Претражи Живе Речи Утехе

Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански г. др Порфирије (Перић), председник Извршног одбора за обележавање великог јубилеја - 800 година аутокефалности Српске Православне Цркве, гостујући 2. октобра 2019. године у јутарњем програму Радио-телевизије Србије, говорио је о значају и величини обележавања овог јубилеја и низу молитвених и других сабрања која ће уследити у наредним данима. Централна прослава 800 година самосталности СПЦ биће прослављена у манастиру Жича и у Београду од 6. до 9. октобра ове године. "Данашње тешкоће, а њих има и биће их увек - не треба да нас плаше, већ треба да се уозбиљимо, да преиспитујемо себе колико смо на путу Светога Саве и његовог оца", рекао је Митрополит Порфирије између осталог. Благодарећи РТС на медијском покровитељству, учешћу уметничких ансамбала РТС у свечаној академији, али и на другој помоћи око реализације саме академије, Митрополит Порфирије је рекао да се ова манифестација "сасвим природно и логично одржава под покровитељством наше државе и Председника Републике", и наставио: "Догађај добијања аутокефалије није није нешто што се тиче само Цркве, већ је него се тиче заиста сваког нашег човека, а тиче се пре свега Цркве и државе, те овај догађај сви заједно и славимо", закључио је Митрополит Порфирије. Извор: Радио-телевизија Србије

Новости у Музеју Српске Православне Цркве уочи отварања капиталне изложбе Осам векова српске уметности, заказане за 9. октобар. Поставка са око 300 до сада неизлаганих, вредних предмета. Прослављајући велики јубилеј, у Музеју Српске Православне Цркве ће у среду, 9. октобра 2019. године, бити отворена изложба Осам векова уметности под окриљем Српске Православне Цркве 1219-2019. Први пут код нас, биће изложено 135 рукописних и двадесетак штампаних књига, заједно са уметнички обрађеним оковима, што је у овом тренутку највећа поставка те врсте у Србији. Новости су, ексклузивно, прве добиле дозволу да погледају како теку припреме за велику изложбу, на којој ће бити приказано око 300 до сада неизлаганих и изузетно вредних предмета из богатих ризница цркава и манастира. Међу њима се издвајају стари рукописи на пергаменту из Пећке патријаршије и Високих Дечана с краја 12. и почетка 13. века, као и прве српске штампане књиге - Октоих петогласник и Београдско четворојеванђеље. Јединствену галерију српског иконописа од 14. до 20. века на овој изложби чине иконе из ризница Високих Дечана, Пећке патријаршије и цркава у Призрену. Изузетно су значајне иконе из времена цара Душана - архангела Гаврила и посебно поштоване Богородице Пелагонијске, као и иконе најбољег српског сликара друге половине 16. века, зографа Лонгина. Први пут пред публиком ће бити Лонгинова плаштаница, једина сачувана коју је најбољи иконописац и најплоднији уметник друге половине 16. века урадио. Читава изложбена поставка прожета је, у част јубилеја, галеријом оригиналних портрета патријараха, митрополита и епископа. -Изложена су највреднија дела и светиње које су у нашој Цркви Божјим промислом сачуване од зуба времена и избегле бездушне намере, злу коб и наум непријатеља да их оскрнаве и неповратно затру - написао је у каталогу за изложбу Његова светост патријарх Иринеј. - Иако је до данас преостао мали део најстаријих црквених драгоцености, сачувано је ипак много чесних моштију, повеља, рукописних књига, светих икона, свештених одежди и богослужбених сасуда и крстова. Обележавајући осам векова самосталности наше Цркве, потрудимо се да наставимо стопама предака, старајући се не само да сачувамо оно што смо добили у наслеђе, већ и да умножимо изданке који ће из доброг корена рађати богоугодна дела. Поред ремек-дела каква је Похвала монахиње Јефимије, везена златним нитима на свили, епитрахиља Светог Саве из ризнице манастира Крке и одоре Светог кнеза Лазара, бисери изложбе су три најзначајније плаштанице у Срба: плаштаница Светог краља Милутина с краја 13. века, студеничка плаштаница Антонија Хераклејског с краја 14. столећа - која се први пут представља јавности после завршене конзервације, и Лонгинова. -Изложеним предметима покушали смо да прикажемо богатство црквеног наслеђа, а посебно ризница манастира Високи Дечани и манастира Крка. На тај начин желели смо да представимо распрострањеност тог наслеђа - каже за "Новости" ђакон Владимир Радовановић, управник Музеја Српске Православне Цркве. - Дела из ове две ризнице, које су биле доста удаљене једна од друге и у различитим окружењима, једна ближе византијским и источним утицајима под турском империјом, друга ближе Западу и западним утицајима, сведоче о духовном сагласју и јединству српског народа. Оно се огледа у постојању истоветног уметничког израза, што чини српску црквену уметност јединственом у хришћанском православном свету. Свеобухватним приказом рукописних и штампаних књига сабрано је српско писано наслеђе многих манастира. - Током трајања изложбе, ово ће бити највећа изложена скупина дела те врсте у Србији - објашњава Радовановић. - Међу рукописним наслеђем издвајају се дела писана на пергаменту средином 13. века, попут изборног јеванђеља из Црколеза и Јеванђеља по Луки и Јовану из Пећке патријаршије. Пергамент је употребљаван у раном раздобљу српске књижевности, а припреман је у радионицама при српским манастирима или значајним преписивачким центрима ван њих. Правио се од јагњеће, јареће, телеће или зечје коже, па је за израду једног рукописа била потребна кожа много животиња. Лепотом се на изложби издвајају беседе Светог Исака Сирина из 14. века из Крушедола, Диоптра Михаила Псела, настала средином 15. века, из Пећке патријаршије, Четворојеванђеље протопопа Јована из Кратова из 1580. и Четворојеванђеље митрополита Максима Бранковића из Крушедола, које је 1514. године преписао и украсио монах Манкратије. -Старањем новобрдског и грачаничког митрополита Никанора, у Грачаници је 1539. године штампан Октоих петогласник, на чијој се почетној страници налази оригинална илустрација са приказом манастира Грачаница - каже ђакон Радовановић. - Средствима Тројана Гундулића, трговца из Дубровника, и трудом кнеза Радише Дмитровића, јеромонах Мардарије из Мркшине цркве 4. августа 1552. године завршио је рад на Четворојеванђељу, првој књизи штампаној у Београду. Књиге су у средњем веку и касније биле изузетно вредне, због чега су накнадно, као украс и заштиту, добијале оков. Златар Петар Смедеревац из Бечкерека, данашњег Зрењанина, по налогу крушедолског игумана Силвестра је 1540. године за Четворојеванђеље митрополита Максима израдио оков од сребра са позлатом. У радионици београдског златара Теодосија настао је 1681. године оков за Четворојеванђеље штампано у Београду 1552. године, док је по жељи београдског митрополита Илариона за Јеванђеље штампано у Москви 1656. израђен скупоцени оков. -Дуго црквено трајање обележено је различитим фазама: било је времена полета и уздизања, али нажалост, и времена тешког и великог страдања - објашњава Радовановић. - Оно што је заједничко и једнима и другима јесте непрекинуто уметничко стваралаштво. Чувари рукотворених светиња - епископи, монаси и свештеници - током осам векова прошли су разна искушења, а најчешће су они били први на удару. Постоје многа сведочанства о изузетној пожртвованости да се сачувају ризничке драгоцености, које су брањене и најскупљом ценом животом. -Да је најсавеснији чувар црквених уметничких светиња била Црква, боље од свих речи сведоче драгоцености који су не само израђене, већ и сачуване под окриљем Српске Православне Цркве - каже Радовановић. -О колико великом броју предмета је реч, најбоље говори чињеница да када би све оно што је у Цркви настало и сачувано било изузето, многи музеји и збирке остали би полупразни. Мећу ранохришћанским крстовима-привесцима и крстовима-реликвијарима, посебно се издвајају дечански крст цара Душана и три престона крста великих димензија, из седишта Патријаршије у Пећи. У колекцији се издваја и енколпион (иконица коју носи епископ) са камејом од сардоникса из 12. века са представом Христа, пореклом из Новог Хопова, као и панагијар из Дечана (14. век) и онај из Крушедола, у који је уграђен део Часног крста. Оригиналне повеље манастира Хиландара, први кивот у који су положене мошти Светог Стефана Дечанског и његова житијна икона изложени су у посебној просторији. Водећи мотив изложбе је митра Светог Стефана Штиљановића, израђена у техници филиграна у виду круне са крстом на врху. Круна је особена по томе што се налазила у кивоту са његовим моштима. Деспот Стефан Штиљановић је владао у области Срема и Славоније у тешким временима турских освајања. После смрти, Стефанове мошти приказале су се као чудотворне, па су најпре пренете у манастир Шишатовац, где су пребивале до Другог светског рата, када су га усташе уништиле. Мошти су спасене и 14. априла 1942. године и пренете у Саборну цркву. Посетиоци изложбе ће имати прилику да виде и око стотину веома вредних икона насталих у периоду од 14. до 19. века. Ради се о иконама из ризница манастира Високи Дечани, Пећка патријаршија, као и оним из порушених светиња на Косову и Метохији и из фрушкогорских манастира. Ретка је прилика да се на једном месту виде дела најбољег српског сликара друге половине 16. века - зографа Лонгина, као и иконе значајних мајстора иконописа 17. века - Георгија и Козме, зографа Андреје Раичевића и Радула. Извор: Новости

Српска Православна Црква (1219-2019) - Осам векова аутокефалности. Првојерарха српског, патријарха Иринеја у грбаљском манастиру Подластви код Будве 27. септембра 2019. године дочекало је хиљаде верних сабраних поводом прославе два величанствена јубилеја – 800 година аутокефалности Српске Цркве и 1500 година постојања манастира Рођења Пресвете Богородице – Подластве. Више о величанственој прослави читајте на првим странама октобарског броја Православља. Марина Марић пише о још једној великој прослави која се одиграла у манастиру Ћелијама, где је у присуству више архијереја Српске Православне Цркве освештана је тропрестона заветна црква Преподобног аве Јустина Ћелијског. У рубрици Поводи др Владислав Пузовић пише о Светом Сави и Српској Цркви у тексту под насловом Осам векова сведочења Васкрслог Христа. У Рубрици Поводи: др Владислав Пузовић, а поводом осам векова СПЦ, пише о Светом Сави и Српској Цркви у тексту под насловом: Осам векова сведочења Васкрслог Христа. Величанствена прослава значајних јубилеја Српске Православне Цркве – 8. векова аутокефалије СПЦ и 630 година постојања велике светиње Епархије браничевске – манастира Тумане, одржана је 14. и 15. септембра 2019. године. Научним скупом, освећењем нових конака, Светом Евхаристијом и богослужењима, манастир Тумане, познат и као ђердапски Острог, прославио је сведочење вековима (1389–2019). Према процени полицијске управе у Голупцу у манастиру је у недељу 15. септембра на богослужењу било око 15 хиљада људи, а током дана се окупило преко 20 хиљада душа... И следеће стране Православља су посвећене прослави великих јубилеја наше Свете Цркве: Поводом празника Рођења Пресвете Богородице и крсне славе храма у Зеници служењем празничног вечерња и свечаном духовном академијом 20. септембра 2019. године обележена је 800-годишњица аутокефалности Српске Православне Цркве и оснивања Епархије дабробосанске. Поводом 850 година Немањиних задужбина у манастиру Светог Николе у Куршумлији централна прослава је одржана у суботу, 14. септембра 2019. године, на дан када је пре 800 година Српска Црква постала самостална, и настављена у недељу, 15. септембра служењем свете архијерејске Литургије којом је началствовао Митрополит црногорско-приморски Амфилохије. Извор: Православље

Крсту Твиме поклањамо се Христе, и свето Васкрсење Твоје певамо и славимо! Светописамска читања: Гал. 215 зач. (VI, 11-18). Браћо, видите како вам великим словима написах својом руком! 12. Који хоће да се допадну по тијелу, они вас приморавају да се обрезујете, само да не буду гоњени за крст Христов. 13. Јер ни сами обрезани не држе закон, него хоће да се ви обрезујете да би се вашим тијелом хвалили. 14. А ја, Боже сачувај, да се чим другим хвалим осим крстом Господа нашега Исуса Христа, којим се мени разапе свијет и ја свијету. 15. Јер у Христу Исусу нити обрезање што помаже нити необрезање, него нова твар. 16. И који год буду живјели по овоме правилу, мир на њих и милост, и на Израиљ Божији. 17. Убудуће да ми нико не ствара тешкоће, јер ја ране Господа Исуса на тијелу својему носим. 18. Благодат Господа нашега Исуса Христа са духом вашим, браћо. Амин. Јн. 9 зач. (III, 13-17). Рече Господ: И нико се није попео на небо осим Онај који сиђе с неба, Син Човјечији који је на небу. 14. И као што Мојсеј подиже змију у пустињи, тако треба да се подигне Син Човјечији, 15. да сваки који вјерује у њега не погине, него да има живот вјечни, 16. Јер Бог тако завоље свијет да је Сина својега Једнороднога дао, да сваки који вјерује у њега не погине, него да има живот вјечни. 17. Јер не посла Бог Сина својега на свијет да суди свијету, него да се свијет спасе кроз њега. Архимандрит Георгије Капсанис: Крст Христов и његов значај у нашем животу Часни крст као символ и знак Христа Часни крст је најсветији знак и символ наше вере. Све Свете тајне се свршавају призивом Светог Духа и печатом крста: крштење, мирпомазање и божанска евхаристија. Сви свештени благослови су у знаку крста. Свештени храмови, свештени предмети и одежде освећују се часним крстом. Незамислива је било која лигургичка радња или скуп без крста. Крст је и највернији друг сваког православног хришћанина, од тренутка кад се родимо до наше смрти. Крстом се означава и гроб сваког хришћанина. Крстимо се често, стављамо знак крста на груди, у станове, на аутомобиле, на радна места, и као што пева Црква: "Крст је чувар целе васељене, Крст је лепота цркве, Крст је царева моћ, Крст је верних потпора, Крст је слава анђела и демонима рана. Крст је још не само најсветији и најдражи, него и незаменњив хришћански символ. Без њега је незамислива Црква Христа распетог. Зато јеретици или не указују дужно поштовање часном крсту, као протестанти или евангелици, или га сасвим неподаштавају као Јеховини сведоци.У Старечнику пише како је св. Јован питао демоне чега се они највише боје код хришћана, и они ус му одговорили: "Од три ствари имамо страх: од онога што носите око врата, од онога чиме се шкропите у Цркви, и од онога што једете на литургији." Онда их је он поново упитао: "Чега се од свега тога највише бојите?" И одговорили су му: "Кад бисте добро одржавали оно што једете на литургији нико од нас не би могао наудити ниједном хришћанину."Дакле, оно чега се демони највише боје јесте крст, крштење и божанско причешће. Моћ часног крста Благодат и сила часног крста се не налази у његовом облику, тј. самим тим што је крст, него је његова сила у томе што је то крст Христов, средство којим је Христос спасао свет. То је жртвеник на који је Христос принео самог себе за цео свет. Сва кеноза, поништавање, мука, бол, смрт и све што је преузео за нас, врхуне у крсту. На крсту је доживео највећи бол и понижење за нас. Због нас је постао проклетство да би нас ослободио проклетства од греха и закона. Целокупно дело Христово, сво Његово човекољубље сажима се у крсту. Св. Григорије Палама нам приповеда како је неко иронично упитао једног од богоносних отаца да ли верујеу Распетог, овај му је одговорио: да верујем у Онога који је распео грех.На крсту је Богочовек разрешио трагедију људске слободекоја је проузроковала непослушност првостворених, и будући послушан до смрти, и то смрти крсне." (Филипљ. 2, 8). Тако је поново усмерио нашу слободу према нашем Творцу, Тројичној Богу. На крсту је победио смрт ‡ смрћу смрт уништи ‡ тиме што је нашу смрт учинио својом, а својим васкрсењем нам је подарио живот и нераспадљивост. Преко крста нас је спријатељио са Богом Оцем и подарио нам опроштај грехова.На крсту је на најубедљивији начин показао да нас воли безграничном љубављу, чак и у часу док Га распињемо. Кроз крст нас је привео и ујединио у једно тело, нас, своју расејану децу; срушио непробојни зид који нас је делио и "саздао у себи новога човека." (Еф. 2, 15). Крстом је очистио и осветио небо, ваздух и земљу, будући да је распет испод неба, подигнут у ваздух, а Његова пресвета крв се пролила по земљи. На крсту је принео општу жртву за целу земљу и опште очишћење за целокупну људску природу. Отуда је страдао ван зидина града и изван Соломоновог храма, примећује св. Јован Златоусти. Својим распећем, "уздизањем пуним смирења" како каже једна древна молитва, уздигао је и нашу природу која се "кроз лажно уздизање и сујетно кретање спустила до âда". На крсту је показао да овај свет није последња реалност, него само пут према последњој стварности. Наравно, уколико се у овом свету крстоносно боримо против нашег егоизма. Тако је поново успоставио позитиван смисао овога света. На крсту је открио себе као јединог доброчиниоца и спаситеља, избавитеља и животодавца универзума, и коначно осујетио свако дело ђавола, његове методе и заблуде, моћ и власт коју је имао над људима. Смрт Господа на крсту је животворна и избавитељска, дарује живот и избављење: Јер је ДОБРОВОЉНА Господ приступа смрти не као осуђеник, него као цар који се жртвује за своје поданике, као што и каже: "Мени се ваља крстити крштењем, и како ми је тешко док се то не изврши" (Лк. 12, 50). Зато Византинци пишу на крсту: "Цар славе", и сликају Христа не обузетог болом (са обешеним телом које се одржава на истегнутим рукама и изгледа потпуно немоћно), него Господа(ра) и бола (руке на крсту су хоризонталне). Јер је СТВАРНА СМРТ По божанству нестрадални Господ страдао је за нас по телу. Његова људска природа је прошла предсмртну агонију и бол распећа. Требало је да нашу смрт доживи потпуно а не само феноменолошки. У Гетсиманском врту се људска природа заиста уплашила, али се опет покорила божанској вољи и природи. Тако је страдао и умро за спасење и живот света. Јер је ОВАЈ СТРАДАЈУЋИ безгрешан за грешнике. Основна је истина да је Господ био безгрешан јер је Његова људска природа од самог оваплоћења уједињена са божанском, због тога што је ово јединство испостасно јединство у лицу Логоса Божијег. Крст Христов је био јесте "за Јудеје саблазан, за Грке безумље, а за нас верујуће божанска сила и божанска мудрост" (1. Кор. 1, 23). То је највећи парадокс у историји: живот кроз смрт. Кроз проклетство благодат. Кроз понижење слава. Кроз смирење узвишење. Као што каже св. Григорије Палама: "То је, дакле, сила и мудрост Божија, да кроз немоћ победи, да се кроз смирење уздигне, да се кроз сиромаштво обогати." Није случајно што Господ није хтео да остане у слави Преображења и да избегне крст, него је силазећи са Тавора припремио ученике за оно што ће се догодити. Кад Га је Петар саветовао да избегне крсну смрт строго га је укорио: "Иди од мене Сотоно! Саблазан си ми, јер не мислиш што је Божије него што је људско." (Мат. 16, 23). И опет, идући на добровољно страдање каже: "Сад се прослави Син човечији." (Јн. 13, 31). И у другим деловима јеванђеља крст се карактерише као славаХристова (Јун. 12, 23). Слично говори и св. Јован Златоуст: "Крст који је раније био ствар срамоте и казне сада постаје слава и част. А да је крст слава чуј Христа који каже: "Оче, прослави ме славом коју сам имао кодтебе пре него што је свет настао", подразумевајући овде славу крста." Учешће хришћана у крсту Христовом После укоравања Петра Господ и од својих ученика тражи да живе крстоносно: "Тада Исус рече ученицима: "Ако хоће ко за мном ићи, нека се одрекне себе, и узме крст свој и за мном иде."(Мат. 16, 24).Синовима Заведејевим и њиховој мајци кји су тражили првенство одговорио је: "Не знате шта тражите. Можете ли пити чашу коју ја пијем, или се крстити крштењем којим ја крштавам. Из ових Господњих речи следи да је "Христос пострадао за нас, остављајући нам пример да идемо Његовим стопама" (1. Петр. 2, 21).Крст није само "облик" или "символ" или "знак" Христа, него је и начин живљења хришћана, или боље рећи, "јединствени начин живљења хришћана."Kао што је истински Христос незамислив без крста, тако је и истински хришћанин незамислив без крста, тј. без учешћа у крсту Христовом, као што нам каже и сâм Спаситељ: "Ко не носи крста својега и за мном не иде, не може бити мој ученик." (Лк. 14, 27). Али шта значи следовати Христу и носити крст, тј. живети крстоносно? а) Распети старог човека (тј. страсти) тело са страстима и жељама" (Гал. 5, 24). Одбијам старог човека и борим се да из себе искореним грешне и егоистичне страсти, свој егоцентризам и самољубље. А облици самољубља су: маловерје и неверје; равнодушност према ближњем, и још горе, искоришћавање ближњег; телесна уживања и обожавање тела; грамзивост и среброљубље; Злопамћење и клеветање, и свако дело којим рањавамо и ожалошћавамо наше ближње; славољубље и сујета. Сагласно Св. Оцима, самољубив човек не може бити ни богољубив ни човекољубив. Може да опонаша богољубивог и човекољубивог, али у суштини воли једино самога себе. Ако своје самољубље не распнемо на крсту Христовом не можемо бити Његови истински ученици, јер не можемо задобити Његову истинску љубав. Зато Његов ученик ап. Павле и каже: "А ја, Боже сачувај, да се чим другим хвалим осим крстом Господа нашега Исуса Христа, којим се мени разапте свет и ја свету" (Гал. 6, 14). По св. Исаку Сирину свет је наш острашћени однос према творевини, односно наше страсти. Значи, свет је распет мени и ја сам распет мени и ја сам распет свету, што ће се рећи да избегавам не само грех, него и грешне жеље и грешне помисли. Ово умртвљење можемо постићи јер смо у Св. тајнама са ‡ умрли и са ‡ васкрсли у Христу. "Који се крстимо у Христа Исуса, у смрт Његову се крстимо", те тако можемо "ходити у новом животу" (Римљ. 6, 3-4). У замрлом животу нам се преко крштења даје нови живот у Христу. Хришћански живот после крштења је борба "могућности" да постане "стварност."Обновљени и даровани нам нови живот у Христу треба да победи и преобрази сваки детаљ мртвог и старог човека. Ова борба је крст. Тумачећи ову тајну св. Григорије Палама нам говори о нашем бежању од света (прва тајна крста). Затим, кад нас свет преко лоших помисли покушава удаљити од Бога потребно је одстранити свет из нас (друга тајна крста). Прва тајна одговара пракси а друга теорији (сагледавању, сазерцању). Овде св. Григорије напомиње да без теорије не можемо очистити нашег унутрашњег човека од лоших и страсних помисли: "Кад преко трактичне врлине стигнемо до теорије, и побољшамо и очистимо нашег унутрашњег човека, и у њему потражимо скривену божанску ризницу, и ту пронађемо царство Божије, онда се распињемо за свет и страсти. Јер се кроз ово преиспитивање у срцу рађа једна топлина која угушује лукаве и нечисте помисли као муве, а души доноси духовни мир и утеху, а тело освећује." Св. Исак Сирин такође каже: "Дејство крста је двојако... ... Једно је у трпљењу телесних невоља и назива се пракса; а друго се састоји у истанчаном (суптилном) деловању ума, у размишљању о Богу и непрестаној молитви, и назива се теорија.По св. Григорију, крст је деловао и у Старом Завету. Постојао је знак крста, одн. многа дела и чуда која су учињена знаком крста, као Мојсијево крстолико пресецање Црвеног мора. Наводи се око двадесет праобраза крста у Старом Завету.Такође су постајали и праведни мужеви који су били праобрази распетог Христа, као нпр. Исак који је својом послушношћу оцу био праобраз Христове до смрти послушности Оцу. Затим Јосиф који је неправедно протеран и претрпео многа искушења.На крају, код свих старозаветних праведника је деловала тајна крста као пракса и теорија, и том силом су побеђивали грех и постајали пријатељи Божији.Крст је деловао и код Аврама када је у себи умртвио љубав према отаxбини и по заповести Божијој пошао у непознату земљу.Крст је деловао и код Мојсија када је одбио почасти фараоновог двора и изабрао страдање за свој народ.Крст је опет деловао када је Бог позвао Мојсија на Синај тражећи да претходно скине обућу са својих ногу, тј. да умртви телесно мудровање силом боговиђења. И завршава св. Григорије: "Недостаје ми време да приповедам о Исусу Навину и судијама и пророцима, цару Давиду и осталима који су деловали тајном крста; заустављали реке и сунце, побеђивали у рату, затварали и отварали небо, чинили облаке кишовитим..."Дакле, "и пре Христове крсне жртве крст је био тај који спасава."Ако је сила крста Христовог деловала код свих старозаветних праведника, разумљиво је да је деловала и код пресвете Богородице Марије која је од почетка успела у томе да "човек одбаци из себе све оно што Богу није угодно." Никада није заокупљала себе чак ни нечистим помислима, а у младости је учинила оно што је Аврам учинио у старости: напустила је своју кућу и родбину и ушла у светињу над светињама где је сјединила свој ум са Богом и остала је непрекидном созерцавању Бога.Наравно, крст је животу Богородице као пракса и теорија није био исти као код старозаветних праведника који су имали удела у греху. За њих је крст био борба за надилажење греха, док је код пречисте Богородице уздизање из силе у силу, из славе у славу, из теорије у теорију. "Од тренутка кад се родила", каже св. Никола Кавасила, "устројавала је пребивалиште за Онога који може да спасе човека, трудила се да беспрекорно уреди обитавалиште Божије, тј. саму себе како би била достојна да Га прими.O овој крсној борби и теорији ‡ виђењу Бога ‡ које је Богородица имала у Светињи над светињама говоре нам у својим беседама на "Ваведење пресвете Богородице" св. Григорије палама и св. Никодим Светогорац. б) Подносим нехотична искушења живота стрпљиво и без роптања Тешке и дуге болести, смрт драгих нам лица, као и наша смрт, неправда, незахвалност и запостављеност, прогони које понекад трпимо, сиромаштво и друга искушења, јесу прилике које нас, ако их правилно искористимо, распињу и приближавају Христу. Ако се озлоједимо, бићемо духовно оштећени. Ако их примимо пасивно, стоички, јер не можемо другачије, опет ништа нисмо урадили. Али, ако их прихватимо као посету Бога нама и као прилике за наше духовно усавршавање, тада смо у великом добитку. Добровољно прихватање крсног страдања као дара божанске љубави за наше духовно усавршавање уздиже нас у висину светих мученика. Један светогорски аскета је карактеристично рекао:"Једно славословље "Слава ти Боже" у време болести има већу вредност од хиљаду "Господе Исусе Христе" кад смо здрави." Христу са-распет апл. Павле нас уверава: "Ако трпимо, с Њим ћемо и царовати" (2. Тим. 2, 12). Овај став су у животу показали сви свети на челу са блаженим и многострадалним Јовом, који се због тога сматра праобразом Христа. Јов је био праведан, није био безбожан и грешан, а ипак је Бог допустио да претрпи неподношљиве болове, док су други безбожни напредовали.Познати православни богослов о. Димитрије Станиаје говорећи о овој теми поучава: "Бог има право давати и одузимати дарове. И човек не би требао прилазити Богу због тога што му је Бог поклонио неке дарове. Такав став према Богу не би био одраз истинске љубави, него само једна оданост због сâмих дарова. То би значило стављати дарове изнад Дародавца. Однос Бога и човека би се, у том случају, заснивао на принципу уговора и човек би могао да каже: "Бићу Ти одан онолико колико ми дајеш." Такав човеков став би значио да је Бог сâм по себи недостојан љубави. Тада би овај однос зависио од интереса, тј. човек само користи дарове које Бог даје. Онда би човек, у суштини, волео једино сâмога себе. Тиме би дарови, као знаци љубави Божије и као начини човековог уласка у лични однос са Богом, изгубили свој смисао.Дарови имају смисао само онда када ступимо у истински лични однос са Богом, однос који је изнад свега тварног. Једино оваква веза не бива оптерећена материјалним идолима. Све наше идеје о стварима и даровима Божјим исчезавају у светлости оваквог односа. Тако очишћени приносимо себе Богу и узносимо се да дијалога љубави са Њим. Тада осећамо да је Бог безгранично већи од свих својих дарова и свега што је стварно. Овим односом бивамо уздигнути на једну другачију раван постојања поново добијамо све оно што смо изгубили.Хришћанин који у себи има љубав Божију за свакога ‡ ону љубав која сачињава нетрулежну и неисцрпиву стварност ‡ осећа да има највећу од свих радости. Већу него што све ствари овога света могу да му пруже, већу и од самог његовог постојања. То је чињеница коју врлински људи откривају у свом страдању. Овај крст се даје човеку како би успео да открије Бога у једној другој равни постојања, у једној апофатичкој дубини. Али, такође, и да другима покаже да постоје и такви који могу остати сједињени са Богом чак и онда кад изгубе све што имају, па и онда кад изгледа да и сâм Бог измиче испред њих."На један посебан начин у страдању Христовом учествовала је и Богородица. "Богородица је суделовала и састрадавала тиме што је допринела узвишеном пражњењу (кенози) Бога Логоса" (св. Григорије Палама).Још од Духом Светим зачећа Логоса у некој светој утроби почела су и нека искушења. Јосиф, не могући да објасни њено надумно зачеће и трудноћу "намисли да је тајно отпусти" (Мат. 1, 19). Треба да је тада био велики бол простодушне девојке Марије.Искушења и тешкоће су биле и кад је тражила место да се породи, јер се ретко дешава да жена спремна за порођај не може да нађе место да роди.Искушење је било и Иродово убијање деце. Искушење је било и бекство у Египат. Без крова на главом у Витлејему, избеглица у Египту.Искушење и агонија приликом поклоњења у Јерусалиму кад је изгубила на три дана свог дванаестогодишњег сина.Сваки Исусов бол за време Његове трогодишње делатности био је њено искушење. Саслушајмо св. Николу Кавасилу: "А заједно са својим Сином је учествовала у понижењу и увредама.И када су Га убили они којима је чинио добро, она је заједно са Њим трпела све Његове болове.Узела је учешће у свему што је њен Син учинио за наше спасење. Дала Му је своју крв и тело, учествовала у Његовим мукама и радостима. И кад су Њега на крсту проболи копљем она се осећала као да је и сâма прободена ножем, као што јој је и предсказао св. Симеон. И после Вазнесења свог Сина опет је видимо као прву међу апостолима и хришћанима. И као што је при распећу у Христовом "стајала поред крста", тако и после Вазнесења она подиже крст Цркве јер је била једна од првих жртава гоњења хришћана. в) Преузимам добровољне трудове и одрицања ради љубави према Богу Сам Господ нас је учио да је пут јеванђеља узан и тежак, и да Царство Божије трудбеници добијају. Без труда и рада над сâмим собом стари човек неће одступити, страти неће бити искорењене. Постом, молитвом, бдењем, метанијама и свеукупном православном аскезом одстрањују се страсти и хришћанин од телесног постаје духован. Подвизава се да према људима и материјалним добрима не би прилазио острашћено. Да се бори не као животиња, него као икона Божија. Да не употребљава свет потрошачки, него евхаристијски. Позната је светоотачка изрека: "Дај крв и добиће дух." Пост Велике четрдесетнице је врло напоран, али без овог напора ‡ сараспећа Христу ‡ не може се доживети радост Васкрса.У нашој православној Цркви, где се подвизавамо крстоносно, добијамо доживљај Васкрса. У нашој Цркви је све васкрсно јер је све крстоносно. Наша Црква је Црква крста и васкрсења. Без крста нема васкрсења. А крст не постоји као крст ако није праћен васкрсењем. Зато ми православни и Велики петак славимо васкрсно, док на Западу и Васкрс славе у знаку крста. "Крсту Твоме клањамо се владико, и свето васкрсење Твоје славимо." Св. Јован Златоуст "Беседу о крсту" почиње следећим речима: "Данас имамо празник и славље, јер се наш Господ налази прикован на крсту... Крст је темељ нашег спасења, крст је претпоставка безбројних добара." У труду и напору подвига и крстоносног живота крије се најтајанственија и најистинскија радост и спокој, као што је и сâм Господ наговестио: "Благо онима који плачу јер ће се утешити". Сузе покајања и подвига су, сагласно св. оцима, радосна туга. Аскетски је био и живот наше Богородице, нарочито, као што смо рекли, у светињи над светињама. Али и после вазнесења на небо њеног Сина, она је, како каже св. Григорије Палама, живела таквим животом који се може упоредити са најтврђом аскезом. Од Спаситеља и Богородице учили су се крстоносној аскези и св. апостоли, и тај наук предали цркви. Наш народ је од Цркве научио и створио крстоваскрсни етос. Тај етос је помогао да се издржи тешко 400-годишњице ропства под Турцима. Тај етос је допринео да се овај нејаки народ охрабри и подигне устанак 1821. г. Просте и неписмене мајке, али од Бога умудрене, училе су своју децу вери, молитви, посту, покајању. Одгајале су истински слободне људе да постану вође у борби за националну слободу.Размислимо какво васпитање данас нудимо својој деци и колико им помажемо да надиђу свој егоцентризам и да постану истински слободни људи?Данас се рекламирају и промовишу и други облици аскезе, неправославни и нехришћански. Јеванђелска и православна аскеза нема никакве везе са аскетским методама разних источњачких, индијских учења типа јоге, где аскеза има антропоцентрички карактер и само је једна гимнастика воље а не сараспеће Христу.У православној Цркви аскеза никада није сама себи циљ који врхуни у самооправдању. Него је увек средство за добијање благодати Духа Светога и истинске љубави према Богу и човеку.За православне хришћане прихватање крста је израз покорности и љубави према Богу. То је уздарје Богу који се жртвовао за нас.Страдања за Христа могу се принети Богу и за саму Цркву, као што је то случај са ап. Павлом: "Сада се радујем у својим страдањима за вас, и у своме телу попуњавам што недостаје Христовим патњама, за тело Његово, које је Црква.У страдањима многих мученика (св. Харалампија, св. Модеста, св. Анастасије Римљанке) видимо да они приносе Богу свој бол и смрт за све оне паћенике који ће се на њих у молитвама позвати. То је пример савршене љубави, јер се страдања овде дешавају не само за лично спасење, него и за спасење других. Крст и савремени свет Живимо у једном свету у којем доминира дух непријатељства према крсту. У свету који за свој идеал има самољубље, који је без морала, у којем је најважније задовољити страсти, лагодно живети, жртвом и љубављу, тј. са крстом, него са егоизмом. Овај свет не жели да чује ништа о суздржавању, о господарењу над страстима, о пожртвовању, о посту, о аскези. У суштини, одбија крст и зато се не сусреће са Христом. Остаје у трулежи и смрти, у досади и празнини. Забавља се али се не радује. Психологија, педагогика, политика, социологија, прâво, директно се нападају овим духом.Врло добро примећује о. Димитрије Дутко у књизи "О нашем надању": "Очигледно је да понекад и поред наше вере у Христа покушавамо да пут у Царство Божије учинимо лагодним! Свет са својим добрима и техничким прогресом нас је отупео. И ако понекад говоримо о болу и страдању, деси се да одједном кажемо: "Хришћанство је радост." А ипак, радост не долази тако. Радост се не купује. Не купује се новцем. Радост хришћанина се купује трудом и страдањем. Да би се човек спасао наш Господ је висио на крсту. Добровољно. И био је распет и умро. А онда је дошло васкрсење и потом радост. "Онај ко хоће за мном да иде, нека се одрекне себе и узме крст свој и пође за мном," рекао је Христос. Неопходно је узети свој крст. А онај ко без крста иде за Христом, није Христа достојан. То нам је сâм Христос врло јасно рекао: "Није мене достојан." А то значи: "вера и љубав таквога човека према Христу нису изворне, не вреде ништа. Крст нас плаши и то је природно, јер нам одузима угодност. Бол је нешто страшно за нас, а у ствари, лагодност би требала да буде та која је за нас страшна. Ако мало пажљивије погледамо видећемо да сва савремена зла имају свој извор у лагодности. Труд, страдања, крст су нешто што је добро каже Христос. Само тако Његов јарам постаје лак."Овај свет који одбија крст Христов, мора се данас сусрести са немилосрдним ударцима који су последица његовог антикрсног става; сида, наркоманија, еколошка катастрофа.А решење није тамо где се мисли, одн. у предузимању одређених заштитних средстава. Она су корисна али недовољна. Коренито решење је једино покајање.Јудеји су тражили "знак" од Христа и Он им је одговорио да ће им дати знак пророка Јоне. Односно Његова смрт, погред и васкрсавање (Мат. 12, 39). И данас је то решење за наш безизлаз и долазећу катастрофу. Дакле, избор крстоносног начина живљења као јединог начина живљења. Један од западних отаца, бл. Августин, је рекао: "Познајем три крста. Један крст који спасава, и то је крст Христов. Тим крстом се спасава и човек. Други крст је крст разбојника распетог с десне стране. А познајем и трећи крст којим човек може изгубити вечност. То је крст разбојника распетог с леве стране. Типови ових људи (двојица разбојника), представљају целокупно човечанство. Крст разбојника с десне стране прихвата и преузима на себе крст Христов. Крст разбојника са леве стране представља онај део човечанства који не прима крст Христов и тако се губи. И уопште, крст не можемо избећи ни на који начин."Хришћани који живе у овом свету који одбацује крст морају учинити велике напоре да се не би отиснули у свет материјалних вредности. Сваког тренутка су у дилеми избора између два начина живота: крстоносног у Христу или антикрсног, тј. крсне љубави и антикрсног егоизма.Љубављу се сараспињемо Христу, а егоизмом распињемо Христа, постајемо непријатељи крста Христовог. О старим и новим распињачима Христа говори и ап. Павле: "Јер многи за које вам много пута говорих, а сад и плачући говорим, владају се као непријатељи крста Христова; Њихов крај је погибао, њихов бог је трбух, и слава у срамоти њиховој, они мисле оно што је земаљско." (Фил. 3, 18-19).Ђаво покушава да уплаши хришћане како ће, ако изаберу крст бити назадни, неће напредовати, неће опстати ‡ са крстом у руци не напредујеш ‡, него ће постати жртве злоупотребе, па им онда предлаже да они злоупотребе друге, (да не би други злоупотребили њих). Тако, будући маловерни, запостављају благодат, моћ и заштиту Божију свих који испуњавају Његове заповести. Јевреји су хтели Месију али без крста. И данас људи хоће земаљски рај, али без крста. Зато и нас хришћане позивају да напустимо крстоносни начин живота. Ако Антихрист ратује против Христа, чини то јер је Христос распети Христос, а то значи и васкрсли. Антихрист као лажни месија и лажни пророк обећава људима земаљски рај, избављање и спасење без крста. Али како може постојати рај без љубави и љубав без самоодрицања. Устанак против егоизма је најрадикалнији устанак у свету. Интересантно је једно тумачење које тумачи символички број Антихриста 666. На грчком се овај број пише (ХXСт) Христос стран Крсту ‡ српски би ова скраћеница била ХСК ‡ прим. прев). Дакле, спаситељ без крста, што значи Антихрист. Превео: Зоран Јелисавчић (Овај текст је објављен у књизи КРСТ ХРИСТОВ. Издавач је Задужбина Манастира Хиландара) Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У петак 6. септембра 2019. године, када наша Црква прославља светог свештеномученика Евтихија и свету мученицу Сиру, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету Литургију у храму Свете Петке у крагујевачком насељу Виногради. Епископу су саслуживали: протојереј Драган Брашанац, протојереј Славиша Илић, протонамесник Мирољуб Миладиновић и ђакон Урош Костић. Звучни запис беседе У беседи којом се обратио верницима, Владика Јован истакао је значај покајања у животу хришћана. “Апостол Павле у првој реченици данашњег прочитаног Апостола каже: “Жалост која је по Богу доноси покајање за спасење, а жалост по овоме свету доноси смрт”. О којој то жалости је овде реч? Жалост која је по Богу, то значи да је човек осетио да се огрешио о Бога, и та жалост човека побуђује на покајање. То је благодатни дар Божији који Бог даје човеку да би осетио покајање и осетио тугу, али радосну тугу. Покајање доноси радост зато што у покајању човек осећа, ако се искрено покајао, он осећа да му је Господ опростио грехе. Покајати се значи васкрснути, изменити се, и све док човек не измени самог себе он уопште не може ни да осети ту потребу да треба се каје. Покајнику Бог излази у сусрет, то је оно што је најважније, и са очинском љубављу га грли, као што је отац загрлио блудног сина у причи из Јеванђеља, јер је син видео да је погрешио, осетио је тугу, дошао је себи, познао себе и признао себи себе и признао да је погрешио. Ту је нама камен спотицања, што ми не признајемо да смо погрешили. Грех увек тражи оправдање. Зато треба спознати себе онаквог какав јесте. Човек треба да “преврне” и “изврне” себе, другим речима, треба да изађе из себе и да постави себе наспрам себе, а то значи да призна себи себе. Ми ћемо увек признати себе у позитивном смислу, а никако да признамо да нисмо добри. Нама је за спасење потребна воља и жеља. Кад имаш вољу за спасење, онда ће те та воља покренути и изазвати тај осећај грешности да би дошао у покајање. Воља изграђује богочежњиво расположење. Човек покајањем доводи себе пред лице Божије. Човек без вере и смирења не може да призна своју слабост. Зато покајање помаже да човек сагледа себе у светлости Божијој. Тада првенствено савест излази пред нас и човек себе спознаје тек онда када свим својим бићем доживи покајање. Тада човек апсолутно доживљава себе и препознаје шта је важније од важнијега и потребније од потребнијега. А покајања нема без самоспознаје. Покај се и спознаћеш себе, то је порука апостола Павла. У покајању је спасење, без покајања нема Царства Небескога. Само покајничка суза води до покајања. У овом свету постоје само две врсте жалости, жалост по Богу и жалост овога света. Једна доноси покајање, а друга доноси смрт. Нека нам Господ помогне да се истински покајемо, да знамо да је жалост по Богу радост, а да је жалост по овоме свету смрт”, поручио је Епископ Јован. Извор: Епархија шумадијска

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је са свештенством и свештеномонаштвом, у 11. Недјељу по Духовима, 1. септембра 2019, Свету Архијерејску Литургију, у манастиру Ђурђеви Ступови. Звучни запис беседе У литургијској проповједи, којом се обратио сабраном вјерном народу, Преосвећени Епископ Јоаникије говорио је о зачалу из прочитаног светог Јеванђеља у којем господар тражи од свог слуге да плати дугове, а како овај сиромах није имао чиме да плати, он измоли од господара да га сачека и да ће му дугове вратити. „Препознали смо се сви у улози човјека, који је имао велики дуг код свог господара, код цара, дуг који више није могао да отплати, али, када је замолио да се сачека и да ће отплатити, господар му све опрашта. Не само да не тражи од њега да накнадно врати свој дуг, него каже да не мора ништа да враћа, све му је опроштено“, навео је Владика. Тај човјек, додао је Његово Преосвештенство, иако је добио опроштај, није се изнутра препородио, него, чим је срео неког човјека који му је нешто мало дуговао немилосрдно га је напао да му врати тај дуг одмах, без одлагања. „Ко је тај Који је све опростио – то је Господ Исус Христос, Који је то посвједочио својом крвљу на Крсту када је, ради нас и због наших грехова, примивши наше гријехе на себе, примио и страшну смрт, излио своју живоносну крв за нас. Таква је Христова жртва према нама, људима, много већа него што ријечима можемо описати. Љубав Божја је безобална, љубав Божја се јавља као жртва за нас“. „Који је проблем што ми не знамо да опростимо и онда се вежемо? Шта бива са оним који не зна да опрости свом ближњем, а то су, углавном, ситнице? Бива му као оном човјеку, а чули смо у Јеванђељу; чуо онај господар, онај цар да овај није опростио свом ближњем неку ситницу и каже му: Ти си, коначно, себе осудио на пропаст, онда више опроштаја нема“, поучавао је Епископ Јоаникије. У томе је, по Владикиним ријечима, наша трагедија. Господ Исус Христос излио је своју живоносну крв за све нас, и за онога за кога мислимо да нам је нешто крив. „Кад се ради о кривицама према ближњима, човјек може да буде нешто крив, али то се у нашим очима увелича, чини нам се огромно, а кад погледамо боље то је ништа. Заправо, имали бисмо сви снаге да смо имали вјере да опростимо свом ближњем, али, ми се држимо онога што пише у Старом завјету и мислимо да је то праведно, а Господ Исус Христос, видјећи да је то недовољно за спасење, дошао је да све то помакне у страну. То је старозавјетна праведност, која није донијела спасење људима: Око за око, зуб за зуб“, указао је Владика Јоаникије. На такав начин се, појаснио је он, умножава зло у овом свијету ако враћамо истом мјером. Ако имамо ширине срца да опростимо, не само са ће нам бити лакше, него ће се, истакао је Владика, и наш ближњи препородити. „Ми се, редовно, молимо, по заповјести Господњој, оном савршеном молитвом „Оче наш Који си на Небесима“, прослављајући, најприје, име Божје, а, потом, молимо оно што нам треба. Понајвише што нам треба, осим хљеба нашег насушног за сваки дан, је да нам Господ опрости. У молитви „Оче наш“ исповједамо ову истину: И опрости нам дугове наше, можемо слободно схватити као гријехе наше, Као што и ми опраштамо дужницима својим, ближњима својим“. „Нема, дакле, опроштаја ако и ми не опростимо. Ако и ми научимо да опраштамо онда имамо слободу пред Богом да тражимо опроштај. Ма колики гријех човјек учинио у овом свијету, Господ је спреман да му опрости ако се каје. Толика је Божја љубав“, казао је Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије, закључујући на крају своје бесједе да када опростимо свом ближњем ми васкрсавамо из гријеха, јер је сваки гријех мала смрт; ако научимо да праштамо својим ближњима, а то не може без велике Божје благодати и милости, ми, већ, овдје, имамо предокушај васкресења, новог живота, Царства небеског вјечног и непролазног. Извор: Епархија будимљанско-никшићка

У среду 28. августа 2019. године, на празник Успења Пресвете Богородице, Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније служио је Свету архијерејску Литургију у Пироту, где је у Саборној цркви обележена храмовна и градска слава. Преосвећеном Владики је саслуживао велики број свештеника пиротског намесништва и као и гости свештеници који су дошли да увеличају славље. У току Свете Литургије, у препуном храму верног народа, уз одговарање хора Свети Јован Златоусти, Епископ је рукоположио у чин ђакона г. Немању Шева из Земуна. Велики број верујућих хришћана се причестио, а на крају Свете Литургије је пресечен славски колач. Потом је из порте храма формирана свечана литија које је прошла главним улицама града Пирота све до центра града и градске општине где је још једном обављен чин сечења славског колача, а присутне су поздравили Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније и градоначелник Пирота господин Владан Васић. Извор: Радио Глас

Средином месеца августа из штампе је изашао нови јулско-августовски 368. број „Православног мисионараˮ, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. Тема овог броја саображена је са петом заповешћу Господњом, а она гласи: „Поштуј оца и матер својуˮ. Поред тематских ауторских текстова и катихетског садржаја, овај број посебно употпуњују два разговора. На првим страницама налази се разговор са презвитером Станком Лакетићем, професором Богословије Светог Арсенија Сремца у Сремским Карловцима, који је насловљен: „Васпитати некога за живот у Цркви, значи помоћи му да заволи Христа!“ У оквиру тематског дела у прилици сте да се надахнете и поучите изузетним разговором са дипломираним мастер теологом Миланом Ивковић, а овај разговор је насловљен: „Истинско поштовање подстиче на љубав и дивљење„. Нови јулско-августовски 368. број Православног мисионара, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве представљен је у црквеним медијима, и то: у програму радијаСветигоре (Митрополија црногорско-приморска), радија Беседе (Епархија бачка) и радијаИсточник (Епархија ваљевска). Представљајући садржај новог броја, чија је централна тема ПОШТУЈ ОЦА И МАТЕР СВОЈУ, катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора Православног мисионара задужен за односе са медијима, своје представљање новог броја утемељио је на петој заповести Божијој о поштовању родитеља. Представљање употпуњују и одабрани делови из ауторских текстова сталних аутора који су писали на тему броја и својим надахнутим текстовима приближили велику тајну, поуку и значај поштовања оца и матере. У погледу овог броја посебно истичемо разговор са презвитером Станком Лакетићем, професором Богословије Светог Арсенија Сремца у Сремским Карловцима, који је читаоцима упутио мноштво пастирских поука важних за хришћански живот. Представљајући нови 368. број, члан уређивачког одбора задужен за односе са медијима, исказао је велику радост јер је у тематском делу овог броја објављен разговор са дипломираним мастер теологом Миланом Ивковић, сарадницом Православног мисионара која је дуги низ година својим текстовима и искуством обогаћивала, како странице нашег званичног мисионарског часописа, тако и наше верно читалаштво. Нашим читаоцима и свим људима до којих дође овај број Православног мисионара, препуштамо читање и усвајање душекорисних поука, полажући наду на Господа да ће и овај јулско-августовски 368. број, бити од великог мисионарског значаја, поручио је катихета Бранислав Илић приликом представљања новог броја званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. Звучни записи представљања новог броја у црквеним медијима Представљање на таласима радија "Беседа": Представљање на таласима радија "Светигора": Реч уредника: ПОШТОВАЊЕ РОДИТЕЉÂ И ОДГОВОРНОСТ РОДИТЕЉСТВА Својевремено нам је један од сарадника Православног мисионара посведочио како му је сусрет са Старцем Тадејем Витовничким потпуно променио живот. Тих бурних деведесетих година прошлог века, када се много штошта ломило – како у друштву, тако и у људима – он је, притиснут великим животним проблемима, отишао пут манастира Витовнице. Однекуд је чуо за благодатног старца, игумана поменутог манастира, и решио је да га пронађе и да покуша да од њега потражи одговор за своју тешку ситуацију. Када је дошао у манастир, сусрео је о. Тадеја и почео да му прича о својим проблемима. У једном тренутку, блажени Старац је прекинуо његово излагање и рекао: Иди и помири се са својим оцем! Човек је остао затечен, с обзиром да о свом оцу (са којим у то време заиста није био у добрим односима) претходно Старцу ништа није говорио. Епилог приче: пошто се убрзо помирио са својим родитељем, неких месец дана касније проблеми у животу тог интелектуалца почели су се решавати готово сами од себе. Од тада је постао верно чадо Старца Тадеја, кога је као духовног оца убудуће поштовао ништа мање него оне који су га телесно родили. (извод из уредничког уводника) САДРЖАЈ Реч уредника: Поштовање родитељâ и одговорност родитељства Реч пастира: Разговор са презвитером Станком Лакетићем, професором Богословије Светог Арсенија Сремца у Сремским Карловцима „Васпитати некога за живот у Цркви, значи помоћи му да заволи Христа!“ Реч пастира: Богословски преображај међуљудских односа Историја хришћанства: Победа хришћанства – Свети цар Константин Велики и Милански едикт Материк: Света мученица Параскева Сећања: Крвава бајка у Долима пивским У дијалогу са атеизмом: Хришћанска антропологија у дијалогу са неурофизиологијом (V) ТЕМА БРОЈА: Катихета Владимир Пекић: Од поштовања ка љубави Драган Поповић: Родитељи као слика Божија на земљи Небојша Ћосовић (превод са руског): О правилном односу према сродницима Катихета Бранислав Илић: Разговор са дипломираним теологом Миланом Ивковић „Истинско поштовање подстиче на љубав и дивљење“ Др Ђорђе Вуковић: Свети краљ Милутин о својим родитељима Кристина Давидовић: О породичним вредностима Вишедетне хришћанске породице: Николићи из Мељака Православни свет: Сабор православне омладине на Светој Гори Грабарки Из пера читалаца Православног мисионара: Необично познанство Земља живих: У потрази за Смислом уместо за узбуђењем Сведочанства: Благослов Старца Тадеја Извор: Православни мисионар

По благослову Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја у параклису преподобне Мати Ангелине у Гинеколошко-акушерској клиници "Народни фронт" у Београду Његово Преосвештенство епископ ремезијански г. Стефан служио је Свету Литургију поводом славе ове установе. Прилог радија Слово љубве Његовом Преосвештенству саслуживали су јереј Владимир Левићанин, старешина храма Св. Георгија у старој Бежанији и протођакон Младен Ковачевић, уз присуство генералног секретара председника Републике Србије г. Николе Селаковића, сарадника клинике, пацијенткиња и верног народа. Пред крај Литургије владика Стефан је пререзао колач који је лично принео за ову прилику. Потом се Преосвећени обратио присутнима напоменувши речи из данашњег Апостола да нема више ни Јудеја ни Грка и додао, да ми као хришћани не би требало да делимо људе на то ко је Хрват или Албанац, јер смо сви људи пред Богом. Истакавши да је и мати Ангелина била родом из Албаније, Епископ Стефан је говорио о њеном животу и благоугодним делима. Обраћајући се свима који раде у клиници, Владика је истакао значај параклиса за све који лече и који се лече и похвалио све сараднике који неуморно раде на томе да помогну будућим мајкама. Призвавши Божији благослов да буде што више посла за њих, што значи да се што више деце и рађа, Епископ је подвукао да је "на старијима да васпитају децу у вери како би постали прави људи и хришћани". Извор: Српска Православна Црква

У новом августовском двоброју "Православља", новина Српске Патријаршије, читајте: У рубрици Актуелно, у тексту под насловом „Две деценије од масакра Срба у Старом Грацком“ сећамо се трагичних догађаја од 23. јула 1999. године у том селу код Липљана, када су, и поред присуства међународне војне и цивилне мисије на Косову и Метохији, припадници тзв. ОВК стрељали на пољу, а потом и масакрирали 14 српских жетелаца само зато што су били православни Срби. Протекло је 20 година од тог страшног злочина који је још увек некажњен. Још једну суморну годишњицу обележавамо - у тексту 24 године од „Олује“ др Срђа Трифковић подсећа на коначну фазу прогона Срба са територије данашње Хрватске, а ми исписујемо болне цифре: 280.000 протераних, 2.000 убијених (1.205 цивила, 522 жене, 12 деце), 40.000 објеката попаљено, опљачкано и уништено 78 срушених цркава, 920 уништених споменика... У августовском броју новина Српске Патријаршије подсећамо и на 45 година архијерејске службе Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја и јубилеје отачаствених архијерејâ наше помесне Православне Цркве који су обележени у јулу лета Господњег 2019. У тексту под насловом „Православље јесте савремено, али није модерно“ Марина Марић је забележила разговор са Његовим Преосвештенством Епископом аустралијско-новозеландским г. Силуаном. Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић пише о актуелним збивањима у Митрополији црногорско-приморској излажући историјски пресек односа Цркве и државе у Црној Гори. Благоје Пантелић се бави питањем односа према избеглицама и разрешавања проблема како обезбедити мирно сапостојање, како ускладити свој начин постојања са егзистенцијом странаца, а не угрозити ни себе ни њих, нарочито када долазе из средина у којима је култура живљења значајно различита. У Рубрици Из Старе Србије, др Радован Пилиповић износи на светло дана детаље духовног живота Старе Србије у периоду од 1766. до 1872. године. Лела Марковић за нови број Православља пише о положају хришћанки на просторима Косова и Метохије током османске владавине, истражујући животе неколико умних и храбрих жена са тога простора у првој половини 19. века. О руским монахињама у српским манастирима између два светска рата прича проф. др Ксенија Кончаревић... Како је уобичајено о различитим црквеним и културним дешавањима, годишњицама, обавештавамо вас кроз натписе у одговарајућим рубрикама... Извор: Православље

„Могуће је бити, за предањску и отачку веру и немати дух Христов, живети у братомржњи и безосећајности. Могуће је чинити добра дела, а не знати за живога Христа. Могуће је говорити о хришћанским начелима и идејама, а на своме личном пути никада не срести живога Христа Спаситеља… Бити хришћанин значи – живети у Христу, свагда стајати пред Њим, волети Га свом силом своје благодарне и жртвоване љубави, и ништа друго не волети више (од Њега), па чак ни оно што је само по себи достојно љубави… Истину треба волети не зато што је она корисна и утешна. У Бога треба веровати не зато што од Њега долазе животна добра и не ради тога да бисмо од Њега добили световно благостање. Њега треба волети некористољубиво.“ Г. Флоровски

Доносимо разговор са Миланом Ивковић, теологом из Београда. Тема разговора је лепота, робовање спољашњем изгледу и потребом за улепшавањем себе пред другима - како на спољашњем тако и на унутрашњом плану. Топло препоручујемо овај разговор. ZAPISI_Emisija_Pod_znakom_pitanja.mp3 Извор: Радио Светигора

Да вам је пре отприлике десетак година (мање или више), неко рекао да ће кроз десет година да се појави епископ у Српској Православној Цркви који ће говорити да су избор и рукоположење Св Саве били неканонски, да је аутокефалија СПЦ додељена држави, а не Цркви, да је сама та аутокефалија добијена на неканонски начин, и слично, убеђен сам да бисте то са неверицом одбацили као немогућу ствар. Такође, уверен сам да бисте помислили, да чак и кад би се такво нешто десило, да би сви епископи, сво свештенство, сав верујући народ, истог момента устали и побунили се. Свако на свој начин, и свако према својим могућностима. Против оваквих, небивалих, речи. За осам стотина година ово се није десило у СПЦ. Никоме то није падало на памет. Нико од епископа, нико од свештенства, нико међу верницима, нико међу историчарима, канонистима, теолозима, то није тврдио. Равно осам векова! Али незамисливе ствари се понекад дешавају. Данас имамо угледног Епископа који је ипак овакво нешто изрекао. И шта се десило? Да ли се десило било шта од онога што би, верујем, већина помислила да ће да се деси? Да ли је неко рекао „опрости Владико ниси у праву“! Не! Нису устали епископи, није устало свештенство, није устао верни народ.[1] Не чују се историчари, теолози, канонисти. Ни реч се не чује! Ни слово се не чује! Питам се, дакле, са чиме ћемо изаћи пред Св Саву? Шта ћемо му рећи као своје оправдање? Да ли ћемо рећи да нисмо приметили? Да ли ћемо рећи да нисмо чули? Да ли ћемо рећи да нисмо разумели? Да ли ћемо рећи да смо имали много других обавеза? Да ли ћемо рећи да смо имали важнијег посла? Да ли ћемо рећи да то није био наш посао? Да ли ћемо рећи да смо очекивали да ће други нешто да кажу? Да ли ћемо рећи да те речи нисмо схватили озбиљно? Опрости нам Св Саво! Опрости нам све оно што учинисмо, а није требало, и све оно што не учинисмо, а требало је! И не остави Ти нас, као што ми остависмо Тебе! чтец Ведран Гагић мај 2019.г. [1] Уз огромно поштовање неколицини изузетака. извор: https://sozercanje.wordpress.com/2019/05/14/са-чим-ћемо-изићи-пред-св-саву/

Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, боравећи у Грчкој претодних дана, обишао је и манастир Ормилију и непосредно пред упокојење посјетио старца Емилијана (Александрос Вафеидес) некадашњег игумана светогорског манастира Симонопетра. Познанство знаменитог старца Емилијана и владике Амфилохије датира још из 70-их година прошлог вијека, док је током Митрополитовог боравка, школовања и пастирског дјелања у Грчкој. Дирљив сусрет старца Емилијана и Митрополита Амфилохија забиљежило је сестринство манастира Ормилија које нам је послало ову фотографију, на чему смо им неизмјерно захвални. Старац Емилијан (Александрос Вафеидес) се упокојио у Господу 9. маја а сахрањен је 10. маја у манастиру Ормилија. Последње двије деценије старац Емилијан, због тешке болести, је провео у Ормилији, метоху манастира Симонопетре. Од овог духовног горостаса опростили су се духовна чада, пријатељи и поштоваоци из читавог свијета, међу којима је био и уморовљени владика захумско- херцеговачки г. Атанасије. * * * Старац Емилијан (Александрос Вафеидес) рођен је у Пиреју, октобра 1934. године. Дипломирао је теологију на Универзитету у Атини 1959. године, након чега је планирао да буде рукоположен за свештеника и да временом постане страни мисионар. Његов стари пријатељ Анастасиј Јанулатос, потстицао је старца да се припреми за такав рад боравком у манастиру. Јанулотос му је саветовао да контактира новог трикалског Епископа, за кога је веровао да је у стању да приведе младића монашком животу. Александрос Вафеидес је примио монашки постриг 9. децембра 1960. и добио монашко име Емилијан. Два дана касније, рукоположен је у јерођакона, а следеће године, 15. августа, рукоположен је за свештеника. Након његовог кратког боравка у разним манастирима у региону Метеора, епископ га најзад поставља у манастир Св. Висариона, у подножју планине Пиндус. Изгледа да је тамо имао неку врсту духовне кризе, праћене дубоким религијским искуством, које је га је радикално изменило и оставило печат на сва његова каснија дела. Као драматичан разговор Св. Апостола Павла, старац је из таквог искуства изашао као други човек, изузетно оснажен и целим својим бићем посвећен обнови монашког живота. Пробуђен тим значајним догађајем, старац је постављен за игумана манастира Метеори, и дата му је додатна дужност епархијског проповедника и исповедника. Био је брилијантан говорник; ускоро је својим проповедима освојио читав регион, посебно младе људе, који су у великом броју долазили да га чују. Старац је многе од њих привео монаштву, а први постриг догодио се 1963. године. Друга монашења су убрзо следовала првом и млади игуман је убрзо био на челу велике и динамичне заједнице. Развој туризма, међутим, учинио је живот на Метеорима тешким. Због тога, старац, заједно са свим својим монасима и искушеницима, прихвата позив од стране протата Свете Горе да оде на Свету Гору и обнови манастир Симонопетра 1973. године. Извор: Митрополија црногорско-приморска

По завршетку Литургије пређеосвеђених дарова у понедељак Страдалне седмице Свјатејши патријарх Кирил је у Донском ставропигијалном манастиру обавио молебан пред почетак чина мироварења. Освећење мира је једно од свештенодејстава Православне Цркве и по традицији обавља га једино предстојатељ Помесне аутокефалне Цркве, али не сваке године, него кад понестане мира освећено раније. Припреме вештастава за мироварење почиње Крстопоклоне седмице Великог поста, мироварење се обавља на Велики понедељак, уторак и среду, а само освећење на Божанској Литургији на Велики четвртак. Извор: Православие ру (са руског Инфо служба СПЦ)

У новом броју Православља, новина Српске Патријаршије, пажњи читалаца препоручујемо разговор са митрополитом Павлом, намесником Кијевско-печерске лавре: Управљамо поглед пун наде у Српску Цркву. После смрти јерменског Патријарха Константинопоља Месроба II Мутафијана, јерменска заједница у Турској се спрема за избор новог духовног вође. Текст под наслово Јермени у Турској – у сусрет избору будућег патријарха написао је Данко Страхинић. Др Радован Пилиповић, директор Архива Српске Православне Цркве, износи на видело податке о прогону монахиња манастира Стјеник 1955. године и храбром чину једне побожне жене из Видове, док проф. др Ксенија Кончаревић подсећа на осамдесет година деловања манастира Свете Меланије у Петровграду (Зрењанину). Владика Методије: Михољска Превлака - Мјесто помирења, љубви и праштања (ПДФ) Поводом недавних збивања на Михољској Превлаци у тексту под називом Крстионица на пјени од мора за новине Српске Патријаршије пише Никола Маловић, српски писац из Боке Которске. Извештај о данима искушења у Митрополији црногорско-приморској налази се у тексту Место сабирања, помирења, љубави и праштања. Славица Лазић у новом броју Православља доноси до сада необјављен разговор са Добрицом Ерићем, у знак сећања на великана српске поезије и прозе, у тексту који је насловљен једним његовим стихом: „Моја земља је разапета на крсту од четири стране света“. У рубрици „Реч две са...“ протођакон др Дамјан Божић је разговарао са протојерејем-ставрофором др Милошем Весином, парохом јужночикашко-ленсиншким и професором Богословског факултета у Либертивилу. Разговор је насловљен: Схизофренија дијаспоре или дијаспора незалазне младости Цркве. За живот је потребно тако мало, кажу наши најстарији суграђани који живе у Стационару у даљској, а њихове речи су забележили волонтери Милосрдне секције Верског добротворног старатељства који су им протеклог викенда били у посети. У новом броју новина Српске Патријаршије објављујен је и позив на Литургију која ће бити служена 22. априла 2019. године у храму Светог Илије у Млаки код Јасеновца, Епархија славонска, на дан пробоја последњих јасеновачких логораша. Како је уобичајено о различитим црквеним и културним дешавањима, годишњицама, обавештавамо вас кроз натписе у одговарајућим рубрикама. Извор: Православље

Његова Свесветост Васељенски патријарх Вартоломеј упалио је свећу и положио цвеће пред затвореном капијом на улазу у Патријаршију у Фанару, узносећи молитве за покој душе свога предшественика, свештеномученика Светог Григорија V који је на овом месту био обешен пре 198 година. Његова Светост је провео неко време пред овим освештаним местом молећи се за садашњост и будућност Велике Цркве, за духовни напредак свога стада, за заштиту хришћанских народа и свих прогнаних и пострадалих на Блиском истоку и за ублажење напетости у свету. Након што је одслужио васкршњу Литургију и још док је био у орнату, цариградског патријарха Григорија V обесили су Отомани 10/22. априла 1821. године и тако га оставили да виси два дана на главној, улазној капији Патријаршије. Овај свети Патријарх је пострадао по наредби ондашњег султана. Поводом годишњице његове мученичке кончине Цариградска Патријаршија је овог патријарха причислила сабору светих. Извор: Српска Православна Црква

У овом петнаесто-мартовском броју Православља, новина Српске Патријаршије, читајте – духовни апел Његовог Преосвештенства Епископа рашко-призренског и косовско-метохијског Теодосија, који је, у данима припрема пред почетак Великог Часног поста, упутио свештенству, монаштву и верном народу кроз Великопосну посланицу –О Косову и Метохији у светлу предстојећег подвига Свете Четрдесетнице. Из овог броја издвајамо текст "Великопосна посланица Његовог Преосвештенства Епископа рашко- призренског и косовско- метохијског Теодосија" који можете преузети и прочитати путем интернет сајта "Православља" У Рубрици Катихетин угао о Литургији Пређеосвећених дарова –срцу великопосних богослужења. О 27 година од оснивања Републике Српске и доношења њеног првог Устава. У Рубрици Косово и Метохија кроз историју, о сећању на дан када је горео манастирски конак. О две деценије постојања групе „Београдски синдикат“ и песмама које су блиске истини, животу и Богу. О томе ко нам је ближњи –непријатељ –бодљикава жица, а у тексту Благоја Пантелића који нас подсећа ко су то избеглице и коликих размера је избеглиштво којем сведочимо. Читајте и текст проте Василија Томића на тему: Косово се вјером враћа. И о посети Верског добротворног старатељства Свратишту за децу улице у Крфској. Мисли хришћанског философа и великана протојереја Александра Шмемана о Великом посту у нашем животу и васпостављању човекове духовне природе... Извор: Православље

У суботу месопусну, када обележавамо молитвено сећање на наше упокојене сроднике, праоце, оце, браћу и сестре који су свуда у православљу уснули у Господу, одслужена је света архијерејска Литургија у храму Васкрсења Господњег на Бозману. Његовом Преосвештенству саслуживали су оци: протојереј-ставрофор Рајко Стефановић, протојереј-ставрофор Зоран Крстић, протонамесник Немања Младеновић, ђакон Урош Костић и ђакон Александар Ђорђевић. Звучни запис беседе Читајући Јеванђеље по Луки, где нам Господ говори о знацима на крају времена и на крају историје света, Преосвећени Владика обратио се верном народу. Храм је био испуњен народом који је дошао да се помоли Богу за своје упокојене, изражавајући наду у оне речи Господње, “да у Господу нема умрлих”. Литургија се служи за живе и за мртве. Пред Богом нема мртвих и сви су пред Њим живи. Владика је истакао циљ због којег се служи Литургија: “Служимо у спомен онога што је Господ учинио и чини за наше спасење. Зато је Литургија најважнија молитва. Зато је Литургија жртва, јер све се на Литургији жртвује зарад вечнога живота. Ми се данас молимо за наше покојнике, и кроз молитву да се молимо за њих, ми њих чувамо од заборава. Јер ако ми заборавимо наше покојнике, и нас ће наши потомци. Молитвом се ми најлепше сећамо наших покојника. Ми када се молимо за њих ми разговааварамо са њима, ми се сећамо. Никада не може да умре оно што се воли. Како може да нестане онај кога волимо? Зато треба да се подсећамо те љубави наших покојника и да се сећамо те љубави Божије. Ми разговарамо са њима и осећамо као да су ту. Како може мајка заборавити пород свој? Осећамо их јер верујемо да они нису мртви, као да су ту, јер кроз молитву призивамо Бога. Молитвом умилостивљавамо Бога. То је да Бог буде милостив и нама и нашим покојницима. Ништа тако покојници не траже од нас, као што траже молитву и добра дела. Ми њима помажемо да Господ буде милостив”. Свети апостол Павле на једном месту каже да “нећемо сви уснути али сви ћемо се променити, у трен ока, при последњој труби када Господ буде дошао, јер ће затрубити и мртви ће устати нераспаљдљиви и ми ћемо се променити. Када би размишљали о речима апостола другачије би схватили смрт и васкрсење мртвих. Тиме је казана васцела тајна људскога бића, а то је да свако људско биће путује кроз смрт у Васкрсење мртвих. Ово значи да је од Господа Христа смрт постала уснуће и сан. Као што се од сна будимо тако ће Господ пробудити свакога од нас. Пробудиће то наше тело од тога нашег спавања”. “Где су душе праведника?”, упитао је Преосвећени. “Оне су у руци Господњој. И када тугујемо за нашим упокојенима то јесте људски, али не смемо да очајавамо. Зато се ми молимо за наше покојнике. Људски је плакати а хришћански је не очајавати. Наша Црква је установила и дане посебне – задушнице, да се тада сетимо њих. Да се сетимо да су наши покојници били јуче оно што смо ми данас. Када човек умире са вером, онда он и са вером у Христа васкрсава”. Преосвећени је на крају истакао да: “Оци говоре да када неко умире онда они хришћани који су око њега треба да читају Символ вере, и да кроз то читање ми потврђујемо да је тај наш сродник који умире веровао у Христа. Господ ће примити то наше исповедање. Зато сећајмо се наших покојника кроз молитву и кроз добра дела. Јер оно што они не могу учинити ми живи можемо да допринесемо да Господ буде милостив. Ми се молимо да Господ дође, јер ако Он не дође узалуд нам вера и молитве. Не смемо очајавати нити туговати што ћемо се једнога дана наћи заједно са нашим покојницима. Тада ћемо живети ако се удостојимо Царства, у радости да гледамо Лице Божије”. Извор: Епархија шумадијска