекао ни толико. Он је, пре ове трагедије, сменио комплетно руководство Техничко опитног центра, у чијем саставу је био настрадали пилот. О томе јуче пише ”Данас”, наводећи да је Диковић одлуку донео почетком године, а министар Вулин је потписао у марту. Не зато што је пре годину дана већ пао један ”галеб” у којем су погунила два пилота, него што је руководство ”дозволило једном војном аналитичару да неовлашћено посети војни објекат”. За ”Данас” – смена је тема дана за насловну страну, где није било места ни за једну реч о погибији Роберта Калоција. У ”Информеру”, тема дана на насловници је Шешељ и његова дословно пренета изјава: ”Хагу сам јебао мајку”. На дну стране, поред фотографије насмејане певаљке и наслова ”Рада је озбиљно болесна”, са поднасловом ”Певачица често пада, поремећен joj центар за равнотежу, ставља чепове у уши да би могла да стоји”, нашло се простора и за наслов: Пао ”галеб”… ”Политика” је применила сличан ”клише”, па насловницу ”отвара” наслов да је Шешељ одслужио више затвора него што је добио. ”Новости” и ”Блиц” и ”Курир” су највећи део својих насловница посветили трагедији војних пилота. ”Српском телеграфу” то је најмање битна тема на насловној, где је битнији наслов ”Шок у Задрузи – врели пољубац Кије и Луне”… За ”Ало” – наслов о трагедији пилота је други по величини на насловници, а први је: ”Извршитељ месечно заради 107 хиљада евра!” Тај текст посвећен је јавним извршитељима, новој, најбогатијој касти у Србији, коју је основала и опуномоћила држава. Тих 107 хиљада евра месечно минуле две године приходује Миљан Трајковић, јавни извршитељ из Ниша који је за две године инкасирао два милиона евра! Тај сигурно није подстанар, а јавни извршитељи су стотине људи учинили подстанарима, одузевши им куће и станове због неплаћених комуналних рачуна, невраћених кредита… По закону! Могли би и на полиграфу проверити – гарантујем да нико од 236 јавних извршитеља у Србији није подстанар. Војних пилота је знатно мање него извршитеља, а колико њих живе као подстанари, то је војна, односно државна тајна. Од њиховог, пречи је стандард јавних извршитеља, којима све мора бити потаман у животу. Не могу, ваљда, из скромне гарсоњере, поред надрндане газдарице која неће да чује ни плач бебе, да иду на терен, јуре дужнике, плене им имовину, исељавају из станова…? Та, они раде најодговорнији државни посао: пуне буџет који је ”у суфицициту у односу на дефицит”, али у којем нема пара за станове војних пилота! – Нема места паници! – смирује српску јавност војни аналитичар. – Такве несреће се дешавају и у земљама које имају много модернију авијацију, то се дешава у свакој авијацији у свету! А, у колико авијација у свету војни пилоти немају стан две године пред пензију? Хоће ли ову државу борбеним авионима бранити пилоти или јавни извршитељи? Сувишно питање: браниће нас извршитељи, Србија ће их послати да нашим непријатељима заплене имовину, па неће имати са чиме да нас нападну! Још ако би запленили и донели неки стан за Робертову породицу! У земљу у којој данас сви истичу да је Роберт херој ове земље! И јесте херој, али не зато што је погинуо у миру, већ зато што није погазио своју заклетву. Човек који је пуних 25 година месечно бројао новац за кирију и себе и своју породицу подсећао на ту заклетву, херој је јер није отишао у бели свет да пилотира цивилним авионима, да скући и обезбеди и себе и породицу, онако како доликује и припада таквим људима! Радоје АНДРИЋ

4. марта 2018. године, са почетком у 19 часова, у организацији братства Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици и у склопу циклуса предавањâ у току Васкршњег поста, као и у склопу циклуса духовних вечери, у крипти Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици – одржано је предавање на тему „Савремени човјек пред Јеванђељем“. Предавање је одржао протојереј-ставрофор Милић Драговић – парох Ужички и настојатељ старе цркве посвећене Светом апостолу и Јеванђелисту Марку. У уводном слову, пред бројним аудиторијумом, дипл. правник, вјероучитељ и новинар „Радио Светигора“, Павле Божовић је свима сабранима пожелио добродошлицу и представио је и најавио протојереја-ставрофора Милића Драговића, захваливши му уједно и на доласку и на издвојеном времену. Након поздравног слова, отац Милић Драговић је узео ријеч и тиме је отпочело предавање. Отац Милић се на самом почетку својег обраћања посебно захвалио цијелом свештеном братству на позиву и свом вјерном сабраном народу на дивном дочеку и на великом присуству овдје у Подгорици. Крипта Саборног храма је и овога пута била пуна слушалаца, који су са посебном пажњом пратили ово замимљиво и креативно излагање – предавање протојереја-ставрофора Милића Драговића. View full Странице

Еванђеље о родослову Господа нашег Исуса Христа. Светописамска читања: Јев. 328. (11:9-10, 17-23, 32-40) Браћо, вјером се насели Авраам у земљи обећаној као у туђој, и у шаторима становаше са Исаком и Јаковом, сунасљедницима истога обећања. Јер очекиваше Град који има темеље, којему је неимар и творац Бог. Вјером принесе Авраам Исака када је кушан, и јединца приношаше онај који је примио обећања, коме бјеше казано: У Исаку ће ти се назвати сјеме, јер је разумио да је Бог кадар и из мртвих васкрсавати; зато га и доби као праслику. Вјером у оно што ће доћи благослови Исак Јакова и Исава. Вјером Јаков умирући благослови свакога сина Јосифова, и поклони се преко врха палице своје. Вјером Јосиф на самрти напомињаше о изласку синова Израиљевих, и заповједи за кости своје. Вјером су Мојсеја, пошто се роди, крили три мјесеца родитељи његови, јер видјеше да је дијете красно, и не побојаше се заповијести цареве. И шта још да кажем? Јер ми не би достало времена кад бих стао казивати о Гедеону, Вараку, Самсону, Јефтају, Давиду, Самуилу и о другим пророцима, који вјером побиједише царства, чинише правду, добише обећања, затворише уста лавовима, угасише силу огњену, утекоше од оштрица мача, од немоћних постадоше јаки, бијаху силни у рату, поразише војске туђинске; Неке жене примише своје мртве васкрсењем; други пак бијаху мукама уморени не приставши на избављење, да би добили боље васкрсење; А други искусише поруге и шибања, па још окове и тамнице; Камењем побијени, престругани, измучени, од мача помријеше; потуцаше се у кожусима и козјим кожама у оскудици, у невољама, у патњама; Они којих свијет не бијаше достојан, потуцаху се по пустињама и горама и по пештерама и по јамама земаљским. И сви ови, освједочени у вјери, не добише обећање; Зато што је Бог нешто боље предвидјео за нас, да не би они без нас достигли савршенство. Мт. 1. (1:1-25) Родослов Исуса Христа, сина Давидова, Авраамова сина. Авраам роди Исака. А Исак роди Јакова. А Јаков роди Јуду и браћу његову. А Јуда роди Фареса и Зару с Тамаром. А Фарес роди Есрома. А Есром роди Арама. А Арам роди Аминадава. А Аминадав роди Наасона. А Наасон роди Салмона. А Салмон роди Вооза с Рахавом. А Вооз роди Овида с Рутом. А Овид роди Јесеја. А Јесеј роди Давида цара. А Давид цар роди Соломона са Уријиницом. А Соломон роди Ровоама. А Ровоам роди Авију. А Авија роди Асу. А Аса роди Јосафата. А Јосафат роди Јорама. А Јорам роди Озију. А Озија роди Јоатама. А Јоатам роди Ахаза. А Ахаз роди Језекију. А Језекија роди Манасију. А Манасија роди Амона. А Амон роди Јосију. А Јосија роди Јехонију и браћу његову, у сеоби вавилонској. А по сеоби вавилонској, Јехонија роди Салатила. А Салатил роди Зоровавеља. А Зоровавељ роди Авиуда. А Авиуд роди Елиакима. А Елиаким роди Азора. А Азор роди Садока. А Садок роди Ахима. А Ахим роди Елиуда. А Елиуд роди Елеазара. А Елеазар роди Матана. А Матан роди Јакова. А Јаков роди Јосифа, мужа Марије, од које се роди Исус звани Христос. Свега, дакле, кољена од Авраама до Давида, кољена четрнаест, а од Давида до сеобе вавилонске кољена четрнаест, и од сеобе вавилонске до Христа, кољена четрнаест. А рођење Исуса Христа овако би: Кад је мати његова Марија била обручена Јосифу, а прије него што се бјеху састали, нађе се да је затруднила од Духа Светога. А Јосиф муж њезин, будући праведан и не хотећи је јавно изобличити, намисли је тајно отпустити. Но кад он тако помисли, гле, јави му се у сну анђео Господњи говорећи: Јосифе, сине Давидов, не бој се узети Марију жену своју; јер оно што се у њој зачело од Духа јe Светога. Па ће родити сина, и надјени му име Исус: јер ће он спасти народ свој од гријеха њихових. А све се ово догодило да се испуни што је Господ казао преко пророка који говори: Ето, дјевојка ће зачети, и родиће сина, и надјенуће му име Емануил, што ће рећи: С нама Бог. Уставши Јосиф од сна, учини како му заповједи анђео Господњи и узе жену своју. И не знадијаше за њу док не роди сина својега првенца, и надјену му име Исус. Беседа преподобног Јустина Ћелијског у недељу пред Божић - Светих Отаца Данас је Недеља, Света Недеља хришћана пре Христа. Света Недеља Светих хришћана пре доласка Господа Христа у овај свет. Они живели у далеким надама, у паклу смрти и греха, велики праведници: Свети Аврам, Свети Исак, Свети пророци Исаија и Јеремија, велики Свети цареви: Давид, велики славни првосвештеници: Самуило, Арон. Све праведник до праведника, сви они испуњују Еванђеље Господа Христа пре него што се Господ објавио овоме свету. Еванђеље пре Христа, да! Данас ми прослављамо те велике и свете људе. У њима можете наћи све врлине еванђелске: и веру, и љубав, и молитву, и пост, и кротост, и смиреност. Сваки од њих, пун је тих еванђелских сила, пун пре доласка Господа Христа у овај свет. Они су осећали сви, од првог до последњег, да је овај свет страшно царство смрти и греха. А иза смрти и греха, шта стоји? Ђаво. Јер, ђаво влада светом кроз грех и кроз смрт. Старозаветни Праведници нису могли да се боре и изборе са смрћу, нико од њих. Рвали се са смрћу, али нико није могао да победи смрт. Сви су они одлазили, пролазили преко овог света, одлазили у царство смрти. Цео Стари Завет и сви Старозаветни Праведници били су чежња за Спаситељем света. Давили се у мору греха и смрти, сваки се од њих молио Господу: Господе, избави нас! Пошљи нам Спаситеља, дај нам Спаситеља од греха и смрти! И тако, пролазе и одлазе са овог света са надом и очекивањем, са надом у великог и славног Спаситеља света. Векови су и векови пролазили, хиљаде и хиљаде година чекајући Њега. Они су са том вером живели ради Њега, и кроз ту веру испуњавали се силом божанском, да проживе овај свет у светости и правди, да проживе цео овај живот такорећи у Еванђељу, пре него што је објављено свето Еванђеље. И зато је речено, од великог и славног Светог апостола Павла, да цео Стари Завет уствари води ка Господу Христу. Он је био васпитач ка Господу Христу, припремао је људе, припремао је људе за долазак Христа, за долазак Спаситеља. Старозаветни праведници не би били праведници, не би били светитељи, не би имали силе да постану светитељи Божји, да се њихова вера и њихово очекивање кроз веру није остварило. Јер њихова се нада испунила. Речено је у светом Еванђељу, да су они прошли кроз овај свет са надом на Месију, са надом на Спаситеља света, а да савршенство живота, и правде, и љубави у овоме свету зависи од Месије, од Спаситеља. Заиста, Господ је дошао, Бог је постао човек, тиме обасјао све светове, и пре Њега и после Њега. Поставши човек, Бог је казао човеку шта је човек, и Бог је казао човеку шта је овај живот, а шта смрт. Господ Христос, Бог који је постао човек, и јавио се у овоме свету као Богочовек, зато је и победио смрт, да би показао да је победио грех, да би показао да је победио ђавола. Сви старозаветни праведници, старозаветни светитељи били су ослобођени Господом Христом када је сишао у Ад, царство смрти, и изведени у Царство Небеско. Многобројни су сведоци о Господу Христу, о Његовом доласку у овај свет. И ми, вели се у светом Еванђељу, ми који смо дошли после Господа Христа у овај свет, ми имамо пред собом толике сведоке о Господу Христу. Сведоке да је Он заиста Спаситељ света, да је учинио за нас људе оно што нико учинио није, да је Он, Богочовек, победио смрт и осигурао Живот Вечни нама људима, осигурао смртном телу људском Бесмртност и Живот Вечни. И сви ми у овоме свету после доласка Господа Христа, ми хришћани, и живимо са том вером и надом, вером у васкрсење мртвих и надом да ћемо и ми васкрснути, да ће нам Господ подарити Царство Небеско после Страшнога Суда. И речено је зато у светом Еванђељу, да и ми, "имајући толику гомилу сведока, одбацимо од себе сваки грех који је прионуо за нас, и да с трпљењем трчимо у битку која нам је одређена". Какву битку? Битку за Господа Христа, битку за Живот Вечни, битку за Правду Вечну, битку за Бесмртност. Јер, после Господа Христа, твој живот и јесте битка између смрти и живота, између пролазности и вечности. Господ Христос први је победио смрт и Он једини даје силе да у овој бици земаљској и ми побеђујемо Његовом силом. Шта је то? То је битка за све што је људско, за све оно што је Он донео, то је битка за Његово свето Еванђеље, то је битка за све Божанско што је Он донео човеку у овоме свету. Да, за осигурање Вечнога Живота свакоме од нас. У тој бици учествујемо сви ми. Шта је најглавније за мене и за тебе у тој страшној борби, у том окршају на живот и на смрт? Казано је у светом Еванђељу: Нама ништа друго није потребно, него да ми "гледајући на Начелника и Савршитеља вере, Господа Христа", и сами се у тој борби боримо и побеђујемо Њиме. Јер Он, вели се, "претрпевши Крст, седе на престолу Царства Небеског. А ми, вели Свети Апостол, још не дођосмо до крви борећи се против греха". Још не дођосмо до крви борећи се против греха. То је данашњи задатак хришћанина у овоме свету: да се бори против свога греха непрекидно до крвавог зноја. Јер тиме, само тиме он може победити смрт и добити васкрсење мртвих. Само тиме он може себи осигурати Царство Небеско у ономе свету, осигурати Живот Вечни. До крви борити се против греха. Ето, то је наша битка у овоме свету, нас хришћана, сваког хришћанина и сваког човека. Ђаволи наваљују на нас са свих страна разним искушењима, разним сластима и страстима овога света, само да нас одвоје од Господа Христа, да ми навикнемо на грех, да грех за нас постане обична ствар. Псујеш и кажеш: е, није то ништа! Данас, сутра, прексутра, и рђава навика постаје рђав господар. А човекоубица од искони (ђаво) чини све да успава твоју савест. Крадеш, навикаваш се на то, не бориш се против тога. Ступаш у ортаклук са човекомрсцем, ђаволом, са оним који душу твоју лови. Среброљубац си, похотљив си, горд си, гневљив си, не бориш се против свега тога тешко теби, брате! Мораш се борити до крвавога зноја ако желиш себи спасење. Не навикавај се на грех, не правдај свој грех никада. Оно што треба осуђивати у себи и у свету око себе, то је грех, зло. Осуђујући грех не осуђујеш грешника. Моли се Богу за грешника, али осуђуј његов грех. Моли се за оног који ти зло чини, али осуђуј његово зло. Бори се против његовог зла, али најпре против свога зла у себи и свога греха. То је даноноћни окршај у коме се налази сваки хришћанин свестан, свестан Еванђеља, свестан Господа Христа, свестан онога што је Господ донео. Свакоме од нас донео бесмртни Живот Вечни, који се мора изборити, извојевати. Немој рећи: А, па то је немогуће; тешко ми је, ја не могу. Погледај на Старозаветне Праведнике, на људе који су пре Христа испунили Еванђеље Христово. А ми, а ја, а ти? Ми имамо Господа Христа поред нас, дошао у овај свет, ту је с нама у Цркви Својој. Штавише, ми смо тело Његово, чланови, живи чланови тела Његовог Божанског, Цркве. Све нам је донео, све нам је дао, сва оружја небеска да победимо ђавола, све светиње небеске да победимо грех, донео нам је и дао све силе небеске да победимо смрт и све што је смртно у нама, у свету око нас. Шта нам недостаје? Шта је то што Господ Христос није донео, и мени и теби? Све је донео, све је дао, а ми шта додајемо? Себе, веру, одлучност, јачину, снагу, наду. Господ ће помоћи, ниједан грех није јачи ни од тебе, ни од мене; ниједна смрт није јача ни од мене, ни од тебе; ниједан ђаво није јачи ни од мене, ни од тебе. Јер је Господ Христос с нама, Он је у нашем земаљском свету, Он је у Цркви Својој. Гле, ту су све божанске силе у теби и поред тебе. Шта ти могу учинити људи христоборци, шта ти могу учинити греси, шта ти могу учинити искушења? Ти само наоружај себе оружјем Христовим, и онда се не бој никаквих противника, ни највећих, ни најстрашнијих. А ко је најљући противник и твој и мој? Смрт, ђаво, грех! Ништа у свету страшније од греха! Да, зато сваки од нас треба да се бори до крвавог зноја против греха, како вели Свети Апостол, до крвавог зноја. Немој варати себе, немој уљуљкивати себе обећањима да ћеш ти то учинити касније, данас, сутра, кроз извесно време, недељу, две, или можда кроз годину дана. Авај! Невидљиви мачеви смрти могу једног дана да те однесу неприпремљеног из овог у онај свет. Као из приче о богаташу, оном еванђелском богаташу који је нагомилао имање земаљско и рекао души својој: "Душо моја, имаш много имања за много година, почивај, једи и пиј, весели се." Бог једне ноћи дође.: "Узећу душу твоју од тебе, а имање твоје чије ће бити"? Чије ће бити, чије ће бити?! Тако ја и ти, тако сваки од нас, нека не гомила оно што није Божје, ни у души, ни око себе у свету. Нека се не труди да троши живот свој на богаћење лудостима, или страстима овога света, или богатствима овога света. Нек' се све око тебе претвори у злато, ти пљуни на све то злато, ако ђаво кроз то тражи душу твоју, да му се поклониш. Све ово даћу теби, може рећи ђаво. И ако даје, даје злато, даје то земаљско блато свакоме ко се опчини и занесе тиме. Али му зато душу узме, душу узме и отме. Шта је веће, драгоценије од душе? Шта је највеће благо у овоме свету? Душа човекова! Она више вреди него сав свет. "Ако душу изгубиш, вели Спаситељ, чиме ћеш је откупити". Нема цене, нема злата, нема вредности у овоме свету којом ти можеш откупити душу своју, ако је пропала у гресима и у страстима и у сластима овога света. Зато ми, гледајући и угледајући се на старозаветне праведнике, да се и сами трудимо свим силама својим да испунимо себе оним светим врлинама којима су они испунили душу своју: вером, љубављу, смиреношћу, молитвом, постом, и на тај начин осигурамо себи Живот Вечни и Царство Небеско. Од нас се тражи одлучна вера. Одлучна вера. Кад хоћеш, можеш. Зашто? Зато што ти Бог помаже. Онда, када се трудиш, онда, када примораваш себе на веру, примораваш себе на еванђелска добра, тада Господ с Неба лије на тебе Божанске силе. Немаш молитву, приморавај себе на молитву и Бог ће ти дати молитву. Ако ти се не пости, приморавај себе на пост, и Бог ће ти усадити љубав према посту, ти ћеш заволети пост, видети каква је сила пост који чисти душу од греха и од страсти. Ако ти није неко мио, ако га мрзиш, ти приморавај себе на љубав према њему, приморавај себе на љубав, и Господ ће ти дати силе да га заиста једнога дана заволиш. Никада, никада немој гладити ни мазити свој грех, никада немој гладити ни мазити своје страсти. Ја сам позван, од Господа Христа позван, до крвавог зноја да се борим против ове страсти. Зашто? Зато што је она убица! Против мог греха. Зашто? Зато што је он мој самоубица. Он убија, односно, ја себе убијам њиме. Зато се морам борити са њим непрекидно, и дању и ноћу. Јер гле, шта је овај живот, мој и твој? Педесет, шездесет, осамдесет, сто година највише, а онда и за тебе и за мене вечни живот у ономе свету. Шта ћемо радити ми у ономе свету? Куда ће нам душа? То питање постављај себи: куда ће нам душе? Када се спусташ у постељу као у гробницу питај себе: да ли си се борио против греха? да ли си осигурао себи бесмртност и живот вечни? да ли су у твојој души биле свете и бесмртне мисли? да ли су у твојој души биле свете бриге, бриге за спасење душе, или си се био опустио низ потоке својих глупих жеља, и може бити, саблазни и искушења. Да, ми нећемо имати изговор на дан Страшнога Суда, ако не однесемо победу над грехом и над смрћу у овоме свету. Јер је Господ Христос с нама, Богочовек је с нама, Победитељ смрти је с нама, све нам даје. Шта нам недостаје? Ништа осим вере, ништа осим одлучности у вери. Благи Господ ће ту одлучност, ту веру умножити у свакоме од нас да ми, да сваки од нас проведе живот на земљи борећи се против свога греха до крвавога зноја. И тако осигура себи бесмртни Живот Вечни у ономе свету, да заједно са свима Светим Старозаветним и Новозаветним Праведницима слави Чудесног Господа. Гле, гле! Ми имамо несравњено више сведока и помоћника него ли старозаветни праведници. Ми имамо безбројне светитеље, свете апостоле, свете мученике, свете исповеднике, хиљаде хиљада, милионе милиона и старих и нових мученика и светитеља Божјих. Све то помаже и теби и мени, све су то наша света браћа, наша уплакана браћа на Небу због грехова наших на земљи. Само их призвати треба, само се помолити њима, и света јата Светитеља Божјих слетеће увек на твој вапај да те спасу у твојој борби са грехом, да ти осигурају бесмртни Живот Вечни, да би и ти са њима и овог и оног света славио Њега, Чудесног и Јединог Господа и Бога у свима световима, Исуса Христа, Њега Јединог Победитеља смрти, Њега Јединог Човекољупца, јер нам је дао бесмртни Живот Вечни. Њему част и слава, сада и увек и кроза све векове. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота, рубрика: Недељна Еванђеља са беседом View full Странице

У оквиру циклуса предавања која се одржавају недјељом, након Светих богослужења у Светоархангелском манастиру на Михољској Превлаци код Тивта на празник Материце, у недјељу 24. децембра, предавање на тему “Припремне недјеље пред Божић-Материце” одржао је свештеник Ђорђе Оровић. Звучни запис предавања Извор: Радио Светигора View full Странице

Молебном пред моштима Светог патријарха Тихона које су из Донског манастира пренете у Храм Христа Спаса, започео је у Москви ванредни Освештани Архијерејски Сабор Руске православне цркве. Дневни ред Архијерејског Сабора има 14. тачака: 1. Реферат Његове Светости патријарха о унутрашњем животу и спољној делатности РПЦ 2. Реферат Његовог Блаженства митрополита кијевског и све Украјине г. Онуфрија о животу Украјинске ПЦ 3.Реферат митрополита крутицког и коломенског г. Јувеналија о обележавању 100. годишњице почетка гоњења РПЦ 4. Реферат митрополита волокаломског Илориона о закљуцима Синодалне библијско-богословске комисије о документима Критског Сабора 5. Реферат епископа јегорјевског Тихона о досадашњем раду на идентификацији "јекатеринсбуршких остатака" 6. Разматрање документа " О манастирима и монасима РПЦ" 7. Разматрање документа "О канонским аспектима црквеног брака" 8. Разматрање допуне Правила о наградама РПЦ 9. Разматрање допуна и исправки Устава РПЦ 10. Разматрање предлога о општецрквеном прослављању до сада локално слављених светих 11. Избор нових чланова Општецрквеног суда 12. Утврђивање Акта Архијерејског Сабора о унутрашњој и спољној делатности РПЦ 13. Утврђивање Саборске посланице верним чедима РПЦ 14. Торжествено заседање Архијерејског Сабора у поводу 100. годишњице обнове патријаршијства у Русији у присуству поглавара и делегација Помесних цркава. Сабору су поздраве и жеље за успешан рад упутили председници Русије, Белорусије, Молдавије и Казахстана. На почетку рада Сабора мандатна комисија је утврдила да му присуствује 347 архијереја РПЦ. На почетку заседања пропојана је Бјечнаја памјат осморици архијереја упокојених у међусаборском периоду. У свом реферату патријарх Кирил изнео је статистичке податке о РПЦркви. Она сада има 303 епархије, односно 144 епархија више него 2009. године. То је у склопу настојања да се архијереји приближе народу и управљању пастирског и социјалног служења свештенства. Тако је у том периоду установљено и 60 митрополија. У РПЦ делује 34 774 активних свештеника и 4640 ђакона. Број богослужбених места приближива се цифри од 40 000. У "даљем зарубежју" делује 900 парохија (укључујући и парохије Руске Заграничне Цркве). У досадашњем току обраћања Архијерејском Сабору, патријарх Кирил је ставио следеће нагласке: - Главно наслеђе које смо примили од новомученика и исповедника руских јесте њихова љубав према Христу и ближњима за које су положили животе своје. Примером те љубави и ми да се руководимо. - Ми смо наследници управо "Тихоновске цркве" зачете на Помесном сабору 1917-18, и издржале проверу времена, па ни сада, поштујући академске слободе и приступе богословљу, не треба да се делимо, него сабирамо. Пример тога је десетогодишњицица канонског јединства са Руском заграничном црквом. - Али то јесте и главна одлика епископског служења у Цркви, односно саборности (католичности), савремени епископ не сме да изгубу ту примарну основу свог деловања. - Они (епископи) никако не смеју да се претворе у пуке администраторе или медијске манипулаторе, да се прилагођавају духу овог времена световности, већ да се посвете вечној мисији Цркве. - Патријарх је још нагласио улогу доброчинства и социјалног служења као општецрквеног дела од највећег значаја, омладинске мисије у којој је битно држати се начелима да се младима Христос примером покаже као Слобода, а не као забрана. Он се позабавио и питањем развоја богословља не само у предавачком већ и у научном смислу, које има велику и трбало би да има све већу улогу у мисији Цркве. View full Странице

Одслужен молебан пред иконом Пресвете Богородице Београдске у цркви Ружици у недељу 5. новембра 2017. Чудотворна икона Богородице Београдске својевремено је заједно са моштима Свете Петке однета у Цариград и овде нестала, те је сада ова икона урађена по њеној фотографији коју је даривао Његова Свесветост Патријарх цариградски Вартоломеј. Молитве Богородици Београдској узносио је протојереј-ставрофор др Саво Б. Јовић, који је укратко говорио о историјату ове иконе, а затим све верне помазао освећеним уљем. Крстоносни прота Саво је позвао све на сабрање и молитву сваке недеље у 17 часова како бисмо се „вратили себи, повратили љубав у себи и према ближњима, и уконили зидове ћутања“. „Имамо телефоне, имамо интернет, чујемо се са некима из Аустралије, Америке, али смо у рођеним кућама подигли зидове ћутања...,“ казао је протојереј-ставрофор и додао да смо и зато данас узносили молитве овој Пресветој Богородици чудотворној, која је велика и брза помоћница. Молимо Пресвету Богородицу Београдску да нам помогне да се љубав усели у срца наша, у наше породице и да та права љубав истера мржњу из срца наших, јер тамо где је љубав тамо нема мржње, и тамо где је љубав тамо нема гордости; тамо где је љубав, нема зла и нема греха, слушао је благоверни народ благопоучне речи протојереја-ставрофора Сава Б. Јовића. Архиепископија београдско-карловачка View full Странице

Његово Преосвештенство Епископ моравички г. Антоније служио је 17. октобра 2017. године, на празник Светих Стефана и Јелене Штиљановић, свету архијерејску Литургију у београдској Саборној цркви. Празничном сабрању крај светих моштију честитог кнеза Стефана молитвено су присуствовали Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, Преосвећена господа Епископи будимљанско-никшићки Јоаникије и рашко-призренски Теодосије, верни народ престонице и гости из Русије и Пољске. Житије Светих Стефана и Јелене (Штиљановић) Звучни запис беседе викарног Епископа моравичког Антонија -ФОТОГАЛЕРИЈА- Извор: Српска Православна Црква View full Странице

Владика Никанор пред црквеном комисијом Р. Др. | 10. мај 2017. 21:52 Због оптужби за самовољу, прекршаје и прогон свештеника. Утврђено да се у банатској епархији не поштује Устав СПЦ Владика Никанор Фото Дарко Дозет КОМИСИЈА Светог архијерејског Синода СПЦ посетила је данас Епархију банатску и разговарала са владиком Никанором и свештеницима незадовољним статусом у овој епархији. О наводним злоупотребама и финансијским неправилоностима они ће обавестити Синод СПЦ и патријарха Иринеја, после чега ће бити донета одлука да ли ће Никанор бити позван на одговорност. Долазак владика далматинског Фотија и бачког Иринеја у Вршац, у име "црквене владе" уследио је после низа представки банатског свештенства упућених Патријаршији у Београду. Клирици банатске епархије више пута су указали на Никанорову самовољу, кршење црквеног устава и кршење права свештенства. - Непосредни повод доласка комисије јесте Никанорово оглушење о синодске одлуке које се тичу притужби на владику због самовољног премештања свештеника, неисплаћивања зарада, као и прогона свих који су му се супротстављали - каже извор "Новости" из СПЦ. - Комисија је констатовала да је стање у банатској епархији несређено, као и да се приликом управљања не поштује црквени устав, већ се доносе ад хок одлуке. Саговорник "Новости" каже да би прекршаји владике Никанора могли да се нађу на дневном реду Сабора, који ће се изјаснити о извештају синодске комисије. На адресу патријарха Иринеја иначе, стигло је више драматичних писама са упозорењем да владика злоупотребљава црквени новац и прогони поједине свештенике. Они су прошле године потписали и петицију којом су од врха СПЦ затражили да банатског владику позове на одговорност и заштити их од његове самовоље. Заседање највишег црквеног тела почиње 15. маја у Патријаршијском двору. Иако се дневни ред формира на самом заседању, у црквеним круговима спекулише се да би владика Никанор могао да се нађе међу тачкама дневног реда. Уколико се то догоди владика би могао да се суочи са разрешењем управе епархије банатске. ЕПАРХИЈА ДУГУЈЕ МИЛИОНЕ МЕЂУ најкрупнијим проблемима у банатској епархији јесу и принадлежности које епархија дугује свештеницима. Реч је о веома високим износима по основу плата, као и никада уплаћених пореза и доприноса. Поједини клирици од владике потражују и по више милиона динара, што он, како тврде, не признаје као епархијски дуг.