Претражи Живе Речи Утехе

Ова оптужба, изнесена од стране једног хришћанског теолога, може се учинити чудном. Наиме, философ Агамбен, ангажујући мисао апостола Павла у циљу промишљања актуелних проблемa политичке теорије, чини управо оно што би црквени теолози, између осталог, требало да чине. Зашто би такав поступак требао да буде сматран „пљачком“ хришћанског наслеђа? Зар не би пре требало говорити о његовом поновном откривању, пречитавању или „рехабилитацији“ у савременом философском дискурсу и прилици да црквено схвaћена теологија ослоњена на своје „архиве“ укључи у мисаоне токове свога доба? Наведимо један карактеристичан пример. У оквиру завршне рунде разговора на научном скупу одржаном не тему St. Paul Among thePhilosophers – као прве у низу конференција на тему постмодернизма, културе и религије – на Универзитету у Сиракузи 2005. из публике се чуло следеће питање упућено учесницима скупа, теолозима и философима: „Питање је постављено свакоме ко жели да одговори, али посебно Карен Армстронг. Наслов ове конференције је помало заваравајући. Цела половина учесника се правда да нису философи. Ипак, постојала је можда једна перспектива која није била укључена, она која се односи на страсног присталицу (the passionate adherent) поруке хришћанства. Дакле, моје питање је: шта је оно што губите или што добијате сагледавајући Павла као научник (философ), а не, рецимо, као хришћанин? Да ли овај приступ ризикује жртвовање хришћанске праксе, сагледавајући је као неку врсту снисходећег знања?“. Између осталих, на ово питање одговара С. Жижек: „Можда је за већину од вас парадоксално, вероватно неприхватљиво, али моја позиција је да сам ја такође страсни присталица онога што видим представљено у Бадјуовој књизи, и више случајно у некима од мојих књига, као средиште Павловог постигнућа. Мислим, да кажем то веома грубо, да то постигнуће, које је заиста величанствено код Павла, данас више није живо у Цркви као институцији. То је моја поента. У добрим револуционарним моментима, ми налазимо више тога што је прогресивно у Павловој месијанској идеји, него у данашњим Црквама и институцијама. Ја не видим никакву контрадикцију у томе.“[2] Без намере да улазим у дубље анализе и импликације на почетку наведеног става и управо изложеног примера по однос савремене теолошке и философске мисли, укратко бих прокоментарисао следеће: „пљачкање туђег наслеђа“ коју помиње горе наведени аутор (који пак сигурно није усамљен у свом ставу), феномен је који се увек изнова појављује у историји идеја. Пратећи ту логику могли бисмо говорити и о „пљачки“ јеврејске Библије од стране новозаветних аутора у циљу промишљања своје месијанологије. Такође би се могло говорити о „пљачки“ платонистичког философског наслеђа од стране црквених отаца у циљу ангажовања његовог мисаоног потенцијала, нпр. у промишљању хришћанске космологије или тријадологије.[3] Међутим, зар би хришћански теолози требало да говоре о „пљачки“ када је реч о оваквим врстама преузимања? Зар се иначе радије еуфемистички не говори о „христијанизацији“, „преображењу“, „инкултурацији“, „освећењу“ и сл. Сувишно је рећи да би минимални покушај разумевања био неопходан онда када се размена одвија у супротном правцу. Друго, ко има монопол на „исправно“ разумевање текстова апостола Павла? Шта значи „страсни присталица“? Свакако да текстови апостола Павла поседују одређену претензију на истинитост (Wahrheitsanspurch) која тежи да буде препозната и усвојена. Не ради се о томе да према хришћанској религијској поруци индеферентни философи не препознају тексту иманенти захтев за истином, који је у библијским текстовима изразито теолошки. Ради се о томе да се они од овог захтева експлицитно или имплицитно дистанцирају, то јест филтрирају оне моменте из Павлове мисли које се по, њиховом мишљењу, могу актуализовати нпр. у савременој политичкој теорији. Захтев за истином је свакако препознат, али не долази до идентификације са њим, већ напротив до дистанцирања, одмицања од њега или пак преношења садржаја на другу раван. Јасно је, такође, да су текстови апостола Павла настали за једну конкретну, верујућу заједницу која их је вековима читала и чувала као део свог Светог Писма. Међутим, та заједница нема монопол над тим текстовима и она може само поздравити одлуку оних који јој формално и номинално не припадају да их истражују и траже у њима одговоре на проблеме и питања конкретне епохе. Како они то чине и да ли су њихови увиди макар делимично компатибилни са црквеним разумевањем еванђелске поруке апостола Павла (ако се уопште може постулирати једно такво разумевање) може бити предмет истраживања.[4] Читајући апостолове текстове и једни и други размишљају о томе како је он промишљао своју веру и које су могуће импликације тог промишљања за савремену мисао. Међутим, ако се неко оптужи за „пљачку“, за одузимање нечега што му не припада и што он не може разумети, онда је то у најмању руку лош почетак једног разговора. Коначно, шта „страсне присталице“ (the passionate adherent) хришћанске поруке могу научити или пре на шта се подсетити од нпр. Агамбеновог читања Павла? Није ли Црква и данас месијанска заједница која живи у ванредном стању? Није ли ванредно стање у Цркви редовно стање, зато што верује да је њен Суверен присутан у њој на непосредан начин? Дакле, све што се у ванредном стању устали и прети да постане редовно, као да стање није ванредно, прети идентитету Цркве и води озакоњењу нечега што може бити противно животу у месијанском добу као употреби, а не као поседовању. Имати, дакле, свест да је стање ванредно значи унутар њега тражити форме живота које месијанску заједницу чине препознатљивом као заједницу која живећи на одређен начин чека будући век, et vitam venturi saeculi. То је истовремено „упућени дискурс објављивања вере“,[5] позив да се „сада“ оприсутњује Месија, који благосиља и суди свет. Зар то није нешто што од сваког хришћанина чини апостола конкретног историјског тренутка? [1] D. Harink, “Introduction: From Apocalypse to Philosophy and Back”, у: исти (прир.), Paul, Philosophy, and Theopolitical Vision. Critical Engagements with Agamben, Badiou, Žižek and Others, Cascade, Eugene 2010, 7. На сличној линији такође, нарочито у погледу неадекватности секуларног читања сакралног: Г. Коцијанчич, „О раскршћу тумачења“, у: исти, Разбиће. Седам радикалних есеја, ПБФ Св. Василија Острошког, Фоча 2013, 109–163, нарочито 131. [2] “Concluding Roundtable: St. Paul among the Historians and Systematizes”, у: J. D. Caputo – L. M. Alcoff (прир.), St. Paul among the Philosophers, Indiana University Press, Bloomington & Indianapolis 2009, 181–182. О Жижековом читању Бадјуа уп. S. Žižek, “Paul and the Truth Event”, у: J. Milbank – S. Žižek – C. Davis у сaрадњи са C. Pickstock (прир.), Paul’s New Moment. Continental Philosophy and the Future of Christian Theology, Brazos Press, Grand Rapids MI 2010, 74–99. О рецепцији апсеката Павлове теолошке мисли код савремених философа уп. D. Finkelde, Politische Eschatologie nach Paulus. Badiou – Agamben – Žižek – Santner, Turia & Kant, Wien 2007. [3] Е. П. Мејеринг, „Како су платонизовали хришћани“, Беседа 6 (2004), 71–79. [4] Уп. нпр. теолошко ангажовање Агамбенових увида код E. Dirscherl, Das menschliche Wort Gottes und seine Präsenz in der Zeit, Studien zum Judentum und Christentum 26, F. Schöningh, Paderborn 2013, 134–164. Уп. такође F. Vouga, „Die politische Relevanz des Evangeliums. Rezeption des Paulus in der philosophischen Diskussion“, у: C. Strecker (прир.), Kontexte der Schrift. FS W. Stegemann, Band II, Stuttgart 2005, 192–208; E.-M. Becker, „Text und Hermeneutik am Beispiel einer textinternen Hermeneutik“, у O. Wischemeyer – S. Stolz (прир.), Die Bibel als Text. Beiträge zu einer textbezogenen Bibelhermeneutik, A. Francke, Tübingen – Basel, 2008, 198–201. [5] A. Badiou, Sveti Pavao. Utemelenje univerzalizma, Naklada Ljevak, Zagreb 2006, 73–77. Теологија.нет http://teologija.net/misliti-sa-pavlom/ View full Странице

У недељама које прослављамо пред празник Рождества Христовог, као и на сам Божић, трудимо се да једни друге обрадујемо ситним даровима. О томе какав смисао има даривање у хришћанској традицији, разговарали смо са протојерејем Предрагом Шћепановићем. Благодаримо Радио Светигора на овом веома занимљивом и поучном прилогу. Звучни запис разговора View full Странице

Дана 19. јула 1937. године у Београду, током Литије која је пролазила улицама града, дошло је до великог сукоба полиције са свештенством и православним вјерницима. Овај догађај је у историји познат као „Крвава литија„, а повод је био покушај потписивања Конкордата, којим би Римокатоличка црква у тадашњој Југославији добила привилегије какве није имала ни једна вјерска заједница. Неколико дана након Крваве Литије, под неразјашњеним околностима умро је Патријарх српски Варнава. О овом догађају говори историчар Предраг Вукић, сарадник Радио Светигоре. ЗВУЧНИ ЗАПИС РАЗГОВОРА МОЖЕТЕ ПОСЛУШАТИ ОВДЕ Извор: Радио Светигора View full Странице

Трибином о Светом Владики Николају и Оцу Јустину настављен циклус „Православље и млади“ Сјајним предавањем „Свети Владика Николај и Отац Јустин – љубимци вечности“ у Вишем јавном тужилаштву протојереја Предрага Шћепановића, пароха подгоричког (Митрополија црногорско – приморска), настављен је циклус духовних трибина „Православље и млади“ које, уз благослов Епископа ваљевског Г. Милутина, организује Светосавска омладинска заједница. Владика Николај и Ава Јустин били су велики пастири, духовници и молитвеници српског народа у временима ратних страдања, али и мирнодопских духовних посртања. Веома добро су знали свој народ и оставили су му драгоцене поуке за хришћански живот на земљи и пут ка Царству небеском. Били су, истакао је прота Предраг Шћепановић, два највећа орла без којих је питање куда би точак српске историје кренуо. Њихове очи биле су и остале сузарници, у којима ће се српски човек умивати до краја живота и заиста је велики број људских душа, које су они васкрсли и привели вери Христовој. Владика Николај својим проповедима пленио је широм света, дубоко емотивно додирујући и припаднике других хришћанских конфесија и нехришћане. Ава Јустин, пак, службом везан за тада мали манастир Ћелије, под свој епитрахиљ привео је Православљу бројне боготражитеље, који су некада припадали Римокатолицизму и Протестантизму. Преживели су страхоте својих времена, а као истински боговидци предвидели оне које ће уследити. Ваљевски крај је свет, „нови Острог“ јер га чувају њихове свете молитве, рекао је прота Предраг Шћепановић. Током јучерашњег дана, прота Шћепановић одржао је предавање и у Казнено – поправном заводу, на позив духовника установе свештеника Дејана Трипковића. Такође изврсним излагањем, прота Шћепановић поучио је штићенике КПЗ – а како да по изласку на слободу, надахнути ликом и делом Владике Николаја и Оца Јустина, отпочну нови живот – живот у Христу. Сјајним предавањем „Свети Владика Николај и Отац Јустин – љубимци вечности“ у Вишем јавном тужилаштву протојереја Предрага Шћепановића, пароха подгоричког (Митрополија црногорско – приморска), настављен је циклус духовних трибина „Православље и млади“ које, уз благослов Епископа ваљевског Г. Милутина, организује Светосавска омладинска заједница View full Странице

Познати певач изворне музике Предраг Цуне Гојковић преминуо је у 85. години Био је српски певач народних песама, староградских, севдалинки, забавних и мексиканских песама.Предраг Гојковић Цуне је рођен 1932. године.Цуне је кренуо у први разред основне школе 1939. године, у основној школи "Војислав Илић". Средњу школу је завршио у Осмој мушкој гимназији на Црвеном крсту у Београду, где се дружио и ишао у школу са касније прослављеним глумцима Велимиром Батом Живојиновићем и Данилом Батом Стојковићем.Након гимназије, студирао на Трговачкој академији, али га певање одвлачи од студија, тако да никад није дипломирао. Надимак "Цуне" је добио, како је сам објаснио у емисији "Балканском улицом" Радио-телевизије Србије, по мајчином дозивању "Оди да те мајка цуне" (љуби). (РТС)

У Посланици Галатима Светог апостола Павла читамо: „Зар ја сад настојим да људе придобијем или Бога? Или тражим људима да угађам? Јер кад бих још људима угађао, не бих био слуга Христов“ (Гал. 1, 10). На другом месту пак читамо: „Онима који су без закона, постадох као без закона, премда нисам Богу без закона, него сам у закону Христовом, да придобијем оне који су без закона. Слабима постадох као слаб, да слабе придобијем; свима сам био све, да како год неке спасем“ (1. Кор. 9, 21-22). Зар овде апостол не противречи сам себи? Како, с једне стране, пише да не жели да угађа људима, с друге пак свима хоће да буде све? Зар „свима бити све“ не значи трудити се да свима (људима) угодиш? Два поменута места налазе се у две различите Посланице Светог апостола, наиме прво у Посланици Галатима, друго у Посланици 1. Коринћанима. Обе Посланице написане су у релативно приближном периоду апостолове мисионарске делатности, али су тон и тематика у њима знатно различити. Обе заједнице основао је сам апостол: заједницу у Коринту на другом мисионарском путовању, а заједнице у Галатији, у зависности која област се подразумева под Галатијом (римска провинција Галатија или северна Галатија), на првом, односно трећем мисионарском путовању. Поводи за писано обраћање заједницама су донекле различити: Коринћанима апостол пише због извесних подела унутар заједнице и ради појашњења усмених поука датих приликом његовог боравка у заједници, док Галатима пише из сасвим другог разлога, наиме због недоумица које су у црквене заједнице унели јудеохришћански мисионари који су тамошње хришћане из незнабоштва позивали на поштовање јудејског Закона. Имајући у виду ове околности, може се констатовати да су поменута два исказа о угађању, односно неслужењу људима, изречена у различитим историјским и литерарним контекстима. Ситуација у Галатији је унутарцрквени спор, док су излагања у 1. Коринћанима везана за мисионарску праксу. Свима све у 1. Кор. 9, 22 Читаво поглавље 9 у 1. Послани­ци Коринћанима је апологетског карактера. Оно се од самог почетка састоји од низа питања које апостол упућује Коринћанима, а која се односе на његову апостолску службу. У основи ових питања чини се да се налази замерка апостолу и његовим сарадницима да Еванђеље проповедају због материјалне користи (9, 11-18). Износећи најпре природан след ствари, тј. да он не види никакав проблем у томе да за свој духовни рад добије материјалну подршку Коринћана (9, 11. 13-14), констатује да он управо није тако чинио, да се није користио овим правом и да није желео да његов мисионарски рад буде посматран кроз призму материјалног добитка, напротив: „јер би ми боље било умрети него да ко уништи моју похвалу“ (9, 15). Међутим, за своју проповед Еванђеља он не очекује похвалу од Коринћана, пошто он Еванђеље мора да проповеда, то је његова потреба, било да то чини вољно или невољно (9, 17). У сваком случају, он то чини не само бесплатно у смислу материјалног добитка, већ одричући се и себе самог: „Јер будући слободан од свих, свима себе учиних робом, да их што више придобијем“ (9, 19). Он је постао Јудејцима као Јудејац, незнабошцима незнабожац, „свима све, да како год неке спасем“(9, 20-22). Важно је приметити да апостол незнабошцима бива као онај који је без за­кона, као они дакле, „премда нисам Богу без закона, него сам у за­кону Христовом“. „Закон Христов“ се испуњава пак овако: „Носите бремена један другога и тако испуните закон Христов“ (Гал. 6, 2). „Закон Христов“ је, дакле, делатна љубав према другим људима у свој својој конкретности свакодневног живота. То је и сам апостол показао нешто раније говорећи о „јакима“ и „слабима“ у вери (гл. 8), констатујући да бити хришћанин значи бити спреман на следећи парадокс: одрећи се своје „јачине“ зарад „слабог“ је показатељ да је неко јак у вери. „Зато, ако јело саблажњава брата мојега, нећу јести меса довека, да не саблазним брата својега“ (1. Кор. 8, 13; уп. Рим. 15, 1). Све ово апостол чини за Еванђеље, „да будем његов заједничар“ (9, 23). Заједничарити у Еванђељу дакле значи, по апостолу Павлу, принети себе другима у самоодрицању, не тражити своје, већ „оно што је Христа Исуса“ (уп. Фил. 2, 21). На тај начин се постаје следбеник на крсту пострадалог Исуса Христа. Кроз „свима све“ апостол Павле описује своје мисионарске мотиве, своје искуство и свој став: припадност једној култури – обрезању или необрезању – не сме бити у првом плану, она се мора повући у корист Еванђеља. Бити хришћанин, апостол значи првенствено бити сведок и проповедник Речи Божије намењене свима без разлике. У речима „свима све“ апостол Павле сабира своје мисионарско искуство односа са људима којима је проповедао. Овај његов став није било лако спроводити у праксу. Вера га је одржавала да не посустане (9, 26), док је подвиг у коме је живео потицао из свести о крхкости свих људских, па и његових ставова: „Него изнуравам тело своје и савлађујем га, да проповедајући другима не будем сам одбачен“ (9, 27). Пракса У патристичким тумачењима су овде изложени ставови апостола Павла довођени у везу са описима његове мисионарске делатности у Делима апостолским. На основу појединих прича из Дап. може се видети како је апостол поступао у одређеним ситуацијама. Наиме у Дап. 16, 3 се наводи да је апостол Павле пристао да Тимотеј, његов будући пратилац на мисионарским путовањима, буде обрезан: „Овога је Павле хтео да поведе са собом на пут; и узе га и обреза због Јудејаца који су били у оним местима, јер су сви знали да му је отац био Јелин.“ Сам акт обрезања одрасле особе која жели да постане хришћанин је за апостола Павла био недопустив (уп. нпр. Гал. 5, 2. 11-12). Међутим, „због Јудејаца“ апостол допушта да Тимотеј буде обрезан, пошто је сматрао да ће на тај начин смирити духове и унапредити своје мисионарско дело. Радило се о процени заснованој на још једном теолошком промишљању апосто­ла: „Јер у Христу Исусу нити што вреди обрезање ни необрезање, не­го вера која кроз љубав дела“ (Гал. 5, 6). У личности Тимотеја је пак добио највернијег сарадника за будућност. Апостол је био спреман и на друге „компромисе“ са Јудејцима на оним пољима где је сматрао да Еванђељу које проповеда не мо­же бити нанета штета. Тако нпр. назаренски завет који полаже: „А Павле оста још подоста дана, па се опрости са браћом и отплови у Сирију и са њима Пискила и Акила: а остриже главу у Кенхреји, јер беше дао завет“ (Дап. 18, 18). Такође и у Дап. 21, 23-26 се извештава о то­ме да апостол узима на себе завет очишћења у храму, заједно са још четворицом Јудејаца, „и сутрадан очистивши се с њима, уђе у храм, најављујући кад ће се испунити да­ни очишћења да би се принела жртва за свакога од њих“ (Дап. 21, 26). С друге пак стране, по сведочанству самог апостола Павла, он је умео јасно да се дистанцира од сличних захтева: „Али ни Тит, који је био са мном, и који је био Јелин, није био приморан да се обреже, и то због придошле лажне браће што се увукоше да уходе слободу нашу, коју имамо у Христу Исусу, да нас заробе“ (Гал. 2, 3-4). Павле је иначе био оптужен да уводи Јелине у храм и тако погани свето место (Дап. 21,28), мада се из Лукиног коментара може закључити да то није био случај: „Јер су видели са њим у граду Трофима из Ефеса и мислили су да га је Павле увео у храм“ (Дап. 21,28). Павле је, дакле, деловао у скла­ду са одговорном проценом ситуације. За њега су и слобода и ропство добијали свој смисао из заједничарења у Еванђељу Христовом. Стога је био спреман да себе пороби, али и да се бори за своју слободу (уп. 1. Кор. 9, 19; Гал. 2, 4; 5, 1). Могао је свима бити све, али исто тако је могао да се супротстави онима који су, по њему, угрожавали суштину Еванђеља које проповеда. Ситуативност и одговорност Из свега наведеног може се закључити да апостол Павле ни у једном, ни у другом случају не изно­си нека општа начела или пароле, већ описује свој став у одређеној ситуацији. „Људи“ којима је био све, односно „људи“ којима неће да служи, су конкретни људи са којима се сусретао и односио. Једнима је могао бити „све“, пошто је сматрао да у проповеди Еванђеља „култура“ – обрезање и необрезање – не сме бити препрека, док је другима одбијао да се покори, пошто су њихови захтеви нарушавали слободу хришћана од условљавања јудејском Тором. Свети Павле био је мисионар и теолог који је своје ставове и односе градио наспрам конкретних датости, тако што је му је првенствено било стало до човека у Христу (уп. Рим. 8, 37-39), али је и препознавао моменте када се урушава аутентично Еванђеље о крсту и васкрсењу Господа Исуса Христа. Стога се у апостоловим речима „свима сам био све“ не очитава опортунизам и безусловна адаптација људским потребама, већ да он то чини „Еванђеља ради“. Оно што је важно приметити је да није порука Еванђеља та која се прилагођава, већ је проповедник/апостол онај који свој начин излагања пору­ке Еванђеља одговорно прилагођава одређеним контекстима. … „Православље“ број 1187 – 01. септембар 2016. г. View full Странице

Гост емисије "Личност и Заједница" је проф. др Предраг Драгутиновић, професор на Православно Богословском Факултету Универзитета у Београду. Аутор и водитељ: Дејан Стојадиновић. View full Странице

– Из православне ризнице тумачења Светог Писма – Апостол Павле упоређује хришћански животни стил са припремама и такмичењем спортиста, с тим што се прави паралела са мотивацијом која би код хришћана требало да буде много израженија. Занимљиво је да апостол говори о индивидуалним спортовима: трчању и боксу, у којима појединац носи сав терет борбе. У 1. посланици Коринћанима, после излагања своје мисионарске праксе (9, 1-23), апостол Павле се кратко осврће на питање како у свему томе он види самога себе. Наиме, несебична посвећеност мисији и црквама, преданост проповеди Еванђеља, стални покушаји да „свима буде све“ (9, 22), свакодневно заједничарење у Еванђељу, прожимају његов живот (уп. 2. Кор. 11, 21-3). У вртлогу свих тих активности, апостол се најпре обраћа Коринћанима, упоређујући њихов живот са животним стилом и стремљењима спортиста, да би потом говорио о сопственом подвигу у категоријама спорта: „Не знате ли да они што трче на стадиону, сви трче, али само један добија награду? Тако трчите да (је) добијете. А сваки који се такмичи од свега се уздржава, они пак да добију венац распадљив, а ми нераспадљив. Ја пак тако трчим, не као на непоуздано, тако се песничим, не као онај који удара у ветар, него изнуравам тело своје и потчињавам га, да не проповедајући другима сам не будем одбачен“ (9, 24-27). Апостол, дакле, упоређује хришћански животни стил са припремама и такмичењем спортиста, с тим што се прави паралела са мотивацијом која би код хришћана требало да буде много израженија. Занимљиво је да апостол говори о индивидуалним спортовима: трчању и боксу, у којима појединац носи сав терет борбе. Овде је у ствари реч о потреби и неопходности индивидуалног подвига који појединца припрема за живот у заједници и чува га да, другима угађајући и дру­гима се потчињавајући (што јесте „заједничарење у Еванђељу“, 9, 23; уп. такође Гал. 6, 1-2; Фил. 2, 3), сам не изгуби сопствени идентитет и буде „одбачен“, тј. не изгуби битку. Занимљиво је такође да апостол овако дубоке увиде из хришћанске животне праксе износи управо кроз поређење са спортом. Спорт у антици Коринћани су Павлове мета­форе могли веома добро разумети, пошто су спортске игре тога доба биле познате ширим слојевима становништва. Истамске игре, на пример, одржавале су се сваке две године, највероватније крајем месеца априла, у непосредној близини Коринта. Становници Коринта су били одговорни за организацију игара и често су били судије током такмичења. То су биле древне спортске игре коју се била друге по рангу у античком свету, одмах после Олимпијских, а пре игара у Делфима и Немеји. Почеци Истамских игара сежу до 6. века пре Хри­ста. Оне су најпре биле локалног типа, да би временом стекле панхеленски значај. Одржаване су редовно, осим када то ни­ је било могуће због ратног стања (нпр. између 146. и 44. пре Христа). У време мисионарског деловања апостола Павла највероватније су редовно одржаване (51, 53. и 55. године). Археолошка ископавања су открила материјалне остатке старта и циља на стадиону: дужина стадиона је била 181,15 m. Победник је добијао у руку палмину грану, а на главу венац од осушеног биља. Публика је победника посебно поздрављала узвицима подршке, а у својој постојбини је био јунак о коме се певало. Трчање је, свакако, било најстарија спортска дисциплина. Све до периода позне антике олимпијаде су добијале називе по победницима трка на стадиону. Постојале су трке на кратке дистанце (ста­дион, 192 m.), двоструке кратке дистанце (диавлос, 384 m.) и дуге дистанце (долихос, до 5000 m.). Друга спортска дисциплина која се помиње у нашем тексту је бокс. Антички бокс меч трајао је без предаха. Циљ је био или да се противник обори, или да се онеспособи за даљу борбу, или пак да дође до предаје ме­ча. Занимљиво је да су ударци у тело били забрањени. Једино су ударци у главу били дозвољени и само су се они рачунали. Бокс је био врло атрактивна борилачка дисциплина, много атрактивнија од рвања. Способности бораца долазиле су до пуног изражаја. Постоје антички извештаји о боксерима који су брзим и вештим кретањем, избегавањем удараца и плесом по рингу, до­водили противнике од крајње исцрпљености. Да апостол упра­во ове две вештине – трчање и бокс – доводи у везу са духовним животом хришћана, врло је ин­дикативно. Извесно је да су ови спортови најбоље могли да осликају оно што се догађа ономе ко је поверовао у Христа и свој жи­вот устројио тако да му следује. Спорт и подвиг У ст. 24 се најпре скреће пажња управо на трчање: „сви трче али само један добија награду“. Апостол кроз ову метафору шаље двоструку поруку: једну која подразумева велики напор, велику конкуренцију, велики под­виг да се буде први и један међу многима, и другу да сви треба да чине тај напор и тај подвиг, што донекле излази из оквира метафоре трке у којој један побеђује. Тај искорак из поменуте метафоре се може разумети само ако се узме у обзир Павлово схватање Цркве у којој су сви једно тело, сви једно (нпр. Гал. 3, 28). Стога хришћани сви могу бити тај један који је први. Надаље, у стиху 25 се наводи: да би се постигао циљ да се буде први, потребно је много напора и одрицања. Ако се један спортиста месецима одриче свега, ограничава своје телесне потребе у сваком погледу (оно што се данас назива „карантин“) само да би добио распадљив венац и земаљску славу, колико више један хришћанин треба да буде мотивисан у сопственом подвигу да би добио „венац нераспадљив“. Потом апостол са обраћања Коринћанима („ви“), прелази на сопствени пример: „Ја пак тако трчим, не као на непоуздано, тако се песничим, не као онај који удара у ветар, него изнуравам тело своје и потчињавам га, да не проповедајући другима сам не будем одбачен“. Реторички, апостол овде ангажује мотив опонашања који је већ наводио у 4, 16 („Молим вас, дакле, угледајте се на мене“), и касније поново наводи у 11, 1 („Угледајте се на мене, као ја на Христа“). Он предочава коринтским хришћанима природу свога подвига: он је тркач који не трчи у неизвесно, већ зна куда трчи; он је боксер који не удара у ветар, тј. који промашује. Његова борба је осмишљена и прецизна. Он изнурава своје тело, да не буде преварен и проповедајући другима сам не буде одбачен. Апостол користи један веома агресиван глагол за однос према телу: δουλαγωγω („потчинити“, „поробити“, „припитомити“). Све то да не буде одбачен (άδόκιμος γένωμαι). „Бити одбачен“ овде је можда боље превести као „онај ко није прошао тест“, „губитник“, „бескористан“. Против кога пак Павле трчи? Против кога се боксује? У чему је суштина његове борбе? Хришћански подвиг У низу метафора спорта про­тивник није неко други (други човек или друга сила) кога треба поразити. Оно на шта метафора циља је наглашавање напора да се стигне и победи: Коринћани треба тако да трче да сви стигну први. Апостол се не бори против неког другог, неког споља, већ против самога себе, против сопственог тела које je он. Како разу­мети овај парадокс? Више светла на загонетне речи „него изнура­вам тело своје и потчињавам га (άλλά ύπωπιάζω μου το σωμα και δουλαγωγω), да не проповедајући друг има сам не будем одбачен“ могле би да баце излагања у Посланици Римљанима 7, где апостол описује унутрашње стање човека у подвигу. Он, наиме, пише: „Јер знам да добро не живи у мени, то јест у телу моме; јер хтети имам у себи, али учинити добро не налазим, јер добро што хоћу не чиним, него зло што нећу, оно чиним“ (Рим. 7, 18-19); и даље: „Али видим други закон у удима својим који се бори против закона ума мојега, и поробљава ме законом греха који је у удима мојим“ (Рим. 7, 23). Која су то „дела тела“ против којих се апостол Павле, као и сваки хришћанин, бори као што се један спортиста такмичи? „А позната су дела тела (та έργα ιπς σαρκός) која су: прељуба, блуд, нечистота, идолопоклонство, чарање, непријатељства, свађе, пакости, гнев, пркоси, раздори, поделе, зависти, убиства, пијанства, раскалашности…“ (Гал. 5, 19-21). Подвиг хришћанина се дакле састоји у томе да кроз лични подвиг препозна и одбаци наведена „дела тела“, то је вежбање воље да се избори да чини оно што заиста хоће, а не да јој „тело“ намеће да чини оно што неће: „Јер тело жели против духа, а дух против тела, ово се једно другом противи, да чините оно што не бисте хтели“ (Гал. 5, 17). Искуство располућености човека растрзаног између „тела“ и „духа“ свакако је блиско највећем хришћанском мисионару раног хришћанства. Стога је тренутак индивидуалног подвига, унутрашње борбе, телесног подвига, сличног оном кроз који пролазе спортисти да би очували своју физичку форму, нешто чему је апостол прибегавао далеко од поља мисионарског рада, препуног сложених међуљудских односа, захтева, незадовољстава…: „Поред свега осталога, свакодневни притисак људи на мене, брига за све Цркве. Ко ослаби, а да и ја не ослабим? Ко се саблажњава, а ја да не сагоревам?“ (2. Кор. 11, 28-29). … „Православље“ број 1193 – 01. децембар 2016. г. View full Странице

Са благословом и у присуству Епископа шумадијског г. Јована, 19. марта 2017. године одржано је друго у циклусу Васкршњих предавања у Манастиру Дивостину. Предавање под насловом Еванђелско утемељење поста у хришћанској Цркви одржао је др Предраг Драгутиновић, ванредни професор на Катедри за Нови Завет на Православном богословском факултету Универзитета у Београду. Предавача је представио проф. др Зоран Крстић, шеф катедре за Канонско право на ПБФ УБ и ректор Богословије Светог Јована Златоустог у Крагујевцу. Предавач је са становишта текстова Новог Завета указао на место које је пост имао у Христовој проповеди и на његово разумевање у раном хришћанству. Наглашено је да су еванђелске приче парадигматске, нас ради написане и нуде нам решења егзистенцијалних проблема. Приповест о Христовом посту у пустињи је прича о искушењима, вредностима и апсолутном поверењу у Бога Оца, а јело и пиће са социјално маргинализованим, религијски неподобним људима изражава Његову осуду разметања религијском исправношћу. Христос је успоставио нове међуљудске односе, односе љубави према сваком човеку без разлике. Христове речи да сватови не могу постити док је женик са њима, темељ су Васкршњег поста, који Црква наставља кроз историју као сећање на дан када је од апостола узет Месија, дан који ће резултирати Васкрсењем. У посланицама апостола Павла, критеријум решавања деоба око хране нису јачи теолошки аргументи, већ љубав, која изграђује заједницу људи који се воле у различитости својих црквених пракси. Христова жртва упућује на пражњење пред другим, ради заједнице у љубави са њим. То је парадигма коју треба примењивати на све наше односе. Индивидуални подвиг је конститутиван за хришћански живот и није супротстављен његовој социјалној димензији. Данашњи облик поста је оквир који нам Црква нуди као простор у коме можемо сведочити оно на шта нас Христос позива. Проф. Драгутиновић је, одговарајући на питања о животу ране Цркве и евхаристијској пракси нагласио да је радост Васкрсења коју су хришћани носили била кључна за ширење Цркве, а и данас смо позвани да ту радост сведочимо, пре свега својим односом према другом човеку и према смрти. View full Странице