Претражи Живе Речи Утехе

Препрослављен јеси Христе Боже наш, као светиљке на земљи утврдио си оце наше, и њима као истином вере све нас учиш: Многомилостиви слава Теби. Спомен и похвала Светим оцима Првог васељенског сабора врши се у недељу пред Педесетницу – Духове, односно седму недељу по Васкрсу, која се зато и назива: Недеља Светих отаца. Њихов се спомен врши сада у мају зато што је Први васељенски сабор држан месеца маја. Овај Свети сабор би одржан у граду Никеји, у области Витинији у Малој Азији, 325. године у време Светог цара Константина Великог (305-337. године). Овај Сабор беше сазван да отклони забуну, коју својим кривим учењем створио беше Арије, свештеник александријски. Он је, наиме, распростирао учење као да Господ Христос, Син Божји, није прави Бог, него да је у времену створен од Бога, те према томе није превечни Син Божји, раван по суштини и бићу Богу Оцу. Због оваквог Аријевог учења њега је најпре осудио његов епископ, Свети Александар Александријски (и то два пута: 319. и 323. године на саборима у Александрији), али то Арије није послушао, него је чак покренуо неке своје пријатеље и једномишљенике епископе да поведу борбу против Светог Александра и православља које је он заступао. Чувши за тај спор, цар Константин упути у Александрију старог и искусног епископа Осију, из града Кордубе у Шпанији, али како ни тада није дошло до мира у Цркви, свети цар сазове све епископе у град Никеју месеца маја 325. године. На овом Сабору учествовало је око 318 Светих отаца, међу којима су били: Свети Осија, као председник Сабора, Свети Александар Александријски и његов ђакон Св. Атанасије Велики (који је касније постао епископ Александријски и највећи борац за православље против Аријеве јереси), затим Свети Евстатије Антиохијски, Свети Јаков Низибијски, Свети Николај Мирликијски, Свети Спиридон Тримитунски, Свети Ахилије Лариски, Свети Пафнутије Тиваидски, Макарије Јерусалимски, Александар Солунски, Јевсевије Кесаријски, Јован Персијски, Аристак Јерменски и други многи са Истока. А са Запада, осим Светог Осије, присуствовали су: Теофил Готски, Цецилијан Картагенски, представници Светог Силвестра Римског и други. Сабор је осудио учење Аријево и Арија и његове присталице предао анатеми, пошто ни он ни они нису хтели да се покају. Они зато од цара буду прогнани у Илирик, тј. на Балкан.Тада Свети васељенски сабор богомудро изложи и изрази ону праву веру Цркве Христове о Њему као правом и вечном Сину Божјем и Богу, коју је Црква имала од самог почетка од Господа и Светих апостола. Кратко изложена та вера у Свету Тројицу, у Сина Божјег и Његово оваплоћење ради нашег спасења, назива се Симбол вере и главни посао овога Сабора био је утврђење тог Симбола вере једног и јединственог за све верне. Свети сабор је коначно утврдио васељенски Симбол вере, али пошто је на овом Сабору само укратко било речено о Духу Светом зато је на Другом васељенском сабору 381. године у Цариграду овај Симбол допуњен и дефинитивно запечаћен, тако да је постао и остао непроменљив кроз све векове као што је и правилна (православна) вера Цркве остала непромењена и непроменљива кроз све векове. (Касније су Латини, Римокатолици, у 11. веку, почели да мењају овај свети Симбол вере, због чега су тада и отпали од Православне цркве). Осим тога, Први васељенски сабор утврдио је и тачно време празновања Христове Пасхе = Ускрса, заједничко за све хришћане и све помесне Цркве (но Латини су касније и то променули). Сабор је најзад прописао и 20 светих канона о управљању у Цркви Христовој и о начину хришћанског живљења и владања у њој. https://mitropolija.com/2023/05/28/nedelja-svetih-otaca-prvog-vaseljenskog-sabora-2/

Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, у недељу, 15. јануара 2023. године, са почетком у 19 часова, у Задужбини Илије М. Коларца биће одржан концерт Првог београдског певачког друштва, поводом 170 година постојања, под називом "Певаћу Богу моме док постојим". Извор: СПЦ

У малој цркви на Пељешцу, у близини некадашњег Стона, сачуван је једини портрет неког од српских монарха пре династије Немањића. Задужбина првог српског краља Михаила Војислављевића, који је владао Травунијом, Захумљем, Дукљом и Рашком, подигнута је у старом Стону крајем 11. века, а фреска је живописана око 1080. године. Ктиторски портрет краља Михаила налази се у малој ниши која се налази лево од ранијег улаза у црвку. Изнад ње се налазила још једна фреска, која је данас само делимично сачувана. Стручњаци сматрају да је на њој био приказан неко од апостола или сам Исус. Михаило држи у рукама своју задужбину а његово лице на фресци је издужено, са великим очима, изнад којих су наглашене обрве, док је на челу насликана дубоко урезана хоризонтална бора. Коса му је дужа, проседа и допире до потиљка, попут његове браде. На глави носи краљевски венац западног типа који се среће широм средњовековне Европе. Војислављевић је био први српски краљ. Владао је српским средњовековним областима Дукљом, Травунијом, Захумљем и Рашком, од 1050. до 1081. године. У почетку је владао као кнез, а своју државу је око 1077. године уздигао на ранг краљевине за шта је добио потврду од папе Гргура VII. Црква је била малих димензија, дужине шест а ширине четири метра. Ипак, била је необично висока, више од седам метара, а богато је била украшена каменом орнаментиком. била велика. Свети Сава је на овом месту 1219. године основао Епархију Хумску или данашњу Епархију Захумско-Херцеговачку. Стон и Пељешац су у оквирима Србије остали све до 1333. године када ће их Дубровнику, за годишњи данак од 500 перпера и под условом да „поје српски поп у Стону“, продати краљ Душан. Данас на Пељешцу и у Стону нема ни српске црвке ни српског попа. Извор: Слободна Херцеговина

На свечаности у Палати Србија у Београду поводом Дана државности Републике Србије, на Сретење, 15. фебруара 2022. године, за нарочите заслуге у очувању и неговању православља и традиције српског народа, а поводом 950 година постојања, манастир Преподобног Прохора Пчињског одликован је Сретењским орденом првог степена. У присуству Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, у име манастира од стране председника Републике Србије г. Александра Вучића орден је примио Његово Преосвештенство Епископ врањски г. Пахомије. У пратњи Његовог Преосвештенства био је и игуман манастира Преподобног Прохора Пчињског архимандрит Методије (Марковић). Извор: Инфо-служба СПЦ

На празник Покрова Пресвете Богородице, 14. октобра ове године, Црквена општина Неготин, Историјски архив Неготин и АРХИВ Српске православне Цркве организују изложбу посвећену првом епископу тимочком и неготинском блаженоупокојеном Доситеју (Новаковићу). Изложба ће бити отворена и просторијама Дома кола српских сестара у Неготину са почетком у 19:00. Протонамесник Марко Пајчин Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Препрослављен јеси Христе Боже наш, као светиљке на Земљи утврдио си оце наше, и њима као истином вере све нас учиш: Многомилостиви слава Теби. (тропар) У седму недељу по Пасхи Господњој, а у попразништву празника Вазнесења Господњег вршимо богослужбени спомен на 318. светих Отаца Првог васељенског Сабора одржаног за време светог цара Констанстина 325. године у Никеји. У последњу недељу пред празник свете Педесетнице, Црква је богомудро установила да се савршава молитвени спомен на све свете Оце Првог васељенског сабора који су у борби против погубне Аријеве јереси себе уградили у вечност прослављајући Бога, да би и Господ њих прославио. У синаксару овог недељног дана читамо да се ово празновање не налази случајно између Вазнесења и Педесетнице, јер Свети Оци поред велике победе Православља над Аријевим погрешним учењем, прославише Бога и формулисањем првог дела Символа вере. У богослужењу ове седме недеље по Пасхи, молитвено се велича Први васељенски сабор, али и 318. светих Отаца овог сабора који се у служби називају Христовим усрдним проповедницима и бранитељима еванђелске истине и учења Цркве Христове. У једној од познатих стихира „Свјатих Отцев лик…ˮ коју појемо на јутрењу ове недеље, Свете Оце називамо многосветлим звездама, необоривим кулама Сиона, миомирисним рајским цветовима, похвалама благословеног града Никеје, као и украсом васцеле васељене. Проповедање Апостола, оци догмата, у Цркви сте једину веру запечатили, јер сте одећу истине носили, исткану од богословља са Неба, уздижући и славећи велику тајну побожности. (кондак) Аутор емисије: катихета Бранислав Илић Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Препрослављен јеси Христе Боже наш, као светиљке на Земљи утврдио си оце наше, и њима као истином вере све нас учиш: Многомилостиви слава Теби. Катихета Бранислав Илић: Радујте се Свети Оци, похвале Никејске! Спомен Светих 318. Отаца Првог Васељенског Сабора Свети владика Николај: Еванђеље о молитви Господа Спаситеља за нас Преподобни Јустин ћелијски: Беседа у недељу Светих Отаца првог Васељенског Сабора Презвитер Велимир Врућинић: Беседа у недељу Светих Отаца Првог Васељенског Сабора Протођакон Радомир Перчевић: Свјатих Отцев лик... Радио Беседа: Недеља Светих Отаца првог Васељенског Сабора Свети Теофан затворник: Мисли за сваки дан - Недеља Светих Отаца Првог Васељенског Сабора Арије је почео да пориче Божанску природу Сина Божијег и Његову једносуш(т)ност са Богом Оцем. И на њега се одмах подигла сва Црква, са свих страна света, једним устима исповедајући да је Господ Исус Христос – Син Божији јединородни, Бог од Бога, рођен, не створен, јединосуш(т)ан Оцу. Неко би могао да помисли да се ради о случајном одушевљењу за једномисленост. Међутим, та вера је потом прошла кроз огњено испитивање када се на страну аријанаца преклонила власт и сила. Ни огањ, ни мач, ни гоњења нису могли да је истребе. Она се одмах свагде пројавила, чим је престао притисак спољашње силе. То значи да она саставља срце Цркве и суштину њеног исповедања. Слава Господу који у нама чува ту веру! Јер, док је ње, ми смо још Хришћани, макар и рђаво живели. Нестане ли она – и Хришћанству је крај. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Године 1237. мошти Светог Саве су пренете из Трнова у манастир Милешеву. Oвога дана установљено је у нашој светој Српској Православној Цркви да се празнује пренос моштију светог и богоносног оца нашег Саве, равноапостолног просветитеља и учитеља Српског. Пренос моштију Светитеља Саве I би за време благочестивог краља српског Владислава 1237 године, и то из Трнова у манастир Милешево. А то би овако: Пошто прође година дана од блаженог уснућа Светога Саве, (које би 13 јануара 1236 г.) и од сахране светог му тела у Трнову, у цркви Св. Четрдесет Мученика, свеблажени намесник његов архиепископ Арсеније ражали се за Светим као за својим оцем и учитељем, па дође благочестивом краљу Владиславу и рече му: "Није лепо ни пред Богом ни пред људима оставити оца нашег, равноапостолног учитеља, дарованог нам од Христа, који је многе подвиге и безбројне труде поднео ради Српске земље и украсио је црквама, краљевством, архиепископским престолом, епископима, и свима уставима и законима, да његове свете мошти леже ван његова отачаства и престола његове Цркве, у туђој земљи. Твоја је дакле дужност, да га на сваки начин из туђе земље пренесеш у његово отачаство". Краљ се веома обрадова предлогу архиепископа Арсенија, па посла свог најугледнијег благородника к своме тасту бугарском цару Асепу са молбом да му да тело Светога Саве, стрица, учитеља и заштитника свога. Прочитавши писмо, и чувши и усмену молбу од самог посланика, цар Асен се ожалости, и одговори: "Када би Свети и свето тело његово лежало у нас без части и пажње, праведно би било да га тражите да бисте му указали поштовање. Али, пошто се Свети упокојио у Богу међу нама, и пошто његово свето тело, као што видиш, лежи у цркви Божјој са великом почашћу, шта онда задајете труда и Светоме и нама, тражећи га?" И тако га отпусти празних руку. Краљ Владислав опет посла к цару Асену још већи број благородника, молећи и говорећи: "Ако сам нашао милост пред тобом, родитељем мојим, не затварај од мене отачко милосрђе; не остављај ме да се тугом потапам у животу свом. Дај ми свете мошти светог господина мог и оца, да их пренесем у своје отачаство". Цар беше у недоумици шта да ради, јер је сматрао да, лишити се Светога, то је као лишити се царства. Онда призва патријарха и своје саветнике, и питаше их шта да ради, а они му рекоше да нипошто не даје тело Светога, пошто велможе и сав град негодују због тога. Тада цар написа утешно писмо своме зету, краљу Владиславу, па додаде и ово: "Када је Богу било угодно да се Свети упокоји међу нама, Христовим вернима, онда ко сам ја да се противим вољи Божјој, или да се дрзнем узнемирити гроб и свете мошти Светога, утолико пре што Свети ништа није завештао односно свог преношења? Све, дакле, што год желиш и молиш од мене, сине мој, радо ћу учинити; само ме немој приморавати на оно што је немогуће учинити, јер ми и патријарх и велможе и сав град то забрањују". Видећи да је цар неумољив, краљ Владислав беше у недоумици шта да ради. Но бојећи се укора и срамоте од људи и гнева од Бога, Владислав се реши да сам иде своме тасту. И посла пред собом гласнике, да долази са много својих благородника, епископа и игумана. Цар Асен дочека свога зета далеко испред града са сваком почашћу и љубављу. Но краљ Владислав, пре но што уђе у царске дворе, замоли цара за допуштење да са свима својима оде најпре у цркву Св. Четрдесет Мученика, да се поклони своме оцу и учитељу и великом Божјем угоднику. Проливајући горке сузе и ударајући главом о земљу пред гробом Светога, краљ Владислав му се исповедаше као живоме и мољаше га да му опрости ако му је што сагрешио. И говораше: "Знам, оче, знам, мој грех најпре учини да ти побегнеш од мене и да се преставиш ван свога отачаства, а и сада опет окамењује царево срце да нам те неда. Но сажали се на мене и превиди грехе моје! Иако због грехова мојих нисам достојан назвати се син твој, ипак ме не одгуруј као пород брата твога, и прими мене који се кајем пред тобом, оче! Види моју тугу и труд мој тебе ради, и чуј веру моју. Не остављај отачаство твоје ради кога си поднео многе подвиге и трудове, нити ме облачи у стид и срамоту, боравећи у туђој земљи. Твојим молитвама к Богу усаветуј цара да моју молбу о теби испуни, да се не вратим празан и безнадежан и будем осрамоћен немајући тебе са собом, оче". Тако се Владислав са плачем дуго мољаше над гробом, да му и лице отече од многих суза. А цар га позва у двор, и приреди му славље велико. Но идуће ноћи цару се јави у сну анђео Божји у облику Светога Саве и нареди му да да Светога, да га однесу у земљу народа његова. Цар се силно препаде због тога, и сутрадан исприча своје виђење патријарху и велможама. Они му рекоше да је сан истинит и да је то посета од Бога ради Светога, и саветоваху цара да да Светога да га однесу у његову земљу, да му царство не би снашла нека беда. И тако цар, дозвавши свога зета Владислава, испуни његову молбу и дозволи му да узме тело Светитељево. Владислав, који није очекивао да ће тако лако добити дозволу од свога таста, радосно се поклони цару и из све душе му захвли, јер свом душом осећаше да се тиме обогатио богатством драгоценијим од свих царских ризница. Пошто са епископима у храму би отслужена света Литургија, онда би отворен његов чесни гроб. Тело Светога би нађено потпуно цело и нетљено, и као да спава; власи главе и брада његова беху светле и целе, и миомир као најлепши мирис разли се по целом храму. Тако исто и дрво и прах гроба Светитељевог Бог обогати пријатним мирисом и исцељењима, тако да, чувши за све то, трновски грађани се у гомилама скупише да виде Светога и добију од њега исцељење од својих недуга. И догодише се тада многа чудесна исцељења, о којима се говори опширније у Житију Светитељевом (под 14. јануаром). Чувши за многа чудеса Светога, краљ Владислав се побоја да се цар не покаје што је пристао да носе Светога, па заповеди да одмах подигну Светога и крену на пут у Србију. А грађани Трнова, а и они из унутрашњости, дуго су потом долазили к Светитељевом гробу, доносили своје болеснике, и добијали исцељења. Носећи свете мошти светог стрица свог у своју земљу, благочестиви краљ Владислав радосно хиташе испред кивота, као некада цар Давид испред Ковчега Завета, појући псалме. А кад се приближи са светим моштима Светога, блажени архиепископ Арсеније изађе на сусрет са епископима, игуманима, благородницима и мноштвом верујућих, и учинише достојно поклоњење Светоме, и целиваше свете мошти његове као Божјег угодника. Кад народ Српски чу о доласку Светога, сливаше се са свих страна да види и да се поклони. А Бог богато даваше благодат од моштију Светога онима који их се са вером дотичу. И многи болесници молитвама Светога добише исцељења од недуга својих. Краљ и архиепископ, са епископима, игуманима, монасима, благородницима и мноштвом народа, ношаху Светога у великој радости са псалмима и песмама. И кад стигоше у манастир Милешево, задужбину краља Владислава, ту га у цркви Светог Вазнесења Господњег чесно положише у гроб који му краљ Владислав беше спремио. И благочестиви краљ приреди велико празнично славље у спомен Светога Саве. После не много времена, једном богобојажљивом и побожном преподобном старцу у манастиру Милешеву јави се у сну Свети Сава говорећи, да његове свете мошти изваде из гроба и положе их испред гроба у цркви. То би учињено: подигоше из гроба пресвето тело његово читаво и нетрулежно и миомирисно, и ставише га напред у цркви, свима на виђење, поклоњење и исцељење. И потом бише од светих моштију многа чудесна исцељења, као што о томе опширно говоре животописци Светога - Теодосије и Доментијан. Молитвама Светога оца нашег Саве Чудотворца, Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј Српски род и све Православне, Aмин! Присуство моштију светитеља Саве у Србији имало је црквено-религиозни и политички значај, а нарочито у време турског ропства. Ни једна личност код Срба није толико уткана у свест и биће народа као светитељ Сава, почев од његовог времена до данашњих дана. Над његовим моштима крунисан је 1377. године босански бан Твртко за краља Срба и Босне. Стефан Вукчић Косача, хумски војвода, назива себе 1448. године "херцегом (тј. војводом) од светог Саве". Култ овога српског свртитеља окупљао је све јужнословенске народе, а посебно православне Србе; његовом гробу долазили су на поклоњење и римокатолици и муслимани. Жан Шесно (1547) и Катарин Зен (1550) забележили су да муслимани поштују гроб светитеља Саве и да га се боје. Бенедикто Рамберти је оставио сведочанство из 1553. године да Турци и Јевреји дају већу милостињу манастиру Милешеви неголи Срби. Овде је прилика да се сумарно прикаже у чему се састоји јединственост Савиног лика - Сава је први владарски син који стиже на Свету Гору са жељом да се замонаши; Савин отац Стефан Немања је први владар који као монах стиже на Свету Гору са жељом да ту остане до краја; Сава постаје познат по својој ревности и подвигу и ништа мањој дарежљивости свим светогорским обитељима; оснива српски манастир који одмах улази међу четири водеће обитељи на Атосу (после Велике лавре, Ватопеда и Ивирона) са посебним правима; у Кареји оснива ћелију са устројством дотле непознатим на Светој Годи; ове две установе добијају свој посебни типик; Савин отац Симеон улази у списак светогорских светитеља који није дуг, те се стога ту тешко стиче место; у тешким временима латинске окупације тек преко Саве успоставља се веза Свете Горе и византијског цара у Никеји као њеног законитог господара; Сава је оснивач и први поглавар самосталне Цркве у Срба. Сава крунише првог и дотле јединог православног краља; са своја два путовања у Свету земљу спада међу највеће путнике свога времена. Сава је писац, дипломата који лично иде у мисије највећег ризика, што се ретко среће пре и после њега (боравак у Солуну и Цариграду за време латинске власти, кад ту није било места за православног епископа); по биографу, добијао је победе без рата; после упокојења и прогласа за светитеља добија штовање и у Цркви и у народу подједнако као што је имао и за живота; уз то, спаљивање моштију неког светитеља није честа појава. О столовању Арсенија његов биограф говори наизглед опширно, али са мало чињеница. Житије има тон проповеди са циљем да поучи, не да саопшти. Оваква намена житија назире се већ из наслова Теодосијевог списа Житије и подвиг у пустињи са оцем и засебно путовања, а делимично и приповедање о чудесима светог оца нашег Саве, првог архиепископа и учитеља српског... Већ из овога се види да ту неће бити речи о Савином управљању Црквом. Тога се држао и архиепископ Данило у својим биографијама архиепископа. Ускраћивањем конкретних података о архиепископу Арсенију биограф наноси „штету" и манастиру Жичи, јер тиме и знања о њој су оскудна. За време столовања овог јерарха мало смо обавештени и о политичкој историји српске државе. Звучи необично, али захваљујући Савиним биографима, боље познајемо прве три деценије 13. века него следеће три. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У понедељак, пете седмице Часног поста, 12. априла 2021. године, после јутарњег богослужења у Саборном храму Светог великомученика Георгија у Новом Саду, свештеници и ђакони архијерејског намесништва новосадског првог, предвођени Његовим Преосвештенством Епископом новосадским и бачким господином Иринејем, приступили су светој Тајни исповести. По благослову Преосвећеног владике Иринеја, свештенство је исповедио протопрезвитер-ставрофор Слободан Марковић, умировљени парох косјерићки. После извршене свете Тајне исповести, Епископ бачки Иринеј је заблагодарио проти Слободану на указаној љубави и труду, а потом су свештеници, заједно са својим Архијерејем и исповедником, провели душекорисно време у разговору на духовне и пастирске теме у свечаној дворани Црквене општине новосадске. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

У петак 23. октобра 2020. године, када се наша Света Црква молитвено сећа Св. мученика Евлампија и Евлампије, Црква у Шумадији се уједно сећа дана уснућа њеног првог Архијереја владике Валеријана. Тим поводом Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Јован служио је заупокојену Литургију у Саборном светоуспењском храм у Крагујевцу. Епископу су сасуживали: протојереј-ставрофор Зарије Божовић, протојереј-ставрофор Драгољуб Ракић, протојереј-ставрофор Спасоје Јанковић, протојереј- ставрофор Живота Марковић, протојереј-ставрофор Милован Антонијевић, протојереј Срећко Зечевић, јереј Драгиша Богичевић, јерођакон Василије (Старовлах) и јерођакон Јустин. По заамвоној молитви Епископ Јован са присутним свештенством служио је над гробом блаженопочившег Владике Валеријана парастос. Прошло је 44 године како нас је наш Владика напустио из овоземаљског живота, али је Црква у Шумадији сигурана да у њему има великог молитвеника пред престолом Божијим. У блаженом уснућу вечни покој подај Господе Валеријану Архијереју и учини њему вечан спомен! КРАТКА БИOГРАФИЈА Епископ Валеријан (у свету Василије Стефановић) родио се у Великој Лешници у Подрињу, у скромној трговачкој породици од оца Милорада и мајке Катарине 15/28. јуна 1908 године. Основну школу завршио је у свом родном месту, шест разреда гимназије у Шапцу 1925, Богословију Светог Саве у Сремским Карловцима 1931, а Богословски факултет у Београду 1935. године. Као студент теологије био је стипендиста Епископа банатског др Георгија (Летића). За време свога школовања био је одличан ученик и студент. За суплента Друге мушке гимназије у Београду постављен је 26. децембра 1936. године. Професорски испит положио је у фебруару 1939. године и у том својству остао је све до избора за епископа. Четврте недеље Ускршњег поста 1938. године, игуман Леонтије (Павловић), настојатељ манастира Врдника и вршилац дужности управника Патријаршијског двора, замонашио га је по чину одјејанија рјаси и камилавки, давши му име Валеријан. На Благовести исте године рукоположен је у чин ђакона од викарног Епископа сремског Саве (Трлајића), потоњег Епископа горњокарловачког. У чин јеромонаха рукоположио га је 1. септембра 1940. године викарни Епископ моравички Арсеније (Брадваревић), потоњи Митрополит црногорско-приморски. На ванредном заседању Светог архијерејског сабора, 11. децембра 1940. године, јеромонах Валеријан изабран је за викарног Епископа будимљанског. Хиротонисан је за Епископа 26. јануара 1941. године у Саборној цркви у Београду. Хиротонију су извршили Патријарх српски Гаврило, Митрополит кишињевски Анастасије, поглавар Руске православне заграничне цркве и Епископ тимочки Емилијан. Епископ Валеријан био је последњи епископ Српске православне цркве, чији је избор потврдило Краљевско намесништво у име малолетног краља Петра II. Епископ Валеријан остао је на положају викарног епископа за све време Другог светског рата, бринући за свештенике избеглице и вршећи све остале послове поверене му од Патријарха Гаврила. За Епископа шумадијског изабран је 20. маја 1947. У више сазива као епархијски архијереј био је члан Светог архијерејског синода Српске православне Цркве. Умро је у Крагујевцу 23. октобра 1976. године. Сахрањен је у Саборној цркви у Крагујевцу. Старање и брига Епископа будимљанског Валеријана о свештеницима Српске православне Цркве који су преживели и успели да избегну са народом у окупирану Србију из Хрватске, Босне, Јужне Србије, Косова и Методије почетком Другог светског рата у Краљевини Југославији (1941), када су окупатори (Немци, Бугари, Мађари) и квинслишки режими, пре свега Независна држава Хрватска, настојали да потпуно разоре организам Српске православне Цркве, још нису довољно истражени, али се зна да је улагао натчoвечанске напоре да се спасу животи и обезбеди преживљавање стотина и стотина свештеника и више стотина хиљада избеглица. Зато је протојереј Милун Јовановић, архијерејски намесник крагујевачки, поздрављајући владику Валеријана на устоличењу за првог шумадијског Епископа, могао да каже: „Ми осећамо велику радост и захвалност Светом архијерејском сабору, што за првог Епископа шумадијског добијамо Ваше преосвештенство, у чију смо се ревност уверили кроз неколико година наше сарадње са вама, док сте били на дужности викарног епископа, као и за време окупације, што сте помагали у свему рад Његовог високопреосвештенства Митрополита скопског Јосифа, за спас Српске православне Цркве и српског народа“. Ступајући на дужност Епископа шумадијског 1947. године, затекао је 158 парохија и 109 црквених општина са 111 парохијских цркава и 39 парохијских домова. У јесен 1947. године основано је Младеновачко архијерејско намесништво, а нешто касније Бељаничко и Орашачко. Након смрти Епископа жичког Николаја Велимировића, споразумом Владике Валеријана и Епископа жичког Германа, дошло је до новог разграничења Епархија жичке и шумадијске, тако што се Шумадијској припајају манастир Драча и парохије баљковачка, грбичка, грошничка, I и II забојничка и дивостинска. Како у време управљања Шумадијском епархијом Владике Валеријана власти нису дозвољавале градњу нових парохијских цркава, тежиште његовог рада било је усмерено на сређивање током рата упропашћених манастира и обнову монашког живота, реконструкцију оронулих и изградњу филијалних храмова и парохијских домова. Живопис манастира Грнчарице његова је лична задужбина, у спомен оцу и мајци. Врло приљежно се старао о свештеничком подмлатку, настојећи да у тешким политичким и економским приликама што више младића из Шумадије добије богословско образовање. Наследивши Владику Валеријана на катедри Шумадијских Епископа, Сава Вуковић, други Епископ шумадијски (1977-2001), у више прилика је, и као сведок, али и као еминентни историчар Српске Цркве, истицао како су трудом Епископа Валеријана у Шумадијској епархији постигнути сјајни резултати, односно како је он у сваком погледу затекао примерно уређену Епархију. Извор: Епархија шумадијска

У спомен на Његово Преосвештенство блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина (Кнежевића), који се у Господу преставио на празник Светог Алексија човека Божјег, 30. марта 2020. Лета Господњег, поводом шестомесечног помена уместо воштанице доносимо прилог у част овог знаменитог архијереја Српске Православне Цркве, чији је васколики живот непрестано служење и богослужење, а који нас је напустио саобразно свом овоземаљском животу - тихо и ненаметљиво. Вечан ти спомен, достојни блаженства и незаборавни владико Милутине! Животопис блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина (Кнежевића) Опроштајно слово свештенства и монаштва Епархије ваљевске од блаженопочившег епископа Милутина Недостајаће нам лично као истински брат у Христу и саслужитељ! Изгубили смо великог сведока Истине Господње! Блаженопочивши Епископ Милутин - Најлепши дар нашој небеској отаџбини! Владика Милутин је ишао небеским путем! У нашем времену личност владике Милутина остаће упамћена по једном скромном, ненаметљивом и богоугодном постојању! Последњи у Христу цјелив Епископу ваљевском Милутину Вечан ти покој, драги брате и саслужитељу, епископе Милутине! Епископ Силуан - Погребно слово своме духовном родитељу Молитвени опроштај од Владике Милутина - Одлазак сведока живе вере у Васкрслог Христа Беседе и поуке блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина (Кнежевића): Блаженопочвши Епископ ваљевски Милутин: Монаси и деца чувају Косово и Метохију! Блаженопочвши Епископ ваљевски Милутин: Праштајмо и окренимо се једни другима! Блаженопочвши Епископ ваљевски Милутин: Када се опраштамо са својим ближњим који одлази са овог света, имамо „радосну тугу“! Блаженопочвши Епископ ваљевски Милутин: Сила Цркве се огледа у броју монаха! Блаженопочивши Епископ ваљевски Милутин: Нема вечног живота без Литургије! Блаженопочивши Епископ ваљевски Милутин: Лекари, Ви сте сарадници Божји! Блаженопочивши Епископ ваљевски Милутин: Позвани смо да својим животом сведочимо веру! Блаженопочивши Епископ ваљевски Милутин: Тајна опстанка – у рађању деце! Блаженопочивши Епископ ваљевски Милутин: Позвани смо да праштамо! Блаженопочивши Епископ ваљевски Милутин: Сусретнимо се и обратимо Господу! Блаженопочивши Епископ ваљевски Милутин: Боримо се да грех не победи! Блаженопочивши Епископ ваљевски Милутин: Преобразимо себе кроз светотајински живот и молитву! Блаженопочивши Епископ ваљевски Милутин: Света Литургија – тајна над тајнама! Блаженопочивши Епископ ваљевски Милутин: Молите се свом ангелу чувару и разговарајте са њим! Блаженопочивши Епископ ваљевски Милутин: Радујмо се због Бога, а тугујмо за човеком! Блаженопочивши Епископ ваљевски Милутин: О светим Тајнама Блаженопочивши Епископ ваљевски Милутин: О молитви Последња архипастирска беседа блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина (Кнежевића) Гостовање блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина у емисији "Духовници" Интервју блаженопочившег Епископа Милутина "Православљу" - новинама Српске Патријаршије, 2011. Године Радио Слово љубве: "Реч пастира" - у спомен на блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина Радио "Источник": Блаженопочивши Епископ Милутин – пастир очију подигнутих ка Небу Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Његова Светост Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски Г. Иринеј, у Недељу светих Отаца Првог васељенског сабора, 31. Маја 2020. Лета Господњег са почетком од 9ч богослужи у београдском храму Преображења Господњег на Пашином брду.

У понедељак, треће седмице Часног поста, 16. марта 2020. године, после јутарњег богослужења у Саборном храму Светог великомученика Георгија у Новом Саду, свештеници архијерејског намесништва новосадског првог приступили су светој Тајни исповести. По благослову Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког г. Иринеја, свештенике је исповедио протопрезвитер-ставрофор Слободан Марковић, умировљени парох косјерићки. После извршене свете Тајне исповести, прота Слободан је подсетио свештенство о значају покајања и пожелео је присутним свештеницима и ђаконима да у здрављу душе и тела дочекају празник Христовог Васкрсења. Протопрезвитер-ставрофор Миливој Мијатов, архијерејски намесник новосадски први, захвалио је проти Слободану Марковићу на указаној љубави и труду. Свештеници су, заједно са својим исповедником, у свечаној дворани Црквене општине новосадске, провели душекорисно време у разговору на духовне и пастирске теме. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

На дан када Српска Православна Црква празнује три празника - Обрезање Господње, Нову годину и Светог Василија Великог, 14. јануара 2020. године, Саборна црква у Београду је приредила свој традиционални, добротворни новогодишњи концерт у Народном позоришту. Концерт је почео молитвом "Оче наш" и химном "Боже правде" у извођењу Првог београдског певачког друштва, после чега је старешина Саборне цркве и председник овог певачког друштва, протојереј-ставрофор Петар Лукић, прочитао традиционалну Новогодишњу поруку Његове Светости патријарха српског Иринеја: „На почетку нове 2020. године, драга наша децо духовна, заблагодаримо Господу за сва доброчинства Његова, за овај дивни свет који је створио, за живот који нам је даровао и за могућност да постанемо деца Божја. А да смо тај потенцијал заиста остварили, потврђујемо увек изнова доласком у храм, дом Господњи и дом Оца нашега небеског. Зато је важно да се што чешће сабирамо на Светој Литургији да не бисмо заборавили наш истински идентитет, који нисмо добили биолошким рођењем, већ Светим Крштењем које су Оци Цркве називали, и што заиста и јесте, ново духовно рођење. Тим рођењем смо добили част и достојанство да се назовемо децом Божјом, и да се Богу обраћамо на најприснији начин, на начин како се дете обраћа своме родитељу - да Њега називамо нашим Оцем... На почетку ове нове календарске године, помолимо се Господу и Спаситељу нашем Исусу Христу да нас очисти, просвети и умудри, како би нам све оно што чинимо било на спасење, на духовно узрастање, на добро Свете Цркве Божје, наших ближњих, нашег народа, али и читавог света. Да Бог очисти наша срца како би се Он сам у њих уселио! А онда када буде више добра у нашим срцима, биће више добра свуда око нас, јер добро истерује зло, управо као што светлост изгони таму. Помолимо се да Господ оснажи наше биће, наше умне и духовне способности, како бисмо уз помоћ Његову савладали све препреке на које наилазимо на путу до нашег заједничког циља, на путу нашег спасења..." - поручио је патријарх српски г. Иринеј. Свечаност је посвећена великом историјском јубилеју - стогодишњици обнове Српске патријаршије (1920 - 2020). Свети Василије Велики је и Слава Првог београдског певачког друштва (ПБПД), хора Саборне цркве, које је под највишом заштитом и покровитељством Његове Светости Патријарха српског. Поред Првог београдског певачког друштва, којим диригује гђа Светлана Вилић, на великој сцени Народног позоришта, у оквиру Новогодишњег концерта, учествовали су: Дечји хор овог Друштва (диригент гђа Радмила Кнежевић); драмски уметник Хаџи-Петар Божовић који је читао текст др Радована Пилиповића, директора Архива Српске Православне Цркве, о стогодишњици обнове Српске патријаршије; песник Живојин Ракочевић, ансамбл "Ренесанс", етно-група „Потопљени у историји" из Пољске, етно-група "Дар" из Републике Српске, ансамбл народних игара и песама "Димитрије Котуровић", као и легендарна група "Кербер", која је наступила у пратњи Хора Првог београдског певачког друштва. Господин Арно Гујон, велики хуманиста и пријатељ српског народа, на посебан начин је поздравио све присутне изражавајући своје искрено дивљење и поштовање Српској Православној Цркви и српском народу. Пренео је своје утиске и прве посете Косову и Метохији и цркви Светог Димитрија у коју се сливају реке људи, и упоредио је то са црквама у Француској где се на прсте могу избројати верници у храмовима. За данашњу одбрану Православља на Косову и Метохији, у Црној Гори и у свим деловима где Срби живе, Арно Гујон је казао да је та борба постала симбол отпора, симбол наде свим Европљанима, показујући им пут духовне обнове и додао: „Српска Православна Црква је тренутно најживља Црква у Европи и част ми је што смо моја породица и ја део ње“ . Директан пренос концерта обезбедио је ТВ Студио Б. Његова Светост патријарх српски Иринеј благословио је свечани концерт, коме сваке године присуствује велики број угледних званица, архијереја и свештенослужитеља СПЦ, представника дипломатског кора, амбасадори Грчке и Русије, државни и градски званичници, представника Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама, представника Војске Србије, сарадника „Православног пастирско-саветодавног центра", академици, професори, културни и јавни радници, донатори и добротвори Саборне цркве, као и гости из иностранства. У пратњи Свјатјејшег патријарха Иринеја били су епископ ремезијански г. Стефан (Шарић) и Никола Селаковић, изасланик Председника Републике Србије. Домаћини славе Првог београдског певачког друштва, Светог Василија Великог 2020. године су професор др Радмила Милентијевић из Њујорка и приложници: Стана Којић, Бродац, Република Српска; Милан и Сенка Миланковић, Бродац, Република Српска; Ресторан Царева ћуприја, Београд; Игор Грбић и Сузана Милић из Београда. Велики добротвор Саборне цркве и задужбинар Првог београдског певачког друштва је професор др. Радмила Милентијевић из Њујорка а остали добротвори Саборне цркве и хора ПБПД су: Канцеларија за сарадњу са верским заједницама; Дом војске Србије; Народно позориште, Београд; ГО Прибој; Продукцијска кућа "Комуна", Београд; "Гранд" продукција; ФК Партизан; доо "Младекс", Београд; Игор Грбић, ПУПД Јањушевић, Прибој; ресторан "Царева ћуприја", Београд; "Галеса", Нови Београд; "АСА Ивелик" доо, Београд; породица Рајовић; Симекс, Суботица; Винарија Чока; АРА - Аранђеловић, Лештане; Алура Мед, доо; Дејан Цвијовић; Драган Тарлаћ; Дејан Бодирога; Дејан Томашевић; Тома и Весна Фила; Александар Боричић; Радојко Станојевић; Породица Ђоковић; Милинко Млађен; Слободан и Милош Бијелић; Велибор Хајдуковић; Слободан и Даша Томовић; Миленко и Биљана Станковић; Срђан и Снежана Филиповић; Славића Лакићевић; Дарко Спасић; Лазар Ркокић; Лука Митић; Сузана Милић; Перо Јовановић; Његослав Трифковић; Синиђа Анђић; Владимир Атанацковић; Зоран Влајчић; Драган Поповић; Клење; Александар Влајчић; штампарија Беопринт, Београд; штампарија Драслар партнер. На самом крају је старешина Саборне цркве, отац Петар Лукић, захвалио свима на подршци и помоћи у реализацији овог Новогодишњег концерта, који се, иначе, традиционално одржава од 1996. године. Први Новогодишњи концерт Саборне цркве, под називом „Новогодишњи благослов", био је одржан 14. јануара 1996. године, у "Кристалној дворани" београдског хотела Хајат, да би се његово одржавање, затим, традиционално пренело на велику сцену Народног позоришта у Београду. У извођењу првог концерта учествовали су: Прво београдско певачко друштво, под руковођењем диригента Владимира Милосављевића, Хор Вождовачке цркве, ансамбл „Ренесанс", солисти на народним инструментима, Бора Дугић на фрули и Жорж Грујић на рогу и гајдама. Извор: Инфо-служба СПЦ

Поводом 800 година од посвећења Светог Саве за првог српског архиепископа, Српска академија наука и уметности организује свечану академију у четвртак, 12. децембра, у Свечаној сали САНУ, с почетком у 11 часова. На свечаној академији беседиће академик Љубомир Максимовић, потпредседник САНУ, и високопреподобни архимандрит Методије, игуман манастира Хиландара, и биће изведене пригодне композиције академика Светислава Божића и прочитани одломци из Житија Светог Саве од Доментијана, његовог првог биографа. Скуп ће поздравити и отворити академик Владимир С. Костић, председник САНУ. Програм свечане академије Програм научне трибине Византолошки и Хиландарски одбори САНУ, у сарадњи са Светогорским центром у Солуну, Задужбином Светог Манастира Хиландара и Друштвом пријатеља Свете Горе из Београда, уз подршку Града Београда и Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама Министарства правде Републике Србије, такође у четвртак, 12. децембра, у Свечаној сали САНУ, у 14 часова, организују научну трибину под насловом „Светогорски и хиландарски монах Свети Сава. Осамсто година од посвећења за првог српског архиепископа“, на којој учествује 18 говорника и излагача. Свечана академија и научна трибина део су свечаности којима се у Солуну и Београду, у заједничкој организацији наведених установа, обележава овај изузетан јубилеј. Извор: Српска Академија наука и уметности

Света Гора, саборно и свечано, прославља осам векова од хиротоније Светог Саве за првог Архиепископа српског. Једногласном одлуком Свештене Заједнице Свете Горе, игумани свих двадесет светогорских манастира позвани су на празничну Божанску Литургију у недељу 24. новембра, по новом календару, у Свештеном храму Протата у Кареји. У наставку доносимо окружну посланицу Свештене заједнице Свете Горе са позивом на саборну Свету Литургију. Свештена Заједница Свете Горе Атоса Бр. прот. Ф.2/9г/2454 Кареја, 29.10. (11.11.) 2019. године ОКРУЖНА ПОСЛАНИЦА за двадесет Свештених манастира Свете Горе Атоса Ваше Високопреподобије целивамо братски у Господу, Овим писмом, печатираним од Свештене Заједнице, желимо да позовемо Високопреподобне игумане двадесет Свештених манастира на служење празничне заједничке Литургије, ради обележавања 800-годишњице хиротоније преподобног Саве, ктитора Свештеног Манастира Хиландара и првог архиепископа Србије, који је хиротонисан од стране Васељенског патријарха Манојла I Сарантина у Никеји Витинијској. Заједничка Литургија ће се извршити, једногласном одлуком Свештене Заједнице, у недељу 11/24. новембра текуће године, у Свештеном храму Протата. Хиротонија преподобног Саве била је посебан догађај за Светоназвану Гору, за Цркву и српски народ, јер је његов допринос био одлучујући за убрзавање процеса организовања, јачања и духовног наоружавања Српске православне цркве и за њену заштиту против богумила и латинског утицаја. Свети Сава је, зато, изванредни карактерни лик, који је запечатио историју Цркве и српског народа, и постао алка која повезује српски народ са Светом Гором, али и са Васељенском патријаршијом, од које је и примио хиротонију. Он је, дакле, оно лице које је више од свих допринело уобличавању духовног и етничког идентитета српског народа. Желећи, отуда, да одамо дужну почаст Светоме, молимо Вас да дођете у Свештени храм Протата на горепоменуту празничну Божанствену Литургију, да би је одслужили са многом љубављу у Господу и братољубљем. Сви Представници и Настојатељи у заједничком Сабору двадесет Свештених манастира Свете Горе Атоса (Са грчког превео др Александар Стојановић) Извор: Манастир Хиландар

Приђите данас, о православни, да се свечано зарадујемо, и да видимо свечасне и свеславне врлине, трудове и подвиге, свећњака пресветлог из црногорскога краја, међу архијерејима великог Петра, многохваљеног пастира и учитеља: Јер га дивним учини Господ међу Светима Својим, истински нетрулежног после четири године из земље га пројави: Његовим молитвама, Христе Боже, спаси душе наше. Свемогући Бог, Отац и Син и Дух Свети, даје сваком народу пророке и апостоле и свете људе, да га воде и руководе путевима спасења, и изводе из таме неверја и зла на светлост вере и богопознања, да му дарују разумну наду бесмртног живљења у љубави Божјој и заједници Духа Светога. Запаливши тако у она древна времена и свећњак Српске Цркве и засадивши блаженим оцима нашим Симеоном и Савом, као дрво маслиново, и Српски народ у духовни рај Христов, слао му је анђеле чуваре душе његове и благовеснике, да га уче покајању и пазе да се не би дигао свећњак његов са места његова (ср. Откр..2, 5) и да не би поново постао дивља маслина и бесплодна смоква. Тако и у ова последња времена, када поче да се хлади љубав и богољубље многих, и када походи праведни Господ народ свој због грехова његових човекољубивом казном својом, предавши тело његово као Јова у руке непријатељске, посла милостиви Бог народу том још једног чудесног апостола и пророка, мученика и пустњака, званог Петра Првог, Цетињског чудотворца, тог уистини духовног камена и тврђаве и просветитеља новог. Не зна се тачно година рођења овог крстоносног светитеља Цетињског, овог новог Мојсија, законодавца и миротворца. Највероватније је да се родио септембра месеца 1748. лета Господњег[1]. Родио се у месту званом Његуши, од побожних родитеља Марка Дамјанова (Петровића) и Марије (рођене Мартиновић). Његов деда Дамјан беше рођени брат чувеног митрополита Црногорског Данила[2]. Прозревши у десетогодишњем дечаку богомудрог пастира стада Христова и народног вођу, тадашњи митрополит Скендеријски и Црногорски Сава, изабра га између четири сина свог синовца Марка, за свога наследника. Призвавши га себи рече му: „Дођи, чедо, код мене, благодат Свевишњега нека почине на теби, како би могао бити народу своме на корист. Заједно са мном отсада и народ наш полаже наду на тебе. Преблаги Бог нека ти помогне да будеш крин украшени Црне Горе и светило народа твога.“Тако овај млади изабраник и будући чудотворац, дође у Цетињски манастир да се учи књизи. Будући обдарен особитим даровима Божјим и трудољубивошћу, Петар је веома брзо напредовао у науци, уз помоћ тихог владике Саве и монаха Данила, кога му овај одреди за учитеља. У 12 години он би обучен у анђелски лик монашког чина, добивши име Петар (његово световно име није нам остало записано), а у седамнаестој години би рукоположен за јерођакона. У то време владика Сава имађаше за помоћника митрополита Василија, веома даровитог и способног мужа, који кренувши по трећи пут (1765. г.) ради народних и црквених послова у једноверну и једноплемену Русију, поведе са собом и младог јерођакона Петра ради даљег образовања његовог. Но његово школовање у Русији не потраја дуго: 10. марта 1766. године упокоји се у Петрограду речени митрополит Василије, што примора јерођакона Петра да се врати у Црну Гору. Отада он борављаше са митрополитом Савом, који га рукоположи за јеромонаха, давши му ускоро и чин архимандрита. Живећи тако у манастиру Стањевићима и Цетињском манастиру уз тихог владику Саву, млади архимандрит узрасташе духовно, трудећи се непрестано на свом свестраном образовању. Док га је снажна и енергична личност митрополита Василија надахнула смелошћу и одлучношћу, неискусни за световне ствари и повучени митрополит Сава, и манастирски живот, наводњавали су његову младу душу небеском росом молитвености, смирења и поста. Његов ум од детињства беше упућен и утврђен у целомудрености, која беше корен његове потоње свете смелости пред Богом и људима и његовог богоносног здравоумља. Једном пробуђена жеђ за Богом и за познањем тајни Њиме створене природе, у крилу које је растао, све се више разбуктавала у души младог монаха. Све је занимало ову девствену душу, од младих ногу принесену на дар небоземном Девственику Христу Богочовеку. Интересовало га је богословље и природне науке, историја и географија, учио је језике и сакупљао медоносне књиге. Суочен од младићства са суровом стварношћу времена у коме је живео, врло рано постаде свестан демонске силе зла, које и споља и изнутра прети човеку и које је разарало организам његова народа, схвативши, Богом научен, да се оно може победити само огњеном ревношћу пророка и безазленошћу голуба. Видео је како над главом православног народа ових гора виси оштри агарјански мач, као некад фараонов над главом изабраног народа Јеврејског; његовом богомудром оку није могао измаћи ни онај још опаснији непријатељ, унутрашњи: племенска закрвљеност, крвна освета, разни пороци који су харали народну душу, сиромаштво, отимачине, помори, убиства. Народ је тужио у својој невољи, као некад пророк Јеремија: „Постасмо сироте, без оца, матере наше као удовице… На врату нам је јарам, и гоне нас; уморени немамо одмора… Оци наши згријешише, и нема их, а ми носимо безакоња њихова“ (Плач, 5, 2-5). Савети смернога Саве, с којим је Петар живео, и миротворни судови главара били су немоћни да победе злу крв и неслогу браће, која се још више умножила после смрти одлучног митрополита Василија, потпомагана уз то и агарјанским подмићивањима. У то смутно време појави се у Црној Гори неки чудни самозванац цар Шћепан Мали, који се претстави намученом и разбратимљеном народу као Божји посланик, умиритељ, и као руски цар Петар III Простодушни народ, уморан од зла и неслоге, истински прими ову и до данас загонетну личност, као избавитеља. Он стално истицаш да га је Божје надахнуће довело у Црну Гору. „Чујте Црногорци, говораше он, глас Господа Бога и славу светог Јерусалима, ја нисам овде дошао, но сам послан од Бога чији глас чух: устани, пођи, труди се, и ја ћу ти помоћи“ Турци, видећи да његова појава уноси немир у балканску рају и бојећи се буне, тражаху на све начине да га убију. На европским дворовима се рас-прављаше о њему, а он, задобивши поверење народа, тражаше од њега да живи у миру са свима, мирећи завађене и протерујући лопове и убице. Овај лажни цар љубљаше Право-славље, па и поред свога самозванства би од користи народу. Но да би могао да има за себе световну власт, он постави за заменика повученог митрополита Саве његовог сујетног сестрића Арсенија Пламенца, кога народ не љубљаше. Када пак овај чудни владар би убијен од стране његовог слуге, потплаћеног од Турака (1773 г), поново се разбукташе у народу суровост и страст, а семе раздора доношаше страшне плодове. У то тешко време млади архимандрит Петар беше још непознат и непризнат, а другога никога није било да заведе мир и слогу у земљи, међу главарима и народом. Шћепан Мали беше ојачао световну власт гувернера из куће Радоњића а умањио углед владичанског дома Петровића око кога се дуго времена окупљала црногорска племена. Видећи те тешке невоље и опасности, којима беше изложен народ, овај благородни Петар, пун љубави према браћи својој, одлучи се да помоћу Божјом угаси разбуктале спољашње и унутрашње зле стихије, које су претиле да униште словесно стадо Христово. Узевши тако благослов од седог митрополита Саве, крену са још неколико пратилаца по други пут у Русију (1777. г.), да тражи помоћ од једноверне браће Руса и да нађе у њиховом самодршцу моћног заштитника за његов мали и сироти народ. Но његово дуго путовање би узалудно. Царица руска Екатерина II не хтеде да га прими, а он и његови пратиоци бише приморани да напусте Петроград и да се врате дома без икаквог успеха у делу. Тако исто и моћна Бечка царевина, у коју на повратку свратише тражећи заштиту и помоћ, остаде глува за њихове молбе. Када се године 1781. упокоји стогодишњи митрополит Сава, постави се питање избора његовог наследника. Иако је већина народа била за младог архимандрита Петра, ипак би изабран дотадашњи Савин помоћник и сестрић Арсеније Пламенац, кога народ није волео. Требало је да се по Божјем промислу душа младога Петра још испроба, као злато у огњу, како би, кад за то дође повољан час, што лепше засијала свима жељним правде и мира Божијег. На крају, и против своје воље, приморан народним поверењем и љубављу, снабдевен препорукама главара и губернатора Радоњића, крену се овај будући светитељ у Беч да од Аустријског цара измоли дозволу да га рукоположи за архијереја неки од православних епископа, који су живели у Аустријској држави. У међувремену умире и митрополит Арсеније (1784. г.), тако да очи целог народа бише окренуте архимандриту Петру. Препоручен од главара и гувернадура и целог народа као богољубив и благонараван, он доби дозволу од аустријског двора да га рукоположи карловачки митрополит Мојсије Путник. Но на путу од Беча за Сремске Карловце догоди се светоме још једно искушење, или „Божја посета“, како он то сам називаше. Догодило му се, наиме, да испадне из кола и сломи десну руку.[3] Као да је лукави тиме хтео да спречи да његова десница буде десница која носи мир, слогу и благослов; али то би ипак узалуд. После шестомесечног боловања, Бог светоме поврати здравље и он би свечано рукоположен тројицом епископа у саборном храму у Сремским Карловцима, за архијереја Црногорског, Скендеријског и Приморског (13. октобра 1784. године). У својој првој архипастирској поуци, нови архијереј називаше себе „недостојним слугом и робом Исуса Христа“ ; изражаваше своју радост због чина, а преко њега и његова паства, која је саизволела, како говораше пун смирења, да и против његове воље буде изабран за његовог духовног архипастира. Изражавао је даље уверење да неће изне-верити наде своје пастве већ да ће оне бити испуњене. Он који је дошао доста тужан и жалостан, говорио је, сада се враћа пун радости, примивши рукоположење и видевши устројство тамошњих Цркава Божјих. Обећавао је враћајући се „у дане му пределе судбине његове“, да све то у његовом уму дубоко записано проповеда и да потстиче свој народ, „заједно са самим собом“, на вршење свих Богом задатих изузетних врлина. Молио је на крају митрополита Мојсија и архијереја да његову паству држе у милости, љубави и незаборавном молитвеном сећању, дајући и сам ово обећање: „А ја заједно са мојом паством, која иако се далеко налази при-тискана од свуда различитим биједама, у истинском савезу вјере, љубави и наде с вама до краја живота потрудићу се пребити и бићу“. Нови пак митрополит црногорски беше, како нам саопштава један од присутних на његовом рукоположењу, човек високог стаса, финих црта лица, плавих очију. Сјајна коса и дугачка брада, повећавали су достојанство његовог звања, „а начином опхођења са људима личио је на правог племића“. Добивши грамату о рукоположењу од митрополита Мојсија Путника, у којој се каже да је посвећен по жељи црногорског народа и његових представника, нови архијереј Христов крену поново, „због народнијех потреба“, преко Беча у Русију. Прво оде, одазивајући се позиву, код свога пријатеља српскога рода генерала Зорића у место звано Шклов. Но, будући да овога не нађе, продужи у Петроград. Он беше још из Беча писао моћном кнезу Потемкину да му изради пријем код царице Екатерине II, изражавајући спремност да пролије последњу кап крви у служби једно-верне браће. То беше онај исти кнез који га већ једном отпусти празних руку и без помоћи. Тако и сада, по осионости својој или зависти и на клетву злих људи, Потемкин нареди да блажени буде протеран насилно из Петрограда, три дана после његовог приспећа. Овај кнез, писаше касније са тугом свети Петар, као да се трудио да у поштеним људима угаси пламен љубави према православном народу земље своје. И заиста, и поред његових протеста, полиција га насилно стрпа у кола, и гоњаху га дан и ноћ без починка, преко Полоцка и Полочина, докле га не протераше преко границе, тобож зато што је варалица а не архијереј, – јер, како може бити архијереј без допуштења руског Синода? говорили су његови гонитељи. „Заиста“, писао је о том немилом поступку митрополит Петар, „мени се чини чудноватим и безаконим казнити човјека па послије испитивати његово дјело“. И питао се светитељ, чудећи се: зар они не знају да власт руског Синода не излази изван граница Руске државе? – остављајући да праведност његову пресуди Бог и савест сваког човека, који није помрачен неправдама. „Као Христ од Ирода до Пилата, тако је и мене звијер звијеру предавала на трзање к већему моме оскорбљењу и поругању“, жалио се овај не-злобиви архијереј, растужен неправдом учи-њеном њему и његовој ни од кога сем Бога заштићеној пастви. Чувши царица руска за ово позиваше га да се врати, али он не хтеде више никада отићи у Русију. Колико пак беше незлобив и незлопамтљив показује љубав коју је гајио код своје пастве према једноверној браћи, називајући непрестано руског цара за свога и свога народа заштитника. Чак у свом тестаменту прокле свакога онога који би се „нашао да помисли одступити од покровитељства и наде на јединородну и јединовјерну нашу Русију“ ; који би то покушао „да Бог Јаки да те од њега живога меса отпадало и свако добро временито и вјечно одступило“. Док је Владика још био на путу и подносио понижења, куцајући на врата глувих, да би помогао своме народу, дотле је Скадарски везир Махмуд-паша Бушатлија, то оличење злога духа, пустошио земљу његову а паству му на крст голготског страдања прикивао. Безбожни паша беше почео још од раније да окива народ у гвожђа и да га сече, пунећи скадарску тамницу сужњима, а све ради тога да би га застрашио. Научен уз то сатанском силом, неке од њих завађаше између себе, неке опет поткупљиваше, да би их лакше покорио, будући да се спремаше да огњем и мачем прегази Црну Гору. На крају удари са 18.000 војника, већином латинских хришћана Арбанаса, да покори или побије оне који се беху заклели на Цетињу, да ће бранити „огњишта, вјеру и нејач“. Но, авај, сили његовој они не могаше одољети. Он неке од њих посече, неке зароби, земљу и светињу Цетињског манастира попали. На вратима силник обеси једног монаха, који се ту беше задесио, да би застрашио остале, а сиротињу и нејач растера по горама. Оскрнавивши Цетињску светињу, паша се спустио преко Његуша па на веру превари, разори и опустоши и Паштровиће. Ко тада не погибе од љутога мача и не би заробљен, тај је умирао од глади, раздора и болести, а кад дође зима многи помреше и од хладноће. Тада умре од глади око 700 људи, жена и деце. Многи живљаху по колибама на брзу руку направљеним и по пећинама, јеђаху кору од дрвета и куваху траву жућеницу и корење. То је била утеха и добродошлица младоме Владици, који је долазио на згариште и пустош и доносио својој пастви на место помоћи љуто понижење моћника овога света. Дошавши и видевши невољу народа ‘ вога, Свети горке сузе проливаше и уздигаше као пророк Јеремија на развалинама Јерусалима. Стотине очајника сиђоше из пећине да га дочекају на згаришту разореног Цетињског манастира. Сви су упирали очи у њега и тражили спас; а он гледаше у Бога, једино уточиште и њихово и његово. Пољубивши нагорели праг манастирски, Митрополит благослови народ, извади из торбе само оно што је имао: неколико двопека и даде деци, па позва главаре на договор. Једино што беше донео своме напаћеном народу из Европе, била је врећа кромпира, коју доби у Трсту да засади у Црној Гори. Та благословена биљка беше до тада непозната у овим крајевима, а по тада, по запису Вука Караџића, многе спасе да не умру од глади. Најтежа рана на души пастве његове која чекаше исцелитеља беше крвна освета. Разлози за међусобно убијање и крвопролића били су често безазлени. Ситне увреде, похаре стоке, оштра реч, били су довољни да распире злу крв и да пусте у дејство Ламехов закон: „Убићу човјека за рану своју и младића за масницу своју“ (1 Мојс. 4, 23). То је било довољно да се покрене крваво коло освете, узимање главе за главу међу братствима, селима, породицама, племенима. Иза сваког грма чекала је пушка осветница да наплати ненаплаћену рану и неосвећену главу. Мајке су криле тек проходалу децу, јер је мета освете била свака мушка глава дотичне породице или братства, а орач је орао њиву с пушком на рамену. Било их је који су од освете бежали у Турску земљу, неки се чак и турчили, губећи душу своју. Новодошавши светитељ, знајући да је то корен и многих других зала, поче свој пастирски рад са призивом на узајамно праштање, слогу и послушност. Пошто обнови спаљени Цетињски манастир, кренуо је од нахије до нахије, од племена до племена, улазио у сваку кућу и молио, преклињао, саветовао, претио проклетством, да би измирио старе мржње и збратимио, силом Христове љубави, разбратимљени народ, и исцелио демонском неслогом затроване душе. Посећивао је сад једно сад друго закрвљено братство и племе, утврђујући дан заједничког састанка и измирења. Кад не би успео први пут, поново се враћао и остајао међу завађенима све док се не помире. Особито је за то користио пресвети и предрагоцени дар милости Божје: тајну кумства именом Божјим и светим Јованом. Некима је сам одлазио, некима слао свој крст по другоме, као знак Божјег и свога присуства, некима опет писао писма и посланице. Није био редак случај да стане међу закрвљена братства и племена, са крстом у руци и раширених руку, да би спречио проливање крви која је сваког момента могла да почне или је већ било у току. Заклињао би тада завађену браћу страшним именом Бога Сведржитеља и светим Јованом, сузама и преклињањима, а кад то не би помагало онда и проклетствима. Ко би био у стању да наброји чудна дела и распећа овога новога пророка и апостола, мученика и подвижника! Он је уистину душу своју положио за ближњега свога, по речи Господњој (ср. Јн, 15, 13). Заједно са апостолом је говорио сваки дан: „Ко ослаби, и ја да не ослабим? Ко се саблазни, и ја да се не распалим? “ (2. Кор. 11, 29). А и оно друго: „Слабима био сам као слаб, да слабе придобијем; свима сам био све, да какогод спасем кога“ (1 Кор. 9, 22). Особито се свети бринуо о сиротињи. Тако читамо из његових посланица како брани неког сиромаха Петра Попадића да га Ускоци не „разуре“, јер је он хранио не само своју породицу него и сирочад свога брата. И сам још пише да је свагда бранио сиротињу, старе и нејаке, и то ништа мање оне ван Црне Горе од оних у Црној Гори. А када је требало да некога измири, није жалио труда ни времена. Ево само једног примера за то: ишао је 14 пута у току једне године у Ријечку нахију да измири Цеклињане и Добрњане. Ходио је на обадве стране, саопштава нам сам Свети, и молио толико, да би се досадило већ и највиша весеља ходити. Али опет, додаје он, „кад помислим, на ону љубав коју сам из моје младости с Ријечком нахијом имао, све бих прве труде заборавио, а наново започео труд и муку постављати, само кад бих знао да ће моји труди коликогођ зла уставити, које би било да небуде. И ништа више не жалим, него што је Ријечка нахија себе под заклетвом поставила и зло почетак учинила и што ће Богу одговарати за своје клетвопреступленије и за худи изглед (= пример) који је осталом народу дала“. Као што је потсећао Цеклињане и Љуботињане: „Спомените се, о Цеклињани, да су Љуботињани вама браћа, а ви Љуботињанима, и да њихово зло не може вама никаквога добра ни поштења донијети, ни ваше Љуботињанима“, -то исто је говорио и томе учио сва друга братства и племена и све људе, тражећи чак да се ни Турцима зло не ради, јер су на свима заједнички прародитељи Адам и Ева, и сви смо деца Једнога Оца. Свима је говорио да живе у миру и слози међу собом, колико до њих стоји. Лажну светост је изобличавао а клевету прогонио као богопротивно зло. Тако, кад је неко оклеветао девојку Обрадовића из места Каменога, да би јој изгубио срећу и поштење, Свети пише у то место да су то богомрске ствари, јер осуђују ближњега свога и убијају поштење, па их заклиње: свака таква богопротивна зборења да престану. Трудио се још да искорени крађу и пљачку у народу и свако самовољство, не штедећи, како говораше сам Светитељ Цетињски, ни живота ни имања свога, непрестане и неописане труде и трошкове подносећи, радећи за опште-народну слогу и за опште народно добро. Једина утеха му је била и награда за то, не благодарност оних којима је чинио добро, него што је испуњавао дуг „истинога сина и љубитеља отечества“. Кад би свети Петар чуо да је негде завладала слога и мир, где је раније харала мржња и проливала се братска крв, срдачно је благодарио и захваљивао, као да је њему лично неко неизмерно добро учињено, молећи се Богу да таквима „и у напријед братску слогу и мир и послушање за њихово и свега народа вјечно добро и благополучије“. Ове случајеве је истицао вазда за пример другима. Тако је свуда истицао пример Ђура Томова из Доњег Дола и благосиљао његове земне остатке. Њега беше ранио у свађи други Црногорац. Рана је била тешка, и ако умре од ње, то ће бити повод за крваво коло освете. Кад су пак дошли умирници у кућу Ђурову и запитали га: „Умиреш ли од ране? “ – Ђуро је одговорио: „не умирем од ране но од болести, тако ми пута на који идем“. Тако је, мирно издахнувши, овај великодушни човек прекинуо коло освете и заслужио благослов Бога и његова светитеља. Ако би се опет нашао неко непослушан и остао упоран у злу и непослушању, таквога је свети Петар остављао под најстрашнијим проклетством: „Да га сила Божја немилостиво порази и да му погине свака срећа и напредак и дом његов да остане пуст“. Или још страшнијим речима: „Ко ме не послуша, Бог велики нека сколи на његову кућу тешку болест и проклетство и нека му вазда снијева и у свако јело нека му капље крв коју је пролио“. Он није имао друге силе и другог оружја да принуди на послушање, изван Бога и своје речи, молитве, савета, клетве и заклетве. Зато писаше аустријским властима у Котору и Задру, поводом њихових жалби на Црногорце, овако: „Ваше господство има градове, тамнице, синџире и силу војну и пандуре и сваку потребну јачину и снагу и са свием тим не можете зле и непослушне људе устрашити и привести у послушност, премда они не живе два дана хода распршени по горама као Црногорци, него близу по градовима… А у мене ништа од такове силе и јакости не има и мене ништа народ не даје… Ја, не имајући изван пера и језика јакости никакве, не могу принудити силом на послушање никога“. И не само што није имао тамнице и синџире, него, чувајући еванђелску слободу поверених му људи и знајући да је добро дело само онда добро кад је добровољно учињено, не хоћаше никоме ни да заповеда, него је свакога молио да, ако хоће, извршава закон Божји и има њега за свога доброжелатеља. Као што се трудио да народ изведе на пут слоге и љубави, тако се првенствено бринуо за свештенике и монахе, учећи их и саветујући да живе по закону Божјем и буду пример другима. Богобојажљиве и послушне међу њима благосиљао је, а оне који су газили заповести еванђелске изобличавао, понекад и одсецао од здравог тела Цркве, као болесни уд. Тако изобличи, као други Јован Крститељ, неког богохулног попа Гаврила, који за мито венча за другога кћер Мата Маркова при живу мужу, а неког Бијелића са његовом рођеном снахом; Гаврила светитељ лиши чина а хришћанима забрани под претњом проклетства, да га нико не сме звати ни за какав црквени обред. Јер, писаше он о том безаконом свештенику Цеклињанима, венчати снаху са девером, исто је као да се венча са његовом родном сестром, будући да је снаха, за роднијем братом венчана, као рођена сестра. Зашто је свети Јован Крститељ од проклета цара Ирода посечен био, ако не зато што му не даваше да узме жену брата својега Филипа? И три пута је глава Јованова у земљу закопавана била и сва три пута из земље излазила и сваки пут исто говорила: Не ваља ти, безакони Ироде, узети жену брата твојега Филипа! Сад промислите, напомињаше им на крају свети Петар, какво је безакоње и каква је страшна и нигде непроштена грехота узети снаху за жену! Тако је светитељ изобличио и самозваног калуђера и лажног свеца Авакума, који је мутио у народу и бунио га, па је због тог Авакума опомињао хришћане да се чувају од лажи и обећања његових и да не буду безумни и лаковерни. Стефана пак Вучетића, кога је сам светитељ подигао на чин архимандрита, па овај, на крилима високоумља ношен, постао неблагодарни смутљивац народни и клетвопреступник, лишава свештеничког чина, обавештавајући сав народ да се од више поменутог растриженика Вучетића уклањају као од злонаравног смутљивца, који не мисли друго него како да са лажима утврди своју срећу, врх несреће и срамоте свега народа. Када би се опет догодило да се сукобе људи свештенога чина и монашкога, саветовао им је као добри пастир да се клоне тога јер, говорио им је богомудри пастир: „калуђер против попа, поп против калуђера, стидно је чут“. Од калуђера је тражио да се не скитају него да живе у манастирима својим, јер је знао да је често премештање из места у место извор свакога зла за монаха. Трудио се благоразумни овај муж и да искорени свако сујеверје у народу и да насади здраву веру у њему, васпитавајући га у правој побожности и свакој врлини хришћанској. Против сујеверја се борио као против „чудне сљепоте и чудна безумља и злих схватања.“ Желео је светитељ да изагна светлошћу Христовом из народне душе страх од вештица, вампира и вједогоња, који народну душу помрачаваше и убијаше у њој право благочешће и страх Божји, као једини извор спасења и мудрости. Тражио је да се у овој ревности, а у сваком труду, и сви остали пастири угледају на њега, као он на Христа, како би се и преко њих усељавала светлост еванђелска и мир Божји у људска срца. „Ја, писао је преподобни Отац попу Марку Лековићу а преко њега и свему свештенству, радио сам и радим да се не просипље крв христијанска, а и ви свештеници дужни сте исто чинити и сваки човјек који зна за Бога и за душу.“ Ако би опет неки хришћанин вршио недела и био упоран у своме непослушању, свети је тражио од свештеника под претњом лишења чина, да таквима не врше црквене обреде, старајући се као древни Оци да и строгошћу исцели духовне недуге повереног му народа. Беше ушао у та времена још један рђав обичај у народ. Наиме, кад би славили крсно име, многи би га славили и по недељу дана, као да се славље крсног имена састоји у претераном јелу и пићу и раскалашности, а не у молитвеном слављу и чествовању Бога и Његових угодника. Тако се дешавало да гости поједу све и онако сиромашној сиротињи и оставе иза себе гладну децу и празне домове. Видећи ту недобру ствар, свети Петар изађе једном пред Црногорце са крстом у рукама, па подигавши после беседе обе руке к небу, гласно рече: Чујте ме, Црногорци, и нека ме чује Бог и ове планине: Ко од сада буде славио своје крсно име као до сада, дабогда га с крвљу својом славио! Ова свечана и страшна молитва светог Петра тако подејствова на све Црногорце, да отада као неким чудом нестаде овај рђави обичај међу њима. Овај дивни миротворац Цетињски, желео је да са свима људима живи у миру, па је и све Црногорце и Брђане, тј. сав од Бога поверени му народ, молио и Богом Сведржитељем заклињао да се чувају рата и свађе и да са свима у миру стоје. Само онда кад је требало душу своју полагати за ближње своје у одбрани огњишта, вере православних народа од насиља агарјанског и њему сличног, тад је и сам ишао пред народом својим као некад Мојсије боговидац и Исус Навин, поражавајући непријатеље своје десницом Вишњега. Тако, када су Агарјани објавили рат Русији (1787. г. ), која беше у савезу са Аустријом, хришћански савезници полагаху наду и на помоћ хришћана који су стењали под турским игом, особито на Црногорце, велике љубитеље слободе. Владика Петар, пун састрадалне љубави према свима пониженим и поробљеним хришћанима, помагаше ову борбу хришћанских савезника. Но кад дође до мира између великих царевина (1791. г. ), њега и његов народ нико не спомену, остављајући их на милост и немилост Агарјана. А безбожни онај и вероломни скадарски везир, Махмуд паша Бушатлија, који беше у сукобу и са султаном као бунтован, стално је тражио згодну прилику да поново покори и понизи народ Црне Горе и Брда, који свети Владика окупљаше и закриљаваше својим благословеним скутом. Митрополит Петар, мрзитељ сваког крвопролића, мољаше и преклињаше надменог силиника и писаше му да остави сиротињу на миру, да се права крв не пролијева. „А ако ли нећеш“, писао је Свети паша, „хвала да је Богу, а ми ћемо се од твоје силе и напасти с помоћу Божјом бранити докле један тече.“ Видећи пак да насилник нема намеру да одустане од свог пакленог плана, труђаше се и дању и ноћу, како би ујединио све Црногорце против заједничког непријатеља. Тај његов труд не остаде бесплодан. На збору главара на Цетињу (1. јула 1796. г.) би донесена одлука свих, звана „Стега“, у којој се народни прваци обавезују да ће бранити своја огњишта до последње капи крви „и пролити крв своју за хришћанску праву вјеру.“ Они ту зададоше један другоме веру тврду да ће се узајамно помагати, да ће свакога издајника проклети, да „он и род његов остане у вјечну срамоту и безчест као издајник вјере и закона и хулитељ имена Божјег, као крвник свега народа“. Пред саму борбу владика Петар издаде проглас народу у коме га позива „да сваки вјерни син отечества на одбрану праве вјере и предраге наше слободе и на освету сину Мухамедову за учињено вјероломство с напрегнутим оружјем у рукама, буде хитно спреман“. И док крволочни Бушатлија са неупоредиво већом војском против владике Петра и његовог христоименог народа, Светитељ Цетињски, сабравши такође своје јунаке, стиже са њима почетком јула 1796. године у село звано Слатине у Бјелопавлиће. Отслуживши ту литургију у светом храму, он причести своју војску као некада велико-мученик Лазар у цркви Самодрежи на Косову, па храбрећи их својом крепком беседом, рече им: „Ја молих непријатеља да одустане од проливања крви невине и не хтеде. Велика је његова војска али је јадна и чемерна, јер није победа у мноштву него у Господу. Ви браните вјеру своју, своја огњишта, свој образ пред свјетом; ви сте, драги синови, слободан народ, ви немате друге награде за вашу свету борбу до своје вољности (слободе), али знате да је награда слободног јунака: одбрана слободе и милог отечества, јер ко се за другу награду бори, оно није племенити јунак, већ најмљени роб, чије витештво нема цијене, који јуначкога поноса и своје слободе нема“. Потом Свети благослови војнике и покропи их светом водицом, па препоручи и себе и њих милостивом Богу „који све види и праведно руководи“, тврдо уверен да ће погледати и на правду његову. И заиста, Господ не изневери његова надања. Иако је агарјанска сила била више него троструко већа, Бог даде победу Црногорцима, као некад Израиљу против Амалика, на месту званом Мартинићи (11. јула 1796. г.). Сам Бушатлија би рањен у боју, а оно мало његове војске што преостаде од љутога мача, побеже у великоме страху у Подгорицу. Бојиште крваво бејаше испуњено мртвих телеса агарјанских, и мноштво плена и оружја. Причали су потом неки хришћани из Црмнице, који се беху намерили у турској војсци, а то и сам Цетињски светитељ посведочава у свом писму которском провидуру, да „то је можемо рећи чудо од самога Господа Бога учињено, којему славу и хвалу приносимо.“ ЖИТИЈЕ У ЦЕЛОСТИ ПРОЧИТАЈТЕ ОВДЕ

У среду 23. октобра 2019. год. на дан Светих мученика Евлампија и Евамплије, навршава се 43. године, од упокојења блажене успомене првог Епископа шумадијског Г. Валеријана. Његово Преосвештенство Eпископ шумадијски Господин Јован служио је заупокојену Свету Архијерејску Литургију у Саборном храму Успења Пресвете Богородице у Крагујевцу уз саслужење више свештеника и ђакона. После Заамвоне молитве одслужен је парастос Епископу Валеријану. Звучни запис беседе У беседи над гробом блаженопочившег Епископа Валеријана, Епископ шумадијски Господин Јован је рекао: “Драги оци, браћо и сестре, помолили смо се данас Богу и одслужили Божанствену Литургију, за наше спасење, али и за спасење душе и тела Владике Валеријана. Кажем, душе и тела, јер по учењу наше Цркве, треба да се спасе све оно што је Господ саздао, а Господ је саздао и душу и тело. Зато треба да буде спасено и тело, а не само душа... Ми смо данас, у прочитаном апостолу, чули, како апостол Павле каже хришћанима: Ако се ова наша кућа земаљска разори имамо ону другу, вечну, на небесима. Свакако, да овде апостол Павле, мисли на кућу нашег тела, које се распада, враћа се у земљу, јер је од земље саздано. То што је саздано од земље, то ће опет из земље бити узето о свеопштем дану Васкрсења, када ће сви да васкрсну, када ће се сјединити и душа и тело, само што ће тело бити преображено. Владика Валеријан је безмало 30 година, био пастир Цркве Божије овде у Шумадији, био пастир словесноме стаду, словесним овцама. Шта је дужност пастира? Дужност пастира је да чува стадо, да га вукови не растргну, да га вукови не распуде. А шта је дужност стада? Дужност стада јесте да слуша пастира. Ко слуша пастира, то значи да је он у Цркви. Може тај пастир бити грешан, јер је човек, али он је пастир, он је епископ, он возглављује Цркву Божију, и зато, сваки онај, који мисли да тражи спасење ван епископа, као иконе Божије овде на земљи, неће бити спасен. То значи, да свако ко мудрује на свој начин, а не мудрује “умом Христовим” и умом свога пастира. Истина, и пастир треба да буде пример, али пастир зове све своје овце да иду за њим, то нам каже јеванђеље, али не приморава никога. Ако хоће они иду за пастиром, ако неће за својим пастиром, ићи ће за пастиром оног другог, који разара јединство Цркве, и разара јединство Духа Светога. Такође, чули смо у данашњем јеванђељу, да се каже: Све оно што ми је Господ дао, дао ми је да ништа не изгубим, него, да васкрснем у Последњи дан. Ниједна овца словесна није изгубљена, којима је Владика Валеријан био епископ, а она овца није изгубљена, зато што је она кроз епископа гледала Цркву, јер епископ возглављује Цркву и гледала је у епископу Господа Христа, као икону Христову. Сигурно, да у животу није лако ни пастирима, а није лако ни словесноме стаду, али, стадо ако је одано пастиру, оно ће увек, када осети да га нешто напада, доћи и тражити, да буде закриљено својим пастиром. Данас смо се помолили Богу, и треба да се увек молимо Богу, и да знамо да је крст епископа тежак. На његовом крсту, на његовим плећима (на епископовом крсту и плећима), је његова Црква коју му је Бог поверио. Сигурно, да мора и тај епископ да “клеца” у ношењу крста, али епископ зна, као и сваки пастир, да треба да иде ка циљу. Ако и “клеца” у ношењу свог крста, да се не одрекне Крста и Цркве, него да буде у Цркви и са Црквом. Зато сваки крштени хришћанин, не само епископ или свештеник, иако и греши, док је у заједници са Црквом, има наду на спасење. Ми се данас молимо, да молитве Владике Валеријана, да нас оне чувају, а Владика Валеријан је добро знао, у каквом је времену живео. У том претешком времену за Цркву, заиста је рат ратовао против “нечастивих”, против свих оних који су били против Бога и против Цркве. Зато је свакако чуо речи:” Свакоме ономе ко служи Господу, добри и верни слуго над малим си ми био веран, над многима ћу те поставити”. Нека Господ упокоји душу нашег Владике Валеријана, и нека се он моли за нас, заједно са његовим наследником Владиком Савом, јер, ни једном, ни другом, није било лако носити крст, али су га до краја изнели. Верујем, да и овде међу Вама има оних, који су свашта говорили и о владики Сави и Валеријану, као што говоре и о мени. Многи су говорили да ће Владика Сава издати Цркву у Шумадији, да ће је одвести папи. Али и један и други Владика су умрли блаженим уснућем, у епископском звању, у Цркви. Владика Сава није одвео своје стадо ван Цркве, него га је сабирао. Нека њиховим молитвама и нас Господ помогне да се одржимо у Цркви, у заједници Божијој”. Из животописа блаженопочившег Епископа Валеријана (у свету Василија Стефановића) издвајамо да се родио у Великој Лешници у Подрињу у скромној трговачкој породици од оца Милорада и мајке Катарине 15/28. јуна 1908. године. Основну школу завршио је у свом родном месту, шест разреда гимназије у Шапцу 1925, Богословију "Свети Сава" у Сремским Карловцима 1931, а Богословски факултет у Београду 1935. године. Као студент теологије био је стипендиста Епископа банатског др Георгија (Летића). За време свога школовања био је одличан ученик и студент. За суплента Друге мушке гимназије у Београду постављен је 26. децембра 1936. Професорски испит положио је у фебруару 1939. и у том својству остао је све до избора за епископа. Извор: Епархија шумадијска

Уводно појање представља подстицај за упућивање славословља какво приличи самом почетку: јер доброје, каже псалам, хвалити Господа. Химна се упућује Богу и Оцу, а односи се и на Јединороднога Сина: Добро је исповедати се Господу и певати имену Твојему, Вишњи. Вишњим, дакле, назива Оца, а Господом Јединороднога Сина: добро је, вели псалам, опевати Сина и Тебе, Оца. Какав је смисао ових речи? Оне представљају увод у све оно што ће у наставку бити речено. На који начин? Тако што ће објавити дела Синова кроз која је и Отац прослављен. 2. Шта је истински повод за овакво опевање? То је понижење и осиромашење Сина, и сва Његова дела и страдања у телу; јер њих псалам назива милошћу и истином. Милошћу их назива зато што, иако смо се налазили у крајњој беди и били непријатељи и противници Божији, ипак нас Он, због Своје превелике доброте и човекољубља, није презрео – не само да је састрадавао у нашој несрећи, него је постао заједничар наших невоља, пропадљивости и смрти. 3. И не само да нас је из тог страшног пада подигао, него нас је учинио достојнима свога Царства и свих најузвишенијих добара. Због тога Павле и каже: „Када се јави доброта и човекољубље Бога, Спаситеља нашега“, као да се она по први пут тада открила онаквом каква јесте; а Господ каже: „Бог је толико заволео свет“, показујући тим речима колико је изобилна Његова љубав. 4. Из тих разлога, дакле, Павле божански домострој назива милошћу. Истином га, опет, назива зато што је све оно што припада Староме Завету, попут каквих сенки и праобраза, ка њој окренуто. Због тога Пророк, имајући истину на уму, каже: „Господ се закле Давиду у истини“. Шта је то што му је заклетвом обећао? Долазак Господа и Његово живљење у телу. „Од порода твојега, вели, посадићу на престолу твојему“, указујући тиме на Самога Спаситеља. По чему се то може видети? Указао је на то архангел Гаврило објављујући Дјеви Марији неисказано Рођење и откривајући јој величину Онога Који ће бити рођен: „… Даће Му Господ Бог престо Давида оца Његова; и цароваће над домом Јаковљевим вавек, и царству Његову неће бити краја“. 5. Али, ова истина представља и „суд и правду“. Зашто? Зато што Спаситељ, одгонећи истином грех и усмрћујући ђавола, не чини то превеликом Својом снагом нити победном силом, већ судом и правдом, у складу са оним што је речено: „Праведност и суд су подножје престола Твојега“, као што и ми у судницама одлуком судија побеђујемо своје супарнике. Због тога Господ каже: „Сад је суд овоме свету; сад ће кнез овога света бити избачен напоље“. 6. Имајући то на уму, блажени Дионисије каже: „Неограничено човекољубље богоначалне доброте укинуло је власт коју је над нама имало мноштво одступника“, односно демона, „и то не својом силом, која је неупоредиво већа, већ судом и правдом, сагласно са учењем које нам је на таинствен начин предато“. 7. Пошто домострој Божији, који појањем славословимо, није само милост и истина, већ правда и суд, Псалмопојац је додао: „Праведан је Господ Бог наш, и нема у Њему неправде“. 8. „Добро је, вели, објављивати јутром милост твоју и истину твоју ноћу.“ Дан и ноћ, дакле, треба да певамо Богу. Јер, то значе речи јутром и ноћу. А на другом месту каже: „у свако време“. 9. Толико о значењу првог антифона. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У београдском "Сава" Центру, вечерас је одржана свечана академија у част великог јубилеја Српске Православне Цркве - 800. година аутокефалије. На почетку свечаности, благословом Његове Светости Патријарха српског Иринеја, Његово Преосвештенство Епископ нишки Арсеније прочитао је поруке патријарха Иринеја из посланице поводом обележавања 800. година аутокефалности СПЦ. Свечана академија одржава се у оквиру централне прославе јубилеја Српске Православне Цркве, а на њој у песми, слици, драми су дочарани важни догађаји везани за добијање аутокефалности и за сам живот Светога Саве, првог српског архиепископа. На предлог Његовог Високопреосвештенства Митрополита даборобосанског Хризостома, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве, одликовао је Његову Светост Патријарха српског Иринеја, највишим одликовањем Српске Православне Цркве - орденом Светог Саве првог степена. За дугогодишњи предани архипастирски рад, мудрост и одговорност показану на трону предстојатеља Српске Православне Цркве, ово високо одликовање Првојерарху српске Цркве, у својству члана Светог Архијерејског Синода, уручио је Високопреосвећени Митрополит дабробосански Хризостом. Орден Светог Саве установљен у време његове светости блажене успомене патријарха српског Германа и подељен је на три степена који се међусобно разликују по бојама ленти и самих инсигнија: први који је беле боје, други црвене, а трећи степен је плаве боје. Орденом првог реда до сада су одликовани сви патријарси Српске Православне Цркве, а између осталих и руски патријарх Алексеј Други, руски председник и премијер Владимир Путин И Дмитриј Медведев, писац Александар Солжењицин, српски академици Дејан Медаковић, Матија Бећковић, редитељ Емир Кустурица, спортисти Новак Ђоковић, Дејан Бодирога, Владе Дивац, француски хуманитарац Арне Гујон... Орден Светог Саве додељује се од 1882. године, угледним личностима и институцијама које су својим делањем, трудом и учинком допринеле угледу и бољитку српског народа и српске православне цркве.

У Позоришту „Зоран Радмиловић“ одржана је свечаност затварања Фестивала и том приликом су уручене награде и захвалнице свима који су помогли организацију Фестивала. У наставку вечери Прво београдско певачко друштво приредило је концерт. Извор: Епархија тимочка

Архимандрит Иларион (Лупуловић): „Мој живот се дијели на живот прије и живот после мог првог доласка у Високе Дечане. Умјетност је кључ за разумијевање живота у Христу“. Звучни запис емисије У другом дијелу разговора Архимандрит Иларион говорио је о обнови манастирског живота у Драганцу која је допринијела опстанку локалног становништва. Он је говорио и о свом животном путу који га као студента прве године Факултета драмских умјетности у Београду, заједно са другом са класе Ненадом Јездићем, први пут доводи у Високе Дечане, од када се његов живот у потпуности мијења. Отац Иларион, прије доласка у Високе Дечане био је познати млади позоришни глумац, више пута награђиван за свој рад Растко Лупуловић. Добитник је ,,Стеријине награде” и награде “Зоран Радмиловић” а у рок групи “Kанда, Kоџа и Небојша” потврдио се се и као добар музичар.У трену када су се многа врата отварала пред њим одрекао се глуме, музике, славе и световног живота и кренули на свој пут ка Богу. Он нам је испричао како се то догодило, да по ријечима аве Јустина сагледа себе са тачке гледишта вјечности. Отац Иларион говори и колико је остало оног умјетничког у њему, Растка који се жртвовао да би се родио Иларион. Он каже да већа благодат засјењује ону мању, монаштво је својом благодаћу засјенило глуму. „Косово је темељ Горњег Јерусалима макар тог српског одјељења чији се темељ већ гради. Треба да помогнемо Богу у томе да градимо и да се уграђујемо у њега. Немојмо да протрчимо кроз Косово, него га доживимо, загрлимо и орадостимо своја срца том његовом крстоваскрсном тајном. Да осјетимо да, иза те горчине у коју се закопало наше надање, долази заправо радост Вассдкрсења, свјетлост преображаја и вјечног сијања славе Божије“- порука је оца Илариона Србима. Он каже да је живот непрекидна умјетност успостављања и одржавања односа, грађења Цркве и то је оно што је надахњујуће. „И умјесто да умјетност буде наш живот, наш живот постаје умјетност. Само је ствар избора како ће човјек да се постави. Треба да идемо путем слободе радости и љубави, остварујући се кроз љубав према Богу и људима. Гдје нас такав пут одведе то је наше право мјесто. Бог ће дати сваком по његовом срцу али ми треба искрено да тежимо истини“- каже отац Иларион. Извор: Радио Светигора