Претражи Живе Речи Утехе

ЕПИСКОП БАЧКИ ИРИНЕЈ УЧЕСТВОВАО НА КОНФЕРЕНЦИЈИ О ПРВЕНСТВУ И САБОРНОСТИ У ПРАВОСЛАВЉУ ВИДЕО ЗАПИС ИЗЛАГАЊА: https://eparhijabacka.info/episkop-backi-irinej-ucestvovao-na-konferenciji-o-prvenstvu-i-sabornosti-u-pravoslavlju/12/11/16/09/2021/

Без обзира на садашње проблеме, надам се да до крајњег раскола у Православљу неће доћи и да ће јединство у нашој заједничкој православној породици бити обновљено. Али, то успостављање јединства је могуће само путем повратка строгом поштовању црквених канона. У ексклузивном интервјуу за “Новости” митрополит Иларион, председник Одељења спољних црквених веза Московске Патријаршије, наглашава и да је прошле године СПЦ претрпела велики губитак: преминули су патријарх Иринеј и митрополит црногорско-приморски Амфилохије, који су били веома поштовани и у Русији. – Господ ми је дао могућност да више пута разговарам и молим се са српским патријархом Иринејем. На мене је оставио јак утисак. У њему су се осећале дубина и снага душе. Сећам се са каквом је храброшћу и одлучношћу говорио подржавајући Православље у Украјини, које је страдало. Он је волео своје вернике, кад их је благосиљао или причешћивао, посебно децу, на његовом лицу се видела духовна радост – истиче наш саговорник. * Добро сте познавали и митрополита Амфилохија? – Покојни владика је био велики архиепископ и многострано обдарен човек: богослов, организатор, духовни наставник. Његов боравак на челу Црногорско-приморске митрополије је епоха црквеног препорода у Црној Гори. Владика је успео да доведе у Цркву много људи, да надахне хиљаде верникâ на самопожртвован рад у име духовног препорода Црне Горе. Захваљујући литијама у одбрани светиња које је он покренуо, свет је видео како бије живо православно срце Црне Горе; то је постао светао пример у размерама целог хришћанског света, то је натерало многе наше савременике да се замисле о вери својих очева. * Патријарх Кирил, када је умро митрополит Амфилохије, рекао је да је за његово име везан духовни препород Црне Горе. Како видите будућност Православља у овој земљи? – Православље у Црној Гори се гради на чврстом темељу који су положили светитељи Василије Острошки и Петар Цетињски. Православна вера је, не једном у историји, давала нашој браћи снагу да добију борбу за слободу, да формирају национални карактер и културу; допринела је настанку и развоју њихове државе. Народни покрет за заштиту светиња показао је целом свету колико много отаџбинска вера и Православна Црква значи људима, посебно онима којима припада будућност, младима. Мени је врло важно да је на делима владике Амфилохија младо поколење Црне Горе могло да проникне у познање одговорности да духовно наслеђе мора да се сачува за потомство. * Руска Православна Црква памтиће српског патријарха и по томе што је чврсто подржавао канонско Православље у Украјини. Каква је ваша прогноза што се тиче Украјине? – Стварање такозване Православне Цркве Украјине имало је вештачки, политички карактер, чији је аутор бивши украјински председник Петар Порошенко. Окупили су 2018. лажне епископе две различите неканонске Цркве које су се и међусобно сукобљавале. Велики је био притисак на јерархију канонске Украјинске Православне Цркве, верне московском патријарху. Али, од деведесет епископа, само двојица су пристала да пређу на страну расколника. Притом је такозвана аутокефалија дата са низом ограничењâ. Тако се Православна Црква Украјине морала одрећи свих својих црквених општина у иностранству, као и права да формира такве црквене општине. То је још више заоштрило односе унутар новоосноване Цркве. Филарет Денисенко, бивши лидер једне од двеју расколничких Цркава (велики пријатељ црногорског расколника Мираша Дедеића), одрекао се признања Томоса који је доделио патријарх Вартоломеј. Он је поново оформио своју организацију, такозвани Кијевски Патријархат. Расте и број противречности унутар осталог дела Православне Цркве Украјине, а у отетим храмовима нема ко да служи. Руководство Константинопољског Патријархата изјављивало је да ће аутокефалија да обједини православне у Украјини, али раскол се само појачао. * Док Руска Православна Црква оптужује патријарха Вартоломеја за раскол, он најављује да ће посетити Украјину у августу, у време празновања Дана независности. – Ову најаву не треба да коментаришем ја већ Украјинке и Украјинци који су страдали када су им отимани храмови и свештеници које су избацивали из цркава које су градили својим рукама. Ти који су им наносили бол сматрали су да су за то добили морално право управо од патријарха Вартоломеја. Има основа за процене да ће његова посета Украјини бити искоришћена за нове покушаје отимања храмова. Али, сумњам да ће се то десити. Верници ће се молити, као и раније, у канонској Цркви. Расколнички храмови ће и убудуће бити празни. А политичари ће и даље покушавати да користе религију за своје интересе. * Патријарх Вартоломеј претендује да буде “источни папа”. Може ли његово понашање да доведе до распада Православља на део који је уз Константинопољ и на други део који је уз Москву? – Заиста, патријарх Вартоломеј се последњих година не понаша као координатор у односима међу православнима, како је некада себе називао. Он се понаша као да је сва власт његова и да никоме не одговара, понаша се као поглавар Цркве Христове. Таква склоност владању није у складу са православним учењем. Тешке последице неканонског деловања Константинопоља по Православље већ су свима очигледне, а, уколико он не промени понашање, раскол ће бити све дубљи. Линија раздвајања не пролази између Константинопоља и Москве нити између Гркâ и Словена. Она дели јерархе и вернике на оне који су верни канонима и на оне који их крше. Надам се да до крајњег раскола Православља неће доћи и да ће јединство у нашој заједничкој православној породици бити обновљено. * Како оцењујете данашње односе РПЦ са Ватиканом? На Куби је 2016. био први сусрет руског патријарха и римског папе. Шта треба урадити да се крене даље? – Сусрет папе Фрање и руског патријарха Кирила у Хавани био је условљен неопходношћу координације напорâ да се заштите хришћани на Блиском Истоку. Организацији сусрета претходио је многогодишњи мукотрпни рад. Сада је, у склопу наставка православно-католичког богословског дијалога, првенствено важан заједнички рад у социјалној, културној и добротворној сфери. У складу са договорима постигнутим у Хавани, почела је реализација низа хуманитарних пројеката на Блиском Истоку. Минулих година је активирана и културна сарадња. Без обзира на то што још постоје разлике у ставовима, ми успешно радимо на реализацији многих заједничких пројеката, чувајући властити идентитет, и истовремено реализујемо наше заједничко хришћанско призвање у савременим условима. * Има ли истине у причама да папа Фрања не може да дође у Русију јер се противе патријарх Кирил, многи свештеници и верници, због изјаве да треба прихватити закон који штити права хомосексуалаца? – Посета папе Фрање Русији сада није на дневном реду. Треба подвући да су актуелни папа, али и његови претходници, већ били у низу држава које припадају зони канонске одговорности Руске Православне Цркве. Сваки пут се то питање вагало, водећи рачуна о специфичностима ситуације у конкретним земљама. Важно је да се сачува крхки и деликатни међуконфесионални баланс. * Председник Северне Македоније Пендаровски молио је патријарха Вартоломеја да призна неканонску Македонску Православну Цркву. Њу не признаје не само Српска Црква него ни друге Православне Цркве. Је ли могуће избећи нови конфликт? – У Руској Православној Цркви увек су сматрали и сматрају да је решење македонског црквеног питања искључиво право Српске Православне Цркве и без њеног пристанка било какви покушаји мешања су недопустиви. * Синод СПЦ много пута се обраћао писмима Унеску да се заштите српски храмови на КиМ. Сада Албанци убеђују светску јавност да су они градили те цркве. Какав бисте савет могли да дате Србима тим поводом? – За време посете Косову и Метохији видео сам руине храмова које су порушили екстремисти, као и светиње које су претворили у сметлишта. Они који су рушили и скрнавили храмове и манастире на КиМ показали су јасно целом свету да немају никакву историјску или духовну везу са тим светињама. Православни Грци су носили и носе у срцу Свету Софију коју су им отели, чак и кад је она била претворена у џамију. Молимо се за нашу српску браћу која живе у тешким условима у том светом крају. Нека им да Бог снагу и стрпљивост да сачувају отаџбинску својину! КОРОНА НЕ МОЖЕ ЗАТВОРИТИ ХРАМОВЕ * БРОЈ жртава од вируса корона последњих месеци је порастао у РПЦ. Жириновски је позвао да се зато сви храмови затворе. У Московској Патријаршији критиковали су такав став. – У условима када људи иду у биоскопе и позоришта, купују у маркетима и возе се јавним превозом, чудно је тражити да се због епидемије затворе храмови. Треба доћи у цркве, па тек онда говорити поштују ли се прописане мере. У цркви на Ординки у Москви, где сам ја настојатељ, верници за време богослужења носе маске и држе дистанцу. Придржавамо се свих норми у складу са инструкцијама и препорукама које смо добили од Светог Синода. Иконе се дезинфикују, не љуби се рука свештенику. Дате су и инструкције како се треба понашати у време крштења, исповести, венчања, опела… Чинимо све да заштитимо своје вернике, а верујем да то исто раде и свештеници СПЦ. Вечерње новости, 31. јануар 2021, стр. 3 (редактура превода: епископ бачки Иринеј) Извор: Инфо-служба Епархије бачке

ПРВИ ДЕО: ДРУГИ ДЕО: https://youtu.be/iC-RyNj6hLw

У Москви је 1. новембра 2019. приказан нови документарни филм о Православној Цркви у Пaкистану. Главна наратор у филму је отац Јосиф Фарук. Филм у режији Леонида Савин под насловом „Пенџабски крст“ посвећен је првој православној парохији Руске Цркве у Пакистану, а ове године је снимљен у граду Саргоди у Пенџабу. У филму отац Јосиф излаже историју Мисије Светог Арханђела Михаила, као и начин рада и активности московског Центра Свете Матроне. И православни Пакистанци говоре о свом животу, о томе како су постали православни и другом. Отац Јосиф је једини свештеник Руске Цркве у Пакистану. Он неуморно ради на ширењу Православља у својој родној земљи која се не опходи позитивно према хришћанима. Он је пастирствовао овде и пре оснивања Мисије Светог Архангела Михаила. Његов животни пут није лак; сиромаштво, дискриминација свих хришћана у строгом муслиманском друштву и изолација од других православних земаља представљају неке од изазова с којима се непрестано суочава у подухватима да свој народ приведе Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви. Међутим, побожност и ревност његовог стада надахњује га да настави са својом великим подухватом у Пакистану. Центар свете Матроне је отворен у октобру 2017, а главни задатак му је да оспособи жене да читају и пишу, да их подучи о православном Предању и молитвама и породичним вредностима, да им помогне да остану чврсти у својој вери у исламској држави Пакистану. Центар их такође подучава да раде тимски како би решавали стварне животне проблеме. Подучава их шивењу, везу и другим ручним радовима, а притом да гаје поверење између себе и решеност да решавају тешкоће свакодневног живота. После успешног једногодишњег курса свака од ових жена добија шиваћу машину. Приказу филма присуствовао је режисер Леонид Савид заједно са Ароном Самуелом, координатором за омладински рад у православној заједници у Саргоди. Извор: Инфо-служба СПЦ

У једном од својих интервјуа Патријарх цариградски Вартоломеј изјавио је да je његов упад у Украјину који противречи црквеним уредбама имао за последицу „васпостављање каноничности“ вишемилионског украјинског народа, а такође је изразио мишљење да присуство у овој земљи Украјинске Православне Цркве која се налази у канонском јединству с Московском патријаршијом наводно наноси штету интересима украјинске нације. На ове изјаве у програму интернет-канала „Першиј Козацкиј“ одговорио је заменик шефа Одељења за спољне црквене односе Украјинске Православне Цркве Николај Данилевич: — Желео бих да поделим с вама неколико мисли у вези с овом изјавом патријарха Вартоломеја. Чини ми се да је ова изјава превише политичка. Логика изјаве је управо политичка и то је логика власти која одлази, а која ју је и изнедрила. Јасно је да се то није десило случајно: постоји сукоб између Украјине и Русије. Међутим, чини ми се да су се проблеми с Цариградском патријаршијом код нас појавили у време кад је ова патријаршија због нечега прихватила логику наших расколника, такозване „Кијевске патријаршије“, као и логику политичке власти у одласку. И чињеница да су држављани наше земље, не само верници, у тако огромном броју (преко 73 процента) гласали за новог председника сведочи да људи не прихватају ову идеологију. Они нису толико били за новог председника Зеленског колико су против претходног шефа државе и ове идеологије. Јасно је да се не дешава да има сто посто „за“ или „против“. Али сам народ сведочи да се не слаже с оваквим тумачењем историје и с оваквим приступом. Логика црквеног јерарха треба да буде другачија. У историји Цариградске патријаршије је такође било случајева кад је њено присуство у украјинској земљи било непожељно. Сетимо се Брестске уније која је закључена 1596. године. После ње у Украјину није био дозвољен приступ представницима Цариградске патријаршије, јер су их пољско-литванске власти сматрали турским шпијунима. Међутим, црквена Украјина се налазила у саставу Цариградске патријаршије. Знамо и даљу историју, знамо како је 1600-их година католичка власт вршила притисак на православце. Практично, западна Украјина до Дњепра, као и Украјина с десне стране обале, била је унијатска. И ко зна да ли бисмо ми данас били православци да се Украјина није поново сјединила с Русијом 1654. године, и да затим 1686. године није прешла у јурисдикцију Московске патријаршије. Мислим да је Украјина захваљујући овим чињеницама остала православна. Свака ситуација, сваки догађај у историји има своју улогу. И Господ ове или оне околности користи како би сачувао Своју Цркву. Чини ми се да је јединство с Московском патријаршијом одиграло позитивну улогу за нашу Цркву. Јасно је да све догађаје можемо оцењивати тек кад се десе. Навешћу још један пример: Пољска, 1924. година. Цариградска патријаршија је дала аутокефалију Пољској Цркви, али је пољска држава започела прогоне Пољске Православне Цркве, и у периоду од 1924. године до 1939. године срушено је 156 храмова заједно с величанственом црквом Светог Александра Невског у Варшави. И Цариградска патријаршија која је себе називала Црквом-Мајком, ништа није учинила у вези с догађајима који су се дешавали у ово време. Рећи ћу још нешто: разговарали смо о томе с представницима Цариграда кад смо били тамо. Одговорили су нам: „Па, такво је било време.“ Јесте, време је било такво. И сад је одређено време и мислим да не можемо говорити о томе да присуство ове или оне патријаршије у овој или оној земљи наноси или не наноси штету – Господ управља историјом. Господ даје да се известан део земље налази у оквирима ове или оне Цркве; касније она може постати аутокефална, а после може изгубити аутокефалност. То су питања промисли Божије. И ми као људи Цркве не треба да се руководимо аргументацијом политичких власти које долазе и одлазе, већ интересима Цркве. Зато код нас треба да преовладавају интереси Цркве и црквена логика, црквена аргументација. Патријарх Вартоломеј је такође рекао да је својим поступцима наводно васпоставио јединство православаца у Украјини. Изјавио је да је вратио каноничности цео украјински народ. То је у ствари неистина, пошто се огромна већина налазила и налази у канонској Цркви и никуд из ње није одлазила. Овде, у Украјини, ситуација је потпуно другачија од тога како је неки представљају патријарху Вартоломеју и од онога што он декларише спољашњем свету. Видимо колико се проблема сад појавило у Украјини управо због присуства Цариградске патријаршије. Док се она није мешала мирно смо живели. Мешање Цариграда нанело је штету управо Православљу, нанело је штету Цркви, зато што људе истерују из храмова. Хвала Богу, чини нам се да се овај процес завршава. Нажалост, Цариград је изазвао више проблема него што је решио. То се односи и на најновије догађаје – хиротонију архимандрита грчког порекла (за „епископа“ ПЦУ – прим.) у којој су учествовала двојица јерарха Цариградске патријаршије, Митрополит галски Емануил и Митрополит адрианопољски Амфилохије. Знам да су неке Помесне Цркве због овога већ упутиле протест Цариграду, зато што се поставља питање: да ли касније могу да служе с овим јерарсима? Јер, по 10. и 45. апостолском правилу и др., онај ко је служио с расколницима сам се лишава чина. То је канонско питање. Дакле, видимо да се због интервенције Цариграда појављује више проблема него решења. Волео бих да политичка логика и политичка аргументација немају места у црквеном животу. То штети Цркви, јер се политика стално мења. Треба да гледамо вернике, а не да седимо у својим кабинетима и да радимо на томе да се гомилају папири. Нажалост, архијереји Цариградске патријаршије, нарочито они који се налазе у Турској, у ствари немају паству. То су „кабинетски“ митрополити: они носе титуле, али немају паству. Зато не осећају Цркву, и одлуке које доносе и изјаве које дају, не одговарају црквеној стварности. Зашто друге Цркве не дају сличне изјаве? Зато што имају стварну паству – многобројнију или малобројнију, они су пастири, а не просто политичари у расама. Због тога бих пожелео да сви ми, укључујући и представнике Цариградске патријаршије, дајући овакве изјаве, размишљамо о људима, да размишљамо о стварној Цркви, а не о политичарима. Да размишљамо о томе како да вратимо из раскола оне који се у њему налазе црквеним, а не политичким путем. Извор: Православие.ру

Митрополит волоколамски Иларион, начелник Одељења спољашњих црквених веза Московске патријаршије, посетио је 8. јуна 2019. кипарског архиепископа Хризостома. Претходног дана у Јерусалиму митрополит Иларион се срео са патријархом Теофилом. За сада нису наведени детаљи разговора, али је у службеном саопштењу наглашено да је разговор митрополита Илариона и архипископа Хризостома вођен у четири ока ("формат један на један"). Овај сусрет је једна врста припреме за састанак кипарског архиепископа, и посредника у решавању кризе у Православљу настале поводом Украјине, са руским патријархом Кирилом.

Универзитет у Београду Православни богословски факултет Давид Перовић Слово о Светосављу и Православљу Светосавље као живљење по Јеванђељу у Православној Цркви у Српском хришћанском народу, и од стране хришћанског Српског народа, најсажетији је унутрашњи, или помесни одговор на питање шта је оно у својој основи. Да ли је тај одговор тачан? Да ли је то поистовећење и поређење умесно или неумесно? Да ли Светосавље у потпуности исцрпљује Православље? И опет, да ли је Светосавље догмат или теологуменон, или само одлика хришћанског духовног етоса Српског народа као члана и припадника свеколиког лаоса Божјег? Коначно, да ли је Светосавље само локалног, или је оно и саборног карактера унутар Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве?! То су неколика полазишта код изналажења умесних питања у вези са quidditas-­ом (штаством) Светосавља. Њих дотичући, ми и започињемо своју разраду теме о светосавском quidditas­-у или штаству. Да би хришћанско Православље било појмљиво и применљиво, да би се оно разоткривало, и од свих прихватљиво било, неопходна је жива и отворена, гипка и уравнотежена црквеност. Само та и таква црквеност је затим кадра и да прожме и хришћански реализам, и надреализам; оба у највишем степену сучељавана, и међусобно прожимана у историјско-есхатолошкој драми нашега спасења. Следећа напомена односиће се на веру и неустрашивост, без којих није могуће достојно учествовати у драми спасења.На Светосавље итекако треба гледати из равни црквено-помесног богословља, као што се на њега гледа и из равни црквено-саборног богословља. Зато ми и заузимамо одговарајуће углове гледања на Светосавље, имајући при том на уму сву његову условљеност Православљем. * Светосавље као јеванђелски живот и његово тумачење у духу Православља хришћанске Цркве унутар Српског хришћанскогнарода и од стране хришћанског Српског народа, уоснови је најсажетији унутрашњи, или помесни одговор на питање: штаје Светосавље, и који је његов смисао?! Православље нам је увек било и дато, и задато. Самоме Светосављу Православље јеод самог почетка такође било и остало: и дато и задато! Према томе, у мери у којој се Светосавље оправослављује, у истој се и хришћански Српски народ осветосављује; но опет и опет током свог истовременог, непрестаног оправослављивања! На своме путу Православља хришћански Српски народ је прошао, и пролази и сав свој историјски пут! А он је изукрштан историјским путевима других народа, али и путевима њихових философија и теологија, уметности и наука, те према томе сам он на себи и у себи показује утиснуте и све њихове трагове. * Замена Православља Светосављем и апсолутизација Светосавља од стране хришћана неукорењених у светом Предању показатељ је псевдоморфозе етоса: како Православља, тако и Светосавља. То поближе значи: да Светосавље постаје сувишно када се намеће, неукусно када је еуфорично, непожељно када је несмотрено и извитоперено. Док је поређење Светосавља са Православљем увек умесно, и увек пожељно када одише расуђивањем. А оно је опет неизбежно, и насушно, када изграђује Цркву! Срећом Светосавље, од самог свог почетка, упркос искушењима, управо то и тако чини! * Светосавље не исцрпљује Православље, него обрнуто! Оно себе дугује Православљу, целокупно исходи из њега, и њиме се оваплоћује. Светосавље је још један од светодуховских плодова светога Предања пројавившег се унутар Српског хришћанског народа Божјег. Оно је још један од светодуховских догађаја синтезе црквеног правоверја и правоживља, увек стамено у свом корену.Чији је иначе садржитељ Српски хришћански народ Божји. Покрет обнове и процвата црквеног живота у Српском народу, покрет који везујемо за светога Саву, и за његове сатруднике и настављаче у Винограду Господњем, слободно можемо рећи да је прерастао у педесетнички свенародни хришћански покрет. И још, да је он добио такве размере да је свети Сава у њему препознат као равноапостолни, просветитељски и учитељски лик који је просијао у свом Српском хришћанском народу, али и у народима с којима је лично ступао у црквене, и-у-духовне везе! Српски хришћански народ Охристовљујући Јеванђељем и светим Тајнама, догматима, оросима и правилима Васељенских и Помесних сабора, богословљем, благочешћем и врлинама Отаца и свих Светих, свети Сава и његови сатрудници и настављачи су изазвали исту ону светодуховску радост у Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви коју она сама иначе памти као још једну у низу својих педесетничких епоха. Овде, у конкретном смислу, мислимо на пример: на радост епохе Нових Никејаца на челу са светим Василијем Великим, Архиепископом Кесарије Кападокијске; на ту радост мислимо и у вези са епохом синова завета (b’naiQ’uama), или синова и кћери Цркве; иначе епохом хришћанског народног покрета у Сиријско-месопотамској Цркви, у којој је свети Јефрем Сиријац био један од његових протагониста, и његово светило; на исту радост мислимо у вези са епохом свете равноапостолне браће Кирила и Методија, просветитеља Словена, на челу са светим патријархом цариградским Фотијем Великим; и опет на исту радост мислимоу вези са епохом исихастичких Сабора, на челу са светим архиепископом солунским Григоријем Паламом; на ту радост мислимо и у поводу руске црквене мисије у Јапану, на челу са светим равноапостолним Николајем Касаткином, просветитељем Јапана. Најзад, на исту радост мислимо када исту повежемо с епохом црквеног Богомољачког покрета у Српској Православној Цркви светосавској, на челу са светим епископом Охридским и Жичким Николајем Велимировићем. Тај покрет је био црквено чудо радости у Духу Светом; чудо које се догађало у Српској Цркви и у њеном народу у 20. веку. Ми данас не престајемо на њега дагледамо као на директан изданак и продужетак Светосавља... * Светосавље дакле није ни догмат, ни теологуменон, него одличје црквености хришћанског етоса Српског народа као припадника Божјег лаоса! * Светосавље је и локалног, и саборног карактера. Оно је догађај светодуховског укључења хришћанског православног Српског народа у пуноћу живљења и постојања Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве. * Све оно што је у Српском народу било добро, свети Сава је препознавао као хришћанско. И све оно што је он у своме Отачаству био затекао као већ христијанизовано, то је он увелико уграђивао у своје виђење отачаственог Православља, и Цркве свога народа. Зато ће свети Сава као првопрестолник Српске Цркве и духоносни учитељ у њој, Духом Светим раван једном апостолу порађати освештана духовна чеда у Отачаству своме. Тако ће се и светосавска Црква сабирати од стране припадника свих полова и сваког узраста, сваког занимања и свих сталежа Отачаства његова. На концу, рецимо да је Савино виђење отачаствене Цркве било целовито и свеобухватно. Наиме, било је потребно да сви чланови Српског народа, једним умом и једним устима, једним срцем и једном душом узму учешћа у плодовима Домостроја спасења! Свети Сава је управо томе доприносиоу највишој мери. Том циљу ће непрекидно тежити и сви наследници и настављачи његовог богоугодног и равноапостолног дела у отачаственом Винограду Господњем. Плод те и такве свенародне делатности у Српској Цркви напослетку ће проузроковати на њеном хоризонту појаву самог нашег Светосавља, богословски осмишљеног! Светосавља успешног у унутрашњој црквеној мисији, као и дораслог за спољну, црквену мисију. * Поновићемо мисао, и закључити наше Слово, речју: да је Светосавље и несхватљиво, и неприхватљиво другачије, осим као Велика проповед Српске Православне Цркве о правој вери. Наравно, та проповед је једносушна са проповеђу Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве о истој, о правој вери. * Светосавска беседа изговорена на слави Православног богословског факултета у Београду 2009. године Извор: Сајт Епархије крушевачке

„Незалазна светлост. Стваралаштво и молитва у руском православљу двадесетог века“ назив је конференције коју организује Оксфордски универзитет 7. и 8. марта 2019. године. Конференција има за циљ да истражи разнородна кретања мисли у руском "традиционализму" крајем 19. века у ходу ка (раз)открићу универзалне димензије хришћанства светих Отаца у 20. веку; од руске академичности до отворености према неким плоднијим токовима западне мисли; од руске занетости нехришћанским оријенталним мистицизмом до источњачке православне умне молитве у циљу обожења личности. Међу говорницима су др Рован Вилијамс, митрополит Калистос Вер, проф. Андреј Лут, проф. Александар Лингас, сестра Тереза Оболевич, др Кристоф Шнајдер, др Регула Цвален. Током конференције биће приређени концерт и изложба. Конференцију организује Вулфсон Колеџ. Извор: Српска Православна Црква

Данас, 31.08., одржан је у седишту васељенског патријарха на Фанару састанак патријарха Вартоломеја са патријархом московским и сверуским Кирилом. Како јављају црквене агенције, грчке и руске, састанак је трајао два ипо сата и били су му присутни чланови Синода Васељенске патријаршије, а са руске стране и митрополит волоколамски Иларион и прота Николај Барашов. Двојица лидере православља, прве по части и прве по бројности Помесне Православне цркве истакли су на почетку да они не разговарају као политички лидери. На крају су се новинарима одвојено обратили патријарх Кирил и са стране Цариграда галски митрополит Емануил. Патријарх Кирил је рекао да је договорено да се не износе детаљи сусрета, а митрополит Емануил је указао да је Васељенска патријаршија још у априлу прихватила да решава украјинско црквено питање, али на такав начин да то не доводи до нових раскола, него да отклони раскол који траје дуже од 25 година. Није ни потврђено ни демантовано да ће Синод Васељенске патријаршије на седници која је у току усвојити Томос аутокефалности Украјинске цркве, што су власти Украјине тражиле у априлу о.г. Данас је сајт Ромфеа.гр пренео писмо патријарха српског г. Иринеја васељенском патријарху у коме се инсистира на очувању канонског поретка и одбијању мешања политичара у црквена питања.

Па какав би значај имала и за нас наша вера, православна, кад нам она не би дала тврдо, непоколебљиво убеђење, уверење у то, да верујући њеним откровеним истинама и живећи по њеном учењу, очишћавајући се и јачајући се натприродном Силом која кроз њу дела, добијамо вечни живот – долазимо до спасења? Велики апостол народа, свети апостол Павле, предвиђајући да ће доћи доба када ће се покушавати да се хришћанство схвати другојачије него што су га апостоли Христови а са њима и прва Христова Црква схватили, још првих десетину година после оснивања Цркве дао је тачно обележје, тачно разумевање свега Христовог дела. Ако је Исус Христос дошао на земљу, међу нас, само да нас научи мудрости овога света – мудрости житејској или, како да уредимо наше овоземаљске односе те да нам овдашњи живот донесе највише радости, да нам пружи што веће уживање и насладе – онда нам Христос није много донео ни дао – тако размишља свети апостол Павле. Заиста, ако би Христово учење било ограничено што већим искоришћавањем овоземаљских блага, ако би то био крајњи резултат свију човечјих напора, онда би тек за нас био неразумљив живот и рад Исуса Христа. Остављајући све друго на страну, ми не би ничим могли објаснити ону трпељивост, ону кротост, оно смирење које је Христос пројављивао па и Своје ученике њима поучавао. Ми не би имали чиме да објаснимо Христово примиривање са свима оним неправдама, унижењима па и мучењима којима су Га непријатељи награђивали за Његова доброчинства. А Његова доголготска и голготска Својевољна страдања?! Све се ово не да ничим другим објаснити него само тиме што је за Исуса Христа било главно не земаљско – него небеско, не времено – него вечно, не телесно – него духовно. Задремалом па и заспалом човечанству а што је још важније – утонулом у тешке пороке, безакоња и грехове свакојаке, дошао је Христос да светлост пружи, да га пробуди, да га изведе на пут истине да му отвори очи за самопознавање и за познавање правога живота; и, да тај живот, треба да буде крајњи циљ свију човечјих напора, нада, жеља – и да је тај живот живот са Богом, кроз Бога и у Богу. Доћи до овога живота, завладати оваквим животом, живети овим животом и јесте спасење по учењу вере наше свете православне. Разумети учење о спасењу значи разумети једну од основних истина вере наше. Да би се човек ослободио од робовања греху и свакоме безакоњу, да би се пробудио за познавање правога живота – мора почети са унутрашњим препорођавањем – унутрашњом радњом – реформом. Обновити себе изнутра – произвести реформу у унутрашњем човеку јесте најјаче, најсигурније јемство за постизавање онога, ради чега је Христос међу нас дошао. Ако се Исус Христос може упоредити са другим реформаторима човечанства онда је Он заиста Реформатор јединствени и нарочити, баш у овоме смислу. Овим се Он одликује и од свију досадашњих и будућих реформатора. Реформа Христова почиње баш тамо где престаје рад осталих реформатора. Христос поставља темељ своме делању и учењу баш на граници силе и моћи свију других реформатора човечанства. Христос као Нови Адам, тражи од сваког оног који тежи ка спасењу удаљење, уклањање из себе старога Адама да би његово место уступљено било Новоме Адаму – Њему Самоме Исусу Христу. Ево, дакле, чему нас учи Христос: 1. Ако желимо да се спасемо морамо почети са обнављањем – са реформирањем самога себе; 2. обнављање, реформа мора пре свега да се врши у нашој унутрашњости – да се усади у наше срце Нови Адам; и најзад, 3. наше обнављање, реформа, мора да се опире на помоћ Божју, без које наше сопствене силе су недовољне. Прво долази реформатор, па тек онда долазе реформе које он чини: прво је дошао Спаситељ па тек онда долази спасење. Помоћ Његова стално нам је потребна. Сила вере наше православне, светост наше вере баш и јесте у томе па и истинитост њена баш се тиме и потврђује што се ово препорођавање, ово обнављање – не само тражи, захтева као први услов нашему спасењу, него што се оно и достиже, остварује. Остварује се у животу људи сарадњом Онога Који од нас тражи и захтева ново рођење, обновљење – па да се спасемо. Без моје слободне воље и без мога личног напора нема за мене спасења. Али ја спасење не добијам без Бога, без Христа, без Спаситеља, без Његове силе и милосрђа, јер је Он „Помоћник и Покровитељ мој у спасењу моме“. Била би неоправдана крајност, ако би, овако схватајући смисао обнављања, реформе, коју од нас вера наша православна тражи, одрицали важност осталих реформама, било: у области образовања, личног и јавног морала, социјалних односа, државног уређења, економско-финансијског стања и т. сл., јер и они имају важност за наш живот. Али би исто тако била крајност кад се не би хтело разумети да све ове реформе могу само тада успевати, ако се почне са реформом свију реформама, и то пре свега унутрашњег човека, верскоморалном реформом, т. ј. оном, коју од нас тражи вера наша православна, Црква Света, чија смо ми деца. Ми ћемо увидети овде дане радости, мира и среће, земља ће наша бити света и благословена, ако почнемо са уклањањем, избацивањем из нас старога Адама свима оним његовим неваљалствима, гресима и пороцима њему својственим – пре свега ђаволском гордошћу, Јудином халапљивошћу за благом овога света, зликовачком – Кајинском мржњом према рођеном брату – и усељавањем у дом душе наше Новога Адама – љубави према Богу и ближњему. Од одлучности наше у овоме послу зависи и јачина уклањања из нашег живота свију оних невоља и криза којима сада у толикој мери обилујемо. Све дотле док не почнемо са оном реформом коју нам вера наша проповеда ми ћемо узалудно тражити нове путеве и начине за излазак из многобројних криза у нашем личном, друштвеном па и државном животу. Стручњаци ђе нам од слабе помоћи бити па ма како их ми тражили и ма колико се за њима гонили. Ово је истина света – али и истина вере наше; достојна прослављања у овај свети дан. Целокупан живот Спаситеља нашег на земљи највеће је сведочанство ове истине. Васкрсење Христово – чудо над свима чудима али које је посведочено више и јаче него ма који догађај из историје човечанства – јесте доказ да се све кризе у нашем животу налазе у нераздвојној вези са нашом верско-моралном кризом. Довести у ред и склад наше мисли, осећаје и делања, са истинама вере наше значи не само говорити и стално понављати: Господе, Господе, него и чинити оно што нам је од Господа заповеђено. Као што је васкрснуће Христово резултат, истина, мучне али истрајне борбе противу греха и смрти, исто тако најјача је гаранција за победу свију недаћа – грехова наших и савлађивање свију криза у одлучној и истрајној борби, за права Новога Адама. Православна Црква увек је била „стара црква“ и чуварица „старе вере“. Православна Црква остала је верна учењу Новога Адама – Исусу Христу: Он је остао Главом и Руководитељем њеним. Ово је смисао нашег веровања – да је Православље вера оне Цркве која је једна, света, саборна и апостолска. Као такво Православље има у Исусу Христу најсигурнијег борца са старим Адамом. Нико од смртних синова не може да заузме Његово место у Цркви а да тиме Црква не изгуби од њене светости и да не падне у страшну заблуду. Амин. Извор: Православие.ру