Претражи Живе Речи Утехе

Предавање на тему "Духовни смисао поста" одржаће у недељу, 3. априла, у Цркви Ружици на Калемегдану, доц. др Драган Каран, најављено је из овог храма. Извор: Радио Слово љубве

Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, у току овог Великог поста, одржавају се духовна предавања у храмовима и црквеним салама Архиепископије београдско-карловачке. У навечерје Крстопоклоне недеље, у суботу, 26. марта 2022. године, са почетком у 18.30 часова, у Саборној цркви, предавање "Клањајући се Крсту Христовом постом и молитвом" одржаће јереј проф. др Србољуб Убипариповић, професор Богословског факултета Универзитета у Београду. Братство Саборне цркве Вас са радошћу позива на ово духовно сабрање, на укрепљење духовних, телесних и душевних сила! Саборна црква Светог архангела Михаила се налази преко пута Патријаршије Српске, у Улици кнеза Симе Марковића 3. Извор: Радио Слово љубве

Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије одржаће у Будви у недељу, 20. марта 2022. године, предавање на тему “Подвиг поста у светлу васкрсења”. Како је најавила Митрополија црногорско-приморска - ово предавање, у организацији Српске православне црквене општине Будва, почеће у 19 часова. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Црквена општина Никшић у недељу 13. марта 2022. године у Парохијском дому, од 19 часова организује изложбу икона и предавање професора мр Мирка Тољића о Недељи Православља, саопштила је Митрополија црногорско-приморска. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У смирај недељног дана, 14/27. фебруара 2022. године, након вечерњег богослужења у земунском Светониколајевском храму, на којем је молитвено присуствовао, Његово Преосвештенство Епископ хвостански г. Јустин, викар Патријарха српског, одржао је предавање на тему: " Пост, молитва и лични подвиг". Предавање је одржано са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, а у организацији братства Светониколајевског храма у Земуну. Извор: Телевизија Храм

Онлајн предавање за дијаспору из Аустралије др Ранка Рајовића под називом "Грешке које праве родитељи. Изазови одрастања деце у 21. веку" биће одржано 26. јануара по следећим временским зонама: Сиднеј у 19 часова и Београд 9 часова. Предавање организују Никола Тесла центар (НТЦ) из Новог Сада и колеџ Светог Саве из Синдеја уз благослов Његовог Преосвештенства Епископа аустралијско-новозеландског Г. Силуана. Гост предавања биће презвитер Оливер Суботић, аутор књиге „Тесла: духовни лик“ а говориће о активном учешћу уже породице у емоционалном и интелектуалном развоју деце данас. Предавање је подељено на 3 целине: Као што су родитељи свесни, окружење се брзо мења што доводи до бројних последица у развоју деце. Исто тако школа споро реагује у односу на брзе промене окружења. Све је више деце са развојним сметњама, а Др Рајовић јасно указује како проблеми настају и како се изборити. Досада је важна за развој мисаоних процеса, а заједно са нелогичним причама је и покретач маште. Др Рајовић ће дати савете на који начин би требало осмислити активности и стимулисати децу кроз игру. Учење на памет представља велико оптерећење за децу, па је потребно учити на други начин, о чему ће бити више речи на предавању. Након предавања које траје 60 минута предвиђена је и дискусија у трајању од 30 минута. Уколико желите да учествујете на онлајн предавању можете приступиту преко Зум линка. Предавање се не плаћа, али резервација места износи 200 РСД за уплате из Србије или 2 евра за уплате из иностранства. Тај новац иде за Друштво васпитача Војводине (преко кога је НТЦ семинар одобрен од Завода за унапређивање образовања и васпитања Републике Србије), који ће од тога купити едукативни материјал за неколико вртића у Војводини. Др Ранко Рајовић је дугогодишњи предавач на Педагошком факултету у Копру, Словенији, шеф катедре за Образовне неуронауке. Своје стручно знање конципирао је и осмислио НТЦ програм са иновативним системом који обухвата развој деце и методе учења.Игра, као унутрашња мотивација детета, кључни је фактор НТЦ програма, који је на томе базиран и спроводи се у 17 држава Европе! Извор: Телевизија Храм

Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа бачког др Иринеја, у свечаној дворани Светосавског дома при Световрачевском храму у Футогу, у недељу, 26. децембра 2021. године, одржано је приказивање документарног филма „Свети Василије Острошки – сведок Васкрсењаˮ, аутора Бранислава Илића, катихете. Првом приказивању наведеног филмског остварења у Епархији бачкој присуствовао је велики број свештеникa, вероучитељa и верног народа из Футога, Ветерника, Новог Сада и околине. На почетку овог духовног сабрања поздравно слово је изговорио протопрезвитер Жељко Тешић, настојатељ Световрачевског храма у Футогу. Прота Жељко је поздравио присутно свештенство, драге госте и верни народ, рекавши да је поменуто сабрање велики благослов за Футог, особито јер је ово прво приказивање филма „Свети Василије Острошки – сведок Васкрсењаˮ у Епархији бачкој. После приказивања филма, чију продукцију потписује Телевизија Храм, уприличено је предавање у оквиру којег су о светом Василију Острошком говорили вероучитељица Петка Луковић и катихета Бранислав Илић, аутор филма. У свом излагању вероучитељица Петка Луковић је говорила о документарном филму посвећеном светом Василију Острошком и поделила своја сведочанства из живота у непосредној близини манастира Острога: „Све чега се дотакне Христос и све што живи Христом, бива преображено. То нам потврђује и острошка пећина, која је постала место сабрања и место које светли том Божјом светлошћу, светлошћу која преображава. Ми тежимо да се просветлимо Христовом љубављу, као што је то учинио свети Василије Острошки, а у којој мери се он сјединио са Богом, видимо кроз његов животˮ, истакла је Петка Луковић. Говорећи о светом Василију Острошком, катихета Бранислав је посебно указао на значај светитељевих нетљених моштију. „Побожно поштовање светитељских моштију природан је и саставни део поштовања и молитвеног призивања светитељâ. Стога је сасвим природно указивати побожно поштовање и једном и другом светом сасуду Божје благодатиˮ, указао је катихета Бранислав говорећи о поштовању светих моштију које су дело љубави Божје. Аутор овог документарног филмског остварења је у наставку са присутнима поделио утиске и сведочанства са снимања филма, који је допринос обележавању 350-годишњице од упокојења светог Василија Острошког. Протопрезвитер Жељко Тешић је заблагодарио гостима на великој радости коју су донели својим прегалаштвом, трудом и љубављу, а потврдили је речима и поукама којима су оплеменили ово благословено сабрање, те је у име Црквене општине футошке катихети Браниславу Илићу и вероучитељици Петки Луковић уручио пригодне дарове. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

У двадесет четврту недељу по Педесетници, 5. децембра 2021. године, након свете архијерејске Литургије коју је у нишком храму Васкрсења Христова служио предстојатељ Цркве Божје у Епархији нишкој - Његово Преосвештенство Епископ нишки г. Арсеније, у свечаној дворани парохијског дома при хиландарском метоху, уприличено је приказивање документарног филма "Свети Василије Острошки - сведок васкрсења", аутора катихете Бранислава Илића. Повезана вест: Филм "Свети Василије Острошки-сведок васкрсења" приказан у Богословији светих Кирила и Методија у Нишу Након приказивања филмског остварења чију продукцију потписује Телевизија Храм, Архиепископије београдско-карловачке, одржано је предавање о великом чудотворцу острошком, уз посебан осврт на филм који је настао у светитељеву част. Након учешћа у Тајни над тајнама - светој Евхаристији на којој се хранимо са трпезе вечнога живота, верни народ Константиновог града Ниша сабрао се у свечаној дворани парохијског дома да се нахрани са трпезе речи Божје. На самом почетку сабране је надахнутим словом поучио протопрезвитер Бобан Стојковић, професор Богословије светих Кирила и Методија у Нишу и настојатељ храма Васкрсења Христова. Свети Божји људи су они који побеђују егоизам и грех у себи, који нису приковани за овоземаљско, већ само за небеско и вечно, а један од њих био је Свети Василије Острошки чије врлине су приказане у филму који је настао поводом 350-годишњице његовог упокојења, рекао је протопрезвитер Бобан Стојковић, и додао: Нека би свима нама, и свим нашим сродницима, Господ дао дар међусобне љубави и помирења, да отворимо срце једни према другима, да гледамо у очи једни друге, да гледамо лице једни других. Аутору овог филма нека Господ подари обиље благослова, напретка и узрастања у меру раста висине Христове, јер на овај савремен начин можемо да читамо житије Светог Василија Острошког, и управо у ових четрдесет минута трајања филма ми смо га прочитали, закључио је прота Бобан. У наставку сабранима се обратио ђакон Будимир Кокотовић, службеник Патријаршије Српске у Београду и некадашњи ученик Богословије светих Кирила и Методија. У овом чудесном филму смо чули да се одмах после упокојења Светог Василија Острошког проширио његов култ. Светог Василија је красила велика упорност, истрајност и аскеза, зато према сведочанствима из филма видимо и данас светитељеву истрајност и његову будност за народ особито у данима великих искушења, истакао је ђакон Будимир. Ја сам изненађен и задивљен идејом да се у једном оваквом филму у четрдесет минута, уврсте сви елементи светитељства Светог Василија Острошког, закључио је ђакон Будимир Кокотовић, службеник Патријаршије Српске. На крају сабране је надахнутим речима поучио катихета Бранислав Илић, аутор филма. Речи Пресвете Богородице "Ево слушкиње Господње нека ми буде по речи твојој", најбоље је оваплотио и актуализовао Свети Василије Острошки. Његов одлазак у манастир сличан је одласку Пресвете Богородице у јерусалимски храм, то није символизам, већ је поука свима нама да и ми тај животни идеал Светог Василија применимо у свом хришћанском животу, рекао је катихета Бранислав. У даљем току свог излагања катихета Бранислав је учинио осврт на празник Ваведења Пресвете Богородице у јерусалимски храм и између осталог рекао: Химнографија овог чудесног празника позива свакога од нас, да попут Пресвете Богородице од своје душе начинимо храм Духа Светога. Зато сам данас радостан, јер се ми нахранисмо храном небеском са тајанствене Трпезе вечнога живота, а сада добротом и љубављу вашег свештеника оца Бобана великог мисионара у нашој помесној Цркви, хранимо се речју Божјом, речју коју је проповедао и коју проповеда до данас Свети Василије Острошки. Слушали смо данас у Јеванђељу о два исцељења, а сагледавајући ту перикопу кроз личност Светог Василија, можемо рећи да се ми Христових хаљина дотичемо преко Светог Василија, он нам је мост до Господа, поучио је новосадски катихета. Сабрање је настављено трпезом хришћанске љубави у Богословији светих Кирила и Методија, а том приликом катихета Бранислав је Његовом Преосвештенству Епископу нишком г. Арсенију уручио дар - икону Светог Василија Острошког.

Благословом Његовог Преосвештенства Епископа зворничко-тузланског г. Фотија, у организацији Светосавске заједнице при парохијама теслићким, а у оквиру данâ „Светог Краља Драгутинаˮ, у свечаној дворани Српског, просветног и културног друштва "Просвјета", одржано је приказивање документарног филма "Свети Василије Острошки-сведок васкрсења", аутора катихете Бранислава Илића. Након приказивања филма чију продукцију потписује Телевизија Храм, Архиепископије београдско-карловачке, а који је настао поводом 350-годишњице упокојења Светог Василија Острошког, одржано је предавање које су одржали уважени гости: Презвитер Бранислав Кеџић, професор Богословије Светог Саве и свештенослужитељ при београдском храму Светог Александра Невског; јерођакон Роман (Виларет), сабрат свештене обитељи манастира Острог, као и катихета Бранислав Илић, аутор наведеног филма. Уважене госте предаваче, као и сабрани народ бираним речима поздравио је протопрезвитер-ставрофор Миладин Вуковић, архијерејски намесник теслићки. Презвитер Бранислав Кеџић је у оквиру свог излагања говорио о правилном поимању светитељства у Цркви Христовој, посвећујући посебну пажњу животном и светитељском примеру Светог Василија Острошког, који је према његовим речима професионално и умешно приказан у документарном филму, чији је циљ да савременог човека подстакне да се угледа на Светог Василија и следује његов светитељски пример. Свети Василије Острошки нас позива да сходно својим могућностима упражњавамо аскезу, јер на тај начин ми показујемо да је светост назначење човековог живота, поучио је отац Бранислав Кеџић. У свом излагању катихета Бранислав Илић је наставио умну нит уваженог професора београдске Богословије, док је на почетку свог излагања изразио радост сусрета са житељима Теслића, рекавши: Путујући овим вашим крајевима, у срцу сам осетио речи из псалама "Господе, Господе наш, како је дивно име Твоје по свој земљи". Задивљен лепотом ових предела и задивљен красотом храмова чија лепота није само физичка, већ пре свега духовна, уверио сам се да долазим у један благочестив и побожан народ. Говорећи о Светом Василију кроз своје филмско остварење, новосадски катихета је напоменуо да је светитељ острошки био загледан у Христа, а да је његова загледаност пројављивана кроз свецело предавање вољи Божјој. Своје поучно излагање које је обиловало предивним јеванђелским примерима из живота Светог Василија, катихета Бранислав је крунисао поуком која је одјекнула у срцима сабраних: Живимо у времену великих отуђења и у времену великог егоизма. Живимо у времену које собом носи они болну реалност када човек помисли да је сам себи довољан и да све може сам без других. Браћо и сестре, ми не можемо једни без других, јер смо призвани на заједницу, сабрање и љубав, а ту животну лекцију даје нам Свети Василије који нас сабира око Господа. На крају предавања које је уприличено након приказивања филма о Светом Василију, сабране је поучио јерођакон Роман, сабрат острошке светиње, који је својим излагањем донео благословени етос који свакодневно задобија живећи и подвизавајући се крај кивота светитеља и чудотворца острошког. Отац Роман је своје излагање обогатио оним детаљима из светитељевог живота који су важни за човека 21. века, а своје казивање употпунио предочавањем нових чуда која су се у наше време догодила у острошкој светињи, вољом Божјом, а љубављу и молитвама Светог Василија. Свети Василије Острошки у себи сажима све видове светитељства. И светог оца, јер је био јерарх, и преподобног, јер је био подвижник, и мученика, јер је страдао током целога живота, нагласио је јерођакон Роман. Било је ово прво приказивање након премијере која је одржана на Шестом Фестивалу хришћанске културе у Зајечару, у Епархији тимочкој. Телевизија Храм је принела Светом Василију Острошком ауторски филм катихете Бранислава Илића, кроз који подсећа на прекрасне животне примере, подвиге, дела љубави и молитве исцелитеља и чудотворца Острошког, те сведочи о живом и благодатном светитељевом молитвеном присуству којим милује душе наше. Бројно свештенство и верни народ Теслића и околине, имали су прилику да виде је документарни филм "Свети Василије Острошки-сведок Васкрсења" обогаћен аутентичним сведочанствима о значају острошког чудотворца и чудима којима се свакодневно актуализује истина да је Свети Василије истински сведок Васкрсења и светитељ преко којег се љубав Божија излива на свакога човека. Катихетски сегмент филма садржан је у драгоценим поукама Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија, протосинђела Сергија (Рекића) и протопрезвитера-ставрофора Слободана-Бобана Јокића, кроз које се изнова у личности Светог Василија Острошког актуализују речи псалмопојца Давида „Диван је Бог у светима својимˮ (Пс. 67, 36). На крају овог свечаног световасилијевског сабрања којим се приводе крају дани Светог краља Драгутина у Теслићу, протопрезвитер-ставрофор Миладин Вуковић, архијерејски намесник теслићки је заблагодарио свима на учешћу, те подсетио да оваква сабрања која имају поучни (катихетски) садржај, имају за циљ да нас подстакну на усрднији хришћански живот.

У недељу 17. октобра 2021. године у Дому културе у Пријепољу игуман манастира Хиландар архимандрит Методије одржао је предавање на тему Православно монаштво и његова улога у савременом свету. Да је тема била занимљива говори и то што је сала била испуњена скоро до последњег места. Звучни запис предавања На почетку, након отпеваног тропара Светом Сави, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије је у поздравном слову рекао: – Архимандрит Методије, игуман манастира Хиландара, донео нам је благослов Свете Горе и манастира Хиландара посебно. Ништа чудно у томе да се тако поново повезују и своје заједништво ојачавају манастир Хиландар и манастир Милешева, светосавски су у најпунијем смислу и један и други. У име свих нас, у име целе Епархије милешевске изражавам добродошлицу нашем драгом оцу игуману. Добро сте нам дошли и јако сте нас обрадовали. Архимандрит Методије је потом својим излагањем заинтересовао слушаоце за поменуту тему. Након завршеног предавања, Преосвећени Епископ Атанасије се најсрдачније захвалио предавачу а затим позвао слушаоце да поставе питања. Датим одговорима тема још више проширена и појашњена. Извор: Епархија милешевска

Игуман Хиландара Високопреподобни архимандрит Методије био је у Зајечару гост Његовог преосвештенства Епископа тимочког г. Илариона поводом стоте годишњице од упокојења Епископа тимочког и подвижника хиландарском Мелентија. У среду 6. октобра на празник Зачећа Светог Јована Претече у вечерњим часовима, игуман Методије је у Саборном храму Рођења пресвете Богородице у Зајечару одржао предавање на тему „Епископ тимочки Мелентије Хиландарац и духовни живот” Извор: Хиландар Видео: Епархија тимочка

У новом издању емисије "Катедра" на таласима васељенског Радија Светигора, емитовано је предавање Његове Светости Архиепископа Пећког, Митрополита Београдско-карловачког и Патријарха Српског г. Порфирија, које је својевремено одржао као Митрополит загребачко-љубљански. На позив Његовог Преосвештенства Епископа тимочког г. Илариона, у недељу, 13. октобра 2019. године, тадашњи Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије одржао је предавање у Саборној цркви у Зајечару. Предавање је одржано у оквиру Фестивала хришћанске културе. Патријарх Порфирије тада као Митрополит загребачко-љубљански говорио је на тему “Црква и време“. Извор: Радио Светигора

Благословом Његовог Високопреосвешенства изабраног Митрополита црногорско-приморског Г. Јоаникија, у суботу 17. јула 2021. лета Господњег, на платоу испред Горњег манастира Острога, одржано је духовно вече. Након уводних излагања др Миодрага Чизмовића, проф. Александра Вујовића и мр Рада Булајића, предавање о мисији Цркве у 21. веку одржао је катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора "Православног мисионара". Доносимо текст излагања у целости: Високопречасни и пречасни оци, уважени професори, возљубљена ми у Христу браћо и сестре, Господо хришћанска, благословени народе Божји! Налазећи се вечерас у окриљу ћивота Светог и богоносног оца нашег Василија Острошког, од чијег блаженог упокојења се навршава 350. година, обузима ме благослословени страх, али и тиха роса благодати и љубави Божје, јер ја недостојни Вашом љубављу бивам удостојен да на овом светом месту кажем неколико речи. Није лако говорити на овој светој острошкој гори где сви молитвено ћуте иштући утеху и молитвено посредништво Светог Василија. Васколико моје биће је вечерас суочено са јаким емоцијама, а стога ми на ум долазе речи које је Господ рекао наредивши Мојсеју да се не примиче горућој купини обувен, већ да прво скине обућу са својих ногу, у знак побожности. Јер место, на којем беше стајао, било је свето. „Мојсије! Не приближавај се овамо. Изуј обућу своју са ногу својих, јер је место на којем ти стојиш света земља" (Изл. 3,3) Љубљена у Христу браћо и сестре моје, пред овим светим ћивотом и пред Вама изувајући обућу душе своје, отварам срце своје за свакога од Вас, молећи се домаћину ове светиње – Светом Василију да се љубав његова настани у срцима нашим. Вечерас су са нама молитве новоизабраног митрополита црногорско-приморског Г. Јоаникија, који је благословио ово духовно вече, и благословио моје учешће. Благодарим др Миодрагу Чизмовићу на надахнутом и лепом уводном слову, а драгом брату Раду Булајићу, управнику Архива манастира Острога, на систематичном и поучном излагању о значају мисије Цркве. Није лако говорити после Вас, а особито то није лако чинити после уваженог проф. Александра Вујовића који је више говорио о мени, него о теми која нас вечерас обједињује. Хвала драги брате Александре на речима које обавезују, а пред овим свештеним ћивотом једино ми преостаје да се још више трудим у ономе што је благословено и што је на корист Цркве. Хришћанска мисија има свој узор у проповедима које је изговорио Господ Исус Христос. Основни задатак проповеди и мисије јесте наставак божанске мисије спасења људи, по речима Господа Исуса Христа: „Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога духа...“ (Мт. 28, 19). У црквеној проповеди и мисији у свеукупности се не проповеда само своје или туђе мишљење, већ пре свега јеванђелска наука Господа Христа, по речима апостола: „Не проповиједамо себе, него Христа Исуса...“ (2. Кор. 4, 5). Основни циљ црквене мисије јесте спасење свих људи јер је Господ дошао да спасе свијет (видети: Јн. 12, 47). Спасење у хришћанском смислу има значење превазилажења смрти и задобијања вечног живота. Јасно је, стога, да мисионарска реч треба да буде усмерена ка благовештењу доласка Царства Божијег и пуноће вечног живота у Христу. У богословљу су гносеологија, етика и естетика у сталном стваралачком садејству, а то није случај у неким другим научним областима (исто: 23). Стога, припадници Цркве који су у служби мисије требају да приступају богословљу целовито, знајући да знање није само нешто што чувамо за себе или чиме истичемо себе, већ оно служи на изграђивање цркве Божије. Црквена мисија је благовест спасења у Христу. Живи садржај проповеди увек носи у себи отвореност позива радости у живот и то живот у изобиљу (видети: Јн. 10, 10). Због тога тај садржај треба увек да буде осигуран стварношћу вере. Све ово спада у изграђивање цркве Христове (1. Кор. 14, 12), као сведочење стварности спасења кроз Христа. Позив Божији човеку, који се кроз мисију саопштава као позив на „свадбу Царевог Сина“ (Мт. 22, 1–14), треба да буде главни садржај обраћања и сведочења у црквеној мисији. Мисионарење као савршени вид служења у Цркви, заузима посебно и благословено место јер за свој темељ има Спаситељеву заповест коју је упутио својим светим aпостолима, а преко њих и свима нама као припадницима Цркве. Преподобни и богоносни отац наш Порфирије Kавсокаливит, савремени светогорски старац, мисионарење упоређује са литургијским служењем, са заједничким делом многих на добро и на спасење свих. Према дубокоj подвижничко-теолошкој мисли овог угодника Божјег, сваки истински мисионар јесте са-литург, онај који ширењем речи Божје саслужује литургу. Ова богонадахнута мисао знаменитог старца Порфирија указује да је мисија неодвојива од молитвеног искуства Цркве. ТИХОВАЊЕ И МИСИЈА Бројна су светоотачка сведочанства о тиховању и исихастима, те тако у петом веку се спомиње у палестинском манастиру Светога Саве пустињак Јован који проводи живот у „молитвеном тиховању“. Посебно сведочанство налазимо у знаменитој „Лествициˮ, надасве познатом делу подвижничке литературе које је проистекло из срца и пера Преподобног Јована Лествичника. Овај духоносни подвижник читаво поглавље (27. слово) посвећује „Свештеном тиховању тела и душе“ и „разлици и разликовању мировања“. Са друге стране, тумачећи псалме Свети Григорије Ниски подсећа да је Мојсије четрдесет дана провео у молитвеном тиховању. Често се мисли да је молитвено тиховање пасивност и усамљеност, међутим, важно је истаћи да молитвено тиховање, или исихија, пре свега подразумева подвиг и духовни напор целокупног бића човечијег. Са слободом можемо рећи да је молитвено тиховање, ваистину, гласније од говора, јер је оно тишина која прераста у дубински вапај васцелог бића човечијег. Ко задобије такво молитвено тиховање, каже Свети Јован Лествичник, познао је дубину тајни. У истом духу Свети Григорије Богослов каже да „Бога треба више помињати него дисатиˮ. У каквом односу стоје мисија и молитвено тиховање? Свештено богослужење као живи живот, и као дисање Цркве, али и као њено саборно памћење било је одувек веома важно за остваривање црквене мисије. Стога можемо рећи да црквена мисија има богослужбени или литургијски карактер. Имајући у виду све наведено долазимо до чињенице да мисија Цркве и њен катихетски значај није сагледан само на духовно васпитавање човековог ума, стицањем теоретских знања, већ пре свега, на духовно образовање васцелог човека, било као појединца или као заједнице. Да је то заиста тако, доказује чињеница да је кроз целокупну историју Цркве, на почетку и на крају сваке црквене мисије било богослужбено (евхаристијско) сабрање као темељ и као круна свега. Молитвеним актом Црква не само што препорађа и просветљује вечном светлошћу верни народ Божји, већ ствара и нову молитвену културу, како у поједницу, тако и у заједници. Узмимо као пример реч „култураˮ. Ова реч директно и недвосмислено сведочи о њеној органској и нераскидивој вези за „култ“ – за свештено богослужење и молитвени живот Цркве као богочовечанске заједнице. Ако је молитва темељ и непрестани пратилац црквеног живота у свим његовим пројавама, а црквена мисија кроз то – молитвена мисија, онда је и молитвеношћу прожета мисија, једина истинска црквена мисија која све препорађа и рађа дивне и благословене плодове. По јеванђелској причи о сејачу и семену (Мт. 13, 18) сви људи у историји човечанства, који се било када у свом животу сусретну са Речју Божијом, могу се поделити у четири групе. Први су они који имају каменито срце. У срцима таквих људи никада не може да никне и да роди јевнђелско семе, јер уместо Бога, њима већ управља сатана. Други су они људи, који су непостојани у врлини. Такви када чују реч Божију одушеве се, али крст и подвиг вере не могу нити желе да прихвате. Трећу групу чине они људи који су идолопоклоници овог света, поробљени сластољубљем и властољубљем, те због тога у њима Реч Божија буде угушена и не доноси плода. Тек четврта група људи се упоређује са добром јеванђелском земљом. Они када чују Реч Божију прихватају је и једни доносе плод по тридесет, по шездесет и по сто (Мт. 13, 8). Наведена прича о сејачу и семену нам указује на «трагедију људске слободе». Слобода је велики дар Божији, који сваки човек, на жалост, може да злоупотреби и уместо да остане да живи у слободи коју му је Бог даровао (Адам у рају), он добровољно постаје роб страсти и смрти (Јн. 8, 34). Без обзира на значај и јасноћу ове приче, Црква мора увек да говори речи светога апостола Павла тешко мени (1. Кор. 9, 16), то јесте нама, ако не проповедамо Реч Божију, односно Свето Писмо, без обзира да ли ће је неко прихватити или не. Вечерас налазећи се пред Вашом љубављу имам радост и част да Вам пренесем молитвене поздраве целокупне редакције „Православног мисионараˮ, а особито нашег уредника презвитера др Оливера Суботића, по чијем благослову сам овде са Вама. Осећајући се као свој међу својима и као један од Вас, подсећам Вас да је „Православни мисионарˮ часопис са дугом традицијом и мисионарско гласило наше помесне Цркве које већ више од шездесет година врши свој задатак – шири реч љубави Божје. У ово благословено делу уградили су се многи, почев од првог уредника, блажене успомене епископа браничевског Хризостома (Војиновића), који је био и остао тихи глас и утемељивач нашег часописа, онај који је трасирао мисионарске кораке „Православног мисионараˮ. Њега наслеђује тадашњи јеромонах, а данас Епископ новосадски и бачки др Иринеј, који је оставио велики траг у нашем часопису, зато се често каже да је златно доба „Православног мисионараˮ нераскидиво везано за личност Епископа Иринеја који је себе уграђивао, а и данас молитвено себе уграђује у ово велико дело. Након владике Иринеја једно време уредник је био Епископ шабачки (тада шабачко-ваљевски) Лаврентије, а од 2008. године до данас, уредник је презвитер др Оливер Суботић. Јаке су везе манастира Острога и „Православног мисионараˮ, јер велики део тиража нашег часописа долази до ове светиње. Наш драги брат Раде, али и проф. Александар, су наши верни сарадници и сатрудници и они сведоче о тој јакој вези ћивота Светога Василија и званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве. Међу Вама видим велики број младих људи, то ме посебно радује, јер наш часопис је намењен и посвећен младим људима, наш часопис је укрепљење свима који се налазе на путу боготражења и живота по Богу. Међу Вама се налазе две наше сестре које су посебно даровите. Радујем се што су вечерас са нама, то је израз њихове љубави према овом светом месту и ћивоту Светога Василија. Њих две су написале и спевале песму Анастасији-Ани Јовановић, мајци Светога Василија. Драге моје сестре, нека Вас Господ утврдим у том делу Ваше љубави, а ја Вам желим да сваке године припремите и снимите бар по једну песму у славу Божју. Сачувајте ту љубав, живост и жељу да кроз песму прослављате Господа. Гледајући Ваша насмејана лица и осећајући Вашу срдачност и љубав, своје излагање бих завршио подсећањем да без христолике љубави и спремности на праву и истинску хришћанску љубав, нема успеха у мисији. Проповед и мисија увек подразумевају више дела него речи. Ако ми имамо љубави једни према другима, ако по тој љубави живимо и деламо, свака наша реч ће имати смисао и снагу. Љубав је друго име за Бога, Он је безгранична и сушта љубав, зато свакога човека призива да буде делатник љубави јер се у томе остварује смисао и циљ нашега живота. Права љубав је небеска љубав, а земаљска је само бледа слика те љубави. Љубав је неостварена и она је једно од имена Божјих. Понављам, Бог је љубав. Главна догма вере хришћанске јесте вера у Свету Тројицу Бога љубави. Ту љубав у Светој Тројици тешко можемо да замислимо. Отац је сав у Сину, Син у Оцу, а Дух Свети у Оцу и Сину. Особина љубави је да једно љубеће лице жели да утоне у љубљено лице - несливено. Хришћанска вера јесте вера љубави. Љубав је сишла с неба и није изникла на земљи. Дакле, Бог је извор љубави који се дајући не смањује и примајући не богати се. Љубав је радост, а цена љубави је жртва. Љубав је живот, цена љубави је смрт. Како је на једном месту записао Свети владика Николај: „Хришћани не смеју љубити земаљско богатство јер ће онда гонити друге људе да служе тој њиховој бесловесној љубави и ум ће им потамнетиˮ. Као хришћани, љубећи Бога, видимо дела Божја у свету, пратимо промисао Божју и видимо да Бог бди над свима. Ми се радујемо љубављу Божјом и ту радост не може да помуте искушења са којима смо суочени. Хришћанин осећа да га штити Божја промисао. У „Молитвама на језеруˮ Свети владика Николај каже: „Кад сам спојен с Тобом љубављу, онда не постоји небо и земља - постоји само Бог. Нити постоји онда ја и ти, постоји само Богˮ. То је, браћо и сестре хришћански начин постојања. Наши ближњи су видљиво поље, на коме ми показујемо љубав своју према невидљивом Богу. Наши ближњи су школа за нас у којој се ми вежбамо у најсавршенијој љубави - љубави према Богу. Само Богу познат је број светих угодника који су имали у највећој мери љубав према Богу и ближњима. Један у сабору тих светих угодника је и Свети Василија, чија љубав нас вечерас греје, а уверен сам да ме управо његова молитвена и очинска топлина побуђује на ово слово о љубави. Дакле, угодници Божји су показали, својим животом и безбројним примерима, у чему се састоји љубав према ближњима. Врхунац љубави према ближњима, по речима Спаситељевим, јесте: „Да ко живот свој положи за пријатеље својеˮ (Јн. 15, 13). Права и истинска љубав подразумева да победимо своје „јаˮ, да победимо свој егоизам и самодовољност, и да тако отварамо своје срце за свакога, то је једина права мера људскога живота. Чиме човек доказује да љуби Христа? На то питање Спаситељ одговара: држањем заповести. „Ако љубите Мене, заповести Моје држите“ (Јн.14,15). Љубав је увек делатна, активна; увек у делима. Она је увек сила и моћ којом се свака реч Христова оваплоћава у дело. Љубав не само сједињује човека са Христом, већ га сједињује са Богом Оцем и са људима. Према сведочанству Преподобног Јустина Ћелијског: „Циљ је хришћанства да следбенике Христове унесе у сферу Тројичног Божанства, да их учлани у живот Тројичног Божанства, да их овековечи вечношћу Тројичног Божанстваˮ. Са овим речима све Вас срдачно поздрављам, остајем у љубави и молитвено једно са Вама, и још једном благодарим свима на пажњи и љубави, као и на указаном гостопримству и прилици да у окриљу ћивота Светога Василија одржим ово предавање. Драги моји, срце је моје молитвено отворено за свакога од Вас, зато нека нас Свети Василије сачува у овој љубави и молитвеној заједници. Катихета Бранислав Илић, у Горњем манастиру Острогу, 17. јула 2021. године Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Благословом Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког др Иринеја, у петак, 9. јула 2021. године, у свечаној дворани Месне заједнице у Гајдобри, на позив Црквене општине у Гајдобри, а у оквиру свечаности поводом славе Петропавловског храма, новосадски катихета Бранислав Илић одржао је предавање на тему „Свети Василије Острошки – наставник пута који води у живот вечниˮ. Уваженог госта и предавача бираним речима представио је презвитер Миладин Божиловић, надлежни парох, који је, између осталог, истакао да је увек радост говорити о великом чудотворцу острошком, те да је ово предавање велика част за парохију гајдобранску која на овај начин даје допринос молитвеном обележавању 350-годишњице упокојења светога Василија Острошког. У уводном делу свог излагања катихета Бранислав Илић је говорио о детињству, одрастању, монашењу и архијерејској служби светога Василија Острошког. „Свети Василије има три места рођења: село Мркоњићи, у коме је дошао на овај свет; Тврдош, у коме се замонашио; и Острог, одакле је отишао да постане члан небеске породице светих. У пределу омеђеном тим местима, осим кратких боравака на Цетињу, на Светој Гори и у Русији, и три путовања у Пећ, одвијао се сав његов живот, који је био непрестано служење, богослужење и непрестано хођење оним путем који нам је пропутио Сâм Господ”, истакао је предавач. „Као што светитељ није имао мира за живота, тако ни по своме упокојењу његове мошти нису у миру почивале. Први пут су острошки монаси морали да скривају мошти светог Василија 1714. године, када је Нуман-паша Ћуприлић харао по Црној Гори. Други пут то беше у време опсаде манастира Острога од стране Омер-паше у зиму 1852. године. Трећи пут бише ношене мошти Свечеве из Острога у рату 1876. године, и то опет на Цетиње, где остадоше око годину дана”, подсетио је катихета Бранислав Илић говорећи о моштима великог чудотворца Острошког. У оквиру свог излагања предавач је предочио неколико важних писаних сведочанства које су у острошкој светињи, између осталих, оставили преподобни Јустин Ћелијски, свети Мардарије Либертивилски, и свети исповедник Варнава Настић. „Свети Василије Острошки се уткао у живот нашег народа пре свега као светитељ и чудотворац. Његов значај је према томе на првом месту харизматични и са тог аспекта треба првенствено проучавати његово присуство у духовном животу српског народа у току протекла три века. Тако свети Василије остаје трајно отворена капија милости Божије за све људе без разлике, онај који зна да је Господ тај који ће дати последњи суд о сваком човеку, који ће врлину прославити а зло посрамити”, указао је катихета Бранислав. На крају свог излагања предавач је говорио о светом Василију Острошком као наставнику пута који води у живот вечни, између осталог говорећи да нас овај угодник Божји својим животом, својим делима и молитвеним покровитељством позива на делатну љубав. „Љубав никада није само огољена реч, она подразумева делање које врхуни у жртви. Љубав је сила Божја само када је прожета и испуњена жртвом, давањем себе за другог. Живот са смислом је позив на љубав, на служење Богу и сваком човеку као вечном брату који је саздан по лику и по подобију Божјем. Свети Василије нас подсећа, да је критеријум наше вере управо љубав. Истинска вера пројављује себе кроз љубав и праштање”, закључио је катихета Бранислав Илић. Љубављу и добротом презвитера Миладина Божиловића, после одржаног предавања у парохијском дому, приређена је трпеза хришћанске љубави, те настављено прослављање Господа и Његовог угодника светога Василија Острошког, који је љубављу својом све сабрао. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Предавање презвитера Оливера Суботића, свештеника при храму Светог Александра Невског у Београду, на тему: “Значај породичног окружења за духовни лик Николе Тесле”. Предавање је одржано у склопу љетњих духовних трибина у манастиру светог архангела Михаила на Михољској Превлаци код Тивта у недељу 11.07.2021 г. Звучни запис предавања Извор: Радио Светигора

У недељу преподобног Григорија Паламе, 28. марта 2021. године, у свечаној дворани Светосавског дома при Световрачевском храму у Футогу, на позив Црквене општине футошке, а у оквиру великопосног циклуса предавањâ, катихета Бранислав Илић одржао је предавање на тему „Свето Писмо и Велики постˮ. Дирљивим речима хришћанске љубави предавача је представио и поздравио протонамесник Игор Игњатов, секретар Црквене општине Футог. У свом уводном слову катихета Школе за дизајн Богдан Шупут у Новом Саду истакао је важност Светог Писма као књиге Цркве. „Свето Писмо није само књига, Свето Писмо је живот, на шта нас подсећа и свети апостол и еванђелист Јован Богослов рекавши да су речи Светога Писма дух и живот (Јов. 6, 63). Свето Писмо је ваистину књига која се чита животом, односно праксом истинског хришћанског етоса”, истакао је катихета Бранислав. „У Библији је све јединствено, једно објашњава друго, прво се испуњава у другом, а друго и прво се налази у нечем трећем. Ако испадне нека карика – доживљај и смисао ће бити нарушени”, наведено је у излагању. Говорећи о свештеној вези Светога Писма и Великог поста предавач је посебну пажњу посветио старозаветним чтенијима која чине неизоставни део великопосних богослужења. Поред тога, катихета Бранислав Илић је подробно казивао о великом значају Псалтира рекавши да је то „књига равна тонском дијапазону који даје врло прецизан тон нашем духовном животу”. Излагање је крунисано примерима угодника Божјих који су били, ваистину, живо – ходеће Еванђеље, светитељи који су својим животом актуализовали речи светог апостола Павла који громогласно узвикује: „Све могу у Христу Исусу који ми моћ даје!”(Фил. 4, 13). Извор: Инфо-служба Епархије бачке

У Недељу Православља, 21. марта 2021. године, у дворани Црквене општине у Футогу, протонамесник Игор Игњатов одржао је предавање на тему ,,Хришћански подвиг: пост и исповест”. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Храм Свете Петке у Новој Пазови је најавио да ће у суботу, 13. фебруара, од 19 ч, предавање одржати прота др Милош Весин, парох из Чикага. Тема ће бити "Најчешћи изговори за недолазак на свету Тајну исповести". Предавање ће бити после Вечерње службе која почиње у 18 сати. Извор: Епархија сремска

Благодарећи васељенском Радију Светигора, доносимо предавање блаженопочившег Митрополита Амфилохија “О црквеном животу у Русији и Грчкој“ које је одржао 5. октобра 2006. године у Богословији Светог Петра Цетињског на Цетињу. Звучни запис предавања Извор: Радио Светигора

Уводна реч Високопреподобног архимандрита Методија игумана Свете царске српске лавре Хиландара на Међународном монашком симпосиону у Манастиру Преподобног Прохора Пчињског, одржаног 30. и 31.10.2020. Када су престали прогони у Цркви Христовој појавио се један нови облик мучеништва, бескрвног – “мучеништва савести” – а то је монаштво. Многи синови и кћери сада слободне Цркве, нису били задовољни служењу Богу у свету и пожелели су да у свом животу остваре оне апостолске речи: покоравајући сваку помисао на послушност Христу (2. Кор. 10, 5) – ради тога монаштво и јесте “мучеништво савести” – то јест да достигну савршенство. То савршенство хришћанског живота се састоји у чистоти срца у које се усељује Дух Свети, а они који су то постигли, нису преузели тај подвиг из себичних разлога, већ поставши на овај начин изабрани сасуди Божији, они испуњавају две највеће заповести Христове: љубав према Господу и љубав према ближњима (Мк. 12, 30-31; Мт. 22, 40), којима због савршене љубави према њима, више не служе телесно, већ Духом. Али, треба још нагласити: ова служба, оних који су кроз монаштво достигли највиши степен духовног узраста, била је нешто без чега Црква у свету не би ни могла да одоли у борби са свим изазовима са којима се суочила кроз векове, јер су они били светиљка тела Цркве и њено здраво око (Лк. 11, 34) које је увек било способно да сагледа ствари на исправан начин и као светилници расуђивања давали су одговоре на најтежа питања, како се не би скренуло са спасоносног јеванђелског пута. Ради тога, веома је важно да Православна Црква, имајући увек на уму Спаситељеве речи: Ви сте со земљи; ако со обљутави, чиме ће се осолити? (Мт 5, 13), чува и негује монаштво и да му помаже у напредовању, како би оно својим најбољим плодовима, као уздарјем узвраћало за ову бригу. Због тога су овакви монашки скупови велики благослов за монаштво, а самим тим и за Цркву Христову уопште, па бих стога у име свих нас, који на било који начин учествујемо на овом сабрању, узнео благодарност Тројичном Богу, дивном у Преподобним Својим, који нас је њиховим молитвама, а посебно молитвама Преподобног Прохора Пчињског, сабрао данас у овој древној светињи, да и ми – који чинимо монаштво претпоследњих или можда последњих времена – укрепимо једни друге, размењујући духовна искуства која смо стекли носећи анђелски образ. Такође, велику благодарност сви овде сабрани, дугујемо и нашем драгом домаћину, Његовом Преосвештенству Епископу врањском г. Пахомију, који је – будући да носи име Преподобног Пахомија, великог учитеља монаштва, оца отаца – увек показивао духовну осетљивост за потребе монашке заједнице. Сваки хришћанин је призван да буде подвижник. У првим вековима хришћанства, када је свест о неопходности подвига била присутна код свих чланова Цркве, за монаштво је од његовог почетка, било много више разумевања и они, који су у та времена узимали на себе бреме монашког служења, нису у суштини много мењали свој начин живота. Како је овај дух подвижништва међу хришћанима слабио, тако је и монаштво теже достизало до својих идеала. И сада, када је дух “потрошачког друштва” учинио да цело човечанство, па и ми Православни хришћани, највећу бригу посвећује угађању себи и својим страстима, све је мање оних који могу да разумеју или макар наслуте суштину монаштва, тако да је и свест о његовој неопходности веома мала. Са друге стране, Црква Христова, али и цела Васељена у ова времена, лишени примера делатног духовног подвига испуњавања јеванђелских заповести, а на путу ка спасењу и сједињењу са Богом, као никада раније имају потребу за монаштвом, као животом чији је идеал осликан стихом пасхалне песме: Јуче ти се спогребох Христе, данас заједно с Тобом васкрслим устајем.[1] Такође, важно је овде напоменути да је због свега наведеног, данашње монаштво изложено и једној опасности на коју бисмо указали. Наиме, баш из разлога што је, у поређењу са “благочестивим временима” живота Цркве, посвећивање Богу у монашком чину постала реткост, ми садашњи монаси и монахиње превише смо обасути похвалама од стране осталих верника, па и поред чињенице да “немамо никаква монашка дела и да се од мирјана разликујемо само по оделу” – како је савремено монаштво на смирен, али и поштен начин, описивао блаженопочивши старац Тадеј Витовнички – стичемо лажан осећај наше веће вредности пред Богом и изабраности у односу на друге чланове црквене заједнице. То се дешава јер свој живот и подвиг, ако га уопште има, не упоређујемо са животом и монашким правилима светих мужева и жена, већ са духом овог времена, који је учинио да и многи Хришћани свој живот управљају правилима палог света. Због тога многи од нас сматрају да је довољно примити монашки постриг и спасење је већ сигурно. Можда то нећемо никада изрећи другима, па ни себи самима признати да тако мислимо, али то не значи да тај дух није у нама и да смо због тога у опасности да се на крају изненадимо када чујемо о себи овакав суд: Знам дјела твоја, да ниси ни студен ни врућ. О, да си студен или врућ! Тако, пошто си млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста својих (Откр. 3, 15-16). Имајући ово у виду, сматрамо да су оваква монашка сабрања неопходна, да би од отаца и матера, који имају веће духовно искуство и знање о монашкој борби, ми остали – како даље у Откровењу стоји – добили масти да помажемо очи своје, да видимо (ср. Откр. 3, 18), тј. да бисмо се од њих научили узвишеној небеској премудрости која даје духовно сагледавање.[2] Српска православна црква, имајући Светитеља Саву као свој најсветији изданак, а који је и постао тако велики пред Богом започињући своје служење Њему кроз монашке подвиге, увек је имала свест о важности монаштва. Са друге стране, монаси и монахиње из српског рода као и сви они који су се у монашком чину подвизавали на просторима српских земаља, својим богопосвећеним животима, кроз векове су привлачили божанску благодат на многострадалну Српску цркву. Зато се међу вернима поштује њихов спомен без обзира колико векова од њиховог блаженог уснућа је прошло. Један од најбољих примера за то је и од нас – данас сабраних у његовој светињи – слављени Преподобни Прохор Пчињски. Ради тога и ми, монаси манастира Хиландара, који смо имали прилике да својим учешћем допринесемо монашким сабрањима других помесних цркава, осећамо највећу духовну радост када смо позвани да на било који начин помогнемо монашке скупове СПЦ, а истовремено такво дело видимо и као своју превасходну дужност. Предлажући програм рада овог скупа, имали смо намеру да кроз прва три заседања, од којих би свако имало своју посебну тему, прикажемо пут монашког живота. Предавачи ће својим радовима, а свако из свог угла, обрадити тему заседања у којем учествују. Да би се, онима који желе да на себе узму благи јарам монашког подвига, омогућили најбољи услови за исправан почетак на путу који су изабрали, потребно је да епархије помесних православних цркава имају у својим областима макар по једну, по правилима општежитељног живота, добро уређену мушку и женску монашку заједницу. Тако је општежиће главна тема првог заседања, а сам наслов теме: Општежиће – откровење славе долазећег Царства Божијег, настао је на основу поука Св. Василија Великог који је тврдио да монаси у општежићу унапред стичу добра обећаног Царства, а да својим врлинским животом и општењем јасно изображавају живот и стање у овом Царству.[3] Дакле, према његовом учењу, општежиће је место на коме се, кроз јеванђелски живот монаха, открива слава долазећег Царства Божијег. Али само место не спасава, зато – ма колико добар био манастир и имао искусне духовнике – ако се они који дођу да монахују у њему и сами озбиљно не потруде на свом спасењу, неће имати никаквог духовног напретка. Због тога је као основна тема другог заседања истакнут сам монашки подвиг као делатно испуњење апостолских речи: „Мени се разапе свет и ја свету (Гал 6, 14)”. Овај наслов је настао из Поука аве Доротеја где Преподобни, у првој поуци, сав монашки подвиг објашњава помоћу ових речи Светог апостола Павла, откривајући нам да се “свет разапиње човеку када се човек одриче од света, уколико монахује, оставља родитеље, новац, имање, занимање, трговину”, а даље – као што сви знамо – објашњава да се човек разапиње свету “када се, одрекавши се од спољашњих ствари, подвизава и против самих наслада, или против саме похоте за стварима, и својих прохтева, и када умртви своје страсти”.[4] После постављања доброг почетка у здравој монашкој заједници и прешавши пут доброг монашког подвига, моћи ћемо тада са Апостолом да узвикнемо: Благословен Бог и Отац Господа нашега Исуса Христа, Отацм илосрђа и Бог сваке утјехе. Који нас тјеши у свакој невољи нашој да би смо ми могли тјешити оне који су у свакој невољи утјехом којом нас саме тјеши Бог (2. Кор 1, 3-4). На овом месту је прикладно да се подсетимо да је монашки живот – живот апостолски. Јер, они који су кроз монаштво испунили јеванђелске заповести и стекли јеванђелске врлине и којима Бога сваке утјехе шаље помоћ у свакој невољи њиховој, заиста су се удостојили апостолске благодати и сада могу тјешити оне који су у свакој невољи. Па, као што се кроз монаштво до данас у Цркви наставља апостолско служење, тако се и речи које је Господ упућивао њима – Својим ученицима, могу применити и на нас, који Му служимо у монашком чину. Ви сте светлост свету (Мт 5, 14) – тако је Господ говорио апостолима шаљући их на проповед и још је додао: Нити се ужиже свјетиљка и меће под суд него на свијећњак те свијетли свима који су у кући (Мт 5, 15). Тумачећи ове речи из Матејевог Јеванђеља, Блажени Теофилакт сматра да је Спаситељ на овај начин хтео да каже својим ученицима: да као што је Он, Христос, у њима запалио неугасиву светлост благодати, тако је на њима да се ревносно потруде да и другима засијају светлошћу свога живота.[5] Тако смо дошли до наслова теме трећег заседања: Одговор данашњег монаштва на Господње речи: „Ви сте светлост свету“ (Мт 5, 14). Овде је добро напоменути и то да је отац Георгије Флоровски, у свом делу Источни оци IV века, изнео претпоставку да је Св. Василије Велики имао жељу да монашки живот истакне као “друштвени идеал” који би био супротност раздорима и распадима које је гледао унаоколо, па и у хришћанској средини и да преко тог идеала “васпостави једнодушност” и “споне света”, па макар и изабране мањине.[6] Тако смо кроз ова три заседања покушали да прикажемо пут монашког живота, али – како ово наше сабрање за повод има два велика јубилеја манастира Преподобног Прохора – неопходно је да се данас говори и о искуствима обнова православних манастира, као и монашких заједница у њима и о повезаности напретка монаштва у једном народу са духовним стањем тог народа и његове црквене заједнице. Тако смо дошли до теме четвртог заседања, која гласи: Монаштво као мерило духовне зрелости једног народа. На крају, још једном се захваљујем нашим добрим домаћинима, Преосвећеном Епископу Пахомију, на његовом благослову за наше данашње сабрање и Високопреподобном архимандриту Методију, игуману ове свете обитељи. На овом месту, сетимо се и житија владикиног небеског заштитника, Преподобног Пахомија Великог. Наиме, оног места у житију где се говори о томе како је преподобни имао виђење које му је открило да ће братија, после његове кончине, упасти у велике духовне замке, јер је видео дубоку и мрачну провалију и у њој велико мноштво монаха, који су се мучили покушавајући да из ње изађу. Разумевши из овог да ће у последња времена монаси бити немарни, лењи, помрачени, падљиви и да ће имати само обличје монашко, преподобни много плакаше због тога и говораше Богу: Господе Сведржитељу, када ће тако бити, зашто си онда допустио да постоје општежића и манастири? Опомени се завета Твог, којим си обећао да ћеш чувати до свршетка века оне који Теби служе. А Господ, који се тада као младић са трновим венцем на глави, појавио пред преподобним, овако му је одговорио: Не бој се, Пахомије и буди храбар, јер твоје духовно потомство неће престати до свршетка века. А многи од оних монаха који ће после тебе бити, спасивши се мојом помоћу из оне дубоке мрачне провалије, показаће се већи од садашњих врлинских монаха. Други пак, спашће се мукама и бедама и сравниће се са великим светитељима. Заиста ти кажем: они ће добити исто спасење као и садашњи монаси, који живе савршено и беспрекорно. Рекавши то, Господ у великој слави узиђе на небо, а Свети Пахомије, павши на земљу, поклони се Господу и слављаше Га устима и срцем због преславног виђења тог.[7] Њега, са Оцем и Духом Светим, и ми да прославимо и устима и срцем, заједно са преподобним оцима Пахомијем Великим и Прохором Пчињским – који нас је све сабрао данас у овој древној светињи – и са свим преподобним оцима и мајкама који Му у монашком чину угодише! У Хиландару, октобар 2020. л. Г. Архимандрит Методије ----------------------------------------------------- [1] Преп. Јован Дамаскин, Канон Свете и Велике Недеље Пасхе, трећа песма. [2] Архиеп. Аверкије, Приручник за изучавање Светог Писма НЗ. [3] Св. Василије Велики, Подвижнички устави 18. [4] Поуке аве Доротеја, О одрицању (од света). [5] Блажени Теофилакт Охридски, Тумачење Светог Еванђеља од Матеја, стр. 62. Манастир Високи Дечани, 1996. [6] Протојереј Георгије Флоровски, Источни оци IV века, стр. 67. Манастир Хиландар, 1997. [7] Архим. Др Јустин Поповић, Житија светих за месец мај, стр. 405., 406. Манастир Св. Ћелије код Ваљева 1996. Извор: Манастир Хиландар

У четвртак, 8. октобра 2020. године, у Светосавском дому при Светојовановском храму у Бачкој Паланци, на позив Црквене општине Бачка Паланка, а у оквиру духовних свечаности Под Покровом Богородице, катихета Бранислав Илић одржао је предавање на тему „Богослужбено величање Пресвете Богородице”. Речима хришћанске љубави предавача је представио протонамесник Новица Ракић, секретар Црквене општине Бачка Паланка. У свом уводном слову катихета Школе за дизајн Богдан Шупут у Новом Саду истакао је важност Пресвете Богородице у Цркви Христовој. Када неко од људи говори о Оној која је часнија од херувима и неупоредивно славнија од серафима, свестан је да ниједна људска реч није кадра да опише величанственост Оне која је шира од небеса. Свака наша реч застаје не због страха нити смућености ума, већ од испуњења свештеним дивљењем пред Оном која је постала сместилиште несместивог Бога, истакао је катихета Бранислав. Према речима предавача нема православног богослужења у коме се Пресвета Дјева не велича и не прославља као Приснодјева и Богородица. Сва три богослужбена круга којима се молимо – дневни, седмични и годишњи, испуњена су песмама, молитвама и службама Богородици. Њој су упућене молитве Повечерја, Њој се узносе тропари малих и великих Часова, Њени су канони, богородични и крстобогородични Октоиха, Њени су догматици, Њој је упућен молитвени вапај на крају сваке велике и мале јектеније, нагласио је предавач и ток предавања наставио објашњењем великих празника у част Пресвете Богородице. Као израз хришћанске љубави и молитвеног сећања на ово духовно сабрање, а поводом предстојеће храмовне славе, на крају предавања катихета Бранислав Илић је настојатељу храма Покрова Пресвете Богородице, презвитеру Радовану Маљковићу, уручио дар – диптих за богослужбену употребу. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Благословом Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког др Иринеја, Црквена општина бачкопаланачка поводом славе храма Покрова Пресвете Богородице, а у оквиру духовних свечаности Под покровом Богородице, организује предавање катихете Бранислава Илића на тему „Богослужбено величање Пресвете Богородице”. Предавање ће бити одржанано у четвртак, 8. октобра 2020. године, са почетком у 18:30 часова. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

У оквиру циклуса прилогâ под називом "У сусрет празнику Светог Василија острошког", доносимо предавање јерођакона Романа, сабрата острошке светиње, који је у Лондону говорио о великом чудотворцу острошком, а у оквиру предавања на тему: Свети Василије Острошки у знаку крста и свјетлости васкрсења. Са благословом Његовог високопреосвештенства Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског и игумана манастира Острог г. Амфилохија и Епископа британско-скандинавског г. Доситеја, на позив протојереја-ставрофора Горана Спајића, архијерејског замјеника за Лондон и читаву Енглеску, Црквеног одбора Цркве Светог Саве у Лондону и духовне заједнице Свети Алимпије Столпник из Лондона, јерођакон Роман Виларет, сабрат манастира Острог, у четвртак 12. децембра одржао је предавање на тему: “Свети Василије Острошки у знаку крста и свјетлости васкрсења”. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У организацији Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама, у суботу, 7. марта 2020. године, у просторијама Новосадског сајма одржана је трибина у оквиру Сајма књига у Новом Саду, 26. по реду, на тему „Стогодишњица обновљења Српске Патријаршије”. Трибину је отворио господин Мирослав Илић, помоћник покрајинског секретара за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама, а потом су о стогодишњици васпостављања Српске Патријаршије говорили јереј Станко Лакетић, професор Карловачке богословије, и професор др Борис Стојковски. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

У недељу, 23. фебруара, Свету литургију у манастиру Светог Великомученика Георгија у Улофстрему у Шведској, служили су протосинђел Методије Лазић и протојереј Жељко Бјелић, парох при манастирској парохији. Послије богослужења, у црквеној сали, монах др Павле Кондић одржао је предавање посвећено 800 година самосталности Српске Православне Цркве. Звучни запис предавања У знак захвалности за мисионарску службу на просторима Шведске и 75. година живота, прота Жељко предао је дар протосинђел у о. Методију, икону Светог Сергија Радоњешког. Икону Светог Серафима Саровског са честицом земље из Дивјејева где се подвизавао овај угодник Божји, као и умјетнички израђену кашичицу за Свето причешће, о. Жељко је даровао монаху Павлу, за манастир Свете Тројице Стањевићи, као дар и спомен неразориве богослужбене везе ова два манастира и духовне заједнице верника који се у њима сабирају на молитву. Извор: Радио Светигора