Претражи Живе Речи Утехе

Братство Спомен-Храма св. Саве на Врачару позива благочестиви народ на молитвену прославу празника св. Нектарија егинског, у среду 22. новембра 2023. године. Света Литургија ће бити служена у малом храму св. Саве, у коме се чува честица моштију св. Нектарија, од 7 сати и 30 минута, а света Тајна јелеосвећења ће бити служена од 16 сати у великом Светосавском храму. Извор: Храм Светог Саве

Пресвета Дева Марија рођена је од старих родитеља Јоакима и Ане. Отац јој је био из племена Давидовог, а мајка од рода Ароновог. По оцу је била царског, а по мајци архијерејског рода, и тиме предображавање Онога који ће се из ње родити, Цара и Првосвештеника. Већ стари, Јоаким и Ана усрдно су се молили Богу да им подари дете, да их обрадује као што је некада обрадовао Аврама и Сару даровавши им сина Исака. И Бог их обрадова, дарова им више него су могли и уснити, не само кћерку него и Богомајку. Рођена у Назарету, након три године Пресвета Дева је одведена у јерусалимски храм, да би се вратила у Назарет где је ускоро чула благовест Светог архангела Гаврила да ће родити Сина Божијег. Тропар Рождеству Пресвете Богородице. Рођење Твоје Богородице Дјево, објави радост свему свету, јер из Тебе засија Сунце Правде, Христос Бог наш, и укинувши проклетство даде благослов, а уништивши смрт дарова нам живот вечни. *** Реч светог Јована Дамаскина на рођење Пресвете Богородице Ходите сви народи, сав род људски, сваки језик и узраст и свако звање, да са радошћу празнујемо рођендан Радости свега света.Шта ћемо, дакле, принети Мајци Речи, него реч? Сва твар нека празнује са нама и нека хвали Ане свете порођај најсветији, јер је родила свету Ризницу добара неотуђивих Јер Њоме - Богородицом, Творац је кроз људску природу сву твар претворио на боље. Јер ако је човек, постојећи између духа и материје, свеза све видљиве и невидљиве твари, онда је Реч Божја - Творац, сјединивши се са природом људском, преко ње се сјединио и са целокупном творевином. Празнујмо, дакле, данас разрешење људске неплодности, јер се овим пресече немаштина добара. Али, зашто се од нероткиње роди Дјева Мати? Зато што је требало да Једино Ново под сунцем, главно и највеће Чудо, чудима буде припремљено и постепено се од мањег узиђе на оно што је више. А имам и други разлог, узвишенији од овог и божанскији. Природа се, наиме, побеђује благодаћу и стоји бојажљиво, не усуђујући се да прва крене. Пошто се, дакле, од Ане имала родити Богородица Дјева, зато се природа није усуђивала да предухитри плод благодати, него је остала бесплодна док благодат не произрасте род. Јер је требало да буде прворођена Она која је имала родити Прворођенога све твари, у Коме све постоји (Кол. 1, 15.17). О блажени супрузи Јоакиме и Ано, вама је дужна сва наша природа, јер је кроз вас принела Дар Творцу, Дар изнад свих других дарова - чесну Матер, једину достојну Саздатеља! О преблажено бедро Јоакимово, из којега произађе семе пречисто! О предивна материцо Анина, у којој се постепено уобличи и узрасте и роди се Дете пресвето! О утробо, која си носила у себи живо и одушевљено Небо, пространије од небеских пространстава! О гумно, које си донело Стог животворне пшенице, као што и сам Христос негде рече: Ако зрно пшенично, паднувши у земљу не умре, онда једно остане (Јн. 12, 24)! 0 груди, које сте дојиле Ону која је дојила Хранитеља света! 0 чудеса над чудесима, и предивних ствари над предивнима! Али је и требало тако да се Божје неисказано и снисходљиво оваплоћење најави и припреми чудесима. https://www.facebook.com/manastirbrnjak.brnjakmonastery/

У навечерје празника Светог Василија Острошког, 11. маја, у манастиру Острог служена је Вечерња служба којом је началствовао Његово преосвештенство Епископ источноамерички г. Иринеј у присуству Високопреосвећеног Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија и преосвећене господе епископа бихаћко-петровачког Сергија и буеносајреског и јужно-централноамеричког Кирила, свештенства и свештеномонаштва из више епархије Српске православне цркве. Молитвеном сабрању присустовало је више хиљада вјерника који су упркос лошем времену дошли из разних крајева на поклоњење Острошком чудотворцу. Празник је сабраном вјерном народу честитао Митрополит Јоаникије, који је бесједећи по отпусту исказао дубоку дирнутост због љубави коју су сви, поготово дјеца и омладина, показали када су и по овом великом невремену дошли у Острог: “Свима срећан празник Светог Василија Острошкога, нека би дао Бог да Свети Василије награди ваш труд! Не памтим да је било некада баш овако невријеме, али и то је дар од Бога. Тиме се показује права, истинска вјера и љубав, када било каква непогода није могла да спријечи ову дјецу и омладину, има доста и одраслих, хвала Богу, да приступе данас Светом Василију. Ту видимо какав је карактер нашега народа, јер тешко да је неко могао ову дјецу у школама научити да подносе такву жртву. Ово је нешто што су наслиједили и од својих давних и ближих предака. Наш народ је вјеран највећим вриједностима и својим светињама.” Високопреосвећени Митрополит Јоаникије је казао да Свети Василије из Острога чудотвори вјековима и да је примио много тешкоћа и суза, уздаха, надања и молитава од свога народа те да је Бог тако устројио и показао своју милост и старање о српском роду: “И послије спаљивања моштију Светога Саве послао је Светога Василија Острошкога да буде други Свети Сава и да се преко његових моштију изливају чудеса у манастиру Острог, као што су се раније вјековима изливала чудеса и исцјељења, благослов и укријепљење духовно преко моштију Светог Саве у Милешеви. Благодаримо Богу који нам је дао таквога светитеља, утјешитеља и чудотворца.” Подсјетивши да се код Светог Василија од његових светих моштију безброј људи утјешило, исцјелило, Митрополит црногорско-приморски Јоаникије је нагласио да Свети Василије притиче свима у помоћ који му се обраћају на разне начине и да се често догађа да многи од оних које су љекари отписали, дођу и исцијеле се код његових моштију: “Није мање чудо када дође човјек потпуно равнодушан према вјери или без икакве вјере, или има нешто против вјере и Цркве, па се потпуно обрати Богу код моштију Светога Василија. И постане добар хришћанин, кајући се за своје претходне гријехе, гледајући да у своме животу касније што више угоди Богу, да би тиме показао да се поправио и да је нашао прави пут спасења.” На крају свог обраћања Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије позвао је сабране да заблагодаре Богу и Светоме Василију Острошкоме: “Надам се у Бога да ће овај ваш труд који сте принијели Светоме Василију, и ви који сте дошли из ближих и ви из даљих крајева, и они који су се добро сквасили и претрпјели, и они који су дошли боси, да ће сви од Бога и Светог Василија бити награђени. Амин, Боже, нека тако и буде! Свима на здравље и на срећу и радост! Да благослов Божји понесете од моштију Светог Василија у својим душама својим домовима и својим породицама. Христос Васкрсе!” Молитвена прослава празника Светог Василија наставиће се у поноћ, када ће поред његових светих моштију бити прочитан Акатист. Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије служиће сјутра, на празник Светог Василија Острошког Чудотворца, са више архијереја Цркве Божије Свету службу Божију у манастиру Острог, са почетком у 8 часова, а послијеподне у 18 часова, предводиће Световасилијевску литију кроз град Никшић. https://mitropolija.com/2023/05/11/navecerje-praznika-svetog-vasilija-ostroskog-blagodarimo-bogu-koji-nam-je-dao-takvoga-svetitelja/

Као и свака доминантна идеологија која одређује и дефинише неку епоху постојања људског рода, тако илиберални капитализам, који се на нашим просторима манифестује кроз појаву радикалног евроунијатства каоконцепта који нема алтернативу, има своје принципе којима настоји да регулише живот, дјелање и размишљањасваког човјека. У смјернице, према којима је дужан свако да усклађује своје животне навике, спада свакако и она која се тиче самог доживљаја институције празника и начина празновања. Због скучености простора, ми ћемо се у редовима који слиједе трудити да у најкраћим цртама опишемо однос према појави празника, у оним епохама које су, бар према нашем скромном расуђивању, у великој мјери одредиле свијест и начин размишљања људи нашег поднебља, па самим тим и њихов однос према оним данима у години које сматрају празничним. На тај начин ћемо покушати да објаснимо и савремена одступања, карактеристична за људе који су само номинално вјерници, а у стварности не практикују светотајински живот Цркве, у прослављању значајних датума у животу Цркве. Стари Завјет и празници Наше вријеме одликује постепено и скоро непримјетно напуштање обичаја и навика људи, према којима је баш недјеља тај дан који се безусловно мора провести у одмарању од свакодневне рутине и обавеза. Наиме, све је заступљенија појава великих трговачких ланаца, малих продавница и сличних објеката, чије је радно вријеме потпуно еквивалентно њиховим обавезама у осталим данима седмице. Такође, све више срећемо људе који овим даном журе на своје радне обавезе. Но, треба рећи да хришћанско одмарање недјељом вуче корјене из старозавјетног култа суботе, будући да је она била последњи дан седмице, која се у њој врхунила. Чињеница да је Бог шест дана стварао свијет, а да је седмог одмарао, инспирисала је и крајње утицала да Закон установи институцију суботе, као дана ултимативног одмора, у којем је прецизно дефинисан и одређен чак и број корака који се у њему може прећи. Такође, празновање Пасхе у свим својим фазама, имало је велику улогу у историји Старог Израиља. За вријеме његовог номадског периода, баш као и у вријеме освајања хананске земље, и коначно након изласка из Египатског ропоства, смисао и значај Пасхе се потпуно допуњавао и обогаћивао. У периоду непосредно прије доласка Христа, овај празнике се свео на спомен изласка из Египта, четрдесетогодишње лутање кроз пустињу и улазак у Обећану земљу, поставши тако празником људске историје. Велику важност за стари Израиљ имао је и празник Педесетнице, везан за природу, будући да је био празник свеопштег цвјетања, првих изданака, плодова и растиња. Касније се овај празник врхунио у спомен на Мојсијев одлазак на Синај, склапање савеза са Богом, добијање заповјести и установљење Закона. У значајне празнике спада и дан Помирења, који се празновао почетком нове године, а симболизовао је суд између Бога и народа његовог, те доношење саме пресуде. Празник Сјеница, који је уведен при уласку у Обећану земљу је био везан за земљорадњу. Празновао се седам дана, са свакодневним богослужењем у јерусалимском храму. Кратак осврт на празнике везане за религију Старих Словена Слободно можемо рећи да су и празници Старих Словена били везани за природу и вријеме. Дух анимизма и паганизма који су били преовладавајући у то вријеме, одређују ондашњу праксу празновања. Самим тим су и празници морали бити повезани за жетвом, вршидбом, косидбом и слично. Први значајни празник била је Кољада (21. децембар), дан зимског солстиција. Назив потиче од имена коледа, духа или божанства зимског солстиција. Стриненија (9. март) – када се поштовало паганско божанство Весна. Масленица (21. октобар) – када се правила лутка од кукуруза. Најважнији празник је био посвећен Перуну, и између свега осталог, обухватао је и приношење жртава. Остали празници су били Русалка, Купала, Медов спас и други. Комунизам и његови празници Оно што у значајној мјери карактерише ову тоталитарну идеологију јесте тежња да се из свијести народа који јој је потчињен избаци навика празновања црквених празника. Међутим, идеолози комунизма су брзо увидјели оно што и још једна безбожна наука, позната под именом социологија, не спори. Наиме, многи социолози су дошли до схватања према којем празновање празника припада најдубљој основи људског бића, живота и културе. Стога се и у оквиру комунизма почињу обиљежавати разни датуми везани за устанке (4. јул – дан борца, 7. и 13. јул и сл) баш као и рођендани „великих вођа“, „дан републике“ и сл. У цијелом конгломерату усиљених празника, нарочито треба издвојити 1. мај – празник рада, који је у неком својим облицима преживио у нашем региону, па чак и у остатку Европе, све до данас. Наиме, 1. маја 1886. године у Чикагу је дошло до великих демонстрација радника, које су предводили махом ондашњи комунисти и анархисти. Комунистичка интернационала установљава овај празник, који је, попут 8. марта – дана жена, такође рођеног у истој идеолошкој кухињи, постао симбол ове идеје. Нимало случајно постављен у приближно вријеме празновања Васкрса, са интенцијом да га замијени, овај датум се у различитим државама различито прославља. У титоистичкој диктатури, редовна декорација 1. маја биле су запаљене гуме на путевима и излетиштима, као и све оно што симболизује нерад, а истовремено нимало не угрожава ондашњу бирократију и естаблишмент. Као такав, овај начин празновања 1. маја се очувао и у наше доба. Укратко о хришћанским празницима Јасно је да је, као и у многим другим областима, старозавјетна пракса прилично утицала на постепено формирање и установљавање хришћанског календара. Као што је Стари Израиљ поштовао суботу, тако Нови Израиљ празнује недјељу – Дан Господњи, који је седмични спомен на најзначајнији моменат људске историје – Васкрсење Христово. Еквивалентна Старој Пасхи је Нова Пасха – празник Васкрса. Као што је Дан Господњи седмично подсјећање на велики догађај, тако је Васкрс, тај својеврсни Празник над празницима, његово годишње спомињање. Као што термин „пасха“ на старојеврејском језику значи прелазак, тако је у хришћанској свијести овај термин еволуирао у прелазак из смрти у живот. На старозавјетну Педесетницу надовезује се празник силаска Светог Духа на апостоле. Хришћанска Педесетница се назива и рођенданом Цркве, јер дејством Духа, Црква постаје тајанствено и мистично тијело Христово. Са празником Сјеница подудара се хришћански спомен на улазак Господа Исуса Христа у Јерусалим – Цвијети. Поменути празници називају се Господњи, а у њих још спадају и: Крстовдан (празник уношења Часног Крста), Божић (спомен на рођење Христово), Богојављење (подсјећање на значај крштења Господњег и јављања Бога као Свете Тројице), Вазнесење Господње (сам назив празника говори да је он подсјећање на Христово Вазнесење) и Преображење (спомен на чудесни догађај на гори Тавору). Такође, у хришћанској хеортологији[1] посебно мјесто заузимају празници посвећени Пресветој Богородици, у које спадају: Рођење Пресвете Богородице, Ваведење у храм, Сабор Пресвете Богородице, Благовијести, Покров, Успење… Велику важност црква придаје и светом Јовану Крститељу, херојима вјере – Светим мученицима, баш као и војсци архангела и светима – којима је испуњен православни хришћански календар. Одговор на изазове нашег времена Општи тренд глобализације пријети да са историјске сцене склони све оно што сматрамо традиционалним вриједностима. У угрожене постулате функционисања здравог друштва спадају: породица, као и сама институција брака, традиционалне религије и морал који проистиче из њиховог учења, слобода мишљења, право на критику владајућег система и слично. Владајући апарат се труди да уреди све – од образовних институција до трибина фудбалских стадиона (навијачке групе се медијски сатанизују, не толико због хулиганизма, који им је свакако својствен, него због чињенице да је трибина последње мјесто на којем се може чути и другачије политичко мишљење у односу на владајуће, прим.аут.). Такође су угрожене и културне вриједности: философија и књижевност се маргинализују, осим ако нису у служби владајућег естаблишмента, а сви музички правци који позивају на слободу мишљења (џез, блуз, рокенрол и сл.) имају симболичну заступљеност на медијском простору. Концепт либералног капитализма се огледа у замјени модела људског друштва зарад јединственог глобалног система. Човјек је сведен на индивидуалну подршку раду и куповној моћи, тј. на потрошача и произвођача. Одличну антиципацију епохе у којој живимо препознајемо у, сада већ евергрину, пјесми Lost in aSupermarket од групе The Clash. Заиста су огромне хале ланаца супер-маркета симбол нашег времена, будући да баш они човјеку стварају слику лажне слободе избора. Сваки појединац у њима купује артикле за које сматра да су му потребни, док поред оних других напросто само прође. Тако се човјек односи и према свему осталом у животу, па самим тим и према Цркви и црквеном животу. Наиме, велики број људи који себе сматрају за вјернике, попут понашања у супермаркетима, и у Цркви узимају само оно што сматрају да им је потребно, а све остало исувише лако одбацују. Светотајински живот Цркве, нпр. Свету Тајну Исповјести посматрају као „артикал“ поред којег ваља проћи, док у празновању великих празника Цркве масовно узимају учешће. Подразумијева се да се то празновање, попут првомајских уранака, најчешће своди на богату трпезу и слободне дане на послу. На тај начин, важни православни празници у очима номиналних вјерника бивају поистовјећени са световним празницима, које одликује духовна празнина. Датуми и називи државних празника се мијењају у зависности од идеологије режима који је на власти, али је унутрашња закржљалост и празнина оно што их све неизоставно дефинише и одређује. Наше вријеме, које смо дефинисали као период либералног капитализма и потрошачког друштва, оваквом поимању празника додало је и форму индивидуализма, будући да је празнични дан постао још један повод да се човјек осами и отуђи од родбине, пријатеља, сарадника на послу, итд. Насупрот свему овоме, хришћанско празновање карактерише двострука радост. Најприје, то је радост заједнице која се пројављује на Литургији, гдје хришћани окупљени око заједничке чаше спасења, пјевају литургијске химне и пројављују пристсутво Царства Небеског, као основног циља хришћанског живота и дјелања. Други сегмент празновања и сугубе радости јесте ми и радост у души и унутарњем бићу сваког хришћанина понаособ. На овакву радост и дјелање хришћанин је призван и након завршетка празничног дана. Оно је његов неизбјежни пратилац и помагач кроз читав живот: од духовног рођења, па све до упокојења у Господу. На тај начин постаје схватљиво и оно што, бар на први поглед, изгледа нелогично, а то је чињеница да се у православној монашкој традицији и аскетском поимању чак и туга назива „радосном тугом“. Хришћанин се не радује само празнику. Он се радује посту и уздржању, том својеврсном тјелесном и духовном бјекству од овоземаљских „благодати“. Тим осјећањима обилују и богослужбени текстови, тропари, кондаци и канони који су цвијет хришћанске химнографије. Само вођени том радошћу можемо разумијети и православну иконографију и фрескопис. Дакле, само та радост чини доживљај празника потпуним и испуњеним. Због ње је било који православни празник далеко изнад првомајских уранака, 29-то новембарских свињокоља, махања застава по трговима праћених музиком лоших локалних музичких скупина, и слично. Само ова радост може учинити да се човјек не осјећа као креатура, изгубљења у чудовишном супермаркету наше епохе. Ђакон Павле Љешковић https://mitropolija.com/2023/05/01/djakon-pavle-ljeskovic-odnos-hriscanskog-dozivljajaa-praznika-i-sekularnog-poimanja-praznovanja/

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служиће Свеноћно бденије уочи празника Сретења Господњег, 14. фебруара 2023. године у 20 часова, у крипти храма Светог Саве (храм Светог Великомученика Кнеза Лазара), на коме ће појати атински хор "Тропос" заједно са хором обједињених српских појаца, саопштила је Информативна служба СПЦ. Хор "Тропос" важи за један од најбољих, а по многим познаваоцима и јесте најбољи хор који поје древно црквено, византијско појање. Константин Ангелидис, учитељ црквене музике и теолог, ради изучавања и промоције византијске црквене музике основао га је у Атини, крајем 2005. године. Хор je појао на богослужењима, али је наступао и на концертима, у више од двадесет земаља. Оснивач и чланови хора се посебно диче појањем на богослужењима у манастирима Свете Горе, Свете земље и у манастиру Свете Катарине на Синају. Овај хор је снимио и објавио 29 компакт дискова са делима класичног појачког репертоара насталог од 13. века до данас. Више о хору Тропос можете сазнати на http://troposchoir.gr/ или на њиховом каналу на Јутјубу: https://youtube.com/channel/UC4ih0cuyab4ZaJlwbkG3umA. Извор: Информативна служба СПЦ

У црквеним службама поводом празника Рођења Христовог постоје три посебне недеље, две пре, а једна после Божића. То су Недеља Праотаца, Недеља Отаца и Недеља Богоотаца. У Недељу Праотаца (у српском народу познатoj као Материце) помињемо на богослужењима све родоначалнике Народа Божјег, од Адама до Јосифа, заручника Маријиног. Помињемо и све пророке који су проповедали о Христу, од Самуила до Јована Крститеља. У Недељу Отаца (у нас познатој као Оци) прослављамо све Исусове претке по телу који се наводе у родослову у Јеванђељима од Матеја и Луке. У Недељу Богоотаца, после Празника Рођења Христовог, чинимо успомену на Праведног Јосифа, заручника Маријиног и на цара Давида као директног претка Исусовог. Дочекујући празник насветијег Рођења на земљи, српски народ и Српска Црква у три недеље пред овај празник обележавају наше овоземаљске породице, а које су Цркве у малом и слике љубави Божје у Светој Тројици. Дакле, то је типично српско слављење, као што је и крсна слава типична српска светковина. У књизи Веронаука у кући из 1982. године пише: „Припреми овог најрадоснијег дана, искључиво у нашем српском народу, посвећене су нарочито три последње недеље пред Божић, за које наш народ има и специјалне називе: Детињци, Материце и Оцеви, као и за дане уочи самог празника: Туциндан и Бадњидан. У овим припремним недељама пред Божић народни обичаји су, углавном, свуда исти. Најпре оци и мајке, у трећу недељу пред Божић, која се зове Детињци, изјутра рано „везују“ своју децу, негде чак и ону у колевци, а деца им се „дреше“. Пошто је то увек недеља по Светом Николи, то обично „Свети Никола ујутру доноси деци поклоне“. У другу недељу пред Божић, која се зове Материце, оци и деца „везују“ мајке (матере), а оне им се „дреше“. У недељу пред сам Божић, која се зове Оци, мајке и деца „везују“ оце, а они им се „дреше“. Ово узајамно „дрешење“ је узајамно чињење поклона љубави, што ствара празничну, свечану атмосферу у породичним хришћанским круговима. Такву празничну атмосферу створили су источни мудраци светој породици Богодетета поклонивши Му се у Витлејемској пећини, уз дарове: смирне, тамјана и злата. Символика овог узајамног „везивања“ и „дрешења“ деце и родитеља јасна је: припремамо се за дочек најрадоснијег празника хришћанског – Божића, који је помирио човека са Богом одрешивши га веза греховних, а везавши га новом везом љубави за Бога. У жељи, дакле, да Његов долазак сачекамо везани најчвршћим везама међусобне љубави, јер је и Он – Божић – Љубав, која је „свеза савршенства“, и ми се о Детињцима, Материцама и Оцима међусобно „везујемо“ и „дрешимо“. То везивање и дрешење превазилази наше породичне кругове и простире се на рођаке, пријатеље и све наше познанике, и тако настаје спонтано опште српско, православно-хришћанско прослављање везивања и дрешења пред наступајући празник Рођења Спаситељева, који је одрешио Адама и Еву од вечне смрти и подарио им живот вечни.И тако, искључиво српски народ је осмислио на свом сопственом искуству наш хришћанско-православни календар, који је уједно и српски народни календар. Детињци, Материце и Оци су, дакле, наши народни празници нанизани у предпразништву Рођења Христовог, тако да су у средини Материце, дан мајки, јер је мајка веза по којој „да није мајке, ни света не би било“. Материце су празник Светих српских мајки, Детињци су дан Свете српске деце, а Оци – дан Светих српских отаца, чији се број не може избројати (стр. 60-61). протојереј-ставрофор Душан Колунџић Извор: СПЦ

У крипти Храма Светог Саве која је посвећена светом великомученику кнезу Лазару на Врачару, уз хоростасију Његове Светости Патријарха српског Г. Порфирија, свеноћно бденије је служио архимандрит Нектарије уз саслужење више презвитерâ и ђаконâ и молитвено учешће многобројног народа Божјег. На свеноћном бденију молитвено су присуствовали њихова преосвештенства викарни епископи ремезијански Стефан, топлички Јеротеј и хвостански Јустин. Повезана вест: Патријарх Порфирије: Молитвом изграђујемо заједницу са Богом и са ближњим Славопој Господу узнели су појци који антифоним појањем умилно поју химнографију празника у част три велика светила - Светог Василија Великог, архиепископа Кесарије Кападокијске, Светог Григорија Богослова и Светог Јована Златоуста. Према богослужбеном поретку свеноћно бденије крунисано је евхаристијским сабрањем којим је предстојао Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, уз саслужење Преосвећене господе викарних епископа: ремезијанског г. Стефана, топличког г. Јеротеја и хвостанског г. Јустина, као и пречасних презвитерâ и часних ђаконâ, уз слаовословни допринос многобројних појаца и молитвено учешће великог броја наорда Божјег. Након литургијског отпуста Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије обратио се сабранима сажетим, али поучним празничним словом, поучивши их о значају празника и богослужења. Говорећи о значају три велика светила Цркве Христове, Патријарх Порфирије је истакао да је највећи онај који свој дар доведе до максимума, јер сваки има различите дарове, али сваки има прилику да буде и највећи у Духу Светоме и заједници са Христом. У својој надахнутој беседи предстојатељ Српске Цркве је указао на важност оваквих (све)ноћних сабрања која би, према његовим речима, требала да се практикују чешће уочи великих празника. Без молитве ми не постојимо, јер као што је ваздух неопходан за дисање, тако је и молитва неопходна за наше суштинско духовно постојање, јер молитвом ми износимо и разоткривамо себе пред Господом, у исто време стојећи пред Њим кроз молитву постајемо способни, да ослушкујући глас Христов, познамо шта Он то нама поручује. Кроз молитву у Богу задобијамо истинско смирење, а кроз молитву за ближње омекшавамо своје срце, почињемо да истински препознајемо вредност ближњега, тако молитвом изграђујемо заједницу са Богом и ближњима, поучио је Патријарх српски г. Порфирије. Извор: Телевизија Храм

На празник Света Три Јерарха, у суботу, 30. јануара / 12. фебруара 2022. године, који је и престони празник Алмашког храма у Новом Саду, свету Литургију у наведеном храму служио је протојереј-ставрофор др Милош Весин, парох јужночикашки и ленсиншки, уз саслужење свештенства Епархије бачке. Беседећи по прочитаном јеванђелском одељку, прота Милош је поучио верни народ о значају тројице светитеља које Црква прославља у данашњем празнику – светог Василија Великог, светог Григорија Богослова и светог Јована Златоуста – те је, између осталог, рекао: „Сва тројица ових великих светитеља и просветитеља нису се трудили око свог овоземаљског града, знајући да, као хришћани, овде немају постојаног града, вазда ишчекујући и припремајући себе за тај будући град, небески град. Тако чинећи, они су сваки Богом им подарени минут на овој земљи искористили да би остварили, у највећој и најлепшој могућој мери, ове јеванђелске речи које је Христос упутио свима онима који имају намеру да буду не тек само хришћани него, пре свега, христолики: Тако да се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашега, Који је на небесима.” После свете Литургије, прота Милош Весин је извршио чин благосиљања славских дарова. Протојереј Бране Миловац, настојатељ Алмашког храма, захвалио је свештеницима који су служили, а верном народу је честитао празник и храмовну славу. Досадашњим црквеним кумовима, Косани Субић, Илији и Стани Вагић, Радмили Хаџи-Костић, Душану и Дуњи Андрић, у знак молитвеног сећања прота Бране је поклонио иконе Пресвете Богородице Јерусалимске. Кумство за наредну годину прихватио је г. Милорад Лонић, уметнички директор Културно-уметничког друштва „Вила” из Новог Сада. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, први пут од ступања на трон предстојатеља Српске Православне Цркве, служиће уочи празника Света Три Јерарха, у петак, 11. фебруара 2022. године, са почетком у 20 часова свeноћно бдење у крипти Спомен-храма Светог Саве. Извор: Инфо-служба СПЦ

Празнику преподобног и богоносног оца нашег Ромила Раваничког посветили смо ново издање емисије „Богослужбене особености празникâ српских светитељаˮ. Преподобни Ромило Раванички је рођен у Видину. Био је ученик светог Григорија Синаита, те се, вођен његовим монашким етосом, подвизавао у неколико манастира. Животописац преподобног Ромила је записао: „Богољубива и спасоносна дела светог Ромила, од почетка његовог удаљења из сујетног света па до одласка са Свете Горе, ја, бедни и недостојни његов ученик, по својој моћи описах ради користи читалаца. Дела пак и чудеса његова после блаженог му упокојења, видели су лично људи богољубиви и истинољубиви, који су одлазили на његов гроб. Они сами тврде да су видели где он, по сили коју му је Бог дао, изгони демоне из људи; кроз повраћање вади змије из утробе њихове; хроме исцељује и слепима враћа очни вид; једном речју: благодат да исцељује сваку болест и сваку страст он је добио од Бога, Коме је за живота толико угодио. Јер тако Господ прославља оне који Му из све душе служе и славе Га.ˮ Аутор емисије: катихета Бранислав Илић Извор: Инфо-служба Епархија бачке

Живот, подвиг и богослужбено величање преподобног и богоносног оца нашег Гаврила Лесновског, биле су теме новог издања емисије „Богослужбене особености празникâ српских светитељаˮ. О преподобном Гаврилу Лесновском мало је сачуваних историјских сведочанстава, изузев оног што је казано у његовом житију. Рођен је у Осичком Пољу (Осичи код Криве Паланке). Родитељи су му били дуго без порода, па када се родио Гаврило – није познато његово световно име – посветили су му сву пажњу, довели му доброг учитеља, тако да је рано овладао књигом, научио језике, а посебно се посветио читању Светог Писма. Када је одрастао, оженио се девојком из царског рода која се убрзо упокојила. Са благословом својих родитеља напустио је родитељски дом. Од блага које је понео са собом, подигао је манастир Светог архистратига Михаила у Леснову код Кратова. Постао је игуман овог манастира са многобројним братством које му је убрзо пришло. Био је савременик преподобног Прохора Пчињског и светог Јоакима Осоговског. Аутор емисије: катихета Бранислав Илић Извор: Инфо-служба Епархије бачке

О богослужбеним особеностима празника светих славних и добропобедних мученика Ермила и Стратоника, као и њиховом мученичком страдању за Христа, говорили смо у новом издању емисије „Богослужбене особености празникâ српских светитељаˮ. Цар Ликиније је наредио велико гоњење хришћана. Свети Ермил, ђакон при некој цркви, ухваћен је и поведен на суд. Када му је саопштено да га воде на мучење, он се веома обрадовао. Ермил је исповедио слободно своју веру у Христа и одговорио цару на све претње: „Господ ми је Помагач, на бојим се, шта ми може учинити човекˮ (Пс. 117, 6). После тешких мучења бацили су Ермила у тамницу, а тамничар је био Стратоник, потајни хришћанин, који је свим срцем саосећао са страдањима Ермиловим. Ермил и Стратоник постарадали су заједно, бивајући бачени у дубину реке Дунав. После три дана тела њихова избацила је вода на обалу и хришћани их нађоше и сахранише на осамнаест стадија далеко од Београда. Ови славни мученици пострадаше за Христа и прославише се 315. године. Према предању, после мучеништва, тела Ермила и Стратоника су хришћани београдски пронашли на десној обали Дунава, код места Брестовика (на путу Смедерево – Београд), где су одмах начинили гробницу и тела мученика достојно сахранили. Аутор емисије: катихета Бранислав Илић Извор: Инфо-служба Епархије бачке

У оквиру новог издања емисије „Богослужбене особености празникâ српских светитељаˮ говорили смо о богослужбеном спомену на чудотворну икону Пресвете Богородице Млекопитатељнице. Према усменом предању, очуваном у манастиру Хиландару, ова света икона се најпре налазила у лаври преподобног Саве Освећеног, удаљеној непуних двадесет пет стадија од Јерусалима. Пре свог престављења у Господу, свети Сава Освећени је оставио завештање братији, рекавши да ће један царски син српског порекла, његов имењак, после много времена посетити његову лавру, те је заповедио да се управо њему дарује на благослов Богородичина икона Млекопитатељница. Свети Сава Освећени се упокојио у миру и радости четврте године владавине великог цара Јустинијана. Тачно седам векова је прошло од упокојења овога светитеља, а света икона Богородице Млекопитатељнице је непомично стајала на свом месту, све до испуњења пророчанске и последње заповести преподобног Саве Освећеног, која је у срцима братије чувана и на уснама преношена из века у век. Најзад, у 13. веку, Свети Сава српски долази на поклоњење у Палестину. У великој лаври монаси му објављују завештање светог Саве Освећеног и поред чудотворне иконе Богородице Тројеручице и патерице, дарују му и икону Богородице Млекопитатељнице. На повратку из Палестине у Србију, Свети Сава најпре одлази на Свету Гору Атонску, у манастир Хиландар, и дарује манастиру у неодузимљиво наследство драгоцени украс – икону Пресвете Богородице Млекопитатељнице, поставивши је у цркву карејске келије манастира Хиландара, такозване Поснице или Типикарнице. Аутор емисије: катихета Бранислав Илић Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Ново издање емисије „Богослужбене особености празникâ српских светитељаˮ, које је емитовано на таласима Радио-Беседе, посветили смо празнику Светог и богоносног оца нашег Јевстатија Превлачког, архиепископа српског. Свети Јевстатије је рођен у Будимљанској жупи у Црној Гори, од богобојажљивих родитеља. Као младић се замонашио у Зети, у Светоархангелској обитељи на Михољској Превлаци надомак Тивта. После ходочашћа у Јерусалим одлази у Свету Гору Атонску, где постаје сабрат свете царске лавре хиландарске, а касније и настојатељ манастира. Касније је Промислом Божјим изабран за епископа зетског, а после извесног времена и за архиепископа српског. Био је архиепископ неколико деценија после упокојења Светога Саве. Достојно је управљао и водио брод Српске Цркве у тим бурним временима обрачуна око власти у држави, али је животом чувао Цркву и служењем сведочио љубав Божју. Животна порука светог Јевстатија одјекује вековима поручујући да све што дише и што расте на земљи, расте и дише управо благодарећи великој и светој тајни коју је Бог улио у сву творевину, па је и Сунцу дао да љубављу и топлотом својом милује и грли овај свет и да га надахњује, да улива у њега топлоту и кроз топлоту да улива живот. То је љубав којом је дисао свети Јевстатије Превлачки, архиепископ српски. Упокојио се у Господу 1279. године у старости, а мошти му почивају у храму Пећке Патријаршије. Аутор емисије: катихета Бранислав Илић Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Блаженопочивши патријарх српски Павле о смислу чина великог водоосвећења у навечерје Богојављења и на сâм дан празника светог Богојављења. ПИТАЊЕ: Велико освећење воде врши се свега двапут годишње, и то два дана узастопце (на Крстовдан уочи Богојављења и на Богојављење). Ако водица освећена на Богојављењу има већу важност од освећене на Крстовдан (како неки сматрају), зашто то кад се освећују потпуно истим чином? Ако ли имају исто дејство и једна и друга, који су разлози да се освећења врше у два дана, једно за другим? ОДГОВОР: Још као ђаке у богословији, неке моје другове заинтересовало је питање: Откуд то да се Велико освећење воде врши само двапут годишње, и то у два узастопна дана? Наставници којима смо ова питања упућивали овако су објашњавали: На навечерје Богојављења освећење воде установљено је за спомен крштења које је вршио Јован Крститељ, а оно на сам празник Богојављења у спомен крштења Христовог. Неки су износили да се водоосвећење уочи Богојављења вршило ради крштења оглашених, па је ова пракса у Цркви остала и кад је престало масовно крштавање одраслих. Ови одговори само су се донекле дотицали питања које нас је интересовало, остављајући га и надаље углавном нерешеним и нејасним. Да бисмо гa решили, обратили смо се опширном уџбенику проф. др Лазара Мирковића и чланцима у часописима. У Чину Великог освећења воде проф. Мирковић помиње само спомен „крштења Господњег у коме Црква види не само прототип омивања грехова, но и стварно освећење природе воде, погружењем Бога у телу у воду“. На другом месту он вели да се вршењу освећења на навечерје даје тумачење успомене крштавања оглашених, а на сам празник крштења Христовог. Василије Николајевић казује исто. Типик предвиђа само једно Велико водоосвећење чудећи се што се у многим местима врши двапут. „Не треба да се чуди“, вели Николајевић, „јер се оно што се на вечерњи Богојављења свршује, чини у спомен крштења Јована и крштења оглашених…, а оно што се на сами празник Богојављења чини, свршује се у спомен крштавања Христова, прво се свршује у цркви, а друго ван цркве“. Жарко Поповић, у чланку „О освећењу воде“, преведеном са руског, казује да су хришћани у дубокој старини употребљавали освећену воду, што показује пропис Апостолских установа, књ. VIII, гл. 29, који се приписује апостолу Матији, да епископ, или презвитер, треба да уз молитву освети воду и уље. О освећењу воде на Богојављење вели да је неизвесно да ли је вршено ради крштавања оглашених, или, као што неки мисле, ради кропљења крстионица, које обнављаху и освећиваху сваке године, или напослетку, као и данас, ради црквене и домаће употребе. У чланку „Водоосвећење“ свешт. Григорије Николић за освећење воде уочи Богојављења сматра да се вршило пре за крштавање оглашених, него у спомен крштавања Јовановог. А оно на Богојављење и он држи да је у спомен крштења Спаситељевог у Јордану. Такво мишљење има и хаџи Теофило Стевановић. Од руских писаца, према архиепископу Венијамину: „Ова вода (освећена уочи празника), сем потребе крштаваних, освећивана је била и на дан Богојављења Господењег и ради успомене крштења Христовог“. Исто мишљење износи и Никољски: „Оно што се врши уочи празника служи за спомен крштења оглашених у старини… А водоосвећење које бива на сам празник Крштења Господњег врши се за спомен крштења Господњег на Јордану“. С. Булгаков такође сматра да је чин освећења уочи Богојављења поникао из обичаја крштавања оглашених, а М. Скабаланович да је у црквама Истока, кад се издвојио празник Рођења Христовог, „са Богојављењем остао само спомен крштења… Истовремено је одређено крштење оглашених, с чиме је у вези тада поникао обичај особитог поштовања воде која се освећивала за тај празник ради крштавања оглашених“. Много дубље и пуније тумачење даје И. Мансветов у свом делу „Церковниј устав“. Ту он углавном вели ово: „Обред освећења воде уочи Богојављења настао је из обичаја крштавања оглашених у ноћи тога празника, а тај последњи обичај стоји у вези са вигилијама (бденија) које су се држале уочи великих празника. Сама молитва богојављенског водоосвећења узета је из обреда крштења и није ништа друго до познија њена прерада“. Даље он наводи примедбу Асеманија да је, према извештају Теодора Чтеца, Петар Фулон, архиепископ антиохијски, увео обичај да се богојављенско освећење воде врши уочи тога празника. Не да је он Чин освећења воде саставио, него само постојећи чин одвојио од Литургије и привезао за вигилије. Мансветов држи да се тада вршило једнократно освећење воде само на навечерје Богојављења, и тако је, вели, било све до XI-XII века, кад се прешло на двократно, под утицајем јерусалимског Типика. О једнократном освећењу говори се у књизи Константина VII Порфирогенита De ceremoniis aule bysantine, у кратком опису Студитског Устава, у пуним словенским Уставима студитског типа и другим изворима. У време Никона Црногорца (око 1100 год., Црна Гора код Антиохије) надвлађује јерусалимска пракса двократног освећења воде, против чега Никон устаје [„А сада видимо како неки уочи (Богојављења) и сутрадан то чине, и не нађосмо за то писмене потврде“]. Кад пређемо на излагање проф. Трембеласа, видећемо да су од V века била два освећења воде: једно за потребе већ крштених, а друго за крштење оглашених. Зато ће најпре бити да је у областима где су настали Типици с примедбама о једном освећењу, кад је престало крштење одраслих, престало и освећење воде вршено у ту сврху „у поноћ“, или после јутрење на само Богојављење, а остало само освећење уочи празника. У Јерусалимској пак цркви, освећење воде на Јордану, на Богојављење, вршило се и даље пошто је нестало оглашених. Кад је Типик јерусалимски потиснуо студитски, с њим је освећење воде и на Богојављење поново увођено свуда. Биће да је на тај начин, бар једним делом, дошло до разлика у рукописима о једнократном и двократном освећењу богојављенске воде. На порекло из чина који је Јерусалимска црква вршила на Јордану јасно указују прозбе неких рукописа: „Да се благослови ова вода као јорданска…, Да се … благословимо водом Господњег Јордана“, као и оне у штампаном црквенословенском Требнику: „О јеже дароватисја им благодати избављенија, благословенију Јорданову…, О јеже низпослати Господу Богу благословеније Јорданово…“. Патријарх Никон у Русији, попут Никона Црногорца, наређивао је једнократно освећење воде, само уочи празника. Но Московски сабор 1667. г. одбацује став Никонов и дозвољава двократно освећење воде. Даљи развој у правцу решавања ових питања налазимо код истакнутог грчког богословског писца прот. Константина Калиникоса († 1940. г,). Према сведочанству старих хришћанских писаца Епифанија Кипарског и Теодорита Кирског (V век), у неким приликама, вели Калиникос, поједини свештеници и монаси, уз молитву и крсни знак, освећивали су воду и употребљавали је ради одгнања дејства магија, исцељења оболеле стоке и у другим потребама. То додуше, вели, још није Чин освећења воде у смислу у коме га ми данас литургички разумемо, али му се приближава. Да је у то време и такав чин већ постојао, Калиникос указује на речи Светог Јована Златоуста, који помињући празник Богојављења вели: „Јер је ово дан у који се крсти (Христос) и освети природу воде. Стога у поноћ према овом празнику сви узимају воду освећену тада, носе је кући и чувају целу годину. И бива јавни знак у томе што се током времена не квари природа ове воде, него целу годину, па и две, често и три године, данас захваћена вода остаје непокварена и свежа“. Калиникос наводи и наредбу Петра Гнафеја (Фулона) да „молитва Богојављења над водом бива увече“. Исто тако указује на извесне разлике које се сретају у рукописима чинова освећења ове воде на навечерје и на сам празник. Али потпуно решење настанка и историјског развитка Чина Великог освећења воде налазимо код Панагиотиса Трембеласа, проф. Литургике Богословског факултета у Атини († 1977. г.). Као и Мансветов, и он подвлачи велику сличност и умногоме једнакост Чина Великог освећења и Тајне Крштења, из чега изводи сличан закључак: „И површно упоређење ових двају чинова увериће нас да је један настао од другог. Пошто се Чин крштења односи на најбитнију Тајну, те је формиран раније, долазимо до закључка да је Чин освећења воде на Богојављење тај исти чин крштења мање или више измењен“. Главни фактор да од Чина крштења дође до Чина освећења воде била је вера старих хришћана у очиститељну и целебну моћ воде крштења. Већ Блажени Августин помиње неке своје савременике који су журили да крсте децу очекујући од крштења више исцељење од телесних болести, него духовну благодат. Он износи и два случаја изненадног исцељења од неизлечивих болести при крштењу. Пошто је тада већ владало уверење да је вода крштења имала таква својства за оне који се крштаваху, недостајао је само један корак па да ову воду употребе и већ крштени „за исцељење душе и тела, за одгнање сваког напада видљивих и невидљивих непријатеља“ и „за сваку добру корист“, као што се вели у прозбама јектеније на освећењу воде. Тај корак је, вели проф. Трембелас, и учињен. Према казивању Григорија, епископа турског (од 573-593. г.; Тур, град у Француској), једна крстионица близу шпанског града Севиље, чудотворно се пунила сама од себе уочи Васкрса за крштавање оглашених. После прочитаних молитава и кропљења ове воде уљем, „свако од присутних (верних) узео би од ње у суд, да би окропио своју кућу ради благослова, и винограде и поља ради заштите“. Исти епископ сведочи да је у његово време владао обичај у многим црквама у Галији (Француској) да пре но што ће крштавани ући у воду крштења, верни захватаху ову воду за своје потребе. Утицајем галиканских цркава, на целом Западу ушло је у обичај да свештеници, пошто улију уље у воду крштења, кропе кристионицу и присутне. Познато је да је на богослужење и обичаје галиканских цркава имала утицај богослужбена пракса Источне, особито Јерусалимске цркве, због доласка поклоника, међу њима и свештених лица, која су по повратку преносила виђену праксу код „мајке Цркава“. А у тој Цркви, вели Трембелас, врло рано је почело празновање успомене крштења Господњег, одлазак свечане литије на Јордан и крштавање онде оглашених на тај празник. Антонин Плацентинус (из Пјаченце у Италији), који је око 570. г. посетио Света места, сведочи о свеноћном бденију уочи Богојављења на оном месту где је Господ на Јордану крштен. Ту је после јутрење освећивана вода, а чим се то заврши, вели, Александринци, који су имали лађе, загњуривали су своје судове у освећену струју реке и црпили освећену воду, с циљем да њоме покропе своје лађе, пре него што почну пловљење. Онда су у воду улазили оглашени и крштавани, а после њих мноштво верних, огрнути платном, улазили су у воду, да би ово платно чували, и по смрти били у њему сахрањени. Биће да се и казивање Светог Јована Златоустог, о узимању воде у поноћ Богојављења, односи на воду освећену за крштавање оглашених, јер се из канона Иполита Римског види да је крштавање бивало око оглашавања петлова, што значи да је освећење воде морало бити још раније, тј. око поноћи. Као што смо видели, освећену воду крштења у Галији, а свакако и у другим крајевима, верни су узимали пред улазак крштаваних у њу. Можемо замислити каква је гужва настајала при томе, док су верни захватали воду, а катихумени већ спремни прилазили да уђу у крстионицу. Због тога проф. Трембелас претпоставља да је Петар Гнафеј, имајући у виду потребу да свештенослужитељи и оглашени без прекида и чекања, одмах по освећењу воде, изврше Чин крштења, а с друге стране да верни лакше, без журбе и гужве могу захватати освећену воду, одредио да за њих освећење воде буде уочи празника. Или је, вели, он први уочио разлику и поделу ових двају освећења, тј. освећење воде ради узимања од стране хришћана, и освећења ради крштавања оглашених. У сваком случају, од тог времена постоје два освећења воде: једно сасвим слично Чину крштења, вршено „унутра у храму“ код крстионице, за крштавање оглашених. Друго, пак, краће, вршено је код тзв. „фијала“, суда у паперти цркве, за потребе верних. Разлика ових чинова уочава се јасно у најстаријим грчим рукописима. У једнима од њих, без Глас Господењ и осталих тропара, такође без паримија, Апостола и Еванђеља, ђакон је одмах читао јектенију у којој су само прозбе „да се крштени у њој покажу као светила небеска, без мрље или мрштине; О спремнима за Свето крштење…“, без прозби: „За оне који ју црпу и узимају за освећење домова“ или „Да се удостојимо испунити освећења пијењем ове воде“ и др. У оним пак рукописима у којима постоје и ове прозбе оне немају главно место. У Бодлијанском кодексу нема ни погружења крста у воду, него по молитви главоприклоњења свештеник одмах шкропи народ певајући тропар: „Придите подражајим мудрија дјеви…“. У млађим, Бодлијанском и Гротафератском, тропар је као и сада: „Во Јордање…“. По другом, Барберинском кодексу, у воду се погружава трипут „енколпија“. У другим пак такође старим кодексима, у краткој и простој молитви, која се читала у чину код „фијала“, моли се да ова вода буде „свима који је узимају и окушају извор освећења, исцељења од болести, за освећење домова, ослобођење од напада видљивог и невидљивог“. У млађим рукописима овај чин има тропар Глас Господењ, или сва три, затим паримије и молитву коју свештеник чита тајно док ђакон чита Велику јектенију: „Господи Исусе Христе Јединородниј Сине…“, као и ону из крштења: „Велиј јеси Господи…“. У неким од ових рукописа, испред молитве Велиј јеси Господи, постоји још и тзв. молитва Пролога. Проф. Трембелас претпоставља да је ова молитва, као и други додаци, ушла у овај чин зато да он вернима не би изгледао краћи и сиромашнији од оног у крстионици. Међутим, кад је престало крштавање одраслих, освећење воде ради њиховог крштења помешало се са оним вршеним код фијала, примивши неке његове делове (тропаре у почетку, паримије, у неким рукописима и молитву Пролога), и тако је најзад дошло до једног чина, који се по дуготрајној навици негде наставио да врши у оба дана, а негде само једном, на навечерје празника, као што је напред, при навођењу Мансветова, већ речено, Али је до данас остала извесна разлика међу њима, која указује на негдашња два чина, те нпр. грчки савремени Минеји прописују да Велико освећење на навечерје бива на крају Литургије, док на дан празника оно бива после јутрење, што је и разумљиво кад се узме у обзир да је крштење вршено у вези са Литургијом, да би новокрштени после крштења и миропомазања примили и Свету Тајну Причешћа. Код Руса и Срба освећење воде на Богојављење свагда бива на крају Литургије, а на навечерје исто тако, сем ако би ово пало у суботу и недељу кад освећење воде бива после вечерње. У Бодлијанском грчком рукопису, с краја XII в., за цео Чин Великог освећења воде вели се да је састав Светог Василија Великог. Но то неће бити, јер нигде у старини нема о томе вести, а и према оном што је изнето види се да је чин настао током дужег периода времена. „Но са много више вероватноће могли бисмо примити да је он аутор молитве „Велиј јеси Господи…“ (мада њу Михаило Сирски, који је око 1170. г. написао сирски Евхологион, као и писац с краја VII в., Јаков Едески, приписују патријарху Проклу), јер је ова молитва стварно величанствена, проткана местима из Светог Писма, као и молитве на Литургији Василија Великог, и очигледно, по стилу и висини мисли, превазилази све друге молитве Великог освећења воде“. Нема изгледа ни да је Свети Василије писац молитве Пролога, што му приписује синајски грчки рукопис бр. 962, ХI-ХII век. Више вероватноће има да ова молитва потиче од Светог Софронија, патријарха јерусалимског (коме је приписује јерусалимски рукопис бр. 367, као и главни текст код Гоара, н. д. 369), ако не директно, а оно да је састављена из неке његове беседе за овај празник. Није немогуће учешће Светог Германа, патријарха цариградског, како у састављању молитве „Господи Исусе Христе, Јединородниј Сине…“, коју му приписује Синајски рукопис бр. 957, IХ-Х в., тако и у коначној редакцији целог чина Великог освећења воде, како сматра Трембелас. Богојављенско освећење воде није било непознато ни на Западу, у неким крајевима, као што показује латински рукопис Националне библиотеке у Паризу бр. 820. из XI в. То је превод овог чина какав је био у грчким Евхологијима X в. и носи наслов „Benedictio aquarum sanctorum theofaniorum secundum ordinem orientalium ecclesiarum“. Прот. Јован Вучковић, бивши ректор Карловачке богословије, износи да се у многим дијецезама германским, у неким црквама млетачким, и у самом Риму вршио чин богојављенског освећења воде. Чак је 1679. г. „благослов воде, који бива уочи Богојављења (Бенедикцио акве кве фит ин Вигилиа Епифание) ушао у Римски ритуал, али је после педесетак година избачен“. Ово водоосвећење вршило се такође у Хрватској и Славонији, где се „благослов воде уочи Трију Краљева (тј. Богојављења) особито свечано прославља“. У ђаковачком обреднику, ово освећење, носећи наслов „Велики благослов воде уочи Богојављења“, има доста сличности са чином који се врши на Истоку. Свештеник отпочиње: „Данас се отворише небеса, а море се сладко учини. Земља се радује, гора се и брда веселе. Јер Исукрст бје окрштен Иваном у Јордану“. Народ наставља: „Што је теби, море, да побјеже, а теби, Јордане, да си се повратио?“… Предпјевка псалму 28. над водом: Глас Господњи над водом, Аллелуја. Предпјевка псалму 67: У црквах благосливајте Господа, Аллелуја, из врела Израелових, Аллелуја. Онда долазе литаније за благослов воде, па свештеник трипут дуне на воду, благослови со и успе у воду. Најзад „три пута замочи криж у воду, сваки пут дубље. По том бива кропљење водом и молитва Тебе Бога хвалимо“. Но 1890. г. папа потврди одлуку Конгрегације за обреде којом се забрањује вршење овог чина уочи Богојављења, али је оставио да се тада, као и других дана, може вршити обични благослов воде прописан у Ритуале Романум. Богојављенска водица („Агиазма великаја“) увек је била цењена у Цркви и употребљавана, поред осталог, за очишћење оскврњеног бунара, сасуда вина, уља, меда „и всакаго инога питија или јади ва њемже прикључит се животну некојему скверну вапасти“, како се вели у нашим рукописима. На крају чина, после молитава, свештеник „вазам воду с(ве)штенују б(о)гојављенскују валивајет ва ње тришт(и) крстаобразно…“. А тако се вели и у штампаним црквенословенским Требницима. Овом се водицом кропе и поља, њиве и виногради ако их нападну инсекти и друге штеточине (црквенословенски Требник). Кад је ради утехе покајницима, који се за време држања епитимије нису могли причешћивати, одређено да уместо причешћа могу примати „велику агиазму“, њена важност је још више порасла – узимана је наштину и за то се припремало као и за причешће читањем одређеног молитвеног правила. Постојало је и посебно „Посљедованије о вкушенији свјашченија води“: „Царју небесниј“, Трисвето, „Господи, помилуј“ 12 пута, 50. псалам, Символ вере, тропари Господу Исусу и Богородици и молитва „Господи Боже наш…“, 3 метанија, тропар и кондак Богојављења. Овај исти чин налази се и на крају рукописног Молитвослова манастира Хиландара бр. 361, из XVIII в. Поред тога, у прозбама Велике јектеније и у молитви „Велиј јеси Господи“ моли се Господу да ова вода буде „за исцељење душа и тела, одгнање сваког напада видљивих и невидљивих непријатеља, за освећење домова“, да Господ онима који је „узимају, окушају и мажу се њом дарује освећење, здравље, очишћење и благослов“. Стога се може у болести попити гутљај-два, њоме омити чело и лице деци кад немирно спавају и бунцају; одрасли је могу узети у болести, немиру, при тешким сновима, несаници због неприлика итд. Разуме се да се треба трудити, својим животом и владањем, да нам сила Божја преко ње помогне, јер ова вода, као и сва благодатна средства Цркве не делују механички. Ова водица се пије по освећењу на Крстовдан и Богојављење, а у Светој Гори монаси је пију све до оданија празника, сваког дана после Литургије. У неким манастирима уз Часни пост монаси и монахиње је узимају у дане кад нема ни Пређеосвећене Литургије, дакле после јутрење и часова. Свакако да је ово настало уместо свакодневног узимања антидора ван поста да би се храњење почело освећеним хлебом. Пошто се уз пост јело једном дневно, увече, онда се по богослужењу узима водица. У Русији је понегде долазило до претераног уздизања богојављенске водице и изједначења са Светим Причешћем, те се стругао под где би канула, а палило одело на које би се просула. Претеривало се и у погледу њеног строгог узимања пре јела и анафоре. Кад је 1482. г. архимандрит Чудовског манастира у Русији Генадије дозволио на навечерје Богојављења, које је тада било у недељу, да се узима водица после анафоре и јела, митрополит Геронтије га осуди и казни „што такују сјвешченију воду обезчестил, јуже свјати отци оглашеним (кајућим се) в причастије мјесто повељеша јединоју в году, на Пасху, испивати, и непокојатељником тогда на Богојављеније пити преже дори, а он једши вељел пити“. И у Служебнику Московске Синодске библиотеке бр. 360, XVII в., одређено је да се водица узима пре анафоре. Да би се овом претеривању стало на крај, у штампаном московском Требнику из 1658. г. нема Посљедованија пред пијење водице, него је насупрот томе унета полемичка примедба против гледишта да се водица не може узимати после јела, уз изношење чињенице да се њоме кропе и скаредна места. Ова се примедба штампа и у новијим издањима. У нашим старијим рукописима, и неким млађим, не помиње се пијење водице, него само раздавање анафоре. У Требнику Музеја СПЦ у Београду бр. 246, XVI в., помиње се и анафора и водица и каже: „И дајет се анафора људем прежде с(ве)тије води“. Међутим, у другим рукописима говори се обратно: „Вакушајем прежде води с(ве)штеније, потом давајет се анафора људем“. У Празничном пак Минеју бр. 115, XVI в., налазимо прелазну праксу: „И дајет се анафора људем и вакушајем же от води прежде, потом анафору вазимајем“. У садашње време водица се узима пре антидора и на навечерје и на сам празник, но кад навечерје Богојављења падне у суботу и недељу, те њено освећење бива после вечерње, онда се узима после антидора и јела. Из свега изнетог јасан је одговор на постављено питање, тј. да је Чин Великог освећења воде настао из Чина крштења; да је Петар Гнафеј одредио да освећење воде за верне бива уочи Богојављења, а за крштавање оглашених остане око поноћи, одн. на крају јутрење и пре Литургије; да је првобитно чин на навечерје, код фијала у паперти цркве, био кратак и под утицајем чина у храму, код крстионице, постајао дужи; кад је престало крштавање одраслих, оба чина су се помешала и настао један, који се негде наставио да врши у оба дана, а негде само једном. Усвајањем јерусалимског Типика, он се врши у оба дана, како је остало до данас. Гласник, фебруар 1981. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

На таласима Радио-Беседе емитовано је ново издање емисије „Богослужбене особености празникâ српских светитељаˮ која је посвећена свештеном спомену на дветог свештеноисповедника Доситеја Загребачког, чије свете мошти почивају у Световаведењској обитељи у Београду. Свети Доситеј (Васић) рођен је у Београду, 5. децембра 1877. године. На крштењу је добио име Драгутин. Гимназију и богословију завршио је у Београду, а звање кандидата богословља стекао је после завршене Кијевске духовне академије, 1904. године. Усавршавао се у Берлину на философско–богословској групи наукâ, док је у Лајпцигу студирао чисту и експерименталну психологију. За епископа нишког хиротонисан је 25. маја 1913. године. Први је митрополит загребачки од 1933. године. Од тешких мучења која је претрпео првих дана оснивања такозване НДХ-а никада се није опоравио. Упокојио се 1945. године, у манастиру Ваведење у Београду, где је и сахрањен. Уврштен је као исповедник у календар светих Православне Цркве. Непосредно по устоличењу, владика Доситеј послао је Васкршњу посланицу својој новој пастви у Епархији загребачкој. У посланици је између осталог рекао: „Разумећете, браћо моја у Христу и сва децо моја духовна, да ми није лако било растати се од моје браће у Христу из Ниша, као и из Епархије нишке и тамошњег побожног, јуначког и родољубивог народа. Своју љубав према светој вери православној, моја браћа у Христу, свештеници, посведочили су другом, новом Ћеле-кулом, а јунаштво деце моје духовне из другог гвозденог пука и у Топличком и Јабланичком устанку дуго се неће моћи заборавити него ће се дуго и дуго причати и препричавати, па и уз гусле опевати. Али је велика утеха обузела моју душу, радошћу је била она испуњена, од свега онога што сам већ при првом доласку у нову Богом ми чувану епархију чуо и видео. Верујем да ћу у своме новом винограду код моје браће свештеника, наћи искрену и одушевљену потпору, а код моје православне пастве пуну оданост и љубав.ˮ Аутор емисије: катихета Бранислав Илић Извор: Инфо-служба Епархије бачке

О српском архиепископу светом Данилу Ⅱ, који је живео и делао у време српских краљева Милутина и Стефана Дечанског и цара Душана, говорили смо у новом издању емисије Радио-Беседе „Богослужбене особености празникâ српских светитељаˮ. Свети архиепископ Данило Ⅱ спада у ред најзаслужнијих наследника Светога Саве. Ишао је стопама молитвеног покровитеља нашег рода и његових најбољих наследника. Написао је шест житија: Житије краљице Јелене, 1317; Житије краља Драгутина, 1320/1330; Житије краља Милутина, 1324; Житије архиепископа Арсенија I; Житије архиепископа Јоаникија и Житије архиепископа Јевстатија I. Написао је и две службе: службу архиепископу Арсенију и службу архиепископу Јевстатију. Обе је сачинио пре 1324. Био је неуморан у служби Богу до краја живота, смирен монах и храбар ратник, дубок мислилац и окретан државник, искрен испосник. Свети архиепископ Данило Ⅱ мирно се упокојио у Господу у време цара Душана, ноћу између 19. и 20. децембра 1337. године. Аутор емисије: катихета Бранислав Илић Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Црква Божја, основана на темељу апостола и пророка и заливена крвљу светих мученика, разрасла се као многогранато дрво које је покрило целу васељену. Од првог дана свога постојања Црква је била, јесте и биће мученичка. Страдање и гоњење Цркве Божје је атмосфера у којој она непрекидно живи. О тој свештеној реалности сведоче и преподобномученици ђакон Авакум и игуман Пајсије, о којима смо говорили у новом издању емисије „Богослужбене особености празникâ српских светитељаˮ, која је на дан њиховог свештеног спомена емитована у програму Радио-Беседе. Преподобномученик Пајсије био је игуман манастира Трнаве код Чачка, а преподобномученик Авакум био је његов сабрат и ђакон у истој свештеној обитељи. Задојени љубављу Христовом, васпитани у правој у непоколебивој вери, бивајући спремни да и живот свој положе за своју веру, пострадали су за Господа свога, бивајући набијени од Турака на колац у Београду, на Калемегдану, 17. децембра 1814. године. Носећи свој колац кроз улице београдске, храбри Авакум је певао. Када га је мајка с плачем молила да се потурчи да би сачувао свој живот, одговорио јој је овај дивни Христов војник: „Мајко моја, на мл’јеку ти хвала, ал’ не хвала на твоме сајвету: Срб је Христов, радује се смрти, нема љепше вјере од хришћанске…ˮ Аутор емисије: катихета Бранислав Илић Извор: Инфо-служба Епархије бачке

На таласима Радио-Беседе је емитовано ново издање емисије „Богослужбене особености празникâ српских светитељаˮ, која је посвећена молитвеном спомену на светог свештеномученика Гаврила, патријарха српског. У Србљаку, у издању Светог Архијерејског Синода из 1986. године, служба свештеномученику Гаврилу на песнички начин разрађује историјске чињенице у вези са његовим житијем и његовом патријараршком службом. Стихире вечерње службе наглашавају да је он „најзаконитији првопрестолник Српске Цркве”. У стихирама исте службе се вели: „Весели се данас Црква Христова, ликује Патријаршија српска, појући твоје подвиге, поштујући твоје мошти…” Завршне песме јутарње службе позивају: „Приђите људи, Срби, саставимо радостан хор, који ће да слави оца нашег, свештеномученика Гаврила, патријарха српског, јер је кропљењем своје часне крви украсио своју порфиру царску и сместио се са весељем у Царство небеско”. Аутор емисије: катихета Бранислав Илић Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Ново издање емисије „Богослужбене особености празника српских светитељаˮ посвећено је молитвеном спомену на светог, славног и добропобедног новомученика Станка Острошког. У наведеној емисији, која се на таласима Радио-Беседе емитује у оквиру специјалног празничног серијала, говорили смо о житију и химнографији у част светог новомученика Станка, чије мошти, тачније нетљене руке, почивају у острошкој светињи. У Житијима светих о светом новомученику Станку налази се само кратак запис, који је записао преподобни отац Јустин Ћелијски, у време док су мошти светог новомученика Станка почивале у Горњем манастиру Острогу: „Дечака Станка, који чуваше овце у никшићком крају Црне Горе, убише Турци код оваца за веру хришћанску, 15. септембра 1712. године. Његове свете и нетљене мошти – две посвећене дечје ручице, почивају у Горњем манастиру Острогу, у храму Часног Крста, где се подвизавао свети Василије Острошки. О мученичкој кончини Станковој постоји запис у Горњем Острогу.“ (Архимандрит др Јустин Поповић, Житија светих за април, Београд, 1973. стр. 456). Ово издање емисије употпунили смо разговором о култу светог новомученика Станка Острошког, уз осврт на значај изградње првог храма у светитељеву част, као и на детаље из химнографије празника који указују да је свети новомученик Станко молитвени покровитељ деце. Уз то, указали смо да четврт века славопој Господу узноси хор „Свети новомученик Станко Острошкиˮ, под уметничким руковођењем диригента Ленке Дурутовић. Аутор емисије: катихета Бранислав Илић Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Ново издање емисије Богослужбене особености великих празника посветили смо празнику Светога и богоноснога оца нашег Николаја Мирликијског Чудотворца. Празник Светога оца Николаја од најранијих времена свечано је прослављан, док химнографија у његову част представља неисцрпну ризницу. Литијске стихире дело су цара Лава Мудрог, док је састављач канона свети Теофан. Славу на хвалитним стихирама саставио је патријарх цариградски Герман. Посебно је занимљиво истаћи кондак светом Николају који је саставио свети Теодор Студит, а у коме овог угодника Божјег велича и прославља као најусрднијег помоћника свих хришћана. Други кондак светом Николају саставио је свети Роман. Угодник Божји Николај, на основу богате химнографије, са слободом се може назвати општим помоћником и верним заштитником васколиког рода хришћанскога. Због великог значаја овог светилника и сведока делатно пројављене љубави Божје, у седмичном богослужбеном кругу сваки четвртак, поред Светих славних и свехвалних Апостола, посвећен је и њему. У годишњем богослужбеном кругу празнујемо два празника Светог оца Николаја: главни спомен 6/19. децембра и празник Преноса његових часних моштију из града Мире у Бари, 9/22. маја. Истина ствари објави те стаду твоме као правило вере, образац кротости и учитеља уздржања. Због тога си смирењем стекао високе почасти, сиромаштвом богатства: Оче, првосвештениче Николаје, моли Христа Бога, да спасе душе наше. (тропар) Показао се јеси у граду Миру као вршилац свете службе, светитељу Николаје, јер испунивши Христово Јеванђеље, положио си душу своју за народ свој и спасао невине од смрти. Због тога си се посветио као велики познавалац тајни Божје благодати. (кондак) Аутор емисије: катихета Бранислав Илић Извор: Инфо-служба Епархије бачке

У оквиру новог издања емисије „Богослужбене особености празникâ српских светитеља”, говорили смо о свештеном спомену на светог и богоносног оца нашег Мардарија Љешанско-либертивилског и Свеамериканског. Кроз емисију, која је у програму Радио-Беседе емитована из два дела, указали смо на благословени значај и врлински живот новопросијавшег светитеља Мардарија, који је био први српски православни архијереј на тлу Америке. Чудесно житије светог владике Мардарија је посебно поучно и за децу, јер је свети Мардарије за живота са амвона често молио родитеље речима: „Васпитавајте младо покољење да верује Цркви и воли Отаџбину, завештајте им завете јеванђелске и предака својих. Сејте у њиховим душама и срцима оно што је добро и разумно. Љубите једни друге као што Христос љуби насˮ. Свете и нетљене мошти светог Мардарија обретене су у мају 2017. године, у његовој задужбини – манастиру Светог Саве у Либертивилу. Одлуком Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве на редовном заседању маја 2015. године, владика Мардарије Ускоковић, први српски Епископ амерички, прибројан је лику светих, а за дан његовог молитвеног спомена одређен је 12. децембар, дан његовог упокојења. Аутор емисије: катихета Бранислав Илић Извор: Инфо-служба Епархије бачке

О житију, подвизима и мисионарском прегалаштву светог Севастијана Џексонског, новопросијавшег светитеља из рода нашега, говорили смо у новом издању емисије „Богослужбене особености празникâ српских светитељаˮ на таласима Радио-Беседе. Свети Севастијан је био син српских досељеника из Рисна, надомак Херцег Новог, и српски православни монах рођен на тлу Америке. Рођен је у Сан Франциску, 9. јула 1863. На крштењу је добио име Јован. Замонашен је у току школовања у Русији и рукоположен у чин јерођакона 1887. године, а у чин јеромонаха 16. августа 1892. Постављен је за мисионара у Калифорнији и држави Вашингтон. Према многобројним сведочанствима, свети Севастијан је крстио више људи од било ког свештеника западне хемисфере. Свети Владика Николај, који је био велики пријатељ светог архимандрита Севастијана, сахранио га је у манастиру Жичи 1940. године и том приликом је светог Севастијана назвао највећим српским мисионаром модерних времена. Аутор емисије: катихета Бранислав Илић Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Свеноћним бденијем по Светогорском богослужбеном правилу, у вечерњим часовима 25. новембра 2021. године, отпочело је прослављање празника Светог Јована Златоуста - духовног патрона Његовог Блаженства Архиепископа охридског и Митрополита скопског г. Јована. У параклису посвећеном великом оцу и учитељу Цркве из 4. века - Светом Јовану Златоусту, уз хоростасију Митрополита бориспољског и броварског г. Антонија из Украјинске Православне Цркве, свеноћно бденије је служио архимандрит Иринеј (Стефановски), уз саслужење презвитерâ и ђаконâ из више Епархија наше помесне Цркве, међу којима је и секретар Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве протосинђел Нектарије (Ђурић). На свеноћном бденију молитвено су присуствовали Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован, као и Њихова преосвештенства епископи брегалнички и мјестобљуститељ битољски г. Марко, стобијски и мјестобљуститељ струмички г. Давид и марчански г. Сава, викар Патријарха српског. Славопој Господу узнели су појци који су антифоним појањем умилно појали химнографију Светом Јовану Златоусту која га назива светилом света, учитељем васељене, земаљским ангелом, небеским човеком, ненадмашним благовесником Вечног Јеванђеља Спасовог, проповедником покајања, херувимским молитвеником, свежалостивим милосрдником, христочежњивим подвижником, богонадахнутим песником, богомудрим философом, стубом и тврђавом Цркве. У наставку свеноћног бденија биће служена света архијерејска Литургија. * * * Реч „бденије“ значи „будност“, односно провођење времена без сна. Свеноћно бденије води порекло из најстарије епохе хришћанства, када су први хришћани неретко читаву ноћ бдели проводећи време у молитви на гробовима мученика, у катакомбама, нарочито уочи недеље, првог дана седмице, прослављајући хвалебним песмама Васкрслог Христа. Возглас презвитера при крају свеноћног бденија: „Слава Теби Који си нам показао светлост!“ односи се на појаву првих сунчаних зрака на истоку у свитање. У неким местима, као на пример на Светој Гори, свеноћно бденије и до данас траје по читаву ноћ. Свеноћно бденије је сложено богослужење које се састоји од три нераскидиво повезана и сједињена чина: Вечерњег, Јутрења и службе Првог часа. У богослужбеним књигама реч „бденије“ се понекад замењује речју „сабор“, чиме се указује на то да је реч о богослужењу које служи читав сабор свештенослужитеља, како би било што свечаније. На пример, у Типику и у Минејима се често среће израз „врши се сабор, где почивају мошти његове и где је храм његов“, односно тамо где почивају мошти неког од светитеља, или је храм посвећен његовом имену, по Типику треба служити свеноћно бденије. Реч „бденије“ понекад се такође у богослужбеним књигама замењује грчким називом „агрипнија“ (αγρυπνία). Извор: Телевизија Храм