Претражи Живе Речи Утехе

Опште васкрсење пре страдања Свога потврђујући, из мртвих подигао јеси Лазара, Христе, Боже. Стога и ми, попут деце знамења победе носећи, Теби, Победитељу смрти кличемо: Осана на висинама, благословен Који долази у име Господње! (тропар празника) View full Странице

ВЕЛИКА ЛИТУРГИЈСКА РАДОСТ У ПРИДВОРНОМ ПАРАКЛИСУ СРПСКЕ ПАТРИЈАРШИЈЕ: ХИРОТОНИЈА ЈЕРОЂАКОНА АМВРОСИЈА (ВЕСИЋА) У СВЕШТЕНИ ЧИН ЈЕРОМОНАХА Поводом грчког националног празника Дана ослобођења од турског ропства и успомене на ослободилачке устанке из 1821. године, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је 25. марта 2018. године свету архијерејску Литургију са благодарењем у Патријаршијском храму Светог Симеона Мироточивог у Београду. Том приликом, Његова Светост Патријарх је рукоположио јерођакона Амвросија (Весића), доктора Националног техничког универзитета и докторанта на предмету литургика на Теолошком факултету у Атини, у чин јеромонаха. -ФОТОГАЛЕРИЈА- По устаљеној традицији скоро педесет година благодарењу у Придворном храму у Патријаршији српској присуствују амбасадори и војни аташеи Републике Грчке и Републике Кипара са службеницима амбасада и припадницим грчке заједнице у престоном граду Београду. Богослужењу су присуствовали и чланови Удружења за неговање традиција ослободилачких ратова Србије од 1912. до 1918. године. Његовој Светости Патријарху на торжественом молитвеном сабрању саслуживали су архимандрит Евдоким Каракулакис, духовник оца Амвросија из Атине; протојереји-ставрофори проф. др Владимир Вукашиновић - архијерејски намесник београдски, Драги Вешковац - секретар Епископа крушевачког, Љубивоје Радовић - парох крушевачки, и Мирослав Миленковић, старешина Покровске цркве у Београду; протојереј Небојша Тополић, старешина Богородичине цркве у Земуну; презвитери Панајотиос Каратасиос - старешина манастира Светог архангела Гаврила у Земуну, Димитрије Касапис - грчки свештеник у Београду, и Исајло Марковић - старешина цркве Светог апостола Томе у Јоханесбургу; протођакон Стеван Рапајић, ђакон др Здравко Јовановић и ипођакони Владимир Јелић и Ђорђе Мијајловић. Свету Литургију појали су студенти Православног богословског факултета Универзитета у Београду. Извор: Српска Православна Црква View full Странице

View full Странице

(ВИДЕО) Тајна Празника - Свети Јован Крститељ Продукција ТВ ХРАМ View full Странице

Поводом празника Обрезања Господњег, доносимо текст катихете Бранислава Илића под насловом О СУШТИНИ ПРАЗНИКА ОБРЕЗАЊА ГОСПОДЊЕГ. Празник обрезања је веома млад, те тако нема ни претпразништво ни попразништво, а будући да истог дана вршимо молитвени спомен на Светог Василија Великог, Архиепископа Кесарије Кападокијске, по структури службе можемо закључити да је служба Св. Василију Великом старија од службе Обрезања, подсећа катихета Бранислав Илић. Повезан текст: Катихета Бранислав Илић: Свети Василије Велики – богоносни светитељ Суштина празника Обрезања Господњег састоји се у томе да човек, од тог тренутка, живи само за Бога (и за своје спасење), а не више искључиво за себе као раније (чиме је себи само спремао пропаст). Тиме он одбацује раније навике, све утехе и све оно у чему је налазио задовољство, одсецајући страсти и похотна расположења и прихватајући се строгог самоодрицања. (Свети Теофан Затворник) У осми дан после Рождества Оваплоћеног Логоса Божјег прослављамо празник Обрезања Господа нашег Исуса Христа. Када говоримо о овом празнику, претходно треба појаснити старозаветни обред обрезања. У Мојсејевом закону (трећа књига Мојсијева 12, 3) свако мушко дете обрезивано је осми дан након рођења. Тај чин обрезања је представљао потврду и видљиви знак завета са Богом и заједничарења са њим. Уз чин обрезања постојао је чин давања имена детету, јер постојање одређене личности и његов идентитет почиње не рођењем, већ давањем имена, пошто име омогућава однос са заједницом. Обрезање и давање имена представљају један телесни и духовни чин. Давање имена у осми дан имало је и своју символику, будући да је јеврејски народ непрестано очекивао Месију, а осми дан представља есхатолошки дан, незалазни и невечерњи дан Царства Божјег. Све што се чинило у Старом Завету представљало је само сенку. Много тога што се дешавало у Старом Завету, понекад јавно, понекад тајно, указивало је на догађаје, који ће се догодити приликом доласка Господа Исуса Христа у овај свет. Тако је и телесно обрезање служило као знак новог обрезања у Новом Завету, сада већ не телесног, већ духовног обрезања. Господ наш Исус Христос, оваплотивши се од Свете Дјеве Марије, није дошао да укине старозаветни Закон, већ да га испуни. Господ се подвргуо и испуњавању овог Мојсијевог закона показујући на тај начин да је на себе заиста примио човечанску природу. По већ поменутом обичају, Господу је у осми дан наденуто име, које је приликом благовести Архангел Гаврил прорекао Богомајци. Благоволео је Господ примити обрезање, почињући на тај начин страдати за нас, и пијући из оне чаше коју је имао испити до дна, када је на крсту рекао: сврши се (Јн. 19, 30)! Пролива капље крви из једног дела тела, док најзад крв из целог тела није потоцима потекла. Као одојче почиње да страда, и учи се страдању да би, кад буде зрео човек, лако поднео најтеже патње. Јер се измлада треба навикавати на јуначке подвиге. Живот људски препун је трудова као дан, коме је јутро рођење, а вече – крај. Од јутра, дакле, од пелена Богочовек Христос излази на дело своје, на трудове; у трудовима је од младости, и на послу свом до оне вечери када ће сунце помрчати и тама бити по свој земљи до часа деветога. Рећи ће Јеврејима: Отац мој до сада дела, и ја делам (Јн. 5, 17). А шта Господ наш дела? – Наше спасење. Спасење садела усред земље. А да би то потпуно извршио, Он се од јутра младости своје прихвата дела, почињући да подноси телесне болове, уједно и душевно патећи за нас као за децу своју, док се не уобличи у нама сам Он, Христос (Гл. 4, 19). Од јутра почиње крвљу својом да сеје, да би увече сабрао дивни плод нашег искупљења. Поставља се питање какве везе данашњи хришћани имају са обрезањем? У личности Христовој, по речима једне стихире празника, видимо и законодавца, али у исто време и оног који се подвргнуо извршавању закона. Испунивши овај закон, Господ је у овај свет увео нову димензију обрезања, те тако оно више није телесно, већ оно за нас хришћане данас јесте духовни акт. За новозаветне хришћане обрезање постаје нерукотворено, и оно се огледа у Светој Тајни Просветљења (крштења) у тајни крштења водом и Духом. Наше духовно обрезање не престаје и не завршава се у Светој тајни Крштења, оно нас прати кроз сав хришћански живот, јер будући огреховљени, ми у Светој тајни Покајања својим суштинским преумљењем обрезујемо наше огреховљено биће како би постало чистије од прљавштине греха. Када је у питању новозаветна димензија чина давања имена, значајно је споменути један чин, или боље рећи молитву, коју презвитер чита новоређеном у осми дан по рођењу. Ову молитву налазимо на првим страницама молитвослова: „Господе Боже наш, Теби се молимо и Тебе призивамо: нека се светлост лица Твог покаже на овом слуги твом, и нека се Крст Јединородног Сина Твога, знаменује у срце и мисли његове, да би избегао таштину света и сваки зли насртај нечастивога, а држао се заповести Твојих. И подај, Господе, да свето Име Твоје остане неодречно на њему, благовремено присаједињаваном светој Цркви Твојој и усавршаваном страшним Тајнама Христа Твога, да би, провевши живот по заповестима Твојим и сачувавши печат неповређеним, добио блаженство изабраних у Царству Твоме, благодаћу и човекољубљем Јединородног Сина Твога, са којим се благословен, са пресветим и добрим и Животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова амин.ˮ Богослужење празника Обрезања Господњег Исусе, који седиш на престолу светлом као огањ, међу Ангелима, са беспочетним Оцем и Твојим Божанским Духом, благоизволео си да се родиш на Земљи од неудате девојке, мајке Твоје. Због тога си и обрезан био као осмодневно дете. Слава Твојој доброј одлуци, слава Твоме промислу, слава Твоме снисхођењу, Једини Човекољупче! (тропар) У спомен на Обрезање Господње Црква је установила празник који има све карактеристике и знак великих празникâ. Поред успомена на Спаситељево обрезање, према Лукином Еванђељу (Лк. 2, 21), у служби празника празнује се и давање Господу спасоносног имена Исус. О имену Господњем Свети Никодим Агиорит пише: „Ово предраго име Исусово многи имаше као најслађу вежбу у своме уму, на своме језику и у своме срцу, сви блажени подвижници који се настанише на горама и по пећинама, али и многи лаици који се налажаше у свету, свагда говорећи: „Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме“. Имена Господњег сећаше се свакога часа, и зато оно би са њима са сваким њиховим уздахом. Овим именом изгонише зле мисли и лукаве демоне, као што рече Свети Јован Лествичник: -Име Исусово устрашује оне који против њега војују. Празник обрезања је веома млад, те тако нема ни претпразништво ни попразништво, а будући да истог дана вршимо молитвени спомен на Светог Василија Великог, Архиепископа Кесарије Кападокијске, по структури службе можемо закључити да је служба Св. Василију Великом старија од службе Обрезања. Прве спомене на празник налазимо у осмом веку у беседи Светог Андреја Критског на Обрезање Господње. Према сведочанству професора Лазара Мирковића, „још пре увођења празника Обрезања црквени Оци и проповедници обраћају пажњу на овај дан зато што су хришћани у овај дан држали паганске обичаје. Наиме, Римљани су 1. јануара прослављали бога Јануса, као и од времена царева почетак нове године. Да не би хришћани учествовали у овом весељу, црквени Оци и проповедници доносе наредбу да хришћани овај дан проводе у посту и молитви. Шести Васељенски Сабор у 62. канону забрањује вернима забаве поводом празновања првог дана у месецу. Синаксар празника Обрезања Господњег говори да је Господ из два разлога примио обрезање. Прво, јер је желео да затвори уста јеретика који су се усудили да уче како Христос није примио истинско тело него да се само привидно оваплотио. И друго, да изобличи Јевреје који су га осуђивали да крши Закон. Тако, Давалац Закона, ради нашега спасења, испуњава оно што је Закон предвиђао. Међутим, истовремено нас уводи у земљу благодати. Јер се Закон даде преко Мојсеја, а благодат и истина постаде кроз Исуса Христа.Сва химнографија празника Обрезања наглашава духовни значај Обрезања који за нас има спасоносни значај. С друге стране, химнографија овог празника на неколико места назива Господа Христа и законодавцем и примаоцем закона, који по својој неузмерној љубави нас ради на себе прима закон у виду телесног Обрезања како би ми Просветљени Његовом личношћу и Његовим примером примили духовно обрезање које нас приближава Богу и чини нас истинским синовима и кћерима Његовим. Господ свих трпи обрезање и људска сагрешења, као Добар, обрезује. Данас даје спасење свету. Радује се међу небеским силама Творчев јерарх, светлоносни Василије Христов, познавалац божанских тајни. (кондак) катихета Бранислав Илић ИЗВОР: Српска Православна Црква View full Странице

Припремили професори Богословије Светог Саве у Београду: Јован Лазаревић и ђакон Бранислав Кеџић. View full Странице

Поводом празника Рођења Господа нашег Исуса Христа доносимо текст катихете Бранислава Илића о богослужбеним особеностима овог величанственог Господњег празника. Аутор читалаштву на један опитан начин преноси значај празничних богослужења почевши од предпразништва, затим навечерја празника, као и богослужбене особености на сам дан празника и у његово попразништво. Катихета Бранислав Илић посебну пажњу посвећује химнографији празника која и представља центар овог занимљивог текста. Царство Твоје, Христе Боже, царство је свих векова и власт Твоја над сваким је нараштајем. Оваплотивши се од Духа Светога и очовечивши се од Марије, увек Дјеве, светлошћу нас обасја када дође Христе Боже, Светлости од Светлости, Сјају Очев који сву творевину озари. Све што дише хвали Тебе, одраз славе Очеве. Боже који си онакав какав си био, какав си из Дјеве засијао, помилуј нас! (Трећа стихира на вечерњем Рождества Христовог) Рождество Господа нашег Исуса Христа највеће је чудо Неба и Земље, историје и вечности. Своју љубав према нама Бог је показао пославши Сина свог Јединородног у овај свет, те тако предвечни Син Божији постао је историјски Син Човечији, да нâс људе, који смо до Његовог доласка седели у тами и сенци смртној, учини синовима Божијим. У 16. беседи на Рождество Христово велики свети и богоносни Григорије Палама вели: „Оваплоћење Бога Логоса донело је нама људима неисказана блага, па и сâмо Царство Небеско. Колико је до оваплоћења и очовечења Бога Логоса небо било далеко од земље, толико је далеко било од нас Царство Небескоˮ. Друга пак литијска стихира празника јасно и сликовито описује да се рођењем Христовим небо и земља сједињују и постају једно: Небо и земља данас су сједињени јер се Христос родио. Данас се Бог на земљи јавио, а човек се до небеса уздигао. Данас је, због човека, видљив у телу Онај који је по природи невидљив. Стога Му и ми одајмо славу Ангелским ускликом: „Слава на висини Богу, а на земљи мир!“ Између дванаест великих Господњих празника посебно и значајно место заузима празник Рођења Господа нашег Исуса Христа као извор и темељ свих празникâ. У првим вековима празник Рождества Христовог прослављан је заједно са празником Богојављења те су тако чинили један празник под називом епифанија (грч. επιφάνεια) или теофанија (грч. Θεοφάνια) који је прослављан 6/19. јануара. У оквиру овог јединственог заједничког празника прослављана су и величана сва Божија јављања и знамења која је чинио: Његово Рођење, Крштење, поклоњење три мудраца, чудесно умножење хлебова, претварање воде у вино у Кани Галилејској итд. Из празника епифаније као колективног празника издвојен је празник Рождества Христовог и премештен је на 25. децембар/7. јануар. По сведочанству уваженог професора Лазара Мирковића, празник Рождества Христовог засебно је почео да се прославља најраније на западу у Риму. На истоку најраније засебно прослављање увео је Свети Григорије Богослов у Цариграду. Празновање Рождества Христовог у Кападокији увео је Свети Василије Велики, а у Антиохији Свети Јован Златости, који је празник Рождества Христовог назвао мајком свих празника: „Долази празник који код свих изазива велико страхопоштовање и свети страх, који се са слободом може назвати: мајком свих празника. Који је то празник? Телесно рођење Христово. Јер из њега су произашли празници Богојављења, Васкрсења, Вазнесења, Духова. Да се Христос није родио телом, Он не би био крштен, не би страдао и васкрсао, не би послао Духа утешитеља. Из овог празника телесног рођења Христовог као реке теку сви остали празници“. Величање и прослављање сваког празника садржано је у светом богослужењу цркве које и јесте центар нашег општења са Богом и свима светима. Богослужење празника Рождества Христовог богато је дивном химнографијом кроз коју прослављамо Име Божје и Његову неизмерну љубав коју је изобилно показао према роду човечјем пославши у овај свет Сина свог Јединородног. Претпразништво Рождества Припреми се Витлејеме, отвори се свима Едеме, радуј се Еуфрате, јер Дрво Живота у пећини процвета од Дјеве: Мислени Рај се показа у њеној утроби, и у њему божански Плод. Од Њега једући живи ћемо бити и нећемо умрети као Адам: Христос се рађа, да обнови пали људски лик. (Тропар претпразништва) Светли празник Рождества Христовог има пет дана претпразништва које одликују неке богослужбене особености. Једна од главних карактеристика божићног претпразништва јесте сличност са богослужењем страсне седмице. Наиме, канони на повечерју састављени су по образцу канонâ страсне седмице. Тако нпр. 20. децембра на повечерју имамо два канона (трипеснеца) који су настали по угледу на каноне (трипеснеце) Великог понедељка и Великог уторка, 21. децембра по угледу на канон Велике среде, 22. децембра по угледу на канон Великог четвртка, 23. децембра по угледу на канон Великог петка, као и 24. децембра по угледу на канон Велике суботе. Занимљиво је истаћи да је чак и припев канона исти као у данима страсне седмице (Слава теби Боже наш, слава теби!) Ова богослужбена повезаност страдалне седмице и Рождества Христовог свакако није случајна. Ова богослужбена веза наглашава Христово предавање вољи Очевој, које у исто време представља почетак ношења Крста који свој врхунац добија управо у данима страдалне недеље и у трагици Светог и Великог петка. Дјева данас иде да неизречено роди превечно Слово у пећини: Весели се Васељено, слушајући, и прослави са Ангелима и пастирима, превечнога Бога, који је желео да нам се јави као мало Дете. (кондак претпразништва) Богослужбене особености навечерја празника Рождества Главне богослужбене особености навечерја Рождества јесу служење царских часова, изобразитељне, као и служење Литургије Светог Василија Великог која почиње вечерњим богослужењем. Царски часови: Грчки минеји не познају титулу „царски“, како се ови часови код нас називају, већ их називају „велики“, док им црквенословенски минеји не дају никакав епитет, мада је извесно да је назив царски код нас, као и цела богослужбена терминологија, руског порекла. Схватање које порекло оваквог титулисања овог богослужења доводи у везу са присуствовањем византијских царева, па по угледу на њих руских, изузетно на овим часовима (само на навечерје Божића и Богојављења те на Велики Петак) нема потврде у Порфирогенитовом делу о дворским церемонијама. Штавише, у грчком богослужењу на овим часовима није предвиђено многољетствије, док у црквенословенском јесте. То се може узети као знак да је порекло назива царски за ове часове руско, а да је присуство царева на њему руска пракса која је по идеолошком концепту „трећег Рима“ довођена у везу са византијским двором. Поуздан одговор, међутим, тражи испитивање литургијских рукописа. [1] У току једне богослужбене године царски (велики) часови служе се само три пута: у навечерје Рождества, у навечерје Богојављења, као и на Свети и Велики петак. Поредак Царских часова навечерја Рождества Христовог прилагођен је тематици празника. Тропар и кондак навечерја празника заједнички су за све часове: Беше некад у Витлејему на попису Марија заједно са старцем Јосифом – јер он беше из Давидова потомства – а била је у трудноћи без семена зачетој. Утом јој дође време да се породи, но нигде не беше места да одседне. Али, као удобна палата, указа се царици пећина. Христос се рађа да палог човека опет уздигне у свој лик. (тропар навечерја) Дјева данас иде да превечну Реч у пећини неизрециво роди. Играј васељено чувши за ово, прослави са Ангелима и пастирима Онога који изволе да се јави као млађано детенце, а превечни је Бог. (кондак навечерја) Светописамска читања како Старог, тако и Новог Завета чине темељ последовања Царских (великих) часова. Из Старог Завета читамо такозване паримеје, док из Новог Завета читамо одељке из посланица Светог Апостола Павла, као и одређене Еванђелске перикопе. Редослед Светописамских читањâ на Царским часовима у навечерју Рождества: На првом часу: Из књиге Пророка Михеја (гл. 5,2‐5,3) Из посланице Јеврејима Светог апостола Павла (гл. 1,1‐1,12; зач. 303) Из Еванђеља по Матеју (гл.1,18‐1,25;зач.2) На трећем часу: Из књиге Пророка Варуха (гл. 3,36‐4,4) Из посланице галатима Светог апостола Павла (3,23‐29; зач. 208) Из Еванђеља по Луки (гл. 2,1‐20; зач. 5) На шестом часу: Из књиге Пророка Исаије (гл. 7,10‐16; 8,1‐4; 9‐10) Из посланице Јеврејима Светог апостола Павла (1,10‐2,3; зач. 304) Из Еванђеља по Матеју (2,1‐12; зач. 3) На деветом часу: Из књиге Пророка Исаије (гл. 9, 6‐7) Из посланице Јеврејима Светог апостола Павла (2,11‐18; зач. 306) Из Еванђеља по Матеју (2,13‐23; зач. 4) Литургија Светог Василија Великог: Света Литургија Василија Великог у навечерје Рождества почиње вечерњим богослужењем, које је богато дивном химнографијом особито у стихирама на Господи возвах. У случају да навечерје Рождества падне у суботу или недељу уместо Василијеве служи се Литургија Св. Јована Златоустог. Ходите, обрадујмо се Господу, разматрајући тајанство које је пред нама! - Преградни је зид порушен, пламени се мачеви дају у бег и од дрвета живота уклања се херувим, а ја рајском храном се частим, које бејах лишен због непослушности. Јер непроменљив лик Оца, одраз његове вечности, узима обличје слуге излазећи из Мајке која не окуси брака, а не подлеже промени. Јер какав је био, такав је и остао, будући истински Бог, а какав није био прихвата да буде, да постане човек из љубави према човеку. Њему ускликнимо: „Боже, који си се родио од Дјеве, помилуј нас! (прва стихира на Господи возвах). Након входа са Еванђељем и појања химне Свете тихиј и појања прокимена читају се Старозаветни одељци (из књиге постања, бројева, Пророка Михеја, Пророка Исаије, Пророка Варуха, Пророка Данила). Након ових чтенија поје се Трисвето после чега се читају Апостол (Јев. 1,1‐9; 1,10‐2,3; зач. 303 и 304) и Еванђеље (Лк. 2,1‐20; зач. 5). Богослужбене особености на сâм дан празника Рождества Господа нашег Исуса Христа Твојим Рођењем Христе Боже наш, засија свету светлост Богопознања, јер се у тој светлости звездом учаху они који звездама служе, да се клањају Теби, Сунцу Правде, и да познају Тебе са висине Истока, Господе, слава Ти! (тропар празника) Према богослужбеном уставу, на празник Рождества Христовог предвиђено је служење великог повечерја и јутарњег, а као круна и врхунац богослужбеног прослављања служи се света Литургија. Грчки богослужбени устав предвиђа почетак свеноћног бденија великим повечерјем када навечерје празника рођења Христовог није у суботу или недељу, тј. сâм празник у недељу или понедељак. Према типику проте Василија Николајевића када навечерје празника падне у суботу или недељу - Бденије се служи почев са Вечерњим богослужењем без Литије (како је изложено у служби празника), а затим се служи Велико повечерје, а потом празнично Јутрење.. На великом повечерју након уобичајеног уводног дела поје се химна С нами Бог… после које следи читање малог славословља и појање литијских стихира празника. За време појања ових стихира сабрани народ предвођен свештенослужитељима одлази у припрату храма. Небо и земља данас, као што је пророковано, нека се обрадују! Ангели и људи нека духовно светкују! Јер Бог се јави у телу онима који седе у мраку и сенци, родивши се од жене. Пећина и јасле Га прихватају, пастири чудо разглашавају, мудраци са Истока у Витлејем дарове доносе, а ми, недостојним устима, угледајући се на Ангеле, хвалу му одајмо: „Слава на висини Богу, а на земљи мир!“ Дође очекивање многобожаца, дође, и спасе нас од робовања ђаволу. (прва литијска стихира) Потом као и на великом вечерњем следи појање стихира на стиховње. Међу овим стихирама по свом садржају посебно треба истаћи стихиру коју појемо на славу: Весели се, Јерусалиме! Светкујте сви који љубите Сион! Данас је раскинута привремена уза Адамове осуде, отворен је рај, обеснажена је змија – јер ону коју превари некад спази да је сад Мајка Створитеља. О силнога богатства мудрости и познања Бога! Она преко које се, као оруђа греха, у сваком телу удомила смрт поста зачетак спасења свему свету преко Богородице. Из ње се рађа детенце a свесавршени Бог. Својим рођењем Он њено девичанство запечаћује, Својим пеленама узе греховне дреши, а Својом детињом слабошћу порођајне болове ожалошћене Еве лечи. Да игра и плеше сва творевина! Христос је дошао да је Себи дозове и да спасе душе наше. На празничном јутарњем богослужењу након катизми и сједалних, поје се полијелеј након чега презвитер поје величаније празника: Величам Те, Христе, Даваоче живота, ради нас сада рођени од безневесне и пречисте Дјеве Марије! Пре читања јутарњег еванђеља празника (Мт. гл.1,18‐1,25; зач.2) поје се празнични прокимен: Пре Данице родила Те утроба моја, заклео се Господ и неће се покајати. (Пс. 109, 3‐4). Празник Рождества Христовог има два канона, први канон саставио је Свети Козма Мајумски, док је други канон празника дело Светог Јована Дамаскина. Након појања канона и мале јектеније са возгласом, поје се сјетилен празника: Посетио нас је са висина Спаситељ наш, Исток истока, и ми који смо у тами и сенци смртној нађосмо истину. Јер од Дјеве родио се Господ. Уколико је празник рођења Христовог у недељу или понедељак, онда се на сâм дан празника служи литургија Светог Василија Великог, док дан уочи празника бива Литургија Светог Јована Златоустог. Особености Свете Литургије на Божић јесу празнични антифони, затим празнично входноје (Пре Данице родила Те утроба моја, заклео се Господ и неће се покајати, Ти си свештеник до века по чину Мелхиседековом. (Пс. 109,3‐4)) Уместо трисвете песме поје се „Ви који се у Христа крстистеˮ након чега следе Светописамска чтенијâ из посланице Светог апостола Павла галатима (4,4-7; зач. 209) и јеванђеља по Матеју (2,1-12; зач. 3). Уместо достојно поје се ирмос празника, док се као причастен поје псаламски стих Избављење посла Господ народу свом. (Пс. 110,9).. Међу писцима химнографије празника Рождества значајно је истакнути пре свега Светог Романа Мелода који је написао чувени велики кондак Рождества, који нажалост данас није у потпуности сачуван. Свети Герман патријарх цариградски написао је прву стихиру на Господи возвах, и ниње на литијским стихирама, прву и другу стихиру на стиховње, као и славу на хвалитним стихирама. Анатолије је саставио три стихире на Господи возвах и трећу стихиру на стиховње. Славу на Господи возвах написала је монахиња Касија. Свети Јован Дамаскин саставио је: прве три литијске стихире, као и славу на стиховњим стихирама. Затим други канон и и ниње на хвалитним стихирама. Свети Козма Мајмски саставио је први канон, док је Свети Андреј Критски четири стихире на хвалитне. Празник Рождества Христовог има шест дана попразништва. Дјева данас Превечнога рађа и земља пећину Неприступном приноси. Ангели са пастирима славослове, а мудраци са звездом путују. Јер се нас ради роди као дете Превечни Бог. (кондак празника) катихета Бранислав Илић [1] Служба празника телесног рођења Господа нашег Исуса Христа, стр. 4, Крагујевац 2000. године. View full Странице

Детињци, Материце, Оци У црквеним службама поводом празника Рођења Христовог постоје три посебне недеље, две пре, а једна после Божића. То су Недеља Праотаца, Недеља Отаца и Недеља Богоотаца. У Недељу Праотаца (у српском народу познатoj као Материце) помињемо на богослужењима све родоначалнике Народа Божјег, од Адама до Јосифа, заручника Маријиног. Помињемо и све пророке који су проповедали о Христу, од Самуила до Јована Крститеља. У Недељу Отаца (у нас познатој као Оци) прослављамо све Исусове претке по телу који се наводе у родослову у Јеванђељима од Матеја и Луке. У Недељу Богоотаца, после Празника Рођења Христовог, чинимо успомену на Праведног Јосифа, заручника Маријиног и на цара Давида као директног претка Исусовог. Дочекујући празник насветијег Рођења на земљи, српски народ и Српска Црква у три недеље пред овај празник обележавају наше овоземаљске породице, а које су Цркве у малом и слике љубави Божје у Светој Тројици. Дакле, то је типично српско слављење, као што је и крсна слава типична српска светковина. У књизи Веронаука у кући из 1982. године пише: "Припреми овог најрадоснијег дана, искључиво у нашем српском народу, посвећене су нарочито три последње недеље пред Божић, за које наш народ има и специјалне називе: Детињци, Материце и Оцеви, као и за дане уочи самог празника: Туциндан и Бадњидан. У овим припремним недељама пред Божић народни обичаји су, углавном, свуда исти. Најпре оци и мајке, у трећу недељу пред Божић, која се зове Детињци, изјутра рано "везују" своју децу, негде чак и ону у колевци, а деца им се "дреше". Пошто је то увек недеља по Светом Николи, то обично "Свети Никола ујутру доноси деци поклоне". У другу недељу пред Божић, која се зове Материце, оци и деца "везују" мајке (матере), а оне им се "дреше". У недељу пред сам Божић, која се зове Оци, мајке и деца "везују" оце, а они им се "дреше". Ово узајамно "дрешење" је узајамно чињење поклона љубави, што ствара празничну, свечану атмосферу у породичним хришћанским круговима. Такву празничну атмосферу створили су источни мудраци светој породици Богодетета поклонивши Му се у Витлејемској пећини, уз дарове: смирне, тамјана и злата. Символика овог узајамног "везивања" и "дрешења" деце и родитеља јасна је: припремамо се за дочек најрадоснијег празника хришћанског - Божића, који је помирио човека са Богом одрешивши га веза греховних, а везавши га новом везом љубави за Бога. У жељи, дакле, да Његов долазак сачекамо везани најчвршћим везама међусобне љубави, јер је и Он - Божић - Љубав, која је "свеза савршенства", и ми се о Детињцима, Материцама и Оцима међусобно "везујемо" и "дрешимо". То везивање и дрешење превазилази наше породичне кругове и простире се на рођаке, пријатеље и све наше познанике, и тако настаје спонтано опште српско, православно-хришћанско прослављање везивања и дрешења пред наступајући празник Рођења Спаситељева, који је одрешио Адама и Еву од вечне смрти и подарио им живот вечни. И тако, искључиво српски народ је осмислио на свом сопственом искуству наш хришћанско-православни календар, који је уједно и српски народни календар. Детињци, Материце и Оци су, дакле, наши народни празници нанизани у предпразништву Рођења Христовог, тако да су у средини Материце, дан мајки, јер је мајка веза по којој "да није мајке, ни света не би било". Материце су празник Светих српских мајки, Детињци су дан Свете српске деце, а Оци - дан Светих српских отаца, чији се број не може избројати. протопрезвитер-ставрофор Душан Колунџић Извор: Српска Православна Црква View full Странице

У новом Ристрету у 8:30 отац Миодраг Андрић говори о састанку поводом Конференције европских хришћанских цркава која ће бити одржана у маја 2018. године у Новом Саду, затим о комерцијализацији Божића, о величини подвига многопоштоване светитељке Екатарине, као и о лепоти и унивезалном значају празника Ваведења Пресвете Богородице. Благодарећи Радију Беседа, Епархија бачке доносимо звучни запис разговора са протонамесником Миодрагом Андрићем. View full Странице

У навечерје празника сабора Светог Архангела Михаила доносимо емисију Телевизије Храм "Тајна празника" у којој се можемо упознати са историјатом овог празника, химнографиом, али и значају прослављања Светих Архангела и Ангела у животу наше Свете Цркве. View full Странице

Начелник Генералштаба Војске Србије генерал Љубиша Диковић примио је данас делегације јединица за електронска дејства и верске службе поводом њихових празника. Начелник Генералштаба Војске Србије генерал Љубиша Диковић примио је данас делегације јединица за електронска дејства и верске службе поводом њихових празника. Делегацију рода јединица за електронска дејства је предводио пуковник Зоран Ненадовић, командант 224. центра за електронска дејства, а делегацију верске службе – пуковник Саша Милутоновић, начелник Одељења за веру у Управи за људске ресурсе Генералштаба Војске Србије. Дан јединица за електронска дејства слави се 11. новембра у спомен на дан када је 1946. године у Нишу формирана прва јединица за радио-извиђање и противелектронска дејства. Дан верске службе слави се 12. новембра у спомен на дана када је 1839. године први пут дефинисано вршење верске службе у војсци, доношењем Војног закона у Војсци Кнежевине Србије. View full Странице