Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'право'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Наша Црква се већ дуго залаже за бољи однос државе према верској настави. Чак је и патријарх Порфирије изјавио: „Осећам да је потребно уложити још много труда и напора како би верска настава била адекватно унапређена, а за то су нам потребни помоћ и добра воља свих.” Најпре треба подсетити на чињеницу да је конфесионална верска настава, која је заступљена у нашим школама, најраспрострањенији облик верске наставе у Европи. Њено организовање и остваривање претпоставља висок степен сарадње државе и Цркве, тојест релевантних државних институција и традиционалних Цркава и верских заједница. Верска настава, дакле, не само да не укида начело секуларности државе већ, напротив, представља непогрешиви показатељ стварног степена демократичности друштва. Наше прилике, нажалост, сведоче да је статус верске наставе данас много тежи него пре готово четврт века, када је она враћена у наш образовно-васпитни систем. Верска настава је, захваљујући нетранспарентним и незаконитим акцијама Министарства просвете, изгубила статус редовног изборног предмета и сведена на једва толерисани, у суштини нежељени статус „наставног програма” ван редовне наставе, укинута је обавезност њеног представљана родитељима и ученицима, укинута је могућност транспарентног избора верске наставе, као и права да се у току једног образовног циклуса избор промени. Нажалост, нису ретки случајеви да ученици, упркос њиховом избору верске наставе, буду пребачени на грађанско васпитање (глупљи назив за алтернативни предмет није могућ, а није тајна ко га је измислио). Упоредо са тим, непрестано се, на различите начине, све до овогa часа, опструише рад Комисије Владе Републике Србије за Верску наставу у школама, тела које је надлежно за наставне курикулуме, уџбенике и помоћна наставна средства, али и за сва друга питања у вези са Верском наставом, чији сам и први и други („реизабрани”) председник, али чију седницу нити заказујем нити имам намеру да закажем док Влада Србије не престане да се понаша као непосредна наследница титовске „Верске комисије”. Уместо да данас, после две деценије, улажемо заједничке напоре да се престане са дискриминацијом веронауке и реши радно-правни статус вероучитељâ, питања које је после враћања верске наставе у наше школе остало отворено, ми смо у ситуацији да се поново боримо за елементарно право родитељâ и ђакâ на избор верске наставе. У ситуацији смо да је у Србији ђацима православне вере ускраћена могућност коришћења уџбеникâ на часовима веронауке које је Црква припремила у складу са својом законском обавезом, истих оних уџбеника православне веронауке које већ годинама користе њихови вршњаци, православни Српчићи, у Републици Хрватској. Истовремено се путем квазинаучних измишљотина, кроз уџбенике биологије и социологије, чије су садржаје одобрили (у чије име?) надлежни државни органи, ђацима отворено и званично пласира идеологија и пракса хомосексуалности и трансродности. То је права слика стања вапијуће дискриминације у које је данас доведена верска настава, а сву одговорност за то носе и сносе Министарство просвете и остале надлежне државне институције, као и појединци који се, како сте тачно приметили, оглушују на апеле за сарадњу које су више пута јавно упутили Патријарх српски Порфирије и сви челници традиционалних Цркава и верских заједница у Србији. С обзиром на све отвореније и све бруталније притиске идеологије хомосексуализма и трансродности, којима су изложени готово сви образовни системи у такозваном западном свету, а који се намећу из глобалистичких центара моћи, уверени смо да ће у будућности статус конфесионалне верске наставе у просветном систему бити директан показатељ спремности наше државе да води самосталну образовно-васпитну политику уместо да буде послушни „извођач радова” за рачун декадентне, перверзне и антихришћанске глобалистичке „елите”. Подсећам: Србију од нестанка неће спасти десетак или двадесетак нових тенкова и хеликоптера, иначе са државног разлога итекако потребних, али ће је спасти вера, култура и традиција, тај незаобилазни свети идентитетски триптих. У вези са тим, дужност ми је да ваше читаоце подсетим на чињеницу да је 2018. године Национални просветни савет Републике Србије, изменама и допунама кровног закона из области образовања, дерогиран тако да су му одузете ингеренције над наставним курикулумима. Другим речима, образовно-васпитна политика, која треба да је политика дугорочних одлука и да представља стратешки ресурс једне државе, предата је у надлежност кабинета тренутног министра просвете, често погрешног човека на погрешном месту и у погрешно време. Нова улога и стварни значај Националног просветног савета Републике Србије посведочени су летос, када је овај орган, месец дана после званичног увођења у школе програма Вредности и врлине, питан за мишљење о њему, о програму којим се, после злочина у основној школи „Владислав Рибникар”, сигурно највеће трагедије у нашој новијој историји, спроводи стратешки заокрет и школи враћа васпитна улога. Напослетку, још два горка питања влади Србије: кога су питали да ли, поред постојеће веронауке и алтернативног предмета, треба уводити „неевропски” предмет Вредности и врлине (вредности и врлине као појмови, нарочито врлине, не постоје у ЕУ-агенди), а посебно, кога су питали за сагласност – или бар за мишљење – о својој одлуци да тај предмет могу да предају наставници разних струка, а да је само теолозима забрањено да га предају? O tempora, o mores! Извор: https://pravoslavlje.spc.rs https://eparhijabacka.info/2024/02/02/vladika-backi-irinej-posle-dve-decenije-ponovo-se-borimo-za-elementarno-pravo-roditelja-i-djaka-na-izbor-verske-nastave/
  2. Гост "Јутра", г. Антонио Арас, теолог, вероучитељ, психодрамски психотерапеут под супервизијом, говори о самопоуздању код младих. У разговору са Наталијом и Катарином, поред осталог, каже: Ако је човек свестан себе, тешко да неко може да га поремети, а освешћивање својих вредности и врлина је нарочито важно за децу. Верујући људи имају Бога поред себе и за њих је битно да имају поверење у Господа да ће све бити на свом месту, као и да умножавају таланте. Родитељи - причајте са децом, питајте их како су и дозволите им да погреше. Самопоуздање се подстиче и самим ставом који мења наше унутрашње осећање. Молитвом се Господу обраћамо и за то да боље изнесемо животне ситуације. Разговор са г. Арасом: Извор: Радио Слово љубве
  3. JESSY

    Не скривај своје право ја

    Већина нас је дошла у Цркву да упозна Бога. И онда, након неког времена мислимо да можемо да решимо све проблеме. О свему судимо, свима дајемо савете, о свему имамо своје мишљење. Али у исто време, ми сами уопште не личимо на оне идеале о којима размишљамо. Муче нас сасвим друге ствари. Ако не желиш да ти се догоди нешто слично, причај о Богу о свом животу, причај о ономе што знаш, не скривај своје право ја. Ти си обична особа са својим страстима, грешкама и слабостима. Као и сви људи, и ти желиш љубав, пријатељство и друге радости. Врло често, дошавши у Цркву, човек почиње да мисли да је приступање Цркви само по себи променило целу његову природу. Али, по питању мог сопственог „ја“ и сопствених страсти није дошло до промене. Карактер се не може променити само зато што је особа дошла на одређено место – чак и ако је то место свето. Али може се десити нешто друго. Ми настављамо да носимо у себи своје страсти, али оне почињу да се трансформишу. На пример, човек престане да се туче на фудбалским утакмицама или престане да посећује ноћне клубове, престане да се дрогира, али страст која га је нагнала на све ово није отишла никуда – јер је немогуће опростити се од страсти. Страст није кошуља коју можемо скинути, бацити на прање и заборавити. Ми смо уједињени са нашим страстима. Стога често следи следеће: „световна“ страст је претворена у хришћанску“ страст. Зато понекад човек, који је некада био фанатични навијач, потукао се, разбио прозоре после меча, након уласка у цркву постаје бесни фанатик. То је исти случај, као када људи говоре о својим ближњима који су постали црквени људи: „Иде у Цркву, али се нимало не мења!“ Шта се није променило? Основне, главне особине личности остале су исте. Оне се не могу преобразити – само зато што је човек дошао у Цркву и постао хришћанин. Зато је важно имати на уму да бес и раздражљивост остају са нама. Иако смо ми сада љути из „духовних“ разлога, код нас је главна страст иста као и раније. И ако хоћемо да будемо искрени, сложићемо се са речима старца Пајсија Светогорца. Када је Старац једном путовао бродом из Дафне у Уранополис, неко га је препознао и рекао му: -"Старче, дођи овамо, не седи са мирјанима!" А старац му одговори: „Али, дете моје, хоћемо ли ишта изгубити седећи са њима?“ Да ли смо ми толико бољи од њих? Имамо ли неку посебну врлину коју треба да чувамо? Зар ми нисмо као они? Оно што живи у нама, живи и у њима. Само што се наши пороци, страсти и проблеми испољавају на другачији начин.” Ако то схватимо, пре свега ћемо успоставити бољи контакт са самим собом, а затим ћемо постати попустљивији према другима. Међу нама ће се појавити више човекољубља и понизности. Ако се помиримо са својим 'ја', ако упознамо себе и заволимо себе, онда ћемо и своју децу почети много више да волимо, јер ће се у нама појавити далеко више снисходљивости. Јер какво је моје дете, такав сам и ја! На пример, ми се боримо са својом децом да не скрену са правог пута, а заправо смо и сами скренули са тог пута. Сви смо се одмакли од њега, сви смо избеглице, са свима нама нешто није у реду. Само се трудимо да то замаскирамо, тако да се не види. Андреј Конанос facebook.com/orthodox.macedonian
  4. Одакле долазе све забринутости? Све су од непријатеља. Све. Ниоткуда другде. Да ли мислите да сами, сопственим способностима и трудом, градите свој живот? Ако је то оно што заиста мислите, саветујем вам да се одмах предомислите, иначе се нећете ослободити забуне и превирања. Преиспитајте се. Коначно, дајте свом самопреиспитивању такав смер да се заврши чврстом одлуком да своју будућност неопозиво ставите у Божје руке. Након што сте донели ову одлуку, молите се Господу свим срцем. Реците Му, „Своју будућност стављам са поверењем у Твоје руке. Како знаш и како хоћеш, Господе, управљај мојим животом, са свим његовим непредвиђеностима и потешкоћама. Од сада више нећу бринути о себи. Имаћу само једну бригу, да увек чиним оно што је Теби угодно“. Тако разговарајте са Њим, али и практично Му доказујте да сте се потпуно препустили Његовим рукама, да нисте забринути ни за шта, да мирно и равнодушно прихватате сваку ситуацију, пријатну или непријатну, са уверењем да је дарована Божанским Промислом. Ваша једина брига је поштовање Божијих заповести у свим околностима. Након таквог унутрашњег устројства, све ваше бриге ће се распршити. Сада сте забринути за себе, јер желите да све околности допринесу испуњењу ваших сопствених захтева. И пошто се, наравно, све не дешава по вашој вољи, узнемирите се. Међутим, ако са поверењем све поверите Господу и прихватите да све што се дешава долази од Њега за ваше добро, онда се више нећете нимало бринути. Гледаћете само у оно шта вам Бог шаље, и понашаћете се у складу са оним што Он шаље. Свака ситуација може бити подвргнута некој божанској заповести. Поступајте, дакле, према одговарајућој заповести, тражећи задовољство Божије, а не задовољење својих жеља. Нећете успети, наравно, истог тренутка. За то је потребна борба, али и молитва. Молим Господа да те избави од депресије коју сматраш неподношљивом, али само ако је то по Његовој светој вољи и неопходно за твоје спасење. Он ће те искупити, без даљег, у право време. Наоружај се вером и стрпљењем. Видимо како се брзо мењају околности нашег живота. Све се стално мења. Промениће се и ваше ваше ментално стање. Доћи ће дан када ћете, ослобођени замке, слободно дисати и лепршати као лептир над цвећем. Само треба да трпите садашњу тешкоћу са стрпљењем онолико дуго колико Бог дозвољава. Зато будите стрпљиви и чекајте. Ко помирљиво подноси невоље, верујући да их Бог даје за његово добро, раван је мученицима. Запамтите ово увек, да бисте се утешили. Без осећања и емоција је немогуће живети, али није добро подлећи им. Морате их обуздати логиком и дати им прави смер. Осетљиви сте и узбуђени. Срце вам се прелива у главу. Покушајте да стекнете самоконтролу. Размислите унапред где је могући подстицај за сваку емоцију. И, када то откријете, будите на опрезу, да бисте приметили било какав емоционални поремећај срца, или да бисте своје срце држали под сталном контролом ума. Морате то да вежбате. Праксом је могуће стећи потпуно самосавладавање. Међутим, све долази од Бога. Зато се обраћамо Њему у молитви. Можете изговарати стандардне молитве, али се обраћајте Богу и својим речима и тражите од Њега помоћ. “Види, Господе, шта ми се дешава. То и то не могу сама. Помози ми, најмилостивији!” Разговарајте са Њим о свакој својој потреби, чак и о најмањој, и тражите од Њега сталну подршку. Таква молитва је најискренија. Непријатељ ти шапуће на уво: "Не моли се!" А понекад, након што загосподари целим твојим телом, баци те на кревет и успава. Све су то његови трикови. Али док зао ради свој посао, покушавајући да вас одврати од вашег доброг дела, и ви морате да радите свој посао, истрајавајући у овом послу до краја. Наоружајте се храброшћу и не слушајте непријатеља. Не обраћајте пажњу на његово шапутање. Од свег срца вам желим да коначно нађете мир. Боже помози! Свети Теофан Затворник https://www.vimaorthodoxias.gr
  5. Митроплит Фанариу г. Агатангел (Харамантидис), генерални директор „Апостолики Дјаконија“ Грчке Православне Цркве, Бесједа на Јеванђеље по Луки (12, 16-21) Похлепа, извор гријеха и идололатрије (идолопоклонства) Повод за параболу (причу) о похлепи била је свађа између два брата око питања наслеђа. Господар је знао да су и један и други подлегли похлепи. Зато је одбио да им буде судија или дјелилац њихових материјалних добара.Преобилна везаност човека за материјална добра је: а) привлачна сваком човјеку, посебно нашег данашњег доба и б) одбојна, јер не желе сви да чују о опасностима материјалних добара и богатсва. У причи Христос не говори о богатству, већ о похлепи, која га је на крају учинила безумним. Похлепа је извор греха, који човека чини идолопоклоником и неслободним. Човек је створен да буде владар и управитељ материјалних добара. Зависност од материјалних добара Ако човјек одвоји своје постојање од Бога, онда његов живот зависи од материјалних добара. Човеков грех је болест његове воље, која на крају квари и уништава њега самога и та иста добра творевине. Похлепа не даје човеку осећај довољности, пуноће, већ сиромаштва, недостатка. Богаташ из приче имао је толико добара, али је био немиран и узнемирен. Лаком човјек мисли да је задовољан својом имовином. Али у стварности је немиран, пун страха, агоније и стреса. Похлепа методично, односно демонски, покушава да нас убеди да искључиво стицањем материјалних добара себи обезбеђујемо благостање и уживање. Овде се људски живот идентификује са биолошком рециклажом у преживљавању животиња. «Једи, пиј, весели се». Св. Василије Велики подвлачи: «Да си свиња, шта би боље рекао својој души?» Превазилажење смрти У наставку приче Господ нас чува од ове илузије у току нашег постојња овдје на земљи. Човек не побјеђује, не превазилази смрт новцем и материјалним добрима, јер све то носи у себи сјеме смрти. Стицање материјалних добара значи да се она заснивају на њиховом физичком стању. То јест, у семену пропадања и смрти. Зато човек када умре, ни тијело не носи са собом. Повјерава га земљи до Другог Доласка и васкрсења мртвих. Господ нам открива наше право благо. То нисмо ми као посебна јединка, нити материјална добра, већ богатство по Богу. Односно љубав и доброчинство. Хајде да томе тежимо! https://mitropolija.com/2022/12/12/mitropolit-agatangel-gospod-nam-otkriva-nase-pravo-blago/
  6. Викарни Епископ хвостански г. Јустин је у пету недељу Великог поста, 10. априла 2022. године, служио Свету Литургију у Храму светих апостола Петра и Павла на Топчидеру. У беседи коју бележи ТВ Храм, Епископ Јустин је подсетио на подвиг Свете Марије Египћанке као пример истинског покајања, поучио да је "покајање - ствар срца" и истакао да је највећи дар који нам је Бог дао, слобода, "дар да сами креирамо свој живот овде на земљи, који ће као резултат имати и наш положај или наше место, стање, у вечном животу". Владика је указао да је слобода у популарном тумачењу - могућност да радим све што хоћу и све ми је дозвољено и има разлога и оправдања - "међутим", казао је Владика, "из хришћанске перспективе тако схваћена слобода је - право ропство". Појаснио је даље: "Ако свако од нас погледа своје лоше навике, пороке, страсти или нагоне које имамо, видећемо да је тако схваћена слобода у ствари - право ропство, јер ми често не можемо да то контролишемо и то постаје друга природа која усмерава наш живот, уништава наше и духовно и физичко биће". Беседа Владике Јустина: http://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=33136
  7. "Требало би да су људска права општа – да почивају на самој претпоставци бивања човеком. Право на лечење, на образовање, на рад, на доступност природних ресурса (воде, ваздуха) – ништа не би смело да доводи у питање. Одређена права се у извесним ситуацијама (рецимо, у случају тешких криминалних радњи) могу ускратити, или ограничити, услед ванредних околности; па ипак, то не важи за најопштија права, која су загарантована највишим државним актима. Наше законодавство не предвиђа смртну казну, но и у оним државама где таква мера постоји, постоји и обавеза да се осуђеник лечи пре но што му се да смртноносна инјекција, да се послужимо овим екстремним примером. Готово две године непрекидног храњења страхом од заразе довеле су, међутим, до тога да се људи одричу општих права. Они их одричу другима, али не разумеју да се окрећу и сами против себе. Уверени су, да су крсташи против затуцаних маса равноземљаша и љубитеља марвених лекова, које им угрожавају животе. Верују да је њихов театрални гнев праведан и „цивилизацијски“. Тенденциозно се, тако, кува и подгрева идеја о ПОДОБНОСТИ, којом се остварују одређене привилегије. Та подобност прокламује се одозго, а наше је само да прихватимо и чинимо оно што нам се каже, без икакве запитаности. Контрадикције у саопштењима, које, ево, за дуга времена добијају колосалне размере, непосредни увиди у оно што се дешава у нашој околини; сумњива истраживања, упадљива незаинтересованост за сваку идеју која остаје ван званичне агенде, закључци који не следе или тек у неком малом проценту следе из изложеног – све то уопште се не узима у обзир. Немамо право да се питамо. Уколико то учинимо, у најмању руку бићемо исмејани и оптужени за незнање, глупост, недостатак емпатије и томе подобно. Закључак је само један – вакцинишите се. Зашто? Зато што је то цивилизацијски чин. Да ли ће вакцина спречити ширење заразе? Очигледно, то се не дешава. Тврди се, да се могућност ширења смањује, али емпирија не говори томе у прилог. Да ли ће вакцина да вас заштити од разбољевања? Можда хоће, а можда баш вас неће. Али – и у томе коначно остаје једини аргумент у прилог вакцинацији – спречиће развијање тежих симптома и смрт. Сасвим довољно, је ли тако? Не, није довољно. Ником разумном то не би био довољан разлог за овакву пропаганду, малтретирање и застрашивање људи. Зато се људима и мора „помоћи“ да се ставе на одређену страну – и то тако, што ће им се ускраћивати права уколико то не учине. Неко ће, тако, пристати из страха, неко из конформизма. Па ипак, уз овако неубедљиву аргументацију и слабу наду за спас, људи се плаше и даље, и за то неко „мора“ да буде крив. Идеална жртвена јагњад су невакцинисани. Пошто је јасно да они нису једини који помажу ширење вируса, онда су криви због тога што се упућују на лечење, иако нису заслужили. У јавности се све отвореније изражава идеја, да, поред ускраћивање слободе кретања, одласка у набавку, на културна и друштвена збивања, невакцинисанима треба ускратити и право на лечење. Они, наиме, заузимају места у болничким креветима, црпе здравствени систем, те због тога нега мањка онима који су је заслужили. Монструозност ове идеје је далекосежна, али њени заступници то не увиђају. Уколико здравствена заштита, наиме, зависи од тога шта сте са своје стране учинили да се не разболите, кратак је пут до идеје да се здравствена заштита ускрати гојазнима, пушачима, потхрањенима, људима који пију алкохол, који се не хране здраво, и на концу – сиромашнима. Јер, у либералном систему идеја, у условима апсолутне слободе свак има могућност да се избори за свој успех, а ако то не учини, кривица је искључиво на њему. Колико је тај концепт слободе дискутабилан, говоре и консеквенце до којих он доводи, а којима непосредно сведочимо. У овом часу, ваше мишљење поклапа се са званичним и можете се сматрати привилегованим; али, на ком ће следећем питању оно ипак морати да се мимоиђе са прокламованим ставом и да вас лиши тих привилегија? Или је поента у томе да се УВЕК пристане на СВЕ? И где је онда ваша слобода? Док пландемијска психоза не јењава, пред нашим очима кува се нова, још делотворнија агенда за држање људи у страху и покорности. Реч је о зеленој агенди која се, од искрене и ентузијастичне забринутости за ресурсе и добробит планете претвара у отворени рат против људи. Превасходно – сиромашних људи. Ко су загађивачи? Сиромаси, разуме се, који ложе тракторске гуме и старе ципеле да би се огрејали, и нико не може да их натера да купе скупље и квалитетније гориво, вајка се један инфлуенсер овдашњи. Зелене таксе и остале ујдурме за сад само филују већ пуне џепове, ускраћивање права на кретање (и сходну томе, употребу фосилних горива) већ је прогутано као партикуларно (дакле, не исто за све), само ће се разлози променити – уместо спречавања заразе, за спас планете. Не морамо уопште ићи толико далеко да разматрамо теорије о „златној милијарди“ , људима из сенке, ужасавајућем понору између шачице привилегованих с једне стране и обезглављених, преплашених и отуђених маса „обичних људи“ с друге. У пракси, показује се да је сасвим довољно да се људима баци кост око које ће се закрвити, прљав посао обавиће сами, мржњом, острашћеношћу, недостатком љубави и вере и у корену свега тога – страхом. Добро би било да макар будемо свесни ко прибавља највећу корист из таквог стања ствари, а ко подноси највећи терет. Можда још важније – морамо имати на уму да нас стављање на страну привилегованих, климоглави, аплаузи и лајање на другомислеће – неће учинити делом тог одабраног друштва – можда тек бесплатним маркетиншким радником. Једнако као што ни подсмех неће „уразумити нецивилизоване“, а мржња развити емпатију." https://www.facebook.com/Spiritual-guerilla-Духовна-хајдучија-413471679464588/
  8. Епископ новосадски и бачки др Иринеј (Буловић): Свето Причешће – извор здравља или извор болести? Право значење исказа да не треба кушати Бога Ипак, они су у праву кад истичу да не треба „кушати Господа Бога свога” (Мат. 4, 7; ср. VМојс. 6, 16), али су у праву само делимично. Јер, није кушање Бога кад неко учествује у Литургији и причешћује се и за време епидемије, као и за време пратеће изолације или самоизолације, него када неки епископ или презвитер затвори свети храм за вернике, или својевољно одлучи да се до даљњег и не служи света Литургија, или експериментише са начином причешћивања (од тобоже првобитног до експерименталног!), јер у сва три случаја се имплицитно импутира да је могуће заразити се преко Причешћа. Такву поруку, без обзира на евентуалну добру намеру њених аутора, писац ових скромних редака сматра ипак богохулном и, на крају свих крајева, криптоатеистичком. Кад онда имамо на делу кушање Бога са друге стране или на други начин? По нама, када неко, било међу онима који заступају могућност заразе путем причешћивања било пак међу онима који такву могућност резолутно одбацују, почне да доказује како је у праву тако што предлаже да се у свети путир са Причешћем убаци неки јак отров. По једнима, он ће усмртити онога ко се из таквог путира причести, а по другима важиће Христове речи да хришћани, „ако и нешто смртоносно попију, неће им наудити” (Марк. 16, 18). Овај нецрквени и неодговорни предлог једног „новоправославног теолога” наших дана уопште није нов: пре неких сто година већ поменути архимандрит Петроније, иначе двоструки доктор теологије и не безначајан теолог свога времена и поднебља, предложио је да у свети путир убацимо цијанкалиј, па да онда, на тај начин, проверимо да ли су евхаристијски Дарови надређени или подложни природним законима. По мишљењу писца ових редака, у оба случаја, сада и некада, посреди је дрско и директно кушање Бога: или покажи, Боже, да ће отров свакако деловати, силом Твојих сопствених „природних” закона, или покажи да неће деловати, силом божанске свемоћи Твоје! У оба случаја на делу је магијски приступ светом Причешћу: једни га инструментализују да би доказали своје становиште, а други да би доказали своје, а и једни и други заправо своде Светињу, главни Догађај нашег живота и искуства, на аргумент својих убеђења и инструмент својих предрасуда. Унапред је јасно да ћемо, свесно и намерно стављајући у путир са Причешћем цијанкалиј или неки други отров, уствари покушати да Самога Господа подвластимо себи, да Га сведемо на свога послушника или слугу, да ми будемо Господ уместо Њега, а то је, очигледно, чисто магијски поступак и директно кушање Господа Бога свога. Резултат је такође унапред познат: Причешће неће престати да буде Лек бесмртности, али ће отров деловати. У историји људских грехова и злочина нису, уосталом, непознати случајеви убистава извршених отровом убаченим у путир са светим Причешћем. Једноставно и разумљиво, а уједно умно и духовно објашњење даје нам блаженопочивши патријарх Павле када пише: „Било би прекомерно уздање у милост Божју, у најмању руку лакомисленост за сваку осуду, недостојна нас као сарадника – помоћника – Божјих (IКор. 3, 9), кад би свештеник, знајући да је вино било у неодговарајућем суду, или заражено каквим вирусима, или отровано, да га употреби за Причешће. Јер, треба схватити да ми верни не мислимо да је свето Причешће хемијско средство за неутрализацију отрова, те да се може у том циљу употребљавати, или с њим тако експериментисати, него пре свега и изнад свега божанско средство за духовно уздизање, ослобођење од греха, задобијање живота вечног и васкрсења у последњи дан (Јов. 6, 54).” Не смемо прећутати ни овај његов коментар, надахнут речима светог апостола Павла (види IКор. 11, 27 – 30): „Може звучати парадоксално ако (...) кажемо да се у Цркви свагда знало да свето Причешће заиста може бити узрок слабости и болести, па чак и смрти.” Замислимо, међутим, другачију ситуацију: без икакве намере да куша Бога проверавајући Његову свемоћ, уопште и не знајући да је неко убацио отров у путир, хришћанин се причешћује in bona fide, са страхом Божјим, вером и љубављу. Какав ће бити резултат? Верујемо да отров неће деловати, баш по обећању Христовом да хришћанима неће наудити ни „ако нешто смртоносно попију”, и то стога што тај хришћанин не само што није кушао Бога него је, насупрот томе, пројавио истинску веру и љубав. Закључак је само један: свето Причешће или јесте стварно целебно (исцелитељско) овде и сада или је недејствено овде и сада (са крхком надом да ће у Есхатону бити дејствено). Оно је делотворно и чудотворно и сада, и увек, и у векове векова, што ће рећи и историјски и есхатолошки, али једнима на здравље, живот и спасење, а другима на болест и смрт, духовну или телесну (или обе!), сходно њиховој вери или неверовању, спремности или недостојности.
  9. Папа Фрања: Заштитити законом хомосексуалце, да имају право на породицу У документарном филму "Фрања", папа Фрања је рекао да би хомосексуалци требало да буду заштићени законима грађанских заједница. Папа Фрања је додао и да хомосексуалци имају право на породицу. Папа Фрања: Заштити законом хомосексуалце, да имају право на породицу "Они су Божја деца и имају право на породицу. Нико не би требало да буде изопштен или огрочен због тога", навео је папа Фрања. Нагласио је да је потребно развити законе грађанских заједница, преноси Ројтерс. "Тако су правно заштићени. Заузимам се за то", рекао је папа Фрања. ИЗВОР:ТАНЈУГ
  10. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г Амфилохије рекао је вечерас пред подгоричким саборним храмом, након крсног входа улицама Подгорице да је од њега и протојереја Мирчете Шљиванчанина полиција тражила да „разагнају народ са храма“. „Да ли је отац Мирчета то могао да прихвати? Црква Божија је да сабира све људе и земаљске народе, да их мири, призива на слогу, љубав и помирење. Отац Мирчета је позван у полицију. Ја сам рекао инспектору да једини који треба да одговара сам ја“, казао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да је тај инспектор са Косова, из Пећи. “Рекао сам му да ми овдје бранимо светиње и на Косову и Мтохији, а онда и у Црној Гори”, нагласио је Владика. Владика Амфилохије је подсјетио да се властодршци кажу да је црквена имовима прије 1918. године припадала држави Црној Гори, али и да је краљ Никола био крштени владар а ова Црква државна. “Тако да је однос краља Николе према Цркви био однос кршенога владара, крштене државе”, нагласио је он. Подсјетио је да ми данас имамо секуларну државу и некрштене владаре. “Откуд им право, некрштеним владарима, да узимају светиње”, упитао је Митрополит Амфилохије. Подсјетио је да су Дечани, Пећка Патријаршија и Метохија припадали Краљевини Црној Гори. “Ови наши садашњи, они су признали непостојећу државу Косово, одрекавши се срца Црне Горе за времена краља Николе. Зашто се онда чуде отпору овога народа”, казао је он. Митрополит Амфилохије је подсјетио, такође, да Бока Которска није припадала краљевини Црној Гори. “Како ће они онда примијенити тај закон на Боку Которску? А сјевер је први пут у историји 1913. припао Црној Гори. Тамо Црна Гора краља Николе ништа није саградила, јер су били балкански ратови… Какав је то закон, како је то безумље да се такав закон проглашава пред зору уз избацивање посланика из Скупштине који су били против тога. Зар се тако доносе закони у демократским државама”, запитао је он. Осврнуо се и на оптужбе да је Црква против државе због тога што брани светиње. “То није против државе него против те и такве власти, против властодржаца који такве безумне законе доносе”, прецизирао је Митрополит Амфилохије. Поручио је да ниједна власт на овој земљи неће дочекати да Црква разгони народ. “Овај народ је први пут, ја бих рекао послије седамдесет година постао слободни народ. И само неко ко је антинародан може да тражи да се народ одрекне слободе”, рекао је Владика Амфилохије. Владика је одбацио оптужбе да се Црква у Црној Гори сврстава на страну одређених партија. “То што се ставови неких од њих поклапају с нама је друго.Ако се ова власт одрекне овог безумља, онда ћемо ми бити за њих. Али ако они и даље буду подржавали тај злочин над Црном Гором, то је онда злочин као кад су признали Косово: Како онда могу да траже да храмови припадају држави Црној Гори? Којој Црној Гори“, рекао је он. Казао је да је он најодговорнији за оно што се догађа на литијама. „Нека ме ухапсе и у Спуж нека ме воде, биће ми добро да се одморим. Али није добро за њих, није добро за Црну Гору да наставе са насиљем”, поручио је он. Рекао је да ће следеће седмице бити настављена ова молитвена сабрања, све док поништења безбожног закона. “Ови наши крсни входови биће настављени у миру, у братској слози, слободи и призиву на помирење међу браћом. То је смисао ових сабрања”, закључио је Митрополит Амфилохије. Радосав Рајо Војиновић
  11. Храм Светог цара Константина и царице Јелене у новосадском насељу Грбавици прославио је престони празник у среду, 3. јуна 2020. године, када је свечаним вечерњим богослужењем началствовао протопрезвитер-ставрофор Миливој Мијатов, архијерејски намесник новосадски први, уз саслужење свештенства Епархије бачке. Звучни запис беседе Прота Миливој је благословио славско жито и славски колач, дарове овогодишњег кума – г. Радована Радића са породицом. Беседећи, отац Миливој је казао да су, захваљујући честитости цара Константина, наши преци добили право да могу слободно да исповедају своју веру. Нека вам је свима срећно и благословено данашње сабрање и нека Бог дâ да молитвама светих равноапостолних царева Константина и Јелене овај храм у што скорије време буде уређен, навео је архијерејски намесник новосадски први, честитајући свима празник и храмовну славу житељима новосадског насеља Грбавице. Протопрезвитер-ставрофор Стојан Билић, парох на Грбавици, заблагодарио је свештеницима који су узели учешће у молитвеном сабрању и вернима који су дошли да увеличају празнично славље. Прота Стојан је даривао куму, господину Радићу, дивну икону Светог цара Константина и царице Јелене. Његово Преосвештенство Епископ бачки господин др Иринеј извршио је 3. јуна 2018. године чин освећења темеља храма Светог цара Константина и царице Јелене у новосадском насељу Грбавици. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  12. https://srpskipravnickiklub.rs/2020/04/14/verujem-cenjena-glavo-da-si-i-ucio-pravo.html ... Да сваком судиш поштено (…) вели песма, а шта би се могло рећи о функционисању нашег правног система у овом ванредном стању? Власт и „струка“ (лекари) отпочетка епидемије наглашавају да је „живот најважнији“, али мора се указати бар на неке примере неуставности, за бољи дан после. Да буде јасно, српски уставни систем није укинут (нема окупације, ни револуције), нити је Србија у рату - оружаном сукобу држава и људи, већ у ванредном стању где „јавна опасност“ (ковид-19), процењено је, „угрожава опстанак државе или грађана“ (чл. 200 Устава). Не треба нам ни метафора о рату, колико год да је употпуњује министар војни у униформи, можда заборављајући да се она у епидемијама не носи (као цивил, „теренску униформу“ може носити у другим, тачно наведеним приликама). Прескачем одговор на питање је ли ванредно стање неуставно уведено, можда то каже Уставни суд, али већ првом „Уредбом о мерама за време ванредног стања“ (15. март) овлашћују се министарства унутрашњих послова и здравља да ограниче слободу кретања, иако то, по Уставу, може једино Влада. Влада сигурно зна да нема „промета надлежности“ међу највишим органима власти – не може, примера ради, Скупштина поверити суду доношење закона ни у ванредном стању - тако ни Влада своја уставна права у ванредном стању не може пренети на министарство. Влада је та која прописује мере одступања од људских права,уз супотпис председника Републике (чл. 200 Устава). Са Владином уредбом председник Републике се саглашава, потврђује је, отуда је нејасно зашто је он на овој и каснијим уредбама првопотписани доносилац. Већи број наших грађана је неки дан пре или после увођења ванредног стања ушао у Србију, са пасошем или личном картом. Није било медицинског прегледа ни присуства санитарног инспектора који би тим грађанима, по Закону о заштити становништва од заразних болести, издао усмено или писано решење о карантину. Али накнадно донетом наредбом министра здравља о увођењу карантина (17. март) обухваћени су и ти грађани. Овде је неуставно повратно дејство наредбе (забрана ретроактивности, чл. 197 Устава) коју је донео неовлашћени орган – министарство (мора Влада), а грађани нису ни знали за своју обавезу - она и не постоји јер у време преласка границе нема правног акта, по закону обавезног. Ти грађани су евидентирани и против оних који нису нађени у самоизолацији покренути су кривични поступци за дело непоступања по мерама за време епидемије, у којима јавно тужилаштво предлаже одређивање притвора и суд га најчешће одређује. На овакву кривичну и прекршајну „строгоћу“ (министар је, а не Влада, донео и наредбу од 18. марта која уводи прекршајну одговорност за кршење „полицијског сата“) у којој се изричу затворске казне додатно компликује чињеница да поступци не могу правноснажно да се заврше за време ванредног стања (осим признањем кривице) јер не теку жалбени рокови (уредба од 15. марта). Питање је да ли ће поступци моћи да се окончају и по престанку ванредног стања јер тада престају мере одступања од људских права које су правни основ ових суђења (чл. 202 Устава, вид. уставно проблематичан чл. 5 ст. 3 Кривичног законика). Следећи проблем нашег режима ванредног стања, посебно у вези са предстојећим Васкрсом (19. април), тиче се уставне одредбе да мере одступања од људских права ни у ком случају нису дозвољене у погледу слободе вероисповести (чл. 202 и 43). То значи да се „полицијским сатом“ или другим актом не могу спречити грађани да похађају верску службу. Ограничење или укидање слободе кретања не може се односити на одлазак и боравак на обреду у верском објекту јер би то значило ограничење слободе вероисповести, а за тако шта нужно је променити Устав (не може се мењати за време ванредног стања). Ове и друге примере неуставности са којима живимо треба гледати управо у духу струковно-политичке пароле да је у борби са болешћу живот најважнији. Јер у дану после, када све ово прође, ако права и слободе остану гажене живот је заправо изгубио. Са оваквом правном праксом се не сме наставити.
  13. Драгослав Бокан: ДА ЛИ ЈЕ МОГУЋЕ ДА РАДИКАЛНО БЕЗБОЖНИШТВО ПОД МАСКОМ ДОКТОРСКИХ МАНТИЛА ИМА ПРАВО ДА РАСПОЛАЖЕ НАШИМ ЖИВОТИМА, ИЗНАД СВИХ И СВЕГА? уторак, 14 април 2020 Мени је ово устоличавање лекарске „свете краве“ (уместо оног црквеног тела које би могло да на себе преузме ту улогу и реални духовни ауторитет) стварно невероватно и несхватљиво. То никада у животу нисам видео, сем у случају неких давних доктора што су се, несрећници, усудили да „због медицинских разлога“ одреде даљу судбину у логорским жицама заточених робова – исто овако не водећи разлога о духовним аргументима и верским слободама људи који би требало да имају право да буду изједначени са свима осталима. У нашем, карантинском случају – и са српским пензионерима и власницима домаћих животиња (недељом ујутро), са корисницима великих тржних центара, пошти и банака, као и радницима на бројним градилиштима (током дана, а после полицијског часа). + + + Нећу да преопширно описујем бесмисао и грех оваквог односа према Српској Православној Цркви. Јер ту није реч само о одбијању предлога (који задире у много више области од само оне биолошко-медицинске), већ о нечијем разочарењу ЗБОГ САМОГ ЧИНА ПИСАЊА ОВАКВЕ МОЛБЕ од стране оних који су своје животе предали Богу и добровољно напустили читав свој дотадашњи живот (узевши, притом, и нова, монашка имена). Па шта он уопште замишља и очекује од православних свештеника?! Као да је Бог, а не само један од лекара. Остаје над нама свима да лебди питање без одговора: да ли у Мађарској, Холандији, Бугарској, Грузији, Белорусији, Израелу… лекари знају свој посао, када су се, замислите само, усудили да допусте православним верницима у својим земљама (уз одобрење и тамошњих државника) да прославе васкршње празнике у својим храмовима, наравно уз све одговарајуће мере заштите и превенције корона-вируса? Или је, можда, др Кон једини, врховни и сакрални ауторитет, па себе схвата тако амбициозно и надобудно да се усуђује да изјави да га нешто „погађа“ или „разочарава“, као млада (или неко размажено дериште)? Па онда даје оставку, повлачи је, љути се и дури, као да само он брине о људима и њиховом (физичком и душевном стању). И да он одлучује „смеју ли или не“ чланови нашег Светог Архијерејског Синода (црквене владе) да за нешто замоле државу, а у складу са самом суштином своје вере?! Мени је ово устоличавање лекарске „свете краве“ (уместо оног црквеног тела које би могло да на себе преузме ту улогу и реални духовни ауторитет) стварно невероватно и несхватљиво. То никада у животу нисам видео, сем у случају неких давних доктора што су се, несрећници, усудили да „због медицинских разлога“ одреде даљу судбину у логорским жицама заточених робова – исто овако не водећи разлога о духовним аргументима и верским слободама људи који би требало да имају право да буду изједначени са свима осталима. У нашем, карантинском случају – и са српским пензионерима и власницима домаћих животиња (недељом ујутро), са корисницима великих тржних центара, пошти и банака, као и радницима на бројним градилиштима (током дана, а после полицијског часа). Ја то све заиста не могу да разумем, колико год се трудио. Јер је тајна нашег родољубивог и хуманистичког доприноса општој ствари управо у томе да будемо „мали део велике слагалице“, а не њени цензори, контролори, или, не дај Боже, власници. А ако др Кон има амбицију да нам влада и теледириговано управља нашим осећањима и одлукама, нека се онда кандидује на следећим изборима и провери шта мислимо о њему након оваквих (мало је рећи неодговорних) изјава. P. S. Нека му Свети Архиђакон Стефан (као Предрагова породична слава са мајчине стране) осветли онај затамљени део његовог ума и учини да овај уско-специјализовани стручњак разуме и неке друге хоризонте људског постојања! Дај Боже! Извор: Фејсбук страница Драгослава Бокана
  14. Његово Преосвештенство умировљени Епископ захумско-херцеговачки и приморски др Атанасије, одржао је 11. Марта 2020. Лета Госпдоњег предавање на тему: Право и правда у живом библијско-народном предању у Срба - раније и сада. Пред великим бројем сабраних, предавање је одржано у свечаној дворани Правног факултета Универзитета у Београду. Извор: Радио Светигора
  15. Његово блаженство Архиепископ Атински и све Грчке Јероним Други посјетио је данас погранични дио код Евроса према Турској, гдје Турска организовано доводи мигранте. По досадашњим подацима само на том мјесту до сада се скупило око 12000 миграната. Архиепископ је у изјави новинарима казао да осјећа посебно узбуђење и понос: “И благодарим Богу што сам данас овдје са вама. Ово је један тежак тренутак за ову област и за нашу земљу. Срца свих Јелина су данас са вама овдје. Ово није само тежак тренутак за овај крај, већ и за нашу епоху, гледајући ове људе протјеране да покушавају да нађу себи једно мјесто да се склоне и због тога нас боли срце. Оно што је недопустиво у наше вријеме, које желимо да зовемо вријеме људских права и слобода, јесте да не може нико, ма на каквом мјесту и функцији у овом свијету се налазио, да користи људе као средство. Није могуће да одступимо, зато је чудесно ово мјесто, наша војска, народ овог краја који се ујединио у једно тијело. Не зато што не воле људе, нити што не виде проблеме ових људи, жао нам их је, већ зато што не треба, понављам, да се искориштавају људи као средство. Овдје је одговорност Европе и треба да је прихвати. Ова граница овдје није само граница Грчке, већ Европе. Не би смјело да се ћути и толерише овакво стање. Не треба нам новац, не желимо подршку. Желимо да се промјени европско право. И да европски званичници који су били јуче овдје и давали изјаве, да то што су се обавезали и испуне, и да када дођемо следећи пут овдје буде све мирно и лијепо”, нагласио је Архиепископ у свом обраћању новинарима. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  16. „Какав је то гријех против Црне Горе сликање тробојке краља Николе, тробојка која је државна застава Француске, Њемачке, Русије и не знам којих све држава, није само Србије?!. То је показатељ да се иза таквог понашања према својој дјеци скрива управо мржња, дух братоубиства, и није то добро за будућност народа, ни државе. Не може се на братоубиству и братомржњи градити будућност“, казао је данас Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско приморски г. Амфилохије осврћући се на синоћњу интервеницију полиције и хапшење дјеце на Златици која су сликала тробојку. Владика је данас послије службе Божије у Цркви Светог Ђорђа под Горицом истакао да кривица за то није на полицији, јер они то морају да раде да би прехранили породицу, него на оне који су то заповједили. Ипак, примјетио је да је вријеме да се ослободимо страха којег је сада много: „Толико је страха овдје који је плод страха од насиље које је овдје извршено 1941/1945. године, и на том насиљу се не може градити будућност ни једног човјека, а камоли једне државе. Благодарећи том насиљу већ од 1945. године је, ово што је сада, неки сукоб између Срба и Црногораца, између два брата.“ Подсјетио је да су се краљ Никола, као и сви други у Црној Гори, и Крсто Зрнов Поповић, велики ратник и часни човјек, писали Србима. У прилог томе је навео Земљопис из 1912. године, по ком су дјеца учила, гдје пише да су становници Црне Горе Срби, већина православне вјере, други мухамеданске и католичке вјере. „Тако је било за вријеме Краљевине Црне Горе, а сад то претварају у мржњу међу Србима и Црногорцима, међу браћом. Једна мајка роди једнога који се каже да је Србин, а други Црногорац. Има право свако да се декларише како хоће, али нема право да мрзи свога брата. Не може држава да подржава такву мржњу и на томе гради будућност народа.“ Говорећи о величанственим литијама, владика је казао да је то чудо Божије и да је народ васкрсао у Црној Гори и вратио се Богу, својој савјести и ближњима својим на прави начин: „Зато су наше литије, литије љубави, братске слоге и заједништва, а не мржње. С тога молим ове који управљају нашом полицијом, да се не понашају тако према својој дјеци. Такво понашање је срамота пред свијетом. Шта све дјеца насликају по зидовима, па никоме ништа, а ови су насликали тробојку краља Николе. Ја се надам у Бога да ће уразумити ове који су сада на власти да се тако не понашају, и да не обнављају у народу дух богоубиства и братоубиства, на коме је створено много што од 1945. године, и све што је створено, пропало је и опљачкано.“ Констатовао је да једино што је овдје имало напретка је Црква Божија: „Обновљени су стотине храмова, саграђена два највећа храма у историји Црне Горе, Храм Васкрсења и Јована Владимира, сад то поништавати и својатати себи, шта то значи?! Манастир Морача, Ђурђеви Ступови, ова црква Светога Ђорђа, кажу припада власти, којој власти?! Ко све није овдје владао! Народ је све градио за Бога, своју душу. То су храмови Божији, Христови, Светога Великомученика Георгија, њима припадају, онима који их обнављају, који се моле у тим храмовима, причешћују Тијелом и Крвљу Божијом. Наравно, припадају и овој држави Црној Гори, то се подразумјева. Нико из Црне Горе није их мицао, нити ће их понијети одавде.“ Још једном је владика изразио наду да ће и властодршци да схвате пут и начин стварања будућности овога народа и државе: „Не може се будућност ставарати на богомржњи и братомржњи, а то се управо ради са тим што се ради са овом честитом дјецом која нијесу направила никакво зло што су узела да префарбају неки ћошак, зид, по свом начину, заставом краља Николе.“ Подсјетивши да та дјеца имају своје проблеме, немају хљеба, немају посла какве год студије да заврше, Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско приморски г. Амфилохије је закључио да таквим понашањем власт тјера дјецу из Црне Горе да се скитају по бијелом свијету. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  17. У молитвеном ходу за одбрану светиња, а против насилно усвојеног тзв. Закона о слободи вјероисповјести у Црној Гори, у четвртак, 23. јануара 2020. Беранци су се окупили, као и претходних вечери, у импозантном броју. Звучни запис беседе Литија, предвођена свештенством и свештеномонаштвом, кренула је од храма Светог Симеона Мироточивог и, на достојанствен, миран, хришћански начин, са црквеним барјацима, иконама, свијећама и пјевањем црквених пјесама, прошла кроз Беране све до манастира Ђурђеви Ступови. Након одслуженог Молебана, којим се вјерници моле Богомајци да им помогне у невољи и не дозволи отимање светиња, сабранима се обратио Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије. „Величанствена је ова ваша борба, борба свих нас заједно који се окупљамо око Престола Божјег, око наших светиња, штитећи завештања наших предака да оно што је Божје, Богу посвећено и Цркви за молитву и службу, да наше светиње које су наши преци, међу њима велики жупан Првослав, посвећивали Богу за своју душу и за вјечно спасење, да могу бити предате било коме другом“, казао је Владика Јоаникије. Он је нагласио да борба против отимања светиња у Црној Гори, свакако, има и правни дио. „Ово је борба за наше претке, за очување њихових завештања, за нас и за наше потомство. Ми ћемо се борити и на подручју права одавде до зелених столица Брисела и Стразбура. Добили смо, већ, велику подршку од људи којима је стало до права и правде, до цивилизацијских вриједности, од свих оних којима је, нарочито, стало до слободе вјере, а слобода вјере је основно човјеково право у које не смије нико да дира. То је очни живац сваког народа, а посебно српског“, казао је Преосвећени Епископ, најављујући обраћање Дамјана Ћулафића, члана Правног савјета Епархије будимљанско-никшићке. Ћулафић је захвалио својим „узорним суграђанима“ на њиховом бројном присуству у сванародном сабору за одбрану светиња на Тројчиндан у Подгорици, те Световасилијевском сабору у Никшићу. „Захваљујући вама и вашем присуству на недавном Световасилијевском сабору у Никшићу, с поносом сам могао рећи како је, у циљу одбране православних светиња, а тиме и у циљу одбране нашег укупног бића, међу онима који су цјеливали мошти Светог Василија Острошког, опет, било највише Беранаца“. „Захваљујући вама се данас у цијелој Црној Гори, и на свим земаљским упоредницима и меридијанима, поручује бесловесним насилницима да православни Срби не дају своје светиње! Историја ће памтити да је једна, бројем мала, али духом врло снажна, православна заједница у престоном граду Епархије будимљанске, у Беранама, заискрила пламен слободе, пламен који се развио у духовни и морални пожар“, навео је Ћулафић, додајући: „Храброшћу и одлучношћу, коју показујете у отпору против погубног и врло лукаво сроченог правног акта, цинично названог „Закон о слободи вјере“, свако од вас је сачувао свој образ свом претку и пружио му достојанство“. Поздрав: „Бог се јави“, којим се, како је казао, православни хришћани поздрављају ових дана, може се тумачити да се Беране, древна Будимља, ваистину јавило Влади и Скупштини Црне Горе с јасном поруком. „Јавило се с поруком да Ђурђеве Ступове, на чијим зидовима су фреске светитеља и у којима столује један од најузорнијих владика свеправославне Цркве Божје, не дамо безбожницима, а посебно не ђаволовим потомцима, распопу и осталим непоменицима!“ „Сматрам, као члан Правног савјета наше Епархије, да имате пуно право да знате да је ваше достојанствено, мирно и молитвено окупљање у литијама и око ове древне светиње, с јасном поруком: „Не дамо светиње!“, основа и правне и сваке друге борбе. У вашем држању је снага Цркве, јер Црква је сабран, сложан и незавађен народ“, поручио је Дамјан Ћулафић. Његове ријечи окупљени народ поздравио је срдачним аплаузом и узвицима: Не дамо светиње. Народ у Беранама, констатовао је Ћулафић, рекао је јасно предлагачу и доносиоцу закона да неће на себе клетву, већ благослов Светог Василија Острошког Чудотворца и благослов свих светих. „Тај благослов је већ са нама. Ваше истрајно присуство је томе најбољи доказ“, закључио је он. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  18. Данас Косово има ултимативно значење; значење магнета који нас везује. Ми немамо свој национални наратив, али имамо Косово. Косово је наш наратив. Мит је једно, а завет је друго. Мит може да буде победнички, или губитнички, јер он припада имагинацији. Мит је нешто што може бити погодно за политичку употребу. Завет је нешто много дубље јер припада духовности. Косовски завет је израз Новог Завета, а у средишту Новог Завета стоји светост. Свети Сава је светост усадио у Косово и у темеље нашег националног бића. Зато питање нације није теоретско питање, то је питање опстанка и живота. Питање да ли ћемо изгубити контакт са нашим манастирима, прошлошћу, с нашим заветом. Заветна свест Срба је толико снажна, чему смо и ове дане сведоци, да ми немамо разлога да се бавимо сопственим страхом за будућност Косова, за будућност Србије. Владика Николај је рекао да су наши непријатељи наши сурови пријатељи. Они ће нам сигурно помоћи, да се и ако смо заборавили, сетимо ко смо, да збијемо своје редове, да раздвојимо оно што је важно од мање важног. Они можда, с нама никада неће водити искрен и поштен дијалог. То не значи, међутим, да ми не треба са њима да будемо искрени и да не инсистирамо на разговору и тражењу обострано прихватљивог решења. У томе, пак, морамо бити сложни, макар у свему другом били на другачијим позицијама. То су теме у којима власт и опозиција треба да сарађују и да уложе сваки напор да нађу заједнички именитељ. Не смемо дозволити поделу на патриоте и издајнике. Није природно и нормално да се делимо око онога што нас обједињује и што нас чини оним што јесмо. Још мање је морално злоупотребљавати најбитније питање за остварење личних, страначких, групних интереса. Нарочито је важно да ми, као људи Цркве, избегнемо сваку врсту политикантског односа према Косову. Епископи и свештеници не треба да се опредељују између једне партије и друге, за једну или другу. За нас је политика само амбијент кроз који пролазимо као кроз Сцилу и Харидбу, сведочећи увек једну и исту истину, а то је, да је Христос разапет и васкрсао, да је победио смрт, да нам увек даје наду. Стога, ако смо са Христом, ми смо на крају, засигурно увек победници. Моје мишљење је да, уз помоћ Божју, треба подржати настојања државе да се обнови дијалог Срба и Шиптара, да се васпостави какав-такав суживот који је вековима текао на том подручју. Верујем да је сада јасно свима и светским силама и Албанцима: Косова и Метохије се никада нећемо одрећи. Свима би нам било лакше када би о Косову и Метохији преговарали они који тамо и живе, Срби и Шиптари. Наше је, међутим, да увек настојимо да пронађемо мирно и трајно решење. Став Цркве према Косову више пута је изрекао наш Сабор. А став Сабора најбоље је интерпретирао наш Патријарх кроз антологијску реченицу: Оно што дамо или поклонимо не можемо никада вратити, а оно што нам неко отме итекако имамо право и можемо вратити. Када бих говорио било шта више или мање од тога, искакао бих из оквира Цркве. Митрополит загребачко-љубљански Порфирије Перић у интервјуу за Вечерње новости
  19. У недељу 28. по Духовима 29. децембра 2019. године, у храму св. Цара Константина и Јелене на Вождовцу, празничну беседу посвећену данашњем дану посвећеном мајкама произнео је парох ове цркве, протојереј-ставрофор Драгомир Убипариповић. Звучни запис беседе "Речи "Бог" и "мајка" су две најразумљивије речи на свим језицима на свету", рекао је о. Драго који је подвукао да је "Бог на небу а мајка на земљи". "Мајка нас воли какви год да смо..., а мајка није само она која је родила дете" истиче о. Драгомир. У календару Цркве подједнако је и женских и мушких имена, ту су и разна имена - мајке, девице, мученице, исповеднице, дечица женског пола - које су све подједнако учествовале у домотроју спасења људскога, подсетио је о. Драго. Уздигнимо молитве пред Пресветеом Богородицом свакодневно, упућује о. Драго, који подвлачи да су наш народ сачувале Мајка Божија и мајка српска. Извор: Радио Слово љубве
  20. „Држава има улогу, сврху, смисао да гарантује мир, да гарантује владавину права, да штити имовину, да јемчи праведност међу људима и да људи у таквој држави имају осјећање просперитета. Овдје немамо те елементе задовољене. Овдје држава која треба да гарантује мир опстаје на томе што вам гарантује конфликт. И мени се понекад чини да се само испитује конфликтни потенцијал који може да се изазове, а не да се држава стави у функцију својих грађана“, каже Шијаковић. Подвлачи да држава има смисла једино ако је сви њени грађани доживљавају као опште добро, јер је држава брига за јавне ствари које припадају свима нама, а не приватно власништво неког ко хоће на том приватном имању да ради своје пројекте. Звучни запис разговора Професор београдског Православног богословског факултета Богољуб Шијаковић рекао је да су последњи догађаји у вези са доношењем Закона о слободи вјероисповијесте објашњење због чега годинама, већ деценијама нема закона о вјерској слободи у Црној Гори. У разговору за Радио-Светигору Шијаковић је рекао да је у процедури закон чији би прави назив требао да буде Закон против Српске православне цркве. „То је један негативан, рестриктиван и дискриминаторски правни акт, који нам, будући да је очигледно такав, даје објашњење због чега до сада законских решења није било. Неко је чекао моменат да овакав закон, боље рећи антизакон донесе. Истовремено је то начин да власт у Црној Гори честита Српској православној цркви, а прије свега Митрополији и Епархији будимљанско-никшићкој осамсто година постојања на том простору. То је њихов начин да упуте честитке за овај велики јубилеј“, каже он. Кад је, каже Шијаковић, у питању законодавство које регулише положај Цркве и уопште вјерску слободу, те ствари су у нормалном свијету већ одавно прилично униформисане. „Постоје стандарди којих су земље дужне да се придржавају, наравно, уз поштовање своје традиције. Овдје немамо ни говора о поштовању тих стандарда, а још мање о поштовању сопствене традиције. Један нормалан закон о слободи Цркве и о вјерској слободи требало би да садржи четири фундаментална начела, која су врло једноставна. Прво је начело вјерске слободе, слободе вјероисповиједања – да нико не утиче на индивидуално, колективно и корпоративно право на слободу вјере. Друго фундаментално право је неутралност државе. Држава по овим питањима треба да је неутрална. И управо то значи да је модерна, демократска држава – секуларна држава. То значи да она не улази у простор сакралног него се та држава креће у простору секуларног, а простор сакралног препушта црвама и вјерским заједницама. Ми видимо да Црна Гора није неутрална држава по овом питању“, објашњава Шијаковић. Шијаковић подсјећа да је треће фундаментално начело једнаки правни третман или паритет када су у питању све цркве и вјерске заједнице. „Видимо такође, да овдје није такав случај, јер неке цркве и вјерске заједнице имају специјалне уговоре са Владом Црне Горе. Митрополија је више пута нудила да и сама потпише уговор, исти онакав какав је Црна Гора већ потписала са Римокатоличком црквом, Исламском заједницом и Јеврејском заједницом, али је наилазила на административно ћутање, на администратину опструкцију“, објашњава професор Шијаковић. Четврто начело је, каже он, право на самоодређење. „Црква или вјерска заједница има право да сама одређује свој идентитет, да сама себе организује и да сама управља својим организмом и вјерским пословима. Овдје видимо да то апсолутно није случај. Дакле, у савком случају се ради о кршењу фундаменталних норми, фундаменталних људских права, јер вјерска права су срж људских права“, наглашава Шијаковић. Додаје да када ми као вјерници тражимо поштовање наших вјерских права, онда треба да знамо да смо ми уједно и грађани и да као грађани тражимо и од државе очекујемо да јемчи наша грађанска права. „А вјерско право је срж свих наших права и наше слободе. Видимо да постоји чврста намјера да се то наше грађанско право и вјерско право и слобода погазе“, тврди професор Шијаковић. Шијаковић напомиње да је у крви овдашњих властодржаца такозвано револуционарно право, односно неправо. „Једино у Црној Гори већ од Другог свјетског рата власт нити се мијењала нити је мијењала своју природу, нити своје амбиције. У демократском друштву бисмо очекивали да, након периода комунизма, власт врати имовину онима којима је ту имовину отимала, прије свега Цркви. Јер, Црква има специфичан статус у закону у свим земљама, јер се црквена имовина рачуна као нека врста јавног добра које Црква посједује, којим управља и које није нека приватна својина нити својина која се отуђује итд… Тим прије се увијек даје предност у реституцији црквеној имовини. У Црној Гори не само да то није учињено него имате један апсурдан закон који је донешен о реституцији из ког је искључена Црква. Дакле, доносите закон да вратите имовину која је отета, а експлицитно кажете да то не важи за Цркву. Умјесто да се донесе закон о реституцији црквене имовине, не само Православној цркви него и Римокатоличкој и Исламској заједници као традиционалним на простору Црне Горе, ево видимо намјера је да се доноси нови закон којим се најављује, једноставно речено – отимање оне имовине која није отета. И не само то, него отимање оне имовине коју је Црква успјела да у међувремену увећа, умножи, обнови. Ово је апсурд и ово не постоји ни у једном законодавном систему. Чак и револуционарно право је било блаже и искреније, да тако кажем, и прихватљивије него што је ово како се најављује“, упозорава Шијаковић. Чим неко каже да је држава пројекат, наглашава Шијаковић, то значи да њени пројектанти државу схватају као сопствену имовину. „Они заправо пројектују неки свој простор којим желе да апсолутно владају. И онда долази до оваквих девијација. Сигурно да у свему овоме што се дешава око ово овог закона има идеолошких елемената, има и једне несигурности уопште у томе шта значи управљати једном земљом и непознавања шта је то држава. Јер, ми смо имали прекиде у неком историјском континуитету, па се то изгубило из свијести људи шта то уопште значи држава и која је улога државе. Врло једноставно речено, држава има улогу, сврху, смисао да гарантује мир, да гарантује владавину права, да штити имовину, да јемчи праведност међу људима и да људи у таквој држави имају осјећање просперитета. Овдје немамо те елементе задовољене. Овдје држава која треба да гарантује мир опстаје на томе што вам гарантује конфликт. И мени се понекад чини да се само испитује конфликтни потенцијал који може да се изазове, а не да се држава стави у функцију својих грађана“, примјећује он. Подвлачи да држава има смисла једино ако је сви њени грађани доживљавају као опште добро, јер је држава брига за јавне ствари које припадају свима нама, а не приватно власништво неког ко хоће на том приватном имању да ради своје пројекте. Коментаришући ћутање других традиционалних цркава и вјерских заједница у процесу доношења Закона о слободи вјероисповијести, Шијаковић напомиње да су друге Цркве и вјерске заједнице у Црној Гори заштићене или се осјећају заштићенима уговорима које су склопиле са Владом Црне Горе. „Неки од тих уговора имају већи а неке мањи степен заштите. Вјероватно да постоје увјеравања да се закон неће примјењивати и односити на њих, па онда се не осјећају тангиранима у довољној мјери да би се супротставиле једном оваком закону“, каже он. У вези с тим Шијаковић посебно подвлачи да наша Црква наступа начелно и универзалистички. „И то је оно чиме ми можемо да се поносимо и чиме ми свједочимо своју вјеру. Наиме, ми све што тражимо за себе – тражимо и за друге. И сваку ситницу и детаљ и крупницу коју заговарамо да имамо на њу право, ми тражимо и за друге. И ја мислим да је то једна позиција, не само морално узвишена и не само у складу са нашом вјером, него једна позиција која говори о нашој толеранцији, о нашем уважавању других, о нашем поштовању других вјера и наших сународника, наше браће… Јер, сви смо ми ту повезани, безброј је веза међу нама, тако да, без обзира како год да се понашају други, ми треба да истрајавамо на овом универзализму, на једном општехуманом ставу да ништа не тражимо за себе што не тражимо и за све друге“, наглашава Шијаковић. Шијаковић такође наглашава да Митрополија црногорско-приморска и Епархија будимљанско-никшићка и друге епархије наше Цркве у Црној Гори већ годинама, па и деценијама нуде разне правне акте, предлоге закона, уговора држави. „Наша Црква је организовала неколика врхунска међународна скупа на тему вјерских права и слобода. Ти скупови су публиковани и то је ванредно драгоцјена грађа и у теоријском и у практичном смислу кад је ова област у питању. А кад се, с друге стране, окренемо на то шта је чинила Влада Црне Горе за све то вријеме, не можемо показати ни један-једини акт, ни један потез. Није пружен ни мали прст, а камо ли рука да се у заједничком дијалогу, сарадњи и комуникацији дође до једног цивилизованог и нормалног демократског правног акта. Црква ни на који начин, а и ни једна вјерска заједница, није учествовала ни у једној фази израде овог закона“, истиче Шијаковић. Закључује да је тај процес обављен уз игноранцију Цркве и уз један одиозан став према њој. С тим у вези истиче да земље ЕУ, којој тежи Црна Гора, имају писане обавезе у Амстердамском уговору и у другим актима да са црквама и вјерским заједницама воде јавни, транспарентни и суштински дијалог о свим питањима од јавног друштвеног интереса, а камо ли о питању вјерског законодавства. „Овдје чак ни о томе није било никакве сарадње, а камо ли о неким другим важним питањима од јавног интереса. Ово је антуиевропско понашање, антидемократско, антицивилизацијско… То су чињенице. Видјећемо куд ће све то да нас одведе“, упозорава Шијаковић Шијаковић је на крају разговора за Радио-Светигору рекао да је дужност свих нас да 21. децембра будемо на великом црквено-народном сабору око моштију Светог Василија Острошког у Никшићу. „Позива нас наша Црква, позива нас Свети Василије Острошки, слава му и милост, позива нас наша историја, наши преци, позива нас наша савјест, позива нас наше право да будемо слободни људи, слободни грађани… А слободе без вјерске слободе нема. А овај законски акти има једну изричиту намјеру – да погази вјерску слободу и да угрози нормалан живот Цркве. Слобода је један идеал, и томе нас, уосталом, учи и наш Господ: да будемо слободни и да као слободни људи станемо испред Њега. Према томе, дужност је свих нас да се том позиву одазовемо и да на тај начин одговоримо и позиву наше савјести, наше грађанске савјести и наше вјерске савјести“, закључио је Шијаковић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  21. У четвртак 28. новембра 2019. године, Епископ шумадијски Г. Јован служио је свету Литургију у Старој Милошевој цркви у Крагујевцу уз саслуживање братства овога светога храма. Литургији су присуствовали ученици 6. и 8. разреда ОШ “Милутин и Драгиња Тодоровић” који су се у великом броју одазвали позиву свог вероучитеља ђакона Уроша Костића, као и ученици ОШ “Драгиша Луковић Шпанац”, који су дошли у пратњи своје вероучитељице г-ђе Милеве Пушоњић-Радовић. Ђаци су руковођени својим вероучитељима узели учешћа у богослужењу, проузносећи молитве на Литургији. Звучни запис беседе Беседећи на 64. зачало Јеванђеља од Луке, Владика Јован је беседећи поставио питање: “Зашто је важно да пред људима признамо Христа? Зато што то можемо само кроз живот и веру, исповедајући Га својим делима, да би други могли, видећи то, сами да почну да живе вером. Човек је икона Божија и ако не исповеда Христа, ни Син Божији њега неће признати пред Оцем својим. Зато нас Дух Свети бодри, да исповедамо Христа. Јеванђеље сведочи да нас Дух Свети води, бодри, оживотворава, чисти душу, ум, срце и тело. Духа Божијег не гасите у себи. Дух Свети нас упућује како право ходити и право делати. На том путу, пост нам је помоћ. Пост је духовна обнова и препород. Умножимо молитве и добра дела. Читајте Свето Писмо. Чешће долазимо у Цркву, исповедајмо се и причешћујмо се. Ако све то обновимо у нама – испунићемо праву сврху поста”, била је поука Владике Јована. Извор: Епархија шумадијска
  22. Закључци Међународног научног скупа ”Државно-црквено право кроз вјекове” нов 7, 2019 Закључци учесника Међународног научног скупа ”Државно-црквено право кроз вјекове” Ми, учесници Међународног научног скупа ”Државно-црквено право кроз вјекове”, који су, поводом 800 година аутокефалности Српске Православне Цркве, у Манастиру Подмаине у Будви од 10. до 13. октобра 2019. године организовали Митрополија Црногорско-Приморска и Институт за упоредно право из Београда, посебно желимо да истакнемо сљедеће: Од настанка првих држава до данас, успостављају се односи између Цркве и вјерских заједница са једне и државних организација са друге стране. Нормативни израз тих сложених и динамичних државно-црквених односа видимо у бројним државно-правним и црквено-правним актима. И кроз историју, као и данас, државама припада право и обавеза да својим општим правним актима сваком човјеку јемче и штите право на слободу вјероисповијести у индивидуалном и колективном аспекту, као и да нормирају правни положај цркава и вјерских заједница уз пуно поштовање њихове унутрашње аутономије и слободе вјерског дјеловања, равноправности, али и уважавања њихове историјске улоге, доприноса и друштвеног значаја. У тој нормативној дјелатности, као и у другим, државна власт није неограничена, јер је свака власт ограничена Уставом и другим општим правним актима, а надасве моралом и међународним стандардима људских права, нарочито у погледу слободе вјероисповијести, који, између осталог, гарантују аутономију цркава и вјерских заједница, њихов правни субјективитет и слободу самоодређења и самоорганизовања, као и посједовање и располагање сакралном и осталом имовином која је неопходна за обављање њихове вјерске дјелатности – од богослужбене, до значајних просвјетних, социјалних, културних и харитативних дјелатности.. Државно-црквено право представља посебну правну грану коју чине правне норме државног права којима се регулишу односи између државе и цркава и вјерских заједница у различитим сферама друштвеног живота. Бројност извора државно-црквеног права неминовно намеће потребу продубљенијег научног истраживања и проучавања ове правне гране, како у оквиру различитих научних конференција, тематских часописа и зборника, тако и у оквиру наставе на високошколским установама. Зборник, који је, у част 800-годишњице аутокефалности СПЦ, припремљен и одштампан је једини научни зборник на нашем језику, који је у потпуности посвећен овој проблематици. Надамо се да ће његово објављивање означити почетак значајнијег и систематичнијег научног истраживања државно-црквеног права. Одржавање нашег научног скупа, објављивање Зборника и почетак значајнијег научног истраживања државно-црквеног права је дошло у вријеме када је у Црној Гори поново отворено питање припреме и доношења Предлога закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница, чијем је садржају посвећен одређен број научних радова на научном скупу. Према стручном мишљењу аутора који су своје радове посветили тој проблематици, Предлог закона у већем броју својих одредби, нарочито у погледу прекида континуитета правног субјективитета, а потом и евиденције и регистрације, уговорног регулисања односа између државе и цркава и вјерских заједница и имовине, не садржи решења која су усаглашена са међународним и прогресивним упоредно-правним стандардима права на слободу вјероисповијести и правног положаја цркава и вјерских заједница. Имајући у виду да је и Венецијанска комисија, такође, истакла одређене мањкавости и констатовала неусаглашеност већег броја одредби Предлога закона са важећим међународно-правним актима о слободи вјероисповијести и смјерницама ОЕБС/ОДХИР-а од 2004. и 2014. године, слободни смо да укажемо на неопходност успостављања дијалога Владе Црне Горе са црквама и вјерским заједницама, али и на неизоставни, стрпљиви и додатни рад како би Црна Гора добила нови закон којим ће се, на цивилизован и правно утемељен начин, уз уважавање историјске улоге и друштвеног значаја цркава и вјерских заједница, уредити право на слободу вјероисповијести и правни положај цркава и вјерских заједница. Позивамо све заинтересоване субјекте, а посебно научне институције и надлежне државне органе у Црној Гори да посвете посебну пажњу државно-црквеном праву Црне Горе, али и да подрже даља научна истраживања државно-црквеног права. Налазећи се у години великог јубилеја 800-годишњице аутокефалности Српске Православне Цркве, посебно указујемо на бројне проблеме правне природе са којим се годинама суочавају епархије Српске Православне Цркве, првенствено и највише на Косову и Метохији, али и у Црној Гори, Републици Северној Македонији, Републици Хрватској и Федерацији БиХ. Апелујемо на све доносиоце одлука на тим просторима да се питању права на слободу вјероисповијести и правног положаја цркава и вјерских заједница искључиво може и смије приступати са позиција међународно-правних аката, а не на дискриминаторан начин ради остваривања идеолошких, партијских, шовинистичких и других циљева. Mанастир Подмаине, Будва 13. октобар 2019. г.
  23. Закључци Међународног научног скупа ”Државно-црквено право кроз вјекове” нов 7, 2019 Закључци учесника Међународног научног скупа ”Државно-црквено право кроз вјекове” Ми, учесници Међународног научног скупа ”Државно-црквено право кроз вјекове”, који су, поводом 800 година аутокефалности Српске Православне Цркве, у Манастиру Подмаине у Будви од 10. до 13. октобра 2019. године организовали Митрополија Црногорско-Приморска и Институт за упоредно право из Београда, посебно желимо да истакнемо сљедеће: Од настанка првих држава до данас, успостављају се односи између Цркве и вјерских заједница са једне и државних организација са друге стране. Нормативни израз тих сложених и динамичних државно-црквених односа видимо у бројним државно-правним и црквено-правним актима. И кроз историју, као и данас, државама припада право и обавеза да својим општим правним актима сваком човјеку јемче и штите право на слободу вјероисповијести у индивидуалном и колективном аспекту, као и да нормирају правни положај цркава и вјерских заједница уз пуно поштовање њихове унутрашње аутономије и слободе вјерског дјеловања, равноправности, али и уважавања њихове историјске улоге, доприноса и друштвеног значаја. У тој нормативној дјелатности, као и у другим, државна власт није неограничена, јер је свака власт ограничена Уставом и другим општим правним актима, а надасве моралом и међународним стандардима људских права, нарочито у погледу слободе вјероисповијести, који, између осталог, гарантују аутономију цркава и вјерских заједница, њихов правни субјективитет и слободу самоодређења и самоорганизовања, као и посједовање и располагање сакралном и осталом имовином која је неопходна за обављање њихове вјерске дјелатности – од богослужбене, до значајних просвјетних, социјалних, културних и харитативних дјелатности.. Државно-црквено право представља посебну правну грану коју чине правне норме државног права којима се регулишу односи између државе и цркава и вјерских заједница у различитим сферама друштвеног живота. Бројност извора државно-црквеног права неминовно намеће потребу продубљенијег научног истраживања и проучавања ове правне гране, како у оквиру различитих научних конференција, тематских часописа и зборника, тако и у оквиру наставе на високошколским установама. Зборник, који је, у част 800-годишњице аутокефалности СПЦ, припремљен и одштампан је једини научни зборник на нашем језику, који је у потпуности посвећен овој проблематици. Надамо се да ће његово објављивање означити почетак значајнијег и систематичнијег научног истраживања државно-црквеног права. Одржавање нашег научног скупа, објављивање Зборника и почетак значајнијег научног истраживања државно-црквеног права је дошло у вријеме када је у Црној Гори поново отворено питање припреме и доношења Предлога закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница, чијем је садржају посвећен одређен број научних радова на научном скупу. Према стручном мишљењу аутора који су своје радове посветили тој проблематици, Предлог закона у већем броју својих одредби, нарочито у погледу прекида континуитета правног субјективитета, а потом и евиденције и регистрације, уговорног регулисања односа између државе и цркава и вјерских заједница и имовине, не садржи решења која су усаглашена са међународним и прогресивним упоредно-правним стандардима права на слободу вјероисповијести и правног положаја цркава и вјерских заједница. Имајући у виду да је и Венецијанска комисија, такође, истакла одређене мањкавости и констатовала неусаглашеност већег броја одредби Предлога закона са важећим међународно-правним актима о слободи вјероисповијести и смјерницама ОЕБС/ОДХИР-а од 2004. и 2014. године, слободни смо да укажемо на неопходност успостављања дијалога Владе Црне Горе са црквама и вјерским заједницама, али и на неизоставни, стрпљиви и додатни рад како би Црна Гора добила нови закон којим ће се, на цивилизован и правно утемељен начин, уз уважавање историјске улоге и друштвеног значаја цркава и вјерских заједница, уредити право на слободу вјероисповијести и правни положај цркава и вјерских заједница. Позивамо све заинтересоване субјекте, а посебно научне институције и надлежне државне органе у Црној Гори да посвете посебну пажњу државно-црквеном праву Црне Горе, али и да подрже даља научна истраживања државно-црквеног права. Налазећи се у години великог јубилеја 800-годишњице аутокефалности Српске Православне Цркве, посебно указујемо на бројне проблеме правне природе са којим се годинама суочавају епархије Српске Православне Цркве, првенствено и највише на Косову и Метохији, али и у Црној Гори, Републици Северној Македонији, Републици Хрватској и Федерацији БиХ. Апелујемо на све доносиоце одлука на тим просторима да се питању права на слободу вјероисповијести и правног положаја цркава и вјерских заједница искључиво може и смије приступати са позиција међународно-правних аката, а не на дискриминаторан начин ради остваривања идеолошких, партијских, шовинистичких и других циљева. Mанастир Подмаине, Будва 13. октобар 2019. г. View full Странице
  24. Поводом великог јубилеја – 800 годиина аутокефалности Српске православне цркве, Митрополија црногорско-приморска и Институт за упоредно право из Београда, под покровитељством Његовог високопреосвештенства Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског г. др Амфилохија, од 11. до 13. октобра организују Међународни научни скуп ”Државно-црквено право кроз вјекове” у манастиру Подмаине. Саопштење Организационог одбора овог скупа преносимо интегрално: САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ Налазећи се у години великог јубилеја – 800. годишњице аутокефалности Православне Цркве Српске – Митрополија Црногорско-Приморска са Цетиња и Институт за упоредно право из Београда су одлучили да, под покровитељством Његовог Високопреосвештенства Архиепископа Цетињског Митрополита Црногорско-Приморског г. др Амфилохија, организују Међународни научни скуп ”Државно-црквено право кроз вјекове” и на тај начин, поред осталог, дају свој допринос прослави овог значајног јубилеја. Научни скуп ће се одржати у Манастиру Подмаине у Будви од 11. до 13. октобра 2019. године уз учешће око 40 научних посленика из Црне Горе, Србије и других држава. Свети Сава је, одмах након добијања аутокефалности Архиепископије Српских и Приморских Земаља са сједиштем у Манастиру Жичи 1219. године, приступио не само организовању епископија, почев од Зетске епископије, него и изради Законоправила (Номоканона, Крмчије). У том средњовјековном зборнику се налазе норме православног канонског и државног права на основу кога је однос између Цркве и државе уређен на принципу симфоније (сагласности) свјетовне и духовне власти. Од непроцјењивог значаја је и то што су за простор данашње Црне Горе неодвојиво везана три сачувана преписа Законоправила Светога Саве – Иловички, Морачки и Савински. Свети Сава је у Карејском типику први код нас употребио појам ”устав” (”уставац”). Бројност и значај средњовјековних и нововјековних извора државно-црквеног права, као и њихово историјско трајање, важност и актуелност, указују да је ријеч о теми од великог научног, црквеног и друштвеног значаја. Готово да нема гране права у којој се, посебно данас, не сусријећу Црква и држава. Нормативни сусрет Цркве и државе данас видимо у историјско-правној, црквено-правној, упоредно-правној, међународно-правној, уставно-правној, грађанско-правној, кривично-правној, просвјетно-правној, управно-правној, радно-правној, финансијско-правној, привредно-правној, споменичко-правној области, као и у другим нормативним активностима државних органа. Данас се са пуним правом може говорити о средњовјековном и нововјековном државно-црквеном праву на нашим просторима. Државно-црквеном праву код нас, током претходних деценија, није посвећивана дужна научна пажња. Треба имати у виду да Државно-црквено право постоји као наставни предмет на многим Правним факултетима у Европи, а да се Аутономном праву, у коме посебно и најзначајније мјесто има унутрашње вјерско право цркава и вјерских заједница, све више посвећује научна пажња. Организатори и учесници научног скупа, као и приређивачи зборника радова, који је објављен, вјерују да ће научни радови са овог скупа у будућности бити од користи научним посленицима. Имајући у виду да се у Црној Гори припрема нови Закон о слободи вјероисповијести и правном положају цркава и вјерских заједница, вјерујемо да ће научни радови са овог скупа бити од користи и Влади и Скупштини Црне Горе како би се, у складу са међународно-правним актима, правним поретком и друштвеном реалноћу Црне Горе, припремио и усвојио нови закон којим ће се уважити улога, значај и мјесто Цркве и вјерских заједница у друштву и држави. Организациони одбор Извор: Митрополија црногорско-приморска
  25. Србија у закон уводи еутаназију О легализацији еутаназије у Србији први пут ће се јавно расправљати следеће недјеље на савјетовању „Будвански правнички дани”, од 2. до 6. јуна, које организује Савез удружења правника Србије и Републике Српске Од ИН4С - 30/05/2019 Илустрација Будући грађански законик легализоваће право на достојанствену смрт, сазнаје „Политика”. Послије двије године расправе владина комисија за израду овог законика одлучила је да у последњој верзији преднацрта пропише одредбу о могућности да обољели од тешких и неизљечивих болести заврше живот на достојанствен начин, својом одлуком или уз сагласност најближих. „Право на еутаназију, као право физичког лица на сагласни, добровољни и достојанствени прекид живота, може се изузетно остварити, ако се испуне прописани хумани, психосоцијални и медицински услови. Злоупотреба права на еутаназију ради прибављања неосноване материјалне или друге користи представља основ за кривичну одговорност”, наводи се у члану 86 преднацрта грађанског законика. “ Ако закони гарантују право на достојанствен живот човјека, онда би требало да омогуће и право на достојанствен завршетак живота. Тешко и неизљечиво обољели имао би могућност да одлучи о престанку агоније и стања које је тешко подношљиво и изазива само муке и сажаљење. Комисија је спремна да преузме одговорност за овакав предлог и очекује да ће у јавној расправи бити озбиљних и јаких аргумената за и против еутаназије“, каже проф. др Миодраг Орлић, који је на челу комисије за израду законика. О легализацији еутаназије у Србији први пут ће се јавно расправљати следеће недјеље на савјетовању „Будвански правнички дани”, од 2. до 6. јуна, које организује Савез удружења правника Србије и Републике Српске. Најављено је да ће бити донијет посебан закон који ће прецизно уредити услове и поступак за остваривање права на еутаназију. Такође, биће неопходне и промjене у Кривичном законику, који прописује кривично дjело убиства из самилости. Легализација еутаназије довешће до брисања ове инкриминације, али ће бити потребно да се другачије предвиди кривична одговорност за случајеве злоупотребе. „Ова новина изазвала је посебну пажњу не само правника, већ и љекара, психолога и других стручњака, са којима је комисија обавила разговоре. Ријеч је о људском праву које се поштује у многим земљама у свијету. Наравно, вољели бисмо да нико нема потребу за доношењем одлуке о еутаназији, али тешки случајеви намећу потребу да се омогући такво право. У доношењу одлуке и извршењу еутаназије у сваком конкретном случају треба да учествују и правници и љекари и психолози, а многи од њих нису спремни да на овај начин одлучују о животу и смрти“, каже Ратомир Слијепчевић, секретар комисије за израду преднацрта грађанског законика. Одлука о еутаназији не може се донијети без сагласности онога о чијем је животу и смрти ријеч, али у случајевима када су људи без свјести сагласност могу дати законски заступник и чланови најближе породице. “ Право на достојанствену смрт представља својеврсно право физичког лица на сагласни, добровољни и достојанствени прекид живота, под стриктно предвиђеним законским условима и уз неопходно и апсолутно поштовање аутономије воље особе која жели да искористи ово право. Досадашњи предсједник комисије за израду грађанског законика, академик проф. др Слободан Перовић, који је преминуо у фебруару ове године, био је против увођења еутаназије, јер је сматрао да још није сазрела свијест о потреби легализације овог права“, наводи Слијепчевић. Веома строги услови, који ће бити прописани посебним законом, требало би, наглашава, да спријече сваку злоупотребу овог права, чија је сврха да умањи значајне психичке, социјалне и материјалне штетне посљедице људима који се налазе у изузетно тешкој ситуацији услед неизљечиве, односно смртоносне болести. Поред несумњиво изражене жеље заинтересоване особе, процедура за остваривање права на еутаназију укључује и мишљење стручњака медицинске струке, психолога и социјалних радника, која ће они доставити суду. Коначну одлуку доносио би суд, а еутаназију би извршавали, како каже саговорник листа, специјализовани медицински сарадници. „Право на еутаназију већ више деценија постоји у многим земљама свијета, у виду активне или пасивне еутаназије. У Европи то право је легализовано у Швајцарској, Белгији, Луксембургу и Холандији. Француска је крајем 2015. године донијела посебан закон о седацији смртно болесних особа. У Републици Словенији чак је покренуто потписивање посебне петиције о увођењу овог права у њихов правни систем“, наводе саговорници „Политике” из Комисије за грађански законик. У већем броју држава у САД и у Аустралији ово право се примјењује већ више година. Канада је одобрила еутаназију одлуком свог врховног суда фебруара 2015. године. „Случај тридесетосмогодишњег Венсана Ламбера у Француској, који је послије тешке саобраћајне несреће 2008. године био седам година непокретан и парализован, са тешким оштећењем мозга, опредијелио је Европски суд за људска права у Стразбуру да 2015. године већином гласова (12 за и пет против) закључи да одлука француског суда о обустави интравенске исхране Ламбера не крши европско право. Тако је суд у Стразбуру признао људско право на достојанствен завршетак живота. То је подстакло многе земље у Европи да признају ово специфично и деликатно право личности“, наглашава Ратомир Слијепчевић.
×
×
  • Креирај ново...