Претражи Живе Речи Утехе

View full Странице

У оквиру емисије "Хришћански траг" о литургијском предању ране Цркве говори проф. др Србољуб Убипариповић. View full Странице

Проф. Др Јован М. Фундулис ХРИШЋАНСКИ КАТАЛОГ ПРАЗНИКА У овом поглављу ћемо покушати да понудимо једну концизну слику настанка, развоја и формирања хришћанског каталога празника. Наравно да ћемо нагласак ставити на празнике Православне Цркве. Историјска ретроспектива и поређење са каталогом празника других цркава биће дотакнути само онолико колико је неопходно да се разјасни савремена хеортолошка пракса. Уосталом, постоје специјални предмети - Агиологија и Хеортологија - који се баве проучавањем разних проблема који се тичу ове научне гране, односно настанком и развојем система празника литургијске године и поштовања светих. Због недостатка простора, овом приликом ћемо се ограничити само на одређену схематизацију и поједностављивања у циљу давања једне, што је могуће јасније, уводне слике, која је неопходна за први контакт са огромном темом литургијске године, која веома дубоко утиче на богослужбену праксу и живот Цркве. Почећемо од Господњих речи. „И рече Бог: нека буду светила на своду небеском да обасјавају земљу, да деле дан и ноћ, да буду знаци временима и данима и годинама" (1. Мој. 1, 14). Већ у првим редовима књиге Постања свештени писац формулише једну основну истину: Бог је, кроз Свога Логоса, створио небеска тела, сунце, месец и звезде, којима назначује и циљ њиховог постојања - обасјавање земље и мерење времена. Њихова улога је, дакле, да служе човеку, који је створен по образу Божијем, односно да га снабдевају светлошћу, која је неопходна за живот света, и да одређују смену времена, дана и година. Исто ово, само другим речима, понавља и Псалмопевац: „Створио си месец за времена, сунце познаје залазак свој" (Пс. 103, 19) и „Исповедајте Господа... Који је створио светила велика... сунце за владање даном... месец и звезде за владање ноћу" (Пс. 135, 7, 8, 9). У епохи у којој је живео свештени писац књиге Постања постојали су календари, односно покушаји људи да одреде границе смењивања времена, да га измере и да преточе у конвенцијалне форме текућу смену времена. Свето откривење није дало те мере. Другим речима, календари нису Богом дани. Откривење само налгашава зависност и потчињеност свих створења вољи Једног и једино истинитог Бога и њиховог Творца, искључујући сваку могућност њиховог обожавања. Он је Бог „велики", „Који једини чини чудеса", а не створења, за која незнабошци мисле да су богови (Пс. 71, 18). Већ у другом делу наведеног стиха из Постања и места из псалама рефлектују се критерији на основу којих су људи од памтивека покушавали да мере време. Ово је у почетку било на основу искуства, да би касније било уз помоћ рачунања и „научних", сходно приликама и средствима сваке епохе, астрономских знања, која су код појединих народа била достигла заиста висок ниво. Констатован је, значи, један циклус астрономских и природних феномена, који је са математичком тачношћу поново долазио у одређеним периодима. Смена дана и ноћи, стално повећавање и смањивање њиховог трајања, смена годишњих доба, Сунчеве прекретнице и равнодневице. Сви ови феномени су се редовно понављали - имамо у виду умерени појас земљине кугле, у коме су се развиле древне цивилизације - у интервалу од 365 дана, са четири основне поделе које обележавају две равнодневице (пролећна и јесења) и две Сунчеве прекретнице (летња и зим- ска) и четири годишња доба (пролеће, лето, јесен и зима), од којих свако траје отприлике по 92 дана. Реч је ο „сунчевим календарима" („ηλιακά ημερολόγια"), који обично имају дванаест месеци (30-31 дан), који су важили у многим областима и градовима древног света. С обзиром да тропско-сунчева година није имала тачно 365 дана, него нешто више, ова разлика је покривана на различите начине, углавном повременим додавањем још једног дана. Постојали су многи сунчеви календари. Нас директно занима римски, и то углавном у две своје фазе: Нуме Помпилијуса, који је употребљаван од VII века до 45. године пре Христа, и савршенији Јулијански", који је тако назван у част римског императора Јулија Цезара, а који је био дело александријског астронома Сосигена. Овај календар је почео да се употребљава од 44. године пре Христа, важио је у Христово време и, у суштини, употребљава се до дана данашњег. Такозвани „грегоријански" календар, који је тако назван у част римског папе Григорија XIII и који је дело калабријског астронома Лилиа (Liliо), почео је да се употребљава од 1582. године у Италији, од 1700. у Немачкој, од 1752. у Енглеској и од 10. марта 1924. године и у једном делу православних земаља (у Цариградској патријаршији, Грчкој, Кипру, и тд.). Ово није „нови" календар - насупрот „старом", јулијанском - него исправљено покривање разлике до које је постепено дошло (10 - 13 дана) од остатка минута које нису обухваћене мерењем времена на основу рачунања јулијанског календара. Ово би могло да се упореди са поравнавањем времена које вршимо на нашем сату када „касни". Нећемо се дотицати детаља који улазе у сферу астрономије. Овде нас практично интересује само време почетка године - Нова година - које није свагда и свугде било исто. Према календару Нуме Помпилијуса Нова година је падала 1. септембра. Отуда су нам остали називи месеца септембра (од латинског septem = седми месец), октобра (осtо = осми меcец), новембра (novem = девети месец) и децембра (decem = десети месец). Почетак Нове године по Јулијанском календару је до 312. године после Христа био 24. септембра, на дан јесење равнодневице, који је од те године (312.) пренет на 23. септембар, односно на дан рођења Октавијана Августа. Од 462. године Нова година је пренета на 1. септембар да се почетак године подудара са почетком месеца (индикта). Касније је пренета на 1. јануар, опет на почетак месеца, да би година почињала зимском Сунчевом прекретницом или Божићем. следи наставак...

Инвазија апокрифа Неопходно је издвојити мноштво откривења и апокрифа које шире наши “ревнитељи”. И сумњива откровења која се приписују преп. Серафиму, - која је, као што се обично сматра, записао Мотовилов, али која потичу из архива о. Павла Флоренског (склоног мистицизму). Та откровења, заједно са низом очигледних лажепророчанстава (сличних обећању да ће Југ победити Север у САД, или обећању да ће преп. Серафим васкрснути у време императора Николаја – види “Серафимово послушање”), садрже предсказање о одступништву архијереја, на које се тако радо позивају савремени расколници. Треба рећи да код нас нема доказа о аутентичности ових текстова, записаних неколико деценија после кончине преподобног.Ево шта о томе пише богослов Андреј Курајев у књизи “Окултизам у Православљу”: “…Недоказивост, необичност и фантастичност карактеристични су за поједине црквено неауторизоване успомене о животу светих. Тако је сабеседник преп. Серафима, Н. Мотовилов, ширио крајње фантастичне легенде о пророчанствима старца. 1854. године он је саопштио императору Николају да ће старац Серафим “васкрснути пре општег васкрсења из мртвих у време царствовања Вашег Императорског Величанства и то само ради вас, Велики Господару”. Затим 1867. год. (позивајући се на преподобног) пише странице будуће историје: “Русија ће се слити у једно велико море заједно са другим земљама и народима словенским - у грозно и непобедиво царство сверуско, свесловенско Тога Магога, пред којим ће дрхтати сви народи. Уједињеним силама Русије и других Константинопољ и Јерусалим биће покорени. Приликом поделе Турска ће скоро сва остати за Русију… Антихрист ће се родити између Москве и Петрограда, у великом граду који ће бити назван “Москво-Петроград”. Пре доласка антихриста треба да се одржи Осми Васељенски Сабор свих Цркава ради обједињења и уједињења свих светих Христових Цркава против предстојећег антихришћанског покрета - под Једну Главу Христа-Животодавца… Јевреји и Словени су два народа судбе Божије, сасуди и сведоци Његови, неуништиви ковчези; а сви други народи су пљувачка коју ће Господ избацити из уста Својих”. Овај текст је толико чудан (и екуменичан), а његово порекло толико двосмислено (јер рећи да текст потиче из архива свешт. Павла Флоренског – исто је што и рећи да потиче из света окултиста и фалисификатора) да чак ни приређивачи енциклопедије савремених апокрифа – православног трилера “Русија пред Другим доласком” нису сматрали да је могуће да се тај текст објави у потпуности”. Осим тога апокрифни су и “Сан митрополита Макарија (Невског)”, на коме царебожници заснивају своје учење, књиге “Богом дана”, “Казивање о житију блажене старице Матроне”, “Блажена Алипија”, “Сестра Антонина. Вода Великог четвртка” и многе друге. Сматрам да је један од главних разлога за овакав процват визионарства то што је савремени свет преплављен окултизмом а отуђен од Христа и истинског живота оствареном у живој заједници са Њим и Црквом, без истинске вере и свести о васкрсењу и Царством Божијим које се пројављује у св. Литургији.. Људи навикли на “ширење сазнања” улазе у Цркву и везују за Њу свој начин размишљања. Радећи у Душестаратељском центру у име св. прав. Јована Кронштатског приметио сам да су они који су били у окултним сектама веома склони тражењу стараца и да са много већим задовољством читају антимасонска дела него Свете Оце. Преузето са друге теме.