Претражи Живе Речи Утехе

VAŽNA OBAVIJEST - SELIMO NA NOVU ADRESU Poštovani čitatelji, radost nam je da vam na današnji spomen sv. Marka Efeškog, velikog borca za vjeru, možemo predstaviti naš novi blog. Nakon više od pet godina rada, preko 300 članaka, tisuća posjeta i komentara, ovaj blog se više ni vizualno ni tehnički ne može nositi s novim zahtjevima koji stoje pred nama. Novi blog će imati sve sadržaje kao i ovaj, a od novih mogućnosti osobito ističemo podjelu članaka po temama, tako da će čitatelj moći lako i brzo doći do odgovora na pitanje koje ga zanima. Trenutno još uvijek traje unošenje svih starih tekstova u novi blog, uz njihov pregled i ispravke. Onog trenutka kada se to završi, prelazimo u potpunosti na novi blog, a do tada možete na novom blogu proučiti stare članke, iz vremena kada većina vas još niti nisu bili čitatelji bloga, a koji su, zbog skromnih tehničkih mogućnosti, ostali uglavnom skriveni. Zahvaljujemo pravoslavnom misionarskom centru "o. Danil Sisojev" iz Beograda na tehničkom angažmanu, bez kojeg bi ovaj projekt bio nemoguć. Bogu hvala na svemu, i krećemo dalje. Nova adresa je: https://orthodoxhr.wordpress.com/ Objavio/la Pravoslavlje Hrvatska u 19:23 View full Странице

Отац Грегори Халам (Gregory Hallam) био је пастор Англиканске цркве, али се 1992. године разочарао у англиканство и прешао у Православље. После три године отац Грегори је постао свештеник Православне Цркве и већ 20 година служи у једном од највећих енглескох градова –Манчестеру. Налази се под јурисдикцијом Антиохијског Патријархата. Као православац на Западу који није из емигрантске средине он се превасходно занима питањем мисионарења и проношења истине Православног учења у већински протестантским и католичким срединама. Прелазак у праву веру – Оче Грегори, зашто сте прешли баш у Православље? – Има неколико разлога зашто нисам прешао у католичанство, већ у Православље, када сам одбацио англиканство. Прво, нисам могао да прихватим учење о потпуном подчињењу папи Римском. Друго, почео сам све више и више да сумњам у западно латинско богословље нарочито у његово тумачење спасења и страдања на крсту нашег Спаситеља. Поред тога, спознао сам да је католичанство вера која је удаљена од Светих Отаца Цркве, а посебно од наше англикансе традиције. – На шта конкретно мислите када говорите о англиканској традицији? – Појаснићу. До Норманског освајања Британских острва 1066. године на овом простору се налазило на хиљаде и хиљаде светих, који су припадали православном свету. Али после 1066. године (за нас Енглезе је то важнији датум од 1054. године када је католичка црква отишла у раскол) па све до протестантске Реформације 1517. године извршено је свега 13 канонизација. Зар је могуће да у Енглеској за све то време није било људи који су посветили себе Богу? Разлог за такво стање је био тај да је процедура канонизације у католичкој цркви била веома скупа, због разних политичких интереса као и због централизације ватиканског система, што је наш народ лишило праведника. То је био велики проблем за енглеску цркву у Средњем веку. – Желео бих на почетку да поставим питање о либералној пракси англиканске цркве, која је данас већ почела да разматра питање легализације хомосексуалних бракова и рукоположење хомосексуалних свештеника, али је у време када сте ви иступили из англиканства највећи проблем било питање женског свештенства – Хајде да прво поразговарамо о питању рукоположења жена. Моје мишљење је следеће: решење о женском свештенству може бити донето само на Сабору који представља пуноћу целе Цркве. Стога је за мене неприхватљиво да једна шизматичка структура, која се претходно отцепила од расколинчке латинске цркве, узима на себе право да мења фундаменталне аспекте црквеног служења, не сачекавши притом да се спроведе свеопшти Сабор. Успут, присуствовао сам заседању синода англиканске цркве, које је претходило гласању по питању женског свештенства и наступу Васељенског патријарха по том питању. Он је био позван на заседање синода и рекао је да би пристајање на женско свештенство направило велике препреке у односима Православља и англиканства. Ипак, на речи патријарха се нико није посебно осврнуо и англиканци су донели ту одлуку, која нам је данас свима позната. Одлука о рукоположењу жена је проблематична и због тога што је довела до раскола у самом англиканству. То је довело до ситуације кда су одређени канони и унутрашња организација англиканске цркве постали противречни и нелогични. Примера ради, у англиканској цркви постоји правило да се сваки рукоположени свештеник (па и «свештеница») морају поштовати и да нико не може одбити његову службу због тога што му се тај свештеник не допада. Па ипак, установљен је концепт «летећих епископа» који се не слажу са женским свештенством и који могу управљати парохијама које деле њихове ставове. Тако се дошло до парадоксалне ситуације где цела црква треба да призна женске свештенике, али сама црква такође даје право делу свештенства и парохијана да не признају женско свештенство, што очито противречи гореописаном канону о признавању свих свештеника. Сматрам да када би англиканска црква заиста била убеђена да је рукоположење жена воља Божија или воља Цркве, онда би она поступила другачије. Прво би рукоположила жене за епископе, а не свештенике, јер свештеник добија свој чин и пуномоћје од епископа. Али у либералном протестантизму одлуке се доносе другачије. Прво се борите за права жена, после се људи на то привикну, затим почињете да хвалите неку од рукоположених жена и људи почињу да причају: «Заиста је Сара дивна особа, она је достојна да постане епископ.» Али то је неправилан приступ! – Оче Грегори, рекли сте да поред женског свештенства постоје и други разлози за то што сте иступили из англиканске цркве? – Да, женско свештенство јесте била кап која је прелила чашу, али било је ту и других проблема. Основни разлози због којих сам напустио англиканство су друге природе. Проблем није само у томе што је рукоположење жена и њихово вршење Светих Тајни порочно (како се изражавају конзервативци у редовима протестаната), већ због тога што то доводи до прекида узајамног односа Светог Писма и Црквеног Предања. У пракси, рукоположење жена логично проистиче из темељног проблема англиканства – одсуства поимања да мора да постоји нека главна власт у цркви, која има право да доноси значајне одлуке. Како можемо знати шта је у цркви правилно, а шта није? Либерално протестантско становиште не може да пружи одговор на то питање. Али за мене је нешто друго било битније: општа концепција западног хришћанства о спасењу. Како су године пролазиле, све више сам био убеђен да се Православна концепција спасења увелико разликује од поимања тог појма код католика и протестаната. Суштински, католицизам и протестантизам су две стране исте медаље, и они се озбиљно разликују само по питањима Светих Тајни. Проблеми англиканства и Православна мисија – Хтео бих да се осврнем на дело архиепископа Сергија (Страгородског) «Православно учење о спасењу». Владика Сергије, а потом и патријарх Московски, подробно је описао кардиналне разлике учења у спасењу међу Православљем и западним богословљем. – У енглеској цркви данас заиста има пуно проблема. Парохије се затварају, број парохијана се смањује. Али шта ми православци треба да радимо у таквој ситуацији? Зар ћемо само да посматрамо са стране како хришћанство у нашој земљи стагнира и како га замењује нека друга религија, на пример ислам? Јер то је питање спасења душа. Можда ми православци – и свештеници и мирјани – треба да се више бавимо мисионарењем и да се потрудимо да одустанемо од менталитета изолованих емигрантских националних заједница? Како ја то видим, једина Православна Црква која има могућности за мисионарење је Руска Православна Црква! Не могу, а да се не сетим овде Светитеља Николаја (Касаткина) који је основао Православну Цркву у Јапану, или оних мисионера који су проповедали Јеванђеље у Сибиру или на Аљасци. Они су имали добру представу о томе како треба међу људе различитих националности носити Благу Вест. Наравно да разумем зашто Руска Православна Црква покушава да сарађује са инославнима по одређеним моралним питањима. Међутим, не мислим да је могуће да се Европа врати хришћанству кроз пуко усвајање заједничких резолуција против истополних бракова или еутаназије. Ми стално правимо конференције и усвајамо разне резолуције, али једино што може да спаси Европу је њен повратак Православљу. Али то ће се десити једино ако се у Европи појаве мисионари – православни свештеници и епископи – који се неће бавити само Русима већ и већинским нацијама западне Европе. – Да ли мислите да зависност Руске Православне Цркве од протестаната и католика у разним државама на Западу може бити разлог за неодлучност по питању мисионарења међу западним народима? Мислим пре свега на то што су многи храмови РПЦ добијени на коришћење од западних хришћана. – Тај аргумент није заиста битан, рекао бих да је то ситница. Ако би РПЦ желела да инвестира у изградњу храмова на Западу она би то могла да учини. Стање на терену је такво да је већина православних парохија на Западу – грчких, руских, румунских итд. – заиста финансијски одржива. На пример, наша парохија је купила здање у којем се ми сада налазимо – дакле не изнајмљује га, већ га поседује. А почели смо без икаквих пара, а у парохији није било више од 20 људи. За годину дана смо купили своју зграду, а кроз 20 година парохија броји 200 људи, и ја, као свештеник, такође примам плату. Притом немамо никакве спољне изворе финансирања. Мишљења сам да би Русија могла да изгради шест великих храмова у најважнијим енглеским градовима и да пошаље свештенике-мисионаре који би служили на енглеском и црквенословенском. Ако има воље то је оствариво. – Зашто, по вашем мишљењу, нема воље за тако нешто? – Сматрам да проблем није у томе да се неко плаши да не увреди протестанте од којих изнајмљује просторије за богослужење. То није одговор. Одговор треба тражити на другом месту. Питаћу ја вас: шта ви мислите у чему је проблем? – Проблем је, по мом мишљењу, у одређеном богословском менталитету неких архијереја и свештеника који не виде принципијелну разлику између Православља и инославних конфесија. За њих је сасвим прихватљиво да католик остане католик и да протестант остане протестант. За те клирике је главно да је човек хришћанин, а сматрају да конфесија није најбтинија. – Али да ли они разумеју да врло мало људи на Западу данас иде у цркву? – Мислим да разумеју. – И како онда Европљани могу да спознају истину, како ако жетеоци не дођу на жетву? – Изгледа да неки православни јерарси сматрају да на Западу тиме треба да се позабаве католички и протестантски свештеници. – Али зар православци не желе да Европљани сазнају за истински пут спасења и да се приближе Христу? Зар не постоји потреба за изградњом православне културе на Западу? Да ли можемо да достигнемо добар резултат ако се сведемо на неприметно постојање у оквирима католичког и протестантског културног простора који је у стању одумирања? Мислим да ће на Страшном Суду православни јерарси морати да положе рачуне не само о томе како су се бринули о својој пастви, него и да ли су се дали у потрагу за изгубљеним овчицама. Јер Добри Пастир у Јеванђељу се не брине само о својих 99 оваца, већ иде у потрагу за једном једином изгубљеном овцом. Нажалост, тренутно не видим да ту изгубљену овцу неко сада заиста тражи. Сасвим разумем бригу Руске, Румунске, Бугарске и других Цркава о њиховој пастви, о Русима, Румунима, Бугарима. Нико не пориче да је то њихова обавеза. Ипак, упоредо са том обавезом, мора да постоји и расположење према мисионарењу између оних људи који окружују те Русе, Румуне или Бугаре. У Британији постоје парохије где се богослужење држи искључиво на црквенословенском или румунском, али с друге стране постоје и парохије где има пуно Енглеза који су прешли у Православље и тамо је служба готово сва на енглеском. Проблем је у томе што та два примера живе у потпуно паралелним световима који се не додирују. Неопходна нам је сарадња, нека златна средина. Поновићу, морамо се избавити од менталитета изолованих емигрантских заједница и од концепције да су православне парохије на Западу само продужетак матичне Цркве. У супротном, бојим се да ће нас то неизбежно одвести у јерес етнофилетизма. Такође, проблем није само у језику богослужења. Постоје и друге потешкоће – неки православни свештеници из различитих Црква не показују никакву жељу за заједничким трудом и сарадњом. Мислим да у сваком великом граду где има неколико православних заједница, свештенство (а затим и лаици, али почињем од свештенства) треба регуларно да се окупља зарад молитве, разговора о црквеном животу или да се просто окупи на заједничкој трпези. Треба да пређемо на модел отвореног Православља. За нас је важно да Православна Црква делује у јединству, без подела на националне групе. Али да би таква сарадња на локалном нивоу постала реалност морају да постоје одговарајуће инструкције од архијереја, који имају надлежност на Британским острвима. Извор: Православие.ру View full Странице

О научном зборнику „Православље и рат“ разговарамо са професором доктором Бориславом Гроздићем, пуковником у пензији, некадашњим професором војне етике на Војној академији. Професор Гроздић тренутно предаје етику на Правном факултету Привредне академије у Новом Саду. Помаже Бог, професоре! Уочи Београдског сајма књига из штампе је, у издању Института за филозофију и друштвену теорију универзитета у Београду и медија центра „ОДБРАНА“, изашао зборник научних радова „Православље и рат“. Ви сте приредили овај зборник и он је својеврсна новина. Како се родила идеја за овим зборником? Бог вам помогао! Одмах на почетку да кажемо да је идеја потекла од директора Института за филозофију и друштвену теорију, професора доктора Петра Бојанића, затим професора етике на Филозофском факултету Јована Бабића и да поменем и себе. Очигледна је празнина у стручној литератури која се бави проблемом погледа различитих традиција на рат и ратовање. У литератури где се налазе прегледи различитих конфесија и њихов поглед на рат, једино нема православног погледа. То је био један од разлога због чега је покренут циклус предавања. Други: Заиста постоје практичне потребе за одговорима на та питања. Наиме, ова питање се увек изнова постављају. Поставља се питање како православље и православна црква гледају на рат и ратовање. Поставља се већ 2000 година и не значи да имамо апсолутно све одговоре на та питања. Колико год би се о односу рата и православља говорило, увек би ту остала отворена питања о којима може да се разговара. Постоји једна заблуда да је све речено и да на све можемо наћи одговоре код светих отаца, у Светом Писму, светом предању. Долази ново време, нови облици ратовања. Нове технологије у ратовима отварају нова питања на која мора да се да одговор. То су разлози због којих је покренут циклус предавања. Уосталом, идеја је била да се најпре чују познаваоци и стручњаци који би имали шта да кажу на ову тему. И то различите провинијенције. Богослови најпре, филозофи, социолози, политиколози. Видимо да је на зборнику радило више стручњака из различитих области. На ову тему су писали проф.др Богољуб Шијаковић, архимандрит др Никодим (Богосављевић), проф.др Александар Фатић, др Владимир Димитријевић, др Александар Стевановић, Јеромонах Игнатије (Шестаков), Давор Џалто, Славиша Костић, др Василиос Јулцис, проф. др Ђорђе Енахе, јереј Вукашин Милићевић, Петар Бојанић, Јован Бабић, и Ви као приређивач и потписник увода. Да, настојали смо да добијемо гледања на овај феномен са различитих аспеката. Даље, била је идеја да се укључе стручњаци из што већег броја православних земаља и цркава. То нам је било важно, да видимо те специфичности, разлике. Али, на крају имамо погледе стручњака из Грчке, Румуније, Русије. Нисмо успели да доведемо познаваоце из других православних земаља који би говорили на ову тему. То је био први корак. Да се одржи један циклус предавања. Циклус је почео 1. априла 2015. године и трајао је до 22. априла 2016. године. Укупно једанаест предавања. С тим што треба напоменути да текст ђакона Ненада Илића, који је држао предавање, овде није уврштен. Зато је уврштен текст архимандрита др Никодима (Богосављевића) који је припремио своје излагање за овај циклус предавања, али га, из одређених разлога, није одржао у Институту, већ на једном другом месту. Његов текст смо уврстили у зборник. Он представља значајан допринос овој теми, јер је наслов његовог излагања био „Да ли је Христос био пацифиста?“ Зборник не представља јединствено становиште, већ пре скуп различитих погледа; између неких је разлика толико велика, да се налазе на супротним крајевима. Реците нам, да ли се рат може сагледати (и како) кроз дискурс православља? Да ли је допуштено да се злу супротставља силом? Да, то је питање које се увек изнова поставља. Како православље гледа на рат. Када кажемо православље, онда мислимо Православна црква. Ако је Бог у кога верујемо, ако је Господ Исус Христос Бог љубави који доноси мир и да је мир идеал. У смислу мир у човековој души, да се човек помири сам са собом, да се измири са другима око себе. Један наш духовник, старац Тадеј је говорио „Измирите се сами са собом па ћете се измирити са целим светом“. Мир и у том политичком смислу, мир између држава. Поставља питање како се гледа на рат. Један од разлога због којих је такође важно било да се покрену оваква питања и да изађе један овакав зборник јесте чињеница да у нашој, Српској православној цркви међу богословима, свештеницима има оних који заговарају пацифистичко становиште које подразумева потпуно противљење свакој употреби силе. Такав став представљају као православни став, аргументујући чињеницама да се у Новом Завету и ономе што Господ поручује, говори, што је Његово учење, поступање, понашање, нигде не може наћи места или основа упоришта за употребу силе. То је чињеница код нас. У нашој традицији се то по први пут јавља. Уколико би православно становиште било апсолутно пацифистичко, онда би стварно могло да се постави питање „Како је на то гледао Свети Сава?“, а ми знамо да Свети Сава није био пацифиста. Из житија Светог Саве које су написали Доментијан и Теодосије, видимо да се Свети Сава залаже за мир. Да иде да преговара са једним великашем који је хтео да нападне његовог брата и тада младу краљевину Србију, где је Краљевина Србија била у опасности. Свети Сава каже: „идем да преговарам са њим, ја ћу га поучавати Богу, Божјој правди, Божјој истини. Ако мене не послуша, онда ви вршите своју човечанску дужност“. Ни једног тренутка се не може рећи да је Свети Сава, према ономе што знамо, из његовог житија, и његових поступака, био апсолутни пацифиста. Следећа ствар, када би православно становиште било пацифистичко, онда се поставља питање како су канонизовани толики свети ратници у Српској Православној Цркви. Од Стефана Немање, односно Симеона Мироточивог, који је ратовао и који је био владар, од његовог сина Стефана Првовенчаног који је такође био владар, и који је такође ратовао, затим Светог краља Милутина, Светог Стефана Дечанског. На пример каже се, да ако је постојао светитељ на челу једне државе, онда је то био свети Стефан Дечански. Преко светог Краља Лазара, светог Петра Цетињског, који је такође ратовао, и сви они су канонизовани. Још много аргумената се може навести да ово пацифистичко становиште није дубоко укорењено у нашој традицији. Оно може да буде врло опасно у смислу да људе, институције и снаге које би требало да се супротставе непријатељу, паралише и збуњује. То је последица. Има једна књига од Ивана Иљина коју смо још давно превели и на коју сам посебно поносан, а која разјашњава ово питање врло дубоко и јасно, и која говори о томе да православни хришћани не да само имају право да се злу супротстављају силом, него су и дужни да се у одбрани својих ближњих злу супротстављају силом. Не само што је то његово право које се овим пацифистичким ставом оспорава, него је и дужност хришћана. Неко из личног кукавичлука, из своје личне неспремности, инсистира на оваквом становишту. Нико не воли да иде у рат. Имамо народну изреку „Ко рат жели, код куће га имао“. Нико то не воли. Уколико се рат намеће као једини излаз, онда се мора ићи у рат. Владика Николај у својој чувеној књизи „Рат и Библија“ говори да ни мајка ни отац не воле да туку дете. Ни један родитељ не воли, ако је нормалан. То је још један од разлога зашто је циклус предавања покренут. Уосталом, чак овде у текстовима могу да се виде различита схватања, која нису сва у потпуном једнодушју и једномислију. Желели смо да се чују та схватања. Немамо разлога неке ствари на силу намећемо. Ово је отворена теолошка тема, где се чују различита мишљења, где се сучељавају и где се супротстављају различити аргументи. Много је лакше ратовати супротним аргументима, него узимати оружје у руке и ратовати. Коме је намењен зборник „Православље и рат“? Могло би да се каже да је намењен најширој публици. Ако бисмо желели да то сузимо и конкретизујемо, онда је пре свега, намењен, снагама безбедности. Намењен онима који имају православан поглед на свет, који су чланови цркве, који живе хришћански и који сада морају да у свој поглед на свет, у свој живот, у свој систем вредности као православног хришћанина, уврсте и чињеницу да морају ратују. Шта то значи? Свакако да се сваки хришћанин пита, ако је лекар, на пример, како сада из хришћанске перспективе изгледа његов позив и призив лекара. Да он у хришћанима, пре свега онима који су достигли циљ хришћанског живота, а то значи они који су се посветили, који су канонизовани, да себе, свој живот, врлине којима тежи усклађује са тим примерима, тим узорима, тим идеалима. Скоро сам добио маил, који ме је јако обрадовао, од једне студенткиње са правног факултета, где је она, читајући уџбеник „Правну етику“ који је недавно изашао, а који смо приредили колега и ја, врло обрадована пише како је добила важан одговор у каквом односу стоји позив правника, а то подразумева различите специјалности у оквиру правничке професије: судија, адвокат, тужилац, и уопште правник, са хришћанским системом вредности. Она је препознала, да то није инкомпатибилно. За војника је најсложније ово питање. Кад кажем војника мислим и на официра, и на онога који је у полицији, и на онога који је у специјалним јединицама… Он се разликује од свих других хришћана, како на једном месту један руски филозоф каже „који се спасавају чистим рукама“, шта то значи? У преносном смислу: монах се спасава тако што се моли Богу, тако се иконописац спасава иконописањем, може да испља руке само од фарбе и боје. Лекар се спасава тако што помаже људима, али гледајте, војник, он треба да се спасава убијајући. У крајњем и убијајући. Није његов смисао да убије. Смисао тог војничког позива је прво да одвраћа, да одвраћа непријатеља. То је његова улога. Он, облачењем униформе показује спремност да погине, он се легитимише као легитимни циљ. Легитимни циљ у рату нисте ви, него је управо тај војник у униформи. Он је легитимни циљ. Он показује да је спреман да страда за своје ближње, али показује и да је спреман и да убије. Па чак и да убије. Зашто је за војнике то јако важно питање? Замислите војника који већ има ту дилему, јер у Светом Писму пише не убиј, јер то Господ у Новом Завету још више заоштрава: не само не убиј, него не гневи се на свог ближњег, и тако даље. Али ви сад у јендом тренутку морате да узмете оружје и кренете у рат да убијате. То није нешто што се дешавало тамо негде у средњем веку, када гледамо иконе светих ратника, наоружаних штитовима и мачевима, него се дешава хришћанима данас. Дешавало се нама који смо учествовали од 1991. на ратиштима. Дешава се православним руским војницима који сада учествују у многим оружаним сукобима, и на истоку Украјине, и у Сирији. И многи други православни војници сада учествују у многим мировним мисијама. То су такође питања која се отварају за православне хришћане. Имате у зборнику јако занимљиво питање, пошто је познато колико се сада употребљавају дронови у оружаним сукобима. Да ли православни хришћанин може да буде тај који ће управљати дроном и убијати на стотине људи, а да себе не излаже било каквој опасности? Многа питања данас стоје отворена. Да ли сада православни хришћанин треба да иде да служи војску? Шта то значи ако православни хришћанин иде да служи професионалну војску? Ту сада долазе тешка етичка питања. Раније, када је требало да бране своју отаџбину, код хришћана није било много моралних дилема. Морао си да идеш да браниш отаџбину. Наши преци који су се у Првом светском рату супротставили аустроугарској армади, бранили су своју отаџбину, своју земљу, своју веру од иноверних. Од римокатолика пре свега. Није било дилеме. Само се постављало питање ко је кукавица, ко није. Данас, када имате ситуацију да се од војника, уколико су професионални,очекује да осим тога да сутра бране земљу, очекује се да иду и у мировне мисије. Поставља се велико питање, да ли тај војник треба да иде или не. Не може селективно да се гледа, да ће неке ствари у војсци радити, а неке неће радити. Даље, рецимо, једно занимљиво питање. Знамо да је највећи грех, да човек почини самоубиство. За све друго може да се покаје. То имамо као пример, разбојник на крсту се први од свих покајао и први је био у Царству Небеском. Правио је за живота, вероватно, незамисливе ствари. Покајао се. Онај који изврши самоубиство, не може да се покаје. Ту се поставља једно питање, како би се гледало, уколико би неко одузео себи живот да би се спасао од понижавања које може да доживи. Заробљени војници доживљавају бескрајна, не мучења, него понижавања. То је рецимо, једно питање, које бисте ви сада, када бисте разговарали, и у цркви постављали ово питање духовницима, теолозима, свештеницима, епископима, давали би вам различите одговоре. Стога ова тема остаје трајно отворена. Зато на ова тему никада нису дати коначни одговори, зато она треба да буде увек отворена јер живот и начин ратовања намеће друга питања која траже одговоре. Са пуковником у пензији, проф. др Бориславом Гроздићем Разговара Ива Бендеља 22 / 01 / 2018 http://www.pravoslavie.ru/srpska/110043.htm View full Странице

Откуд оваква тема? Хришћанство је вечно ново, доноси слободу, радост и засновано је на ширењу јеванђеља, добре вести да је Исус победио смрт и да се ујединимо у Богу јер је Бог, Бог свих људи. Да ли је православље постало херметично као јудаизам, да је постало вера која се прима једино рођење у њој. Постало је традиција, постало је старина, вера праотаца. У православље није лако ући, треба проучавати и проучавати (као и јудаизам) и опет ништа не знаш. Уместо слободе, доминира дух страха од греха, страхопоштовања према ауторитетима, влада атмосфера "ћути ту и буди послушан, има ко ће да мисли о томе". Многе ствари једноставно не штимају. Наравно, ја не мислим тако, али на моје изненађење, тиме што не мислим тако испадам јеретик или лош верник, неко кога просто истискују из заједнице. Хватам себе да су ми заправо једини ослонац у Цркви људи који су бар у неком смислу у сукобу са њеном хијерархијом. Али не могу да приметим колико смо учаурени у својој самодовољности. У време кад се свет приближава 10 милијарди становника, православни су само они који су се родили у православним нацијама и који хришћанство доживљавају као древну традицију према којој су дужни да је одрже. И то нам не смета да мислимо да смо једини прави хришћани, једини на које Бог гледа. У време након Христа, апостоли су ширили хришћанство, први свештеници, ђакони, верници међу собом. После га је мачем ширила Византија међу народе које је освојила, али се опет ширило. Шта се сада дешава? Сада се шири с колена на колено. Нестану ли Словени и Грци, хоће ли нестати православља?

Протопрезвитер-ставрофор др Милош Весин, парох јужночикашки и ленсиншки одржао је, 1. новембра 2017. године, предавање у дворани биоскопа Југославија у Врбасу. Отац Милош је говорио на тему: „Православље као екологија тела, душе и духа”. Током предавања, отац Милош је истакао да „данашњи свет постаје све мање хришћански, све се више удаљава од Христа и у исто време постаје све мање еколошки, претварајући природу искључиво у средство експлоатације ради задовољења људских потреба и хтења”. Благодарећи Радију Беседа, Православне Епархије бачке доносимо звучни запис предавања оца Милоша Весина. Све је слабије присуство човека у Цркви и све је мања присутност човека у природи. Извитоперена природа у човеку, као последица модерне културе, изазвала је извитоперено понашање у целокупном природном окружењу, творевини Божјој. Будући да је еколошку кризу изазвао човек, а не сама природа, по својој суштини еколошки проблеми носе антрополошки карактер. Због тога би требало одговоре на многа питања потражити у човековој души, а не само у сферама екологије, технологије и политике, оценио је парох јужночикашки и ленсиншки. Протопрезвитер-ставрофор др Милош Весин је професор на Богословском факултету Српске Православне Цркве у Либертивилу. Рођен је у Новом Саду 1956. године. Завршио је Карловачку богословију и Православни богословски факултет Универзитета у Београду. Постдипломске студије из теологије завршио је у Луцерну (Швајцарска), где је студирао и Психологију, док је музичко образовање употпунио студијама соло певања и дириговања. Први је диригент свештеничког хора Епархије шумадијске Свети Сава. Усавршавао се из области музике и психологије у Лозани, Паризу и Кембриџу. Докторирао је психологију у Лондону. Предавач је на многим црквеним трибинама и универзитетима широм Америке, Канаде и Европе. Од 1990. године, парох је при храму Светог архангела Михаила у јужном Чикагу и професор на Богословском факултету Српске Цркве у Либертивилу. Благословом Његовог Преосвештенства Епископа бачког г. Иринеја, предавање је организовала Српска православна Црквена општина врбашка. Извор: Радио Беседа View full Странице

Православље је на Сејшелска острва стигло тек у 21. веку, а донео га је Србин — отац Сергиос (Срђан) Јаношевић (70). На далеки архипелаг у Индијском океану са породицом, супругом Весном и ћерком Срђаном, стигао је пре скоро три деценије. Рођени Београђанин, дипломирани хемичар, цео свој радни век провео је радећи у ЈАТ-у у Сарајеву и у сејшелској авио-компанији, а његова супруга Весна, Сарајка, свршени филолог француског језика, провела је више од 40 година у новинарству. Ћерка Срђана се школовала на Сејшелима и у Енглеској, радила је као новинар на сејшелској телевизији и била је портпарол председника земље Џејмса Мичела. Једина је Српкиња која је обављала ту важну функцију у некој страној земљи и једина је у свету која је православну литургију превела на креолски језик. На ова егзотична острва стигли су осамдесетих година прошлог века на позив сејшелске Владе, која им је понудила да раде за њих, свако у својој професији. Дошли су са идејом да ту остану неколико година, али рат у Босни деведесетих година омео је њихове планове и променио им живот из корена. Све што су имали у Сарајеву изгубили су и нису имали где да се врате. Живећи далеко од своје земље, родбине и пријатеља, ослонац су пронашли у православној вери. Након пензионисања, Срђан Јаношевић је 2009. године рукоположен у Солуну за свештеника Александријске (грчке) патријаршије. У својој седмој деценији живота, отац Сергиос је постао први, а и даље је једини православни свештеник на Сејшелима. Данас је потпуно посвећен вери и ширењу православља међу локалним становништвом. Зидане цркве нема, па недељне литургије служи у малој капели Светог Димитрија Солунског, која је адаптирани део њихове породичне куће и прима око тридесетак верника. Ту нас је отац Сергиос и дочекао и угостио током овог месеца, у недељу ујутру, уочи свете литургије. Капела и дом Јаношевића налазе се у насељу Макабе, на главном и највећем сејшелском острву Махе, на узвишици са које поглед „пуца“ на смарагдно-тиркизни индијски океан. © SPUTNIK/ ОЛИВЕРА ИКОДИНОВИЋ Већ на самом уласку у капелу осећа се узвишена енергија и љубав коју су Јаношевићи уткали у сваки кутак овог светог места. Капела је у приземљу куће, а када смо стигли већ је била пуна верника — Руса и Украјинаца. Углавном су то дипломате — представници руске амбасаде, лекари и бизнисмени и њихове породице, који живе и раде у овом рајском кутку планете. Међу њима је била и једна Креолка — прва Сејшелка која је примила православље. Крстио ју је отац Сергиос. © SPUTNIK/ ОЛИВЕРА ИКОДИНОВИЋ Уз благослов митрополита Танзаније и Сејшела господина Димитриоса, отац Сергиос службу држи на енглеском језику Спуштених погледа, удубљени у смисао молитва и песама које се певају, са дубоком вером и побожношћу верници стоје и моле се. Има деце, младих, старих. Већина жена је у сукњама или хаљинама, са марамама на главама — цела слика подсећа на ону каква се најчешће виђа у руским црквама и светињама. Тек повремени поглед на палме и океан кроз терасу подсети да се налазите на „крају света“, далеко од Србије, Русије или Украјине. Необично је било слушати свечану литургију на више језика — енглеском, црквенословенском, грчком, руском и српском. Уз благослов митрополита Танзаније и Сејшела, господина Димитриоса, отац Сергиос службу држи на енглеском језику да би сви разумели, јер парохијана има из скоро свих православних земаља света. © SPUTNIK/ ОЛИВЕРА ИКОДИНОВИЋ Ћерка Срђана је хоровођа (десно) Ћерка Срђана је хоровођа. Супруга Весна такође пева, прави нафору и „помаже у свему што је жени дозвољено у цркви“. У хору пева и Рускиња Ана, а млади Украјинац Никита приноси кандило и прискаче у помоћ у свему што је потребно. Стиче се утисак да су се отац Сергиос и његови парохијани потпуно духовно ујединили, да су постали једна велика породица. После свете литургије, окупљају се на тераси, која се надовезује на капелу и дуго разговарају. Свако доноси специјалитете из своје земље, па се на трпези могу наћи руска јела од „гречке“ (хељде), украјински вареники и креолска самоса. О оцу Сергиосу његови парохијани имају само речи хвале. Он је њихов духовник и пријатељ. Чак и они који су по завршетку уговора отишли са Сејшела и данас му се јављају. Он је човек благог осмеха и топлог погледа, који готово да милује речима док говори. Волео би да једног дана са својим верницима подигне православну цркву на Сејшелима и да у њој служи. Живот на Сејшелима им је, каже Весна, леп. Заволели су ту земљу, али за Србијом и Београдом чезну. Данас на Сејшелима живи тек десет до петнаест Срба. Углавном су то успешни људи у својим професијама. Има лекара, архитекти, кувара… © SPUTNIK/ ОЛИВЕРА ИКОДИНОВИЋ Недељна литургија у малој капели Светог Димитрија Солунског, која је адаптирани део породичне куће оца Сергиоса Са оцем Сергиосом и његовом породицом срели смо се баш уочи њиховог годишњег одмора и пута у Србију. На растанку су нам даривали иконице, крстиће од палминог лишћа које отац Сергиос сам прави и це-де са документарним филмом, на српском и руском језику — „Од Наисуса до Константинополиса“, који је својевремено, у години великог јубилеја Миланског едикта, уз ћеркину помоћ снимила Весна са циљем да хришћанском свету приближи живот и значај цара Константина. Са супругом Весном, отац Сергиос ће у наредних неколико недеља боравити у Србији, а пред повратак на Сејшеле традиционално ће посетити Солун, да би се поклонили моштима Светог Димитрија Солунског, у чију част православна капела на Сејшелима носи име. Свети Димитрије Солунски је и крсна слава Јаношевића. Оливера ИКОДИНОВИЋ View full Странице

У животу наше парохије недавно се десио важан догађај. Добили смо новог члана заједнице – Серафима, чилеанца који је прешао у Православље. Новинарка нашег сајта, Марија Державина, разговарала је са Серафимом (Освалдом) после његовог крштења и замолила га да нам открије како је постао православан. – Освалдо, реци нам нешто о себи. – Имам двадесет и осам година, родио сам се и живим у Чилеу. Тренутно студирам и истовремено радим у пицерији како бих могао да платим своје студије. – А зашто Серафим? Сам си изабрао то име? – Да, сам сам изабрао име свог небеског заштитника, преп. Серафима Саровског, великог руског светитеља, зато што мислим да је он успео да у свом животу на најпростији начин у себи сажме и оваплоти оно најважније у учењу наше Свете Цркве. – Како си сазнао за Православље? – Као син родитеља католика, унук и братанац протестаната, целог живота сам трагао за Истином. Прошао сам дуги и трновит пут мењања разних идеологија, како политичких, тако и духовних. Грешио сам и физички и мисаоно и, што је најгоре од свега, био сам убеђен да све радим правилно. Тражио сам Истину у свему што ми је предлагала моја сопствена култура, али моје срце није налазило покој. Осећао сам да сам се потпуно изгубио, све док ме Господ није упутио на Свој пут. Сазнао сам о Православљу пре десетак година, захваљујући великим руским писцима Лаву Толстоју и, у већој мери, Фјодору Достојевском, а затим и захваљујући иконографији, коју сам изучио у приличној мери. Такође, веома ме је заинтересовао феномен светих руских стараца. Отворено говорећи, овде у Чилеу ми немамо јасну представу о томе шта је то Православље. Због тога је идеја о мом преласку у ову веру била ван граница могућег. С друге стране, она је мени изгледала апсолутно туђа мојој сопственој култури, коју ја, без обзира на све недостатке, веома ценим. – Шта је теби лично дало Православље? Шта би могао да кажеш о њему својим земљацима? – Могуће је да ће неки да се задиве и упитају:“Како је то могуће, да један Чилеанац, типични Јужноамериканац, постане православан?“ И ја ћу да им одговорим:“Драга браћо! Све је веома једноставно! Овде је Истина!“ До преласка у Православље био је један моменат када сам се вратио у католичку веру. Али нисам се добро осећао. Схватио сам да једна Црква, једно Тело, не може и не сме да допушта такву неопростиву разноликост литургијских форми, као што је случај код нас на Западу. Затим сам почео да изучавам оце Римске цркве и схватио да тамо нема ни благодати ни истине. Ми смо изгубили духовну компоненту! И тада сам схватио да Истину коју сам тражио овде, на Западу, није било. А нашао сам је код вас, на истоку. На крају, могу да кажем:“Браћо и сестре, живите у православној вери и не осврћите се на „запад“. Овде нема ничега што би могло да вас доведе до спасења! Само наша православна вера! Живите праведно и часно, да будете „со земљи и светлост свету“. То ће да нас приведе ка нашем Небеском Отачаству и Богу. Молим ваше свете молитве. Господ да вас благослови! Парохија Св.Николаја Жичког Епархије Буеносаиреске и централно-јужноамеричке СПЦ постоји од августа 2012. године. Старешина парохије је јереј Душан Михајловић, а надлежни архијереј је Његово Високопреосвештенство Архиепископ Цетињски и Митрополит Црногорско-приморски Амфилохије Радовић. Од 2013. године саставни део парохије је и руска православна заједница РПЦ Московског патријархата. Надлежни архијереј РПЦ за Латинску Америку је Његово Високопреосвештенство Митрополит Аргентински и Јужноамерички Руске православне цркве Московског патријархата Игњатије (http://mitropolit-ignaty.ru). Богослужења ове српско-руске заједнице се одржавају у цркви Рођења Пресвете Богородице Антиохијског Патријархата у улици Педро де Валдивиа 92, Сантјаго, Чиле, као и у цркви Св.Тројице и Казанске Божије Мајке Руске православне заграничне цркве у Сантјагу, у улици Холанда 3576. Од 2015. године старешина ове цркве је јереј Душан Михајловић, а надлежни архијереј за Латинску Америку РПЗЦ је Његово Преосвештенство Епископ Каракаски и Јужноамерички Јован. Отац Душан је рођен 1967. године у Јагодини, у централној Србији. У деветој години живота његова продица сели се у Београд, где му је отац добио посао. Завршава средњу музичку школу „Коста Манојловић“ у Земуну, одсек хармоника, и наставља школовање у Русији, на Руској академији музике „Гњесиних“ у Москви, где поред хармонике завршава и одсек дириговања, које постаје његово професионално опредељење. Ради као уметнички руководилац „Руског камерног оркестра“, и шеф-диригент Словенског симфонијског оркестра из Москве. Тих преломних година у Совјетском Савезу почиње да се упознаје са православљем, које га све више привлачи. Године 1995. враћа се у Србију где постаје шеф-диригент Војвођанске филхармоније младих, а годину дана касније диригент балета Српског народног позоришта у Новом Саду. Шест година касније постаје директор опере те уметничке куће, а 2004, коначно напушта позориште и потпуно се посвећује православљу. Посећује Свету Гору у више наврата, Свету Земљу и света места у Русији и Србији, бави се иконописом и превођењем православне литературе са руског језика на српски. Крајем 2007. године уписује Богословски факултет у Самари у Русији, и завршава га 2010. године. У току студија упознаје своју будућу супругу Елину Балајан, православну Јерменку, која је у то време била професор руског и староруског језика на Филолошком факултету у Саратову. Од 2008. године су у браку. Следеће, 2009. године родио им се син Владислав, а после годину и по дана и ћеркица Марија. Отац Душан говори српски и руски језик, служи се енглеским, и шпанским тек на почетном нивоу. Супруга Елина говори руски и српски. Православље-Чиле http://patriot.rs/pravoslavlje-u-cileu-kako-je-osvaldo-postao-serafim/

Митрополит Пирејски Серафим, послао је председнику Турске Реџепу Тајипу Ердогану отворено писмо, у коме га је позвао да пређе на православље, јавља агенција Agionoros. Писмо почиње од анализе кризне ситуације, која траје на Блиском истоку. Митрополит Серафим је назвао односе Турске и Русије «веома важним» и истакао, да управо такви односи омогућују турским властима да «на равној нози разговарају са Сједињеним Америчким Државама и Европском унијом». Владика је исказао увереност да је Ердоган дуги низ година спремао «план Б» за обнављање старе славе Османског царства, у случају погоршања односа Турске и ЕУ. Митрополит је посебно нагласио да би «свака држава пожелела да има политичког вођу, који поштује и исповеда већинску религију свог народа», и назвао Ердогана уништитељем кемализма и обновитељем ислама у Турској. Ипак, владика сматра да ислам није добар избор као фактор консолидације. Ослањајући се на мноштво богословских и историјских примера, митрополит Серафим је доказивао погрешност исламске вере и констатовао да се она ослања на низу заблуда. По заврштеку свог богословског текста на више страна, јерарх Јеладске Православне Цркве позвао је председника Турске да се одрекне од «демагошке, лажне вере» и да се ради «истинске духовне користи за себе, своје ближње и свој народ, покаје и одбаци заблуде у којима се налази, и поверује у Богочовека Христа, Спаситеља и Избавитеља света.» На крају га је владика посаветовао да прође катехизацију и прими Свето Крштење и да притом замоли свог тренутног савезника Владимира Путина да му буде крсни кум, а да Цариградски патријарх изврши ту Свету Тајну. http://www.mitropolija.com/mitropolit-pirejski-serafim-poslao-predsjedniku-turske-redzepu-tajipu-erdoganu-otvoreno-pismo-u-kome-ga-je-pozvao-da-predje-na-pravoslavlje/ View full Странице

Помаже Бог! Желео би прво да се извиним што сам умјесто да се прво представим, одмах отворио нову тему. Али доста ме већ дуго мучи једна дилема а коју сам одлучио подијелити са вама. Дакле, Словенац сам и живим у Словенији, крштен сам у римокатоличкој Цркви. Долазим из бројне (шестеро дјеце) и веома побожне породице - брат ми је био свештеник (касније иступио и оженио се) а сестра живи као часна сестра у једном манастиру затвореног типа. Увек се код нас сматрало, а у том су ме духу и одгајали, како су православци наша истинска браћа што су одржали Закраменте (Свете Тајне) док је са протестантима друга прича. Но има сад неколико година кад сам се почео мало деталјније бавити и проучавати православлје и осјећати како ту можда има нешто више, у успоредби са римокатоличком Црквом. Једна од првих ствари која ми почела сметати јесте институција римског папе (притом посебно догма о непогрешивости, коју сматрам богохулном), а после тога почео сам проучавати и остале разлике - филиокве (извор Светог Духа), догма о безгрешном зачећу Богородице,...и схватио како се у суштини са свим православним стајалиштима - потпуно слажем! Све је скупа прешло на неку интензивнију разину кад сам у децембру прошле године заједно са мојим најболјим пријателјем посјетио манастир Острог, где смо преспавали двије ноћи, присуствовали молебну и благослову Светог Василија те Светој Литургији. Послије тога посјетисмо манастир Прасквица те се особно упознали и поразговарали са оцем Димитријем, још смо успут посјетили и манастир Цетинје гдје је сачувана рука св. Јована Крстителја а на путу натраг према Словенији и родни град Св.Василија Мрконјићи и тамошнју малу црквицу. Теком боравка у православном свету и духовности осјећао сам нешто невјероватно, као да сам стигао кући (у духовном смислу, "духовни дом"), као да сам пронашао парче нечег изгублјеног, стародавног, а прије свега ИСКОНСКОГ. Стигавши кући за неколико дана случајно сам на Јутјубу пронашао предаванја оца Арсенија Јовановића (тек сам том приликом сазнао како је он сабрат манастира Острог, нисам га тамо имао могућност сусрести, а нисам тада ни знао ни чуо за нјега). Слушајући, дакле, оба предаванја и Беседе, почела ми се увлачити све јаче и јаче мисао да треба да пређем у православлје те да и званично постанем члан те Цркве. Е сад овако, мој став јесте овакав да успркос грешкама и самоволјним промјенама неких догмата и слично, "обе" наше Цркве и далје остају ЈЕДНА Црква јер није је подијелио Бог него човјек, а човјек није јачи од Бога! Осим тога, ту гдје ја живим има недалеко и православна парохија али кад сам покушао замислити како би то изгледало кад би се ја ту приклјучио, јер већина Срба који ту живе некако су, условно речено, "неокомунистички", југоносталгички и материјалистички усмјерени, а православлје служи им исклјучиво као некакав заштитни знак припадности, одвојености, све некако више личи на некакав клан, а и не вјерују, судећи по разговорима, јер много нјих лично знам и дружимо се, у вјерске истине и ни близу не живе крјепосно, према својој вјери, итд... И сто одсто увјерен сам да, у случају да се ја приклјучим православлју и ту сад учествујем, они би на мене почели да гледају као на улјеза, као на, у сусштини "Словенца који жели да буде Србин" јер они, као што рекох, православлје схватају исклјучиво као знак "кланске припадности", да не будем увредлјив па да употребим неку директнију али можда исправнију ријеч. Ја иначе јако, јако поштујем српску културу, историју, језик, итд...али примјећујем како је, онако генерално, велика разлика и искорак између Срба и православаца у Црној Гори или Републици Српској (још нисам био у Србији) и овдје у Словенији. Због вјере у валјаност Закрамената у нашој Цркви ја и далје учествујем и причешћујем се на нашим мисама а с друге стране нешто ме и далје вуче у православну Цркву, молим се испред реплике једне чудотворне руске иконице Богородице са Исусом а коју ми поклонио један монах из близине Будве којег сам срео у Острогу, сјајан човјек. Набавио сам себи много ствари у Острогу и Цетинју, реплика икона, бројаницу, Акатист Св. Илији, Акатист за упокојене,...све то уклјучујем у своје молитве и осјећам како је то све у реду и исправно што то радим. Ја иначе нисам тип особе који се по питанју вјере обазире на мишлјенје других лјуди и не оптерећујем како ће ме неко гледати но у том је случају ситуација баш некако незгодна, вјерујте ми на ријеч. Једноставно морао сам то негдје подијелити, извинјавам се због дужине поста, надам се да није одвећ заморан и обрадоват ћу се сваком одговору, надам се да ће се наћи неко ко ће имати волје то прочитати до краја и коментарисати Лијеп поздрав свима, Бог вас благословио!

Здраво свима, мене интересује да нам неко напише искуства и праксу у вези Православља и Ратних Дејстава. Улогу свештенства у ратним дејствима. Које молитве се читају, како се моли, која су правила, које су обавезе мирјана и војника. Такође да ли постоје молитве пред битку, нпр, за заштиту народа породица..... Другим решима да ли постоји план Духовне одбране у миру и у ратним дејствима Moжда звучи чудно и смешно али ми Црква требало да има Хвала, Дејан

Откако сам дошла на форум прије скоро шест година, , и дан-данаснаилазила сам, на бројне и веома жучне дискусије, са различитим мишљењима, не у смислу разнородности што би било природно на једном великом медију са пуно људи који његује слободу исказивања мишљења, него управо разликовања, одударања од онога што је обични лаик који је рецимо читао владику Николаја и неке старце знао о православљу и сматрао православним. Најизразитији примјер је учење о бесмртности душе, монаштву и уопште клиру, потом расправе о етичким питањима која се дотичу политичке и социолошке категорије људских права, гдје се она понекад коси са хришћанском етиком и аксиологијом. Постоје нека нова, слободоумна мишљења која долазе од појединих теолога и студената теологије са београдског ПБФ-а а која они прилично агресивно намећу, која су често у нескладу па и сукобу с оним што смо ми лаици дотад знали као православље, теологију и црквнено учење. Нпр. да душа није бесмртна, никако, ни по природи ни по Божјој милости, па да се не би упало у јерес смртности душе и вулгарни атеистички материјализам (непостојање душе), мора да се домисли да васкрсење наступа одмах после смрти за сваког појединца, без обзира на проречени судњи дан, општи суд и сл. Монаштво се жестоко критикује, од наводне монахократије у цркви, приписане му воље за моћ као искључивог мотива за монашење (а шта је онда са мотивима жена) до оспоравања његове вриједности и наглашавања да оно није у духу хришћанства и православља. Вјероватно би тачније било рећи да оно није у духу јудаизма, да су и у С.Завјету описани монахујући без институције монаштва, да су највећи светитељи Цркве живјели управо таквим животом (прво сам Господ, потом Јован Крститељ, Богомајка, ап. Павле итд.). Критичко преиспитивање и промишљање истина вјере неријетко се претвори у филозофско доказивање супротних теза, од којих је једна утврђена а њена супротност бесмислена и постаје само ментално гимнастицирање. Ап.Павле је упозорио на 'људско мудровање' и тежњу 'да будемо у својим очима мудри'. Пошто постоје овакви ставови код једне цијеле велике групе људи, они онда нису случајни и потичу од нечијег интелектуалног утицаја, вјероватно они и знају од којег или којих теолошких ауторитета са ПБФ-а. Оно што смета је једна значајка свих који заступају оваква ммишљења, да су веома самоувјерени, увјерени у своју интелектуалну супериорност, и склони да веома агресивно и надмено намећу своја увјерења осталима. За њима се поводе најчешће млади људи, привучени интелектуалистичком амбалажом и привидном прогресивношћу ових мишљења. ЈОш упоредо с оваквим теолошким идејама иду и слободоумнији ставови у погледу хришћанског морала и вриједности. Док православље за своју мисију у модерном свијету мора користити тековине модерних друштвених и хуманистичких наука, постоји једна граница етичког релативизма коју је опасно прећи јер се онда ради о само номиналном православљу. Публика може чути, није битна етика већ онтологија (гдје 99% људи први пут чује за ријеч онтологија и она нема за њих ама баш никаквог значења), као да етика тобож није више важна, битно је постати хришћанин, а то ће се постићи управо магијски, причешћивањем, не морају се испуњавати заповијести и ићи тешким путем одрицања (подвига, 'јер се Царство напором стиче и подвижници га задобијају'). Хришћанске вриједности се обезвређују а гдјекад и изврћу руглу као назадне од стране самих хришћана. Управо се потура идеја да се може ићи широким путем и бити хришћанин. Бркају се политиколошки и социолошки појмови са етиком и теологијом. Хришћански идеал љубави се претвара у плагијат модерне политички коректне толеранције, људских права и слобода, а суштински се ради о једном етичком релативизму и прагматизму који вуче нихилистичком 'превредновању вриједности' који би био дискутабилан и чисто са етичког аспекта и здравог разума, да се не спомиње црквено предање и учење. Примјер су разне слободе и права, абортус, еутаназија, ЛГБТ итд. Неријетко су атеисти и ови либералнији хришћани на истој линији, док су они који се придржавају традиционалног учења супротстављени као ретро, назадни, психолошким законитостима функционисања групе скрајнути и у неповлаштеном положају. На форуму је група која има оваква мишљења или бројнија или гласнија или обоје, а свакако утицајнија. Међутим, ван форума ово су само спорадична мишљења мањине вјерног народа. У сваком моменту ми свједочимо своју вјеру, своје хришћанство. Хришћанство се не може учинити модернијим и привлачнијим тако што ће се разводнити и мимикрисати у модерне друштвене и етичке теорије, утопити у лудило и неморал модерног свијета. Со не може да обљутави и мора да постоји светионик према којем се оријентишемо.

данас је празник сабора 70 светих Апостола и славимо Човекољупчеву радост благе вести пронесену за све људе у духу празника, замолио бих вас да учините једно добро дело у Христово име, поготово онима који их ретко примају или немају радост живота као ми - поклоните осмех, добро дело, милостињу, радост, нежни додир, лепу реч, један смс, помозите детету или баки да пређе преко улице, помислите неком нешто лепо, помирите се са неким, не започињите свађу, извините се ако нагазите неког, понашајте се према људима као да су цвеће у које је уложено труда, макар не изгледали као цвеће ... ал учините га зато што сте људи, не зато што ћете добити нешто заузврат. учините као да се неће потрошити и као да тога има бесконачно и да не буде само један дан, колико год чешће пожелите bighugbighug молим вас

Светога Митрополита Ефескога Марка Евгеника Исповедање праве вере које је изложио у Флоренцији на сабору са Латинима [1] Ја благодаћу Божијом, научен благочестивим догматима и у свему следујући Светој н Католичанској Цркви, верујем и исповедам да је Бог и Отац једини беспочетан и безузрочан, и извор и узрок Сина и Духа: јер од Њега се рађа Син и од Њега исходи Дух, и Син ништа не придодаје исхођењу, као ни Дух рођењу, или (другим речима) јер су оба происхођења заједно (αμα τους προοδους) и један са другим, како уче богослови Оци. Јер зато се и говори да Дух Свети исходи кроз Сина, тојест са Сином, и као Син, мада и не на начин рођења као Он. А за Сина не говори се да је рођен кроз Духа, да би име Сина показивало свој сходни однос (према Оцу), да се не помисли да је Он Син Духа. За Духа се говори да је (Дух) Сина зато што Му је својствен по природи и што се кроз Њега јавља и даје људима, а Син нити јесте нити се назива (Сином) Духа, по Григорију Ниском. Ако пак израз: кроз Сина исходи објављује узрок (бића Св. Духа), како то говоре нови (= новатари) богослови, а не то да Он кроз Њега просијава и јавља се и уопште сапроисходи, и сапутствује (συμπαρομαρτειν = као сапутник) са Њим, по богоглагољивом Дамаскину, онда не би сви по реду богослови изричито изузимали од Сина узрок: један говорећи: „Једини извор, то јест узрок, надсуштаственог Божанства јесте Отац, и тиме се разликује од Сина и Духа" (Св. Ареопагит); а други: „Једини нерођени и једини извор Божанства је Отац" (Св. Атанасије), тојест једини је узрок као што је и једини безузрочан; трећи пак говори: „Све што има Отац има и Син, осим узрока" (тј. својства бити узрочник — Св. Григорије Богослов); а четврти каже да и Римљани „не чине Сина узроком Духа" (Св. Максим); а пети опет да „Једини узрочник је Отац" (св. Дамаскин), и на другом месту: „Сина не називамо узрочником, ни Оцем", и опет на другом месту: „Оно што је својствено извору, узроку, родитељу — то припада једино Оцу". И овај најбогословскији Дамаскин, стављајући „кроз" (δια) у односу Сина, не би искључивао оно „од (εκ = из), кад говори у 8. глави свог Богословља: „Не говоримо даје Дух од (εκ) Сина, но називамо Га Духом Сина и исповедамо да се кроз (δια) Сина јавља и даје нама"; и у 13. глави он исти говори: „(Назива се) Дух Сина не као да је од (εκ = из) Њега, него кроз Њега од Оца исходи јер је Отац једини узрочник". При крају пак своје Посланице Јордану он каже: „Дух воипостасни (ενυποστατον = који ипостасно постоји), Који је происхођен и произашао од Оца (εκπορευμα και προβλημα του Πατρος), кроз Сина пак, но не од Сина, јер је Дух уста Божијих, Који објављује Реч (Логоса)". У беседи пак на боготелесни погреб Господњи он вели: „Дух Свети је Бога и Оца, као од Њега исходећи, Који се назива да је и (Дух) Сина, као кроз Њега јављен и даван твари, али не од Њега имајући биће". Очевидно да предлог „кроз" (δια), тамо где Он показује узрочно посредништво и ближи узрок, како желе Латини, свакако је тада једнак по значењу са предлогом „од" (ек = из), и једно друго замењује у употреби, као нпр.: "Добисмо човека кроз Бога" (1 Мојс. 4, 1), то јест „од Бога"; или: "муж кроз жену" (Гал. 4, 4), то јест: „од жене". Отуда, кад се (код Отаца) искључује предлог „од" (ек = из), јасно је да се тиме искључује и узрок. Остаје дакле да се, према начину сажетог богословља, говори у том смислу да Дух Свети исходи од Оца кроз Сина, зато што, исходећи од Оца, кроз Сина се пројављује или познаје или просијава или сазнаје као јављен. „Јер Он (=Дух), вели Василије Велики (38. Писмо), има ту карактеристичну ознаку свог ипостасног својства да се познаје после Сина и заједно са Сином и да од Оца има биће". Тиме, дакле, он хоће да каже да „кроз Сина" значи „са Сином" се познаје јер не приписује се овде никакво друго својство Духа у односу према Сину него да се заједно с Њим познаје, и не неко друго (својство) у односу према Оцу него то да од (εξ = из) Њега има биће. Ако, дакле, лично својство треба да одражава оно чије јесте лично својство, онда Дух Свети нема неки други однос према Сину него то да се познаје заједно са Сином, као што у односу према Оцу — да од Њега има биће. Тако, дакле, Дух Свети од Сина није постао нити има биће, јер шта би спречавало говорити да Дух Свети исходи кроз Сина, као што се говори: „све кроз Сина постаде" (Јн. 1, 3). Но ово (последње) стварно се и говори, те предлог „кроз" стоји уместо предлога „од (из)". Оно пак (за Св. Духа) уопште нема, нити би ко могао негде наћи текст да се каже тако (да Дух исходи кроз Сина) без Оца, него се говори „од Оца кроз Сина". Но ово не садржи неопходност да се Сину приписује узрок, и зато израз „од Сина" нигде се савршено не налази и јасно је недопустив (απαγορευται = забрањен је). 2. Што се тиче изрека западних Отаца и Учитеља, које приписују Сину узрок Духа, ја нити их знам — јер и нису биле никада преведене на наш језик, нити су биле одобрене од Васељенских Сабора — нити их примам, чврсто убеђен да су изврнуте и фалсификоване и имају много додатака, како свуда у многим другим књигама, тако и у оној Седмог Васељенског Сабора, коју су јуче и недавно изнели Латини, у којој је у Символу, који се налазио у саборској Одлуци, био додатак (тј. Filioque). Кад је то читано какав је стид обузео њих, знају они који су присуствовали тада. Но они (= западни) Оци нису писали ништа супротно Васељенским Саборима и њиховим заједничким догматима, нити уопште несагласно Источним Учитељима, нити њима несходно (ανακολυθα= недоследно), као што се доказује многим другим њиховим изрекама. Зато такве опасне изреке о исхођењу Светога Духа ја одбацујем, и саглашавајући се са Св. Дамаскином не говорим да је Дух од Сина, ако би било ко други то и говорио. Нити говорим да је Син узрочник и изводитељ (προβολεα) Духа, да не би уводио другог узрочника у Тројици, и отуда би се разумевала (= схватала) два узрочника и два начела. Јер овде бити узрочником није својствено суштини, да би било заједничко за (сва) Три Лица, и зато Латини никако и никаквим начином не могу избећи два начела све док буду Сина називали начелом Духа. Начело пак јесте лично (πρσωπικον = персонално својство) и њиме се разликују Лица (међу Собом у Светој Тројици). 3. У свему, дакле, следујући иза Светих и Васељенских Седам Сабора и (следујући) на њима просијавшим богомудрим Оцима, ја „Верујем..." (и даље наводи цео Никеоцариградски Символ вере). [2] 4. Свом душом примајући и и чувајући ово свештено учење (μαθημα) вере и Символ, изложено I и II Сабором и утврђено и потврђено од осталих Сабора, примам и чувам, прихватам и целивам уз речених Седам Сабора и онај Сабор који је био сабран после њих за време благочестивог цара Василија Ромејског и свјатјејшег Патријарха Фотија, и који је био назван Осмим Васељенским, [3] који је у присуству легата блаженог папе Старога Рима Јована (VIII) Павла и Евгенија епископа и Петра презвитера и кардинала — санкционисао и потврдио Седми Васељенски Сабор и одредио да се исти приброји Саборима бившим пре њега, затим васпоставио свјатјејшег Фотија на његов престо, и осудио и анатемисао, као и пре њега Васељенски Сабори, оне који се дрзну новотворити неко додавање или одузимање или уопште промену у напред реченоме Символу. „Јер ако неко, каже се, мимо овог свештеног Символа дрзне се писати други или додавати или одузимати, и дрзне се назвати то оросом ( = дефиницојом вере) нека буде осуђен и извргнут из целокупне хришћанске заједнице". То исто односно овог додатка у Символу говори још опширније и јасније и Папа Јован у посланици свјатјејшем фотију. Тај Сабор је издао такође каноне, који се налазе у свим канонским књигама (= зборницима). 5. Према одлукама, дакле, овога и пре њега бивших Сабора, судећи да треба сачувати свештени Символ вере ненарушен, онако како је издан (ως εξεδοθη), и примајући оно што су они примили а одбацујући оно што они одбацују, никада нећу примити у општење оне који су се дрзнули да додају у Символ новачење о исхођењу Духа Светога, све док они остају при таквом новачењу. „Јер који општи са одлученим од општења, каже се, нека и сам буде одлучен" (канон II Антиохијског сабора). И божанствени Златоуст, тумачећи речи: „Ако вам ко проповеда Еванђеље друкчије него што примисте, нека буде анатема" (Гал. 1, 9), говори: „Није рекао (Апостол): ако би вам објавили нешто супротно или све извртали, него: ако вам благовесте и нешто малено мимо онога што сте примили, или би нешто (случајно) изменили, — анатема да буде". И исти (Светитељ) говори: „Потребна је икономија, тамо где се не преступа закон" (Οικονομητεον εωθα μη παρανομητεον). И Василије Велики у Подвижничким (правилима) говори: „Јавно отпадање од вере и знак гордости јесте: или одрицати нешто из написанога, или уводити нешто из ненаписанога. Јер Господ наш Исус Христос говори: „Овце моје глас мој слушају", и пре тога вели: „а за туђином не иду, него беже од њега, јер не познају гласа туђега" (Јн. 10, 34). И у Посланици монасима пише (Св. Василије): „Ако се неки чине као да исповедају здраву веру, но опште са другачије мислећима (= са јеретицима), такве ако после опомене не престану, не само да их не треба имати у општењу, него их ни браћом не називати." И пре њих Богоносац Игњатије у Посланици божанственом Поликарпу Смирнском вели: „Сваки који говори мимо онога што је установљено, макар био и веродостојан, макар и постио, макар и био девственик, макар и чуда чинио, макар и пророковао, нека ти буде као вук у овчијој кожи, пошто ради на пропасти оваца". И шта треба много говорити? Сви Учитељи Цркве, сви Сабори и сва Божанска Писма саветују нас да бежимо од другачије мислећих (τους ετροφονας = јеретика) и да избегавамо општење са њима. Зар ја, дакле, презревши све њих, да пођем за онима који под маском лажног мира призивају да се ујединимо са онима који су искварили свештени и божански Символ, и Сина уводе као другог узрочника Светога Духа? Остале пак њихове заблуде, од којих је и једна само довољна да нас удаљи од њих, остављам за сада. Да ми се не деси то никада, о Утешитељу Благи, да не одступим толико од себе и од здравих мисли, него да држећи се Твога учења и Тобом надахнутих Блажених мужева (= Св. Отаца), присајединим се Оцима мојим, односећи одавде, ако ништа друго, онда - Православље (την ευσεβειαν)! (Patrologia Orientalis, t. 17, str. 435 - 442) Превео: Еп. Атанасије Објављено у Владичиној књизи ЖИВО ПРЕДАЊЕ У ЦРКВИ, 1998, стр. 318 - 324. _______________________ Напомене: [1] Превод је по грчком тексту, јер нам се чини ла Л. Погодин, ради јасноће иначе врло тешког текста, преводи донекле опширније. (Иначе, Погодин, све текстове Св. марка користи по издању Mgr. L. Petit, Patrologia Orientalis, t. 171923. [2] Наравно, без додатка „и од Сина" у 8. члану тог Символа вере. Међутим, у једном од рукописа (преписа) тог марковог Исповедања Никејско-цариградске Праве вере у Светога Духа, неки је Латин или латиномислећи дрско додао „и од Сина", тј. Филиокве! — из чега се види колико су дрски били ти фалсификатори! [3] Реч је о великом Фотијевом Сабору одржаном 880. године у Св. Софији, који осуђује Филиокве н забрањује сваки додатак Символу вере. Српски канониста епископ Никодим милаш такође сматра овај Сабор Осмим Васељенски (види његов чланак у „Хриш. животу" — 1925. г.)

Приче са часа веронауке је место где су у аудио формату постављене приче из књиге "10 Божијих заповести у 100 прича", коју је уредила Радмила Мишев, гл. уредник Светосавског Звонца. Ево шта аутор каже у уводној речи: "Књига коју је ”Светосавско звонце” приредило са намером да буде вероучитељима драгоцен приручник, ученицима најзанимљивије штиво, одраслима подсећање на дивне приче из детињства, а свима драгоцен дар. У књизи су уметничке и народне приче разних народа." За почетак послушајте Причу о малом Лазару https://www.pouke.org...id=5012&do=view