Претражи Живе Речи Утехе

Богословље је сведочанство о односу Бога и човека (света), односу који није апстрактан или уопштен, већ је условљен и конкретан. Условљен је непоколебивом Божијом речју и, како рекосмо, човека за начин сазнања који превазилази она сазнања заснована на силогистичким моћима људског ума. Однос Бога и човека је и конкретан; он подразумева најпре човеков молитвени облик признања да Бог Јесте! Због тога истинско богословље подразумева макар и најмањи облик сусрета са Богом, и из такве перспективе богословље постаје временом све већи и већи Дар Божији који најзад одређује и моћ али и дефинитивну сврху како усменог, тако и писменог богословског израза. Из тог разлога богословље се не учи као знање чињеница, већ као буђење боготражитељске жудње за богочовечанским сусретом. Не бисмо погрешили уколико бисмо божанске речи сагледавали као живе али опет, тихе и танане призиве којима нас Сам Бог попут блудних синова поступно призива из овога палог начина живота да најпре дођемо себи, да потом уделовимо свој повратак Богу, и да се најзад вратимо Њему, нашем једином Узроку постојања (уп. Лк. 15, 17-21). [Из Предговора аутора] https://www.facebook.com/biblos.rs/

Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија и викарног Епископа новобрдског г. Илариона , председника Одбора за верску наставу АЕМ СПЦ, вероучитељ Предраг Ђукнић испред овог Одбора организује свечани добротворни концерт ученика средњих школа Косова и Метохије и Београда. Уз позив да се саберемо у свечаној сали Руског дома (улица Краљице Наталије 33) у петак 28. априла 2023. године у 19 часова, како бисмо заједно подржали ученике из Станишора и сакупили прилог за обнову дома породице Миловановић из Јасеновика код Новог Брда, г. Ђукнић говори и о важности организовања оваквих догађаја и чвршћем повезивању деце из јужне Покрајине са другим крајевима Србије. Разговор са Предрагом Ђукнићем: У Руском дому ће у петак 28. априла од 19 часова наступити ученици Музичке школе „Стеван Христић“ из места Станишор у општини Гњилане, затим Балетска школа „Лујо Давичо“ из Београда, као и ученици Економске школе „Нада Димић“ и других београдских школа. Гости вечери су историчар проф. др Милош Ковић и музички састав "Београдски синдикат", а цена улазнице за овај догађај је 450 динара. Сви су позвани да према својим могућностима оставе и већи прилог, како би породични дом Миловановића из Јасеновика код Новог Брда што пре добио обновљену столарију за наредну зиму. Извор: Радио "Слово љубве"

Сусрет Св. архангела Гаврила и Пресвете Дјеве Марије преломан је чин у духовној историји човјечанства. Јављајући јој се у њеној одаји, Св. архангел Гаврил је Дјеви Марији рекао: „Радуј се, благодатна Маријо! Господ је с Тобом!“, и потом је извијестио да ће родити Господа Исуса Христа, Спаситеља и Искупитеља свијета, Месију, чији су долазак древни Јудејци стољећима очекивали. Сам чин објаве „благе вијести“ Дјеви Марији у православној духовној традицији се још од древних времена сваке године прославља кроз празник Благовијести. Према јулијанском календару овај дан се празнује 7. априла, а према григоријанском календару 25. марта. О овом великом празнику Св. владика Николај Велимировић ће у „Прологу“ записати: „Историју Новог Завета отворио је архангел Гаврил речју: Радуј се!, да ознаменује тиме, да Нови Завет има да значи радост за људе и за сву створену твар. Отуда и Благовест се сматра колико великим толико и радосним празником.“ Празник Благовијести нашао је своје мјесто у појединим изрекама и народним вјеровањима, како на подручју Црне Горе, тако и на ширем српском етнографском простору. Примјера ради, и данас ћемо на сјеверу Црне Горе чути изреку: „Процвјетао к’о Благовијест“. Овај празник наступа убрзо иза календарског почетка прољећа. У локалном говору „процвјетати“ у ствари значи „радовати се, обрадовати се“. Цвјетање пољског биља почиње већ у марту. Поглед на поље које обилује разнобојним цвијећем буди радост у човјеку. Благовијест је празник прољећа, празник разнобојне прољећне вегетације, празник радости. Поетични дух радује се доласку прољећа, па и Благовијестима. Само у том смислу, иста се изрека може разумјети. У раскошно богатој збирци српских народних изрека наћи ћемо и изреку „Колико се на Благовијести вина попије, толико се крви добије“. Празник Благовијести увијек наступа у склопу Великог или Часног поста. Велики пост почиње седам седмица прије Васкрса и траје укупно 48 дана. Строге монашке одредбе исхране регулишу да се у току Великог поста риба и вино могу користити у исхрани само на Благовијести и Цвијети. Вјерник који се досљедно придржава ових одредби у току поста, служећи се рибом и вином на празник Благовијести обновиће и оснажиће тјелесну виталност. Схваћена управо у овом контексту, изрека коју смо навели добија на вјеродостојности и сопственом утемељењу. У Србији је раширено народно вјеровање да змије не напуштају своја подземна скровишта и не излазе на лице земље прије Благовијести. Вјерује се да није пожељно у свакодневном говору помињати змије у раздобљу уочи Благовијести, али ни на сам празник Благовијести. Бројни храмови широм православне екумене посвећени су празнику Благовијести, Благовјештењу. Храм Св. Благовјештења на острву Бешка на Скадарском језеру подигнут је 1440. на иницијативу зетске књегиње Јелене Балшић, кћерке Св. кнеза Лазара Хребељановића. По сопственој жељи, сахрањена је у истом храму 1443. Манастир Благовјештење у Овчарско-кабларској клисури, у широј околини Чачка, значајна је црквено-народна светиња Србије. Подигнут је 1601. године. Поједини значајни догађаји из духовне и националне прошлости српског народа, али и ширих простора православног Балкана, реализовали су се стицајем одређених околности и несазнајном вољом Провиђења управо на празник Благовијести. На Благовијести, 25. марта 1821. (по старом кал.) плануо је општенародни устанак грчког народа против османлијске окупације. Послије ослободилачког рата, који је потрајао готово десет наредних година, Грци су извојевали националну независност. Формирана је Краљевина Грчка 1830. Као суверену државу признале су је водеће европске велесиле. Ипак, изван њеног састава остали су под Турцима Епир, Тесалија, Тракија, Крит и већина острва у Јегејском мору. У ослободилачким ратовима, који ће услиједити у наредним историјским епохама, постепено ће се и ове области присајединити матичној земљи, Краљевини Грчкој. Све до данас у Грчкој се празник Благовијести празнује и као Дан независности, државни и национални празник, као спомен на слободарски народни устанак против Турака из 1821. Духовни великан српског народа и један од највећих теолога православне екумене, архимандрит Јустин Поповић, рођен је на празник Благовијести у Врању 1894. Управо зато јер се родио на празник Благовијести добио је име Благоје. Преподобни отац Јустин упокојио се на Благовијести 7. априла 1979. у манастиру Ћелије код Ваљева. Сахрањен је у гробљу манастира Ћелије. Уписан је у календар светих СПЦ као Преподобни Јустин Ћелијски. Спомен на оца Јустина Поповића празнује се 14. јуна. Провиђење Господње је одредило да се овај велики син српскога рода и родио и упокојио на празник Благовијести. И заиста, отац Јустин је у цјелокупном свом овоземном животу својим дјелима и надахнутим проповиједима исповиједао и ширио „Благу вијест“ Христову. Велики поета Јован Дучић, у литератури често ословљаван и као „кнез српских пјесника“, познат и признат по свом префињеном пјесничком изразу и отменом духу, увјерени српски патриота, упокојио се у изгнанству управо на Благовијести 7. априла 1943. у мјесту Гера, у Индијани, у Сједињеним Државама. И Дучић је на свој начин био носилац „благе вијести“, али из нестварног свијета пјесничког духа. Све до наших дана Дучић нам носи „благе вијести“ кроз сопствена пјесничка остварења исклесана и исказана на нивоу највећих литерарних домета стваралачког духа. Управо на Благовијести 7. априла 1939. италијанске трупе започеле су инвазију Краљевине Албаније. Италијани су, не наилазећи на већи отпор, окупирали Албанију за два наредна дана. Албански краљ Ахмет Зогу избјегао је у Грчку. Двије године касније, њемачке и италијанске трупе су уочи празника Благовијести, 6. априла 1941, без формалне објаве рата, напале и Краљевину Југославију. Њемачки ратни авиони су 6. априла и на сам празник Благовијести, 7. априла 1941. у таласима бомбардовали Београд засипајући га смртоносним товарима авио-бомби. У овим узастопним бомбардовањима животе је изгубило више од 2.000 Београђана. По личном Хитлеровом наређењу, бомбардована је и спаљена и Народна библиотека на Косанчићевом венцу, у којој су уништени библиотечки и архивски раритети од непроцјењиве културне и научне вриједности. За само десетак дана Краљевина Југославија је пред најездом армија Сила осовине престала постојати. Празник Благовијести је дан радости али и дан сјећања, како на наше духовне великане, тако и на све наше знане и незнане сународнике, који су током минулих времена положили животе своје на олтару Цркве и Отаџбине, истрајно бранећи вјеру праотаца, вјеру православну. Овај велики празник нас учи да ће у исходишту историје Христос ипак надвладати Антихриста, да ће Лаж бити надвладана Истином, док ће Зло коначно бити надвладано Свјетлошћу, Свјетлошћу Господњом. Управо у томе и јесте суштина „благовијести“ коју нам је Христос даровао, позивајући све нас да Му вјерно и неодступно сљедујемо, како бисмо трајно задобили највећи дар Господњи – живот вјечни. Професор Предраг Вукић https://mitropolija.com/2022/04/07/profesor-predrag-vukic-blagovijesti-u-nasem-duhovnom-i-istorijskom-trajanju/

У навечерје недељног дана, када савршавамо свештени спомен на Светог Јевстатија српског, у суботу 3/16. јануара 2021. лета Господњег, васкрсно вечерње богослужење у Светосименовском храму у Ветернику, уз саслужење братства храма, служио је протопрезвитер-ставрофор Миливој Мијатов, архијерејски намесник новосадски први. Благољепију свечаног богослужења допринело је појање новосадског катихете Бранислава Илића и појаца ветерничког храма. Светлописи - храм Преподобног Симеона мироточивог у Ветернику Пред појање тропарâ, сабранима се очинским и љубављу испуњеним речима обратио прота Миливој Мијатов изражавајући радост што по први пут служи у ветерничком храму откако је у потпуности завршено осликавање ове светиње, која својом лепотом свакога човека подстиче да понови речи химнографа: Мислимо Богородице, као да на небу стојимо! После кратког пастирског слова, архијерејски намесник новосадски први предочио је сабранима две одлуке Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког г. др Иринеја. Према одлуци господина Епископа, протопрезвитер Предраг Билић, досадашњи парох четврте парохије, постављен је на трећу парохију при ветерничком храму, као и за новог настојатеља ветерничке светиње. Прота Миливој је сабранима предочио и текст друге одлуке Епископа бачког, којом је, према потреби пастирске службе, досадашњи парох ветернички и настојатељ Светосимеоновског храма, протонамесник Бранислав Ђурагић, постављен на нову парохију при Светосавском храму у Новом Саду. Спроводећи у дело наведене одлуке Епископа бачког Иринеја, прота Миливој је позвао сабране да са љубављу и уважавањем прихвате новог настојатеља Светосимеоновског храма, указавши да је прота Предраг искусан свештенослужитељ и достојан части и послушања које му је надлежни Архијереј из очинске љубави и ради пастирских потреба поверио. У свом слову, прота Миливој је заблагодарио оцу Браниславу, досадашњем настојатељу храма, посебно истичући његову ревност у служењу и брижност око светиње Господње у новосадском насељу Ветерник. Сабранима се обратио нови настојатељ храма, прота Предраг Билић, заблагодаривши Господу који га је призвао на благословено дело свештеног служења, а потом узносећи благодарност Епископу Иринеју чија очинска љубав и брига га прате кроз вишедеценијско служење Цркви на многим парохијама у Богом чуваној Епархији бачкој. Велика је част, радост и одговорност бити настојатељ овог велелепног храма у Ветернику чија лепота није само у зидовима, већ у благословеној хармонији и љубави којом ова литургијска заједница одише, истакао је протопрезвитер Предраг Билић. На крају, сабранима се обратио протонамесник Бранислав Ђурагић говорећи о важности послушања и хришћанске љубави без којих нема успеха ни у свештеничкој служби, ни у црквеном животу уопште. Благодаран сам Богу што сам осам година био свештенослужитељ и настојатељ овог предивног храма, чија градња и украшавање је и мене духовно изградило, чинећи ме спремним за нове пастирске подухвате који су ми поверени, нагласио је отац Бранислав. Катихета Бранислав Илић Извор: Инфо-служба Епархије бачке

,,Након мог повратка из КБЦ-а, гдје сам причестио пацијента, око 6:30 часова обишао сам свој град и видио јаке полицијске снаге које су већ биле блокирале Блажов мост, што сам и фотографисао. Осјетио сам да не слути на добро. Звучни запис разговора У седам часова сам у подгоричком Саборном храму служио Свету литургију. Када сам у току службе, из олтара, видио да се на светом богослужењу сабрао повећи број вјерника осјетио сам да се нешто велико дешава. Убрзо је дошао Владика Јоаникије са свештеницима са сјевера. Помоливши се Богу, позвао сам вјернике да кренемо у литију до Немањиног града, јер смо сви схватили да је куцнуо одсудни час и да не можемо мирно посматрати шта ће се десети са нашим храмовима, јер овдје није била нападнута само имовина наше Цркве, већ и њен континуитет осмовјековног присуства на овим мученичким просторима. Када смо дошли до Блажовог моста, полиција нам није дозволила да прођемо“, овим ријечима је свештеник Предраг Шћепановић за Радио Светигору почео своје сјећање на тај дана 26. децембра 2019. у којем су, по ријечима блаженопочившег Митрополита Амфилохија ,,у Скупштини Црне Горе умрли правда и право”. Отац Предраг подсјећа и да се Митрополит Амфилохије, након што је упутио ујутру пастирску поруку поред ћивота Светог Петра Цетињског, око 16 часова срео са тадашњим премијером Душком Марковићем, након чега се обратио вјерницима. ,,Наш Митрополит је и тада, тог 26. децембра, својом мудром изјавом спасио грађански мир у Црној Гори јер је у тих само неколико сати читава Црна Гора је већ била у полицијској блокади. Само једна Митрополитова ријеч могла је све да претвори у много ружан сценарио. Међу нама на мосту је било и неких момака са капуљачама који су очигледно имали прљаве намјере, инструисани од разних служби да изазову немире. То је био један од најтежих дана у мом животу. Сви смо знали да морамо остати и опстати на том мосту слободе“, присјећа се отац Предраг. Ако Бог да, после годину дана тешке борбе, и не само годину него и пет година, сјутрашњим изгласавањем Закона у Скупштини Црне Горе биће заокружена правда јер је овдје, у срцу Европе, без суда и пресуде убијен православни Митрополит Јоаникије и сто двадесет свештеника, да им се још увијек не зна ни гроба ни мрамора, а Цркви, кроз процес експропријације, одузета огромна имовина тако да се полако враћа земаљска правда, каже протојереј Предраг. Свештеник Шћепановић је замолио и апеловао и на оне, који не мисле као ми, да поштују здравствене мјере и да се не окупљају у знак протеста. ,,Храмови у Црној Гори немају точкове. Нико нам неће однијети храмове, они ће остати као духовно благо Црне Горе. Али, исто тако, не можемо брисати Светосавско предање и име Светосавско јер је Свети Сава управо у граду Подгорици основао Епископску столицу. Стога позивамо све оне који другачије мисле на историјску расправу, гдје ће донијети документа, ако их имају и ако постоје, и да схвате да ми само бранимо своје и да ништа туђе нећемо. И не бојте се, наши ће храмови свакако остати у Црној Гори“, поручује подгорички парох Предраг Шћепановић. Отац Предраг је пожелио успјех премијеру Здравку Кривокапићу, новој Влади и свима који ће сјутра у Скупштини Црне Горе гласати за повраћај достојанства, имена и идентитета вјековне Митрополије црногорско-приморске, која је двјеста педесет година старија од самог помена имена Црна Гора и која је кичмена мождина ове државе. ,, Дај Боже да се, у овом секуларном окружењу, поштује одвојеност Цркве од државе, да се на партијским конгресима не формирају Цркве и да се држава бави спољашњим стварима, а Црква оним што је унутрашње, душом овога народа“, каже отац Предраг Шћепановић, помоливши се да нам се више никада не догоди 27. децембар 2019. године, дан када су по ријечима нашег блаженопочившег духовног оца Митрополита Амфилохија у црногорској Скупштини умрли правда и право. Слободанка Грдинић Извор: Митрополија црногорско-приморска

Митрополит Амфилохије је љубављу васкрсао Црну Гору и све око себе, посијавши у црногорској пустињи небеску пшеницу. Једино су Косовка дјевојка и наш Митрополит Амфилохије сакупљали кости по распетом Косову и Метохији. Сав његовв живот био је богојављење и богослужење одстрадавања сопствене вјере- каже отац Предраг Шћепановић. Звучни запис емисије Отац Предраг у овом издању емисије, коју смо посветили нашем Архипастиру и духовном оцу блаженог спомена Митрополиту Амфилохију, кога смо у наручје Господње испратили прошле недјеље, протојереј Предраг Шћепановић је подијелио са нама своја сјећања на нашег Митрополита. “Једино су Косовка дјевојка и наш Митрополит сакупљали кости по распетом Косову и Метохији“- казао је отац Предраг сјећајући се како је једном, по његовом повратку са Метохије и Косова, питао Митрополита какав је осјећај кад наиђете на обезглављено људско тијело а након неколико метара и на главу. Каже да му је Митрополит тада рекао: ,,Или повјерујеш у Васкрсење или полудиш“. Отац Предраг каже да је Митрополит Амфилохије био океан љубави и богословља а да је, управо због љубави и лика овог Светог човјека и он сам у овој мантији и овдје гдје је сада. Отац Предраг каже да је велика одговорност била живјети поред светог човјека а исто тако и после светог човјека који је васкрсао и ослободио Црну Гору, посвједочивши нам, сопственим примјером, како се бори за вјеру Православну и да је могуће бити свет и у ово наше вријеме. ,,Сав Митрополитов живот био је богојављење и богослужење одстрадавања сопствене вјере“- каже отац Предраг позвајући да останемо на његовом путу а то можемо ако волимо Бога и људе. ,,Ако не заборављамо имена оних чија крв вапије ка небу јер није то повратак ни партизанству, ни четништву, ни рату, ни прохујалим временима, већ је Митрополит сматрао да док све њих не сахранимо и не упишемо у књиге неће ни нама бити боље. Није Митрополит био само жељан градње већ је желио да скине проклетство са Црне Горе када је оставио завјет да обновимо Ловћенску капелу, и да испунимо последњу жељу Светог Петар другог Ловћенског Тајновидца да буде сахрањен у њој“- казао је отац Предраг. “Митрополит Амфилохије је љубављу васкрсао Црну Гору и све око себе, посијавши у црногорској пустињи небеску пшеницу“ – закључио је отац Предраг Шћепановић. Отац Предраг је на почетку емисије говорио о празнику Светог великомученика Димитрија, честитајући славу свечарима уз молитву да следећи Митровдан прославе као што су то увијек радили, у друштву пријатеља и кумова а што је ове године био благослов Цркве да се прослави у кругу породице. Као и свако вријеме и ово треба искористити и што више се приближити својим укућанима стварајући чвршће везе љубави. Толошки парох је тумачио Свето Јеванђеље на Двадесету другу недјељу по Духовима у којој наша Света Црква доноси јеванђелску причу о богаташу и Лазару. Извор: Радио Светигора

У смирај празничног дана када савршавамо свештени спомен на преподобну мајку Ангелину, 12. Августа 2020. Лета Господњег благословом Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског Г. Амфилохија, емитовано је уживо из Саборног храма Христова Васкрсења у Подгорици девето издање емисије "Живе речи". Специјални гост девете по реду емисије био је протопрезвитер Предраг Шћепановић, парох подгорички и настојатељ Светомакавејског храма у подгоричком насељу Толоши. Музички део емисије милозвучним појањем које је наликовало на ангелско славословље употпунила је наша драга гошћа Бранка Зечевић, уметница из Подгорице, уз пратњу наше сестре Јане Обрадовић. Модератор емисије био је катихета Бранислав Илић. Након одслуженог акатиста Часном и Животворном Крсту Господњем, који је у крипти подгоричког Саборног храма служио протопрезвитер Предраг Шћепановић, разговор је реализован у студију васељенског радија Светигора. У уводном делу разговора прота Предраг је казивао о историјату и великом значају храма Христовог Васкрсења, који се по величини налази одмах после храма Светог Саве у Београду, и који је бисер над бисерима међу православним храмовима. Отац је посебно истакао да је велелепни Саборни храм у Подгорици једини храм у историји који су освештали васељенски и московски патријарх. Незаобилазни детаљ приче о освећењу Саборног храма била је Светосимеоновска лоза из Хиландара, чију су младицу својим рукама, а као израз саборности и љубави, засадили патријарси Вартоломеј, Кирил и Иринеј. Та лоза поред храма данас већ рађа плодове. Небо се радовало великом догађају освећења Саборног храма у Подгорици, а како и да се не радује када су многе христочежњиве душе своје биће уградиле у овај храм, који је изграђујући себе, нас духовно изграђивао, речи су проте Предрага. У закључку разговора о Саборном храму, прота Предраг се са љубављу сетио великог човека и најбољег историчара проф. Предрага Вукића, који је живео за своју Цркву. Почивши професор Предраг Вукић је брижљиво и вредно сакупљао евро по евро за изградњу ове велике и значајне светиње која сведочи да је храм крајичак неба на земљи. Будући да се наш гост налази на послушању настојатеља Светомакавејског храма у подгоричком насељу Толоши, он нам је исцрпно изложио историјат и значај ове подгоричке светиње која својим постојањем пројављује велико чудо и постаје весник свеопштег васкрсења, будући да се налази у средишту толошког гробља. Причу о толошкој светињи, која ће за два дана прославити престони празник, њен настојатељ је употпунио сведочанством о једној знаменитој и чудесној композицији која се налази на северном зиду овог храма. Васељенски радио Светигора врши своју мисију, шири реч Божју и тако на посебан начин доприноси мисији наше Цркве, истакао је прота Предраг говорећи о васељенском радију на чијем се челу налазио десет година. Са пуно љубави наш гост је поменуо многе значајне личности међу којима неколико архијереја, који су били и остали делатници на Светигори. Присећајући се почетака рада најстаријег црквеног медија у СПЦ, некадашњи директор радио Светигоре је истакао да благослов патријарха Павла прати и руководи мисионарско-информативни рад. Други део наше емисије посвећен је детаљима из живота оца Предрага који је преко бављења фудбалом и глумом дошао до спознаје Бога. Говорећи о свом животном путу прота је нагласио своју љубав према Светом владици Николају и преподобном Јустину ћелијском, као и према великом старцу Тадеју витовничком са којим се сусрео неколико пута у животу. Према речима оца Предрага, читање дела светих отаца Николаја жичког и Јустина ћелијског, је од изузетног значаја за хришћански етос, јер нас упућују да ходимо стазом правом. Отац Предраг је одговарао на занимљива и важна питања наших гледалаца, међу којима посебно истичемо наше сестре мр Смиљу Влаовић, Љубицу Гојковић и Силвију Ромић, које су поставиле видео питања и на посебан начин допринеле да наша емисија буде употпуњена лепим констатацијама и важним питањима на које је отац Предраг мудро и са пуно љубави одговорио. На самом крају протопрезвитер Предраг Шћепановић је произнео пастирску реч поуке и укрепљења узносећи молитвене жеље да Господ благослови мисионарске подухвате који сведоче реч љубави Божје. Ово девето издање наше емисије својим умилним појањем одјавила је наша сестра Бранка Зечевић која је постала драгоцени део наше емисије. Бранкино милозвучно појање употпунила је тиха и мелодична пратња талентоване Јане Обрадовић. Благодаримо редакцији васељенског Радија Светигора на чијем челу се налази уредник протопрезвитер Никола Пејовић, на прилици да се емисија емитује из студија васељенског радија, као и нашем брату Срећку Радовићу, тонском реализатору који се побринуо да у техничком смислу све протекне у најбољем реду. Приредио: Катихета Бранислав Илић

Поводом годишњице упокојења историчара професора Предрага Вукића данас, 24. јула 2020. године у манастиру Острогу служена је заупокојенa Литургијa у току које се, послије прочитаног Јеванђеља сабранима обратио протосинђел Сергије Рекић. Након Свете службе Божије, на манастирском гробљу гдје је сахрањен професор Предраг, служен је парастос којим је началствовао протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије и парох цетињски, уз саслужење братије острошког манастира. Потом се бесједом обратио о. Гојко који је казао да је професор Предраг Вукић познат цијелој нашој помјесној Цркви, а преко тога и цијелој васељени. Прота је истакао да дарови и таленти које је Бог дао Пеђи, нијесу остали закопани испод земље, него их је он у складу са поуком Господњом умножио, употребио, раздијелио другима, јер је знао да то није његово, него Божије. “Постао је укућанин свих наших кућа, брат и сабрат сваког манастира, брат и сабрат наше Цетињске богословије. Професор историје са Цетиња, Предраг Вукић, како се сам представљао, био је професор многим генерацијама наших ђака, будућих свештеника”, казао је о. Гојко. Подсјетивши да је професор Пеђа рођен 1966. године, на 200. годишњицу од укидања Пећке патријаршије, што је био знак да ће му читав живот проћи у проповједању тога крста и страдања Цркве Божије, отац Гојко је нагласио да се он упокојио 2019. године, на 800. годишњицу од успостављања Српске православне цркве и на 100. годишњицу од рада и труда архијереја тзв. покрајинских цркава да се Пећка патријаршија опет обнови и да се формира, данас свима нама и у свијету позната и призната, помјесна Српска православна црква. “Само ове двије године на његовом споменику, то је већ историја. А шта да кажемо о години која је за нама? Шта је стало у ову годину од када се Пеђе упокојио? Стала је историја којој је професор Пеђа толико служио и дао јој себе. Цијела та историја којој је служио вратила се нама. Један Сабор, други Сабор, изгласавање овог антиуставног закона, прогонитељског према Цркви, и народ који се пробудио и ту историју донио на црногорске улице и пред храмове и манастире у Црној Гори”, казао је, између осталог, протојереј-ставрофор Гојко Перовић. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У оквиру обележавања осамстотог јубилеја манастира Милешеве као и прославе великог празника Рођења Светог Јована Претече – Ивањдана, у навечерје празника, 6. јула 2020. године, у великој сали Дома културе у Пријепољу, протојереј-ставрофор проф. др Предраг Пузовић, бивши декан Православног богословског факултета Универзитета у Београду, одржао је академско предавање о значају Видовдана и Ивањдана у историји српског народа. Звучни запис предавања Дечији хор Красница из Чајнича на самом почетку отпевао је тропар Светом Јовану Крститељу, а затим је Преосвећени Епископ милешевски г. Атанасије кратким уводним излагањем отворио ову посебну духовну свечаност и дао реч проти Предрагу. Како се отац Предраг у свом радном веку највише бавио управо историјом српске Цркве и српског народа он се у свом излагању базирао на та два значајна дана и празника повезујући их и уклапајући их у српски духовни, културни и историјски контекст. Након његовог дивног и поучног излагања, хор из Чајнича је отпевао неколико песама из свог репертоара и потом се Епископ Атанасије захвалио свим учесницима и позвао да се сутрадан на сам дан празника сви окупимо у манастиру Милешеви како бисмо употпунили прославу овог значајног дана за српски народ али и за цео хришћански свет. Почасни гост на предавању био је и Преосвећени Епископ жички г. Јустин у пратњи неколико свештенослужитеља из Епархије жичке, који су на позив Епископа Атанасија дошли у посету Милешевској епархији како би заједно узнели молитве и благодарност Богу поводом сутрашњег великог празника Рођења Светог Јована Претече. Извор: Епархија милешевска

„Црква ће наставити да пружа помоћ потребитима у оквиру својих могућности и у периоду економске рецесије која неминовно слиједи“ рекао је протојереј Предраг Шћепановић у синоћној емисији Интернет литија која се емитује на таласима Радија “Светигора”, Телевизији “Нови” и страницама „Не дамо светиње“ на фејсбуку и инстаграму. Он је рекао да криза отвара нове могућности и да ће уз Божију помоћ наш народ пребродити сва искушења. Говорећи и прегнућима љекара отац Предраг је рекао да је Црква одувијек подржавала љекаре у својим напорима. „Зашто не рећи да је Свети Сава оснивао прве болнице, показујући да поред бриге о души Црква брине и о тијелу“ нагласио је прота Предраг Шћепановић. „Не излазим да аплаудирам, нарочито у доба короне, јер то треба чинити 365 дана у току године“ рекао је он и додао да треба поменути и медицинске сестре, особље, хигијеничарке и све који раде у овим околностима. Поменуо је и свог пријатеља др Хасима Лукача који много пута после 24 часа оде до Београда, Загреба, гдје год треба, а са њим и све предане љекаре од којих су многи гостовали у емисији Интернет литија. „Имао сам занимљивих случајева када су људи излазили из коме после светог причешћа када сам лично посвједочио силу те свете тајне“ рекао је протојереј Предраг Шћепановић. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Протојереј мр Предраг Шћепановић предводи “Интернет литију”, гошћа емисије је психолог Јевросима Пејовић. Интернет литије се одржавају сваке недјеље и четвртка и представљају наставак литија за одбрану светиња које су се скоро три мјесеца одржавале широм Црне Горе против дискриминаторног Закона о слободи вјероисповјести а које су одлуком Епископског савјета СПЦ у Црној Гори привремено обустављене због пандемије коронавируса. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Сам Господ је постио 40 дана у пустињи, сви апостоли и милиони и милиони хришћана кроз вјекове путем поста су Богу и своме спасењу угодили, па се ово наше покољење укључује у тај златни низ хришћанства, рекао је, између осталог, протојереј мр Предраг Шћепановић у интервјуу за дневни лист Дан. У наставку можете прочитати комплетан интeрвју. *Зашто се уопште пости, и зашто је тако битан баш Васкршњи пост у односу на друге постове током године, ако се тако може рећи? Сваки пост је путовање ка циљу нашег живота, а то је побједа над смрћу. Васкрсењем Христовим се десила смрт смрти. Парадоксално, смрт је умрла на Крсту Христовом. Питаће се неко: Ако је Христос Васкрсао и побиједио смрт, зашто људи и даље умиру ? По ријечима Светог Макарија Египатског, да не бисмо живјели вјечно у страстима и гријесима, морамо сви проћи кроз понижење смрти. Ако не постимо, као да кажемо Богу све је то лијепо што си ти Боже постио и мучио се за људе, што си био разапет и васкрсао, али то нема везе са мном и са мојим свакодневним животом. Управо кад постимо, ми попут дјевојке која се уљепшава за први сусрет са момком или за свадбено весеље или момак за први састанак са девојком, ми кажемо Богу, тебе највише волим, Ти си ми на првом мјесту, Ти си мој Бог, мој највећи и најбољи пријатељ. Сам Господ је постио 40 дана у пустињи, сви апостоли и милиони и милиони хришћана кроз вјекове путем поста су Богу и своме спасењу угодили, па се ово наше покољење укључује у тај златни низ хришћанства. Света Црква нас припрема да што достојније дочекамо празник над празницима и радост над радостима – Васкрс. *Што најчешће превиђају они који одлуче да посте? Да ли би можда више пажње требали да обрате на чињеницу – назив сваке седмице овог поста – да ли им то може бити (духовни) путоказ на што треба да обрате пажњу? Најчешће заборављају да је прво Бог нама опростио, а да смо и ми дужни једни другима да опросте. Без опраштања, чак и да ништа не једемо, тај пост неће имати значаја пред Богом. Треба да се исповиједимо и да се покајемо. Покајање је преумљење, промјена философије живота, преокрет од зла ка добру, од мржње ка љубави, од смрти ка вјечном животу. Најчешће се превиђа да пост није сам по себи циљ, него средство за постизања циља. Циљ је Свето Причешће-сједињење Бога и човјека. Човјек са своје стране треба све да учини да кроз пост, покајање, исповијест што достојније, а са свијешћу да никад нисмо достојни. *Колико често из вида изгубимо духовну компоненту поста у односу на тјелесну (и тако се можда више примичемо онима који су осудили Христа)? Што урадити да нам се то не деси, и што када нам се деси? Тјелесни пост освежава тијело и чисти га од токсина и отрова који у нама оставља мрсна храна и која често пута у људима изазива разне болести, од лакших до најтежих, и претпоставља души. Црква нас позива : Браћо постећи тијелом, постимо и душом. Прави пост је да се удаљимо од зла, да утишамо гњев, обуздамо језик, да побиједимо страсти, да не осуђујемо ближње, да их не оговарамо и осуђујемо, да не живимо у прељуби и блуду и др.гријесима. Пост је заповједио сам Спаситељ као најмоћније оружје против ђавола, рекавши у Светом Писму да се „овај род изгони само постом и молитвом“. Једино су пост и молитва два крила која нас од блатњаве земље дижу у Небо пред Владику свих свјетова. Велики или Часни пост уочи Васкрса траје 7 недеља и његов циљ је да успостави равнотежу душе и тијела, да се тијело покори души и да слабећи тјелесна задовољства у нама расте духовни човек пун љубави према Богу и ближњем. Пост је путовање ка радости Васкрсења, радости које неће бити краја. *Колико је током поста битно ићи на литургије, активно учествовати у животу Цркве, у том заједничарењу? Бог нас сваке недеље и Литургије позива на свадбу и свадбено весеље, али се нажалост не одазивају сви правдајући се пречим и неодложним обавезама. Тек са Васкрсењем из мртвих, Богочовјек Исус Христос је посвједочио да је он заиста Бог и Син Божији. До Васкрсења Спаситељ је учио о вјечном животу али је Васкрсењем показао да је он заиста Живот вјечни. Да није Васкрсења, Христос би био први и последњи хришћанин који је умро на крсту, а са њим би умрло и Његово дјело и учење.Све на овом свијету би умрло, нестало би са лица земље и из човјековог памћења да није Васкрсења Христовог. Јер само жива, а не мртва личност, може дјеловати имати утицај на људе и људску историју. *У посљедње вријеме често наилазимо на телевизијске прилоге, новинске чланке, изјаве којекавих гуруа здравог живота, који тумаче пост – хришћански само у домену физичког-тјелесног, и у зависности од става спрам Цркве, или га осуђују или га стављају у раван неког медицинског феномена. Што рећи на такве изјаве? Свако износи пред људе оно што сам зна. Црква има миленијумско искуство и њена наука је потврђена временом, али и сијањем многих светитеља кроз вјекове, који својим нетрулежним тијелима потврђују да је Христос Васкрсао и да се наш живот не завршава са два метра гроба. Зар нам мошти Светог Василија Острошког, чуда и мир који зрачи са његовог светог тијела, не потврђују да Бог није Бог мртвих, него живих. У ери рационализма, људи заборављају да је пост најмоћније средство против болести, не само тијела, него , ако хоћете, на првом мјесту душе, јер се душа лијечи од гријеха, а помоћу Светог Причешћа који је Лијек бесмртности и од вјечне смрти. *Како је ипак чињеница да с обзиром на здравствено стање оног ко пости, ипак постоје нека одступања, молим Вас да их наведете, и појасните што се у том случају ради? Црква као духовна мајка кроз вјековно искуство посједује знање о слабости појединих узрасти, како духовних, тако и тјелесних дозвољава разрешење, тј. ублажавање поста за болеснике, труднице, дојиље, дјецу, оне који раде тешке физичке послове и др. Њима се умањује или ублажава тјелесни пост, али се појачава духовни пост : молитва, поклони, читање Псалтира и др. Богоугодних књига. Једном ријечју, не тражи се подједнако од свих да се у свему придржавају правила поста, са истом снагом. Најважније је да волимо Бога и ближње, да држимо Десет Божијих заповијести које је Бог дао Мојсију који је претходно постио да би што чистији примио заповијест од Бога на Синају. Само преко поста, Мојсије се усудио да разговара са Богом. *На крају, као видљив знак поста, приступа се причешћу. Како му приступити, физички и диховно – психички? Пост, молитва, покајање и исповијест озачавају да вјерник живи са Богом и по Богу, а тај живот је и позив на небеску свадбу на чијој трпези се (на Светој Литургији) приноси сам Христос и даје нам своје Тијело и Крв. Најважније да схватимо да никада нијесмо достојни Светог Причешћа, али да бивамо удостојени по љубави Божијој и позиву у Светој Литургији који чује сваки вјерник „Узмите, једите, ово је тијело моје“. Дужни смо по ријечима Светог Јеванђеља да опростима једни другима, и да са мржњом у срцу и души не приступамо Христу, који је са Крста опростио онима који су га разапели : „Оче , опрости им јер не знају шта раде“. *Како новонастала ситуација с корона вирусом утиче на богослужења и како се вјерници понашају : да ли љубе икону, како се исповиједају и причешћују? Наша Света Црква се држи препорука здраствених институција и редуковала је све активности (одложила литије,часове вјеронауке и предавања) и на тај начин показује одговоран однос према свим људима и здрављу ближњега свог. Свака епидемија, долази по Божијем допуштењу и само ће молитвом и постом бити превазиђено. Препорука је да људи у својим домовима, кроз пост и молитву се што достојније припреме за Васкрс , празник над празницима. Не желећи да ових дана, када нам је свима потребан мир , улазим у полемике око причешћивања једном кашиком, која је вјековна пракса Цркве, под пуном свештеничком одговорношћу изјављујем да се кроз вјековно искуство Цркве, у доба куга, колера и шпањолке нико није заразио, напротив, многи су оздравили и душом и тијелом. Причешћу људи приступају по својој вољи, а први који би се евентуално заразили, кроз вјекове би били свештеници и њихова дјеца. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Отац Предраг Шћепановић парох подгорички је, честитајући на почетаку емисије свим слушаоцима празник Недјеље православља, говорио о овом великом празнику и о поштовању Светих икона. Он је говорио и о литијама које пролазе улицама црногорских градова, и нашој борби за одбрану Православља у Црној Гори. Звучни запис емисије Отац Предраг је дао и духовну поуку о Часном посту, исповијести, богослужењима, причешћу, молитви и како се на што бољи начин припремити за славно Христово Васкрсење. Отац Предраг потом је одговарао на питања наших слушалаца, на која ћете чути одговоре ако одслушате ову душекорисну емисију, коју вам топло препоручујемо. Извор: Радио Светигора

Вјерни народ Херцег Новог сабрао се вечерас на молебану Пресветој Богородици у цркви Вазнесења Господњег на Топлој. Молебан је служио протојереј Предраг Шћепановић, парох подгорички, који је и предводио вечерашњу литију. По завршеној молитви вјерници су у литијском входу кренули до цркве Светог архангела Михаила на Тргу херцега Шћепана, који је и вечерас био премали да би се на њему окупили сви учесници литије. Ријечима бесједе испред храма на Белависти окупљенима се обратио отац Предраг. „Доносим вам благослов и хук града Подгорице и 100 000 учесника свештене литије. Из града Подгорице гдје је рођен отац Светога Саве, Свети Симеон Мироточиви. Из Подгорице китне перјанице, једнога града велике вјере али и велике галаме и отпадништва од вјере јер је Подгорица 1953. била град са највише атеиста у тадашњој Црној Гори”, рекао је отац Предраг. Он је подсјетио на велика страдања Подгорице у бомбардовањима током Првог и Другог свјетског рата, као и на то да је Подгорица град који је 46 година носио туђе име, заборављајући на своје светиње. У том контексту, он се запитао има ли смисла да неко ко дође из града Подгорице говори Новљанима који су вјековима постојано чували своју вјеру и традицију говори о постојаности и чврстини вјере. „Ја сам вечерас видио овдје вјеру чистију од планинских извора и јачу од громова. Пролазећи овим свештеним улицама осјетио сам да се радују душе ваших предака”, рекао је он. Коментаришући ријешеност народа Божијег у Црној Гори у намјери да сачува своје светиње, он је казао да се ове зиме овдје догодило свештено чудо. „Када су нас отписали и када су мислили да ће зима бити дуга и тешка и сњеговита и када ће овај безакони закон проћи лако, догоди се свештено чудо. Свети отац Василије Острошки слава му и милост, који нас сабра у граду Никшићу у источној Херцеговини, видје да у овоме народу има Христове соли па пусти дар са Неба, али када видје онолики народ који се сквасио до голе коже да неће одустати, посла Свети Василије ово предивно вријеме и овај предивни народ каквог данас на земаљском шару нигдје нема”. Подсјетивши на ријечи Светог Петра Цетињског: „ Кажу оно што знају и чине оно што знају, а не знају шта чине”, он је прокоментарисао наводе оних који кажу да народ у литијама стоји под туђим барјаком. „Кажу да смо под туђим барјаком, да је тробојка туђи барјак, а краљ и књаз Црне Горе Никола је сахрањен под том тробојком”, казао је свештеник Шћепановић и додао да се требамо подсјетити и 1948. године и изгласавања Резолуције Информбироа. „И данас нас неко враћа у ’48. годину. Ови старији могу да се сјете како је у јуну ’48. сво руководство Црне Горе било за резолуцију Информбироа, а онда су у јулу ’48. као курјаци гонили оне који су били вјерни мајци им Русији. Ево и данас нас пребројавају исти они који су се под тробојком заклињали за заједничку државу, а данас ми њима треба да доказујемо колико волимо ову земљу, а сви су наши животе дали за њу”, казао је отац Предраг. „Хвала вам за љубав, достојанство и постојанство јер се у Херцег Новом налазимо на мјесту нашег опстанства и постанства и слушамо оне ријечи које ових дана одзвањају небесима: НЕ ДАМО СВЕТИЊЕ”, закључио је протојереј Предраг Шћепановић. Након оца Предрага сабранима су се обратили и млади људи који су у овим свештеним литијама препознати као подгоричка господа. „Младости нека нам ријечи буду попут молитве. Морамо знати за шта се боримо, а боримо се не само за себе него и за нашу дјецу, за боље сјутра, за нека будућа покољења. Баш као и наши стари који данас више нису међу нама. Зато је гријех одбацити прошлост. Зато је гријех одбацити нечије прошле борбе јер су оне биле за нас данас. То бар сада знамо. Црна Гора држи час демократије Европи. Неко вам брани да будете оно што јесте и покушава да приватизује ваше последње уточиште. Нема на то право! Зато ово и јесте борба за слободно друштво. Лоша времена рађају добре људe, а добри људи се по добру познају и само они могу донијети промјену”, казала је Љубица Симоновић, студент Филолошког факултета. Новљане је на крају поздравио Миливоје Брковић Брџа. „Подгорица је васкрснула у Христовој љубави. Подгорица је жива свијећа међу свим свијећама. Подгорица је уз раме Херцег Новом. Уз раме свим нашим градовима у којима се уз најљепшу православну вјеру брани прошлост али и будућност наше Црне Горе, Боке и Брда. Брутални напад на нашу Српску православну цркву пробудила је младост Црне Горе. Вјеровали су да су уплашили младе људе, да су створили неког новог човјека, да су нам неком политичком хирургијом одстранили сјећање и понос. Мислили су да ће наше последње ријечи ућуткати хапшењем. Мислили су да су у наша срца уселили страх, а отуда из наше душе јурнуле су ријечи храбрости, тробојне радости на најљепшим тробојним барјацима под којима је умирала Црна Гора али ево под којима се и родила из пепела”, казао је Брџа, чије су ријечи поздрављене бурним аплаузом уз громогласни поклич – НЕ ДАМО СВЕТИЊЕ. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Матица српска – Друштво чланова у Црној Гори, Српски национални савјет Црне Горе и Српско пјевачко друштво Светосавник из Подгорице, организовали су пред подгоричком публиком музичко-поетско Српско вече у Књижари Матице српске. Гост вечери био је протојереј мр Предраг Шћепановић. – Ово своје слово посвећујем недавно почившем професору српског језика и књижевности Светозару Ћираковићу који је, пошто није могао у свом родном Никшићу, српски језик предавао у Скадру. Његова душа је жељела да види оно што ми ових дана гледамо у Црној Гори. Свети Симеон Мироточиви рођен је у Подгорици и ми ћемо га у суботу прославити на Немањином граду, а благослов за то нам доноси поглавар Украјинске православне цркве Митрополит кијевски и цијеле Украјине Онуфрије – казао је, између осталог, протојереј мр Предраг Шћепановић. Он је истакао и да ми имамо зетског кнеза Светог Јована Владимира и осврнуо се на светородну лозу Немањића. – Епоху светородне лозе Немањића започиње син Завидин Свети Симеон Мироточиви. Ми, Срби, смо народ који је у историјској ватри често сагоријевао. Ипак, сви Немањићи су знали да је земаљско за малена царство. Све што је отац предавао сину била је нада. Није ли црногорска капа жалост за Косовом? Није ли велики Његош успоставио златну Обилића медаљу као највише одликовање? Ми ових дана гледамо из мрака Немањићке светиње као путоказ – казао је свештеник Предраг Шћепановић. Модератор програма био је Драган Алорић. – Савремени руски композитор Дмитриј Таланкин, који је за нас значајан по томе што је пуно проучавао Његошево дјело и што је компоновао на стихове `Луче микрокозме`, овако говори иако није живио са нама: Његош је народ и народ је Његош. Млади људи данас у Црној Гори имају проблем идентитета: ко је Црногорац? А све је тако просто. Црногорац је човјек који је читао и поштује Његоша – казао је, између осталог, Драган Алорић. Хор Светосавник је изводио пјесме: Онамо намо, Радост моја, Христос васкресе, Свилен конац, Заспанка за војнике, Црвен цвете, Под прозором и друге, под диригентском палицом Ратке Вујачић. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Све више вјерника широм Црне Горе, како православних тако и наше браће римокатолика и муслимана придружује се молитвеном ходу и мирним протестима против Закона о слободи вјероисповјести који је недавно усвојен у Скупштини Црне Горе. Звучни запис разговора Коментаришући свакодневне литије које красе Црну Гору у ове предбожићне дане, протојереј Предраг Шћепановић се запитао: Ако је Бог са нама, ко ће против нас. Извор: Радио Светигора

Гост радија Светигора био је подгорички парох протојереј Предраг Шћепановић са којим смо разговарали о недавним догађајима као и о усвојеном дискриминаторном закону о слободи вјероисповјерсти и увјерења и правном положају вјерских заједница. Звучни запис разговора Отац Предраг је јуче био цијели дан са вјерним народом на Блажовом мосту у Подгорици гдје се и одржавао молебни протест против усвајања поменутог закона па је за слушаоце Светигоре подијелио своје утиске са тог молебана и навео планове за будуће дјеловање у заштити светиња и имовине Православне Цркве широм Црне Горе. Извор: Радио Светигора

Тема јутрошње емисије ТВ Вијести „Боје јутра“ била је манипулисање људском невољом, када људи сламску спаса траже код гатара и видовњака. Туђа несрећа је за многе од тих „чудотвораца“ само лак начин да дођу до новца. О томе су говорили парох подгорички протојереј Предраг Шћепановић, клинички психолог Марија Бабић и новинар Јелена Јовановић. Извор: Митрополија црногорско-приморска