Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'прва'.
-
Прва монашења у манастиру Осовици после три века
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
Уочи Недеље Православља, 16. марта 2019. године, у препуном Саборном храму Благовести Пресвете Богородице новообновљеног манастира Осовице после више од три века поново су зазвучале речи: Желим живот испоснички, Свети Владико! Његово Преосвештенство Eпископ бањалучки г. Јефрем извршио је чин пострига у малу схиму искушеника Mилована и Ивана давши им монашка имена Митрофан и Иларион. У светом чину обављеном после празничног бденија молитвено је учествовало монаштво и свештенство епархија: Бањалучке, Зворничко-тузланске, Славонске, Британско-скандинавске, Бачке, Сремске, Браничевске, Крушевачке и Нишке уз многобројни верни народ Републике Српске и Србије. Нове монахе на постриг су привели сабраћа манастира игуман Теофил и монах Доситеј. У Недељу Православља служена је света Литургија на којој се причестило преко три стотине верних. Уз помоћ и подршку Србског сабрања „Баштионик“ из Бања Луке приређено је послужење и трпеза љубави за све поклонике. Извор: Српска Православна Црква -
Прва недеља Великог поста – Православља (ВИДЕО)
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Теолошки
Катихета Бранислав Илић: Прва недеља Великог поста – Православља У богатој Светоотачкој литератури период Свете Четрдесетнице се често назива путешествијем. Као што смо кроз припремне недеље, пролазећи одређене врлинске ступњеве, хитали ка узвишеном и светом периоду у коме се сада налазимо, тако се и кроз недеље Великог поста, погружени у молитви и покајању и пролазећи кроз нове духовне ступњеве, савршеном припремом крећемо ка Празнику над празницима који и јесте извор наше Православне вере. Чин литије са иконама и текст Синодика Православља /ПДФ/ Прва недеља Великог поста посвећена спомену победе Православља над иконоборством. Савршавање овог молитвеног спомена потиче из времена Византије (IX века), а настала је у знак сећања на коначну победу Православне Цркве над свим јеретичким учењима, особито над иконоборачким, које је осуђено на Седмом Васељенском Сабору 787. године. У овај недељни дан сећамо се и званичног враћања икона у свете храмове за време благоверне и христољубиве царице Теодоре и цариградског Патријарха Методија, 843. године. Ове 843. године састављен је познати спис под називом Саборник или Синодик Православља, који се у овај дан од тада до данас чита у свим храмовима. У поменутом Синодику између осталог је написано: Ко је Бог велики, као Бог наш! Ти си Бог наш, који једини чиниш чудеса" (Пс. 76:14,15). Оне који су се ругали Твојој слави, Ти си их исмејао; понизитеље Твојих икона и оне који су нападали Твој лик, показао си да су отпадници и хулници. Зато смо благодарни Богу и победи Господа над овим противницима. Борба против иконобораца (иконокласта) и лукавство има други узрок и биће изложено. Одмарајући се после преласка пустиње, задобивши духовни Јерусалим, као одговор на мојсијевску заповест или боље, на Божански позив: на плочи великог камена која је припремљена да прими Писмо, сматрали смо да је праведно да га запишемо у срцу наше браће, и благослов за оне који држе заповести, и проклетство онима који их преступају… Ослањајући се на прочитане Еванђелске приче у овај недељни дан, химнографија такође наглашава важност непоколебиве вере коју требамо имати: Господе, духом Твојим одушовљени Пророци предсказали су као дете од неискусобрачне рођеног, Тебе недостижног и пре јутарње светлости вечно јављеног из нетвране духовне утробе Очеве. Ти си са људима био сједињен и видљив онима на земљи, у милосрђу твоме са Пророцима удостој Твога просветљења и нас који певамо часном и неизреченом Твоме Васкрсењу. Друга стихира нас подсећа на Оваплоћење Бога Логоса, који се нас ради очовечио, и постао видљив те Га због тога потпомогнути апостолским предањем изображавамо: Неописиви Господе, у последња времена благоизволео си да се Оваплотиш и будеш описан. Примио си тело и сва својства његова узео си, осликавајући обличје Твоје у љубави га целивамо, следујући божанственом апостолском предању уздижемо се ка љубави Твојој и примамо благодат исцељења. Важно је спомени да је у првим временима ова недеља била посвећена успомени на Свете Пророке Мојсеја, Арона и Самуила. У данашњој химнографији овог недељног дана сачувано је молитвено помињање светих Пророка, што је свакако један вид остатка из древне службе. Према древном богослужбеном предању у свим катедралним (саборним) храмовима, након посебне заамвоне молитве, служи се молебни канон у Недељу Православља за обраћање оних који су заблудели и отпали од Православне вере. По структури овај чин можемо окарактерисати као молебно – благодарствено пјеније. У саставу овог молебног последовања предвођени Епископом, презвитери, ђакони и сав сабрани народ Божји носећи у рукама свете иконе литијски излазе из храма уз појање одређених тропара, чине опход око храма и литију кроз град. Када се након литијског опхода сви поново врате у храм, на амвон се постављају налоњи на које се полажу свете иконе. После велике јектеније поју се следећи тропари: Тебе, Господе, славећи, ми, недостојне слуге Твоје, захваљујемо на Твојим великим доброчинствима, нама дарованим; хвалимо, благосиљамо, певамо, величамо, и благодаримо на Твојој благости, и као слуге, кличемо Ти са љубављу: Спаситељу наш и добротворе, слава Теби. Слава, глас 3. Као бескорисне слуге које су бесплатно примиле Твоја добра и дарове, Владико, искрено прибегавамо Теби, и према нашим моћима благодарења приносимо, славећи Тебе као свог Добротвора и Створитеља, и гласно кличемо: Слава Теби, Свемилостиви Боже. И сада, и увек, глас 4. Господе, Ти који си живот и васкрсење свих, учврсти ово станиште заувек, као што си утврдио свод Вишњега, и показао лепоту овог светог стана славе Твоје овде доле, и прими молитве које Ти непрестано приносимо, посредством Богородице. Након Светописамских чтенија и сугубе јектеније Архијереј чита следећу молитву: Боже, Свевишњи, Саздатељу и Уредитељу све твари, Који си све испунио Својим величанством, и одржаваш све Својом силом! Теби, нашем најдарежљивијем Господу, приносимо благодарење, иако смо недостојни, јер се Ти ниси одвратио од нас грехова наших ради, већ си нас предухитрио Својом самилошћу. Ти си послао Сина Свога Јединородног ради нашег искупљења, и показао си Своје неизмерно снисхођење према роду људском, јер Ти силно желиш и чекаш да се Теби окренемо и будемо спасени. Ти, који си се понизио до немоћи наше природе, укрепио си нас свесилном благодаћу Духа Твога Светога, утешио нас спасоносном вером и савршеном надом на вечне благослове, и водећи изабране Своје ка Небеском Сиону, сачувај нас као зеницу ока Свога. Исповедамо, Господе, Твоје велико и неупоредиво човекољубље и тако мислимо, тако говоримо, тако проповедамо: Христа Истинског Бога нашег и Његове Свете чествујући речима, списима, мислима, жртвама, храмовима, иконама; Њега као Бога и Владику поштујући и клањајући се Њему, а њих (Свете) ради заједничког (нам) Господа и као Његове верне служитеље чествујући и одајући им односно поклоњење. Ово је вера Апостола. Ово је вера Отаца. Ово је вера Православних. Ова вера васељену утврди. Од тога, ми примамо и потврђујемо Саборе Светих Отаца и њихова предања и списе, као и оне који су у сагласности са Божанским Откровењем. И премда има непријатеља Православља и одступника од промислитељског и спасоносног Откровења Господа нашег, ипак је Господ узео у обзир срамоћења слугу Својих, јер је Он оборио хулитеље и непријатеље Православља као подле и бегунце. С тога и благосиљамо и хвалимо оне који су приклонили ум свој у послушности Божанском Откровењу, и који су се борили за то, и тако, следујући Светом Писму и чувајући Предања древне Цркве, ми одбацујемо и проклињемо све који се противе Његовој Истини, ако они, док се чека на њихово обраћење и покајање, одбијају да се покају пред Господом. После ове молитве следе још две краће молитве, изрицање анатеме на све оне који се противе истинском учењу Православне вере, који не признају Свете Тајне Цркве. Потом се узносе благослови за све оне који живе по вери Православној и који су послушни вољи Божјој и вољи Цркве Његове. Архијереј овај молитвени чин завршава молитвом благослова: Пресвета Тројице, прослави све ове, и утврди их у правој вери све до краја, и обрати подриваче и хулитеље православне вере и Христове Цркве, који су се од ње окренули, да би сви могли да познају Твоју вечну истину, заступништвом Пресвете наше Владичице Богородице и Увек дјеве Марије и свих Светих. Просветљени благодаћу Светога Духа који нас је сабрао да прославимо Очевоченог Логоса Божијег, кога изображавамо на светим иконама и Господа нашег који постаде прволик изображења. У ово прву недељу нашег великопосног путовања прослављамо и нашу истинску веру Православну, молитвено се сећајући свих светлих примера из црквене историје који вером својом поразише јеретичко учење које је нарушавало црквено јединство и поредак. Владико, Боже наш, молимо Твоју доброту услиши нас, недостојне слуге Твоје, и оспособи нас да достигнемо до жељеног завршетка ових дана поста које си нам дао на исправљање, те нâс који се дотакосмо предложених блага води ка венцима којима се надамо; и свуци са нас оружје таме, а украси нас оружјем светлости; даруј нам уздржање нелицемерно, молитву без истицања и Теби благопријатну, милостињу без таштине и благоугодну. Род наш украси да у посту и молитви победама блиста. Милосрђем Јединороднога Сина Твога, са Којим си благословен, са јединим пресветим и благим и животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин. (заамвона молитва недеље победе Православља) катихета Бранислав Илић ИЗВОР: Српска Православна Црква Прилог ТВ Храм (Тајна празника):-
- (видео)
- православља
- (и још 7 )
-
Ниче храм у Копру - прва богомоља у Словенији после седам деценија
a Странице је објавио/ла JESSY у Вести из Православних помесних Цркава
Православна заједница у Копру (Словенија), основана пре више од четрдесет година, добиће свој храм, који ће уједно бити први православни храм после Другог светског рата на простору Словеније. Тим поводом је 10. марта служена архијерејска Литургија и благосиљани Крст на месту будућег олтара и земљиште, уз присуство више стотина верника из овог и других места из Словеније. Служили су Епископи бихаћко-петровачки Сергије и далматински Никодим, а беседио Митрополит загребачко-љубљански Порфирије. Ова парохија од свог оснивања до данас богослужења врши у храмовима које јој је љубазно уступала на коришћење Римокатоличка бискупија у Копру. http://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=18584 -
Прва светогорска црква посвећена Светом Пајсију Светогорцу
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Православних помесних Цркава
Док већ постоји више цркава посвећених овом великом подвижнику 20. века, Светом Пајсију Светогорцу, сама Света Гора први пут је осветила цркву саграђену у његову част. Цркву је осветио Његово Високопреосвештенство митрополит Ксантија Пантелејмон у недељу, 24. фебруара 2019. године. Црква се налази у Капсали, у области између Карије и манастира Пантократора и Ставрониките, где ће се налазити скит. Изградња овог манастира почела је у јулу 2016. годне и завршена је пре неколико месеци. Подигла ју је заједница јеромонаха Евтимија, који је био духовно чедо старца Исака, либанског монаха који се упокојио 1998. године и који је и сам био духовно чедо Старца Пајсија. Извор: Српска Православна Црква-
- прва
- светогорска
-
(и још 5 )
Таговано са:
-
Прва сједница Катихетског одбора Митрополије црногорско-приморске у 2019.
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
На празник Светог мученика Трифуна, 14. фебруара, у згради Богословије Светог Петра Цетињског на Цетињу, одржана је прва сједница Катихетског одбора Митрополије црногорско – приморске за 2019. годину. Сједницoм је предсједавао координатор Катихетског одбора протојереј Мирчета Шљиванчанин. На сједници је члановима Одбора поднесен извјештај о активностима и раду које је Катихетски одбор остварио у току протекле године а о којима је, у наставку сједнице, отворена дискусија гдје су сви чланови Одбора узели ријеч. У даљем току сједнице, разговарало се о организацији редовног годишњег обиласка школа вјеронауке у Митрополији црногорско – приморској, од стране Катихетског одбора, гдје се врши увид о активностима и другим потребама у функционисању и раду самих школа и њихових вјероучитеља. Катихетски одбор је разматрао и друга актуелна питања везана за одвијање православне вјерске наставе у Црној Гори, као и активности које предстоје у наредној години. Секретар Катихетског одбора протојереј Драгослав Ракић Извор: Митрополија црногорско-приморска -
-
- (четрдесет
- времена
- (и још 11 )
-
Поштовани православни родитељи, Годинама смо писали о опасности родне идеологије која се намеће нашем друштву и најважније – нашој деци. Владике руске, грчке и бугарске Цркве су већ подигле свој глас против џендер идеологије, о чему смо писали ОВДЕ. Пред вама је први теолошки текст (колико смо ми информисани) који разматра ову тему унутар Српске Цркве а потиче из Митрополије загребачко-љубљанске. Браво! Драго нам је да видимо да има православних теолога при нашој Цркви који су добро упућени у џендер идеологију и спремни су да се ухвате у коштац са њом. Надамо се да је ово само почетак и да ће се наши епископи лично и јасно огласити и поучити верни народ о родној идеологији која се крије иза „родне“ равноправности и Истамбулске конвенције. Редакција сајта Православни родитељ Напомена: Текст пред вама писао је православни теолог, а написан је на хрватском језику јер је намењен хрватском говорном подручју. Христос нам је дао као последњу своју Заповест да идемо и учимо све народе, јер вера у Распетог и Васкрслог Христа није вера само Руса, Срба и Грка већ свих људи без обзира на национално порекло који препознају да је Православна Црква лађа спасења. Неколико мисли о Истанбулској конвенцији и родној идеологији Већ неко вријеме у хрватској јавности траје расправа око ратификације Конвенције Вијећа Еуропе о спречавању и борби против насиља над женама и насиља у обитељи, скраћено назване Истанбулском конвенцијом, због тога што је усвојена у Истанбулу 11.05.2011. Католичка јавност оптужује ову Конвенцију за покушај увођења некршћанске родне идеологије у друштво. Православна Црква у нашим крајевима није заузела, барем засад, службени став о дотичној Конвенцији. Покушат ћемо у овом чланку дати кратку анализу дотичне Конвенције и родне идеологије, из перспективе православног теолога. Кроз ову анализу обрадит ћемо укупно четири ствари. Прво, обрадит ћемо неке опћените техничке нејасноће око саме Конвенције. Друго, укратко ћемо изложити наук Православне Цркве о људским споловима и мушко-женским односима. Треће, укратко ћемо прокоментирати спорне изјаве из саме Конвенције. Четврто, покушат ћемо одговорити на питање, може ли се, и како се може православни вјерник у хрватском друштву ангажирати око овог питања. Нејасноће око саме Конвенције Прво што изазива недоумицу је уопће потреба да се изради једна оваква Конвенција посвећена искључиво насиљу над женама. Наиме, живимо у вријеме када се јако инзистира на једнакоправности сполова и опћенито једнакости свих људи. Насиље је нешто што једнако тешко погађа и мушкарца и жену, и одраслог човјека и дијете. Мушкарац такођер може бити жртва насиља, па макар само психичког. Свако живо биће може бити жртва насиља, и сваког једнако боли насиље. За Православну Цркву по том питању нема двоструких критерија, а не би их требало бити ни за било којег човјека здравог разума. Ударац или увреда боли једнако мушкарца или жену, те, уколико се жели разним конвенцијама заштитити људе, онда их се треба заштити све. Чему израда посебне Конвенције с врло конкретним и одлучним одлукама и смјерницама само за једну категорију људи? Друго, живимо у друштву које је врло развијено и напредно у односу на многа друштва на нашем планету. Људска права штити Устав РХ, штите закони, постоји правосуђе, постоји полиција, постоје сигурне куће, постоје и телефонске линије које тражи Конвенција, постоје већ сада невладине удруге које се баве људским правима. Дакле, огромну већину тога што Конвенција тражи за сузбијање стварног насиља цивилизацијски имамо и примјењујемо. Чему сада посебна Конвенција с међународним надзором провођења (дотични надзорници имају фактички дипломатски и државнички имунитет и привилегије)? Наравно да се и у нашем правосуђу, полицијском поступању и образовању може пуно тога побољшати, и да често не можемо бити задовољни оваквим стањем, но доносити овакву Конвенцију с међународним надзорницима у Хрватској, као да се ради о земљи у којој постоји легална трговина робљем и сакаћење женских гениталија, чини нам се у најмању руку претјераним, да не кажем понижавајућим. Постоје земље у којима је потребна таква Конвенција с међународним надзором, но чини нам се да Хрватска није међу њима. Подсјећам, живимо у земљи у којој расте број војникиња и полицајки, у којој је предсједник државе жена, потпредсједница Владе и фактички шефица државне економије жена, итд. Треће, пуно тога у Конвенцији је прилично магловито дефинирано. Чини нам се да се бркају појмови „насиље“ и „дискриминација“, као и то, да су многи појмови подложни различитом и широком тумачењу. Уз такву непрецизност нитко не може бити сигуран какве посљедице будућност доноси. Ево конкретног примјера. Православна Црква нпр. забрањује ређење жена. Конвенција прописује да: “насиље над женама” сматра се кршењем људских права и обликом дискриминације жена и означава сва дјела родно утемељеног насиља која имају за посљедицу или ће вјеројатно имати за посљедицу тјелесну, сексуалну, психичку или економску штету или патњу жена.“ Надаље: „Странке ће подузети потребне мјере за промицање промјена у друштвеним и културним обрасцима понашања жена и мушкараца с циљем искорјењивања предрасуда, обичаја, традиција и свих других поступања у пракси која се темеље на идеји мање вриједности жена или на стереотипним улогама жена и мушкараца…Странке ће подузети потребне законодавне и друге мјере за спречавање свих облика насиља обухваћених подручјем примјене ове Конвенције од стране било које физичке или правне особе.“ Дакле, може ли се догодити у будућности случај да нека жена затражи ређење у Православној Цркви? Може. Хоће ли јој Црква одобрити то? Неће. На темељу ове Конвенције, дотична жена може изјавити да осјећа психичку штету и патњу, да ова одредба Православне Цркве представља обичај и традицију који се темељи на идеји мање вриједности жене или њеној стереотипној улози и да се коси с Конвенцијом. Посљедица може бити захтјев државе или друштва Цркви да одустане од своје праксе. Видимо дакле на конкретном примјеру камо води крајње широко тумачење појма „насиље“. Учење Православне Цркве о људским споловима и мушко-женским односима Наук православне Цркве о овој теми се базира на Библији и Предаји Цркве, а у тој Предаји посебно истичемо наук Светих Отаца Цркве, као и канонско право исте. Библија каже: „И рече Бог: »Начинимо човјека на своју слику, себи слична, да буде господар рибама морским, птицама небеским и стоци – свој земљи – и свим гмизавцима што пузе по земљи!« На своју слику створи Бог човјека, на слику Божју он га створи, мушко и женско створи их. И благослови их Бог и рече им: »Плодите се, и множите, и напуните земљу, и себи је подложите! Владајте рибама у мору и птицама у зраку и свим живим створовима што пузе по земљи!« И дода Бог: »Ево, дајем вам све биље што се сјемени, по свој земљи, и сва стабла плодоносна што у себи носе своје сјеме: нека вам буду за храну!“ (Пост 1, 26-29). Дакле, Библија и православље дају жени част и достојанство које јој не даје ниједна феминистичка идеологија. То је потпуна равноправност мушкарца и жене, који чине једно јединствено биће звано човјек. То је надаље, сличност Богу; и жена је, као и мушкарац, створена на слику Божју. Зато, сваки чин насиља према жени, за Православну Цркву јест чин богохуљења и светогрђа против слике и прилике Божје. Православној Цркви нису потребне никакве идеологије ни конвенције, јер она сама ево већ тисућљећима постојано учи апсолутну једнакост мушкарца и жене, њихову узајамну љубав и испуњеност. Даље нас Библија учи: „Но човјеку се не нађе помоћ као што је он. Тада Јахве, Бог, пусти тврд сан на човјека те он заспа, па му извади једно ребро, а мјесто затвори месом. Од ребра што га је узео човјеку направи Јахве, Бог, жену па је доведе човјеку. Нато човјек рече: »Гле, ево кости од мојих костију, меса од меса мојега! Женом нека се зове, од човјека кад је узета!« Стога ће човјек оставити оца и мајку да прионе уза своју жену и бит ће њих двоје једно тијело“ (Пост 2, 20-24). Другим ријечима, мушкарац и жена су не само морално, него и физичко јединство. Као што у људском организму различити органи творе складну цјелину звану тијело, тако и муж и жена, као два складна органа, чине једно биће звано човјек. Да је овакво стање остало, односи између мушкараца и жена би били савршени. Не би било гријеха ни грешних страсти, ни данашњег пожудног сполног чина, ни трудничких и порођајних мука, ни старења, ни смрти. Међутим, човјек је сагријешио. Рекао је Богу „не“, а ђавлу „да“. Прва је то учинила жена, а онда је на то навела свог мужа. Ово је врло важно исправно разумјети, јер се из тога често извлаче криве предоџбе о „кривњи жене-слушкиње“. Наиме, за ријеч „помоћ“, којом се описује Евин однос према Адаму, употребљава се хебрејска ријеч која се користи врло често за опис Божје помоћи и потпоре изабраном народу. Другим ријечима, жена је била Адаму постављена да се одговорно брине за њега, а не да му буде слушкиња. Бог јој је повјерио ту одговорност. Дакле, ријеч је о божанској одговорности, а не о томе да је она била намијењена мушкарцу као робиња. Упадајући у гријех и увлачећи мужа у то, она је изневјерила Божје послање. Посљедице су биле катастрофалне: „А жени рече: »Трудноћи твојој муке ћу умножит’, у мукама дјецу ћеш рађати. Жудња ће те мужу тјерати, а он ће господарити над тобом.« А човјеку рече: »Јер си послушао глас своје жене те јео са стабла с којега сам ти забранио јести рекавши: С њега да ниси јео! – ево: Земља нека је због тебе проклета: с трудом ћеш се од ње хранити свега вијека свог! Рађат ће ти трњем и коровом, а хранит ћеш се пољским раслињем. У зноју лица свога крух свој ћеш јести докле се у земљу не вратиш: та из земље узет си био – прах си, у прах ћеш се и вратити«“ (Пост 3, 16-19). Дакле, падом у гријех, људска нарав се измијенила, и човјек је постао смртан и пропадљив, грешан и зао. Због Адама је сав свијет проклет, и он сам је осуђен на мучан живот. Нарушени су и односи између сполова. Због тога што је изневјерила Божје послање и предала се ђавлу, жена је на себе навукла проклетство порођајних боли, пожуде и подчињености мужу. Изворна помоћ мужу, брига и одговорност за њега, изродила се, због отпада од Бога, у подчињеност мужу. Нестало је узајамне равноправности и надопуњавања. Сва потлаченост жена коју видимо, резултат је овог гријеха Адама и Еве, а не учења Цркве. Крист преко Цркве својим доласком почиње исправљати ово зло. Зато, према православном науку, у кршћанском браку не смије бити пожуде ни господарења, већ се муж и жена требају трудити насљедовати оно стање брака, какво је било прије гријеха Адама и Еве. Још и више; њихови односи су слика односа Криста и Цркве. Нови Завјет каже: „Мужеви, љубите своје жене као што је Крист љубио Цркву те себе предао за њу да је посвети, очистивши је у купељи воде уз ријеч те себи предведе Цркву славну, без љаге и набора или чега таква, него да буде света и без мане. Тако треба да и мужеви љубе своје жене као своја тијела. Тко љуби своју жену, себе љуби. Та нитко никада не мрзи свога тијела, него га храни и његује као и Крист Цркву. Доиста, ми смо удови његова Тијела! Стога ће човјек оставити оца и мајку да прионе уза своју жену; двоје њих бит ће једно тијело. Отајство је то велико! Ја смјерам на Криста и на Цркву (Еф 5,25-32).“ Који то феминизам или било која друга људска идеологија нуди жени овакву част? Кршћанима, поред ових смјерница и заповиједи, нису потребне никакве конвенције да би штитили жене од злостављања. Но истовремено Црква зна и уочава да мушкарац и жена нису једно те исто, односно, да је Бог створио човјека у два спола. За православље, ови сполови су биолошка одређења која увјетују егзистенцију и улогу човјека. За православље, ако си рођен као мушкарац, мушкарац си. Ако си рођен као жена, жена си. Све друго је кршење јасне Божје воље и Промисла који Бог има о одређеном човјеку. Дакле, по православном учењу, мушко и женско су једно људско биће, и нема разлике у вриједности између њих, али има разлике у њиховим улогама. Те улоге су одређене њиховим биолошким сполом. То значи да, за православне, нема разлике између спола и рода, односно, спол и род су за православне синоними. За Православну Цркву је посве неприхватљива родна теорија у смислу да је род друштвена датост неовисна о биолошком сполу и да се може мијењати како се коме прохтије. Мушко је мушко, женско је женско, свако са својим улогама, и узајамно се надопуњујући, чине биће звано човјек. Нови Завјет изравно учи о разликама ова два људска спола и о њиховим међусобним односима: „Али хтио бих да знате: свакому је мужу глава Крист, глава жени муж, а глава Кристу Бог. Сваки муж који се моли или пророкује покривене главе, срамоти главу своју. Свака пак жена која се моли или пророкује гологлава, срамоти главу своју. Та то је исто као да је обријана. Јер ако се жена не покрива, нека се шиша; ако ли је пак ружно жени шишати се или бријати, нека се покрије. А муж не мора покривати главе, та слика је и слава Божја; а жена је слава мужева. Јер није муж од жене, него жена од мужа. И није створен муж ради жене, него жена ради мужа. Зато жена треба да има »власт« на глави поради анђела. Ипак, у Господину – ни жена без мужа, ни муж без жене! Јер као што је жена од мужа, тако је и муж по жени; а све је од Бога. Сами судите доликује ли да се жена гологлава Богу моли? Не учи ли нас и сама нарав да је мужу срамота ако гоји косу? А жени је дика ако је гоји јер коса јој је дана мјесто пријевјеса“ (1 Кор 11, 3-15). Даље: „Подложни будите једни другима у страху Кристову! Жене својим мужевима као Господину! Јер муж је глава жене као и Крист Глава Цркве – Он, Спаситељ Тијела. Па као што се Црква подлаже Кристу, тако и жене мужевима у свему“ (Еф 5, 21-25). Даље: „Тако и ви, жене, покоравајте се својим мужевима: ако су неки од њих можда непослушни Ријечи, да и без ријечи буду придобивени живљењем вас жена, пошто промотре ваше богољубно и чисто живљење. Ваш накит нека не буде извањски – плетење косе, кићење златом или облачење хаљина. Него: човјек скровита срца, непролазне љепоте, блага и смирена духа. То је пред Богом драгоцјено. Тако су се доиста и некоћ свете жене, зауфане у Бога, ресиле: покоравале су се мужевима. Сара се тако покори Абрахаму те га назва господаром. Њезина сте дјеца ако чините добро не бојећи се никаква застрашивања. Тако и ви, мужеви, обазриво живите са својим женама, као са слабијим сполом, те им исказујте част као субаштиницима милости Живота да не спријечите својих молитава“ (1 Пт 3, 1-7). Напосљетку: „Хоћу дакле да мушкарци моле на свакоме мјесту, подижући чисте руке без срџбе и распре; исто тако жене – у доличну држању: нека се ресе стидљивошћу и разбором, не плетеницама и златом или бисерјем или скупоцјеним одијелом, него – добрим дјелима, како доликује женама које исповиједају богољубност. Жена нека у миру прима поуку са свом подложношћу. Поучавати пак жени не допуштам, ни владати над мужем, него – нека буде на миру. Јер први је обликован Адам, онда Ева; и Адам није заведен, а жена је заведена, учинила прекршај. А спасит ће се рађањем дјеце ако устраје у вјери, љубави и посвећивању, с разбором“ (1 Тим 2, 8-15). Ове реченице су саме по себи кристално јасне, и за православне имају догматску и свевременску вриједност. Жена је једнако вриједна као и мушкарац, и мушкарац ју је дужан љубити и вољети као што је Крист љубио Цркву. Али, у заједничком бићу званом човјек, њена улога је друкчија од мушкарчеве. Њој не припада водствена улога. Њој је глава мушкарац. Јасно се каже да жена треба бити послушна мужу. Као што у свему на свијету постоји здрава хијерархија, како би могло функционирати, тако хијерархија постоји и у односу мушко-женско. Она не значи мању вриједност жене, јер би такво нешто представљало хулу на Бога који је створио жену. Ова хијерархија значи да је муж глава жени, да је дужан бринути за њу, и да има одговорност за њу. Ово се све одразило на Предају Православне Цркве. Православна Црква не реди жене у свећеништво. Не дозвољава им јавни говор у цркви. Забрањује им улазак у светиште цркве, успињање на амбон, додиривање светог прибора. Жене у цркви стоје одвојено од мушкараца, покривене главе. Жена се не може причестити у вријеме менструације и кроз четрдесет дана постпорођајног чишћења. Ово није зато што је жена мање вриједна, јер као што смо видјели, има исто достојанство као мушкарац; него зато што је њезина улога, базирана на сполу, друкчија. Божја воља са женским бићем је друкчија. Жена има напросто друго послање, супруге и мајке, које је једнако важно као и сва остала послања. Православље се по први пута сусрело с родном идеологијом још у ИВ. ст., када су херетици еустацијани на темељу свог учења против брака, покушали укинути разлику између мушкараца и жена, те су наговарали жене да се шишају и носе мушку одјећу. Црква је одговорила канонима 13 и 17 Сабора у Гангри којима се то забрањује, и ти канони важе у православљу и данас – дио су Номоканона, основног црквеноправног зборника Православне Цркве. Ако изузмемо Криста, који је Богочовјек, прво људско биће иза Њега је Богородица Марија – жена. Уз њу, безбројни корови мученица и светица, монахиња, мајки и дјевица, свједоче како је описани православни идеал могуће живјети. Нарушавање тог идеала, сваки покушај родне идеологије, мијењања мушке и женске улоге, и све остало што излази из граница здравог, кршћанског, обитељског патријархата, за православље је гријех и побуна против Бога. Спорна мјеста у Конвенцији Погледајмо сада избор извадака из Конвенције који су апсолутно неприхватљиви за било којег православног кршћанина. “насиље над женама” сматра се кршењем људских права и обликом дискриминације жена и означава сва дјела родно утемељеног насиља која имају за посљедицу или ће вјеројатно имати за посљедицу тјелесну, сексуалну, психичку или економску штету или патњу жена, укључујући пријетње таквим дјелима, присилу или намјерно одузимање слободе, било да се појављују у јавном или приватном животу Ову дефиницију смо већ прокоментирали у уводу и видјели смо како је у интеракцији с неким другим изјавама и дефиницијама могућа њена злоупотреба у виду кршења вјерских права грађана и Цркава. Но, примјера има безброј. Ако у цркви кажемо да мушкарац први иде на причест, чинимо ли кажњиво дјело? “род” означава друштвено обликоване улоге, понашања, активности и особине које одређено друштво сматра прикладнима за жене и мушкарце; “родно утемељено насиље над женама” означава насиље усмјерено на жену због тога што је жена или које неразмјерно погађа жене; Видјели смо да је за православље ова дефиниција рода неприхватљива. Род је спол, спол се добива од Бога рођењем и одређује наш живот. Зато наша животна улога мушкарца или жене није производ друштвеног развоја. Ово је хереза и гријех, нарушавање Божјег закона,а коси се и са здравим разумом. Наше сполно/родно одређење и улоге које проистјечу из њега нису извор насиља, како нам Конвенција жели сугерирати. – уврштењем у своје националне уставе или друго одговарајуће законодавство начела равноправности жена и мушкараца те осигуравање практичног остварења тог начела; – забраном дискриминације жена, укључујући и уз примјену санкција, кад је то примјерено Ако одређени наук неке вјерске заједнице, примјерице Православне Цркве, није у складу с Конвенцијом, а садржај Конвенције се преточи у Устав, законе и државне санкције, хоће ли се та вјерска заједница наћи изван закона? Посебне мјере које су потребне за спречавање и заштиту жена од родно утемељеног насиља неће се сматрати дискриминацијом у смислу ове Конвенције Што ово значи? Уколико држава дефинира да је горе изложено православно учење и пракса протузаконита на темељу Конвенције, и уколико држава крене у санкционирање, то се неће сматрати вјерским прогоном или дискриминацијом, чиме се вјерницима и Цркви одузима свако легитимно право на обрану својих ставова и начина живота. Странке ће подузети потребне законодавне и друге мјере како би дјеловале уз дужну пажњу у спречавању, истраживању, кажњавању и осигуравању накнаде штете за сва дјела насиља обухваћена подручјем примјене ове Конвенције која су починили недржавни субјекти. Црква је недржавни субјект, зар не? Ако ћемо горе изложену православну праксу дефинирати као насиље, по овој Конвенцији, доспијевамо под државни прогон. Странке ће подузети потребне мјере за промицање промјена у друштвеним и културним обрасцима понашања жена и мушкараца с циљем искорјењивања предрасуда, обичаја, традиција и свих других поступања у пракси која се темеље на идеји мање вриједности жена или на стереотипним улогама жена и мушкараца. Ова изјава је изравно обвезивање државе да крене у искорјењивање свега што се темељи на „стереотипним улогама жена и мушкараца“. Видимо да се дио православне црквене праксе темељи управо на различито дефинираним улогама жена и мушкараца. Хоће ли се онда искорјењивати Библија, књиге светих Отаца? Хоће ли Црква морати у некој даљој будућности морати мијењати своје канонско право? Странке ће осигурати да се култура, обичаји, вјера, традиција или такозвана “част” неће сматрати оправдањем за било које дјело насиља обухваћено подручјем примјене ове Конвенције. Опет се враћамо на први примјер. Ако жена затражи ређење или улазак у олтар и каже да јој забрана тога наноси психички трауму, она је по овој Конвенцији жртва насиља. Овдје се изричито каже да „вјера“ не може бити оправдање за то. Значи ли то да ћемо морати мијењати вјерски наук? Странке ће подузети, када је то примјерено, потребне кораке како би наставне материјале о питањима као што су равноправност жена и мушкараца, нестереотипне родне улоге, узајамно поштовање, ненасилно рјешавање сукоба у особним односима, родно утемељено насиље над женама и право на особни интегритет, прилагођено развојним способностима ученика, укључиле у редовни наставни план и програм и на свим разинама образовања. Све ово улази у школе. Дакле, ваша ће православна дјеца морати у школама учити против свог православног наука, који уопће не потиче никакво насиље, него су га појединци једнострано и лажно прогласили насиљем. Странке ће осигурати да мјере подузете у складу с овим поглављем: – буду утемељене на разумијевању родно утемељеног насиља над женама Насиље над женама нема никаквог родног утемељења. Проучавајући православни наук, видјели смо да он ни на који начин не потиче насиље. Проблем је то што тај наук очито некоме смета, па га је дотични произвољно и лажно прогласио родним насиљем. Странке ће подузети потребне законодавне или друге мјере како би осигурале да се, при одређивању скрби о дјеци и права на виђање дјеце, узму у обзир појаве насиља обухваћене подручјем примјене ове Конвенције. Странке могу подузети друге мјере у вези с починитељима, као што су: – праћење или надзор осуђених особа; – одузимање родитељских права, ако се најбољи интерес дјетета, што може укључивати сигурност жртве, не може зајамчити на неки други начин. Што ово значи? Хоће ли вам се моћи одузети дјецу или вам забранити виђање дјеце, уколико ћете је одгајати у горе описаном православном науку? Јер, по Конвенцији, ви дјецу учите насиљу. Из свега овог видимо апсолутну неспојивост родне идеологије с православљем, и неприхватљивост ове Конвенције управо због тога што жели ту идеологију наметнути друштву. Може ли се православни вјерник ангажирати око овога? Видјели смо кроз досадашње излагање неприхватљивост родне идеологије и Конвенције за православље. Према томе, православни вјерник по својој вјерничкој савјести и ставу не смије то прихватити. Што се ширег друштвеног ангажмана тиче, пошто не постоји службени став наше Цркве о томе (став других православних Цркава постоји), не постоје ни службене црквене иницијативе које би се бавиле овом темом у пракси. Једнако тако, не постоје у Хрватској ни грађанске иницијативе православног усмјерења у којима би се вјерник могао ангажирати око тога. Може ли се придружити католичким и католички усмјереним иницијативама? То је врло деликатно питање. С једне стране, био би то екуменски потез, јер православље и католичанство дијеле исте ставове по том питању. Међутим, треба имати на уму да је један дио тих организација и иницијатива изразито антиправославно настројен, односно, против је канонске СПЦ у Хрватској, те подупире пројект лажне тзв. ХПЦ. Ово у пракси значи да православни вјерник не може судјеловати у таквим иницијативама и покретима, нити им давати потпору, јер су, из православног кута гледања, протуцрквени, и желе православне лишити светих сакрамената и одвојити их од свеопће Цркве. Извор: Православље у Хрватској http://www.pravoslavniroditelj.org/prva-reakcija-iz-srpske-crkve-na-temu-dzender-ideologije-bravo-za-mitropoliju-zagrebacko-ljubljansku/
- 110 нових одговора
-
Водитељ Иван Ивановић тврди да је нови власник ТВ Прва скинуо са програма вечерашњу хуманитарну епизоду емисије "Вече са Иваном Ивановићем". Ивановић је на Твитеру написао да је власник ТВ Прва то учинио због тога што је незадовољан објашњењем његовог одласка са те телевизије. "Ово је најбољи доказ да је моја одлука исправна", написао је између осталог Ивановић. 786 people are talking about this Twitter Ads info and privacy 454 people are talking about this Twitter Ads info and privacy 493 people are talking about this Twitter Ads info and privacy 557 people are talking about this Twitter Ads info and privacy 651 people are talking about this Twitter Ads info and privacy 623 people are talking about this Twitter Ads info and privacy 1,528 people are talking about this Twitter Ads info and privacy Подсетимо, Ивановић је раније најавио да ће последња емисија бити емитована 28. децембра и да после тог неће радити јер "не жели да представља декор за лажну слободу". ТВ Прва је након тога саопштила да је захвална Ивановићу на сарадњи и да поштује његову одлуку. Цела емисија је емитована, па блокирана на Јутјуб-у, а можете је погледати овде: Прва ТВ: Нећемо емитовати "Вече са Иваном Ивановићем" Прва телевизија обавештава своје гледаоце да неће емитовати последњу епизоду емисије „Вече са Иваном Ивановићем“. "Иако Прва телевизија нема уговор са Иваном Ивановићем, самим тим ни обавезу да емитује последњу епизоду емисије, ми смо то ипак желели да урадимо, како је првобитно и најављено у програмском садржају. Ова кућа је тиме желела да на леп начин стави тачку на дугогодишњу заједничку сарадњу, и да, као и сваке године, награди своје гледаоце за указано поверење. Међутим, пошто господин Ивановић није испоштовао хуманитарну сврху ове новогодишње емисије, и од своје публике и Прве телевизије се није опростио на начин на који доликује, ова, иако снимљена емисија, нажалост, неће бити емитована", саопштила је та телевизија. "Руководство телевизије неће више дозволити изношење низа неистина и ничим изазваних увреда у вези са радом и функционисањем наше куће која је синоним, не само за професионализам, већ и најбоље услове рада за своје запослене. Прва телевизија је главни финансијер свих формата који се на њој емитују, па самим тим и емисије „Вече са Иваном Ивановићем“ , и има пуно право да одлучи шта ће се на крају наћи у програмској шеми. Како је у својој последњој емисији господин Ивановић изнео неистине, увреде и критике на рачун рада куће у којој је изградио своју каријеру, Прва телевизија је одлучила да такво недолично понашање санкционише", додаје се у саопштењу.. "Новогодишња епизода емисије „Вече са Иваном Ивановићем“ годинама уназад има првенствено хуманитарни циљ – да усрећи своје гледаоце, и помогне онима којима је помоћ најпотребнија. Тако и ове године, нико није остао ускраћен. Гледаоци су добили новогодишње поклоне и провели сјајно време у студију Прве телевизије. То је најважније и зато остајемо у духу позитивних, празничих жеља. Затварамо врата већ испричаним причама. Време је за нове почетке. И заиста, желимо Ивану Ивановићу успешну нову причу", наводи се у саопштењу.. "Будите уз Прву вечерас ћемо у термину од 22 сата емитовати филм Стадо", додаје Прва телевизија у саопштењу. (Н1-Прва) http://91.222.7.144/hronika/ivan-ivanovic-novi-vlasnik-tv-prva-skinuo-sa-programa-moju-poslednju-emisiju.html
-
Прва после рата епископска Литургија на пољском
a Странице је објавио/ла Dominika у Вести из Православних помесних Цркава
Пољска Православна Црква на службама користи црквенословенски језик, само - обично - проповед, Јеванђеље, понекад Апостол и неке молитве за велике празнике или посебне прилике су на пољском. Само неколико парохија - између њих једна у Варшави, у Вроцлаву, Гдањску и две у Бијалистоку - служе целе Литургије на пољском. Заштитник варшавске парохије, која користи пољски на свим службама, је св. Григорије Перадзе - грузински монах и научник, које последње године свог живота је провео у Пољској, знао је одлично пољски, учио је на Универзитету Варшавском, и дао је свој живот за друге у у логору Aushwitz-Birkenau 6 децембра 1942 године. Као и прошлих година, Слава парохије почела је увече 5 децембра вечерњом, литијом и јутрењом. Предводио њима поглавар Пољске Православне Цркве - митрополит Варшаве и целе Пољске Сава уз саслуживање пароха и свештеника осталих православних варшавских пароха, а такође гости из Грузије и Француске. Скоро цели снимак ове службе: Митрополит Сава је предводио бденију већ и прошлих година. Ипак никад није служио Литургију на сам дан празника у овој цркви. Први пут се десио ове, 2018 године. Била је то прва епископска Литургија на пољском језику после другог светског рата, а могуће је, да такође била је то прва цела епископска Литургија на пољском у историји. Литургију су служили исти свештеници, који су били на денију уочи празника. У својој беседи митрополит Сава је рекао: Данас обележавамо две велике духовне личности: св. Николу и св. Григорија. Живели су они у сасвим другим временима, али обидвојцу саједињује велика вера, која прави чуда. Духовна веза састоји се у молитви, а свака заједницка молитва умањује зло, које је присутно у овом погубљеном свету. Цели снимак Литургије: После службе, једнако и бденија, и Литургије, сви присутни сабрали се на агапи - заједничком слављу уз молитву и јело. Слике: Mariusz Wideryński-
- литургија
- епископска
-
(и још 7 )
Таговано са:
-
Шестог децембра, на дан празника св. Николе и св. Григорија Перадзе у Варшави први пут после другог светског рата била је служена Литургија на пољском језику. Пољска Православна Црква на службама користи црквенословенски језик, само - обично - проповед, Јеванђеље, понекад Апостол и неке молитве за велике празнике или посебне прилике су на пољском. Само неколико парохија - између њих једна у Варшави, у Вроцлаву, Гдањску и две у Бијалистоку - служе целе Литургије на пољском. Заштитник варшавске парохије, која користи пољски на свим службама, је св. Григорије Перадзе - грузински монах и научник, које последње године свог живота је провео у Пољској, знао је одлично пољски, учио је на Универзитету Варшавском, и дао је свој живот за друге у у логору Aushwitz-Birkenau 6 децембра 1942 године. Као и прошлих година, Слава парохије почела је увече 5 децембра вечерњом, литијом и јутрењом. Предводио њима поглавар Пољске Православне Цркве - митрополит Варшаве и целе Пољске Сава уз саслуживање пароха и свештеника осталих православних варшавских пароха, а такође гости из Грузије и Француске. Скоро цели снимак ове службе: Митрополит Сава је предводио бденију већ и прошлих година. Ипак никад није служио Литургију на сам дан празника у овој цркви. Први пут се десио ове, 2018 године. Била је то прва епископска Литургија на пољском језику после другог светског рата, а могуће је, да такође била је то прва цела епископска Литургија на пољском у историји. Литургију су служили исти свештеници, који су били на денију уочи празника. У својој беседи митрополит Сава је рекао: Данас обележавамо две велике духовне личности: св. Николу и св. Григорија. Живели су они у сасвим другим временима, али обидвојцу саједињује велика вера, која прави чуда. Духовна веза састоји се у молитви, а свака заједницка молитва умањује зло, које је присутно у овом погубљеном свету. Цели снимак Литургије: После службе, једнако и бденија, и Литургије, сви присутни сабрали се на агапи - заједничком слављу уз молитву и јело. Слике: Mariusz Wideryński View full Странице
-
- пољском
- епископска
-
(и још 7 )
Таговано са:
-
Освећена прва румунска црква Светог Порфирија Кавсокаливита
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Православних помесних Цркава
У недељу, 3. децембра 2018. године, Митрополит трансилванијски Лаврантије осветио је прву цркву посвећену Светом Порфирију у Румунији. Црква је у жупанији Бод Колонија у Брашову, а главни храмовни празник цркве је Вазнесење Господње. После освећења цркве Високопреосвећени је одслужио Божанску Литургију током које је изложио своја размишљања о прочитаном јеванђељском зачалу о исцељењу слепог из Јерихона. -Бог нам је дао дар вида са жељом да живимо, да се самостално одржавамо, али и да видимо и величамо красоту Божје творевине, свега што је Бог створио. Међутим, треба да гајимо и духовни вид – уздижемо се у врлинама како бисмо се што боље богоуподобили, поручио је Митрополит. Извор: Српска Православна Црква -
Стигла прва помоћ кухињама на КиМ у задњи час
a Странице је објавио/ла Драгана Милошевић у Вести са Косова и Метохије
Захваљујући нашој браћи и сестрама из Митрополије Црногорско-приморске, Добротворног фонда „Човјекољубље“ које је дубоко погодила тренутно тешка и кризна ситуација на Косову и Метохији , у кратком року организована је и успешно реализована акција прикупљања помоћи за свој братски народ на Косову и Метохији. Синоћ, у касним вечерњим сатима, донација од никада драгоценијих 25 тона брашна стигла је у централни магацин народних кухиња у Прековцу и даје шансу народним кухињама да „преживе“ наредне дане и обезбеде хлеб за своје кориснике, чији се број, нажалост, ових дана драстично повећао. Епархија Рашко-призренска и њена хуманитарна организација "Мајка Девет Југовића" која води програм 6 народних кухиња за најугроженије наше људе на Косову и Метохији, свесрдно благодари Добротворном фонду „Човјекољубље“ и свештенику Бранку који је помогао реализацију ове изузетно значајне акције, и остајемо у нади да ће се ситуација на Косову и Метохији ускоро стабилизовати и да ћемо моћи да наставимо са редовним активностима. епархија рашко призренска -
Захваљујући нашој браћи и сестрама из Митрополије Црногорско-приморске, Добротворног фонда „Човјекољубље“ које је дубоко погодила тренутно тешка и кризна ситуација на Косову и Метохији , у кратком року организована је и успешно реализована акција прикупљања помоћи за свој братски народ на Косову и Метохији. Синоћ, у касним вечерњим сатима, донација од никада драгоценијих 25 тона брашна стигла је у централни магацин народних кухиња у Прековцу и даје шансу народним кухињама да „преживе“ наредне дане и обезбеде хлеб за своје кориснике, чији се број, нажалост, ових дана драстично повећао. Епархија Рашко-призренска и њена хуманитарна организација "Мајка Девет Југовића" која води програм 6 народних кухиња за најугроженије наше људе на Косову и Метохији, свесрдно благодари Добротворном фонду „Човјекољубље“ и свештенику Бранку који је помогао реализацију ове изузетно значајне акције, и остајемо у нади да ће се ситуација на Косову и Метохији ускоро стабилизовати и да ћемо моћи да наставимо са редовним активностима. епархија рашко призренска View full Странице
-
Прва архијерејска Литругија владике Димитрија у Мостару
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
У божанственом благодарењу епископу Димитрију саслуживали су пароси мостарски: протопрезвитери-ставрофори Радивоје Круљ и Небојша Радић, презвитер Бранимир Боровчанин, ђакони Владимир Вукановић, Милош Мандић и Бранислав Рајковић, као и вјерни народ Мостара и околних крајева, од Бијелог Поља до Житомислића, потврђујући својим сабрањем на једном мјесту пријем и прихватање свог новог Епископа, примајући и Тело и Крв Христову коју им раздели. Током свете литургије Црква Божја, руком Епископа Димитрија, крстила је и у заједницу мостарских и свих хришћана примила је Мирелу и Луку, на шта се у својој беседи нарочито осврнуо владика Димитрије, исказујући, пре свега, велику радост поводом сабрања у Мостару. Извор: Српска Православна Црква-
- прва
- архијерејска
- (и још 4 )
-
У недељу двадесет прву по Духовима, о спомену Светих отаца VII Васељенског Сабора, Преподобне Пелагије и Преподобне Таисе, светом архијерејском Литургијом, први пут у Мостару после избора, хиротоније и устоличења, началстовао је Његово Преосвештенство Епископ захумско-херцеговачки и приморски г. Димитрије. У божанственом благодарењу епископу Димитрију саслуживали су пароси мостарски: протопрезвитери-ставрофори Радивоје Круљ и Небојша Радић, презвитер Бранимир Боровчанин, ђакони Владимир Вукановић, Милош Мандић и Бранислав Рајковић, као и вјерни народ Мостара и околних крајева, од Бијелог Поља до Житомислића, потврђујући својим сабрањем на једном мјесту пријем и прихватање свог новог Епископа, примајући и Тело и Крв Христову коју им раздели. Током свете литургије Црква Божја, руком Епископа Димитрија, крстила је и у заједницу мостарских и свих хришћана примила је Мирелу и Луку, на шта се у својој беседи нарочито осврнуо владика Димитрије, исказујући, пре свега, велику радост поводом сабрања у Мостару. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
-
Богоустановљеност Свете Тајне Свештенства условљена је богоустановљеношћу и значајем саме јерархије новозаветне Цркве. Јерархија је у Цркви установљена да би била оруђе деловања Духа Светога у Светим Тајнама, у учењу и управљању Црквом, те да би се кроз њу – по прејемству од апостола, који су Духа Светога примили од Исуса Христа – ток благодати непрекидно разливао од Христа као извора и на временски и просторно удаљене народе. Очигледно, постављање лица која су призвана да буду оруђа деловања Духа Божијег може да изведе само Дух Свети, а не људи; сходно томе, начин постављања треба да буде нарочит, Божански, светотајински и при томе видљив“. Други циклус емисијâ "Светотајинско богословље" отпочео је тумачењем Свете Тајне свештенства. У оквиру дведесет прве емисије, којом и почиње други циклус, говорили смо о основама Православног учења о Светој Тајни свештенства. Аутор емисије: Катихета Бранислав Илић Прилог смо преузели са званичне интернет странице Радија Беседа, Епархије бачке, на чему благодаримо! ПОВЕЗАНА ВЕСТ: Нова емисија "Светотајинско богословље" на Радију Беседа (АУДИО) Радио Беседа: Светотајинско богословље - О Светим Тајнама Цркве (прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Светоотачке основе православног учења о Тајнама (друга емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија - извор и врхунац Светих Тајни (трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна Крштења (четврта емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - први део (пета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - други део (шеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - трећи део (седма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - четврти део (осма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Последовања пре Свете Тајне крштења (девета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења (десета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - други део (једанаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - трећи део (дванаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - четврти део (тринаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна брака (четрнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака (петнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - други део (шеснаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - трећи део (седамнаеста емисија) ВИДЕО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - четврти део (осамнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - пети део (деветнаеста емисија) АУДИО Из јутарњег програма радија Беседе: О првом циклусу емисијâ Светотајинско богословље (АУДИО) View full Странице
-
На који начин чувати друге од себе и примијенити помало заборављено начело чојства које је било врло важно нашим прецима, објашњава нам отац Јован кроз слику Старог и Новог завјета. Отац Јован је одговарао и на питање да ли је хришћански обичај носити црну мараму и одјећу кад нам се упокоји неко од ближњих и зашто? “Ипак, нашим упокојенима је најважнија молитва, опијело и молитвени помени јер смрт ближњих је само привремени растанак са нашим драгим покојником“- подсјећа отац Јован. Отац Јован, одговарајући на питање слушалаца, даје и савјет за одгајање деце. Осим редовних одлазака на службе у цркву, на који још начин упознавати децу са основама Православља, савјетује отац Јован. О томе да ли жена треба да носи мараму у цркви и да се украшава говори нам отац Јован. На ова и још нека питања наших слушалаца одговоре ћете чути у овој нашој емисији. Извор: Радио Светигора
-
- протопрезвитер
- јован
- (и још 13 )
-
На почетку емисије отац Јован протумачио нам је јеванђелску причу о умножењу таланата, која се чита на светим богослужењима на Шеснаесту недјељу по Духовима. Једно од питања је било и како се правилно молити Богу за нешто што би жељели да нам Бог помогне. “Прије почетка молитве треба да знамо колика је снага Онога Коме се молимо. Кључ за успјех у молитви је пажња, и да човјек оно што чита из молитвеника разумије и осјећа”- каже отац Јован. Звучни запис емисије На који начин чувати друге од себе и примијенити помало заборављено начело чојства које је било врло важно нашим прецима, објашњава нам отац Јован кроз слику Старог и Новог завјета. Отац Јован је одговарао и на питање да ли је хришћански обичај носити црну мараму и одјећу кад нам се упокоји неко од ближњих и зашто? “Ипак, нашим упокојенима је најважнија молитва, опијело и молитвени помени јер смрт ближњих је само привремени растанак са нашим драгим покојником“- подсјећа отац Јован. Отац Јован, одговарајући на питање слушалаца, даје и савјет за одгајање деце. Осим редовних одлазака на службе у цркву, на који још начин упознавати децу са основама Православља, савјетује отац Јован. О томе да ли жена треба да носи мараму у цркви и да се украшава говори нам отац Јован. На ова и још нека питања наших слушалаца одговоре ћете чути у овој нашој емисији. Извор: Радио Светигора View full Странице
-
Црква Православна највећу част, после Христа, указује Његовој Пресветој Мајци која својом улогом има посебно место у Божијем домостроју спасења света и човека. Својом послушношћу она је постала Богомајка, односно, она која је „часнија од Херувима и неупоредиво славнија од Серафима“. Рађањем Богочовека Христа она је постала „Шира од небеса“. Због тога догађаје из њеног живота Православна Црква прославља са највећим благољепијем, а молитве Пресветој Богородици вернима дају истинско умиљење и утеху. Места где се на најлепши начин, даноноћним молитвама и похвалама, прославља Пресвета Богородица су свештени манастири Православне Цркве. У њима монаси и монахиње, непрестаним послушањем, смирењем и благодарењем, подражавају њен начин живљења. Манастир Лепавина, будући да је посвећен Пресветој Богородици и да је чувар њене чудотворне иконе, сваки празник у њену част, већ вековима, прославља са посебном свечаношћу. О таквим празницима манастирско братство дочекује свога Митрополита, свештенство и многобројни народ, који се као река слива у манастирски храм, како би се поклонили и своје молитве узнели пред чудотворном иконом Пресвете Богородице Лепавинске. Литургију у раним јутарњим часовима, у параклису св. Тихона Задонског, служио је јереј Радован Димитрић, парох у Копривници. У манастирском храму Светом Архијерејском Литургијом началствовао је Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански г. др Порфирије, уз саслужење презвитера и ђакона из свештених Епархија загребачко-љубљанске и бањалучке. У Божанственој Литургији учествовао је многобројни народ из манастирске околине, али и мноштво верујућег народа из целе Хрватске, Републике Српске, Словеније, Аустрије, Србије и шире. После чина благосиљања колача и кољива, припремљеног у част Пресвете Богородице, верном народу је беседио Митрополит Порфирије. Митрополит је казао да „данас празнујемо највећу међу нама и прву на челу људског рода. Славимо Ону која се сва претворила у љубав и која је сва постала служење. Ону чији је живот пронашао, и даље проналази, свој смисао само у томе да служи нама људима. Да служи скромношћу и смирењем, да служи хитањем нама у помоћ. Радост је данас велика у Цркви Христовој. Радост је неизмерна и неописива данас овде и међу нама, у овој светој обитељи која је посвећена управо њој коју данас славимо. Мајка Божија је мајка Онога који је дошао у свет да постане почетак и крај, Алфа и Омега нашега постојања, да постане Спаситељ света. Да нам покаже зашто смо створени, зашто смо дошли у овај свет, шта је наш почетак и крај, који је смисао и које је наше назначење“. По завршетку Свете Литургије, сагласно манастирским типицима, уследила је трпеза коју је, и овога пута, манастирско братсво припремило за све присутне. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
-
- митрополит
- порфирије:
- (и још 9 )
-
-Прослава празника Успења Пресвете Богородице у манастиру Лепавини- Световаведењски манастир Лепавина је у уторак, 15/28. августа 2018. године, прославио велики празник свечасног Успења Пресвете Богородице. Црква Православна највећу част, после Христа, указује Његовој Пресветој Мајци која својом улогом има посебно место у Божијем домостроју спасења света и човека. Својом послушношћу она је постала Богомајка, односно, она која је „часнија од Херувима и неупоредиво славнија од Серафима“. Рађањем Богочовека Христа она је постала „Шира од небеса“. Због тога догађаје из њеног живота Православна Црква прославља са највећим благољепијем, а молитве Пресветој Богородици вернима дају истинско умиљење и утеху. Места где се на најлепши начин, даноноћним молитвама и похвалама, прославља Пресвета Богородица су свештени манастири Православне Цркве. У њима монаси и монахиње, непрестаним послушањем, смирењем и благодарењем, подражавају њен начин живљења. Манастир Лепавина, будући да је посвећен Пресветој Богородици и да је чувар њене чудотворне иконе, сваки празник у њену част, већ вековима, прославља са посебном свечаношћу. О таквим празницима манастирско братство дочекује свога Митрополита, свештенство и многобројни народ, који се као река слива у манастирски храм, како би се поклонили и своје молитве узнели пред чудотворном иконом Пресвете Богородице Лепавинске. Литургију у раним јутарњим часовима, у параклису св. Тихона Задонског, служио је јереј Радован Димитрић, парох у Копривници. У манастирском храму Светом Архијерејском Литургијом началствовао је Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански г. др Порфирије, уз саслужење презвитера и ђакона из свештених Епархија загребачко-љубљанске и бањалучке. У Божанственој Литургији учествовао је многобројни народ из манастирске околине, али и мноштво верујућег народа из целе Хрватске, Републике Српске, Словеније, Аустрије, Србије и шире. После чина благосиљања колача и кољива, припремљеног у част Пресвете Богородице, верном народу је беседио Митрополит Порфирије. Митрополит је казао да „данас празнујемо највећу међу нама и прву на челу људског рода. Славимо Ону која се сва претворила у љубав и која је сва постала служење. Ону чији је живот пронашао, и даље проналази, свој смисао само у томе да служи нама људима. Да служи скромношћу и смирењем, да служи хитањем нама у помоћ. Радост је данас велика у Цркви Христовој. Радост је неизмерна и неописива данас овде и међу нама, у овој светој обитељи која је посвећена управо њој коју данас славимо. Мајка Божија је мајка Онога који је дошао у свет да постане почетак и крај, Алфа и Омега нашега постојања, да постане Спаситељ света. Да нам покаже зашто смо створени, зашто смо дошли у овај свет, шта је наш почетак и крај, који је смисао и које је наше назначење“. По завршетку Свете Литургије, сагласно манастирским типицима, уследила је трпеза коју је, и овога пута, манастирско братсво припремило за све присутне. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска View full Странице
-
Прва посета Патријарха Иринеја Храму у Калуђерици
a Странице је објавио/ла JESSY у Вести из Архиепископије
Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј началствоваo je у Недељу 9. по Духовима - Светих Отаца шестог Васељенског сабора, 29. јула 2018. године, Светом архијерејском Литургијом у Цркви Светих Јоакима и Ане у Калуђерици. Ово је била прва посета Свјатјејшег Патријарха поменутом светом храму, потврђено је Радију Слово љубве у овој цркви. Патријарху је саслуживало братство цркве у Калуђерици која је, иако је време годишњих одмора, била испуњена вернима. Патријарх Иринеј је поучио верни народ о потреби имања чврсте вере, онакве какву је имао апостол Петар у тренутку када је кренуо да хода по води. Свјатјејши се посебно обратио мајкама и очевима указавши на значај рађања и узвишеност Господњег позива на стварање новог живота и гајења деце. На информацији и фотографијама благодаримо братству храма у Калуђерици. Фото галерија: http://www.slovoljubve.com/slovoljubve/Cir/Piclist.asp?showmaster=1&IDAl=63 Извор: Радио Слово љубве -
Прва посета Патријарха Иринеја Храму у Калуђерици
тема је објавио/ла JESSY у Духовни живот наше Свете Цркве
Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј началствоваo je у Недељу 9. по Духовима - Светих Отаца шестог Васељенског сабора, 29. јула 2018. године, Светом архијерејском Литургијом у Цркви Светих Јоакима и Ане у Калуђерици. Ово је била прва посета Свјатјејшег Патријарха поменутом светом храму, потврђено је Радију Слово љубве у овој цркви. Патријарху је саслуживало братство цркве у Калуђерици која је, иако је време годишњих одмора, била испуњена вернима. Патријарх Иринеј је поучио верни народ о потреби имања чврсте вере, онакве какву је имао апостол Петар у тренутку када је кренуо да хода по води. Свјатјејши се посебно обратио мајкама и очевима указавши на значај рађања и узвишеност Господњег позива на стварање новог живота и гајења деце. На информацији и фотографијама благодаримо братству храма у Калуђерици. Фото галерија: http://www.slovoljubve.com/slovoljubve/Cir/Piclist.asp?showmaster=1&IDAl=63 Извор: Радио Слово љубве View full Странице -
Вероучитељ Мирко Василић: Гоњење хришћана у прва три века
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
Узроци гоњења Од самих својих почетака, Црква се непрестано сусретала са многим проблемима. Безброј пута проблеми су се рађали без разлога. Прве веће проблеме Цркви је стварала јудејска заједница, где се на самом почетку истакао фарисеј по имену Савле, који се касније преобратио у хришћанство и добио име Павле (Дап 9). Павле је касније постао хришћански мисионар и апостол који је скончао управо тако што је убијен због своје хришћанске проповеди. Ово је на неки начин касније постала парадигма за гоњење хришћана. Како? Па хришћани би исповедали веру у Једног и Истинитог Бога, а када би дошла претња од стране многобожаца где је цена плаћања живот или смрт, хришћани би својом вољом одлучили да ли желе да страдају за Христа, или да Га се пак одрекну и тако сачувају себи живот. Овако се такође образовао и култ мученика, тј. оних који би страдали за име Христово, будући да су се они водили јеванђелским речима: Ако хоће ко за мном ићи, нека се одрекне себе и узме крст свој и за мном иде. Јер ко хоће живот свој да сачува, изгубиће га; а ако ко изгуби живот свој мене ради, наћи ће га! (Мт 17, 24-25). Они су тако бивали прослављени од стране Цркве, јер се датум њихове мученичке смрти за Христа Васкрслога, сада славио као датум њиховог новог рођења. Датум који треба навести као почетак гоњења хришћана је од прилике јул 64. године, када је највероватније цар Нерон (54-68.) запалио Рим у жељи да преуреди град и учини га лепшим . Прогони су били промењивог интезитета и са паузама, разлози су пак били многоструки, а најважнији је био тај што Црква није прихватала да постане део религиозног бића римског царства, које је за центар имало култ цара који је поштован као бог и коме су се приносиле жртве. Оваква пракса се почела примењивати од владавине Октавијана Августа (27-14.). У римској империји, једино јеврејска заједница није морала да поштује култ цара, управо из разлога што су цареви били свесни чињенице да од њих такву част неће добити никада. Јевреји су били привржени својој вери-вери у Јахвеа, старозаветног Бога, а прогони су за њих били мање-више уобичајни јер су и они током своје историје претрпели разноразне муке за веру, али колективно је се никада нису одрекли. Вера је била за њих начин живота и пре, а и тада, тако да римски цареви познавајући њихов менталитет нису од њих захтевали поклоњење, док су сви остали морали да прихвате култ цара као бога. Хришћани такође нису прогоњени у почетку, јер су за римску империју они заправо били јеврејска секта, па су стога (по Римљанима) били слични једни другима, те их нису дирали. Проблеме које су они имали унутар себе је требало тако и да реше, што су им Римљани и дозвољавали. Проблем је настао у оном моменту када су незнабожци увидели да хришћани сачињавају религију која се разликује од свих до тада познатих и то има је веома засметало. Тада су схвативши да нешто није у реду, почели сваљивати кривицу на хришћане за сваку ситницу. Чак су настале и изреке које су указивале на то да су хришћани криви за све невоље које се дешавају и да њих треба уништити како би се умилостивили богови који су били гневни због хришћанског исповедања вере. Најпознатије су: Када не даје бог кишу, онда устајмо на хришћане!; Ако се излије Тибар и допре до градских зидина, хришћане лавовима! У оваквом духу су настала гоњења хришћана, а највећа оптужба била је она којом је цар Нерон оптужио хришћане да су они криви за пожар у Риму и тада је можда и званични почетак гоњења хришћана. Као што смо поменули, највећи ,,трн у оку“ хришћанима је био тај што су морали поштовати цара као бога. Сви остали закони нису били проблематични и хришћани су могли и желели су да их испуњују, али је овај за њих био недопустив, јер ако би се поклонили цару као богу, то значи да би окренули леђа правом Богу. Римљани су чак нудили и алтернативу да Христос буде један од многих богова и да на тај начин учине компромис са хришћанима, али је и ово било неприхватљиво. Римски празници су функционисали тако што су имали за задатак да покажу јединство огромне, мултиетничке и мултиконфесионалне државе, а све то је пак повезивао цар који је поштован као бог. Одбијајући да учествују у државним празницима и да се поклоне цару, хришћани су оптужени да не поштују државу, јер је овакво понашање напад на државу, тј. антидржавни акт. Ово не само што је побунило римски свет, већ се и у Цркви родило питање, да ли је потребно да Црква буде део државе, или да се одвоји од ње и да на тај начин дочека Христа, изолована од света. Хришћани су одбијали да буду део света из верских и етничких разлога, те су тако хришћанска богослужења постајала предмет расправе и нагађања, јер су због своје тајновитости родили разне предрасуде. Тако су нпр. Агапе (вечере љубави), које су за центар имале Евхаристију проглашене за оргијања, а центар свега, причешћивање је било канибализам, јер су незнабожци мислили да хришћани пију крв и једу месо човека. Ово је донекле имало смисла, јер је већина незнабожаца била необразована и сматрала је да је њихова религија која је садржала свакојаке обреде била исправна и права, док хришћани обредима нису придавали готово никакву пажњу, те су тако по њима они били ти који су у заблуди. Суштина је за хришћане заправо била у животу у Христу, а који се једино остварује на Евхаристији у заједници верних кроз причешћивање Телом и Крвљу Христовом. Оно што је веома интересантно поменути за крај овог одељка, јесте чињеница да је народ од царева који су долазили на престо римске империје, очекивао да они унапреде царство, али и да изнова започну нове прогоне, тачније да наставе праксу својих претходника. Царевима је такође сметало и то што је Црква била универзална, те је себи позивала асполутно све људе, независно којој су религији пре припадали, независно од расе и од националности. Рад у целости можете прочитати ОВДЕ
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.