Претражи Живе Речи Утехе

Главна тема Цркве је да се вјерни народ поводом Божића окупи у црквама, а било би добро да политичари траже друге датуме и поводе за посјету другим државама, казао је за „Дан“ протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије. Одговарајући на питање „Дана“ у вези са најављеном посјетом српског предсједника Александра Вучића Црној Гори на Бадњи дан, отац Гојко је нагласио да свако има право да долази кад хоће. „Што кажу – сви су путеви свакоме отворени. Али се бојим да таква посјета једног државника другој држави не стави медијски и уопште, што се тиче пажње народа, сам празник Божић у други план, што не би било добро“, рекао је прота Перовић наводећи да је то његов лични став. Поручио је да је њихова главна тема да прославе Божић и да се вјерни народ тим поводом окупи у црквама. „Вучић нека дође као државник у посјету држави. Озбиљно, вишедневно, плански и најављено. Вјерски празници нијесу прилика за то. Поготово не у ситуацији када се боримо за права Цркве, а не било које нације или етничке групе“, нагласио је протојереј-ставрофор г. Перовић. Агенција Тањуг јуче је навела да им је из Вучићевог кабинета потврђено да ће Вучић Бадњи дан провести „са Србима, православним вјерницима, на сјеверу Црне Горе“. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Цвети у Успенском манастиру у Скопљу. Лазарева субота у манастиру Светог Јована Златоуста у Битољу. На празник Уласка Јристовог у Јерусалим - Цвети, Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован началствовао је светом архиерејском Литургијом у манастиру Успења Преосвете Богородице у Скопљу. Саслуживао је Његово Преосвештенство Епископот стобијски и Местобљуститељ струмички г. Давид са свештенослужитељима Православне Охридске Архиепископије. У току јутарње службе архиепископ Јован је разделио врбове гранчице сабраном народ, а после читања Јеванђеља произнео надахнуту беседу о празнику Цвети. После свете Литургије, приређено је послужење токо којег се Архиепископ задржао у разговору са верним народом. На Лазареву саботу, Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован служио је свету Литургију у Ставропигијалном манастиру Светог Јована Златоуста у Битољу. Извор: poa-info.org

Српска Православна Црква изнела је свој став о црквеној кризи у Украјини. Према Извештају УН, уочен је пораст насиља према канонској Цркви Украјине. Патријарх московски г. Кирил одликовао је амбасадора Србије у Москви др Славенка Терзића орденом Преподобног Серафима Саровског. У Москви ће бити одржан симпосион о Светом владици Николају Велимировићу. Први дан Васкршњег поста у Грчкој је национални празник и прослављен је веома свечано. Како је дошло до тога да западњачке празнике преузму и прихвате дубоко хришћанске средине и народи? У данашњем издању емисије „Актуелно у хришћанском свету“ говори протопрезвитер Далибор Купусовић, архијерејски намесник врбашки.

На Сабор Светог Јована Крститеља, Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован присуствувао је светој Литургији у Ставропигијалном манастиру Светог Јована Златоуста у Битољу. На Богојављење, Његовото Блаженство г. Јован служио је свету Литургију и чин великог водоосвећења у Ставропигијалном манастиру Светог Јована Златоуста у Битољу. Извор: Српска Православна Црква

Отац Макарије је на почетку емисије тумачио Свето Јеванђеље на 34. недјељу по Духовима, недјељу по Богојављењу, и говорио о празницима Крстовдан, Богојављење и Сабор Светог Јована Крститеља, рекавши да су ови догађаји догађаји пројаве љубави Божије на земљи. Он је говорио и о значају велике Светиње Богојављенској водици, и објаснио која је разлика између богојављенске и крстовданске водице. Звучни запис емисије “Битно је да се човјек не веже ни за какву материју јер човјек унутрашњу празнину покушава да надомјести материјалним стварима које га заробљавају. Човјеку, у ствари, треба врло мало“- каже отац Макарије у одговору на питање да ли су савременом човјеку, а нажалост и хришћанину, спољашње ствари које има или које тежи да посједује, на неки начин, сатисфакција за оно што не посједује изнутра. Отац Макарије је одговарао и на питање наших слушалаца о саблазнима које долазе кроз ближње, о гријеху хуле на Духа Светога и на још нека питања наше вјере, зато је топло препоручујемо за слушање. Извор: Радио Светигора

У уводном дијелу емисије отац Јован је тумачио Свето Јеванђеље на 31. недјељу по празнику Педесетнице, када наша црква слави недјељу Праотаца и празник Материце. Говорећи о празнику Материце отац Јован је подсјетио на ријечи Светог Владике Николаја да је мајка биће најсличније Богу и да празници Дјетињици, Метрице и Оци, које славимо пред Божић, учвршћују породицу везама љубави. Звучни запис емисије Говорећи о Божићном посту отац Јован је рекао да је циљ овог поста да своје срце, постом и молитвом, што боље припремимо, као ону Витјелемску пећину, да се у њему роди Богомладенац Христос. “Савјест је глас Божји у човјеку и морални филтер. Преко савјести Бог нам се обраћа“-каже отац Јован у одговору на питање шта је савјест и зашто нас она мучи, посебно после упокојења особа које смо повриједили. Одговарајући на питање слушатељке која је депресивна и помишља на самоубиство, отац Јован се запитао како је могуће да неко ко вјерује у Бога може имати такве помисли. Треба да знамо да такве помисли долазе од ђавола, и да снагом вјере у Господа Бога, ми можемо побиједити свако искушење. У емисији је било говора и о томе како отјерати лоше помисли приликом молитве, о болној теми-абортусу, благослову и клетви, и још много тога што мучи савременог православног Хришћанина. Извор: Радио Светигора

Богојављење у зајечарском Саборном храму. Епископ Иларион прославио крсну славу са гостима из из Бугарске Православне Цркве. Епископ жички Јустин у посети манастиру Буково. Празник Богојављења прослављен у Саборном Храму Рођења Пресвете Богородице у Зајечару светим евхаристијским сабрањем којим је началствовао Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион уз саслужење свештенства овога храма. Велики значај празника сабрао је многобројни верни народ на светој Литургији. Поздрављајући празничним поздравом „Бог се јави – Ваистину се јави!“ вернима је беседио владика Иларион који је подсетио да речима „У име Оца и Сина и Светога Духа...“ започиње живот православног хришћанина, почев од крштења па надаље, и тиме се завршава наш земаљски живот. Читава творевина носи у себи печат Свете Тројице, поручио је Владика и додао: -Хришћани првих времена су се на данашњи празник крштавали и стицали велику благодат својим богоугодним животом, и ми данас угледајући се на њих треба својим делима и вером да сведочимо Христа, јер данас међу хришћанима видимо једну запуштеност духовне градине и незаинтересованост за ствари вечнога спасења. Потребно је да сами себе и једни друге стално подсећамо на небеско призвање, јер наш земаљски живот је само назнака вечног живота, где ћемо гледати лице Божје, Бога који је Отац и Син и Свети Дух, Тројица Света Јединосушна и Нераздељива, којима нека је слава у све векове амин. Након богослужења, Владика је обавио чин великог освећења Богојављенске воде, која је потом подељена верном народу. На празник Сабора Светог Јована Крститеља, 20. јануара 2017. године, Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион прославио је крсну славу светим евхаристијским сабрањем верних у Саборном храму Рођења Пресвете Богородице у Зајечару. Преосвећеном владики Илариону саслуживали су Епископ белоградчишки г. Поликарп из Видинске митрополије, архимандрит Козма, игуман манастира Буково, архимандрити Евтимије и Максим, протођакон Александар Нешев из Бугарске Православне Цркве и свештенство Саборног храма. На Литургији је појао црквени хор под управом диригента Наташе Јовановић. Владика Поликарп је благословио и преломио славски колач са свечарем владиком Иларионом, честитајући славу и преневши поздраве од Високопреосвећеног Митрополита видинског г. Дометијана. Потом је владика Поликарп даривао Саборном храму и епископу Илариону позлаћене иконе Светог Јована Рилског Чудотворца. Уз срдачну захвалност гостима из Бугарске Православне Цркве на доласку и молитвеној заједничкој прослави великог празника, владика Иларион је говорио о највећем светитељу хришћанског света, Светом Јовану, који пред престолом Божјим узноси молитве за читав свет. -Он се није погордио и поред свих небеских откривења да ће крстити самога Господа, него се још више бојао и био свестан силе Божје и своје недостојности. Посведочио је Господа као једину Истину којом треба да живимо и Он треба да буде мерило нашег живота. Нека би том Истином, молитвама Светог Јована, задобили Царство небеско, рекао је Владика. После свете Литургије приређено је, у просторијама Црквене општине Зајечар, славско послужење за вернике, а у Владичанском двору пријем за званице из културног, политичког и јавног живота Епархије тимочке. У вечерњим сатима гост владике Илариона био је Епископ жички г. Јустин у пратњи протосинђела Саве (Илића). Његово Преосвештенство Епископ жички г. Јустин началствовао је 21. јануара 2017. године светим евхаристијским сабрањем верних у Светониколајевској цркви манастира Буково. Преосвећеног Владику г. Јустина, духовника ове свете обитељи, дочекало је братство манастира и верни народ Епархије тимочке, коју је он молитвеним трудом и подвигом водио више од двадесет године, а потом благодаћу Божјом отишао на трон славних Епископа жичких, где се налази већ трећу годину. На светој архијерејској Литургији епископу Јустину су саслуживали архимандрит Козма, игуман манастира Буково, протосинђел Сава (Илић) из Епархије жичке, протосинђел Захарије и јерођакон Марко, сабраћа буковског манастира. Извор: Епархија тимочка

Уводи се у храм Пресвета Дјева – отроковица (девојчица) Марија, будућа Мајка Спаситеља и свих који у Њега верују! Празнујући данас овај догађај из Њеног живота, а будући Њена деца по вери и духу, приморајмо себе да следимо овај поступак по његовој сили и значају, јер је још пророк предизобразио: „Приведоше се Цару девојке за Њом, друге Њене привешће се Теби. Привешће се у весељу и радовању, увешће се у храм Царев.“ (Пс. 4, 15-16) Девојке су – душе верујућих а храм је унутрашње обитавање Бога. Ако смо ми верујући онда смо дужни да идући трагом Богомајке ступимо у унутрашњи храм – пред лице Самог Цара и Бога. Уосталом, увођење отроковице (девојчице) – Богородице у храм било је само предзнак усхођења свих верујућих пред лице Божије. Основу, почетак, па и сам пут ка томе положио је већ Сам Господ Спаситељ – по Својој човечијој природи. Он је, како пише апостол, „ушао у само небо, да се појави пред лицем Божијим ради нас.“ (Јевр. 9, 24) Човечија природа је у лику Исуса Христа прошла небесима и стала пред лице Самога Бога – не ради Господа, него ради нас. Тиме се отворио истински „пут у светињу“ (Јевр. 9, 8), који је за старе био скривен под символом уласка у Светињу над светињама старозаветне скиније (шатора завета). После тога, сви верујући имају одважност да уђу „унутар иза завесе, где као претеча за нас уђе Христос“ (6, 19-20), да уђу „путем новим и живим, који нам је Он отворио завесом, то јест телом Својим“ (Јевр. 10, 19-20). Верујући овим путем новим и живим ступају пред лице Бога приликом исхода из тела. Међутим, да би се тога удостојили, потребно је да у овдашњем животу умно или срдачно сатворе оно што се на делу извршава после смрти, односно, потребно је да још овде умом и срцем уђу „унутар иза завесе“, да стану пред лице Божије и да се утврде у непрестаном обитавању на том месту. Мајка Божија је усходила по степеницама. Постоје, међутим, и степенице или степени умног усхођења ка Богу и могло би се набројати много таквих степена. Ја ћу вам указати само на оне најважније. Први степен је обраћање од греха ка врлини. Човек – грешник не опомиње се Бога, нити се брине о спасењу своје душе и живи како хоће, удовољавајући својим страстима и склоностима без икаквог ограничења, само ако то не нарушава његове односе са другима. Очигледно је куда ће човека одвести такав пут, али грешник то, у свом нераду и безбрижности, уопште не види. Господ, међутим, бди над њим. Догађа се, пак, да или анђео чувар у срцу или реч Божија коју чује, открију његовим очима амбис ка коме иде, када склопи очи. Када грешник осети опасност свога положаја и када пожели да се избави од неминовне пропасти, он у своје срце полаже чврсту намеру да се одврати од својих пређашњих рђавих дела и навика и да започне да живи према заповестима Божијим. Ова промена живота на боље или, како сам већ рекао, обраћање од греха ка врлини, представља први степен усхођења ка Богу. Овога који је ступио на тај степен видећете како се, напрегнувши снагу, бави једино творењем добра. Њега нећете видети на забавама, ни у позоришту, ни на баловима, где се подстичу страсти и где се кроз њих служи сатани. Он је увек у послу: или је на дужности, или се бави породичним пословима, или, пак, добротворним и благочестивим делима. Кад год је то могуће одлази у храм, на службе Божије, чува све црквене уставе, помаже убогима, савесно ради своје послове, трпи када је то потребно, чува мир и мири друге, одликује се постојаношћу и сталоженошћу, не празнослови, мало спава, мало једе, итд. Ово је тај први степен! Други степен је обраћање од спољашње врлине ка подстицању и очувању добрих осећања и расположења. Спољашња дела више се цене по осећањима и расположењима са којима су извршена. И поред привидне исправности, ова дела нису увек исправна и зато губимо велики део наших добрих дела. На пример, боравак у цркви је – богоугодно дело. Међутим, на ово дело може да нас подстакне славољубље, и такво дело више неће бити угодно Богу. Можемо са задовољством стајати у цркви, али само зато да бисмо гледало ово или оно, а то такође поништава врлину стајања у цркви. Исто може да се догоди са сваким добрим делом. Можемо да постимо и да дајемо милостињу – али зато да би нас други видели; можемо много да се трудимо ради других – али због човекоугађања, можемо да се усамимо и трпимо – али због охолости, можемо да будемо врло вредни – из зависти, можемо да исправно служимо – због користољубља и неправедне добити; ако, дакле, испитамо сва наша добра дела и строго просудимо о осећањима са којима су она извршена, може се испоставити да су сва она ништавна и да се поништавају рђавим осећањима која се скривају испод њих! Према томе, морамо будно мотрити да никаква рђава осећања и расположења не оскрнаве наша добра дела. У почетку, када се човек тек обрати од рђавих ка добрим делима, може се рећи да он још није спреман да се бави оним унутрашњим. Сва његова брига окренута је ка томе да се одвикне од рђавих дела и да се навикне на добра. На пример, човек није ишао у цркву и време је проводио у некој разоноди; потребно је да се одвикне од овог рђавог обичаја и да се навикне на цркву. Милостињу није давао и новац је трошио и расипао на нешто друго – мора да се одвикне од расипања и да се навикне на давање милостиње. Постове није поштовао, јео је и слатко и масно – сада од овога мора да се одвикне и да се навикне на друго. Тако је и у свему осталом. У прво време, кажем, када се онај који се обратио од греха тек одвикава од грешних дела и навика и када се тек привикава на добра дела он није у стању да следи своја осећања, мада ни то није немогуће или необично. У то време његова борба са самим собом даје високу цену сваком његовом делу, чак и ако би се ту поткрало неко лоше осећање. После тога, међутим, када се већ навикне на добра дела и када се утврди у поретку врлинског и благочестивог живота, он неизоставно мора да ступи унутар свог срца и да надзире своја осећања. Непријатељ је раније, док су греховне навике биле још увек снажне, настојао да га удаљи од добрих дела. Сада пак, када се одрекао рђавих дела и када се утврдио у добру, непријатељ ће настојати да рђавим осећањима поништи доброту дела. Тада је потребно да се обрати унутар себе и да надзире своја осећања. То је време када онај који служи добру постане свестан невоља, опасности или бескорисности труда уколико уз добра дела не постоје добра (духовна) осећања и када чврсто одлучи да уђе унутар себе, да надзире своје срце и да ни у ком случају не допусти да се појаве рђава осећања и расположења – то је други степен у усхођењу ка Богу. Назива се унутрашњим обитавањем, пажњом ума, трезвеношћу, разликовањем помисли или очишћењем срца. Ово дело састоји се у томе да протерамо лоша и привучемо, подстакнемо и утврдимо добра осећања. Од самога јутра, каже свети Диадох, стани на улаз срца и одсецај главе рђавих помисли које излазе отуда. Наиме, ма какво дело треба да учинимо, истог часа из срца излази рђава помисао не би ли га оскрнавила. Наша је дужност да рђаву помисао протерамо и да на њеном месту створимо добру, а онда да са том добром помишљу извршимо дело. На пример, припремате се да пођете у цркву, а онда вам дође помисао да се лепше обучете да би вас други гледали; или, пак, помисао која каже: иди, тамо ћеш видети тогаи тога, или, па ће рећи да си побожан, и томе слично. Све то треба протерати из срца и на његовом месту створити осећање обавезе да будемо у цркви у славу Божију, а онда са тим осећањем поћи у цркву. Како у овоме, тако треба поступати и у осталим делима. Уколико неко буде са већом будношћу мотрио на срце и уколико немилосрдније буде одсецао рђаве помисли и осеђања која се из њега појављују, утолико ће пре ослабити, угушити и искоренити ове страсне помисли. Оне ће се све мање и мање показивати и на крају ће сасвим ослабити и престати да нас узнемиравају, а на њиховом месту укорениће се добра и света осећања. У срцу ће се тада настанити непомућени спокој. Ово нас подсећа на чашу са мутном водом коју смо оставили да мирује: нечистота ће падати доле, и уколико буде више падала, вода ће утолико бити чистија и најзад ће се сасвим очистити. У њој ће се видети небо, сунце и месец! То је, дакле, други степен – очишћење и чистота срца посредством борбе с помислима и страстима. Трећи степен је окретање од себе ка Богу и састоји се у томе да умом и срцем стојимо пред лицем Божијим, а што заправо и јесте „улазак унутра, иза завесе, улазак путем новим и живим“. Прва два степена су само припрема за овај, али су такви да овај степен без њих не може да постоји. Исто тако, ова два претходна без овог, трећег, не доводе до циља. Његов почетак састоји се у томе да се утврдимо у мислима о присуству Божијем. Ма где био, ма шта да чиниш, буди свестан да се свевидеће око Божије утврдило над твојим срцем и да га потпуно прониче. Као што сунце светли на небу и обасјава читаву васељену и као што се све ствари покрећу и делају под његовом светлошћу тако нека и ми творимо своја духовна дела, имајући на свом духовном своду утврђено духовно Сунце – свевидећег Бога. Овакво унутрашње расположење долази само по себи након што на другом степену умиримо помисли и очистимо страсти. као што је Господ рекао: „Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети.“ Суштина овог степена, међутим, није само у виђењу, као да стојимо пред неким хладним божанством. Виђење је само предворје: суштина је у томе да се и срцем устремимо ка Богу и да се, заборављајући и себе и све око себе, узнесемо ка Њему. Свети Оци ово називају иступљењем, то јест, иступањем из уобичајеног поретка живота и погружавањем у Бога, што се на грчком назива „екстасис“. Да бих вам ово учинио разумљивијим навешћу вам други пример. О једном старцу су говорили да је био свестан себе само до прве славе, тј. само током три псалма, а да се затим погружавао у богосозерцање (богомислије) и тако се умно, без речи, молио Господу непокретно стојећи. О другом старцу су говорили да је увече стајао на молитву, да се окретао лицем према истоку, подизао своје руке и био узнесен ка Богу, остајући у таквом стању све док га излазеће сунце расипањем својих луча не би спустило са блажене висине. управо то и јесте узношење или ступање у унутрашњост, пред лице Божије, а на шта нас је подсетило Ваведење Пресвете Богородице које данас празнујемо. Ово је његово више стање, док је уобичајена пројава овог степена – бар на почетку – пламено срце или појава (унутрашњих) осећања приликом читања, молитве, творења добрих дела, у дому или у цркви, током рада или на путу. Плод свега тога је молитва. Осећање обузима срце и човек својом свешћу улази унутра не желећи да у мислима има било шта друго осим Бога. Уколико се моли у овом стању не може да се засити поклоњењима и молитвеним уздасима ка Богу. Распламсалост срца му причињава велику радост и хтео би да свагда, ако је могуће, буде у таквом стању, како нас уверава свети Макарије Египатски. Ко је, дакле, почео да долази у такво стање ступио је на трећи степен, односно, почео је да усходи од себе ка Богу. То је граница усхођења, али граница која нема краја јер је Бог бесконачан! Ово су три степена којима, следећи Богородицу, усходимо ка Богу. На ком смо степену ви и ја браћо? На првом, другом или трећем? На којем год да смо – добро је! Рђаво је, пак, ако је неко огрезао у гресима и страстима и ако не дела на свом спасењу. Ако се неко, пак, одвратио од грехова и ако је ступио на пут врлине већ је на доброј страни. Само нека такав не стоји на једном месту јер је то опасно, него нека се постепено креће напред „стремећи ономе што је пред нама“ (Филипљ. 3, 13), како заповеда апостол. Амин. фото1 фото2

Икона Пресвете Богородице Тројеручица (грч: Παναγία Τριχερούσα) беше породична драгоценост Светог Јована Дамаскина. Он ју је чувао у личном параклису, у својој кући у Дамаску, почетком VIII века. Тада се целокупна Сирија налазила под влашћу Арапа – муслимана. Тадашњи калиф Дамаска, престонице Сирије, Валид (705-715), као муслиман, није знао да уређује верске послове хришћана Сирије. Стога је у својој палати као првог саветника, за питања потчињеног хришћанског становништва Сирије, запослио, тада још увек, световњака Јована Дамаскина, поштујући га због великог образовања и врлине. Управо у то време, дакле почетком VIII века, појавила се јерес иконоборства, са средиштем у Константинопољу. Њен покретач је био византијски самодржац Лав III Исавријанац. Још увек световњак, Јован Дамаскин је, покретан божанском ревношћу, из Дамаска прогонио иконоборну јерес, како разним писмима тако и речима. Он се на тај начин показао поборник и ватрени подржавалац поштовања светих икона. Обавестивши се довољно о њему и омрзнувши га, иконоборац Лав Исавријанац измисли једну подлост против њега: побринуо се да дође до једног дела написаног руком Светог Јована; затим је свом поверенику калиграфу издао заповест да до краја научи да опонаша начин писања Светог Јована, те да напише једну лажну посланицу; њу је наводно Светитељ послао самом автократору Лаву, подстичући га да дође и без борбе загосподари градом Дамаском из кога одсуствоваше калиф. Ову клеветничку и измишљену посланицу Лав посла свом пријатељу, калифу Дамаска, Валиду (705-715), додавши и своје писмо у коме га уверава у љубав коју има према њему. Њу је показивао и тиме што му шаље посланицу написану руком Јована, из које се ван сваке сумње види да је Јован завереник против Валидовог калифата. Примивши и прочитавши посланице, калиф поверова у приврженост Лавову и нареди, без даљег испитивања, да се одсече десна рука Јованова, која је написала наводну посланицу и да се, за пример свима, обеси на главном тргу Дамаска. Заповест је извршена одмах. Када се онај дан приклањао вечери, Свети Јован је замолио да му дају одсечену руку, пошто је већ извршена калифова заповест. Држећи левом руком одсечену десницу и спајајући је са телом, он се мољаше клечећи целу ноћ пред иконом Богородице. Он мољаше Пресвету Богородицу да га исцели да би наставио да пише у знак сећања на чудо које се догодило. После дуже молитве, уморан од бола и муке, заспа на кратко. У сну угледа Пресвету Богородицу живу на икони и чу како му говори да је исцељена рука, те да не треба више да се жалости. Само, треба да испуни оно што је обећао, тј. да настави да пише у заштиту светих икона. Свети Јован се пробуди и виде уистину да је рука његова здрава и да стоји на свом месту. Једино на оном месту где је била посеклина остаде као црвена нит, ради подсећања колико на страдање, толико и на чудо Пресвете Богородице. Због радости и благодарности према Богородици, Свети Јован се потом постарао да на доњој левој страни иконе припоји сребрну руку, сличну одсеченој. Икона је од тада добила име Тројеручица. До данас се истог обичаја држе побожни и чудесно исцељени хришћани који на Свете иконе полажу различите златне или сребрне предмете на којима су представљени неки од исцељених делова људског тела. После овог чудесног исцелења, Свети Јован одлучује да напусти свет и да се замонаши. Видевши га исцељеног, калиф је разумео дејство Божије силе и затражио опроштај за неправедну казну. Веома ожалошћен због одвајања од Светог Јована, он му најзад даје дозволу да се удаљи из света. Свети Јован напушта Сирију и одлази да монашки живот проходи у чувеној Лаври Светог Саве Освећеног у Палестини. Поред њега је стално Добротворка његова, Пресвета Тројеручица. Поставши монах, он од других отаца у Лаври сазнаје да је Свети Сава Освећени, пре свог блаженог упокојења (VI век), дао заповест да поред његовог гроба причврсте његову „патерицу”, тј. игумански штап. Он је прорекао да ће у будућности као поклоник у манастир доћи један царски син његовог имена, тј. Сава, и да ће, при његовом поклоњењу гробу, причвршћени штап пасти на земљу. Њему је Свети Сава Освећени заповедио да се као благослов дâ игумански штап заједно са иконом Пресвете Богородице која је чувана у Лаври и која се звала Млекопитатељница. Знајући за наведена пророштва Светог Саве, Свети Јован Дамаскин је пре своје смрти оставио завештење да онај царски син као благослов узме и његову Богородицу Тројеручицу. После пет векова, 1217. године, у Лавру као прост монах, поклоник, долази царски син, монах Сава, из Манастира Хиландара. Док се он поклањао гробу Светог Саве Освећеног, игумански штап је пао са свог места. Изненађени, манастирски оци затражише да се обавесте о непознатом монаху-поклонику. Тако сазнаше да се зове Сава и да је царски син. Сумњајући, међутим, још увек и двоумећи се да ли да испуне завештење свог ктитора, Светог Саве Освећеног, они вратише игумански штап на његово место и причврстише га. Следећег дана монах Сава се поклони и други пут пред гробом и игумански штап опет паде. Тако се разрешила свака сумња и монаси одмах монаху Сави дадоше игумански штап, иконе Млекопитатељницу и Тројеручицу. Опремљен овим троструким благословом, Свети Сава се из Палестине враћа на Свету Гору. Богородичину икону Тројеручицу Свети Сава је донео са собом у Хиландар. То је први долазак Тројеручице у Хиландар. После тога, Свети Сава, као што је већ речено, бива рукоположен за архиепископа Србије (1219.) и одлази са Свете Горе. Тројеручица остаје у Хиландару до 1347. године, дакле 100 и више година после престављања Светог Саве (1235). Тада као посетилац на Свету Гору долази српски цар Душан. Након своје посете Хиландару, приликом одласка за Србију, он као благослов манастира узима икону Тројеручице. На тај начин Богородица Тројеручица долази у Србију. До краја XIV века Икона из непознатог разлога и на непознат начин прелази са двора цара Душана у власништво Манастира Студенице. Овај манастир, као и друге области Србије, почетком XV века постају мета напада турских освајача. Обавештени да Турци долазе ка манастиру монаси су се на брзину и журно постарали да спасу највредније драгоцености које су имали. Икону Пресвете Богородице Тројеручицу су ставили и учврстили на самар једног магарета, које су пустили да иде куда га води воља Богородице. И уистину, вођено Пресветом Богородицом, магаре је прошло готово целу Србију и Македонију и дошло на Свету Гору. По заповести Богородице, оно се зауставило недалеко од Манастира Хиландара!? Видевши и схвативши шта се догађа, манастирски оци похиташе и скинуше икону са леђа магарета које је одмах потом пало мртво. Ту где је дошло магаре са иконом, сазидано је поклоничко место у спомен на тај догађај. Сваке године се врши литија са иконом Тројеручице од манастира до тог места у знак сећања на долазак иконе. Тако је Тројеручица торжествено, са псалмопјенијем и кâдом, свечано дошла други пут у Манастир Хиландар. Ради велике почасти, монаси су је поставили на горње место у олтару Саборне цркве Манастира Хиландара. То се догодило почетком XV века. Много касније – не знамо тачно када – вероватно крајем XV века, у манастиру се десио следећи догађај. Игуман манастира умире. Манастир се нашао у тешкој ситуацији у вези са избором новог игумана. Тадашњи многобројни монаси су припадали различитим националностима. Било је Срба, Грка, Бугара и Руса. Грци су предлагали Грка за игумана зато што се манастир налази у грчкој земљи. Срби су, опет, предлагали Србина игумана зато што су ктитори манастира били Срби и што је манастир био познат као српски. Бугари су били најбројнији у манастиру и захтевали свог игумана. На крају, и Руси су предлагали Руса игумана зато што је манастир тада дариван даровима и великим новчаним средствима из Русије. Пошто нису могли да се сагласе између себе, сама Пресвета Богородица решава проблем. У току једне вечерње службе јасно се чуо глас Богородице са иконе да је она игуманија манастира. Монаси су чули глас, али му нису придали посебан значај. Када су другог дана дошли у цркву ради јутрења, монаси угледаше икону на игуманском месту. Мислећи да је црквењак грешком изнео икону напоље, они је опет вратише у олтар. Међутим, следећег дана, на јутрењу опет видеше Богородицу на игуманском трону. Претпостављајући да је еклисиарх, из њима непознатих разлога, починитељ тог дела, монаси му одузеше кључеве од цркве, а врата сами лично закључаше после вечерње, уверивши се претходно да нико није остао скривен у цркви. Ујутро, они исти отворише врата ради служења јутрења. Икона Богородице је опет била на игуманском месту! Тада су се коначно уверили да она сама тако хоће. Док су разговарали о ономе што се десило, у манастир је дошао један пустињак, свима познат по својим врлинама. Он их је обавестио да му се јавила Богородица и рекла да монасима манастира каже да од сада она сама постаје игуманија манастира и да они међусобно треба да се помире. Они више не треба да покушавају са избором игумана, нити да померају икону са њеног игуманског места. Монаси су послушали вољу Пресвете Богородице. Од тада до данас нико је није померио са њеног места. Она се налази стално на игуманском трону, на месту игуманије. Од тада до данас сваки предстојник и духовни отац братства заузима друго место, са стране, поред иконе. Јереји и, уопште, сви монаси манастира праве поклоне пред њом као игуманијом манастира пре него што почну своје служење. Тако је Пресвета Богородица Тројеручица прихватила „палицу” Манастира Хиландара и постала његова Икона Заштитница. Сви монаси који се налазе под њеним игуманством прихватају је као своју мајку, заштитницу и утешитељку у различитим тешким ситуацијама које доноси монашки живот. Икона Тројеручице је врло добро очувана стара икона Богородице и има изузетну изражајност. Лице Пресвете Богородице је толико благо и поглед њен толико мио да побуђује на умиљење оне који јој се поклањају. На икону је, ради заштите и благољепија постављен златни оков који има пет хиљада утиснутих скупоцених драгих каменова, као и друге вредне предмете које прилажу побожни поклоници или они који су доживели чудо од Богородице. Размере иконе су: 111цм висина и 91цм ширина. Икона је литијска, тј. одсликана са обе стране. На њеној позадини се налази предивна византијска икона Светог Николаја. Сваке године 12/25. јула свечано се врши њен празник. Свеноћна торжествена служба прославља част и чуда Пресвете Богородице Тројеручице. Повест о чудотворној икони Пресвете Богородице Тројеручице и акатист Вера